sledeća tema »

[Angelina]

*




MARICA JOSIMČEVIĆ

Marica Josimčević je rođena u Beogradu 1946, gde živi i radi kao pisac i prevodilac za španski i engleski jezik.

Kao već afirmisani prevodilac (Fuentes, Arenas, Ljosa), Marica se  osamdesetih godina prošlog veka okrenula svojoj pravoj ljubavi — pripovedačkom i romansijerskom radu. Autor je zbirki pripovedaka Škorpion je znao, 1988, i Put Kože, 1998, Dvoboj na mostu — priče, 2007, kao i romana Postaja Gospodnja, 1991, Dno na vrhu sveta 1994, Jovanje — knjiga o drugom postanju, 2003, sačinjena od dva dela — prvi deo je roman "Jovanje", a drugi deo je "Dnevnik", u kome su objašnjenja simbola i simbolskih sadržaja i, u stvari, jedan i drugi deo se dopunjuju...

Marica je tokom godina primila niz nagrada i priznanja za svoj književni i prevodilački rad, od kojih je svakako najznačajnija nagrada "Isidora Sekulić" za zbirku pripovedaka Put Kože kao najbolje kniževno ostvarenje u 1998. godini.
        
Prevod njenog romana Dno na vrhu sveta je objavljen u SAD septembra 2009.

[Angelina]

**
Reč dobitnika nagrade "Isidora Sekulić"


MOLITVA ZA SRBIJU

Da je neko drugo vreme, a ne pogibeljno za narod srpski, da iz peščanog časovnika ne ističu zrnca nesazrele dečje krvi, da ne spržiše travu, da ne ranjavaše zemlju, da ne ustreliše svete nam lukove nad vodama, da vazduh ne trovaše, da ptice ne rasteraše, da cvetove ne sparušiše, da ne ubiše suzu staračku nad zgarištem doma, da mnogi među nama ne skupljaše delove raskomadanih tela svojih dragih, eh, da nije kužna i crna kandža Prljavoga dograbila Srbiju...

Srbija je ranjena... Eto, zato neću ovu besedu posvetiti Isidori, neka to ostane za neku drugu priliku; neće mi zameriti ona koja je u srpskoj književnosti smerno razgorevala luču duhovnosti, ona koja je naslutila rađanje novoga čoveka u novom dobu u kojem je za njega — govori Isidora — "počelo jedno silovito hrabro prilagođavanje vasionskim merama, ali, pošto veliki pečat čoveka ostaje na materiji, borba će biti duga i skupa i, kako narod kaže, da ni Bog ni đavo ne dadne da se duh u čoveku postidi".

I neka ove njene reči budu kamen-polaznik za želju i potrebu moju, da s njom zajedno, i sa svima iz roda moga, i s onima što iz tuđine dođoše i u teškom času rod nam postaše, da sačinimo i izreknemo, u srcu i umu pribrani, MOLITVU ZA SRBIJU, presvetoj Majci Božjoj, Vladičici Neba i Zemlje, Rodičici Boga živoga, čije boje ostavi u amanet ovome tlu i ovome narodu, da slavu Njegovu milost, mudrost i pravdu Njegovu, ali i zadatak čovekov propoveda i po vasceloj Zemlji pronosi...

Molimo Ti se, Staramajko, u ruhu nebesnome, Prečista Devo blažena, što u odeći od srme po rekama hodiš, što u jezerima tavne noći umivaš, što u gorama ljudske grehe pribiraš i zajedno s ljudima tužiš, ili goropadnim vetrom i tučom leda i rikom Zemlje opominješ, Tebi, Veličnice, Tvojoj prebeloj ruci, molimo se, Pomozi da nikada ne postanemo kao oni što Boga svoga u moneti videše i slaviše i zarad toga zemlje poharaše mnoge te i k nama dođoše, prikradajući se kukavno, avetinje noćne. Pomozi da u grudima svojim i utrobom i vidom svojim izgradimo reku boje žada što će od juga ka severu teći, jer svaka kap krvi naše i duha našeg što je plamteo u pesmi pokrenule su ovu vodu božanskog počela — jedan mali deo nje za nas, a ostali za svet. Pomozi da savladamo i najgrđe nam neprijatelje, a to su oni među nama samima što samo ime ovoga roda nose, ali ne i pečat njegovoga duha. Može li se to, o Majko, ne prolivajući krv bližnjega?

Ćutasmo i čekasmo i sluh nam postade ona nova reka od žada i čusmo glas nad njenom vodom:

Sve neprijatelje među vama u sebe upijte i u sebi istopite; a to ćete moći ako nikada ne iziđete iz Kruga, onog mednog, oko Zlatnog središta. Vi, Srbi deca ste Kruga, to je vaš magijski znamen, zato uvek igrate kolo a da i ne znate šta činite, Duh vaš pamti.

Ali kako to da uradimo? nemo upitasmo mi, iz vode. I opet čusmo:

Glasovima svojim, velikom snagom bića probuđenog, biće vas sve više, rastite i rašćete, držite se za ruke što češće, ljubavlju i samilošću gradite sobom vence, pravite i simboličke krugove, gušiće ih to, upiće se u vas ili će pući, jer neće moći da izdrže; ali vi koji ste iz Kruga potekli, morate da izdržite i ustrajete, uvek se sećajući da ko ne voli svoga bližnjega, ne voli ni sebe. Svaku kap Božje rose koja na vas padne podelite s drugim. Tako, svaki probuđeni postaće buditelj, a broj buditelja mera je vaše snage. Vaskrsla snaga duha vašega oteraće i one Tamnike spolja; ma gde da upadnu na vaše tlo, sutra će sami bežati, jer vaš kružni plašt duhovni užas je za neprijatelja.

Izronismo tada na površinu vode, laki u odjeku Preblagoga Glasa, i spokojno plutajući u trajanju Njegovog okrilja, čusmo još i ovo: Sve je u pesmama. Vi jeste pevali, ali pesma je klizila s vaših usana. Sada morate ući u pesmu, pa onda iz nje pevati. Ući u pesmu, pevati iz pesme, isto je što i boraviti u Krugu. Potom utihnu glas nad vodom, a mi iziđosmo iz reke i zaputismo se u polja. Uzbrasmo klas žita i klip kukuruza i pođosmo da ih pohranimo u Zlatno središte sveta i našeg prestonog grada, u samo srce Kružnice.

Marica Josimčević
juli, 1999.

[postavljeno 30.06.2010]

[Angelina]

*
Marica Josimčević


BOTANIČAR

Godina izdanja: 2011.
Broj stranica: 185
Pismo: ćirilica
Povez: broš
Format: 15 × 23
ISBN: 978-86-85129-99-5

Seme istine koje izranja iz duboke i sveprožimajuće psihologizacije likova, pruža neobičan uvid u naše odnose sa drugima, ali i sa nama samima.

Dramski prvenac Marice Josimčević prikazuje apokaliptičnu sliku vremena kroz koje čovečanstvo prolazi. Za osnovu nekih od likova "dolaznika", autoru su poslužila stvarna dešavanja iz dnevnog života, a privlači je mogućnost počete dokumentarnosti, koja je menjana u skladu sa potrebama književne funkcije.

[...]

PONEŠTO O DRAMI "BOTANIČAR"

O "ilegali" Ede i njene družine

— Zašto Eda i njena družina moraju ostati u ilegali, tj. negde u katakombama sve dok traje poniranje Prapretka do srca Zemljinog? Prapredak odlazi, povlači se, on više neće činiti zlo, silom Višnjom, ali dokle god ne bude konačnio bio sputan, ostaje eho njegovih zala u njegovim raznim poslenicima i sledbenicima i svesnim i nesvesnim. Piramida njegove vlasti se tek postepeno urušava, ne može odjednom kao sam Prapredak. Mnogi od tih sledbenika nisu svesni sve te strukture, nisu svesni kome su pripadali i u čije ime su tvorili i tvore zlo. Tako da je to jedan postupak koji izvesno vreme traje — a u drami se poistovećuje sa poniranjem Prapretka do dna Zemlje.

O značaju izgovorene reči; o identitetu Prapretka i Ede

— Zašto prapredak traži od Botaničara, kada ga je ovaj prepoznao, ili shvatio ko je on — da ne izgovori njegovo ime? Zašto Eda ne dozvoljava svome ujaku — Pisaru da, kada uvidi ko je Eda, izgovori naglas njeno poslanje? Prapredak ovako kaže Umorniku: "Nemoj molim te ništa da izgovaraš, to nije dobro ni za koga", a Eda kaže svom ujaku, Pisaru: "Ne izgovaraj, molim te, reči obavezuju..." Prapredak je namerno prikazan enigmatično. Pošto on sam otkriva Umorniku da je imao Blizanca, čitalac može ustanoviti da je reč o Adamu-Kadmonu, ali ni tu nije kraj, tj. konačno razrešenje njegovog identiteta. I pre Adama je postojao, da kažemo, Adam... Dakle, namerno ostavljam da sam čitalac to otkrije, ukoliko već nije odmah shvatio. Slično je i sa Edom, premda je tu malo lakše doći do njenog identiteta jer je otkriva samo njeno ime. Eda, prema staroengleskom, označava pesmu, dušu. A vidimo u drami da Eda pevanjem ulazi u memorijski protok i vlastiti i onaj koji pripada kolektivnom nesvesnom. I Eda i Staramajka su dva vida Velike Majke, Anime Mundi, — Duše Sveta. Staramjaka je Pramjka, Eda je Majka, ali i Deva. Mala Gaja bi tu bila Majka-devojčica. Dakle prisutna su tri glavna vida Velike Majke. Naravno ima ih još u da kažemo "rasparčanom vidu" vidu: to su Kurtizana i Prostitutka. Prostitutka je potpuno pala, ona je zaboravila svoje božansko poreklo nepovratno, barem u ovom životu. Kurtizana je već nešto drugo, ona još uvek ima sećanje, ali više nema hrabrosti da se vrati u Čistotu. Scena koja prikazuje ples Ede i Kurtizane jeste vid performansa ali i vrlo tanan poetski iskaz o razdvojenosti njih dve, tj, o tome kako se čista, mudronosna plot pretočila u blud. Kurtizana ima predstavu o svome bludu kao ishodu potpune slobode i pustolovstva, no ipak je to samonametnuta maska koja prikriva slabost za pristup pravoj oslobođenosti, koja naravno može doći samo kroz Duh, te nju doživljavamo kao onu koja vibrira na ivici ponora; još uvek nije baš sasvim pala (kao prostitutka), jer još ima duše u njoj. [...]

Marica Josimčević

Više na: Utopija izdavačka kuća

[Angelina]

*

MARICA JOSIMČEVIĆ: OGLEDALO LJUDSKOG RODA


... Marica Josimčević je autorka zbirki pripovedaka Škorpion je znao i Put kože, kao i romana Postaja gospodnja, Dno na vrhu sveta i Jovanje — knjiga o drugom postanju. Za Put kože dobila je nagradu "Isidora Sekulić". Prevod njenog romana Dno na vrhu sveta objavljen je 2009. godine u SAD.

Autorka ističe da je u predstojećoj knjizi Ogledalo ljudskog roda, kao i u njenim prethodnim delima i pričama, tema apokaliptičnosti prisutna u većoj ili manjoj meri. Tematsko težište ravnopravno balansira između sudbine kolektiviteta i pojedinačnih povesti. "Sem apokaliptičnosti, knjiga naravno obrađuje i razne druge teme. Pojedine priče se, naime, odnose na iskustva spiritualnog samorasta koji se prikazuje kroz otkrivanje malih ili malo većih ezoterijskih tajni. U drugima je prisutna bajkovitost, no ona koja uvek predstavlja samo okvir za neki novi ili drugačiji raspored simbola; jer kao što znamo, simboli mogu imati različita značenja, te ih valja tumačiti u zavisnosti od konteksta. U odnosu na druge moje knjige jezik je ovde rastresitiji, kazivanje otvorenije nego u ostalim mojim delima, te se lakše čita. Sem toga, nastojeći da ostanem verna vlastitom ranijem iskazu — da je ovo vreme otkrivanje svih tajni — a što današnji ubrzani tokovi duhovnosti uveliko potvrđuju, u pojedinim pričama dajem eksplikacije pripovedačkog zagonetanja, nastojeći da poetskim kazivanjem nadomestim čaroliju tajnovitosti", piše Marica Josimčević. RTS | 26.07.2013.