Konstantin Đorđević (1900—1957)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Konstantin Đorđević (1900—1957)  (Pročitano 4621 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 05:33:55 pm »

**

KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ
(Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957)


Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...]

Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka.

Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši.

Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina.

Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju.

U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku.

Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten "po molbi kao nepunoletan".

Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit.

U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930.

Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je "nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa" u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije.

Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata.

Po oslobođenju, pošto je ocenjen "kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu", u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek.

Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava.

Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali.

Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep:

Ja sam kaluđer, bez reda, van reda,
Bez rize i štapa, drvepih sandala,
I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog.
Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana.
Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac
Bez brata, druga, u šupljini zena,
Zdraveći tužno svaki smiraj dana,
Putujem tako, pjan i blažen, žudim,
Daleko neko mračno otkrovenje.


Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937).

Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak.

U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka.

Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka.

Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost.

U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji.

Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata.

Đorđević se bavio i publicističkim radom.

U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju.

Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure.

Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo.

Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.



Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 26.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 04, 2012, 03:22:15 am »

**
Stihovi Konstantin Đorđević


KALUĐER

Ja sam kaluđer, bez reda, van reda,
Bez rize i štapa, drvenih sandala,
I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog.
Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana.
Sve mu je tuđe. Ja sam stranac i samac
Bez brata, druga; u šupljini zena,
Zdraveći tužno svaki smiraj dana,
Putujem tako, pijan i blažen, žudim,
Daleko neko mračno otkrovenje.

I zaman što znam da je sunce zvezda,
A zvezda šljunak, il' fatamorgana:
Damar nomada k'o crv srce grize!
Ukleti damar večito nemirni
drhti i plamsa: slutnja čudno nova
Novim vidikom novu želju žari.

Dobrim i starim instiktom varvara
Ja volim vode. Jošte vode samo!
Lepi i strašni njihov bezdan, tamo
vuče me; snaga i blesak širina
Mame me ko zavičajna u tuđini žud.
Ne volim Boga. Ah, ne volim ga!
— Ja, kaluđer večni samohrani,
Putujem hiljadama hiljadama milja,
Od manastira do manastira,
Od jednih svetih mošti do mošti,
A nikada ih poljubiti neću
Ni uštiti u Hadži — amajliju spasenja.

Jer za me nema krova ni kolevke
Što uljuškava blago kao majka.
I nema hrama, nade, isceljenja!
— Sve lađe razno odlaze i stižu,
Ponosni jarbol uvek nešto znači,
A srebrn — pute širina odvlači —
Haj, umreću, kraj puta, gde bilo...



BARKAROLA

Razboleo sam se draga bez prebola
Magijom čudnom Tvoje mesečine
I sad mi duša ko tić ranjen gine
Tiho i tužno kroz bol barkarola.

Na Tvom klaviru u svako veče
Ja čujem Tvoju pesmu u daljini.
Vidim Te! Ili — samo mi se čini...
Dok mladost cveta i žalosno teče.

Procvetao sam k'o školjka u moru
Pa krvlju srca pišem slova ova
Slova o sreći, o taštini snova
I kako je teško biti sam, — U zoru,

Kada sve prene pred dolaskom dana
Draganjem sanja kada počne plava
Iz cveća, zraka, da nas zavejava
Mećava rosnog behara sa grana

Sve oko mene o Tebi prozbori
Površjem reke zatreperi sena
Dalekih, plavih ko čar, uspomena
A nova zora u duši zazori.

I sve u meni boleće i lepo —
Što nekud, kao gora suncu, stremi —
Smiri se tužno, obamre, zanemi...
A kao jata začarana, slepo,

Sva mladost moje sunčane radosti
Tebi poleti! Tebi, s Tobom samo
Haj, u te kraje, dragog juga, tamo —
U želji da sve daljine premosti.


[postavljeno 26.04.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: