Miloš S. Milojević (1840—1897)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Miloš S. Milojević (1840—1897)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš S. Milojević (1840—1897)  (Pročitano 4442 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 12, 2010, 04:38:11 pm »

**




M I L O J E V I Ć   M I L O Š
(Crna Bara, 16.10.1840 — Beograd, 24.06.1897)
književnik

Milojević Miloš rodio se 16 oktobra 1840 godine u Crnoj Bari, u Mačvi. Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja, gimnaziju u Šapcu i u Beogradu; u Velikoj Školi dve godine slušao je prava; po tom je dve godine bio na universitetu u Moskvi.

Vrativši se u otadžbinu, bio je prvo pisar u valjevskom okružnom sudu, pa sekretar u sudu trgovačkom; profesor u gimnaziji: profesor u II-om odeljenju bogoslovije; direktor i profesor gimnazije u Leskovcu. Po tom premešten u beogradsku gimnaziju, i nastavnik u svetosavskoj školi. Najposle je pensioniran i živeo je u Leskovcu, gde je već bio kupio neko imanje.

Za vreme rata, predvodio je Ibarske ustaše1, a pre je putovao po Staroj Srbiji i po Maćedoniji.

Bio je veliki Srbin. Zbirao je narodne pesme, štampao ih, i neke istoriske dokumente. Starih Srbulja i rukopisa, po svoj prilici, ostalo je u njega i na kon smrti njegove.

Ženio se dva puta. Prva žena njegova bila je kći Petra Cu... biv. savetnika. Ni s prvom ni s drugom ženom nije imao roda.

Preminuo je u Beogradu 24 juna 1897 godine, posle kratke bolesti.

Evo što je ostalo pisano od M. Milojevića:

1. Običaji velikorusa, prevod s ruskog, u Beogradu, 1869.
2. Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog. Knjiga I—III, Beogradu, 1869.
3. Putopis dela prave Stare Srbije, u Beogradu, 1871.
4. Pedeset i jedno pravilo službe Sv. Simeunu Srpskom. Beograd 1872:
5. Služba Sv. Petke Paraskeve Srpske. Beograd, 1872.
6. Odlomci istorije Srba i sriskih -i jugoslovenskih zemalja, u Turskoj i u Austriji. Beograd, 1872.
7. Opšti list iz Patrijaršije Pećske, u Beogradu, 1871.
8. Odgovor na izmišljotine u 10 i 12 broju Budućnosti, pod imenom: Naša agitacija na istok. Beograd, 1874.
9. Srpsko-turski rat 1877 i 1878. Šabac, 1887.

Biće još njegovih sastava, koji se u ovaj mah nisu mogli doviti, a prilika je da mu je nešto i u rukopisu ostalo.

Milojević je imao i lepu svoju biblioteku.


str. 90 i 91

Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA
NOVIJEGA DOBA
U BEOGRADU U SRPSKOJ
KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

1888.


1 Miloš Milojević "osnovao je i 'Drugo odeljenje Bogoslovije za koje probira studente iz svih srpskih krajeva pod Turcima i hitno ih sprema za učitelje i sveštenike u neoslobođenim krajevima. Kroz tu školu je prošlo oko trista studenata, i ubrzo, po zahtevu Milojevića, pod njegovim nadzorom stvaraju se Dobrovoljački i Ustaški (Ustanički) odredi čiji je vojnički doprinos bio nemeriv' /J. H. Vasiljević/ u vreme srpsko-turskog rata 1876-1878, kada se i sam istakao kao komandant dobrovoljaca. Otuda i knjiga Srpsko-turski rat 1876-1878. g.


Miloš Milojević kao istaknuti nacionalni radnik

[postavljeno 06.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 04:39:04 pm »

**

MILOŠ  S.  MILOJEVIĆ.


Kad se različitim merilima ocenjuju radovi pojedinih istaknutijih ljudi i poslanika, izlazi i različiti, kad što i suprotni, sudovi. Ali se retko kad javljaju takve suprotnosti u oceni kao što biva u pretresu javnoga rada M i l o š a  S.  M i l o j e v i ć a, čoveka koji je inače bio svuda dobro poznat. Dva su gledišta s kojih se tu polazi: naučno-književno i srpsko-agitatorsko. U prvom je slučaju Milojević mnogo radio a malo uradio; u drugom je za dvadeset godina pretekao sve svoje suvremene sunarodnike i prvi se okrenuo strani koju danas smatramo kao, neobično važan, sastavni deo srpskoga pitanja. —

Miloš S. Milojević rođen je u Crnoj Bari, selu okruga podrinskoga u Srbiji, 16. oktobra 1840. godine. Gimnaziju je učio u Beogradu, gde je 1859.—1862. slušao, u Liceju, pravne nauke a za tim je proveo u Moskvi tri godine na fakultetu istorisko-filosofskom. Po povratku iz Rusije javlja se kao činovnik i kao propagator srpske misli. U prvom je slučaju obična, u drugom neobična pojava. Kao činovnik je služio najpre u sudskoj a po tom u prosvetnoj struci; najviše je vremena proveo kao profesor različitih srednjih škola u Beogradu i Leskovcu. Kao javni radnik i nacionalni propagator Milojević je bio neobična ličnost.

Za vreme svoga školovanja u Moskvi imao je on prilike videti i naličje one slike koja se u njegovoj otadžbini nije mogla svsetrano razgledati. On je uočio neodređenost službene Srbije u vođenju prosvetne politike; video je šta misle mnogi od onih ljudi na koje se Srbija oslanja i u koje se nada. Milojević je poznao koliko se greši u nemarnosti pri davanju naziva ljudima iz južnih i južno-istočnih srpskih krajeva pod Turcima. Uočio je nepoznavanje stvarnih prilika srpskih od ruske strane i svu pogibao koja od takog nepoznavanja mora neminovno doći. Prvi glas takoga njegova saznanja bejaše članak "Propagande u Turskoj", koji 1866. izađe u "Svetovidu". Tu je iskazao svoje uverenje i izneo kritiku svih nacionalno-propagatorskih pogrešaka naših, kritiku koja je bila tako nova pojava i tako žučna za ondašnju ravnodušnost službene Srbije u tom pogledu da ga, kao što sam priča, u malo ne oglasiše političkim prestupnikom ili čovekom rastrojena duha!

U Beogradu stade Milojević skupljati oko sebe Srbe, radnike, iz Stare Srbije i Maćedonije, sklapati sa njima prijateljstvo i učvršćivati veze pomoću kojih bi mogao i sam lično obići njihove krajeve. On je to i postigao i javio se kao prvi srpski putnik po tim zemljama. Putovao je prerušen: sad je bio majstor zidar, sad zograf ("moler") koji je stupao u pogodbe za izradu crkvennh živopisa, a kad što se — gde i kad treba — javljao i pravim imenom i smerom svojim.

Za taj put svoj veli on sam: "Ali nas je sagorevajuća ljubav spram svega onog što je nekada bilo srpsko primorala da učinimo namišljeno. Mi smo se krenuli sa čeličnom i nadljudskom voljom: ili skupo i što može biti skuplje dati glavu, ili videti nekadašnju slavu i veličinu srpsku sa njenim svetinjama i uzvišenostima, a sadašnju crnu i čemernu grobnicu jadne, neprežalive, neocenjime i neisplatime urvine nekadašnje sile i moći svetih, divnih i nedostižnih kraljeva, careva i vladalaca srpskih sa starim srpskim narodom". O tome putovanju, u pratnji jednoga samo druga, u odelu starosrbijanskom a oružan i javno i tajno, veli na drugome mestu: "Nikome na svetu, pa i najvećim neprijateljima i dušmanima našim, ne želimo ovakvo putovanje s ovim osećajima i pod ovom vlašću naše rođene braće i sopstvene zemlje; ali ako se to, po najvećoj nesreći našoj, mora, onda nam je jedina i najveća želja: da se naši naučenjaci a naročito mlađi, ne samo, kao što to u nas po nesreći našoj biva, uvećavaju desetinama, no u stotinama raziđu po svima našim zemljama, ove islede i opišu i u svakom pogledu. Ovo je jedino i najveće sredstvo, van sajedinjenja, da se bolje združimo i poznamo, da se jednom bar duhovno zbratimo i šljubimo, kad nije sreće da je to državno. Ovim će se jedinim razmrsiti sve spletke i intrige, kojima su nas svi narodi evropski, neprijateljski i prijatsljski, sa svima svojim lažnim naučenjacima kao pauk mušicu obavili i upleli..."

Osem žive reči, koja mnogo znači, on se svojim poznanicima u tim krajevima javio, po povratku, i štampanom knjigom. Izišle su od njega tri sveske "Pesama i običaja ukupnog naroda srpskog", gde je građa iz krajeva koje je on obišao. "S kakvom se radošću primale te knjige, s kakvom se slašću čitale! Skupljaju se po domovima oko čitača kao oko guslara, i gutaju reči koje čitač izgovara; smeše se od miline, ponose se što nađu u knjigama ono što se i u njih peva, opisuju se običaji kako se i u njih vrše, i s nekim pobožnim poštovanjem čuvaju i pesme i običaje, jer evo su i u knjizi naštampani, a što je u knjizi zar to nije — sveto!" Takav rad njegov ulivaše tamošnjem Srpstvu nadu na bolju budućnost, veru u oslobođenu braću koja rade i na njihovu oslobođenju.

Milojević je vrlo mnogo pisao, i sve što je radio ima vrednosti kao agitacioni aparat. Grešilo se što se na taj njegov rad gledalo očima kritičkih naučnika, jer je on po svojoj plahoj, agitatorskoj, prirodi video mnogo što šta od onoga čega nema. Grešio je i sam — ako je svoj rad cenio drukčije no što je u stvari bio. Ne pojedinosti već opšti smer rada njegova valja posmatrati i ocenjnvati u tom je slučaju Milojević samostalna i znamenita pojava, čovek koji je uneo među svoje suvremenike nov jedan rad, koji je korigovao jednu njihovu krupnu pogrešku i popunio osetan nedostatak.

Njegovi su književni radovi, osem članka o propagandama u Turskoj, kojim se uopšte i javio, u glavnom ovi. Najpre dolazi prevod s ruskog "Maljuta Skuratov" u dve knjige, a za tim "Običaji Veliko-Rusa". Godnne 1869. izašla je prva knjiga njegova zbornika "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", gde su obredne pesme; druga je knjiga donela pesme svatovske, godine 1870; treća je knjiga izišla 1875. I drugo delo njegovo — "Putopis dela Prave — Stare — Srbije" — izišlo je također u tri sveske a u razmaku vremena 1871.—1877. godine. "Odlomci istorije Srba i srpskih — jugoslovačkih — zemalja u Turskoj i Austriji" izišli su 1872. u dve knjige. U Glasnicima Srpskog Učenog Društva u Beogradu štampani su ovi njegovi prilozi: "Pravila Svete Petke Paraskeve Srpske", "Pravila Svetom Simeunu Srpskom" i "Opšti list" pećke patrijarhije. Izradio je "Istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugo-slovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji", koja je izašla 1873. godine. Osem toga napisao je, i 1881. štampao, knjižicu o manastirima, a 1887. opisao je "Srpsko-turski rat 1876.-1878. godine". U "Srpstvu", patriotskom listu koji je izlazio u Beogradu 1886.—1888. godine ponajviše je radova Milojevićevih, koji je držao rubrike istorijsko-etnografske, putopisne, gramatičke i t. d. Vrh svega, ostalo je u rukopisu nakon smrti njegove devet svezaka Putopisa, četvrta knjiga pesama i običaja, poveće delo "Nemanjića" i ogromna građa koja se osniva na pogledima i načelima njegove propagande.

Za vreme srpskih ratova on je bio na bojnom polju kao vođ dobrovoljaca, učinivši lepih usluga svojim ranije uhvaćenim vezama s neoslobođenom braćom. Slika ga naša i prikazuje kao takoga komandanta u 1876. godini.

Milojević je od godine 1865. do oktobra 1868. sam radio na propagandi srpske misli, a 1869. obrazovan je mali odbor kome je opet on bio duša. "U tome vremenu bile su dve srpske Bogoslovije: u Prizrenu i Banjaluci i preko sto pedeset osnovnih škola, muških i ženskih, od kojih su neke pomagane samo knjigama, a drugima su slane i knjige i učitelji ili učiteljice. Odbor je za otvaranje škola birao važne tačke, a granice svoga rada toliko proširio da ima još veliki broj škola koje ni danas nisu obnovljene. Imao sam prilike — piše jedan poznavalac toga rada — da se upoznam s planovima i predlozima ovoga odbora, koji svi osvetljuju mudrost i takt u radu, potpuno poznavanje prilika političkih uopšte i mesnih na po se; potpuno razumevanje postavljenoga zadatka tako da najvažnije tačke tih predloga ni sada nisu ostvarene. Razume se, da bi uspeh bio potpun da se mnogo ranije u odborskom pravcu radilo. U tom slučaju ne bi se ni pojavilo pitanje o osnivanju bugarske egzarhije, već bi se tražilo vaspostavljenje pećke patrijarhije; ili bi bar uporedo s pitanjem egzarhijskim iskrslo pitanje patrijaršijsko, a ne bismo mi radili protivu sopstvenih interesa a u korist Bugara".

Milojević je preminuo u Beogradu 24. juna 1897. godine, a razvitak događaja pokazao je i pokazuje kako je on razložito gledao na srpsku narodnu stvar onda kad je u tom bio usamljen. Zato je jedan nekrologičar njegov i otpočeo svoj izveštaj o smrti Milojevićevoj ovim karakterističnim rečima: "Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnoga sjaja, te, i ako zvezda, osvetljavaše daleku... daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod "u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša pa do Beloga Mora, i od Sinjeg Jadranskog Mora pa do reke Alte, Osme i Donje Marice". Zvezda se ugasila, ali njena svetlost još dopire do nas i dugo će i dugo svetleti — kao što i zraci s nekretnica dolaze do nas, i ako su zvezde možda još pre nekoliko vekova ugašene... utrnule. Koja je to neobična zvezda neobičnoga sjaja na srpskom nebu — znaš i osećaš, Srbine brate, i ti iz slobodne Šumadije i ti iz lomne Crne Gore, i ti iz krvave Dalmacije i ti iz kukavne Bosne i Hercegovine, i ti iz Srbije pod Madžarima, i ti iz Srbije pod Bugarima, i ti iz Srbije pod Austrijancima, i ti iz Srbije pod Turcima — Stare Srbije i Maćedonije — naročito ti, Starosrbijanče i Maćedonče!"



Autor: Gavrilović, Andra - urednik
Mesto: Zagreb
Izdavač: Naklada i štampa Srpske štamparije (deon. društvo)
Godina: 1904
COBISS SR ID: 131840268
Pripada zbirci fotodokumenata
Signatura: A-387-III
Znameniti Srbi 19. veka


Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[postavljeno 01.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Jun 28, 2018, 07:12:12 pm »

*

KNЈIGA O NAJOSPORAVANIJEM SRPSKOM ISTORIČARU


"Život i delo Miloša S. Milojevića" predstavlja jednu (ako ne i jedinu) knjigu o tragičnoj sudbini čoveka koji je srpstvo stavio na pijedestal svoje životne misije podređujući celo svoje biće borbi za nacionalno, kulturno i duhovno oslobođenje srpskog naroda. Uprkos tome, njegov lik je kroz naučne krugove stigmatizovan dok je naučni rad potisnut u zaborav ...

SVE DO SADA...

Autori knjige, dr Radomir D. Đorđević i Mr Dragiša Kostić su, nakon više od jednog veka glasnog ćutanja zvaničnih državnih i naučnih institucija, zajedničkim radom počeli da vraćaju pažnju i odaju počast čoveku koji je bio ne samo istoričar, već i poliglota, pravnik, profesor i — ratnik. ... facebook.com


ŽIVOT I DELO MILOŠA S. MILOJEVIĆA
Dr. Radomir D. Đorđević, Dragiša Kostić
ŽIVOT I DELO MILOŠA S. MILOJEVIĆA
SERBONA — Niš, 2006. godina


***

Promocija knjige "Život i delo Miloša S. Milojevića"


U okviru programa obeležavanja 120. godina od smrti Miloša Milojevića u Bogatiću je održana promocija knjige o životu i delu ovog istoričara, autora prof. dr Radomira Đorđevića i Dragiše Kostića. Posetioci u svečanoj sali Skupštine opštine bili su u prilici da pored autora Đorđevića, o liku i delu najosporavanijeg srpskog istoričara, čuju i od prijatelja i saradnika među kojima je i Jovan Deretić, srpski publicista.

Po rečima autora, ovo delo predstavlja bibliografski poduhvat u rasvetljavanju istorijske uloge ovog velikana srpske prošlosti.

"I dalje je pred Milojevićevom ličnošću sid ćutanja, što mu daje određen veo misterije, iako u svemu tome nema nikakve misterije. Ako je i ima, onda je ona ispoljena u istini koju saopštava o svom narodu i njegovom poreklu. Takva istina upravo i dovodi do misterioznosti naučnog dela Milojevića. Pitanja ko smo, šta smo i odakle smo uvek su bila problem, jer zadiru u osnove ljudskog života", dodaje Radomir Đorđević.

Miloš S. Milojević, rođen 16. oktobra 1840. godine u svešteničkoj porodici u Crnoj Bari, bio je srpski istoričar, poliglota, političar i pisac. Osnovnu školu je završio u Glogovcu, zatim se školovao u Beogradu, odakle je pravne nauke, kao "državni pitomac" izučavao na Pravnom i Filozofskom fakultetu u sklopu Moskovskog univerziteta. Posle Srpsko-turskog rata 1876—78, Milojević je putovao po srpskim krajevima koji su ostali pod turskom vlašću. Širio je nacionalnu propagandu i sakupljao narodne pesme i stare rukopise. Sastavio je zbirku pesama Pesme i običaji ukupnog naroda Srbskog, koju su Stojan Novaković i Milan Kujundžić Aberdar ocenili kao „uzor nereda, nebrižljivosti i književničke nemarnosti".

Organizator promocije je Udruženje Miloš Milojević Crna Bara i Kulturno-obrazovni centar Bogatić, a večerašnjoj promociji prisustvovali su i gosti iz Sombora, članovi udruženja koje takođe nosi ime istoričara iz Mačve.

Društvo za naučno istraživanje najstarije istorije Srba "Serbona" dodelilo je povelju Novici Kreziću, predsedniku Udruženja Miloš Milojević iz Crne Bare, za zalaganje i angažovanje na promociji lika i dela ovog istoričara, a pre uručenja priznanja Krezić je pred prisutnima, kako običaji Društva to nalažu, položio i zakletvu.

"Ovom knjigom postigli smo cilj da se o Milošu Milojeviću više neće šaputati i prepričavati, već čitati. Miloš je napokon prepoznat od sistema, bez obzira na ono šta je on proučavao, i da nije dobro, on je istaknuti nacionalni radnik i o tome ćemo sada čitati. On je zaslužio da dođe u naše domove, a mislim da smo ovim delom to konačno postigli. Dobro došao u Mačvu. Velika je čast, ali i obaveza dobiti jedno ovakvo priznanje, a mi iz Udruženja nastavljamo i dalje sa radom na širenju istine o istoriji srpskog naroda", istakao je Novica Krezić.

Knjigu je objavila "Kuća knjige Serbona" iz Niša, uz pomoć opštine Bogatić i društva "Miloš Milojević" iz Crne bare". Za razliku od prvog izdanja, drugo izdanje je dopunjeno još 50% na ukupno 150 str. sa redizajnirani+om kartom prostiranja Srba u davnini i još drugih dopuna.

Tekst objavljen na: Mačva info Mačvanski informativni portal
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: