Miroslav Josić Višnjić (1946—2015)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Miroslav Josić Višnjić (1946—2015)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroslav Josić Višnjić (1946—2015)  (Pročitano 7385 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 05:13:33 pm »

**




MIROSLAV JOSIĆ VIŠNJIĆ
(Stapar, 15.12.1947 — Beograd, 08.09.2015)


BELEŠKA O PISCU

Miroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka). Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a učiteljsku školu u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. svetska književnost).

Bio je sekretar lista Student, glavni i odgovorni urednik časopisa Relations, pokretač i urednik Biblioteke Novi Albatros i jedan od prvih privatnih izdavača (pored Slobodana Mašića) u posleratnoj ili međuratnoj Srbiji — Književna fabrnka "MJV i deca".

Godinama je živeo (i sa ženom troje dece podizao) od honorarne saradnje, kao lektor, korektor, redaktor ili tehnički urednik u više listova, časopisa i izdavačkih kuća. Putovao je o svom trošku u Francusku, Poljsku, Grčku, Nemačku, Italiju, Čehoslovačku i Mađarsku.

Objavio je do sada sledeća dela: separat pesama Azbuka smeha (1966), knjige pripovedaka Lepa Jelena (1969, 1980), Dvanaest godova (1977) i Kvartet (1994), novelu Roman o smrti Galerije (1970, 1974, 1975, 1976, 1996), spomen-broj lista Golub (1977), zbirku pesama za decu Osim sveta (1978), knjigu o slikaru Milanu Konjoviću Rečima po platnu sveta (1978), knjigu tekstova Pro/za 30 (1982), knjigu razgovora Moje burne godine (1993), romane Češka škola (1971, 1980, 1994), Pristup u svetlost (1975, 1980, 1983, 1993), Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba (1990, 1991) i Pristup u kap i seme (1992), kao i osobitu antologiju srpske proze Azbučnik prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka (1991).

Njegovi radovi objavljeni su u nekoliko antologija i zbornika srpske i jugoslovenske proze i poezije u zemlji i inostranstvu, a prevođeni su na poljski, francuski, engleski, mađarski, nemački, holandski i italijanski jezik. U Poljskoj su objavljene dve njegove knjige (Varšava, 1983), a u Francuskoj jedna (Pariz, 1986).

O njegovoj prozi objavljeno je preko tri stotine kritika, prikaza, studija, eseja, članaka itd. Deseti književni susreti u Trsteniku ("Savremena srpska proza") posvećeni su njegovom književnom portretu (1993), a poseban tematski blok u nultom broju revije Itaka (1995) posvećen je njegovom delu.

U izdanju Agencije "Draganić" pojavila su se njegova Izabrana dela u sedam knjiga (1995), a u rodnom mestu pisca održan je Okrugli sto. Sva izlaganja sabrana su u zborniku Trideset godina, pola veka (1996), u kojem je i kompletna bibliografija njegovih radova i kritičkih tekstova o njegovom delu.

Treći program Radio-Beograda emitovao je njegovu dramu Služba oca Radoslava (1970, režija Darko Tatić), Drugi program Radio-Beograda emitovao je dramu Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković), a Drugi program Televizije Beograd njegov tv-film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović).

Za književni rad dobio je: nagradu Isidora Sekulić (1969), nagradu lista Mladost (1971), nagradu Ljubiša Jocić (1978), Ninovu nagradu kritike za roman godine (1990), Borbinu nagradu za najbolju knjigu proze (1992), nagradu Stanislav Vinaver (1992), nagradu Borisav Stanković (1992) i Oktobarske nagrade Beograda i Sombora (1994). ...





Miroslav Josić Višnjić
SVETOVNO TROJSTVO
treće izdanje
Narodna knjiga Alfa
Beograd, 1996


Od septembra 1966. godine živeo u Beogradu.

Fotografija: sr.wikipedia
[postavljeno 04.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 05:13:58 pm »

*

POLA VEKA OD PRVE PRIČE





Miroslav Josić Višnjić prvu priču objavio 8. decembra 1959. godine

Danas u podne, u Udruženju književnika Srbije (Francuska 7), biće održana mala svečanost na kojoj će biti obeleženo pola veka od prve objavljene priče Miroslava Josića Višnjića (1946), autora zbirki pripovedaka: "Lepa Jelena", "Dvanaest godova", "Kvartet", "Novi godovi", "O dudu i grobu", "Priče iz trapa", romana: "Češka škola", "Pristup u svetlost", "Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba", "Pristup u kap i seme", "Svetovno trojstvo", "Pristup u počinak", "Roman bez romana", "Dok nas smrt ne rastavi", "Stablo Marijino", petoknjižja TBC. Govoriće Slađana Ilić i autor. Novinarima i prijateljima biće podeljeno novo izdanje Književne fabrike MJV i deca: "Prvi tabak", štampan u 111 ručno numerisanih primeraka.

Pre pola veka objavljen je moj prvi književni tekst. Bila je to priča štampana u listu "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca, 8. decembra 1959. godine. Ako dobro pamtim, dobio sam i nešto kao honorar. Staparski poštar Pera Pitmo doneo je u našu kuću 400 dinara (novac je tada bio mislena imenica), a moj otac je polovinu odvojio za zaostalu poresku ratu. Za ostatak novca u to vreme mogao sam cele godine da idem u bioskop (karta je koštala pet dinara), pa nisam morao da gledam filmove sa bine, naopačke i krišom, sa druge strane platna – objašnjava Miroslav Josić Višnjić.

U "Prvom tabaku" štampana je stara priča, kozerija, pod naslovom "U Koritu", fototipski i u novom slogu (sa malim popravkama i dopunama koje su obeležene crnim slovima). Autor je tada bio učenik VII razreda, žali što nije sačuvao original rukopisa, kako bi mogao da vidim da li je nešto menjano (urednici uživaju da čeprkaju po radovima saradnika). Osim fotografija iz 1959. godine, liste dela i priznanja, priložen je i esej Radivoja Stokanovog o prvoj priči Miroslava Josića Višnjića.

Znam da moja prva priča nema neku veliku književnu vrednost, ali ona je dokaz da nisam zalutao u srpsku pismenu šumu. Oni koji obaraju stabla imaće šta da seku, oni koji izbiju na proplanak neka se prepuste vidiku – kaže Miroslav Josić Višnjić.


Z. R. | Politika | 08/12/2009
Fotografija: Miroslav Josić Višnjić, 1959 autor Joca, Stapar
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 05:14:43 pm »

*

OPTUŽNICA ZA ĆUTANJE

Rušenje staparskog groblja povod za novu knjigu Miroslava Josića Višnjića, čijom prodajom pomaže obnovu groblja. Pisac ogorčen mukom koji je pratio zločin i neotkrivanje počinilaca

NAMEREN da, onoliko koliko to mogu reč i slika, ubrza otkrivanje rušitelja 713 spomenika na Pravoslavnom groblju u Staparu, odnosno pomogne njihovu obnovu, jedan od najvećih savremenih srpskih pisaca Miroslav Josić Višnjić, i sam rodom Staparac, štampao je ovih dana knjigu "Optužujem".

Želeo sam da, još jednom, skrenem pažnju javnosti na ćutanje najviših državnih i pokrajinskih zvaničnika, kao i velikodostojnika eparhije bačke, zbog vandalizovanja groblja na kojem su mi svi preci. I na sporost policije koja, to je moj utisak, a nisam usamljen, one koji su to počinili kao da traži s namerom da ih nikada ne privede sudijama — objašnjava on razloge za objavljivanje knjige pomenutog naslova.

Pored oporog dnevnika koji je vodio od trenutka kada je, 1. juna, saznao šta se, prethodne noći, desilo na groblju na kojem su porušeni ili polomljeni spomenici gotovo svih njegovih predaka, Josić Višnjić je u knjizi nevelikog obima, ali velike poruke, objavio i protesno pismo kojim se, povodom zločina na staparskom groblju, oglasilo sedamdesetak istaknutih srpskih intelektualaca.

I mojim Staparcima, i meni znači saznanje da je neko uz nas. Nešto se, čini se, ipak malo pokrenulo, ali na otkrivanju vandala mora da se radi brže i ozbiljnije — kaže svakako najpoznatiji Staparac u 257 godina dugoj istoriji tog bačkog mesta.

Josić Višnjić je knjigu štampao u 500 primeraka, cena joj je 200 dinara, a sav prihod otići će za obnovu groblja.

Nije reč o velikom novcu, ali će i to biti deo želje da se groblje, u meri u kojoj je to moguće, vrati u pređašnje stanje — kaže on.


ISTINA U UTORAK

OPŠTINSKI javni tužilac u Somboru Bogdan Jovanović najavio je u izjavi za naš list da bi u naredni utorak, najzad, moglo da se sazna ko je porušio spomenike na staparskom groblju.

Policija na terenu vrši još neke provere, u utorak ćemo imati zajednički sastanak i posle toga najverovatnije sa svim detaljima izaći u javnost — rekao je Jovanović.


SAMO "NOVOSTI" NISU ĆUTALE

RUŠENJE staparskog groblja je, rezignirano navodi Miroslav Josić Višnjić u knjizi "Optužujem", pratio i svojevrstan medijski muk. Izuzetak su, konstatuje on, bile samo "Večernje novosti", kao i lokalni nedeljnik "Somborske novine".


Đ. Vukmirović | 23.07.2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 18, 2016, 01:49:46 am »

*

VEČE POSVEĆENO MIROSLAVU JOSIĆU VIŠNJIĆU U STAPARU


U Staparu, u dvorani Srpske pravoslavne crkvene opštine staparske, sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Gospodina dr Irineja, u ponedeljak, 22. avgusta 2016. godine, održano je veče sećanja na život i delo Miroslava Josića Višnjića.

Pred punom dvoranom, prisutnima se obratio i prezviter Zoran Malešević, paroh staparski.

Na tribini su učestvovali: dr Stojan Berber, književnik iz Sombora ,Marinko Arsić Ivkov, književnik iz Beograda ,Miroslav Božin, novinar iz Novog Sada,i unuk pokojnog Miroslava Josića Višnjića koji je čitao odlomke iz nekoliko Josićevih dela.

Pisac koji je srpsku književnost zadužio sa deset romana i 124 priče, napisanih rukom u običnoj svesci povezanoj koncem, Miroslav Josić Višnjić preminuo je u Beogradu 2015. godine. Za sobom je ostavio impresivan opus od 30 knjiga štampanih u oko stotinu hiljada primeraka. Uz romane i pripovetke, objavljivao je i pesme, zbirke razgovora, prepisku i druge tekstove.

Rođen je 15. decembra 1946. u Staparu, u rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti.

Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista "Student" (generacija 68, do smene redakcije), pokretač biblioteke "Novi Albatros", urednik u Srpskoj književnoj zadruzi, jedan od prvih privatnih izdavača "Književnom fabrikom MJV i deca".

blagovesnik.rs | 23.08.2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 18, 2016, 02:13:58 am »

*

BODROG I PLANETA STAPARSKA


Dragi prijatelji, častim celu kafanu! Molim piće za sve. Imam povod. Danas je ovde sa nama budući uvaženi književnik, Staparac. Čestitam. Rodio se pisac! — ovako je

legendarni staparski lekar dr Stevan Popović krajem šezdesetih godina prošlog veka u staparskom bircuzu promovisao Miroslava Josića Višnjića, jednog od najvećih potonjih srpskih pisaca. Suvonjavi mladić duge kose i tek izrasle bradice, koji se, oženivši se školskom drugaricom iz somborske Učiteljske, neku godinu pre te nezvanične staparske promocije, otisnuo u Beograd da postane pisac, jedva je dočekao da siđe iz prestoničkog voza na železničkoj stanici u Staparu i pohvali se u staničnoj kafani da mu je izašla prva knjiga. Seo je za sto kod nekolicine poznatih likova koji su dočekivali i ispraćali retke vozove, izvadio tek izašlu, još na boju mirisnu knjižicu pripovedaka, stavio je na sto i rekao:

— Ljudi moji, san je počeo da se ostvaruje. Evo moje prve knjige. Brato, daj litru i sodu!

E, onda je doktor Steva taj, naočigled, beznačajni kafanski događaj podigao "na istorijski čin" i doprineo da se i danas pamti!
Vozovi odavno ne prolaze kroz Stapar, niko od aktera iz kafane kod staparske stanice nije više živ, ali Miroslav Josić Višnjić je postao jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti druge polovine 20 veka. I najpoznatiji Staparac od Drugog svetskog rata do današnjih dana.

"Svetac srpskoga jezika" i "monah srpske književnosti", pisac bune i bunta, večiti opozicionar, ostao je veran korenima, bačkoj ravnici, Dunavu, Mostongi i Plazoviću, svom Staparu, rodnom sokaku Ćorošu, prijateljima, paorima, intelektualcima, precima, običajima i veri. I ne samo da je ostao veran, već je bio opsednut Zvezdom staparskom. Izvor čitavog književnog opusa od 10 romana, 120 pripovedaka i još dvadesetak drugih knjiga u tiražu od stotinu hiljda primeraka i prevodima na dvadesetak jezika, crpeo je odatle. Iz tih ljudi. Ponosnih, ali svojeglavih, inađija, potomaka nekadašnjih gusara sa Dunava, ali i vrednih paora, stočara i nekadašnjih ratarskih rekordera. Stapar, poznat i po tome što se u njegovoj okolini nalazi Sombor, oduvek je "imao svoju politiku". Borili su se preci današnjih Staparaca u 18. veku protiv Bečkog dvora, jer su tražili mesto pod suncem u vrtlogu germanizacije podunavskih predela, tamo gde su živeli u dva naselja kod Apatina — Bokčenoviću i Vranješevu. Gusarili su, kažu predanja i oskudni dokumenti, napadali lađe i splavove kojima su dolazili tadašnji kolonisti. Epilog je bio: proterivanje: odred od 2.000 vojnika iz Oseka premestio ih je na tadašnju Staparsku pustaru. U Mađarskoj revoluciji sredinom 19. veka, izvukli su opet deblji kraj u borbi za nacionalna prava. Selo je delimično spaljeno, a zarazne bolesti su dnevno odnosile i po desetak žitelja tih 1848. i 1849. godine.

Posle Drugog svetskog rata, zbog osobenosti žitelja, ovo selo je prozvano "Sedmom republikom" u Jugoslaviji koja je imala šest republika i dve pokrajine. A Višnjić je taj, takav Stapar lansirao u vasionu. Smestio je u njega centar sveta. Čitava planeta je u "Baronu iz šaraga" smeštena tu, u mitski Stapar, kako su istakli književni kritičari. Seoski toponimi su postali delovi planete, ulični kanali reke i rečice, ćuprije veliki mostovi... A likovi staparski koji se suočavaju s prošlošću i izazovima nadolazeće globalizacije, koju je Josić Višnjić nagovestio u svojim delima.

Pokojni ugledni somborski i staparski činovnik i intelektualac čika Miša Peljin mu je svojevremeno, na početku karijere, savetovao da se drži sebe i svoga dok je gutao reči iz prvih pročitanih knjiga i još išao po Staparu i Somboru sa sveskom svojih priča i tekstova, čitavši ih poznanicima i prijateljima:

— Miroslave, svi kažu da u tebi ima talenta. Tako mislim i ja. Ali talenat nije dovoljan. Potreban je i rad. Ali pre svega potreban je motiv. Ti moraš imati priče, teme. A odakle ćeš, nego odavde? To najbolje poznaješ.

A još pre nego što se sa suprugom Mirjanom otisnuo u Beograd, gde je s porodicom pretrpeo najteža iskušenja režimskih represija, nemaštine, gde je pored studiranja i pisanja, bio lektor, korektor, meter...., sve za nadnicu od dve tegle marmelade dnevno, od koje je prehranjivao porodicu, pročuo se kao talentovani, a posle i postao značajan pisac.

Profesor srpskog jezika Učiteljske škole u Somboru Milivoje Gajić koji je s takvim Josićem nekako izlazio na kraj u školskoj klupi, jer je već tada posedovao izuzetno znanje iz teorije književnosti i jezičke kulture, rekao je svojevremeno da u profesorskoj karijeri, a doživeo je penziju, nije sreo takav talenat. Niko tako nije, po njemu, bio posvećen jeziku i književnosti u istoriji te škole. A somborsku Preparandiju, potonju Učiteljsku školu pohađali su Isidora Sekulić, Jovan Dučić, muzičar Josif Marinković...

— Bio je istinski liričar u pripovedanju — smatra akademik Milosav Tešić. — Gipkost, živahnost, krepkost, slikovitost i odrešitost u kazivanju spadaju među osobenije odlike Josićevog izrazito ritmičnog proznog stila. Rodno tlo, najšire shvaćeno, dobilo je u Višnjićevom delu jedno od najosobenijih književno umetničkih sagledavanja.

Prva veća životna i književna iskustva stekao je u Beogradu, a pogotovu u studentskim nemirima 1968. koji su ga zatekli na mestu sekretara redakcije lista "Student". Pročuo se i vinuo u svet ozbiljne književnosti kao dobitnik Ninove nagrade 1990. godine. Roman neobičnog naziva "Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba" uzburkao je književnu, a i političku javnost. Opisani su događaji borbe za nacionalno oslobođenje Srba u 1848. i 1849. godini. Simbol propasti — Bodrog, grad koji je misteriozno nestao u srednjem veku, oslikavao je bunu, pojavu koja je ceo život bila prisutna u Josićevom duhu. Nije propustio ni 48. — vek kasnije.

Godine 1992. godine za dlaku je izgubio drugu Ninovu nagradu za "Pristup u kap i seme", ali je za isti roman dobio Borbinu.  U do tada najstaparskijem romanu zaronio je u sudbine Ibeovaca. Skoro pola veka kasnije, tih devedesetih prošlog veka, objavljena je tužna sudbina Staparke Stojanke Katić. O Golom otoku, životu u Staparu i društvenim previranjima... O tome do tada niko nije smeo javno da progovori. I treći put je ušao u izbor za Ninov roman godine. "Baron iz šaraga" smatrao je za vrhunac svog opusa. Za ono što je bilo, što je sada i što dolazi. Na svoj način, naravno:

— Moji se junaci svi nešto bune — govorio je. — Čak i kad su na samrti, uvek su neke bunđije u pitanju. Šta je "Bodrog" nego buna, šta je sad ovaj "Baron" — isto jedna pobuna koja se završava tragično, jer se pobune uglavnom tako završavaju!

A dobio je skoro sve književne nagrade država u kojima je živeo. I to kao književni buntovnik, svojeglavi stvaralac, opozicionar... Pored dve nabrojane i — Borinu, Andrićevu, Isidorinu, Skerlićevu, Vinaverovu, Oktobarske nagrade Beograda i Sombora, za roman decenije.... Bio je, što se malo zna, 2001. godine predložen i za Nobelovu nagradu. Staparci su pratili svaku njegovu knjigu, svaku nagradu dočekivali su s radošću i toplinom oko srca. Tražili su u njegovim  romanima i pripovetkama poznate ličnosti, a potajno i sebe. Mnogi nisu baš sve ni razumeli, ali bilo je nekog ponosa, i dragosti da se za Stapar čuje daleko, što dalje... Bilo je, mora se reći — i nezadovoljnih, pakosnih i ljubomornih. Jer, roman mora da ima i negativne junake!

— Mislim da mu je najbolji roman bio "Bodrog", a priča "Lepa Jelena" — kaže Josićeva supruga Mirjana koja je s njim provela sve te decenije života i književnih pobuna kao saradnik i lektor. — Bio je zadovoljan književnim delom. Govorio je da je plan ne samo ispunjen, već i prebačen. Želeo je, a i ostavio je pečat u srpskoj književnosti.

Izrazio je želju da bude sahranjen u Staparu. Odbio je Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu. Glavno mesto i izvor inspiracije veličanstvenog književnog stvaralaštva, Stapar, ostalo je zauvek njegovo. Odabrao je da tamo bude njegova Aleja velikana. U krugu predaka, prijatelja i komšija. Običnih i uglednih počivših Staparaca! A u Aleji Staparaca dočekali su ga, vođa pobunjenih i proteranih Staparaca iz vremena Marije Terezije Atanacko Rajić, graditelj pruga u Ugarskoj i tvorac statuta srpskih železnica inženjer Nikola Stanković fon Staparski, doktor Steva Popović, Foto Joca, Stojanka Katić, Jeca i Raka Stokanov i mnogi drugi...

Miroslav Božin


Pomoć duha salašarskog

Josić je sam govorio da mu je u stvaranju književnih vekova pomogao "salašarski duh" predaka koji su život kovali u staparskom ataru na krnjajskoj strani, istočno od kasnijeg Josićevog mitskog Stapara. "Ja sam salašar, a to znači biti oslonjen na sebe, verovati u sebe i širiti se u raznim oblastima. Ne možeš se zakopati u jednoj, samo praviti opanak, moraš imati i kokošku u avliji, svinju, plug, drljaču, kuvati ručak... Ako imaš salašarskog duha u ovom svetu, onda tebi svet i ne treba, ti si ceo svet". | dnevnik.rs 
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: