Nikola Tomazeo Tomašić (1802—1874)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Nikola Tomazeo Tomašić (1802—1874)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Tomazeo Tomašić (1802—1874)  (Pročitano 6055 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 05:38:46 pm »

**

NIKOLA TOMAZEO TOMAŠIĆ


Tomazeo (upravo Tomatić) Nikola, rodio se u Šibeniku, Dalmaciji, 9 novembra 1802, od oca Jerolima i majke Kate.

Osnovnu školu svršio je u Šibeniku, a posle se je učio u Spljetu, i u Padovi u universitetu.

Tomašić je, poznavši se s talijanskom naukom i knjigom, otišao među Talijane; putovao je mnogo, a i pisao je mnogo — sve na tuđim jezicima.

Poslednje dane života svoga proveo je u Florenciji, gde ga pogodi kaplja 1 maja 1874.

Pred kraj života svoga, Tomašić je bio sa svim oslepeo.

Naša književnost ima od Tomašića samo 33 iskrice1, koje mu daju pravo na naše sećanje i pominjanje.

Drugi njegovi spisi, i ako su dika rodu našemu, korist su tuđa, jer su blago tuđe književnosti.

Evo nekolikih Tomašićevih iskrica, na ime one pod brojem IV:

"Nemamo mi (Srbi) uspomena koje bi nas razveselile, ali nemamo ni onih koje bi nas zasramile. Novi život možemo početi, vrata budućih vremena nisu nam zatvorena. Pesme naše pevaju junaštvo i ljubav; prirodni duh živi u njima. Ne znaju zlatna pera onako pisati kano javorove gusle gude. Ne leži naša vila u velikim posteljama, ne sedi za gospodskim trpezama; žedna i gladna leti ona po gorama; i što se više zamori, tim lepša biva, i glas njezin izlazi puniji iz golih grudi njenih. U našim pesmama nema izmišljenoga studenoga poštenja. Mi pevamo dike i žalosti svoje, a ne sramote živinskoga života. Kuće nemamo, ali porodice imamo. Otac i majka još u nas nisu imena bez značenja"!...

U iskrici XVIII veli:

"Pesme su istorija naša; u njima tražimo dobro i zlo naše. Drugi narodi čitaju ih, prevode, i dive im se, a mi ih se sramimo, i još ih ismejavamo svojim prosvećenim varvarstvom. Pokupimo, braćo, pokuiimo svoje blago pre nego ga vetar vremena raznese. Hleb iz zemlje, lepotu iz naroda; narod je otac, a zemlja majka naša!

U iskraci XXIV veli:

"O, mladići, koji idete u tuđe zemlje iskati znanja koje vam vaša zemlja ne daje, budite nada i veselje a ne žalost i strah otadžbini bednoj! Sećajte se uvek otadžbine! Sačuvajte lepo njezin jezik: učite i druge (jezike), ali da vam tuđi ne istisne iz srca jezik materinoga.... Ljubite uvek istinu više nego zlato, a braću uvek više nego život. Običaje drugih naroda gledajte i poštujte; ali niti im slepo sledujte, niti ih grdite. Braća njegova budite a ne robi"!

Srce, iz koga su sevale ovake iskre, makar da njih imamo samo 33, steklo je pravo na poštovanje sviju onih koji ljube svoju otadžbinu i svoj narod.



1 Štampao ih je latinicom u Zagrebu  1844, g. Ivan Kukuljević-Sakcinski.


Tomazeo Nikola
(Pomenika str. 717—718)

O životu i o spisima Nikole Tomazea (Tomašića) pominje se i u Filologičeskim zapiskama. Vipusk II i III za godinu 1894 str. 25—40.
Tu su i njegove Iskrice prevedene sve na ruski jezik.





Milan Đ. Milićević
POMENIK
ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA
NOVIJEGA DOBA
U BEOGRADU U SRPSKOJ
KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

1888.


OBJAŠNJENJE:

DODATAK POMENIKU OD 1888
Godini 1901

Milan Đ. Milićević: "Knjiga ima dve pole.
U prvoj su pomeni novih pokojnika, a
U drugoj su dopune i ispravke za Pomenik od 1988..."-


[postavljeno 18.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 05:39:23 pm »

**





NIKOLA TOMAZEO

Lepa Italija naprednim životom svojim za dugo vremena davaše poleta duhovnom kretanju kršne Dalmacije sa Dubrovnikom na čelu. Toplom zahvalnošću i istinskim oduševljenjem pevahu njenoj veličini i slavi pojedini pesnici dubrovačko-dalmatinskoga perioda srpske književnosti. Ali nije narod srpski samo na taj način platio Italiji dug svoje zahvalnosti: njenoj moralnoj veličini pomagaše on i posvećivanjem života i rada pojedinih odličnih sinova svojih. Ili zar sam NikolaTomazeo nije sjajno uzdarje srpsko za ranije darove klasične Italije? Nije jedan đenijalan Srbin radio u ovom veku na podizanju kulture tuđih, bližih i daljih, naroda. Mi i njih imamo na umu, i njih ćemo se opomenuti docnije u opštem pregledu takih pojava. Na sreću Tomazeo ne pripada sav Italiji; i ako malo, on je ipak i na srpskom jeziku delao, taj je rad njegov klasičan i on nam daje prava pribrojati Tomazea onom broju srpskih velikana koji su Srpstvu služili, Srpstvo podizali. Da je pak, on i sam tako mislio pokazuju lepe reči njegove, upravljene srpskoj omladini koja se školuje u tuđini:

"Vi mladi, koji idete u tuđe zemlje iskati znanje koje vam zemlja vaša ne daje, budite ufanje i veselje, a ne žalost i strah otadžbine tužne. Spominjajte se vavijek nje, uzdržite jezik njen; učite i druge jezike, ali da vam tuđi ne istjera materinog iz srca, da ne bude rat i dubina u mislima vašim...."

Narod, kojega je sin, Tomazeo slika ovako:

"Bio je od davno lav izgubio bogatu grivu, zube i šćape; ali ono nešto nokata strahovitih, što mu bejaše ostalo, ilirska sila bijaše. Poslije toliko stoljeća, neobični više na vojsku, jošter uzdržasmo štogod junačke hrabrosti; toliko stoljeća pogaženi, nismo jošter izgubili plemenitu ponositost duše; ukopani posle toliko stoljeća u neznanstvu, jošter nam je tanana pamet, slobodan razgovor i oštra misao... Prama tebi, srpski narode, nisu mnogi drugi neg' poluljudi. Ne stidi se krvi tvoje, pazi samo da ti čista ostane, da ti kuga gradskih opačina ne ulije u nju slabost, nevolju i sramotu".

Ovi su ispisi iz neobične jedne knjižnce. Godine 1843. pošla je u Dalmaciji od ruke do ruke rukopisna zbirka kratkih sastava Tomazeovih, koju je iduće godine štampao u Zagrebu Ivan Kukuljević Sakcinski. To su znamenite Tomazeove "Iskrice", koje su potpuno i savršeno kritički izišle u sedmom kolu knjiga Srpske Književne Zadruge. Tih kratkih sastava — iskrica — ima svega trideset i tri. U njima zaslužni književnik i borac preporođene Italije iznosi svoje misli i osećanja načinom koji čini da se, i pored filosofske zbilje njihove, mogu nazvati najlepšim pesmama u prozi. Ta je knjižica zlatan otkup koji je duh velikoga sunarodnika našega dao svome rodu da mu blagoslovi njegov rad u susednom narodu.

Ali se on, još pre toga, u elegiji seća majke i zavičaja, pa im srpskim jezikom progovara:

"Vidio sam zvijezdu nove svjetlosti; čini mi se da pogleda na mene vesela i ljubavna. Duh je tvoj, majko mila, koji meni govori sa visine nebesne, i veli mi: s tobom sam vazda, sinko, i po svuda... Kada ti bijaše još od ovog svijeta, mnogo puta u snu sam te vidio, da bijaše ili mrtva ili zlovoljna, i blijeda i smućena protiva meni; i tada rekoh: umrla mi je majka moja. Posli, kada sam te izgubio, vidio sam te u viđenju noćnomu ljepšu i mlađu i miliju vrhu mene s tvojim onim očima punim slatkosti i razuma i poniženja. Jer ponižena bijaše, pridraga, i pram većim i pram ravnim i pram nedostojnom sinu tvomu. Sahranio sam, kao blago veliko, vlasi od častive glave tvoje: omotani su okolo prstena moga: svaki dan ljubim ovu dragu spomenku majke moje..."

I nije ta pesnička duša govorila tako svome rodu samo u oči i samo na jeziku njegovu. U mnogobrojnim naučnim i filosofskim i drugim spisima svojim, koji su bogastvo ponajpre talijanske književnosti, Tomazeo je visoko mislio o narodu svome... "Slovene - piše on - čeka velika budućnost... Ako ih mati Evropa ne zavede i ne pokvari, oni će nju obnoviti". — "Naš je jezik silniji od talijanskoga i latinskoga, a nije siromašniji ni od grčkoga. Nama Srbima su narodne pjesme jedina škola, iz koje se možemo učiti čistom jeziku". — "Srpski jezik nije dijalekat, nego jedan od četiri (glavna) slovenska jezika. On je milozvučniji od poljskoga i češkoga, a jezgrovitiji od ruskoga. Pjesme srpske mogu se uporediti sa najljepšim kojega mu drago naroda". — "Srbi u Šumadiji dadoše primjer požrtvovanja i žarke ljubavi prema otadžbini... Blagosloveni da ste, nepoznati vitezovi, sirotani bez imena! Blagoslovene muke, koje podnijeste za otadžbinu, blagoslovena krv, koju proliste za potomstvo!"

Tomazeo, radnik na knjizi latinskoj, francuskoj, grčkoj, srpskoj i, poglavito, talijanskoj bio je i ostao je Srbin po poreklu, srcu i duši, po svesti.

Taj znameniti sunarodnik naš rođen je 27. septembra 1802. u Šibeniku od roditelja Jeronima i Katarine. Školovao se u mestu rođenja Spljetu i Padovi gde izuči prava. Posle kratkih proba Tomazeo se stani u Padovi kao novinar; za tim je menjao mesta stanovanja, baveći se u Mlecima u doba za staru republiku veoma znatno; prognat morao se sklanjati i u Francusku, a odatle u Korziku. Posle različitih doživljaja bejaše opet u Mlecima, gde kao borac za slobodu dopade tamnice iz koje ga narod oslobodi. U jedno doba življaše u Krfu, gde se i oženi, a za tim se vrati u Italiju. Po uverenju političkom republikanac, Tomazeo ipak pomagaše rodoljubivi rad savojske dinastije. Umro je 1. maja 1874. pošto punih četrnaest godina pre toga bejaše oslepeo. Kralj i svi društveni redovi slobodne Italije uzehu učešća u pogrebu, a Mleci mu i Šibenik digoše spomenike.

Preko dvesta pedeset književnih dela njegovih pripadaju struci bogoslovskoj, pedagoškoj, istorisko-literarnoj, filološkoj, kritičarskoj, poetskoj i umetničkoj, ali je najzaslužniji kao tvorac kritičke škole u Italiji i osobiti radnik na nauci o jeziku. Tomazeov je duh - korist talijanskog a čast srpskog naroda u devetnaestom veku.



Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.


[postavljeno 18.11.2009]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: