Sreten Božić - Vongar / B. Wongar / (1932)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Sreten Božić - Vongar / B. Wongar / (1932)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sreten Božić - Vongar / B. Wongar / (1932)  (Pročitano 14854 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 03, 2011, 12:26:10 am »

*






SRETEN BOŽIĆ - VONGAR
(Gornja Trešnjevica, 1932)


"Stevana Božića iz Gornje Trešnjice kod Aranđelovca australijski starosedeoci prozvali su 'glasnikom iz sveta snova' ili na aboridžinskom – B. Vongar. Naš zemljak, jedan od najznačajnijih antropologa današnjice, u svom čuvenom romanu 'Raki', dovodi u sudbinsku vezu srpski i aboridžinski narod, čije su istorije uhvaćene između 'danka u krvi' i 'konačnog rešenja'."

*  * *

Sreten Božić - Vongar, ustralijski pisac, srpskog porekla, objašnjava svoju vezu sa Aboridžanima:

"To je došlo po liniji nekog mog duhovnog afiniteta. Oni žive već nekih 40000 godina na australijskom kontinentu. Došli su iz drevnih, mitskih vremena, a ja iz moje Trešnjevice, desetine hiljada kilometara udaljene od njihovih naseobina. Pa ipak osetio sam bliskost sa tim ljudima, gotovo duhovnu srodnost. Premošćeni su daleki, gotovo neshvatljivi geografski prostori, različite civilizacije, hiljade godina drukčijeg života plemena i naroda kojima smo pripadali da bi u nekim duhovnim segmentima naših života ostalo sve isto — zajedničko izvorno i iskonsko ljudsko. A zatim — njihova sudbina. Njihov duhovni razvoj je trajao dugo pre nego što je bio nasilno prekinut. Desio se, u stvari, susret dve daleke civilizacije na različitim stupnjevima razvoja. Inferiorna je bila ona skupina koja je tehnološki bila još nerazvijena, a ne etički. Pobedu je odneo onaj koji je imao moć, a ne onaj koji je imao pravo. Sukob je bio surov, kao i uvek u takvim situacijama u istoriji, a obračun nemilosrdan. Hteo sam da sačuvam nešto od tog poetskog i mitskog u njima, jer sam znao da to nestaje..."

 
(Zabeležio — M. R.)

Fotografija: Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 03, 2011, 12:26:31 am »

*

DVE POVESTI I JEDNA PRIČA
Uvod u delo B. Vongara


Potpuno sam uveren da će srpsku književnost početka XXI veka obeležiti povratak B. Vongara. Razlog je jednostavan: nema ni jednog živog pisca koji je neposrednije izrastao iz vekovnog srpskog književnog nasleđa, ni jednog koji je to nasleđe uspešnije sublimirao u potpuni sklad etike i estetike, ni jednog koji se odlučnije založio za stvar slobode. Čak i ako bismo sve ovo stavili u zagrade, Vongar i bez sumnje ostao najplemenitiji lik u srpskom književnom panteonu.

Njegovo delo poslednje je utočište onima koji su se razočarali u srpsku književnost posle Andrića, Crnjanskog i Selimovića, jer pisci koji su došli više nisu znali da zidaju mostove, već samo da više ili manje vešto mešaju amorfni malter reči. Oni zapravo i ne slute u čemu je poziv pisca. Stoga povratak B. Vongara u okrilje srpske književnosti smatram njenim prvim zadatkom u ovom veku. Sa uverenjem da akademska zajednica treba da stekne svest o piscu koji je iz Srbije prognan sredinom prošlog veka, predložio sam Vongara za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu. To me je vodilo i da u okviru Centra SANU za naučna istraživanja i Univerziteta u Kragujevcu osmislim godišnji ciklus predavanja Dva života i veliko delo B. Vongara. Posle toga pristupio sam priređivanju Izabranih dela ovog pisca koja će se pojavljivati ove i naredne godine, dok je u ovom broju Koraka pred čitaocima priređen izbor koji se može smatrati uvodom u Vongarovo delo, jer pruža sliku o mnogostrukosti njegovog rada. I do sada su na srpski jezik bili prevođeni pojedini Vongarovi spisi, ali bez jasne svesti o njihovom značaju i mestu u srpskoj književnosti.

Sreten Božić alias B. Wongar (pod ovim imenom objavljuje svoje knjige) savremeni je srpski pisac koji je svetsku slavu stekao pišući u Australiji o životu i stradanju starosedelaca australijskog kontinenta. Njegova dela se čitaju širom sveta prevedena na engleski, nemački, francuski, španski, ruski, holandski, japanski, kineski jezik... Na srpski jezik prevedeni su Put u Balugu i Babaru (Naroda knjiga, 1983) Cvet u pustinji (Prosveta, Niš, 2004), Poslednji čopor dingosa (Matica iseljenika Srbije, Beograd, 2004). Ime Wongar (na jeziku australijskih starosedelaca znači "duh snova") dali su mu Aboridžini, kao iskrenom prijatelju i borcu protiv njihovog vekovnog kulturnog ponižavanja i fizičkog istrebljenja.

Rođen je 1932. kao Sreten Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Učio je pekarski zanat u Aranđelovcu i Novom Sadu. Sredinom pedesetih član je kluba "Đuro Salaj" u Beogradu koji okuplja pisce radnike. Objavljuje stihove u Mladoj kulturi i Novom vesniku. Kraće vreme je novinar u Titovom Užicu i Svetozarevu. Zbog slobodoumnog pisanja i odanosti srpskoj tradicionalnoj kulturi zabranjeno mu je da radi kao novinar u Srbiji, i 1958. odlazi u Pariz gde upoznaje Sartra i Simon de Bovoar i sarađuje u njihovom časopisu Les Temps Modernes. U Australiju se seli 1960. gde mu, slučajno, život u pustinji spasava Aboridžin. Taj događaj je trenutak buđenja za Vongara kome se otvara svet starosedelaca koji engleska imperijalna kultura vekovima potiskuje i proglašava ništavnim. Uprkos represiji australijskih vlasti on se uporno upoznaje sa životom i kulturom domorodaca, shvata dubinu patnje tog naroda i počinje da piše o njemu objavljujući prozna, poetska i antropološka dela na engleskom jeziku. To su Aboridžinski mitovi (1972); zbirke priča: Grešnici, Priče iz Vijetnama (1972), Put u Bralgu (1978), Babaru (1982), Marngit (1992), Poslednji čopor dingosa (1993); zbirka pesama Bilma (1984); romani: Pratioci (1975), Materica (1983); Nuklearna trilogija koju čine romani Karan (1985), Gabo, Đara (1987) i Raki (1994); autobiografska knjiga Leglo dingosa; drame Kamen u mom džepu (1973), Selo Balang (1973)...

Vongarova dela nisu puki opis života australijskih Aboridžina, već neopozivi glas protiv njihovog svirepog pogroma, zalaganje za priznavanje njihove kulturne posebnosti i značaja njihovog istorijskog nasleđa. U tome je nailazio na duboko nerazumevanje i otpor bele Australije, tako da su upravo stoga njegove knjige prvo objavljivane u Americi i Evropi, Dalekom istoku, a tek potom i u Australiji, jer su duboko uznemiravale društvenu savest.

Njegova dela su u Australiji zabranjivana, knjige zaplenjivane, napadan je da njegova svedočanstva nisu podobna i nije mu bilo dozvoljeno da ostane u severnoj Australiji gde žive starosedeoci, već je morao da se iseli na jug, u Melburn gde i danas živi. Na svojoj koži jasno je mogao da oseti da nesloboda jednako rado oblači i komunističko i liberalno ruho, s obzirom da je i Jugoslaviji i Australiji progonjen iz istih razloga.

Ipak, kada je njegovo delo postalo poznato i priznato u svetu — dobio je, 1997, najveću australijsku državnu književnu nagradu "Emeritus". Ali na dodeli je bio samo on, njegova supruga i čovek koji uručuje nagrade. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, a iako je dobitnik "Emeritusa" do tada postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu, on nije predložen, jer je poslovnik o dodeli nagrade preko noći izmenjen. Uprkos svemu, njegovi romani ne samo da se prevode u svetu već su neki od njih postali deo lektire australijskih škola.

Osnovna tema njegovog dela jeste sukob dve kulture, bolje rečeno dva sveta koja imaju potpuno različite poglede na život i svet. S jedne strane je imperijalna kultura belih ljudi, koja svoje vreme broji od 0, a s druge preko 40.000 godina nenasilne kulture australijskih starosedelaca. Dok potonja u svom rečniku nije ni imala reč za rat da bi se suprotstavila belim osvajačima, a nije ni nije imala motiva da eksploatiše prirodu jer je smatrala da je ljudski život dovoljno dobar po sebi i da ga ne treba poboljšavati da se ne bi prizvale sile uništenja — prva je nadmeno gledala na starosedeoce kao na poluljude s kojima se može postupati bez moralnih obzira. Naravno, to nije bilo ništa novo, jer je bela kultura isto tako postupala sa urođenicima Polinezije, Afrike, obe Amerike. U tom pogledu Vongarovo delo jako podseća na spise Bartolomea de las Kasasa koji je otkrio sav užas razaranja južnoameričkih kultura i bezumnog uništenja domorodaca. I De Las Kasasu i Vongaru svakako je trebalo mnogo moralne snage, vere i hrabrosti da se odvaže da strgnu veo sa užasa koji su počinjeni u ime napretka. Ništa nas zaista nije toliko odvelo natrag koliko bezobzirna žudnja za napretkom, koja je samo ideološki prikrivala nezajažljivu pohlepu i volju za moć. Ophrvani prividima, zapravo i ne znamo koliko smo se vratili sve žureći napred. Vongarov značaj leži u tome što nam pomaže da uvidimo dubinu pada skrivenu u usponu savremene civilizacije.

Sukob dve kulture veoma je očit u romanu Karan u kome se govori kako belci skeniraju obredne tetovaže crnaca da bi ih pohranili u muzej multikulturalizma, dok se tela na kojima se crteži nalaze, trunu i raspadaju od bolesti koje niko ne leči. To svedoči o dvoličnosti, praznini i neznanju belih kolonizatora. U jednom od svojih dela Vongar pripoveda kako je kengur dobio ime. Ali to nije neki od drevnih kosmogonijskih mitova, već prava moderna komedija zabuna. Kada je video čudnu životinju jedan od prvih belih useljenika pitao je Aboridžina kako se ona zove. "Kengur", odgovorio je on, što znači "ne znam". Tako je kengur dobio ime, da bi postao simbol arogancije neznanja i vekovnog nesporazuma dva sveta, bele i tradicionalne kulture.

Od svih današnjih pisaca Vongar se najviše približio Aboridžinima. Do kraja se uklopio u njihovu zajednicu jer je bio kadar da uoči njenu vrednost, kao što je u Srbiji mogao da sagleda svu mahnitost retorike napretka. Ne pristajući na prisilni marš modernizacije, on je iz svoje zemlje poneo osećanje vrednosti tradicije, uvažavanje sklada sa prirodom i otpor nasilju, bilo kakvom ideologijom da se opravdava. I to što je poneo zasejao je u Australiji i nije mu bilo teško da prepozna istu nadmenu bezočnost na delu, niti se ustezao da uprkos snažnim pritiscima i pretnjama zločine koji su vekovima činjeni nad australijskim starosedeocima nazove pravim imenom. Čak i kada su objavljivana u Australiji njegova dela su skraćivana jer je bilo jako teško suočiti se s onim što otkrivaju. Vongar se sasvim stavio na stranu istine, razotkrivajući načine na koje su zajednica starosedelaca i njena kultura bili izloženi podmuklom odnarođavanju i istrebljavanju. On je u pravom smislu postao ne samo savest australijskog društva, već i jedan od najsnažnijih globalnih glasova protiv društvene represije koja se izvodi u ime ideologija progresa. Kada je reč o progresu, on danas proždire samog sebe.

U sve većoj meri, uočava antropolog Klod Levi Stros, napredak nauke i tehnologije, uključujući i dostignuća medicine — blagodet za pojedince, propast za vrstu — kao svoj glavni cilj, što se često ističe kao izgovor, ima sanaciju štetnih posledica prethodnih inovacija. A kada se to postigne, uslediće nove zlosrećne posledice, koje će tražiti nove spasonosne inovacije. Izmešteni iz sopstvene kulture, lišeni vrednosti koje smo tako dugo negovali — čistoće vode i vazduha, draži prirode, raznolikosti biljaka i životinja — verovatno smo svi već postali Aboridžini. Osvajači od samih sebe prave ono što su nekada napravili od njih.

Vongar pred sobom vidi ovu celinu stvari. Zato nije oklevao da digne glas i protiv apsurdnog bombardovanja Srbije. Svi koji su čitali njegov roman Raki (Konopac), objavljen kao poslednji u nizu Nuklearne tetralogije (1997), osetili su koliko duboko saoseća sa onima koji su se neposredno suočili sa užasom tehnološkog progresa i ponorom moralnog regresa. Raki prati sudbinu čoveka koji se vraća u rodnu Srbiju, vodeći aboridžinsko dete koje spasava od pogroma. Ali, u Srbiji počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Aboridžin se posle nekoliko godina vraća u Australiju i kreće u potragu za svojim korenima, jer ga je srpski seljak naučio zašto treba da pred poplavom obećanja bolje budućnosti sačuva tradiciju svog naroda i osposobio ga kako da je očuva. On se vraća u rodni kraj, u kome se i dalje odvijaju nuklearne probe koje seju maligne bolesti — tako da se roman završava tragično. Tako na neki način roman priziva i Vongarovu ličnu istoriju, jer je zbog posledica korišćenja aboridžinske zemlje za atomske probe izgubio ženu i decu, koji su pripadali aboridžinskoj zajednici.

Vodeći tako radnju svog romana, Vongar uspeva da pređe preko površnih razlika prosvećenih i neprosvećenih kultura, koje su uvek predstavlja prolog zločina koji su počinjeni na svim kontinentima. Ovaj po mnogo čemu proživljeni roman uporedo obrađuje sudbinu Srba i Aboridžina, uzdižući tako ukrštaj dve istorije do sve-opšte metafore. Vongar je svakako prvi koji je u australijskim domorocima i njihovoj sudbini prepoznao Srbe i nije se ustezao da to kaže, gradeći tako veliko i dalekosežno globalno poređenje između dva toliko udaljena naroda čije istorijske sudbine bivaju jasno povezane posle čitanja ovog romana.

Vongaru, za razliku od belih Australijanaca, nije bilo teško da shvati šta se događa domorocima, jer sve to za njega bilo deja vu, nešto što je video u Srbiji iz koje je pobegao da bi se sa istim i većim užasom susreo na drugom kraju sveta. On je već bio pripremljen da razume istoriju domorodaca kroz srpsko tradicionalno, usmeno stvaralaštvo koje se vekovima prenosilo s kolena na koleno. Turska represija i vekovno osmansko divljanje nisu nešto bitno različiti od engleskog. Cilj je bio isti — istrebljenje i bezuslovno podjarmljivanje. Upravo to sećanje na srpsku istoriju primoralo je Vongara da ne oćuti nego da digne glas, da krikne i da biblijski zavapi u pustinji protiv uništenja čovečnosti, slobode, prirode i svega onogštoživotu daje smisao. Taj pobunjeni, srpski deo u njemu dao mu je snagu i moć da se uspravi i pruži ruku Aboridžinima.

Nije zaista bilo teško shvatiti upozorenje koje je Vongar u ovom delu izneo: niko ko ne živi u vladajućoj slici sveta nema pravo na život. Pretvaranje sveta u sliku, zatiranje života koji je uhvaćen u utvarnim projekcijama zlokobne zemlje čuda, ono je na šta tradicionalne zajednice, po svojoj prirodi, ne mogu da pristaju. Milenijumska odanost tradicionalnom znanju je nit koja povezuje australijske Aboridžine, na čijoj zemlji su decenijama vršene atomske probe, i srpski narod koji je primio sličnu količinu osiromašenog uranijuma i koji dobro zna da je vekovima pokusni kunić u ogledima koje izvode nedoučeni i nadobudni, gordi i bezobzirni mađioničari društvenog pakla. Svet koji se zasniva na profitu i materijalnim bezvrednostima prirodno otuda ima otpor prema Aboridžinima koje prikazuje kao manje vredne ili manje razvijene, jer ne žele da se utope u savremeni tehnologizovani svet i da kulturu svog života zamene za kult ulepšane slike sveta i njenih odraza.

Čudo se sastoji u tome što su, iako svedeni na dvadeseti, pedeseti ili stoti deo svoje populacije, Aboridžini uspeli da iznova stvore vitalna društva i čak, moglo bi se reći, da ponovo izmisle same uslove za njihovo postojanje. Naime, ma koliko bila osetljiva, njihova društva se odlikuju stabilnošću. Namerno ili ne, uočava Levi Stros, bračna pravila i određene prakse koje utiču na potomstvo i podizanje dece, koje bismo mi nazvali praznovernim, imaju za posledicu održavanje populacije na nivou ispod kojeg bi joj pretio nestanak i iznad onog na kojem bi mudrost nalagala da se grupa pocepa. Drugo, ta društva su ekološki stabilna, što je posledica filozofije prirode koja ljudsku eksploataciju životinja i biljaka podređuje savezu sklopljenom s natprirodnim silama.

Prema tome, u Aboridžinima čiji spoljašnji, materijalni vid života može da zbuni, ne možemo gledati samo neki arhaični, preživeli načina postojanja koji se čudesno očuvao tokom milenijuma — već poslednje pokušaje bekstva od posledica kataklizme koju je njihovim precima doneo kolonijalni jaram. Zamislite, poziva nas Levi Stros, samo u odgovarajućoj srazmeri, raštrkane grupe preživelih posle atomskog holokausta planetarnih razmera ili posle udara meteorita, kao što je bio onaj koji je, kako kažu, izazvao nestanak dinosaura. U toj srazmeri dobićete tačnu sliku onoga što se desilo urođeničkim zajednicama i onoga što bi se u sličnim okolnostima desilo nama.

Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije koju kolonijalna teorija smatra primitivnom), Vongar je do kraja povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima svih ostalih 'nekulturnih' i 'manje kulturnih' naroda, čije se istrebljenje i porobljavanje tokom istorije tumačilo kao napredak i slava 'Doba otkrića'. Nije otuda teško shvatiti bliskost iskustva onih naroda koje je imperijalna kultura videla kao niže oblike istorijske 'evolucije'.

I Srbi, i Aboridžini, i beli Australijanci koji to još ne shvataju, i ceo svet imali su sreću da je Sreten Božić postao B. Vongar i da se sa dna društvene lestvice vinuo ka vrhovima savremene književnosti. Ono što je on učinio može da uradi samo onaj ko je posle smrti uspeo da se rodi. Njegov zadatak bio je teži nego što ga je imala većina pisaca današnjice. Ponovo rođen, uprkos kulturi koja je sejala atomsko seme, sam naspram svih, on je prizvao ceo narod koji je kroz njega dobio priliku da iskaže svoj pogled na svet i svoju verziju istorije. Uspeo je u tome, da bi još jednom pokazao koliko je reč moćna, najmoćnija od svega i koliko je slobodni i odlučni pojedinac snažniji od svakog nasilja. Pokazao je šta znači — biti Pisac.

Ne treba da nas zbunjuje što Vongar piše na engleskom, jer je očito da sve vreme misli na srpskom. On je srpski pisac koji neposredno nastavlja veliku srpsku tradicionalnu misao čijoj se etici i estetici toliko divio, dižući je iznad antičke Grčke, pesnik i filozof Laza Kostić. Iako proterana iz srpskog književnog prostora, nekada krutim komunizmom, a danas ljigavim neoliberalizmom, ova misao se u delu B. Vongara rodila još jača i snažnija nego ikada. Njemu nije smetalo što je prvu knjigu pročitao sa dvadesetak godina jer je samo pet godina kasnije, nadahnut usmenim predanjem, već počeo da piše. I niko posle toga — ni srpski komunisti ni australijski liberali — nije više mogao da zaustavi to pisanje. To je izvor koji ne može da presuši, već nosi istinu postojanja i daje nam u vremenu androida priliku da shvatimo šta znači biti čovek. Upravo je iznad tog izvora Vongar sazidao most koji spaja dva kraja sveta, a dve povesti stapa u jednu priču.


Aleksandar Petrović | Koraci Časopis za književnost, umetnost i kulturu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 22, 2012, 01:42:47 am »

*

NEPOZNATI HEROJ DANAŠNJICE — PRIČA O BELOM ABORIDŽINU

Da li neko zna ko je Sreten Božić? Međutim, ukoliko posetite Australiju i kažete Bo Wongar, poznavaoci tamošnjih političkih i kulturnih zbivanja će vam sigurno ispričati priču o velikom borcu, novinaru, piscu i Srbinu Sretenu Božiću, za koga su mnogi mislili da je Aboridžin, sve dok se njegova fotografija nije pojavila u javnosti. Magazin ReStart prenosi istinitu priču o Belom Aboridžinu, Sretenu Božiću, nesuđenom nobelovcu, koga su čuveni Sartr i Simon de Bovoar podržavali da piše o životu Aboridžina, njihovim problemima i bili veliki poštovaoci njegovog dela.
 
Bo Vongar živi u Melburnu, a rođen je 1932. godine na Bukulji, u Trešnjevici kod Aranđelovca. Imao je teško detinjstvo za vreme rata. Završio je samo četvororazrednu osnovnu školu u rodnom selu. Sreten je emigrirao 1958. prvo u Italiju, a potom Francusku. U Parizu provodi dve godine i upoznaje se sa krugom okupljenim oko Muzeja čoveka, sa Sartrom i Simon de Bovoar, gde prati neposredno rasprave o antropološkim i etnološkim problemima.
 
Godine 1960. stiže u Australiju. U Australiji radi različite poslove, između ostalog, bio je i istraživač i kopač zlata, građevinski radnik i rudar u rudniku uranijuma, zajedno sa Aboridžinima. Stigao je u Kimberley(Alice Springs, Darnjin, Mandora) na kamili preko Tanami pustinje. Umalo nije umro u pustinji ali ga spašava jedan Aboridžin po imenu Warlpiri man.
 
Susreće se sa Aboridžinima i biva primljen u njihovu sredinu, upoznaje ih i otkriva jedan nov i potpuno drugačiji svet koji živi u najdubljem skladu sa prirodom. Živeo je oko deset godina sa plemenima Aboridžina u Sredmjoj i Severnoj Australiji. Inspirisan njihovim životom piše, pod književnim pseudonimom B. Vongar, izvedenim od imena koje su mu dali Aboridžini (Wongar znači — donosilac poruke). Autor je desetak knjiga o Aboridžinima sa milionskim tiražima, od kojih su najpopularnije Karan, Njalg i Raki.
 
Objavio je ukupno 14 knjiga, romana, kratkih priča i pesama, od kojih su, uz Njegove antropološke studije, najpoznatiji romani — Walg (Materica), Grešnici — priče iz Vijetnama, Raki (Konopac za vešaNje), zbirka kratkih pripovedaka The Track to Bralgu (Pruga za Bralgu), zbirka poezije Bilma i druge.
 
Čuveni  Sartr je 1977. objavio nekoliko njegovih kratkih priča u književnom časopisu "Les Temps Modernes", visoko ih ocenjujući, a zatim i Simon de Bovoar je nastavila da se interesuje za njegovu literaturu, a njegova antropološka dela se izučavaju i na univerzitetima.
 
Piše na engleskom jeziku i uglavnom objavljuje u SAD, a prevođen je na mnoge jezike. Njegova knjiga Pruga za Bralgu — Babaru, prevedena na srpski jezik, izašla je 1983. u izdanju Narodne knjige, Beograd. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989. godine.
 
Sretenova "Nuklearna trilogija", štampana u celom svetu, otkriva javnosti posledice od britanskih nuklearnih eksperimenata u Australiji na zajednicu Aboridžana (kao dodatak ovoj trilogiji).

Sreten je oženio Aboridžinku Djumala i dobio sa njom dvoje dece. Ženu i decu iznenada gubi jednog dana kada dolaze kod njega dvoje siledžija-agenta sa naredbom da podigne sav svoj novac iz banke i krene sa njima. Odveli su ga na aerodrom i spakovali u avion koji je odleteo van zemlje.
 
Kada se vratio u Australiju nije više mogao da pronađe ženu i decu, poslednje što je o njima čuo bilo je da su stradali u ciklonu Tracy. Danas živi sa drugom suprugom Lindom u Melburnu u predgrađu Sant Kilda, Australija. Veliku pažnju posvećuje svojim psima, australijske rase dingo.
 
Za Sretena se do 1991. godine mislilo da je Aboridžin, dok nije početkom rata u bivšoj Jugoslaviji obnarodovao da je Srbin. U jednom od svojih brojnih intervjua Sreten kaže da je skupljao priče u Aboridžinskom narodu kao što je to nekada radio Vuk Karadžić u srpskom narodu.
 
Iz Sretenovog nomadskog života sa Aboridžinima, prema čijoj je civilizaciji (razumevanju prirode, harmoničnom i miroljubivom načinu života, mitologiji, umetnosti) osećao duboko divljenje, proizašla su brojna dela: pesme, drame, kratke priče, i "Nuklearni ciklus" koji sačinjavaju četiri romana, od kojih je Raki (1994, 1997) poslednji.
 
Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije tako oprečne eksploatatorskoj kolonijalnoj "etici" anglosaksonske civilizacije) Sreten je shvatio i povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima i svih ostalih osvajanih naroda, čije se istrebljenje tokom istorije tumačilo kao progres i napredak.
 
Roman Raki je duboko doživljena epifanija o vezi koja postoji između stradanja koje je u svojoj istoriji doživljavao narod na Balkanu, i stradanja kojima su izloženi Aboridžini u Australiji. U Sretenovom radu je osuda genocidnosti i varvarizma, takozvane civilizacije, koji prate progres Zapada kroz Severnu i Južnu Ameriku, Južnu Afriku, i drugde. Danas arhetipska kritika i novi istoricizam upotpunjavaju razumevanje Vongarovih izvanrednih ostvarenja.
 
Dokumenta i slike, demonizovanog aktiviste B. Wongar-a, iz rudnika uranijuma i nuklearnih proba, koje su ugrozile život Aboridžina na Njihovoj zemlji, posle višegodišnje borbe, stigli su do australijskog parlamenta i šokirali javnost.
 
Sreten Božić je postao priznati pisac u Australiji i čitavom svetu ali danas se više druži sa australijskim psima (dingos) u njegovoj kući u Caulfield-u, nego sa ljudima.
 
Sreten je 1984. dobio priznanje za svoju literaturu u Australiji — nagradu-stipendiju od 25.000 dolara. Dobio je i American Library Association Anjard (1982) i Pen International Anjard (1986). U 1997. dobio je nagradu Literature Fund of the Australian Council za izvanredan doprinos australijskoj literaturi, takođe PEN International nagradu, pa American Library Association nagradu i nagradu Observer-a za poeziju.
 
Sreten je dobio mnogo nagrada. Iako nije dobio Nobelovu nagradu, on je pohvaljen i podržan od nekoliko najprefinjenijih umova dvadesetog veka, kao što su Semjuel Beket, Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alan Paton, Tomas Keneli, Tomas Šapkot...
 
Najaktuelnija je pohvala Imamu Amiri Barake koji je štampao poslednji Sretenov roman Raki. On kaže:
 
"Vongarov svet je magičan i divan, koliko je strašan i surov. Ima u njegovom radu nečega što apsolutno ne liči na bilo šta što sam dosad pročitao. Istinit i magični Vongerov realizam je nemoguće kategorizirati i klasifikovati.
 
Put koji smo prešli putujući sa Vongarom kroz njegov rad je veoma težak, neobičan, ali uvek dostižan, prepoznatljiv, kroz slike rata i nepravde oko nas, kroz slike našeg sopstvenog drugog lica, lica pravde i ljubavi." štampao srpsku čitanku za prvi razred). Rukopis njegove poslednje knjige Raki uzela mu je iz kuće australijska policija (države Viktorija) i nikada mu nije vratila. Knjiga je ipak završena po sećanju, a bavi se Aboridžinima koji su umrli u australijskom zatvoru.


Izvori: Slađana Božić, Ilustrovana Politika | ReStart
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 22, 2012, 02:09:25 am »

**
SRETEN BOŽIĆ - VONGAR


STENE I BILJKE
 
Stene i biljke žive oduvek; iako je kamenje možda starije, drveće je postalo mudrije jer je naučilo da preživi sušu i iz poplava se ponovo izdigne do cvetanja. Ovde nijedno drvo ne umire dok ga ne istroši vreme. Čak i kad ga pogodi grom, sprženo stablo brzo pusti nove izdanke. Uz malo sreće možda ću se i ja ponovo roditi kao drvo i trajaću vekovima. To se ovde često događa — biljke su srodnici plemenskog čoveka — tako su mi rekli.
 
Iz svoje plitke pećine vidim zelenu zaravan, koja se spušta sa ruba proplanka. Svuda uokolo nalazi se razbacano kamenje iz kojeg strši žbunje; drveće zna da se ophodi prema stenama. Kako se zaravan prostire, zeleni svod tamni duž široke površine bila-bonga i pretvara se u stabla mangrova, koji, daleko na horizontu, blede — u more ili nebo, teško je reći. Tamo svaki list čuva više tajni nego što ćemo mi ikada otkriti čeprkajući po atomu. Drveće izbija iz stene i obmotava korenje oko kamenja da bi se održalo uspravno; uopšte nije važno ako je u steni uranijum, tog elementa ima toliko da bi se mogao uništiti čitav svet, a drveće je odavno naučilo kako da se prema tome odnosi. I ja ću, takođe, pustiti izdanke iz stene; moja prijateljica Alba zna da ovde nijedna duša nije umrla od radioaktivnosti. "Biljke su se za to pobrinule", misli ona. Alba je bela i misionar je, ali kada dugo boravite u šumi, biljke znaju da vas zadobiju. Nju je učio Margnit, vidar; on smatra da se ljudi pretvaraju u drveće, a drveće u ljude, pa je tako plemenski čovek naučio o raznim lekovima o kojima inače ne bi znao da je oduvek bio samo ljudsko biće. Bez obzira na to u kom obličju dođete na svet, stene ovde ne nanose štetu ni jednoj duši. Čudno, već čitav vek drobimo stene i bavimo se atomom, da bismo na kraju saznali da nam to prži kožu i ispija krv.
 
(Odlomak iz romana Gabo Đara — s engleskog prevela Vesna Rapajić)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Februar 02, 2013, 07:33:37 pm »

**

SREĆNI BOŽIĆ I DUBINA ISTINE


B. Vongar, rođen 1932. kao Sreten Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca, savremeni je srpski pisac koji je svetsku slavu stekao pišući u Australiji o životu i stradanju starosedelaca australijskog kontinenta. Kada je njegovo prvo romaneskno delo Put u Braglu bilo objavljeno u Americi, australijski pisac Tomas Keneli je u Njujork Tajmsu napisao da je Vongarovo uzbudljivo pisanje u punoj meri odalo počast tradiciji Aboridžina. Ono je u Americi, dok je u Australiji trajalo akademsko ćutanje i novinski napadi, bilo prihvaćeno kao pionirski rad u kome pisac pravi veliki preokret sagledavajući istoriju iz ugla Aboridžina, a ne belih osvajača koji su logikom sile nametali svoj pogled na svet. Sve Vongarove priče bile su kazane u prvom licu sa nepatvorenim razumevanjem kulture starosedelaca i bliskošću sa neizmernom patnjom ljudi kojima nije priznavano da to jesu.
 
Ali upravo to odsustvo rastojanja uznemiravalo je kolonijalnu kulturu koja je već po objavljivanju prvog dela počela da se pita o Vongarovom identitetu. Bilo je neverovatno da Aboridžini nisu ućutkani, da im nije zauvek oduzet glas, da je vekovnim progonom i istrebljenjem njihovo pitanje do kraja istorije skinuto s dnevnog reda. Ubrzo su novinari progonitelji slavodobitno otkrili da Vongar nije Aboridžin nego useljenik iz Srbije i da kao takav nema pravo da u prvom licu govori o starosedeocima. Australijska novinarka Margerit Džons jureći da otkrije senzaciju uzviknula je "Sreten Bozic means Merry Christmas in Serbian!" To nije pravo ime, govorili su njegovi oponenti ne želeći da prihvate ono što je Vongar pisao, to je samo pseudonim koji znači Srećan Božić. I u svom neznanju nisu ni slutili koliko su bili u pravu, jer je Božić jedan od onih retkih ljudi koji se ponovo rodio. Svaka kultura zapravo i počiva na onima koji su imali dva života. Božić umire u australijskoj pustinji gde ga australijski Aboridžin spasava i daje mu drugi život i drugi identitet Vongara, Duha Snova, da bi potom, upoznavši se kulturom i životom njegovih saplemenika, Vongar postao glas vapijućeg u pustinji. On je potpuno predao svoj život širenju istina o drevnom australijskom narodu u jednoj od najlepših igri života i smrti našeg vremena. Božić se ponovo rodio kao jedan od velikih pisca našeg sveta i bez sumnje jedan od najboljih i najhrabrijih srpskih pisaca.
 
Pitanje je naravno zašto pisca koji je najveći deo života proveo u Australiji, pisao na engleskom i bavio se zlehudom sudbinom australijskih starosedelaca zvati srpskim piscem. Razlog za to ne može biti činjenica da mu je počasni doktorat dodelio Univerzitet u Kragujevcu, jer je on dobio i najveću australijski književnu nagradu, Emeritus. Razlog nije ni samo filozofski, zato što je krug, kako nas Platon tome poučava, najsavršenija geometrijska slika, i jer život stiče svoje ispunjenje i razrešenje upravo u trenutku zatvaranja kruga bez obzira na pređeni put. Pravi razlog izvire iz same prirode Vongarovog stvaranja. On u australijskoj kulturi deluje sasvim na srpski način — ne okreće glavu, ne gleda svoja posla, nije cinično pametan, nije snishodljiv pred logikom moći, već naprotiv hrli da se suoči sa nepravdom, saoseća sa poniženim i porobljenim, smatra da je život a ne ideologija najveća vrednost. On se ne podaje patetičnom obožavanju budućnosti, ideji progresa belih osvajača, već sadašnjost vidi kao večnu nit postojanja.
 
Njegova rešenost da se upusti u neizglednu borbu za onima koji su u ime progresa pogazili sve moralne obzire i da poveruje da on, bez ikoga iza sebe i bez znanja jezika, može da se izbori za istinu o onima koji su prognani ne samo iz svoje zemlje nego i iz ljudskog roda može da začudi. Odakle Vongar crpe takvu veru, takvu odlučnost, takav gnev i takvu snagu? Krećući kao useljenik sa dna društvene lestvice Vongar je u naporu da kaže istinu prešao preko svih granica i učinio nemoguće — počeo je da piše na jeziku koji nije znao dovoljno ni za svakodnevni razgovor. Takva usrdna odanost istini i želja da se kaže spasonosna reč podobna je neukosti galilejskih ribara koji su kada su videli istinu počeli da tečno govore na jezicima koje nisu učili. Vongarov engleski je lep i prozračan, ali pažljivi čitalac po korišćenim konstrukcijama lako može da se uveri da Vongar dok piše na engleskom sve vreme misli na srpskom. Srpski jezik, srpska kultura i srpska istorija stoje iza njega dajući mu sve vreme oslonac i ključ razumevanja onoga što vidi oko sebe i u sebi.
 
Vongar u mnogo čemu odražava najbolje antropološke karakteristike srpskog stvaraoca. Po odlučnosti i beskompromisnosti on je podoban nepokolebivoj rešenosti Atanasija Nikolića, saosećajnoj hrabrosti Nadežde Petrović, tananom razumevanju tajne istorije Ive Andrića i jasnoviđenju ljudske neslobode Meše Selimovića. Zato je sve ono što je Vongar učinio u Australiji zapravo priča o Srbima, neprilagođenim, uvek na svoju ruku, punih svakovrsnih mana, ali spremnih da se ponovo rode, da saosećaju sa onima koji pate, spremnim pre svega za slobodu. Vongar je svojim delima digao svojevrsni kulturni ustanak u Australiji i zato je prirodno da ga vlast nije volela, jer je bila dovoljno korumpirana da ne shvati kakvu ogromnu uslugu čini civilizacijskoj savesti. Ali je s druge strane potvrdio da istorija Srba nije ništa drugo do istorija srpske borbe za slobodu, bez obzira da li se dešava u Srbiji ili Australiji.
 
Imamo li to u vidu nije nam teško da shvatimo šta je zapravo Vongar učinio. On je izvesno prvi koji je u australijskim domorocima i njihovoj sudbini prepoznao Srbe i njihovu povest i nije se ustezao da to kaže pre svega u romanu Raki (Konopac). Njemu za razliku od belih Australijanaca nije bilo teško da shvati šta se događa domorocima, jer je sve to bilo nešto što je već video u Srbiji iz koje je pobegao da bi se sa istim i većim užasom susreo na drugom kraju sveta. On je srpskim tradicionalnim, usmenim stvaralaštvom koje se vekovima prenosilo s kolena na koleno već bio pripremljen da razume usud domorodaca. Turska represija, vekovno pljačkanje i neumorno rušenje, bacanje naroda u ropstvo, otimanje dece i nasilna promena njihovog identiteta veoma je slično onome što su engleski osvajači radili Aboridžinima. Cilj je bio isti — istrebljenje i bezuslovna vlast. Upravo to bolno sećanje na srpsku istoriju primoralo je Vongara da ne oćuti nego da digne glas, da krikne i da zavapi u pustinji protiv uništenja čovečnosti, slobode, prirode i svega onog što životu daje smisao.
 
Kada na televiziji gleda bombardovanje Srbije uranijumom, seća se košmara atomskih eksplozija na zemlji Aboridžina i nije mu teško da primeti da je na delu ista sila. Uranijum je kopan u Australiji da bi bio bacan u Srbiji. U romanu Karan, delu Nuklearnog ciklusa, pripoveda da su Aboridžini bili bombardovani pomorandžama koje su otrovane bacane iz aviona da bi što delotvornije smanjile njihovu populaciju. Nema razlike između pomorandži i bombi, između trovanja industrijskom kulturom i jednako surovog ratnog razaranja, nameće nam se da pomislimo kada s užasom čitamo Vongarove redove o zlokobnim zamislima belih osvajača. Da bismo se potom gorko smejali piščevim opisima izgradnje lažnog urođeničkog sela koje traje samo dok ga ne obiđe engleska kraljica, da bi ga potom revnosni službenici, plagirajući Potemkina, brzo sklonili ostavljajući urođenike na vrelom suncu. Sva sredstva su dopuštena, svi užasi prihvatljivi kada treba prevariti, poniziti i uništiti onog drugog i različitog koga ne razumemo i ne želimo da prihvatimo. Zato je Simon de Bovoar, govoreći o Vongaru, lepo uočila: "Beli čovek je davio zemlju potkradajući magiju prizivanje kiše. To je slika plemenske zemlje koju sam srela u romanima Put u Braglu i Babaru po prvi put objavljenim u Les Temps Modemes... To je lirski dokument o našem vremenu, vremenu monstruoznog divljaštva."
 
Pišući u Australiji i starim Australijancima Vongar zapravo najviše pomaže Srbima da shvate jedinstvo svog položaja u mnoštvu razlika postupaka kolonizacije ili divljaštva kako kaže Simon de Bovoar. Scenska umetnost kolonizacije ima napisane različite dramske monologe i idealne rasplete koji svi treba da stvore osećanje žrtava da igraju u tužnoj drami, u već gotovom tekstu sa neminovnim raspletom, odnosno da su njihova kultura i njihovo iskustvo "prevaziđeni", "zaostali" i da je sve što treba da čine jeste da odustanu od sebe i budu ono što nisu. Izgradnja Drugog, onog koji je odustao od Sebe i jeste osnovna umetnost kolonizacije. To je otmica misli, otmica svesti, otmica govora i jezika, otmica dece i na kraju otmica sveta. Jednom reči, izgradnja ogledala koje svojom varljivom vernošću treba da zameni život i da svet naseli utvarnim robovima privida koji više nikada ne mogu da izađu u svet i nađu sebe. U takvom ogledalu može da stane i nestane ceo svet koji se održava samo na uravnoteženju beskrupulozne pohlepe merom moralnih obzira. Vongarovo delo bolje od niza teorijskih raspravi otkriva da se liberalizam takođe pokazao kao ideologija kraja istorije. To je dugo čučalo u njemu sve dok mu se nije učinilo da je prevladao svoju ideološku suprotnost i da je na poprištu ostao kao pobednička, milenaristička religija. Ideologija progresa je u svim formama samo žudnja da se okonča istorija.
 
Ono što se čini najznačajnijim u trenutku kada počinjemo izdavanje ovih izabranih dela, jeste da nas Vongar iz novog i neočekivanog ugla vraća zagonetki srpske kulture. Koliko je mnogo energije potrošeno na normalizaciju srpske kulture, njenu modernizaciju koja je dobrim delom samo eufemizam za kolonizaciju, a koja se svodila uglavnom na primoravanje da se, kako kaže Skerlić, "u Beogradu otvaraju kišobrani kada u Parizu pada kiša" toliko je ona pružila čudan, životan i kroz pisanje B Vongara globalni odgovor na takvo istorijsko nasilje u ime utopije progresa. Kroz delo B. Vongara vidimo da su isti postupci normalizacije i modernizacije primenjeni na australijske starosedeoce koji su proglašavani za poluljude isto kao što su Srbi demonizovani kao neljudi. Pravo da budu ljudi imali su samo kolonizatori bez obzira da li su bacali bombe ili otrovne pomorandže.
 
Zato i ne treba da čudi duboko nerazumevanje i otpor bele Australije na koje je Vongar nailazio, kao i činjenica da su njegove knjige prvo objavljivane u Americi i Evropi, Dalekom istoku, a tek potom i u Australiji. Njegova dela su u Australiji zabranjivana, knjige zaplenjivane, napadan je da njegova svedočanstva nisu podobna i nije mu bilo dozvoljeno da ostane u severnoj Australiji gde žive starosedeoci, već je morao da se iseli na jug, u Melburn gde i danas živi. Na svojoj koži jasno je mogao da oseti da nesloboda jednako rado oblači i komunističko i liberalno ruho, obzirom da je i Jugoslaviji i Australiji progonjen iz istih razloga.
 
Čudno je da je srpska književnost proces kolonizacije preživela u Vongarovim delima na engleskom jeziku, ali u tome ime i neke skrivene ravnoteže. U pokušaju da se ninovim i drugim nagradama potopi srpska književnost, ona je samo isplivala mnogo jača nego što je ikada bila i mnogo blistavija da bi mogla da se prikrije i krivotvori. Sa Vongarom ne slavimo samo povratak Srećnog Božića, već i večno vraćanje srpske književnosti. Kako vreme odmiče stvarnost kao da sve više liči na romane B. Vongara, glasnika iz drugog sveta. Veliki pisci ne prepoznaju se po tome što "dobro pišu", poučno i zabavno izmišljaju priče, već što pokazuju da su reči u savezu sa istinom. Oni govore o problemu duše i njenog odsustva, kao i u romanu koji se upravo tako zove Duša ili na nekom od aboridžinskig jezika Karan. Onaj kome se čini da je Karan roman o Aboridžinima, potpuno je u pravu ako shvati da su pred pametnim raketama svi, ne samo Srbi, postali Aboridžini. U pustinjama Australije iskopano je dovoljno rude uranijuma da svako može da dobije svoj deo. O tome jednako dobro svedoče eksplozije u japanskoj nuklearnoj elektrani Fukušima, kao i rasprskavanje hiljade tona municije sa uranijumom koja je bačena po Srbiji. Reč je, suočimo li se značenjem metafora iz romana Karan, o otrovnim pomorandžama koje su bacane iz aviona da bi se Aboridžini prevarili da s njima utole žeđ. Pomorandže je progonjene trebalo da asociraju na gašenje žeđi, a bačene bombe na izgradnju novog humanitarnog poretka. Ali otrovne uranijumske pomorandže za civilnu i vojnu upotrebu, danajski darovi napretka, lagano ali neumitno preselile su ovaj svet u prošlost, kao što je i Arnhemska zemlja u Australiji gde su "probane" nuklearne eksplozije bivše mesto za život. To se još uvek teško shvata, jer nema mnogo pisaca poput Vongara. Nadmeni ponos zbog uspeha u tehnološkoj uštedi vremena, raspamećujućoj efikasnosti proizvodnje i ludilu potrošnje, ima svoju mračnu stranu u dugim milenijumima u kojima će se raspadati uranijum oslobođen iz goriva i municije. Svaki tren efikasnosti biće plaćen dugim godinama katastrofe.

Zato je i odnos prema vremenu u Vongarovim romanima poseban, čudan, neuhvatljiv. Vreme ovde izmiče razumu, ono se ne može meriti, hvatati i porobljavati mernim instrumentima, već beži u svoju nedokučivu prirodu i neshvatljivi izvor. Razumu premorenom merenjem, svrstavanjem, upoređivanjem ovaj roman zato može da donese olakšanje. U takvom vidokrugu shvata se da bi trenuci napretka i razvoja tehnologije postali nešto važno, odnos prema precima i odnos prema drveću morao je postati nešto nevažno. Presečen je ciklus tradicionalnog znanja koji je povezivao život da bi istina života bila zamenjena smrtonosnom radijacijom, što na starogrčkom znači površnost. Zapravo površnost i dovodi do katastrofe. Dok čovek ima smisla za dubinu istine, njemu se ne može dogoditi katastrofa. Ovako je on svojom površnošću priziva da bi napravio pravu tržišnu razmenu prodajući milenijum večnosti za trenutak efikasnosti. U ovakvoj razmeni ne da se shvatiti da se izlaz nalazi u precima i drveću, a ne u površnosti i otrovnim pomorandžama.

"Anavari je ipak znao da život čini niz zakona koji povezuju sve one čija je sudbina da učestvuju u međusobnom dogovoru svih vrsta, ispod ili iznad zemlje, da žive zajedno ili da uopšte ne žive. Kada dođe vreme da pukne jedna alka u nizu, smrt se oslobađa kao peščana lavina koja zasipa i zatrpava sve ostale. Ljudi nisu isključeni iz tog dogovora, a ako je verovati plemenskim starešinama, čak je i stenje deo tog plana, jer iako je ono tako tvrdo i nadživi mnogo ljudi, ipak ga vreme, Sunce i atmosferski uticaji samelju u pesak."
 
Ove reči mogao je da napiše samo neko ko je prošao inicijaciju i proveo deset godina sa urođenicima u živom svetu u kome nema površnosti. Poslednji koji je u zapadnoj civilizaciji mogao to isto bio je Henri Dejvid Toro u svom Valdenu. Vongar ne bi bio prvi pisac koga bi zvanična kultura prećutala, ali sada to već nije moguće. Suviše je prevođen, suviše je ustalasao duhove, suviše je dirnuo u bolne tačke kolonijalne kulture, suviše je jasno koliko je bio u pravu. Nasuprot prećutkivanju i odbacivanju stoji prava biografija pisca, koji ceo svoj život i stvaralaštvo bez pogodbi zalaže za odbranu načela slobode, pravde, istine i opšteg dobra. Čudno je koliko njegov život podseća na Sartrove ideje o bačenosti egzistencije u slobodu i koliko takav život predstavlja roman sam po sebi. Moglo bi se dodati da je i više od romana, kao što je njegovo delo više od književnosti. Sam, ali odlučan da traži slobodu, rešen da kaže istinu, Vongar je prevođen i hvaljen, osporavan i proganjan išao putem svoje srećne sudbine.
 
B. Vongar, aboridžinsko — srpski antropolog i pisac, prvi je vratio pravi glas vekovima ućutkivanim australijskim Aboridžinima. On je to učinio svojim književnim darom, ali pobuđen duhovnom snagom srpskog istorijskog iskustva koje mu je namah omogućilo da i u promenjenoj sredini prepozna kolonijalnu logiku zatiranja i iskorenjivanja. Tako je u svojim delima progovorio o Aboridžinima ne kao o "to" i "ono", već je njihovu povest ispričao u prvom licu, jer je to bila i njegova povest. Učinio je to sa strašću starozavetnog proroka koji ne ostaje ravnodušni pisac — beležnik, već diže glas i pokazuje dubinu moralnog pakla u koji su osvajači survali ovaj svet progoneći one koji se razlikuju od njih. Vongar je zaista u tome bio Glasnik iz drugog sveta što i znači ovo ime koje su mu Aboridžini dali u trenutku kada su pokušali da ga sakriju od progonitelja. Oni kojima to smeta postavljaju pitanje Vongarovog identiteta — može li on da govori kao Aboridžin, a da nije rođen od majke Aboridžinke. Naravno, nije ih brinulo može li da govori kao Britanac onaj ko je rođen kao Aboridžin. Podrazumevalo se i podrazumeva se da može i mora. Pitanje da li je Vongarov identitet lažan nisu postavljali Aboridžini, već kolonizatori, koje nije uznemiravalo što je vekovima teorijski i praktično građen lažni identitet aboridžinskih plemena. Kako Aboridžini nisu postavljali pitanje Vongarovog identiteta trebalo je zameniti teze i pitati se o Vongarovom, a ne identitetu Aboridžina. Po prirodi stvari osvajači nemaju moralnu snagu da se suoče sa sobom i za njih jedini izvor identiteta može da bude samo istorija nasilja, dok se pravi identitet pisca svodi na njegovu biografiju, jer se tada pitanja koje on postavlja akademski racionalizuju i odbacuju.

Vongarov identitet je nepatvoren jer je sa Aboridžinima nije živeo kao istraživač koji će da prouči njihovo ponašanje i običaje što je uobičajeno za evropsku antropologiju. On je svoj identitet izgradio u pustinji kroz saosećanje, razumevanje i saučestvovanje u patnji Aboridžina. Svaki drugi osim ovog svesnog, moralnog identiteta može se krivotvoriti, kao što su beli osvajači i činili oduzimajući aboridžinsku decu i dajući im lažni britanski identitet. Stoga je sasvim jasna srazmera osporavanja Vongarovog identiteta — u meri u kojoj su oduzimali identitet Aboridžinima u toj istoj meri nastoje da ga oduzmu i Vongaru. Poenta je jednostavna — niko osim njih nema pravo na identitet, oni ga jedini imaju i jedino oni mogu da odrede koji je pravi, a koji lažni. Zato je i Vongar već i na tom temeljnom nivou ličnog identiteta preživeo kolonijalnu politiku koja uzima na sebe i oblik književne teorije, a da o proganjanju, oduzimanju rukopisa, o naručenim novinskim napisima i ne govorimo. Vongara to nije skrenulo s puta, jer mu je sve to bilo poznato iz Srbije gde je bio izložen istoj represiji komunističke kolonizacije srpskog identiteta, kulture i istorije. Bio mu je poznat kraj komunizma i nije sumnjao ni u kraj britanskog kolonijalizma. Različiti samo po retorici, oni su bili dve strane novčića iz iste kovnice.
 
Takav slobodni pisac je izaslanik, ali ne kako obično razumemo tu reč. Vongar je srpski izaslanik. U tome se ne razlikuje ni malo od Tesle, Pupina ili Milene Barili, koji su se s velikim idejama otisnuli u svet, a da niko, osim njihove velike ideje nije stajao iza njih. Došli su u novi svet bez novca, prijatelja, samo čvrstom odlukom usmereni ka cilju bez obzira na okruženje i njegove predrasude da bi uprkos svim nesporazumima ostvarili naum. Ako su Tesla i Pupin svoju misiju ostvari u tehnici, Vongar je to učinio u književnosti, jer je u najtežim okolnostima imao na umu ideju opšteg dobra koje ne može da se miri sa nečovečnim nasiljem. Za to je bilo potrebno biti više od književnika. B. Vongar to i jeste i voleli bismo da u ovom izboru odlomaka iz njegovih dela, još jednim Vopngarovim korakom na putu kući, čitalac prepozna da površnost nestaje pred dubinom istine.

Aleksandar Petrović1

_____________

1 Tekst rađen u okviru projekta 178018 Društvene krize i savremena srpska književnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni, uz podršku Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije.

Dr Aleksandar Petrović je redovni profesor kulturne antropologije na Filološkom fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Februar 03, 2013, 01:03:29 am »

**

MOĆ POEZIJE


Pre neku godinu proveo sam nekoliko dana zatvoren u policijskoj marici i tom prilikom ostao živ isključivo zahvaljujući jedinstvenim odlikama plemenske poezije. Uhvatili su me kako bez dozvole državnih vlasti živim u rezervatu u Arnhemskoj zemlji1, na teritoriji koja pripada Kruni, pa je zbog toga trebalo da budem prebačen do najbližeg mesta u kome se nalazi zatvor. Osim mene, u policijskom vozilu je bio i DŽo Geleri. Zatvorili su nas u neku vrstu kaveza, bez nadstrešnice, postavljenog iza vozačke kabine lendrovera. Bio je napravljen od čvrstih čeličnih šipki što je pružalo malo nade da se iz njega može pobeći. Vozili smo se nekim poljskim putem kada se vozilo iznenada pokvarilo, a policajac besno odjurio u nepoznatom pravcu. Posle nekoliko sati postalo nam je jasno da smo ostavljeni stotinama kilometara daleko od bilo čega, u sred nedođije. "Izvući ćemo se", DŽo je pokušao da me ohrabri. Bio je septembar, sredina sušnog perioda, kada Sunce u podne zagreje vazduh do tačke usijanja. Rekao mi je da se što manje pomeram, da što više zaklonim telo od sunca, i da dišem na nos.
 
Kada su predveče jara i zaslepljujuća sunčeva svetlost oslabile, DŽo poče da mrmlja stihove neke drevne pesme, trudeći se da otvara usta što je moguće manje. Iznenadilo me je to što poznaje plemensku poeziju. Svog oca iz plemena Rembaranga nije se sećao, a majka ga je odgajila u logoru Delisavil, gde su bili dovedeni Aboridžini iz različitih plemena i oblasti, koji su zbog toga morali da se međusobno sporazumevaju na engleskom.
 
Njegovo pevanje je bez sumnje prizivalo kišu, jer smo obojica znali da čovek primoran da bude na suncu, bez vode, ne može da preživi ni jedan jedini dan. "Sigurno su te neki stariji saplemenici naučili da pevaš?", onako usput rekoh nešto kasnije tog dana, na šta mi je on odgovorio: "Ne, pesma mi je jednostavno sama došla". Dodao je i to da tu pesmu nikada pre nije pevao, ali je osećao da bi mogla biti negde u njemu. Sledećeg jutra je ponovo zapevao, a ja sam ga pratio tako što sam noktima lupkao po karoseriji lendrovera. Ležali smo nepomični, dok je dan postajao sve topliji; kada smo popodne već osetili da nam snaga ponestaje, začula se grmljavina u daljini. Svež povetarac nas je povratio u život baš u trenutku kada su oblaci krenuli da se podižu; oni nam donesoše pljusak koji se u to doba godine retko može videti. Sledećeg dana su nas izbavili; ali, da kiša nije pala, za nas bi već bilo prekasno.
 
Najveću zahvalnost za svoje poznavanje aboridžinske poezije dugujem svojoj preminuloj supruzi, Đumali, od koje sam mogao da naučim kako se koristi usmeno predanje. U rezervatu i njegovoj neposrednoj okolini živeli smo od buša2, kao što je u to vreme činila i većina ekonomski nezavisnih plemenskih grupa. Tada je poezija bila vrlo živa; kao i generacijama pre toga, ona je bila tu da čoveka nauči kako da živi sa svojom zemljom i od svoje zemlje.
 
Voleo sam da posmatram Đumalu dok raspaljuje vatru; nikada nije propuštala da kaže po neki stih svom paru drvenih štapova dok ih je brzo trljala jedan o drugi — dim se često pojavljivao i pre nego što bi do kraja izgovorila stihove pesme. U bušu je rasla jedna posebna vrsta drveta čije je stablo imalo srž od koje je ona pravila svoje štapove za potpalu. Kad god je prolazila pored tog drveta, izgovorila bi nekoliko stihova, kao da pozdravlja prijatelja.
 
Jednom sam stavio čitav svežanj drva na vatru, pa je razbuktali plamen oprljio lišće na okolnom drveću. Ispričala mi je tada mitsku priču o ženi emu koja je, otišavši da živi sa mužem u njegovom plemenu, bila toliko uplašena nepoznatom zemljom da je raspalila veliku vatru koja je zahvatila okolno rastinje i spalila oba njena krila. Posle nekoliko dana čuo sam je kako sa ostalim ženama u logoru peva pesmu o vatri koja se vidi u daljini, a koja mi je zvučala prilično moderno:

Na leđima dima jaše stranac,
Kameno lice skriveno plamenom,
u šumi svako drvo drži koplje.
Drveće, budno budi!
Siroto, drago drveće,
Kosti će vam se u pepeo pretvoriti.

U aboridžinskoj poeziji drveće, kao i sve ostalo, ima dušu. Neko od njih je ponovo rođeni saplemenik. Đumala je imala običaj da ga noću osluškuje. Uveravala me je da drveće razgovara među sobom, da često peva svojim lišćem, te da ona uvek može da na osnovu njihovih glasova pozna da li je u pitanju muško ili žensko drvo.
 
Umela je da prepozna i gvozdeno drvo3, ispod koga su belci postavljali zamke za dingoe. Kad god bi se pojavila neka životinja, ovo drvo bi je tiho upozorilo da mu ne prilazi.

Jednog dana smo videli raskrčen deo šume od koje je ostao samo dugački trag spaljenog rastinja na goloj zemlji. Te noći me je probudila: "Upravo sam videla kako drveće beži iz ove zemlje. Sada kada je "gumi drveće"4 naučilo da hoda, belci ga nikada neće uhvatiti." Nekoliko dana kasnije, gledajući u Mlečni put, rekla mi je i ovo: "To što vidiš na nebu je trag pepela koji je ostavilo ono spaljeno rastinje." Podsetio sam je da neke plemenske starešine misle da je to trag od kostiju mrtvih, na šta je ona brzo dodala: "Naravno da jeste — drveće i ljudi su ista vrsta."

Kada nam se rodilo prvo dete, jedno "stringibark"5 gumi drvo koje je raslo ispred našeg zaklona u steni, zanjihalo se, a grane su počele da udaraju jedna o drugu — bila je to poruka koju je ovo drvo poslalo drugom drveću i svetu duhova. Đumala je detetu dala ime Đo, Stringibark, a ovo je drvo postalo njegov lični totem. Bilo mi je žao što mi uši nisu bile priviknute na pesmu drveća, ali sam učestvovao i trudio se, najbolje što umem, da pokažem poštovanje prema svim ekaliptusima, onako kako bi to učinio sa svojim rođacima. Izbegavao sam da gulim koru sa stabala, a kada sam ložio logorsku vatru uvek sam pazio da grane budu dovoljno daleko od plamena.
 
Đumala je smatrala da se moja uviđavnost isplati. Jednom, dok smo spavali pored vatre na obali reke, noćna oluja je oborila ogroman eukaliptus. U trenutku smo se našli između dve velike grane koje su pale na zemlju; da se drvo samo malo zakrenulo na drugu stranu, smrvilo bi nas.

Morao sam da napustim oblast, ne znajući koliko će vremena proći pre nego što se opet budemo videli. U to vreme sam i sâm verovao u poeziju i osećao da će se, bez obzira koliko dugo moje odsustvo potraje, drveće brinuti o Đumali i našoj deci. "Samo nasloniš uvo na stablo i poslušaš sve što ti prijatelji šapuću", govorila mi je često. Naterala me je da poverujem da drvo, baš kao i veran pas, maše svojim repom, i to mi je pomoglo da se nadam da ćemo se možda ponovo sresti, makar kao biljke ili ptice.
 
Ponekad, u svojim snovima, vidim stabla drveća koja beže iz jednog okruga u drugi. Hodaju sporije od ljudi i često se drže za ruke. Odmah iza njih, velikom brzinom se kreće krdo buldožera koje obara stabla i skuplja zapletene grane u gomile koje će uskoro biti spaljene. Đumala mi dolazi u san: priča mi o nekom papirnom drvetu6 pored nekog izvora, koje je omamljeno suncem, propustilo da je upozori da su lovci na dingoe već prošli tuda, i da su zatrovali izvor. Ne verujem da se ona ljuti na drvo; možda samo pokušava da mi kaže da se držim dalje od tog zatrovanog izvora. Njome je inspirisan roman Valg.
 
Predgovor romanu Valg. Prevela sa engleskog Milica Živković.

Vongar Božić
Koild, Australija

______________

1 Arnhemska zemlja je jedna od pet oblasti australijske Severne Teritorije, koja se nalazi u njenom severoistočnom delu, oko 500 km daleko od Darvina, glavnog grada Teritorije. Arnhemska zemlja je nastanjena Aboridžinima već nekoliko desetina hiljada godina. (Prim.prev.)
2 Buš je naziv koji se u Australiji koristi za ruralne, slabo nenaseljene oblasti kontinenta, a najčešće se prevodi, zavisno od konteksta, kao unutrašnjost, divljina, šuma, šipražje, pustinja. (Prim.prev.)
3 Australijsko "gvozdeno drvo", Erythrophleum chlorostachy, dobilo je ime po neobičnoj tvrdoći. (Prim.prev.)
4 Najveći deo vegetacije u Australiji čini rod eukaliptusa kome pripada više od sedam stotina vrsta. Neke vrste ove biljke se nazivaju "gumi drvo" zato što obilno luče sok na mestima gde im je kora oštećena. (Prim.prev.)
5 "Stringybark" (engl. string — vlakno i bark — kora) je naziv za različite vrste eukaliptusa koje su prepoznatljive po tome što im se kora ljušti i otpada. (Prim.prev.)
6 Paperbark tree (engl.), Melaleuca quinquenervia, je vrsta samoniklog, širokolistog drveta koje pripada porodici mirti (Myrtaceae). Raste u Severnoj Teritoriji, a stablo mu je pokriveno belom ili sivkastom korom koja se ljušti i podseća na papir, po čemu je i dobilo ime. (Prim.prev.)


Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Februar 03, 2013, 01:58:14 am »

**

PUT KROZ PUSTINJU

                                          Peteru Handkeu i sinu Stefanu
 
                  Znao sam jedan grm u australijskoj pustinji
                  koji večno cveta — tamo ga više nema.


Nikada nisam mislio da pustinja Tanami za putnika može biti pogubna. To ime sam prvi put čuo ranih šezdesetih godina u Alis Springsu, dok sam se raspitivao kako mogu da stignem do Kimberlija — koji je skoro pola kontinenta dalje. Rečeno mi je da se tamo može naći posao na gradilištu velikog postrojenja za navodnjavanje, i da za svakog useljenika, čak i onog koji jedva zna po koju reč engleskog, ima nade da bude primljen. Neki čovek me je posavetovao da je najbolje da stignem do Kimberlija jašući na kamili preko Tanamija — i prodao mi jednu.
 
U to vreme gotovo ništa nisam znao ni o australijskom bušu ni o kamilama, osim da mogu da opstanu pijući veoma malo vode tokom dugih putovanja kroz pustinju. Najveći deo australijske unutrašnjosti bio je osvojen na grbama kamila, koje su u devetnaestom veku tu doveli avganistanski trgovci. Kamile su pomogle da se izgrade železnička i telegrafska mreža, a na njihovim leđima su preko pustinje jahali istraživači, kaznene ekspedicije, misionari i tragači za rudnim blagom. Beli ljudi su uvek putovali sa stadom kamila, tako da, ako bi jedna ispustila dušu, jahaču nije pretila opasnost da ostane bespomoćan u pustnji — ali o tome tada uopšte nisam mislio.
 
Nekoliko dana pošto sam se otisnuo u Tanami pustinju, jednoga jutra moja kamila je odbila da ustane. Ponudio sam joj kantu vode, nadajući se da ću je tako namamiti da se digne. Odmarajući se ispila je ceo sud, ali nije učinila nikakav napor da stane na noge i tada mi je svanulo da sam sâm u pustinji, u društvu sa samo jednim ili dva usahla drveta, i bez ijedne ljudske duše, možda u celoj oblasti. Viknuo sam na životinju i šutnuo je, ali ni to nije pomoglo. Želeći da dopunim zalihe vode, noseći prazan kanister otišao sam peške do najbliže uzvišice. Okolna ravnica bila je beskrajno prostranstvo crvenog peska sa mestimičnim gustišima spinifeksa1 i suvih mulga2 grmova. Izgledalo je kao da je ceo prostor oko mene bio potpuno isceđen i isušen, nemoćan da proizvede ni kap ili dve vode. Otišao sam preko ravnice do druge uzvišice i tamo malo posedeo, osećajući se bespomoćno. Učinilo mi se da mogu da vidim vetrenjaču kako lebdi u izmaglici na drugoj strani suve ravnice, ali nisam bio uveren da li mi se to samo pričinjava ili je ona zaista bila tamo. Krenuo sam ka njoj. Potrošio sam dobar deo dana da stignem do nje, samo da bih otkrio da je već godinama bila napuštena i da je rđa izjela korita u kojima je nekada držana voda. Kostur neke velike životinje je ležao na zemlji.
 
Dok sam se pitao da li je kostur nekada bio krava ili konj ošinula me je misao da sam možda ja sledeći koji će ostati da tu leži. U Australiji sam bio jedva godinu dana i malo sam govorio engleski. Moj drug iz detinjstva, Slavko Danilović, koji mi je omogućio da dođem u Australiju, radio je na reci Ord i nadao sam se da ću ga tamo sresti. U pustinji nije bilo mnogo važno koliko je moj engleski dobar. Moja predstava o australijskoj divljini bila je evropski naivna, tako da sam hodao duž suvog korita nekog potoka očekujući da tako dođem do izvora. U srpskom selu Gornja Trešnjevica, gde sam odrastao, izvor uvek izbija na vrhu vododerina, a širom istočne Evrope zemlja je zasićena vodom od snegova koji se tope. Tamo niko nikada ne umire od žeđi. Hodao sam satima pod Suncem koje je pržilo tražeći po kamenitim jarugama Tanamija izvore koje sam pamtio iz detinjstva. Konačno je sva dragocena vlaga koju sam imao u sebi izašla u vidu znoja, te mi je ostalo jedva toliko snage da otpuzim do senke najbližeg mulga drveta. Neko vreme mogao sam da vidim kako polovina pustinje oko mene plamti na Suncu, dok je druga polovina bila u tami; potom je ceo svet polako nestao. Te noći povetarac mi je za neko vreme povratio svest. Mora da su mi se priviđali otopljeni snegovi i planinski potoci. Grlo me je užasno bolelo. Osećao sam da se unutar mene nalazi još neko ko pokušava da izađe napolje parajući mi kožu oštrim bodljama. Nekako sam mislio da se taj unutrašnji uputio u moje selo, Trešnjevicu, da bi se tamo napio snežnice, i da se na putu nekako zaglavio u mom grlu. Pustinja oko mene bila je sada zelena, ali to je bilo samo u mojoj glavi. U mom skrenulom umu još uvek sam bio nesvestan kako lako i kako često evropski putnici nestaju u praznini pustinje. Ova surovo suva zemlja ne oprašta naivnost i samo jedna greška može učiniti da za nekoliko sati dehidrirate na suvom pesku.
 
Posle nekog vremena, ne znam koliko dugog, ponovo mi se vratila svest i video sam crno bradato lice kako se nadnosi nad mene. "Nikad mi nisu rekli da je Sveti Petar crn" rekao sam sâm sebi. Crni čovek je zdrobio nekakvo korenje na svojoj vumeri3, i iscedio iz njega nekoliko kapi tečnosti koje su skliznule u moja suva usta. Taj čovek me je odvukao u jarak koji je iskopao u obližnjem koritu potoka i izvukao đalđi, žabu, koju je izvadio iz peska. Stisnuo je žablji stomak i voda iz njega je pocurela u moja usta. Bradati čovek je promrmljao neke reči, ali nisam mogao reći da li je trebalo da mi pomognu da se oporavim ili su bile nekakva ritualna basma za žabu. Prošlo je nekoliko dana pre nego što sam opet mogao da hodam, osećajući se nesigurno na nogama. Domorodac je pronašao moju kamilu; u prtljagu je još uvek bio mali sud sa vodom i nešto hrane. Čovek gotovo i nije govorio, osim što bi povremeno promrmljao reč ili dve, za koje sam mislio da bi mogle biti deo neke plemenske pesme. Sumnjao sam da zna engleski, a on mora da je bio svestan toga da bi reči svog jezika samo uzalud trošio na mene. Kada je doveo kamilu pokazao mi je i dao mi da probam jedan slani grm: "jirija" — ponovio je tu reč, svaki put praveći pokret koji je ukazivao na bol u stomaku. Nisam mogao da budem siguran da li je ta reč označavala ime slanog grma ili bol, ali sam razumeo da se pre nekoliko dana moja kamila razbolela zato što se hranila tim slanim grmovima.
 
Sve do tog vremena moje znanje o australijskoj divljini je poticalo uglavnom iz knjiga, a sve su ih napisali beli ljudi. U očima vekovnih stanovnika ove zemlje, Aboridžina4, moje neznanje me je činilo potpuno nespremnim za opstanak u bušu. Stari čovek mi je nežno govorio, kao što bi govorio detetu koje treba mnogo da uči i često je ponavljao reč "džuburu". Pitao sam se da li se ta reč odnosi na gustiš spinifeksa malo udaljen od nas, ili na goluba koga smo videli kako tumara oko njega, ali sam konačno razumeo da to treba da bude čovekovo ime. Otada sam svog pratioca zvao Džuburu, prvom rečju njegovog jezika koju sam razumeo. Posle nekoliko dana starac mi je pokazao malo zrno semena, tvrdo kao kamen i suvo, kojim se hranio onaj golub te sam shvatio da bez vode nijedna duša ne može da preživi na tako suvoj hrani.
 
Džuburu je nekada živeo u naselju severno od Tanamija. Imao je mladu ženu iz plemena koja je, prema običaju, trebalo da brine o njemu. U tradicionalnom starosedelačkom društvu starija osoba se često vezuje za mlađeg partnera kako bi imala nekoga ko će brinuti o njoj. Međutim, kako je živela u naselju, mladu ženu je zaveo neki beli radnik. Ožalošćen zbog gubitka svog para, Džuburu ju je neprestano pratio, što je smetalo belom čoveku, tako da su Džuburua često slali na jug, u Alis Springs, gde su ga optuživali za pijanstvo ili neprilično ponašanje i držali neko vreme u zatvoru. Međutim, čim bi ga oslobodili, starac bi se uputio na sever preko Tanamija, nazad svojoj ženi, i na jednom takvom putovanju je naišao na mene. Možda bi trebalo da budem zahvalan nepravednom australijskom kaznenom sistemu za to što sam preživeo. Kasnije sam saznao da Aboridžin može, gledajući u otiske stopa, da utvrdi da li je putnik beo ili crn. Ljudi iz plemena mogu da čitaju tragove kao fotografije. Često mogu da prepoznaju pojedinca, da kažu da li ta osoba poznaje buš, da li je iscrpljena ili bolesna, i koliko dugo ima izgleda da poživi u pustinji. "Stranci ne odu predaleko", rekao mi je Džuburu, ili sam nagađao da mi to govori kada sam ga video kako posmatra moje tragove. Tada sam shvatio da je skrenuo sa svog puta kako bi proverio da li sam dobro.
 
Nisam znao koliko duboko sam zašao u pustinju. Moj pratilac je to osetio te mi je u pesku nacrtao neku vrstu mape kojom je skicirao plemensku oblast valbiri. Preko nje je povukao tačkastu liniju koja je označavala gabi, izvore duž mitskog puta kojim je jedan od njegovih predaka, Maligi, Čovek Dingo, putovao od središnje Australije do mora daleko na severu. To je bilo u vreme najveće suše koju je zemlja doživela, i on je išao tražeći maban, čarobnu morsku školjku pomoću koje će napraviti kišu. Sada smo se ulogorili blizu jednog viđirgija, drveta sa svenulim listovima i moj pratilac je pevušio pesmu u kojoj se ponavlja naziv tog drveta. Kao da je ta molba urodila plodom, listovi viđirgija su ponovo oživeli i povetarac je počeo da struji kroz krošnju. Te noći sam zaspao slušajući reči pesme, osećajući se kao neko ko je upravo naučio magiju koja može da ozeleni pustinju. Možda je to bio samo san, ali sam se obreo u udaljenoj seoskoj zajednici gde snovi poput ovoga, prenošeni usmenom tradicijom, pripremaju za život. Oni vas čine svesnim da ljudi koji su naraštajima živeli u bušu — i od buša — imaju posebna umeća i osećanja za svoje okruženje koje nikakav došljak sa strane nikada ne može steći.
 
Svoju prvu knjigu sam pročitao tek sa osamnaest godina, ali sam verovao da nisam mnogo propustio. U zabačenom srpskom selu gde sam odrastao ljudi su odgajani na usmenoj tradiciji, a priče su se prenosile s kolena na koleno. Mnogo toga što se u Srbiji dogodilo u Srednjem veku, i kasnije tokom turske okupacije, pretočeno je u epske pesme. Dok ste rasli, učili ste ih napamet od svojih rođaka. Sve što je neko trebalo da zna o istoriji, ljudskom ponašanju, dobru i zlu, načinima obrade zemlje i gajenju biljaka; sve se moglo naći u tim pesmama. Te pesme su zabeležile ratove, prirodne nedaće, prolaske kometa, kugu i društvene preokrete, tako da su na neki način postale neispisana enciklopedija, koju je svako manje više znao napamet. Četrdesetih godina, kada sam odrāstao, usmeno obrazovanje, mada je bilo u opadanju, u mnogim selima je opstajalo uporedo sa savremenim metodima.
 
Moja majka Darinka je bila nepismena, ali je bila izvanredna tkalja. Od lana koji je sama gajila tkala je najfinije pokrivače i platno kojim je oblačila celu porodicu. Mada je jedva umela da broji, vešto je preplitala niti osnove i potke u složene poretke kako bi proizvela najneobičnije šare, a dok je tkala uvek je pevušila po neku staru pesmu koja je upravljala tim posebnim delom njenog posla.

Setio sam se majke toga dana kada je moj pratilac Džuburu nacrtao putanju svoga pretka u pesku da bi mi pokazao put preko pustinje. Ali možda nije valjano porediti srpsku usmenu tradiciju sa usmenim nasleđem urođeničkih plemena Australije, tako neizmernom po veličini i vremenu — i tako savršenom.

Poput mene, i moj pratilac Džuburu je veoma malo govorio engleski, a čak je i pregršt reči koju smo obojica znali gubila značenje zbog našeg lošeg izgovora. Osećao sam da mi je grlo upaljeno i bolno tokom većeg dela putovanja, a nakon što sam prošao kroz teški opit žeđi izgubio sam smisao za orijentaciju te sam se osećao kao izbačen u Mesečev pejzaž. Izgledalo je kao da ni Sunce na nebu iznad nas više ne prati svoj uobičajeni put.
 
Džuburu je nosio koplje i vumeru. Dao mi je karupu, kratku metalnu šipku zakošenu s jedne strane od koje je načinjena alatka za dubljenje zemlje. Bila je naročito pogodna za iskopavanje nalgarija, vičeti larvi5, iz korenova akacija6, ali je metalna alatka odskakala od tvrde suve zemlje, te sam dobio štap za kopanje kojeg je moj pratilac napravio od vilgalija, mladice krvavog drveta.
 
Kretali smo se rano ujutru ili kasno popodne kako bi izbegli vrelinu. Džuburu mi je ispričao da je u mitskim vremenima, kada je njegov predak Dingo Čovek putovao, zemlja bila goli pesak. Ostavio je trudnu ženu i nadao se da će se vratiti sa kišom pre nego što se ona porodi. Njegova mitska staza se nije videla na zemlji, ali je moj pratilac znao put, iako se ona protezala hiljadama kilometara preko praznine. Svaka stena, staro drvo, suvo korito potoka ili usamljeni izvor duž nje imao je neku staru priču koju je Džuburu oživljavao pevanjem. Tokom hladnih noći zakopavali smo se u pesak pored stena kako bi sačuvali toplotu, kao što je u mitskim vremenima to radio i njegov predak Dingo Čovek. Iako su noći bile hladne, dani su bili vrlo vreli te smo pokušavali da što je moguće duže ostanemo nepokretni. Dok smo se u senci krili od podnevne vreline, primetio sam da moj pratilac izbegava da govori i da diše kroz usta. Želeo sam da znam zašto, ali on je slegao ramenima i rekao da je njegov predak tako radio na svom mitskom putovanju. Tog popodneva smo se ukopali u korito suvog potoka. Na dnu jaruge nije bilo rupe sa vodom, ali je Džuburu odlučio da se tu ulogorimo. Pokazao mi je nabiri, rečni eukaliptus, koji je rastao u blizini, sa raskošno zelenim lišćem i mladim izdancima. Moj pratilac je otpevao jednu staru pesmu da odobrovolji drvo. Prema toj pesmi, Dingo Čovek je logorovao na istom tom mestu i pokušao da kopanjem dođe do vode — i voda se konačno pojavila u rupi koju smo iskopali, cureći polako iz peska. Nije je bilo mnogo, ali bilo je dovoljno da nam omogući dalje kretanje.
 
Posle nekoliko dana Džuburu me je probudio u zoru, nestrpljiv da krenemo dalje. Za trenutak me je njegova figura koja se ocrtala na jutarnjem svetlu podsetila na mog oca koji me je leti budio u ranu zoru. On je to često radio kada je želeo da pođem s njim u polje da radimo pre nego što nastupi dnevna vrućina, ali je ovog jutra žurba imala drugi uzrok. Kada sam se spotakao idući iza Džuburua, boleo me je svaki mišić: ponovo sam se osećao kao da pratim svog oca — ali ne u polja. Nekako sam zamišljao da smo se uputili u zapadnu Evropu, bežeći kroz zemlje, mada su evropske oblasti izgledale neobično suve i potpuno bez ljudi. Gušeći se od vrućine, dok je dan postajao sve topliji, došli smo do starog jarka pored jednog mulga drveta. Džuburu je ušao unutra da očisti zemlju sa dna rupe, a onda je svojom vumerom pokušao da raskopa suvu zemlju kako bi načinio mesta za obojicu. Posmatrajući starca, osećao sam se kao da sam postao bespomoćno dete čiji opstanak zavisi od njega koji je bio u dobu kada jedva može da brine i za sebe. Tada sam se upitao da li je Džuburuu bilo važno to što je moja koža bila ista kao koža ljudi koji su mu oduzeli zemlju, rođake i ženu. Da li ću ikada moći da otplatim makar i delić napora koji je uložio brinući se o meni? Otada sebi stalno postavljam to pitanje.
 
U Tanamiju je sigurno vladala duga suša jer, mada smo dugo išli, nismo našli vodu. Povremeno smo u blizini suvih korita iskopavali džala, lukovice koje je Džuburu drobio da bi izvukao nešto tečnosti. To je bilo jedino piće koje nas je neko vreme održavalo u pokretu jer je izvor do koga smo došli nakon nekoliko dana bio suv. Zbog duge suše okolno drveće je ostalo bez lišća. Sledećeg jutra videli smo maligi, trag usamljenog dinga, koji nas je odveo do velike stene. U blizini je rasla viđirgi, divlja smokva, i moj pratilac je uložio znatan napor da mi objasni da je taj viđirgi potomak mnogo većeg drveća koje je u mitska vremena pružalo hlad njegovom pretku. Dingo čiji smo trag pratili je kopao u zemlji, ali nismo našli nikakav trag vode. Džuburu je pokazao kako je njegov predak gnječio listove viđirgija da bi došao do oskudnog pića i čak mi je pokazao udubljenje u steni u kome su ti listovi bili drobljeni. Sledeće noći dingo je zavijao u pustinji, i Džuburu se digao sa svoga odmorišta da bi slušao njegove usamljene vapaje. Kao odgovar mitskom pretku, udario je kopljem o vumeru i nešto otpevao — zavijanje je prestalo.
 
Tada se potrudio da shvatim da će sledeći gabi na našem putu takođe biti suv i da je maligi uznemiren. Dva suva gabija značili su dugu etapu na bezvodnoj stazi, opasnu i za čoveka i za životinju. Starac je kasnije te noći ponovo pevao, stojeći na mesečini, držeći školjku za koju sam sada znao da je to maban, čarobna školjka. Izgrebao je unutrašnju površinu i razduvao deliće školjke, a njegovi treperavi pokreti su mi pokazali da će čestice prašine napraviti sićušni oblak koji će, podstaknut daljim pevanjem, narasti u kišne oblake. Sledećeg dana smo ostali u senci, dobrim delom zatrpani u pesak, kao dve žabe u hibernaciji. Popodne je povetarac doneo oblak, a sa njim je došla i kišica — dovoljna da delimično ispuni rupu koju smo iskopali blizu stene.
 
Čim smo se napili, Džuburu je krenuo dalje, dajući mi znak da pođem za njim, kako bi i dingo mogao da dođe da pije. Prema toj životinji se odnosio sa takvim poštovanjem da sam mislio da je bi taj dingo čak mogao biti lično njegov mitski predak. Dalje na stazi smo sreli drugog rođaka, bila je to niari, bodljikavi gušter dug tek nekoliko santimetara, koji se hranio samo mravima. Ona se kreće sporo kao puž i veoma retko pije vodu. Niari je nekada bila supruga Dingo Čoveka, Maligija, koja je u mitska vremena čekala muža da se vrati sa obale Kimberlija i donese kišu, ali se, iscrpljena dugom žeđu, pretvorila u gmizavca. Pre nego što je promenila oblik rodila je dete — Džuburua, spinifeks goluba koga smo videli na početku puta. Golub Džuburu nas je pratio duž puta i gugutao nam rano jutrom da bi se probudili i išli dalje dok je vazduh još svež. Tek tad sam shvatio da sam se svome pratiocu obraćao imenom njegovog mitskog rođaka, ali činilo se da je on bio veoma zadovoljan tim imenom.
 
Mora da su nam bili potrebni meseci da bi prešli Tanami. Nisam imao jasnu predstavu o vremenu, ali do trenutka kada smo izašli iz pustinje u svom rečniku imao sam imena plemenskih predaka, mesta po kojima su se oni kretali, nazive biljaka, životinja, alatki i mnogo čega drugog što je naše putovanje učinilo mogućim. Pokušao sam da se prisetim svake od tih aboridžinskih reči i načina na koji ih je moj saputnik izgovarao.
 
Konačno sam stigao do reke Ord i sreo se sa svojim starim prijateljem Slavkom koga nisam video otkako smo napustili Jugoslaviju. Slavko me je odveo šefu koji mi je ponudio fizički posao na gradilištu. Radnički logor u koji sam stupio bio je dignut u devičanskom bušu u nižem delu doline reke Ord, i zvao se Kununura, što je bila izvedenica iz plemenske reči koja znači "mesto vode". Jedno holandsko građevinsko preduzeće je sklopilo ugovor sa australijskom vladom da napravi veliku branu i pretvori plodni buš u polja pamuka, isključivo za belce. Graditelji su se utrkivali sa vremenom da završe prvu fazu graditeljkog projekta pre nego što stignu monsuni i poplave naveći deo doline. Mesto se nalazilo hiljadu kilometara daleko od bilo kog velikog grada, na blatnoj zaravni koja je tokom doba monsuna mesecima ostajala nepristupačna.
 
Ord je velika i divlja australijska reka čija se snaga jedva pominje u geografskim priručnicima. Sa ivice Tanami pustinje, od decembra do maja teče ka severu. Tokom monsunskih meseci prikuplja vodu sa zaravni Kimberli gde ogoljeni peščari i stenovito tlo daju savršenu slivnu površ za njen siloviti tok u pravcu zaliva Jozefa Bonaparte na Timorskom moru. Tokom kišnog dela godine dolina reke Ord postaje poplavljena ravnica, ali kada se voda povuče u meandre rečnog korita, ona za sobom ostavlja nizove bilabonga7. Tokom sušnog dela godine oni postaju mesta na kojima se okupljaju jata ptica i divlje životinje. Reka skoro nestaje tokom sušne sezone, osim većih bara u kojima žive ribe, kornjače i retke vrste slatkovodnih krokodila. Svaki bilabong i bara su kao mali velegrad od koga zavisi život mnogo šire oblasti. Doline, brda i masivne stene od peščara su kamenita utočišta divljim životinjama, kao i mnogim pokoljenjima aboridžinskih plemena. Brda imaju čudne oblike, koji podsećaju na pejzaže iz biblijskih vremena. Evropska istorija uči da su se ljudi najpre naselili u plodnim dolinama reka Nil i Eufrat. Sada smatram da su australijski Aboridžini morali nastati u dolini Orda, ali mnogo ranije — toliko mnogo ranije da su im ljubomorni hrišćani teško priznavali da pripadaju ljudskoj porodici.
 
Ljudi neprestano sanjaju o korišćenju prirode i bele australijske vlasti su mislile da je dolina Orda, nalik dolinama Nila ili Eufrata, zrela za naseljavanje. Oni su namerili da na zemlju koju su prethodno oduzeli domorodačkim plemenima dovedu nove naseljenike iz izbegličih logora u Evropi. U euforiji oko naseljavanja novih farmera niko se nije zapitao da li je ta zemlja pogodna za poljoprivredu niti je posvetio ijednu misao ekološkoj propasti koju bi takav poduhvat mogao izazvati. Početkom šezdsetih godina reč "ekologija" je bila nepoznata graditeljima ljudskih naselja, a većina belaca nije ništa znala ni o starosedelačkim plemenima koja su živela u dolini Orda tokom 2000 pokoljenja, verovatno još od ledenih doba.
 
Još kao dete u Trešnjevici mrzeo sam ljude koji seku drveće i ubijaju divlje životinje. Tamo sam napisao svoju prvu pesmu o osećanjima šume. Nakon više decenija počeo sam da pišem novu pesmu o plemenima koja su izgubila svoju zemlju, iako je svaka reč te pesme bila pogrešno napisana jer sam jedva znao jezik svoje nove zemlje. Ljudi koji su zajedno sa mnom radili na gradilištu gotovo da nisu govorili ništa bolje; većina njih bili su posleratni iseljenici iz Evrope. Moj drug Slavko mi je dao jedan stari rečnik i iz njega sam prepisao engleske reči na parčiće papira koje sam držao pod zaštitnom kacigom. Tu i tamo bih skinuo kacigu da obrišem znoj sa čela, pogledao reči na papiru, i potom nastavljao posao, ponavljajući te reči u sebi. Glavna brana na Ordu sastojala se od niza ogromnih betonskih stubova usađenih preko rečnog korita, između kojih će biti postavljene kolosalne metalne vratnice koje će upravljati moćnom bujicom Orda. Te vratnice su imale visinu višespratnica i trebalo je da budu izrađene od metalnih ploča koje će majstori spajati na gradilištu. Dobio sam posao pomoćnika majstora. Stajao sam visoko na građevini sa metalnom levkastom cevi u koju sam hvatao veliki crveni, vreo zakivak kojeg mi je odozdo sa zemlje velikim kovačkim mašicama dobacivao drugi radnik. Zakivak, izliven u pokretnoj peći za topljenje, morao je biti brzo dodat majstoru da bi bio ubačen u ploče vratnica. Tokom meseci koji su prethodili monsunu tropska vrućina se dan za danom dizala do iznad 400. Često sam morao da skidam zaštitni šlem kako bih obrisao znoj i bacio pogled na engleske reči ispisane na parčetu papira. Jednom je čovek kraj peći neočekivano bacio zakivak, i kada sam instiktivno pomerio svoj šlem da ga uhvatim, crveni usijani zakivak je pao unutra i zapalio moj skriveni rečnik.
 
Sa vrha gradilišta pružao se dobar pogled na deo doline nizvodno od brane. Tokom celog dana mogli su se videti buldožeri kako napreduju kroz buš brišući pred sobom prastaro drveće i nisko rastinje. Gola zemlja koja je ostala privlačila je vetrove — pijavice, koji su podizali stubove prašine visoko u nebo i nosili ih preko doline. Prašina je često obavijala gradilište, kao i radnike koji su bili odeveni samo u kratke pantalone i koji su se neprestano znojili. Ljudi sa gustim, čupavim obrvama smatrani su srećnim, jer su sprečavale kapi znoja koje su im curile niz prašnjavo čelo da dospeju do očiju. Čovek na zemlji ispod mene kupao se u znoju. Bio je useljenik iz Rusije, odrastao u Sibiru. Bila je to godina kubanske krize i radnici su se tokom pauza za čaj šalili sa njim govoreći da bi neka raketa sa Kube mogla da zaluta, pogodi Sunce i obori ga s njegovog visokog položaja.
 
Nekoliko meseci nakon što sam se smestio na reci Ord, pojavili su se moj prijatelj Džuburu i njegova žena. Istog dana kada su stigli preselio sam se iz radničkog logora na obalu obližnjeg bilabonga gde su Aboridžini živeli u kolibama sagrađenim od granja i lišća. Svoju kolibu smo podigli za samo jedno popodne. Od kišnog razdoblja nas je još delilo skoro pola godine, te su nas grane uglavnom štitile od sunca. Osećao sam se počastvovanim što je Džuburu došao, jer je to značilo da me je iskreno smatrao usvojenim rođakom. Reka Ord nije bila u nadležnosti Severne teritorije, tako da ga više nisu uznemiravali policijskim optužbama. Možda je isti sistem postojao i u zapadnoj Australiji, ali Džuburuova žena, zvali su je Elsi, nije više morala da služi onom belom čoveku. Provodila je mnogo vremena lutajući rečnom dolinom tražeći mladunce belog kakadua u gnezdima smeštenim po šupljinama stabala rečnog eukaliptusa. Donosila je mlade ptiće u našu kolibu, i mada su neki umirali, oni koji su preživeli vezivali su se za nju, i dozivali tražeći hranu kad god je bila u blizini. Ptići su na kraju u kantini prodavani belim radnicima za beznačajne sume novca — neki su čak davani za bocu piva. "Ona dolazi iz zajednice kakadua", rekao mi je Džuburu. Objasnio je da su Elsini roditelji totemski bili povezani sa kakaduima i da je jedan od njihovih kakadu duhovnih predaka oblikovao zemlju u brda, reke i bilabonge. On je načinio čak i dolinu reke Ord, tako zelenu, sa bilabonzima, da se nikada neće osušiti, te se ptice tu mogu skupljati u jata i piti. Otišao sam u Darvin kada je monsun stigao i kada je ceo graditeljski projekat zatvoren zbog kišne sezone. Kada sam se vratio na početku sušnog razdoblja, nisam mogao da pronađem ni Džuburua ni Elsi. Priča o njegovoj ženi i kakaduima mi je dugo ostala u sećanju i nakon nekoliko godina napisao sam priču Balanda (Kakadui), posvećenu Džuburuu, čoveku koji me je izveo iz pustinje.
 
Još niže niz dolinu Orda, prema Vindamu, postojao je mnogo veći aboridžinski logor. Otišao sam tamo da potražim Džuburua i neke od njegovih starih plemenskih rođaka. Logor se sastojao od zaklona, uglavnom načinjenih od talasastih metalnih ploča, postrance pričvršćenih za zemlju kako bi štitili ljude od vetra. Sa dolaskom vlažnog godišnjeg doba talasaste ploče su vađene iz zemlje i podizane na mladice drveća da bi se načinio zaklon od kiše. Logor je ležao na obali umrtvljenog bilabonga obraslog algama. Olinjali psi su plivali naokolo po njemu, pokušavajući da dohvate otpatke koji bi povremeni vrtlozi vetra oduvali sa logorskog prašnjavog tla u obližnju vodu. Ljudi su čučali na ivici bilabonga i potapali u njega limene kofe da zahvate vodu za piće. Uglavnom su to bili stariji ljudi, mnogi od njih slepi od peščane bolesti, što je bio tamošnji naziv za trahomu, te nisu mogli da vide kako je otrovno izgledala ta voda. Ali mada su znali da je to loša voda, nisu imali šta drugo da piju. Ljudi su se sporo kretali kroz logor, mršava gola tela su se povijala sa svakim iznenadnim naletom vetra, tako da je izgledalo da će i oni takođe biti oduvani u sumorni bilabong. Jednom kada sam posetio to mesto video sam staricu sa štapom koja je silazila ka bilabongu da pije. Pored nje išao je dingo koji se skoro naslanjao na njeno koleno, i tek kad su se udaljili od ivice vode shvatio sam da je starica slepa. Rečeno mi je da ona sa svojim dingom živi iza stene u bušu nedaleko od logora i da je njen pratilac dingo vodi do vode i nazad u zaklon. Posle toga vraćao sam se svake nedelje da posmatram nju i dinga kako dolaze na bilabong da piju i potom odlaze — scena kao iz komada Semjuela Beketa; osećao sam da prisustvujem nečemu što niko osim stanovnika logora nikada nije video. Još uvek mogu da vidim dinga kako hoda pored svoje gospodarice — kretali su se polako, lako dodirujući jedno drugo dok su se približavali ivici vode. Prvi put kada sam ih video pomislio sam da napišem pismo Semjuelu Beketu, da mu ispričam kako su izgledali tako zapanjujuće slično sceni iz njegovog komada Čekajući Godoa, mada se nalaze pola sveta daleko od Evrope.
 
Nijedan belac nije živeo u tom užasnom logoru, ali otprilike jednom nedeljno kroz njega bi se provezao kamion i udovi zaklanih krava bi bili izbacivani iz njega za ove ljude koji su bili lišeni svoje zemlje i izbačeni van vidokruga belaca. Slični logori su bili uobičajeni na australijskom severu. Niko ih nije unosio u mape i niko se nije trudio da izbroji, ni logore ni njihove stanovnike. U to vreme neki političari u Australiji su još uvek zastupali gledište da bi bilo humanije da se Aboridžini istrebe i tako spreči njihova dalja patnja. Drago mi je da ova ideja "konačnog rešenja" nikada nije ostvarena. Među otpisanim Aboridžinima u logorima na reci Ord bilo je ljudi inteligentnih koliko i Pitagora, Mikelanđelo i Ajnštajn; možda čak i više. Oni su znali da pređu Tanami i druge još strašnije pustinje bez kompasa ili mape. Mogli su da pevaju i prizovu kišu da bi ispunila suve pustinjske izvore. Znali su kako da održavaju saplemenike u životu i zdravlju, a da ne naude zemlji tokom više od dve hiljade naraštaja. Ni jedna druga rasa na Zemlji nije postigla tako mnogo sa tako malo sredstava.
 
Jedan srpski useljenik sa ožiljkom na licu koga su zvali Kris, a koji je sa mnom delio kolibu u građevinskom logoru, ispričao mi je o grupi domorodaca koja je logorovala na mestu koje se nalazilo van granica Severne Teritorije. Kris je mislio da je među njima video Džuburua. Išao je tamo da poseti prijatelja i lovi krokodile na ušću reke Kip. Uputili smo se tamo sledeće nedelje, krenuvši u zoru njegovim starim džipom, sa obilnim zalihama vode, za slučaj da se kola pokvare negde u bušu. Naše odredište je ležalo severoistočno od Kununure, udaljeno nekoliko sati vožnje kroz nekartirani buš i bilo je dostupno samo tokom sušne sezone. "Teško da iko osim crnih prikana ikada ide tamo."

Dok je zaobilazio velike panjeve i palo drveće na putu, Kris mi je ispričao kako je lovio krokodile sa svojim drugom Timotijem u ušćima reka Kip i Viktorija pre nego što je dobio posao na građevinskoj lokaciji na reci Ord. "Ali u tim prokletim mangrovima pojedu te komarci i mušice." Ranije me je pitao da li sam, prolazeći kroz Tanami sreo tragače za rudom. Bio je ubeđen da u pustinji ima dobrih nalazišta zlata koja samo čekaju da budu otkrivena. Shvatio sam da je nestrpljiv da se sprijatelji sa Džburuom, jer bi ga starac mogao voditi kroz pustinju. "Ti crni druškani bi te možda mogli odvesti do nalazišta," rekao je.
 
Ispred nas se prostirala usamljena dolina koja je tokom kišnog perioda bivala poplavljena, a tokom sušnog davala dobru pašu za goveda. Na višem delu ove divljine nalazio se salaš, upravljački centar farme koja je imala veličinu Belgije ili neke druge manje evropske države. Belci su rukovodili ovim imanjem sa velikom grupom crnih stočara okupljenih iz okolnih plemena kojima je ta zemlja prvobitno pripadala. Većinu farmi u ovom području posedovali su zemljoposednici koji su živeli u Engleskoj ili dole južno, u Sidneju ili Melburnu. Proći će godine pre nego što dođu ovamo da ih obiđu, ako uopšte ikada dođu. Najveći deo Severne Teritorije je izdeljen na velika stočarska imanja poput ovog. U oblasti kroz koju smo prolazili nije bilo seče drveća, ali bi se povremeno upalio buš i vatra bi protutnjala preko zemlje, paleći nisko rastinje i pretvarajući plodnu, ali uraslu zemlju u pašnjake. Uz rečno ušće ka kome smo se uputili ležao je prostor obrastao šumom — bio je to udaljeni deo imanja dostupan samo tokom sušnog perioda. Crni stočari su tamo odlazili na svojim konjima da okupe i pregledaju goveda.

Krisovog prijatelja Timotija smo zatekli u poslu, kačio je kožu krokodila o kolac da se suši. Logor mu je bio postavljen na izvesnoj udaljenosti od mangrova, da bi izbegao komarce i mušice, ali je bez obzira na to njegova koža bila prekrivena tragovima neprestanog češanja. Premazao je kožu slojem blata, ali izgleda da ga je to malo štitilo od insekata. Aboridžini su mu rekli da istrlja telo smrvljenim lišćem neke tamošnje biljke, ali čak ni to nije moglo da otera insekte koji su izgleda više voleli krv belaca nego crnaca. Činilo se da mala grupa starosedelaca koja je logorovala u blizini, među velikim stenama, ima manje muka sa insektima. Među njima nismo našli Džuburua i ostalo je nejasno da li ga oni uopšte poznaju. Stene su bili ogromni monoliti, izliveni u dalekoj geološkoj prošlosti i pružale su odličan zaklon domorocima koji su zbijeni spavali na mestu gde su se stene spajale sa peskovitom zemljom, ugodno grejani njihovom toplotom. Površina stena je bila prekrivena rupicama u vidu tačkica složenih u grupe koje su prekrivale ceo jedan deo stene. Izbliza sam ih razgledao nadajući se da ću razaznati oblik čoveka ili neke životinje. Urezi su izgledali veoma stari i sudeći po tragovima erozije na steni mora da su tamo bili već eonima. Upitao sam Krisa da li se na ovakve znakove često nailazi, ali nije bio siguran. On je bio školovani geolog koji mi je mogao reći o starosti stena i navesti geološke podatke, ali je pokazivao malo zanimanja za ove reljefe. Nekoliko puta sam ga upitao za njihovu starost, ali bi uvek rekao samo: "Oni su veoma stari." Međutim, rekao mi je da je bilo mnogo drugih, još upečatljivijih aboridžinskih znakova na stenama u oblasti Zapadna Arnhemska Zemlja: "Ploča za pločom, sve ukrašene slikama". On i Timoti su tamo tražili uranijum početkom pedesetih godina sa još jednim useljenikom koji se zvao Džordž Slajs, čovekom koga su optuživali da im je ukrao bogatstvo kada su naišli na izdašno nalazište. Kako sam kasnije saznao, traženje uranijuma je bila jedina Krisova prilika da upotrebi svoje stručno znanje i veštinu. On je prispeo u Australiju kao izbeglica i njegova akademska zvanja nisu bila priznata. Na gradilištu u dolini Orda radio je kao fizički radnik, predradnik u kamenolomu gde se vadio kamen za izgradnju brane.
 
Nagovorio sam Krisa da me odveze do stene još nekoliko puta, toliko sam bio nestrpljiv da saznam kako su nastali tačkasti reljefi. Kris je bio siguran da je bušenje tačkastih oznaka moralo biti izvedeno nekim kamenom mnogo tvrđim od stena — ali ni on ni Timoti nikada nisu našli odgovarajući kamen u ovoj oblasti. Kopao sam zemlju u podnožju stene i našao jedan takav kamen koji je verovatno korišćen za dubljenje oznaka. Izgledao je različito i bio mnogo tvrđi od stene. Kris mi je rekao da se takvo kamenje ne može naći u blizini i da je ovaj sigurno bio tu donesen sa reke Viktorija koja se nalazi dalje na istoku.

Nedeljama nakon ovoga razmišljao sam o reljefima na steni, uzbuđen kao da sam otkrio drevnu Troju. Kako sam samo želeo da je stari Džuburu sa mnom, da mi više ispriča o tačkastim simbolima na steni. Kasnije sam otkrio da su plemenski ljudi načinili te oznake hiljadama naraštaja ranije, ali sam bio uveren da je čovek koji me je proveo kroz Tanami znao napamet celu domorodačku vaseljenu i da mi je mogao razjasniti svaku zagonetku na koju bih nabasao.
 
Vongar Božić
Koild

Odlomak iz autobiografskog spisa Dingovo leglo.
Prevela s engleskog Mirjana Petrović.

____________

1 Spinifeks (Triodia irrutans) je višegodišnja trava koja raste u sušnim predelima Australije i ima izdužene, špicaste listove. Tamošnji domoroci je tradicionalno koriste na mnogo načina: sakupljaju seme koje melju za ishranu; smolu koriste kao lepilo u izradi alatki; a gust crni dim prilikom paljenja spinifeksa služi za dimne signale kojima odvojene porodice međusobno komuniciraju.
2 Grm ili malo drvo koje samoniklo raste u sušnoj unutrašnjosti australijskog kontinenta (Acacica aneura), umesto lišća ima iglice poput četinara.
3 Woomera, ili "bacač koplja" je alatka koju tradicionalno koriste samo muškarci i koja se obično upotrebljava u lovu na krupniji plen. Neke vumere, posebno one koje su u upotrebi u australijskim pustinjama, zapravo su višenamenske alatke: često imaju oblik izduženih uskih činija u kojima se mogu nositi u vodi natopljene biljke ili semenje. Na vumere se ponekada smolom spinifeksa pričvšćuje kamena oštrica kojom se može kopati, ili seći hrana, drvo.
4 Engleska reč aborigine znači urođenik, domorodac. U Australiji ona je zajedničko ime za pripadnike bilo kojeg od više od 500 naroda koji su naseljavali taj kontinent pre dolaska belca, slično reči Indijanac u Americi.
5 Witchetty (ili witjuti) je naziv za velike bele larve nekoliko vrsta leptirova koje se hrane drvetom. Posebno se odnosi na larve vrste Endoxyla leucomochla, koja se hrani korenjem witchetty grma (nazvanog po larvi) koje raste u centralnoj Australiji. Ove larve su najvažnija namirnica koja se dobija od insekata u pustinji i bila je stožer ishrane za domoradčke žene i decu.
6 Acacia — rod grmova ili drveća koji pripadaju familiji leptirnjača (Fabaceae), podfamiliji mimoza (Mimosoideae).
7 Billabong je malo plitko jezero, obično srpastog oblika, zapravo mrtvaja nastala od odsečenog rečnog meandra. (Na primer, Obedska bara bi bila srpski bilabong.) Reč potiče od iz rečnika domorodačkog Wiradhuri naroda Australije.


Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Februar 03, 2013, 04:16:32 am »

*

PAVLE MARTINOVIĆ: PRIKAZ KNJIGE "U ZEMLJI ABORIDŽINA"

(Dingovo leglo, B. Vongar, Jasen 2010)

B. Vongar čije je pravo ime Sreten Božić rodio se 1932 godine u Gornjoj Trešnjevici kod Aranđelovca. Većina autobiografija obično stavlja u prvi plan autora a kontekst koji se opisuje je uglavnom u funkciji objašnjavanja njegovih postupaka i motiva. Božić postupa obrnuto — on je taj koji služi kao vodič kroz kontekst i svoju ulogu uglavnom marginalizuje stavljajući u prvi plan istinu o kojoj želi da svedoči čak i onda kad govori o sebi. Pri tom se Božić ne drži hronologije događaja. Poput dobrog romana on počinje autobiografiju dramatičnim događajem — opisom kako je zalutao u pustinji Tanami a potom nastavlja spasenjem od strane starog Aboridžina Džuburua. Preko ovog lika on nas uvodi u svet Aboridžina koji su Sretena Božića nazvali Barnabir Vongar. To ime se može prevesti kao "Glasonoša iz sveta duhova". Život Sretena Božića, njegovo delo i učinak koje je to delo proizvelo kao da nisu od ovog sveta, kao da su poslati odnekud, odozgo iz sveta duhova.

Govoreći o Vongaru Aleksandar Petrović, priređivač njegove autobiografije Dingovo leglo je napravio veličanstveno poređenje: "Takva usrdna odanost istini i želja da se kaže spasonosna reč podobna je neukosti galilejskih ribara, koji su kada su videli istinu, počeli tečno da govore na jezicima koje nisu učili". Tek u sedmoj glavi u kojoj opisuje svoju posetu Srbiji Božić se vraća u detinjstvo iznoseći autobiografske detalje koje se odnose na detinjstvo i ranu mladost, književne početke u Srbiji, sve do bekstva u Italiju, odakle je otišao u Francusku gde je jedno vreme boravio u prihvatilištu Crvenog krsta. U Parizu počinje da se druži sa Žan Pol Sartrom, Simon de Bovoar i društvom okupljenim oko Muzeja čoveka (Musee de l'Homme). Tu se upoznaje sa antropološkim temama. Suočen sa besparicom odlučuje da ode u Australiju gde mu je izvesno vreme radio otac kao kopač zlata.

TRAGIČNA SUDBINA AUSTRALIJSKIH DOMORODACA

Primetno je nešto vrlo osobeno kod Božića, nešto nažalost tako retko među ljudima, a što je bilo vidljivo već u mladosti. Osnovni pokretač koji ga vodi nije težnja ka lepom i udobnom životu, ka konformizmu, već borba za istinu, za vrednosti, u kojima je ulog bio sam život. Ova osobina postaće još izraženija u  drugoj domovini Australiji. Božić je težeći da živi slobodno, pobegao od komunizma, suočivši se sa isto takvim ako ne i većim neslobodama izabrao je jedino što mu je preostalo — da se bori. Ta  borba nije bila organizovanje revolucionarnih aktivnosti i nije podrazumevala nasilje. Čitav Božićev život je Sizifovski napor da bolnu, tragičnu istinu učini javnom. Moglo bi se reći da je Vongareva reč koliko god da je govorila crnu, neprijatnu, tragiku imala, poput blage reči Hristove, za cilj da osvešćuje ljude, da im ukaže na samu suštinu, da budi dobrotu u njima. Izneti autobiografski detalji su veoma važni za razumevanje Božićevog dela. On je neko ko je vezan za zemlju i prirodu, njemu je bliska usmena tradicija, srpska istorijska sudbine ima puno sličnosti sa aboridžanskom i na kraju antropološki pogled, stečen u Francuskoj, mu je omugućio dublje i šire poimanje jednog stravičnog sudara u kome globalizam nastoji da uguši svaku posebnost, da sve upakuje u propisane standarde pri čemu se čovek sve više otuđuje i od prirode i drugih ljudi pa i od samoga sebe. Kao takav Božić je bio predodređen za ulogu koju je imao.

Veoma bitna dimenzija autobiografije Dingovo leglo i celokupnog Božićevog dela istoričnost, dokumentarnost — ono je između ostalog i svedočanstvo iz prve ruke o genocidu nad Aboridžinima, gde je autor ili neposredni svedok ili hroničar svedočenja domorodaca. Najznačajniji delovi tog svedočanstva su beskurpulozno otimanje i prisvajanje domorodačke zemlje, uništavanje prirode i životne sredine u kojoj su hiljadama godina pre toga skladno živeli i koja im je bila neophodna za opstanak, prisilno oduzimanje dece kao i nuklearna tragedija usled eksploatacije uranijuma i vršenja nuklearnih proba. Dingovo leglo ima svoju punoću i slojevitost. Jedan od tih slojeva je dokumentarnog karaktera. U njemu Božić svedoči o tragičnoj sudbini Aboridžina. No Božić je mnogo više od pukog hroničara koji samo beleži istorijske događaje. Drugi dublji sloj je aboridžanski pogled na svet. Treći sloj je odnos takozvanog civilizovanog društva okrutnog prema Aboridžinima i koje licemerno i oholo pod plaštom prosvetiteljstva uništava jedno prastaro autohtono društvo. Dok Aboridžini žive u skladu sa prirodom — beli osvajači nastoje da je pokore upustivši se tako poput Fausta u pakt sa đavolom u kome se čovek zaveden lažnim vrednostima sve više udaljava od sebe samoga i svoje suštine.

Božićev lični život je ono tkivo koje povezuje ove nivoe. Godine 1969. Aboridžin Milirpum sa grupom sunarodnika iz oblasti Gouv pokreće postupak protiv vlade Australije oko prava na zemlju. Jedan od argumenata koji je koristila tužena strana je da tužioci nemaju tapiju na zemlju koju koriste hiljadama godina! Slučaj je nepovoljno rešen po tužioce a Božić nam citira karakteristične delove obrazloženja presude: "U ovom slučaju se tvrdi da je pravo na zemlju stečeno rođenjem, a Zakon ne poznaje ništa slično. Zemlja na poluostvu Gouv pripada Kruni i samo zbog naše velikodušnosti urođenici su mogli da koriste tu zemlju, sve dok nam nije zatrebala za druge ciljeve. Čak i da su urođenici zaista živeli na toj zemlji na Gouvu od nezapamćenih vremena, oni su koristili samo površinu zemlje — nikada nisu bili u stanju da otkriju njeno mineralno bogatstvo". Ova rasprava je vođena u sudu u Darvinu i nije imala nikakvu medijsku pažnju. Ipak sudski proces koji je trajao tri godine pokazao je snagu Aboridžina. Početkom osamdesetih godina u slučaju Edi Mabo doneta je presuda u korist Aboridžina. Božićev opisuje kako je nastala drama Gulviri i Bogo. Posle nehotičnog susreta sa gotovo oslepelom Aboridžankom kojoj su belci oteli decu i koja je neprestano zapomagala ponavljajući samo te dve reči, imena svoje dece, koje je pisac stavio u naslov.

U SENCI ATOMSKE PEČURKE

U periodu od dvadesetih do sedamdesetih godina trajala je praksa oduzimanja dece radi "spasavanja od zlih čini logorske vatre". Ova praksa je lišavala starosedelačke zajednice novih naraštaja i uništavala njihovu kulturu. Na ovom mestu Božić povlači paralelu sa turskim "Dankom u krvi" koji je Andrić opisao u svom romanu Na Drini ćuprija. Godine 1994. na zahtev Aboridžina osnovana je Kraljevska komisija za utvrđivanje činjenica o ukradenoj deci. Na čelu ove komisije bio je ser Ronald Vilson. Godine 1997. podnet je izveštaj na petsto strana koji je sadržao opise mučenja, kažnjavanja i otmica. Svaka treća devojka je bila silovana. Slično su prošli i dečaci. Posle ovog izveštaja ser Ronald je izgubio posao. Australijska vlada je odbila da se izvini sa obrazloženjem da su deca ukradenih pokolenja bila na dobitku. Evo citata kojim Božić komentariše ovo obrazloženje: "Verujem da je to isto tako besmisleno kao i izjava da je sa Jevrejima lepo postupano jer su imali besplatan prevoz do Aušvica".

Aboridžini su jedini narod na svetu koji je preživeo dvostruku nuklearnu tragediju. Na njihovoj zemlji vađen je uranijum i vršene su nuklearne probe. I jedna i druga tragedija su se događale u vreme kada je svet bio u miru. Nijedna humanitarna organizacija ni iz Australije ni iz inostranstva nije im pritekla u pomoć — Ujedinjene nacije, njihove agencije ostale su slepe i neme pred postojanjem logora čiji su se stanovnici mučeni glađu i bolestima nemajući nikakvog zaklona ukopavali u rupe u pesku. Za ovaj genocid nije osnovan ni jedan tribunal. Ove muke nisu dotakle profesionalne borce za ljudska prava. Zakonom o nuklearnoj energiji bila je previđena drakonska kazna od 20 godina robije kojom se svaki pokušaj ometanja eksploatacije uranijuma kažnjavao. Uprkos pretnji Božić je pokušavao da izda knjigu Totem i ruda u kojoj je opisao i dokumentovao fotografijama ovu tragediju. Ova zbivanja su tema takozvanog Nuklearnog ciklusa koji čine romani Valg (1983), Karan (1985), Gabo Đara (1988), Raki (1994), Hajka (2008). Posebno je interesantna sudbina romana Raki, — rukopis mu je najpre oduzet i uništen da bi ga ponovo napisao i objavio 1994. godine. Zbog ovakvog pisanja Vongar je doživljavao progone i neprijatnosti od strane australijskih vlasti. Prisilno je preseljen iz severne Australije u Melburn uz zabranu povratka na sever. Ovo je ujedno bilo i nasilno odvajanje od njegove aboridžinske porodice. Božić je bio u braku sa Đumalom, Aboridžinkom, koja mu je rodila dvoje dece. Porodica mu je umrla od posledica radijacije pa je tako doživeo i ličnu tragediju.

NESTAJANJE DREVNE CIVILIZACIJE

Nisu Aboridžini u Božićevom delu prikazani samo kao žrtve. On gaji duboko poštovanje prema njihovoj kulturi, ističući da ona ima svrsishodnu i dugotrajnu tradiciju koja im je omogućila da se na najbolji mogući način staraju o zemlji i prirodi. Za njihovu kulturu rat je bio nepoznat pojam, oni nisu imali reč za tako nešto. U starosedelačkoj usmenoj mudrosti sa pokolenja na pokolenje prenošena je briga za rođake, stare i bolesne. Pre dolaska belih ljudi u Australiji je bilo 550 plemena, koja su se služila sa oko 600 jezika. Koristili su drvene i kamene alatke, vatru su palili trenjem drvenih štapova. Bila su to društva koja su verovala da je zemlja produžetak čovekovog tela i da se mora živeti u skladu sa prirodom. Kevin Džilbert, aboridžinski pesnik je rekao: "Mi katedrale gradimo od reči, ne od kamenja". Njihova verovanja su polazila od istinite činjenice da zemlja može da ishrani samo određen broj ljudskih bića i nastojali su da je ne prenasele. Imali su veoma bogatu poeziju, slikarstvo i ples.Tako se ova civilizacija koliko god bila tehnološki inferiorna pokazala u moralnom pogledu daleko superiornijom.

Božićevo delo na svom najdubljem nivou postavlja pitanje koliko je savremeni čovek u svojoj duhovnoj otuđenosti, sposoban da primeti da je postao rob  uvučen u globalne matrice tehnološki razvijenog manipultivnog potrošačkog društva, zasnovanog na logici profita kojoj se sve ostale vrednosti podređuju (uključujući i onu o ekološkom opstanku planete), uopšte svestan prednosti drugačijeg, prirodnijeg, humanijeg društva kakvo je aboridžinsko? Da li primećujemo mogućnosti i dobroboti koju bi imali kad bi svet posmatrali kao Aboridžini? Svet je postao globalno selo a ljudi u tom selu uprkos silnoj informatičkoj komunikaciji nikad nisu bili usamljeniji, ravnodušniji jedni za druge i svoj opstanak. Sreten Božić nije prilagodljiv čovek. On ne gleda svoja posla. Progonili su ga, oduzimali mu rukopise, zabranjivale ga i jugoslovenske i australijski vlasti i uprkos svemu bili primorani da mu daju najveća književna priznanja.  Da je drugačiji sa ovakvim raskošnim talentom uz uslov da mekše piše, da ne čačka po neprijatnim istinama mogao je i do veće slave i bogatstva — samo onda ne bi bio to što jeste. I Srbima i Aboridžinima su otimana deca.

Uranijum koji je ubijao Aboridžine u osiromašenom obliku ubijao je i po Srbiji. Stradanje i jednih i drugih nazivano je kolateralna šteta. Srbija je čuvala identitet zahvaljajući trudu Vuka Karadžića — Božić je nastojao da to bude za Aboridžine. Ne verujem da je iko mogao da od njega bolje razume značaj tih napora za opstanak Aboridžina. Ostajući sve vreme Srbin, po načinu razmišljanja, po inatu, po upornosti po neprilagodljivosti stvorio je dela univerzalne vrednosti koja pripadaju kako obema kulturama tako i čovečanstvu. Centar za kulturu opštine Aranđelovac objavio je 2005. godine jedinu zbirku pesama Sretena Božića Bilma. Knjiga je bila izložena na Sajmu knjiga te godine, a bila je jedan od razloga da se 2006. godine Sretene Božiću dodeli ugledna nagrada Stiv Tešić. Govoreći o Vongaru, u svom pogovoru pesničke zbirke Bilma, Moma Dimić primećuje: "Ipak, do sada, do preobraćenog Sretena Božića u B. Vongara, nije zabeleženo da je iko iz ovako velike Srbije pristao da se uknjiži ne kao pisac u rasejanju (toga imamo sasvim dovoljno) već kao manjinski književnik provereno krajnje neopismenjenog naroda koji uz to na dalekom rubu sveta tavori svoje ni malo srećne i vesele dane, još uvek u stadijumu kamenog doba, upravo to je pošlo za rukom ovom našem Šumadincu, koji će ostajući sve vreme pisac samouk, objaviti petnaestak u svetu čitanih i izuzetno cenjenih knjiga, uz to napisanih na engleskom jeziku a pomalo i aboridžinskom".

*

Pavle Martinović rođen je 28. maja 1954. godine u Aranđelovcu. Piše pesme i priče. Do sada je učestvovao na međunarodnoj smotri "Branko Miljković" Niš gde mu je 2009. pesma uvrštena u zbornik, a 2010. nagrađen je nagradom "Car Konstantin". Na smotri "Andra Gavrilović" koja je 2009. organizovana u Svilajincu objavljena mi je pripovetka "Leptirov let" u zborniku "Crte i reze 2". Na konkursima "Kratka priča 2009" , "Kratka priča 2010" i "Kratka priča 2011" koje je organizovala izdavačka kuća "Alma" iz Beograda objavljeni su mu radovi. Na smotri "Andra Gavrilović 2010" osvojio je prvu nagradu za priču "Zavođenje". Sem toga, do sada su mu objavljivani radovi po književnim časopisima.

Časopis za umetnost i društvena pitanja Afirmator | 12.04.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Februar 03, 2013, 04:37:56 am »

**

SVET SE VEĆ BLIŽIO KRAJU


Po Nani, svet se bližio kraju: "Rat će se za to postarati." To joj je rekla vila koju je često viđala u Milinkovu. Gore u planini bilo ih je mnogo, ali su na Hajdučki izvor dolazile samo noću, kada u blizini nije bilo ljudi: "Te jadne duše ne lažu", rekla je Guslaru i Ocu.
 
Nana je došla u planinu da pomogne da se njiva sa konopljom spase od grâda. Bila je odevena u crno, čak i njena platnena suknja beše potapana u ključali bakrač ispunjen korom oguljenom sa korena jove. Nebo je s kraja na kraj izgledalo vedro, ali nam je Otac rekao da to ne znači da je njiva bezbedna. U Australiji beše video drvo koje je u samo podne pogodio grom, da bi potom do kraja dana besnela oluja sa munjama koje su celu zemlju obavile dimom i plamenom: "Pa ipak, na nebu se nije video ni jedan jedini oblak." Otac je držao mladu biljku konoplje, i, klizeći rukom uz stabljiku, nežno dodirivao kitice cveća na vrhu. Smatrao je da su biljke postale lomljive, i mislio da bi čak i oluja bez grâda mogla začas da sravni celu njivu. Nana je sa sigurnošću osećala da će oluja stići polovinom popodneva, kada biljke malakšu od vrućine — tako zanemoćale najteže će podneti nalet iznenadne oluje. "One devojke se ne šale kad bacaju kletve."
 
Nana je sa sobom donela mali kavez načinjen od pavitine u kome je bio gavran. Ptica je imala plave oči i često je naginjala glavu da bi nas bolje pogledala, a onda je malo dremala. "Učinićemo šta se može." Obraćala se gavranu i Vučku, sivkastom psu sa načuljenim ušima. Pas je malo zagrebao zemlju u podnožju stabla starog hrasta, okrenuo se oko sebe nekoliko puta, legao i uzdahnuo. "Odmori se, mukice, oluja je još daleko." Okrenula se od psa i objasnila ostalima da je životinja cele noći bila napolju pomažući joj da odagna kletvu.
 
Nana je imala malo lice koje me je podsećalo na gavrana u kavezu. Hteo sam da znam da li je to isti onaj gavran o kome je Guslar pevao, ali je Otac objasnio da se to nikada sa sigurnošću ne može reći jer, budući crni, gavranovi veoma liče jedni na druge, i ne postoji način da im se odredi starost. Mislio je da bi gavran u kavezu svakako mogao biti onaj koji je živeo u tursko vreme. "Oni mogu da žive mnogo godina — kao i orlovi — možda čak i duže ako se spominju u pesmama. Ptice nemaju zube po kojima bi se moglo znati koliko im je godina."
 
Prema nekim pesmama, gavrani su često poletali sa mesta gde je predak Milinko iz zasede napadao turske karavane na povratku u Stambol, da odnesu vest da karavan sa mladim robljem neće stići, niti će se Turci nasilnici vratiti iz pljačke. Guslar je verovao da taj gavran mora biti onaj koji je pominjan u pesmi. "Ta ptica oseća da je kod kuće." Pitali su Nanu šta ona misli, ali im je ona rekla da se zaklela na ćutanje i da ne može da govori ni o gavranu ni o Vučku. "Znate, oni nisu obične životinje." Dalje nam je objasnila da, kad vila baci kletvu, čovek može da umre ili da izgubi useve u oluji. Za sebe je zadržala razlog bacanja kletve na našu njivu sa konopljom, ali je rekla da je prošle noći preklinjala vilu da je odvrati — ali uzalud. O vilinskim kletvama je mnogo toga rečeno, mnogo se i očekivalo, a mnogo se i plašilo od njih. Prošlog leta, pre nego što smo posejali konoplju, dok je čuvala koze u Hajdučkoj jaruzi u Milinkovu moja sestra Angelina je našla jedan čudan kamen. Izgledao je kao dugačak iver a bio je blistavo beo. Otac je mislio da bi to mogao biti samo običan kremen, ali sa njim se niko nije složio. Kamen je odnesen Nani koja je izjavila da je to strela koju vila beše odapela. Nije rekla da li je to bilo u tursko vreme ili skorije — izgleda da to i nije bilo mnogo važno, ali je rekla da se taj kamen svakako mora vratiti onome kome pripada. Takođe je smatrala da je Angelina možda izabrana da pronađe taj kamen, što je značilo da vile možda motre na nju, te bi se moglo očekivati da im se i ona jednog dana pridruži.
 
Ispričala nam je da vile dolaze u Milinkovo sa najudaljenijih vrhova Lelek planine. U letnjim noćima često su dolazile do Nanine vodenice da se kupaju pod vodeničnim kolom dok je Vučko čuvao stražu. Jedna od njih je bila lepa kao ikona. "I još više kada se kupala," iako je imala dug ožiljak koji se pružao od pupka naniže; ali to se dogodilo u vreme našeg pretka Milinka, pre mnogo, mnogo godina. Nana nam je ispričala kako je vila zvana Ikonija bila vezana konopcima dok ju je napastvovao janičarski vođa. Nakon silovanja Turčin je primetio da je žena već trudna, od svoga muža. “U ovoj zemlji neće se više rađati kaurini." Rasporio ju je i izvukao nerođeno dete.
 
Guslar je smatrao da ta žena mora biti Vida o kojoj je često pevao. Rekao nam je da su vile zapravo majke koje su umrle pre mnogo vekova, dok su pokušavale da povrate svoju decu koju Turci behu oteli. Često je pevao o tome kako su duž karavanskih puteva za Stambol ležala razbacana tela žena čija je snaga istekla dok su išle za svojom ukradenom decom. Bila su to ipak samo tela, jer se duša umrle majke uvek vraćala u njenu zemlju, da ostane u šumama, visoko u planinama, van ljudskog domašaja. Prema Guslaru, vila ljudima može da čini i zlo i dobro: "To zavisi od toga šta si naumio."
 
Vučko je ustao, okrenuo se prema planini i podigao glavu da onjuši vazduh. I gavran se razbudio i šetao po kavezu, grakćući povremeno. Na ivici šume listovi jasike su se počeli da se okreću pokretani vetrom. "Dolazi Ikonija." Nana je smatrala da je ostalo još malo vremena, dok vila sakupi oblake i stigne oluja.

Niko nikada nije video vilu kako se kupa kod Nanine vodenice (osim Vučka), ali su ljudi iz Trešnjevice nizvodno ponekad nalazili komade ženske odeće i pramenove kose, i svi su znali odakle oni potiču. Majka mi je pričala kako se pre mnogo godina jedan mladić iz sela još za dana beše popeo uz potok i sakrio u vrbama kraj vodenice. Te noći se išunjao iz vrbaka i, pre nego što ga je opazila, kupao se sa vilom pod vodeničnim kolom. Nekoliko dana kasnije tog čoveka je pogodio grom. Pozvali su Majčinog oca da ga odveze u grad na konjskim kolima, iako je svima u selu bilo potpuno jasno da nikakav doktor ne može da povrati u život onoga ko je pogođen sa neba. Majka nam je rekla da je tog čoveka ustvari pogodila strela; Ikonija nosi čitav snop u korpi privezanoj za leđa. Takođe se mislilo da je i stari hrast kraj konopljaka verovatno bio pogođen jednom od njenih zalutalih strela. Ta strela je bila namenjena Iliji, Majčinom mlađem bratu koji pre nekoliko godina beše terao koze u planinu tokom leta. Majka je često pričala da je, berući divlje jagode na maloj čistini kraj Hajdučkog izvora u Hajdučkoj jaruzi, videla strelu kako leti ka njenom bratu. Udarila je u vrh breze na ivici šume i možda je zato skrenula sa puta. Potom je zagrmeo grom. "Ne smemo te izgubiti." On je bio najmlađi od Naninih sinova i jedini koji je preživeo. Iliji otada beše zabranjeno da se penje gore, u Milinkovo; nije čak bilo bezbedno ni da živi u selu Trešnjevica gde su živeli Nanin muž Jakov i ostala deca, jer su munje i tamo udarale. Kasnije tog leta obukli su Iliju u teške pantalone otkane od kozje dlake i platnenu košulju, a Jakov ga je odvezao u varoš, u školu. Kada su rano ujutru izlazili iz kuće, Nana je bacila mačku na dečaka; u trenutku kada je prekoračio prag, mačka se okačila o njegovu košulju — to je značilo da učitelju, kad uzme Iliju pod svoje, dečak nikada neće izmaći. "To je dečaka spasilo", objasnila je Nana Guslaru.
 
Druga dva Nanina sina, Periša i Milan, danonoćno stoje kraj puta koji vodi kroz Klisuru i prolazi pored vodenice — stoje tamo i po kiši i po snegu i ne progovaraju ni reč. Majka mi je jednom rekla da ljudi isklesani na krajputašima nikada ne govore. Bila je tek mala devojčica kada su njena dva brata regrutovani da bi potom u žurbi napustili kuću. Nana jedva da je imala vremena da im sašije po platnenu torbu i spakuje po zastrug sa kozjim sirom i veliku pogaču, još toplu od pepela na ognjištu. Od dana kada su otišli, Lija je neprestano zavijala dve pune godine, a onda je prestala. Kada se rat završio i ljudi počeli da se vraćaju kućama, Nana je po dva puta na dan trčala iz vodenice kući da vidi jesu li momci stigli. Svake večeri bi se umotala u veliku staru maramu i hodala drumom, u nadi da će ih sresti. Kada je kuvala večeru za Jakova i ostalu decu, uvek je ostavljala činiju jela u pepelu na ognjištu da bi bilo toplo kada se mladići noću vrate. Prvog dana proleća zamolila je Jakova da joj pomogne da zaseje konopljom veliku njivu, jer je bila sigurna da će se Periša i Milan vratiti na vreme da joj pomognu oko žetve.

Onoga dana kada je konoplja trebalo da bude požnjevena, Ikonija je navratila u vodenicu i rekla Nani da bi trebalo da ode u manastir i zapali sveće — po jednu za svakog mladića. Nana je smatrala da bi sveća, ako su momci mrtvi, trebalo da bude upaljena u trenutku kada su ubijeni: "Trebalo je da ti kažu za smrt; majka si im", rekla joj je Ikonija.
 
Te noći Nana je u snu videla Perišu i Milana, obojica su izgledali umorno, a koža im je bila uprljana blatom. Periša beše posekao čelo: "Jedan od nas će danas umreti." Proverio je da li je sveća koju beše zatakao u šajkaču još uvek tamo i rekao Milanu da i on to učini. Priznao je da bi voleo da bude onaj koji će umreti, jer, ako se sâm vrati kući, Nana će ga prokleti što nije pazio na mlađeg brata. Milan je u svojoj šajkači umesto sveće pronašao malo zemlje: "Trebalo bi da se ti vratiš kući." Nastojao je na tome da je stariji brat jači i da će mu biti lakše da pomera drvenu polugu koja kontroliše protok vode u vodenici. Bilo je maglovito jutro i nije bilo pucnjave. Periša je mislio da bi trebalo da napišu pismo majci pre nego što se bitka ponovo rasplamsa. Nije znao da piše, već je diktirao mlađem bratu požurujući ga da piše brže: "Švabe bi svakog trena mogle da pripucaju." Pismo se završavalo sa:
 
Skoro ćemo ka srpskoj granici
Ti nas čekaj na prvoj stanici
 
Tvoji sinovi
 
Periša je upozorio da se magla diže i da će uskoro otpočeti paljba. Požurivao je mlađeg brata da legne u zaklon. "To može da čeka — treba da napišem adresu na koverti." Tren kasnije Periša je povikao da je paljba počela; osetio je da im se granata munjevito približava, bacio se pred Milana da ga zaštiti — i obojica su uz prasak poleteli visoko u nebo.
 
Nana je kasnije podigla dva krajputaša kraj planinske staze koja vodi kroz Klisuru. Na jednom je stajala uklesana figura mladog vojnika sa nakrivljenom šajkačom: "To je Periša, stariji", rekla bi Nana, kad god smo tuda prolazili. Drugi mladić je imao frulu zataknutu za rub čarape na desnoj nozi. Mada je bila isklesana u kamenu, svirala je izgledala kao prava. Često su nam pričali kako je Milan svirao lepše no što je iko ikada čuo, i kako su čak i vile volele da slušaju njegovu frulu. Mnogo godina nakon što se nije vratio iz rata zvuk frule još je uvek odjekivao u Klisuri. Majka je tvrdila da se može čuti svakog Đurđevdana, u osvit, kako se probija kroz tek olistalu šumu i lebdi nad proplankom zastrtim procvalim divljim jagodama. Na taj dan Vučko uvek zavija u zoru, i misli se da sigurno i on čuje frulu kako svira.
 
U proleće, pastiri u brdima oko Milinkova često pevaju tužbalicu za palim sinovima:
 
Trešnjevice, je l' ti žao
Perijova što je pao


Između grobova Periše i Milana preko kamenja je tekla planinska voda koja je potom uvirala u tešku metalnu cev i isticala na njenom drugom kraju, kako bi putnici mogli da piju. To je u stvari bila cev nemačkog poljskog topa, nađenog kraj puta koji vodi za varoš. Dva para volova su je odvukli u Milinkovo gde ju je Jakov postavio između Periše i Milana.
 
Nebo je još uvek izgledalo visoko i bistro, ali Nana je mislila samo na oluju. Objasnila je Ocu i Guslaru da Ikonija žali što je povredila stari hrast, jer vile su Milinkove dobre drugarice. One su uzele grančicu starog drveta i zabole je u zemlju u blizini Hajdučkog izora. Letele su oko nje, držeći se za ruke i pevajući, da bi mlado drvce raslo.
 
Jednom sam pitao Majku da li Nana može da leti: "Ne, koliko ja znam", rekla mi je, ali je smatrala da treba da upitam Guslara. Starac je znao ime sela na Kosovu iz koga je Nana došla, i ispričao mi je da je ona nađena u šumi, na otprilike dan hoda od Druma robova; zglavci su joj bili otečeni jer očito behu vezivani konopcem. Bila je mala i jedva je govorila. Platnena haljinica u koju je bila odevena mirisala je na mleko; mora da ju je neko podojio, iako u blizini nije bilo nikoga. "Vile! Mora da su je one nahranile." Guslar nam je objasnio da vile imaju velike grudi, nabrekle od mleka. Kada se neko dete izgubi, ili bude odbačeno, one mu priđu i gurnu mu sisu u uplakana usta. "Dete može da poraste na tom mleku." Nedugo pošto mi je ovo ispričao, video sam vilu kako silazi sa vrha šume niz Hajdučku dolinu i spušta se na drvo u blizini Hajdučkog potoka. Grudi su joj bile gole i nabrekle, i stavila je sisu u usta deteta koje se odmaralo pod drvetom. Da li sam to zaista video ili sam sanjao? Guslar mi je rekao da to nije važno; poverovao je u svaku moju reč.
 
Životinje su se ponovo uznemirile; Grudvica oblaka s one strane planinskog grebena se oglasila i narasla u veliku belu pečurku, kao nataknutu na planinske vrhove. Nana je zaključila da će taj oblak ubrzo stići do Milinkova: "Treba samo da sklizne nizbrdo." Još uvek nikome nije htela da kaže zašto je kletva uopšte bačena, osim što je rekla da vile ne vole da vide konoplju kako raste, ako njeno vlakno treba da se potom preradi u konopce. Otac je pokušao da joj objasni kako nema više Turaka; oterani su odavde još odavno: "Sada hrišćani međusobno ratuju — cela Evropa je u ratu." Dok je govorio gledao je u Guslara, očekujući starčevu podršku u pokušaju da objasni Nani da čoveku treba dopustiti da gaji konoplju kako bi njome oblačio svoju porodicu. Guslar je slegao ramenima: "Svaka budala može da upotrebi konopac." Osećao je da je u ratu svakome omča namaknuta oko vrata — treba samo da se oklizneš i nestao si zauvek. Guslar je ipak smatrao da uprkos malim izgledima čovek treba da se bori da spase letinu, jer su zime u ratna vremena veoma hladne i svima je potrebna duga i topla odeća. "Ljudi stradaju od mraza isto kao i od omče." Smatra da Nana treba da podseti vile na to. Ona je verovala da vile mogu da podnose hladnoću mnogo bolje nego ljudi, jer žive visoko u planinama gde se snegom pokriveni vrhovi mogu videti sve do Đurđevdana. S one strane vrhova postoji jezero koje je cele zime zamrznuto. Vile se tamo igraju, grudvaju se. Neke od njihovih grudvi skrenu s puta i prelete planinske vrhove — tada se pretvaraju u mećave koje zaveju celu zemlju i nedeljama je drže pod snegom. Guslar je primetio da je dobro zimi imati te dugotrajne oluje jer sneg zatrpava turske drumove i janičarske bande u to doba godine retko upadaju u sela; a ako to i učine, najverovatnije je da u Stambolu neće ponovo biti viđeni s glavama na ramenima, a kamoli sa karavanom mladog roblja. Sećao se tog planinskog jezera iz pesama, i govorio o konju kestenjaste dlake, Doratu, što pase na obalama pokrivenim divljim bosiljkom, ali to je bivalo tokom letnjih meseci. Dorat je imao krila i bio je poslat da Milinka, ako ikada bude ranjen, iznese iz borbe i donese ga na jezero da se oporavi: "Rane se leče divljim bosiljkom." Gledao je u pravcu Oca, pretpostavljajući da ta biljka raste i u Australiji.
 
Moja dva brata su došli iz sela na planinu i doneli hranu. Stariji, Milosav, tvrdio je da oblaci nastaju iz dalekog mora: "O tome smo učili u školi." On je uporno tvrdio i da ni jedan konj ne može da leti. Često je razgledao mapu okačenu na zidu njegove učionice, ali na njoj na vrhu planine nije bilo ucrtano jezero. Varoška škola koju je pohađao bila je zatvorena zbog rata, ali je obećao da će, kada se ponovo otvori, doneti kući tu mapu tako da svi, uključujući i Guslara, mogu da vide da tamo nema jezera. Guslar je bio nepokolebljiv: "Tamo je — pevao sam o njemu celog svog života." Milosav je pokušao da objasni Guslaru kako isparavanje morske vode veoma liči na pečenje šljivovice, čime se posle jesenje berbe mnogi ljudi bave dole u selu. U jednoj knjizi postoji i slika koja pokazuje kako se to odvija. Okrenuo se Nani, govoreći joj da svake godine treba da posmatra svog muža Jakova kad pečešljivovicu kod kuće u selu, ali mu ona nije dozvolila da završi. "Jezero je tamo gore." Glas joj je podrhtavao dok je pokušavala da objasni nešto sa čime je živela celog života.

Milosav je bio uporan; upravo njen sin Ilija ga je naučio kako kiša zaista nastaje, ali Nanine misli su bile negde drugde. Otac, koji se beše popeo na stari hrast da napravi platformu, pozva Nanu da joj skrene pažnju da duga pruga oblaka koja se iz tamne mase pružila unapred, prema Suncu, samo što nije natkrilila Milinkovo: "Možda bi trebalo da počnemo", predložio je. Nana je izjavila da taj prednji deo oblaka neće biti opasan: "To Ikonija tako najavljuje oluju." Ispričala je Ocu kako prethodne noći beše poslala svog psa, Vučka, visoko gore u planine sa porukom vilama da otklone kletvu. Pas se vratio u zoru, pokisao, što je značilo da je njena molba odbijena: "Pokušaću da se borim sa njom." Nana je objasnila da mora da čeka sve dok se ne začuje prvi udar groma, a onda će se popeti na platformu na hrastu i pokušati da zadrži Ikoniju: "Borba mora biti poštena." Sigurno je moj brat Milosav nešto rekao, jer je uzmahnula štapom koji je držala u ruci i, primakavši mu se, zabola mu ga u pupak: "Ja sam ovde došla da se borim s olujom, ne ti." Milosav je uhvatio kraj štapa i rekao Nani da je ona veštica iz Milinkova: "Tvoj sin Ilija tako misli." Vučko stade između njih dvoje i zareža; brat pusti štap i okrete se, pokušavši da dohvati neki kamen i da gađa psa, ali mu Otac sa drveta doviknu: "Opet tražiš đavola." Đavola beše našao pre nekoliko godina, kada je, ohrabrivan od drugih dečaka iz sela, bacio Vučka u jaz kod vodenice — bila je zima i bilo je veoma hladno. To bi se možda zaboravilo, da se jednog dana moj brat nije probudio s telom prekrivenim boginjama, i pozvao Nanu da mu pomogne. Ona je prokuvala malo slane vode koju je donela sa sobom u plitkoj činiji, a onda je u nju naopačke spustila jedan glineni lonac. Sve to je ostavila Milosavu ispod kreveta, a sledećeg jutra je utvrđeno da je voda iz činije prešla u lonac. "Kletva!" Nana je rekla Majci da je Milosav sigurno uznemirio Ikoniju kada je bacio psa u vodu. Sledećeg dana Nana je donela lonac vode u kojoj je prokuvala bosiljak i njome Milosavu umila lice, a onda je uvela Vučka da mu sa kože poliže vodu. Lečenje je uspelo, jer se Milosav ubrzo posle toga oporavio, ali niko nije znao da li su tu pomogle biljke ili pas. Vučko je uvek bio uz Nanu — išao je svuda sa njom, a kada je ulazila u kuću dremao je na pragu čekajući je da izađe. Majka me je često opominjala da pazim da se ne sapletem o njega, jer je stari pas mogao biti zlovoljan. Pričala mi je kako ga je jedna vila dojila kada je bio štene, a kada je porastao, bio je ostavljan u noću vodenici da čuva stražu kada se vile kupaju. Ako bi videli psa kako spava danju, ljudi koji su navraćali u vodenicu su po tome znali da vile prethodne noći behu dolazile.
 
Otac je rekao braći da se vrate u selo. Hteo je da Milosav i Peja budu kod kuće, jer možda stigne neka poruka od ljudi koji su nešto čuli o našoj sestri Angelini. Nismo imali nikakve vesti od nje još od dana kada je grad porušen i spaljen; čak ni Nanina sestra, Tetka Živanka, koja je bila tamo da je pazi, nije mogla da nam kaže šta se s njom dogodilo. Brat je žalio što je bio grub prema Nani, te reče: "Ljudi u Australiji sigurno ne veruju u te njene čarolije." Otac mu je rekao da crni ljudi zapravo veruju u njih, i da ne čitaju knjige — smatrao je da ih je to i održavalo u životu, tamo u pustinji. Kasnije sam čuo kako Nana govori Ocu da se mora suprotstaviti oluji kako bi spasila urod konoplje, inače će cela porodica ići gologuza. Na prstima ruku je brojala članove njene i naše porodice, uključivši i mnoge rođake, čak i neke ljude koje je poznavala još dok je bila na Kosovu i koje nije čula ni videla od svog detinjstva. "Svi oni će pobeći ovde." Predviđala je da će nam kuća uskoro biti puna kao košnica i objasnila da će svako ko dođe u Milinkovo morati da se obuče i nahrani. I Tetka Živanka je smatrala da će Milinkovo uskoro biti puno izbeglica. Na putu iz grada videla je duge kolone ljudi koje su se često protezale od jednog sela do drugog; možda ih je bilo više od ... nije znala da broji, ali je zaključila da ih ima više nego što će milinkovačka planina moći da nahrani, čak iako budu jeli samo lišće.
 
Uvek smo o Tetka Živanki govorili kao o Naninoj sestri, ali nije bilo izvesno da li su one uopšte u nekakvom srodstvu. Jednom sam čuo svoju sestru Angelinu kako pita Majku za Tetka Živanku; iako je već starila, bila je uopla manja od odraslog čoveka, a jedna ruka joj je izgledala debela i kratka i nekako izvrnuta — jedva se pokretala. Rečeno nam je da je u Prvom svetskom ratu jedan vod Švaba napao selo i silovao Živanku i njenu majku; majka je umrla, osakaćena, ali je tetka preživela. Bila je jedinica, i otada nije više rasla. Ljudi u Trešnjevici su pričali da je ruka Tetka Živanke upala u vodenični točak kada je ona bila mlada, ali nam je Majka rekla da joj je ruka zapravo smrskana kundakom puške, nakon što je pokušala da grebe lica vojnika koji su je napastvovali — to je bilo mnogo pre nego što je došla da živi sa Nanom. Posle užasa koji je preživela Tetka Živanka godinama nije govorila; tu i tamo bi u snu promrmljala reč koja je zvučala kao "Ikonija." Mislilo se da možda čeka vilu, da dođe i da je odvede. Nana je pokušala da kaže Tetki da će vila, ako uopšte bude dolazila, doći pre početka zime, jer se vile, kada padne sneg i zamrznu se potoci u Milinkovu, povlače u svoje obitavalište visoko u planinama, i ne mogu se više videti pre proleća: "Ponovo dolaze ovde tek kada dren procveta." Tetka je odlazila u Milinovo da napasa koze, ali se uvek uveče vraćala kući. Prošlo je leto, prošli su i jesenji dani, ali vile se nisu pojavile. Nana je pokušala da objasni Tetki da je, pošto rat još uvek besni, pomoć vila možda potrebnija na nekom drugom mestu. Tokom cele zime Tetka je pomagala Nani da prede pa čak i da tka — prsti su joj se pokretali, samo je ruka bila kruta. Te zime Tetka je uplela parče konopca. Kada je prvi dren ponovo procvetao vratila se u planinu, prebacila konopac preko grane jednog jasena, ali baš kad je htela da namakne omču oko vrata pojavila se jedna siva kuja i počela da reži na nju. Tetka je pokušala da otera životinju ali je ona i dalje nasrtala. Tetka se tom jasenu ponovo vratila kasnije, tokom leta, ali kada je pokušala da stavi sebi omču oko vrata onaj sivi pas se opet iznenada pojavio i napao je. Tetka je ponovo tamo otišla i početkom jeseni, ali je pas i ovaj put čekao, sedeći pod drvetom. "Odlazi, beštijo." Progovorila je po prvi put nakon toliko godina, ali se pas nije pomerio. Nana joj je kasnije rekla da je taj sivi pas možda bila prerušena Ikonija.
 
Nana je zamolila Tetka Živanku da donese kavez sa gavranom, a onda je, gledajući u pravcu oblaka koji je prekrio planinu nabrajala sve rođake kojima će biti potrebna platnena košulja ili suknja. Imala je dva sina koja su regrutovana i koji su se borili u ratu ali ih to nije isključilo iz onih kojima je odeća potrebna. Navela je i svog sina Iliju, iako je on već godinama nosio samo odela koja mu je šio krojač u varoši. Nana je pomenula i imena Tetka Živankinog oca Nenada i brata Branka. "Oni su već godinama mrtvi," pokušala je da je ispravi smerna žena, ali je Nana smatrala da ljudi moraju da se obuku, ma u kom svetu da prebivaju. "Milinkovo će uskoro biti puno kao košnica."

Oblak se zatvorio, planinski vrhovi su nestali u magli dok su talasi kiše nadirali niz obronke. Pa ipak, nije bilo grmljavine. Vučko je cvileo, okrenuvši njušku nasuprot navali vetra, a gavran je udarao krilima. Nana se žalila da Ikonija pokušava da je prevari zadržavajući gromove što je moguće duže. Pozvala je Tetka Živanku da se i ona popne na platformu, ali je Živanka bila uporna u tome da joj je na zemlji sigurnije. Mislila je da je možda pametnije da se ne bori sa Ikonijom.
 
Za Ikoniju prvi put bejah čuo nekoliko godina ranije; možda je to bilo onog dana kada sam se krstio. Probudili su me noću jer smo morali da izađemo iz kuće pre zore. Majka mi je rekla: "Koža ti miriše lepo, skoro kao nar." Pre odlaska u krevet te noći okupala me je u drvenom koritu u koje je ubacila pregršt lipovih cvetova. Mislila je da će se miris lipe održati, čak iako je trebalo da putujemo gotovo ceo dan. Vođene Vučkom, Majka i Nana su prešle planinske grebene da bi stigle u manastir skriven u šumovitom dubokom klancu. Igumanija tog manastira, po imenu Jevdokija, bila je Nanina rođaka; htela je da zna koja od dve žene želi da bude moja majka. Rečeno joj je da sam nađen kod vodenice, da su me vile tamo ostavile. "Mora da ga je ostavila tvoja druga, Ikonija." Jevdokija je primetila da je seoska crkva bliža i da bi se tamošnji sveštenik mogao nagovoriti da nam ne naplati. I Nana je tako mislila, ali je objasnila da je zapravo Ikonija želela da budem kršten u manastiru koji beše podigao Milinko sa svojim hajducima, na mestu stare pećine u kojoj su se skrivali nakon prepada na karavane sa robljem. "Dečak pripada porodici." Nana je mislila, hajdučkoj porodici. Jevdokija nas je povela u pećinu koja je mirisala na tamjan i na nejasno osvetljenoj ploči pokazala nam fresku sa mladom ženom koja je dojila mnoštvo dece. Izgledalo je kao da je ugrađena u zid, jer su joj samo lice i dojke provirivale kroz male otvore. Jevdokija je pričala kako je Ikonija išla za janičarima koji joj behu oteli decu. Tokom noći bi se krišom uvlačila u njihov logor i dojila decu da im utoli žeđ. Dok su deca sisala, šaputala im je njihova imena. Mleko je trebalo da im pomogne da zapamte ime mesta iz koga potiču, dugo nakon što budu prevedeni u islam. "Majčino mleko će učiniti da porastete u ono što zaista jeste." Na putu za Stambol, janičarski karavan se beše zaustavio na rečnom brodu nekoliko dana hoda udaljenom od Milinkova. Reka beše nabujala od stalnih kiša, jer kiše uvek padaju kada se proliva srpska krv:

"To je tako, još od Boja na Kosovu." Dok je čekao da voda opadne, karavan se nedelju dana odmarao kraj tvrđave koju Turci u to doba behu gradili blizu rečnog prelaza. U noći pre ponovnog pokreta uhvatili su Ikoniju kada se ušunjala u logor da nahrani svoje sinove i vezali joj ruke konopcima. Naredili su Radu Neimaru da je zazida u zid tvrđave koju je gradio, a u kojoj je trebalo da, zaustavivši se radi prelaska reke, konače karavani sa robljem. "To je bilo mnogo pre gradnje manastira." Jevdokija je pomenula Majci da bi možda volela da me nazove Gara, jer sam bio tamniji od sve dece koje su do tada dovođena u manastir. Majka se smešila dok je objašnjavala da bi i Otac to voleo, mada sam i sâm skoro dovoljno velik da bih mogao sebi da odaberem ime. Izvinila se što joj je, dok je putovala preko planina, korpa spletena od pavitine upala u neku jarugu odnoseći sa sobom pogaču ispečenu prethodnog dana i ćup sa kiselim mlekom. Jevdokija joj reče da je hrana za ovu priliku već donesena. Malo pre našeg dolaska neka žena je donela pogaču opečenu u toplom pepelu i med u maloj zdeli, za koju misli da bi mogla biti kora divlje tikve ili ljuska nekog ogromnog oraha. Ta žena je imala mršave noge i krhko tanko telo koje je izgledalo kao da će se prelomiti sa prvim udarom vetra. Nosila je samo pregaču oko bedara, napravljenu od neke vrste slame pomešane sa krznom. Jevdokija je pokušala da po mirisu krzna odredi od koje životinje ono potiče; mislila je da je verovatno u pitanju lisica, jer se takav miris oseća kad zaviriš u lisičju jazbinu. Koža te žene je bila tamna kao zemlja. Ikonija, koja ju je dovela, beše rekla Jevdokiji da ljudima koža postaje crna kad žive u pustinji. Ispričala je igumaniji da ježena prešla dug put kako bi bila sigurna da ćemo uveče imati šta da pojedemo. Hleb je bio od poluzdrobljenih zrna koja su imala ukus nektara, ukus kog sam sanjao narednih godina. Dok sam jeo, Jevdokija mi je češljala kosu i upitala me da li bih voleo da ostanem u manastiru: "Napravićemo ti odelo od platna i naučiti te da čitaš i pišeš — ima nas ovde mnogo, i sve ćemo brinuti o tebi." Jevdokija je mislila da će, ako budem ostao, tamna žena možda češće navraćati i donositi pogaču i divlji med. Izgleda da Majka nije imala ništa protiv toga da ostanem, ali je mislila da treba da se sad vratim u Milinkovo i da ponovo dođem u manstir sledećeg leta: "Do onda će dovoljno porasti da može da uči da čita."
 
Sledećeg dana, na povratku iz manastira, Nana nam je pričala kako je Rade Neimar, kada mu je naređeno da zazida Ikoniju, krišom izostavio dva kamena na mestima gde su joj bile grudi i prekrio ih tankim slojem krečnog maltera. Tokom prve mrazne zime taj je malter ispucao i otpao, a niz zidove tvrđave su potekla dva tanka mlečno bela mlaza vode. Kad god bi se tu zaustavio neki karavan sa robljem, deca bi trčala tamo da piju. Govorilo se da je to piće činilo da zauvek upamte dan kad behu odvedeni od svojih majki. Kada su dečaci odrasli i postali janičari, mnogi od njih su se odmetali iz turske vojske i bežali u srpske planine da se pridruže hajduku Milinku — toliko je jako bilo Ikonijino mleko. Nana je mislila da bi i mene jednom trebalo da odvedu do udaljene tvrđave da pijem vodu sa zida: "Treba da se seća svoje rodne zemlje. Jevdokija nam je to rekla." Nana je smatrala da, kada ponovo odem u manastir, monahinje treba da me odvedu do te daleke tvrđave da pijem iz mlaza na njenom zidu.
 
Nebo se razdvojilo i iz njega je sevnula munja koja je obasjala celu planinu. Zemlja se zatresla, a potom je dugo drhtala kao smrtno pogođena zmija — Vučko je zavijao a gavran graktao. Oboje su stajali pored Nane na drvenoj platformi koju je za njih napravio Otac u račvi mrtvog hrastovog drveta. Pokušavajući da se suprotstavi oluji, Nana je skinula svoju maramu i pustila da joj duga seda kosa vijori na vetru dok je vikala
 
Moja kuća je košnica
Puna gologuze dece —
Vodi oluju odavde!

 
Pustila je gavrana iz kaveza, upravivši ga da leti u oblak. Nesigurna u vazduhu, ptica se očajnički držala za njenu odeću. Naleti vetra su se pojačali; jedna suva grana se odlomila i poletela prema Hajdučkom izvoru.
 
Sejem u proleće
Žanjem u leto
Predem u jesen
U kući gologuze dece —
Vodi oluju odavde


Talasi gradnih zrna spustili su se sa grebena i obrušili na niže planinske padine, a onda su polako nestali u dolini koja je ležala na stazi za Milinkovo. Neko vreme čuli su se samo udarci oluje, podsećali su na zvuke koji se čuju u vodenici kada voda svom snagom udara u točak. Ivica obližnje šume se nagnula prema konopljaku, kao da je drveće želelo da pobegne od besnog naleta vetra i kiše. Cela kruna jasike se odlomila od debla i, gonjena grmljavinom preko čistine otkotrljala se u jarugu prema Hajdučkom izvoru.
 
Vodi oluju odavde
 
Nana je skinula odeću sa sebe i, držeći se za Vučka, nastavljala da peva. Gavran je već ponovo bio u kavezu gde je nepomično ležao. Raspršena ledena zrnad doletela su do njive i dobovala o suve hrastove grane pre nego što će se skotrljati na zemlju. "Gotovo je", viknuo je Otac, javljajući da oluja odlazi. Kasnije je objasnio Guslaru da se oblak, baš kad je stigao do Milinkova, podelio na dva dela. Jedan deo je ostao gore na grebenima, dok je glavni deo otplovio naniže i odneo oluju na selo Trešnjevicu. Odatle je krenuo dalje, uništavajući useve i ostavljajući za sobom beli ledeni trag. "Znao sam da će nas Ikonija nadmudriti." Nana je sišla sa drveta i uz pomoć Tetka Živanke otišla da traži svoju odeću razbacanu po grmlju dole u jaruzi.
 
Naši zarobljenici nose raznoliku odeću napravljenu od konoplje i ofarbanu u čitav niz neobičnih boja koje su, pretpostavljam, dobijene iz lokalnih biljaka. Moj informator, koji je ranije bio učitelj seoskog porekla i koga izgleda veoma zanimaju lokalni zanati, kaže da se umešnost čoveka može proceniti na osnovu odeće koju nosi. Odabrao sam ga iz celog kontingenta zarobljenika zato što je najinteligentniji i govori nemački, ali ni on još uvek nije razjasnio tajnu seljačke privrženosti konoplji. On neprestano navodi nekoliko istih redova iz neke stare usmene pesme:
 
Vila platno u polju prostrla:
Jarkim će ga suncem ubeliti,
Odenuće duše napaćene.
 
Međutim, bojim se da moje kolege u Vrmahtu više vole činjenice nego poeziju, a isto tako i moje starešine. Prevodilac mi je međutim veoma koristan pri odabiru zarobljenika pogodnih za fizički rad, jer je besmisleno prevoziti čoveka do Nemačke i potom do Norveške — čuvati ga, smeštati i hraniti — i na kraju otkriti da nije sposoban za rad. Nakon što smo posetili logor Jasenovac gde su naše hrvatske kolege zatočile srpske seljake koji čekaju na Konačno rešenje, prevodilac i ja smo napravili zbirku odela, a svako od njih otkriva nivo veštine kog je dostigao nosilac seoske svečane odeće. Ta kolekcija mi je omogućila da napišem jedan priručnik — nazvao sam ga "Merač umešnosti" — koji olakšava procenu upotrebljivosti bilo kog zatvorenika za našu ratnu industriju, jednostavno na osnovu složenosti odeće koju nosi. Tako će biti odabrani samo najbolji ljudi.
 
Tipično, pater Draganović je izgleda skeptičan u pogledu "Merača umešnosti." Po njegovim standardima, u koncentracionom logoru Jasenovac najbolje rangirani zatvorenici su Jevreji koji u ustima imaju po jedan ili dva zlatna zuba. Posle njih dolaze Cigani, koje često imaju zlatnu paricu skrivenu negde u odeći, dok se o vrednosti Srba sudi po kilaži njihovih tela koja će se iskoristiti kao gorivo u pećima za pečenje kreča, mada ovo može zvučati neljudski. Bez obzira na to, ima mnogo zdravog razuma u urođenoj hrvatskoj dovitljivosti, jer su u ovom delu Evrope resursi veoma oskudni, stoga, zašto trošiti ugalj kad pri ruci imamo obilje besplatnog ljudskog goriva? Jasenovac je ogroman logor — mnogo veći od bilo kog u Nemačkoj — a peći za pečenje kreča se bez prestanka lože. Srpski seljaci čiji se život ovde završava su mnogo srećniji od ostalih. Ovde postoji čitav tim sveštenika koji pre ubacivanja u peć svakoga prekrštavaju u katoličku veru, ali Jevrejima i Ciganima se ne ukazuje taj blagoslov. "Srbi su privilegovani", izjavljuje pater Draganović. Veoma je zadovoljan što čuje da mi odeća koju ti ljudi skidaju sa sebe pomaže pri izradi merača umešnosti, a ja sam mu stavio do znanja koliko sam impresioniran bojama i šarama koje ti seljaci upotrebljavaju. Postoji ceo spektar boja koje dobijaju iz biljaka sa veštinom koja se prenosi s generacije na generaciju. Moram da priznam da mi je pomalo žao što bivše vlasnike te odeće ne možemo više da ispitamo u vezi sa njihovim tradicionalnim umećima koja, moguće, potiču još iz Vizantije. Njihova generacija će biti poslednja koja je praktikovala te primitivne veštine, a novi doseljenici na njihovu zemlju će se oslanjati na industrijske proizvode, kao što to čini i ostatak civilizovane Evrope. Zato je neophodno da se za svaki od primeraka u mojoj kolekciji upišu svi poznati podaci, ali čak ni moj prevodilac nije siguran u značenje svake boje na odeći. Siguran sam da dezeni nisu samo estetske šare i da su boje simboli koji prenose značajne poruke. Možda ću prevodioca poslati nazad u brda da prikupi još informacija, ako je tamo ostao još neki seljanin sa kojim bi se moglo razgovarati. On je čovek ove zemlje i u tome će imati više uspeha od mene.
 
U Jasenovcu sam video devojku obučenu u svečanu seosku odeću bogato ukrašenu šarama i bojama. Pošteđena je spaljivanja u peći i raspoređena na čišćenje stražarskih baraka; izgleda kao da joj je jedva šesnaest godina i dovoljno je ljupka da je logorski oficiri smatraju poželjnom. Moj informator mi je rekao da je dovedena iz Danak planina i da potiče iz vidovite porodice. Dok sam razgledao njenu odeždu rekla mu je da može da vidi moju budućnost, da ću biti poglavar skupa koji će obuhvatiti sve narode sveta. Naravno, ne verujem u proroke i veštice, ali da li je možda mislila na Ligu Naroda?
 
Moj kolega, kapetan Plume, nije se vratio iz svoje misije u Danak planine. Šuška se da je hrvatski odred koji ga je tamo pratio zbrisan, tako da, ako se ne pojavi za koji dan, moram organizovati potragu za njim i njegovim konjem. Sumnjam da su ga seljaci pojeli, ali se smrtno plašim za onog njegovog debelog konja.

 
Odlomak iz romana Raki. Prevela Mirjana Petrović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Februar 06, 2013, 02:52:39 am »

*
ALHEMIJA DUHA


SRBIN ABORIDŽIN

Stevana Božića iz Gornje Trešnjice kod Aranđelovca australijski starosedeoci prozvali su "glasnikom iz sveta snova" ili na aboridžinskom — B. Vongar. Naš zemljak, jedan od najznačajnijih antropologa današnjice, u svom čuvenom romanu "Raki", dovodi u sudbinsku vezu srpski i aboridžinski narod, čije su istorije uhvaćene između "danka u krvi" i "konačnog rešenja"

Zašto je Sreten Božić iz Gornje Trešnjevice kod Aranđelovca u Australiji dobio ime B. Vongar? Pitanje izgleda čudno kao i sve drugo u njegovom životu.

Čudom je ostao živ kada je nemački vojnik 1941. dugo razmišljao da li da ispali metak iz pištolja čiju cev je gurnuo duboko u usta dečaka koji je tek pošao u osnovnu školu.

Čudom je bez dokumenata bežeći iz Jugoslavije 1959. godine pešice preko Alpa u Francuskoj postao miljenik Simona de Bovoara i Žan-Pola Sartra koji mu u svom časopisu "Moderna vremena" štampaju prve književne radove.

Čudom je posle kliničke smrti uskrsnuo u australijskoj pustinji Tanami.

I čudom, možda najvećim od svih, počeo je da piše na engleskom jeziku, koji nije znao, da bi danas stekao književnu slavu pisca i antropologa prevedenog na sve velike svetske jezike.

Sreten Božić je od ranih šezdesetih godina prošlog veka celu deceniju živeo sa australijskim Aboridžinima, ne mireći se sa kulturom belih osvajača koja je ovaj narod stavila izvan zakona, izvan kulture i izvan istorije. Nasuprot tome, on ukazuje da kultura australijskih starosedelaca traje neprekidno četrdeset dugih milenijuma i da je to jedini narod koji je u svojim predanjima sačuvao iskustvo ledenih doba, s obzirom na to da su u tome periodu minula dva velika zaleđivanja naše planete, što je svojom krivom osunčavanja tako ubedljivo pokazao Milutin Milanković.

MITSKO SVEDOČANSTVO

Naša civilizacija, nastala u neolitskom međuledenom otopljenju, nema iskustvo ledenih doba. Stoga je Božić shvatio kakvo je ključno svedočanstvo, izraženo mitskim jezikom, oduzeto ukupnom ljudskom iskustvu, jer je kolonijalna kultura smatrala, u skladu sa Darvinovom teorijom, da su Aboridžini prelazni oblik između majmuna i čoveka i da ne pripadaju ljudskoj vrsti. Oduzimajući im status homo sapijensa beli osvajači su se na svaki način trudili da starosedeoce duhovno iskorene, kulturno obezvrede i fizički dokrajče.

Zabranjivali su im da žive u skladu s prirodom, da koriste sopstveni jezik i muziku, oduzimali su decu da bi im promenili identitet i naučili da se gnušaju svojih roditelja, a u najnovije vreme izvodili atomske probe na teritorijama na kojima su urođenici od pamtiveka živeli.

Sreten Božić je prvi koji je o svemu tome otvoreno progovorio u svojim književnim delima koja potpisuje sa B. Vongar, imenom koje su mu dali Aboridžini simbolično ga prihvatajući u svoju zajednicu. Pod tim imenom on izveštava o košmaru vekovnog zatiranja starosedelačke rase, uporedo ukazujući na vrednosti njene kulture.

Nijedan antropolog pre njega nije sakupio dovoljno hrabrosti da se svojim životom založi za život onih koje proučava i da od posmatrača postane protagonist. On se nije ustezao da piše o bacanju atomskih bombi i posledicama radijacije koja se svakako nije zaustavila na granicama aboridžinskih rezervata, već se širila na ceo australijski kontinent i okolinu. Ma kakva informacija o tim tajnim probama povlačila je krivične sankcije, ali Vongar je imao hrabrost da u ime opšte ljudske i lične savesti to učini.

On se, s toga, slobodno može smatrati jednim od najznačajnijih antropologa današnjice, jer je spojio antropologiju i etiku prevazilazeći akademske granice ove discipline. Kada je NATO počeo da baca uranijumske projektile i po Jugoslaviji, Vongar piše sada već čuveni roman "Raki" u kome dovodi u sudbinsku vezu srpski i aboridžinski narod, čije su istorije uhvaćene između "danka u krvi" i "konačnog rešenja".

Otkuda Sretenu Božiću hrabrost da se upusti u tako veliki i hrabri književni i antropološki poduhvat?

Spremnost da kategoričkim moralnim imperativom razobliči laž imperijalnog sveta, što je najplemenitiji vid ljudske samosvesti, od Isusa do Voltera i Ničea, kod Vongara se nije stvorila ni iz čega. To je bio deo njegovog porodičnog nasleđa, prirodni instinkt kojim su njegovi preci raskidali lance neslobode. Njegov otac, Stevan Božić, u trenutku kada komunistički kolonijalizam trijumfuje u Jugoslaviji sa idejom zatiranja tradicionalnog života i idolatrije revolucionarnog raja, koji se završio u paklu, ima dovoljno hrabrosti da stane sam protiv svih.

PISMO KRALJU ALEKSANDRU

U Mladenovcu, na Crkvencu, još postoji česma podignuta 1915. u čast humanitarne misije škotskih žena u Prvom svetskom ratu. Na improvizovanoj govornici pored nje Stevan je pozvan da 1945. održi govor na skupu kome je predsedavao neki ruski general. Po rečima njegovog sina Milosava Božića, "otac je zahvalio Rusima na oslobođenju i rekao da kada počne sa radom Narodna skupština u Beogradu prvi zakon koji treba da se izglasa jeste zakon o ukidanju smrtne kazne, jer je dosta nas Srba izginulo u ratu. Došlo je do rasprave i svađe među prisutnima pa je predsedavajući general zatvorio skup. Nekoliko nedelja kasnije otac je proglašen za kulaka".

Ovakav liberalni stav i humanističko zalaganje za ukidanje smrtne kazne, dok su "oslobodioci" po Srbiji spremali preke sudove i masovne likvidacije "oslobođenih", nikako nije mogao biti po volji vlasti. Njegov istup izazvao je toliko nezadovoljstvo da je posle nekoliko meseci bačen u zatvor gde je sa prekidima proveo tri godine.

Vongar je nesumnjivo imao na umu očevu hrabrost dok je u svojim delima žigosao Britansku imperiju za ono što je učinila Aboridžinima. Ali to nije sve po čemu se on ugledao na svog oca.

Milosav Božić kaže: "Stevan je napisao pismo kralju Aleksandru u kome ga je obavestio o svom snu u kome je video smrt koja ga čeka u Francuskoj. Međutim, Krunski odbor, da pismo ne bi zabrinulo kralja i odvratilo ga od posete Francuskoj, a smatrajući ga običnim sanjarenjem jednog seljaka, odlučio je da pismo ne preda kralju. Posle smrti kralja Aleksandra Karađorđevića, Stevan Božić, sa povratnim receptom koji je dobio od dvora da je pismo primljeno, obratio se dvorskoj pošti. Nadležni u dvorskoj pošti su se pravdali da Krunski odbor kralju nije uručio pismo možda zbog nervoze i neugodnosti, a smatrajući poniženjem da se sanjanje jednog seljaka predaje kralju kao važnost. Stevan Božić, preko advokata Čede Plećevića, podiže tužbu protiv Krunskog odbora sa navodima da je Krunski odbor sprečio spasavanje od smrti kralja Aleksandra. Advokat Čeda Plećević iz Aranđelovca i Stevan Božić, seljak iz Trešnjevice, nisu mogli voditi sudski spor sa Krunskim odborom i njihovim advokatom."

Ove reči govore da nema nikakvog slučaja što su Aboridžini Stevanu Božiću, koji je sa njihovom sunarodnicom Đumalom izrodio dvoje dece, dali ime pod kojim se proslavio — Vongar, glasnik iz sveta snova. Priča iz Srbije ponovila se u Australiji, talas jednog naraštaja prelio se preko drugog, jer je u svojim delima Vongar prizvao snove koje su Aboridžini sanjali milenijumima i koji će možda u nekom trenutku nepredvidivog obrta i kolonizatorima omogućiti da se probude.

Svi koji žele da saznaju više, naći će to u autobiografiji B. Vongara koju je pod nazivom "Dingovo leglo", u okviru izabranih dela, objavio izdavač "Jasen" iz Beograda, i u zborniku "Antropologija istine", koji je povodom proglašenja B. Vongara za počasnog doktora objavio Univerzitet u Kragujevcu.


Prof. dr Aleksandar Petrović

(Iz dodatka NIT — broj 6) Politika | 08.11.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Februar 08, 2013, 02:42:42 am »

*
SRETEN BOŽIĆ VONGAR


DINGO NAPOKON U OTADŽBINI

Sreten Božić Vongar je ovogodišnji dobitnik nagrade Matice iseljenika Srbije "Rastko Petrović" kao najuspešniji pisac u rasejanju. Literarni opus 73-godišnjeg Aranđelovčanina konačno će biti predstavljen široj čitalačkoj publici u otadžbini. Uprkos nizu priznanja koja je dobio širom sveta, poznavaoci književnosti smatraju da za više od 45 godina života u Australiji, novoj domovini, nije dobio mesto koje mu pripada.

Vongar dugi niz godina stvara književna dela na engleskom jeziku u Melburnu. Teme o kojima piše su težak život aboridžinskog naroda, koji je dolaskom belog čoveka na australijski kontinent morao da se prilagodi novom poretku. U svojim delima svedoči o čudnoj niti koja, po njemu, povezuje aboridžinski i srpski narod.

Ove subote, u organizaciji Matice iseljenika u Beogradu, biće održana promocija njegove nagrađene knjige kratke proze "Zadnji čopor dingoa" koja je i štampana u izdanju Matice iseljenika, a je prva njegova knjiga štampana u Australiji. Iako neće imati priliku da lično prisustvuje promociji, Božić je veoma zadovoljan što će njegova dela pronaći put do ljubitelja književnosti u otadžbini.

BORAVAK U IZGNANSTVU

Žao mi je što neću biti tamo jer moje zdravstveno stanje nije najbolje za putovanje, mada verujem da će biti prilike za to. Moja dela su do sada bila objavljivana na engleskom, nemačkom i drugim jezicima. Naš narod nije imao priliku da ih čita na srpskom. Sticajem okolnosti pišem na engleskom — objašnjava Vongar.

Ovo je prvi put da dobije jednu književnu nagradu iz Srbije od kako živi i radi u dijaspori.

Priznanje mi puno znači i zahvalan sam zbog toga, a posebno zbog same nagrade, koja nosi ime Rastka Petrovića koji je i sam živeo u inostranstvu u izgnanstvu.

Vongar je, što je poznato ovdašnjoj srpskoj zajednici, po dolasku iz Evrope živeo jedno vreme sa Aboridžinima u zabačenim krajevima Australije.

Čitao sam o domorocima i pre dolaska, interesovao me je njihov život, kultura. Odrastao sam na selu u kome su se gajili naši običaji i tradicija, vezani za zemlju, što je specifično i za Aboridžine. Oni žive u sličnim okolnostima.

Poslednjih godina ovdašnji političari sve više govore o pomirenju i potrebi prevazilaženja neslavnog perioda kada je beli čovek naseljavao kontinent i kada su mnoga zla počinjena nad domorocima. Upitali smo našeg sagovornika da li veruje da je došlo vreme za izvinjenje.

IZVINJENJE OD SRCA

To bi bilo poželjno i potrebno. Međutim, šta bi značilo samo izvinjenje političara? Sama reč ne donosi ništa ako u njoj nema stvarnih namera i osećanja. Oni treba da učine više da tom narodu zaista pomognu i na delu dokažu svoju nameru. Izvinjenje mora da bude od srca, ali izgleda da vreme za to još uvek nije došlo - smatra Vongar.

On dodaje da vlada treba više da učini i na zaštiti aboridžinske kulture.

Nije samo u pitanju odnos prema Aboridžinima. Oni su kao narod izloženi veoma teškom životu koji nameće savremeni svet. Naš svet se zasniva na profitu i materijalnim vrednostima, dok njihov život počiva na njihovoj kulturi. Od njih se očekivalo da se utope u vrednosti savremenog sveta, ali to nije uspelo, tako da i dalje žive kao u prastara vremena, u nekoj proširenoj porodičnoj zadruzi.

U romanu "Raki" ("Konopac"), Vongar paralelno prati sudbinu koja je zadesila abrodžinski i srpski narod. Prevod će se uskoro pojaviti u otadžbini, a u Australiji je roman objavljen 1994. godine.

Jedan naš čovek koji je ovde živeo pre rata vraća se u Srbiju i vodi aboridžinsko dete kako bi ga spasio od ovdašnjih progona. Počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Nakon rata kao mladić vraća se u Australiju i kreće u potragu za svojim narodom. Njega je srpski seljak naučio i osposobio da sačuva svoju aboridžinsku tradiciju. Međutim, po dolasku u Australiju, mladić odlazi u svoj kraj u kome su se obavljale nuklearne probe i roman se završava tragično — priča Vongar o svom delu.


LOŠ UTICAJ CIVILIZACIJE

Aboridžini pokušavaju da sačuvaju svoj jezik. U područjima gde žive prenose znanje sa majke na decu. Veliki broj aboridžinskih jezika je već izumro, ali su mnogi još aktivni i živi. Broj Aboridžina polako raste, ali su izloženi mnogim opasnostima - asimilaciji, teškom načinu života i imaju kratak životni vek zbog uticaja civilizacije koja je donela alkohol, duvan i drogu.

DINGO — CENTAR ŽIVOTA

Pas dingo, drevna aboridžinska životinja, našao je svoje mesto u u Vongarovim književnim delima. Dingo je postao centar i njegovog života, pa su postali nerazdvojni: sa nekoliko pasa živi na svojoj farmi nedaleko od Džipslenda.

Dingo je bio jedina životinja koju su Aboridžini pripitomili. Postavlja se pitanje da li je čoveka pas učio lovi ili je bilo obrnuto. Sve više se veruje da je pas učio čoveka. I dingo, kao i čovek, voli društvo. Dingo se veže za čoveka i postaje kao član porodice i deli sve sa njom.


Srpska dijaspora | Internet novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Februar 08, 2013, 10:34:34 pm »

*
SRETEN BOŽIĆ VONGAR


PLAČEM ZA SRBIJOM

— Čeznem za otadžbinom i sanjam je svake noći. Tužan zbog nesreće koja je zadesila moj narod. Razmišljam da dođem na Sajam knjiga sa mojim novim romanom i da narodu poklonim orginalne snimke stradanja Aboridžana — poručuje Sreten Božić iz Melburna

U melburnškom predgradju Sant Kild, u maloj trošnoj beloj kućici živi najveći australijski i aboridžanski pisac Barnavir Bi Vongar. Malo ljudi u Australiji zna da je on Srbin i da se zove Sreten Božić. Dočekao nas je u bašti svog doma obrasloj visokom travom i niskim stablima kajsije. Iako je veče bilo toplo, na sebi je imao debeli džemper. Naš susret posle sedam godina bio je srdačan:

Kako ste braćo? Hoće li u našoj Srbiji biti bolje, pa da se vidimo i u Beogradu?

Dođite za naredni Sajam knjiga? — pozvali smo ga.

Ako završim do tada moj novi roman i ako stanje u Srbiji bude bolje. Želja me vuče da posle tri decenije opet vidim svoj zavičaj. Nego izvinite što je u mojoj sobi krš i lom, sređujem svoju arhivu… — pravdao se zbog rukopisa, dokumenata i knjiga rasutih svuda po ogromnoj sobi.

Da nije modernog komjutera u uglu sobe ne bi se reklo d aje ovo mesto na kome su nastali najbolji romani, priče i drame Sretena Božića, pisca iz Australije, koji je priznat u celom svetu i koji je preklane imenovan za počasnog doktora humanitarnih nauka Univerziteta u Krajugevcu.

Drago mi je zbog te titule, jer me moja Srbija nije zaboravila, a nisam ni ja nju. Svake noći plačem za Srbijom — iskren je i setan Sreten Božić.

Rođen je 1932. godine u porodici seljaka Stevana i Darinke Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Rano se zainteresovao za poeziju i novinarstvo. Emigrirao je preko Italije u Francusku, a potom 1960. u Australiju, gde je bio rudar, pustiljski glasnik i samrtnik. Aboridžani su mu spasli život, a on im se zahvalio tako što je živeo sa njima deset godina i što decenijama potom piše romane o životu i stradanju domorodaca.

Ovih dana završavam svoj novi roman iz nuklearnoig ciklusa, koji sam posvetio stradanju domaorodaca od tajnih atomskih proba u australijskoj pustinji i rezervatima za Aboridžane. Roman "Vidar" pisao sam pet godina i proživljavao ga i kao pruču o stradanju mog naroda. Glavni junak ne nosi srpsko ime, ali kada mu je najteže zapeva pesmu "Oj, Moravo, moje selo ravno". To je saga o Srbinu koji je iz ratnog zarobljeništva u Nemačkoj stigao u australijski rudnik urana, tu se razboleo, ali su ga Aboridžani izlečili, pa se proneo glas da je on vrač i vidar koji leči žive rane. Izborio se da zatvori taj opasni rudnik, da ga vlast pretvori u nacionalni park, u kome je bio čuvar. A da ga potom njegov sin proda tajkunima, koji opet, otvaraju taj rudnik smrti. Priču kazuju divlji psi dingosi, koji su otelotvorenje duše pokojnika kod Aboridžana i jedini svedoci spasenja žrtve uranijumske bolesti. Ovo je zapravo još jedan moj protest protiv atomskog satiranja malih naroda, bilo da su oni u Srbiji, BiH, Libiji ili u Australiji — otkriva nam Sreten Božić.

Iako načinje osmu deceniju života Božić sjajno govori srpski, sa šumadijskim naglaskom. Bio je oženjen Aboridžinkom Đumalom i sa njom dobio dvoje dece, za koje mu je država rekla da su "nestali u oluji" sedamdesetih godina. Posle je bio oženjen Lindom sa kojom ima sina Stefana. Od kada je mu je žena umrla živi na velikom imanju sa divljim psima dingosima i u ovoj beloj kućici na kraju Melburna, odakle vodi svoje litarerne poslove. Priznaje da strepi da će mu australijska vlast zabraniti i novi roman, kao što mu je zabranila izložbu sa snimcima koji prikazuje Aboridžane obolele od kancera. Božić je član Udruženja australijskih veterana i aktivista Antinukleranog pokreta Australije, koji su tužili Veliku Britaniju i Australiju za atomsku smrt Aboridžana i vojnika, koji su bili izloženi nuklearnim zračenjima.  Hapšen je i saslušavan, prećeno mu je robijom, jer je ilegalno ulazio na ozračeni prostor rezervata i snimio obolele Aboridžane.

Kada bi htela da me kazni Australija bi mogla da mi izrekne tri kazne od po 20 godina robije, jer sam, kako vlast tvrdi prekrišio tri zakona. A sama država Australija je prekršila tri svetske konvencije i 13 zakona i nikom ništa. Posedujem orginalnu arhivu filmova i fotografija o zločinima nad Aboridžanima. Objavio sam ih na izložbi u Kanberi i u monografiji "Svetinja i ruda", koje su bile zabranjene, pa sam odlučio da čitavu tu dokumentaciju sa 1.500 fotosa poklonim Biblioteci grada Beograda. Želja mi je i da moju galeriju umetničkih radova Aboridžana, sa nekoliko desetiha slika i drugih eksponata poklonim Etnografskom muzeju Srbije. Mislim da ću na taj način da se makar malo odužim svojoj otadžbini, koja mi je podarila život i o kojoj sanjam decenijama – priča uzbuđeno Sreten Božić, koji je poslednji put bio u Srbiji 1982. godine.  

Aboridžani ga obožavaju. Dali su mu ime Vongar ili "Donosilac poruke". Australijski novinari ga zovu Dingo čovek, a australijska tajna služba ASIO ga vodi pod sprskim imenom Sreten Božić. Kako je poslednih godina objavio pet romana nuklearnog ciklusa Valg (1983), Karan (1985), Gabo Đara (1988), Raki (1994), Hajka (2008) i izvao pažlju i vlasti i javnosti, reditelj Džon Mandelberg je snimio film o njemu "Dupli život", koji je nagrađen na brojnim festivalima  usvetu. A dve stotine pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju vlastima da se Sretenu Božiću vrate oduzeti rukopisi o Aboridžinima, što se nije dogodilo. Zato Božić i danas strepi da će mu novi roman "Vidar", o izlečenom Srbinu od nuklearnog kancera, biti zabranjen.

Kad god mi u Australiji zabrane novu knjigu, ja prodam komad svoj imanja, sam izdam roman ili ga štampam kod mojih izdavača u SAD i Evropi. Zbog knjiga sam prodao dobar deo svog imanja, ostalo mi je još samo 30 hektara. Ako ne budem mogao da štampam novu knjigu "Vidar" prodaću novi komad zemlje. Roman sam preveo na srpski i mislim da ga objavim na narednom Sajmu knjiga – kaže Sreten Božić, koji nam je na rastanku odao malu tajnu, da želi da u Udruženju književnika Srbije, čiji je član, prisustvuje izdanju svojih sabranih dela u otadžbini.


VEČNI LAUREAT Naš sagovornik je uvaženi pisac u svetu. Dobitnik je većeg broja međunarodnih nagrada. Najpoznatije su nagrada Američkog udruženja biblioteka (1982), Međunarodna nagrada PEN-a (1986), Emeritus, (1997), nagrada Udruženja pisaca Australije i kandidatura za Nobelovu nagradu, priznanja "Rastko Petrović" i "Stojan Stiv Tešić". Zbog političke nepodobnosti kandidatura za Nobela mu je u Australiji oduzeta. U Srbiji mu je 2009. godine dodeljena titula počasnog doktora humanitarnih nauka Univerziteta u Kragujevcu.


Marko Lopušina | Večernje novosti, 12.06.2011.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: