Slobodan Jovanović (1869—1958)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Slobodan Jovanović (1869—1958)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Jovanović (1869—1958)  (Pročitano 20157 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 07:39:29 pm »

*




SLOBODAN JOVANOVIĆ
(Novi Sad, 03.12 1869 — London, 12.12.1958)

Slobodan Jovanović (1869—1958) je bio predsednik i potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (od 27. marta 1941), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, pravnik, istoričar, književnik.


BIOGRAFIJA

Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beograd. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je izučavanje prava nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., se vraća u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, radi kao pisar u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. Po povratku u Beograd 1894. zbog poznavanje situacije u Turskoj postavljen je u Prosvetno odeljenje Ministarstvo inostranih dela, koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim stvarima) u Makedoniji. Slobodan objavljuje 1895. godine delo o državnom i javnom pravu pod nazivom "O društvenom ugovoru", gde izlaže ideje savremenog liberalizma, nastalim u 18. veku u dobu prosvećenosti. Slobodan je 1894. počeo da objavljuje članke u konzervativnom listu "Red", naredne, 1895. godine počinje da piše članke u "Srpskom pregledu", a 1896. u mostarskoj "Zori". Godine 1997. Slobodan je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje delo "O suverenosti". Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom "O dvodomnom sistemu". U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje do tada najstudiozniju raspravu "Jovan Hadžić, srpski zakonopisac" u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na istom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača "Srpskog književnog glasnika" 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom "Engleski parlamentarizam".

Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije, a proglašen 15. decembra 1911. na osnovu svoje pristupne besede "Ustavobranitelji i njihova vlada 1838—1858". Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbirom i Vrhovnom komandom u Skoplje gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliki ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju sabraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvo Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremene teškom po srpski narod. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na Konferenciji mira u Parizu 1919. godine. Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje "Srpskog književnog glasnika". Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. — 1941. U broju od 4. decembra 1939. "Politika" je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom "Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića". Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora.

27. marta 1941. ušao je u kraljevsku vladu kao nestranačka ličnost. Bio je potpredsednik Vlade u izbeglištvu, a jedno vreme i njen predsednik od 11. januara 1942. do 26. juna 1943, a zatim ponovo potpredsednik do 10. avgusta 1943. Od 1941. pa do kraja svog života živeo je u Londonu. Posle Drugog svetskog rata (1946.) suđeno mu je u odsustvu i osuđen je na dvadeset godina robije i gubitak građanske časti, takođe i dela mu se nisu štampala. Uređivački odbor biblioteke "Srpska književnost u sto knjiga" uvrstio je njegovu knjigu "Portreti iz istorije i književnosti" kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije.

Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu.

2007. godine Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom.[1]


DELA

Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Među značajnija njegova dela spadaju:


  • O suverenosti,
  • Osnovi pravne teorije o državi,
  • Srpsko-bugarski rat (1901),
  • Engleski parlamentarizam (1902),
  • Svetozar Marković (1903),
  • Makijaveli,
  • Vođi francuske revolucije,
  • Političke i pravne rasprave,
  • Ustavno pravo Kraljevine Srbije,
  • Ustavobranitelji.

U periodu 1923—1926 objavljuje jedno za drugim tri zamašna i značajna dela:

  • Druga vlada Miloša i Mihaila,
  • Ustavno pravo Kraljevine SHS,
  • Vlada Milana Obrenovića.

U Novom Sadu postoji organizacija pod nazivom Srpski kulturni Klub Slobodan Jovanović koja radi na promociji ideja Slobodana Jovanovića.[1]





Portret Slobodana Jovanovića naslikao je Uroš Predić 1931.

Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 07:40:39 pm »

**

SLOBODAN JOVANOVIĆ

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 07:41:08 pm »

**

SLOBODAN JOVANOVIĆ


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 07:41:39 pm »

*
PONOVO PROČITATI


O KULTURNOM OBRASCU*

1
Kultura je siri pojam i od nauke, i od umetnosti, i od politike. U nas je bilo politicara, i to znamenitih, koji po kulturi nisu stajali visoko, i kojima se to racunalo u zaslugu, kao znak da nisu izgubili vezu sa narodom. Neki od nasih cuvenih knjizevnika imali su vise dara nego obrazovanja, i vodili skoro cergaski zivot. Neko vreme drzalo se da pravi pesnik u svom privatnom zivotu, kao i u svom knjizevnom delu, mora biti zrtva svojih strasti i osecanja, i to, ako treba, pojacanih alkoholom. Za naucnike pak mislilo se da, stojeci na vrhu prosvete, samim tim daju dokaza i o svojoj visokoj kulturi. Medjutim, na primeru ne malog broja naucnika moglo se videti da nauka i kultura nisu jedno isto. Naucnik se cesto razvija jednostrano, razvijajuci svoje intelektualne sposobnosti o trosku ostalih. Kulturni covek nije jednostran. On neguje i svoju intelektualnost, i svoju osecajnost, i svoju moralnost. Saglasnost koju tezi odrzati izmedju tih raznovrsnih elemenata, ogleda se u celom njegovom nacinu zivota, u celoj njegovoj licnosti. Njegova filozofija zivota presla mu je u narav.

Kad je rec o kulturi jednog naroda moraju se uzeti u obzir sve grane njegovog duhovnog zivota: ne samo njegova nauka, nego isto tako njegova vera i moral, njegova knjizevnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i privreda, njegovi obicaji i zabave... Tek na osnovu svega toga moze se reci kakav kulturni obrazac taj narod ima, i koliko je taj obrazac produbljen i prefinjen.

Kao primer jednog visokog kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji su stari humanisti izradili na osnovu anticke filozofije. Oni nisu brinuli o usavrsavanju drustvenih ustanova, nego o oblagorodjavanju pojedinaca. Oblagorodjavanje je trebalo da pocne samopromatranjem i samosavladjivanjem. Covek ne sme robovati svojim strastima: umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima. Da bi mogao upravljati samim sobom, njemu je potrebno jedno merilo vrednosti, prema kome bi svoje prohteve i teznje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili: "Poznaj sebe sama!", "Sve sa merom!". Da bi nasao merilo vrednosti, covek mora uzeti sve stvari kao delove jedne celine. Tek kad ih dovede u vezu i pokusa uskladiti, on je u stanju svaku stvar postaviti na svoje mesto i odrediti joj relativnu vrednost. Tezeci za skladnoscu, on odbacuje sve sto je jednostrano i preterano.

Samo kroz ovako ukupno i uskladjeno razumevanje sveta i zivota covek dolazi do unutrasnjega mira i ravnoteze. On se ne da suvise uzbuditi ni promenama srece ni udarima sudbine. Kao sto ne podleze vlastitim strastima, tako ne podleze ni spoljasnjim potresima. On ne bezi od uspeha u zivotu, ali pazi da mu uspeh ne postane neodoljiva strast, koja bi poremetila njegovu unutrasnju ravnotezu. Kao sto je receno, njemu nije ni do cega stalo mnogo. Svoj pravilni duhovni razvitak smatra glavnim ciljem, ali opet zato ne precenjuje sebe sama, jer uopste ne precenjuje nista.

Humanisti su naucili od antickih filozofa da ne treba ziveti nasumce, da ima jedna vestina zivljenja koju valja nauciti, i da samo ta vestina unosi reda i jedinstva u nas zivot. Danas se cuje na sve strane da drustveni zivot treba rukovoditi po jednome planu. Humanisti su tvrdili da pojedinac treba svoj vlastiti zivot da po jednom planu rukovodi. Oni su preuznosili licnu disciplinu, kao sto se danas preuznosi drustvena disciplina.

Humanisticki kulturni obrazac vladao je dugo vremena na Zapadu. I engleski "dzentlmen", i nemacki "kulturni covek", i francuski "honnete homme" jesu kulturni obrasci s istom humanistickom osnovom. U svima njima naglaseno je pristojno ponasanje i lepo vaspitanje, ali ne kao nesto spoljasnje i formalno, nego kao nesto u cemu se ogleda nasa licna vrednost i sposobnost za samodisciplinu.
 
U danasnje vreme humanisticki obrazac izgubio je mnogo od svoje privlacnosti. Humanisti su cenili coveka po tome kakav je, a ne po tome sta je postigao i koliko je uspeo. U danasnje vreme vise se cene dela nego karakteri. Na uzdizanje coveka iz animalnosti ka sto vecoj duhovnosti ne usredsredjuje se vise paznja. Smatra se da je pojedinac proizvod drustvene sredine, i da ta sredina, ako je razumno i pravicno uredjena, obezbedjuje i duhovni razvitak pojedinca. Popravka drustvenih ustanova postala je vaznija od odgajivanja pojedinaca. Stari humanizam tezio je da na sto visi stepen obrazovanosti uzdigne ma i manji broj ljudi; savremena demokratija tezi da prosvecivanje rasiri na sto veci broj, pa ma se usled toga stepen obrazovanosti morao i sniziti. To je razlika izmedju intenzivne i ekstezivne kulture - kulture u dubinu, i kulture u sirinu.

Po demokratskim pojmovima, humanisticki obrazac ne bi bio za odbacivanje, ali njegova je mahna sto je dostupan samo jednoj odabranoj manjini — dakle, ima u sebi neceg aristokratskog. Potrebu prosvecivanja pojedinaca demokratija priznaje, ali je ne vrsi pojedinacno, nego masovno. Ma koliko da se u demokratiji istice znacaj ustanova, ne gubi se iz vida da od prosvecenosti pojedinaca zavisi da li ce ustanove biti pravilno shvacene i primenjene, ili ce se postepeno izvitoperiti. Za razliku od demokratije, komunizam sasvim odbacuje humanisticki obrazac. Komunizmu treba pojedinac kojim drustvo moze bezuslovno upravljati — a ono ce njime tim lakse upravljati sto je on manje sposoban za samoupravljanje. U komunistickom drustvu, kao u kasarni, poslusnost je glavna vrlina, i svaki pokusaj samostalnog misljenja znaci kaznjivi prekrsaj discipline. Drustvena disciplina na taj nacin iskljucuje licnu samodisciplinu, koja se zigose kao nesto antisocijalno, sto neminovno vodi u anarhiju.


2
Nasa inteligencija nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata naseg narodnog zivota izradila jedan originalni obrazac. U doba Ujedinjene omladine govorilo se o "dobrom Srbinu". U krugu Svetozara Markovica govorilo se o mortalnim osobinama jednog socijalista. U prvom slucaju izradjivao se jedan nacionalni, a u drugom jedan politicki obrazac. Ni u jednom ni u drugom slucaju nije se mislilo o onome sto je pojedincu bilo potrebno za formiranje njegovog licnog karaktera, Vrline koje su se negovale kod dobrog Srbina ili kod dobrog socijalista bile su potrebne ne njemu licno, nego kolektivu kome je pripadao.

U nasoj knjizevnosti bilo je malo pokusaja da se jedan kulturni obrazac izradi. Pisci koji bi opominjali na francuske moraliste, sasvim su retki. Dositej bi bio tim moralistima jos najblizi. On nije kao neki od prosvetitelja XVIII veka bio suv racionalist. Imao je raznezavanja ili, kako se u njegovo vreme govorilo, "cuvstvitelnosti", nalik na Rusovljevu sentimentalnost. Verujuci u nas urodjeni zdrav razum i u nasu urodjenu dobrotu, on je zadatak prosvecivanja svodio na davanje znanja: znanje nije bilo urodjeno, ono je imalo da se ucenjem stice. Dositejevi sledbenici preterivali su jos vise u precenjivanju skolskih znanja, kao da bi to bilo sve sto jos nedostaje coveku, koji je od prirode dobio i razumnost i dobrotu. Sirenje pismenosti i otvaranje skola bilo je dovoljno da se, i bez jednog utvrdjenog kulturnog obrasca, stvaraju kulturni pojedinci.

Posle Dositeja drugi moralist od znacaja bio bi Svetozar Markovic. Kao i drugi socijalisti, tako je i on vise razmisljao o politickom, nego o kulturnom obrascu. Moralistima se priblizavao utoliko sto je, kao revolucionarnu snagu, prikazivao pored potlacenih klasa jos i one pojedince koji po svojim licnim osobinama, kao prve laste, nagovestavaju dolazak novoga doba. Ti su pojedinci bili prvi primerci novog, boljeg coveka. Za razliku od obicnog coveka, taj bolji covek nije bio egoist, vec altruist, ali na svoj nacin. Cistim umovanjem on je dolazio do zakljucka, da je na kraju krajeva altruizam korisniji od egoizma. Takav altruizam, hladan i sracunat, nije bio nista drugo nego uvidjavniji egoizam. U "boljem coveku" nije vise bilo ni traga od Dositejeve cuvstvitelnosti. On se stideo osecajnosti i ugusivao ju je u klici. Usiljavao se da u svima prilikama bude onako iznad svojih licnih osecanja, kao sto je to naucnik u trenucima posmatranja i istrazivanja. Markovicev bolji covek imao je slicnosti sa Turgenjevljevim Bazarovom. Kulturni covek pazi da se sto potpunije i sto skladnije razvija. Bolji covek bio je jedan sledjeni intelektualac, koji se razvijao samo u jednom pravcu, i u koga je sve bilo izmozgano. Markovic je verovao u pozitivne nauke onako, kao Dositej u prosvetiteljsku filozofiju, i zato je nasao svoj ideal u jednom coveku koji ne bi imao nicega sebicnog ni subjektivnog, ali u isto vreme ne bi imao srca nimalo. U nase vreme, komunisti su pokazali kakav taj ideal izgleda, kad se ostvari.
 
Posle Dositeja i Markovica, u nas nije bilo moralista od veceg uticaja.1 Bogdan Popovic, Bozidar Knezevic, Uros Petrovic imali su crta jednoga moralista. Petrovic je umro mlad, a Popovic i Knezevic uticali su na savremenike drugim svojim osobinama. Medju nasim pesnicima samo bi Njegos imao filozofskih pesama u pravom smislu reci. Njega, hriscanina i kaludjera, mucio je problem Zla u svetu. Ali ma koliko da je borbu protivu toga Zla smatrao najsvetijom duznoscu prema Bogu, on se u Gorskom vijencu ipak pomirio s pokoljem poturica kao s politickom nuznoscu. Radi uspeha nasega naroda u borbi s Turcima, njegov vladika Danilo posle duzeg kolebanja nalazi da takvo zlo kao sto je tursko necovestvo valja suzbijati svima sredstvima, pa cak i onima koja bi s moralnog gledista bila nedopustena. Taj zakljucak ne moze se sloziti s hriscanskom etikom; on se da braniti jedino u ime nacionalnih interesa i politicke celishodnosti. Stoga je razumljivo sto nam Njegos nije ostavio u amanet kulturni, nego nacionalni obrazac. Gorski vijenac zavrsuje se velicanjem nacionalnog junaka Vuka Mandusica, u cijim je rukama svaka puska ubojita.

Medju nasim pripovedacima i dramskim piscima, oni koji su se bavili opisivanjem drustvenog zivota zapazali su, kao dobri realisti, kako zanimljivu i zivopisnu, tako i malu i smesnu stranu ljudi i dogadjaja. U njihovim zapazanjima bilo je vise ostrine nego dubine. Oni su slikali tipove i manire. Socijalnim, psiholoskim i moralnim problemima slabo su se bavili. Laza Lazarevic bolje je uocavao psiholoske, nego socijalne probleme; ali i njih je vise postavljao, nego resavao. Jakov Ignjatovic, sudeci po njegovim opisima drustvenih kriza i propadanja pojedinih staleza i profesija, pokazivao je interesovanja za socijalne probleme; ali s druge strane, sudeci po potpunoj moralnoj neosetljivosti kod junaka njegovih pripovedaka, on sam nije bio toliko moralno razvijen da je mogao stvoriti jedan kulturni obrazac. Nijedan od nasih pripovedaca i dramskih pisaca nije onako kao Bernard So u Engleskoj pretresao opsteprimljena merila vrednosti. Jamacno stoga sto, zbog nedostatka kulturnog obrasca, takva merila vrednosti, s izuzetkom nekih ostataka patrijarhalnih pojmova, nisu u nas postojala.

Iz svega ovoga izilazi da u nas nije bilo ni kulturnog obrasca ni pokusaja da se on izradi. To je praznina tim osetnija, sto je kulturni obrazac nuzna dopuna u nacionalnom i politickom obrascu, koje smo imali vise ili manje izradjene. Pojedinac besumnje treba da bude uclanjen u pojedinim kolektivima i da sluzi njihovim ciljevima, ali u toj sluzbi ne sme se sav iscrpsti, ako nece da u sebi samome ugasi ognjiste slobodne svesti. Pored duznosti prema pojedinim kolektivima, on ima i duznost prema svojoj licnosti, cije ce mogucnosti ostati bez njegovih vlastitih napora nepotpuno razvijene.

Na prvi pogled ne da se razumeti da kulturni obrazac, koji je tako potreban pojedincu, ne postoji kod nas Srba, koji vazimo za individualiste. Da li je to stoga sto, zbog nasih posebnih prilika, pitanje narodne sudbine bilo je za pojedinca vaznije pitanje od pitanja njegove licne sudbine, pa se i potreba nacionalnog obrasca jace osecala nego potreba kulturnog obrasca... Ili zanemarivanje kulturnog obrasca valja objasnjavati time sto je, prvo, usled prosvetiteljskog racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije oslabio, pa s njime oslabilo i negovanje naseg unutrasnjeg zivota... A mogucno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca lezi u samoj prirodi naseg individualizma, koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicija ga pokrece vise na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmisljanja o sebi samome. S ovim objasnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo, po kome smo mi jos mlad narod s kratkim iskustvom zivota, koji jos nije naucio da ceni vrednosti samodiscipline. Uostalome, kako bilo da bilo, nas individualizam, rukovodjen iskljucivo nacionalnim i politickim obrascima, trosio je svu snagu u spoljasnjoj, drustvenoj akciji, i trazio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti.


3
Koliko je potrebno pored nacionalnog i politickog obrasca imati i jedan kulturni obrazac, videlo se izmedju dva rata. Nacionalni obrazac bio je zanemaren, jer su nacionalni zadaci izgledali ispunjeni ujedinjenjem srpskog naroda. Politicki obrasci bili su zanemareni takodje: stari obrasci nisu odgovarali novim politickim prilikama, a novi obrasci, s izuzetkom komunistickog, nisu bili jos izradjeni. Izgledalo je da u toj nestasici nacionalnih i politickih ideala svaki ima da gleda samo svoga posla. To je u stvari znacilo da svaki moze pustiti da ga njegov privatni egoizam vodi. I naravno javna svest stala je da slabi, i znaci kvarezi naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca, koji se u sve vecem broju sretao u javnom zivotu. Uzimajuci ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je covek koji je uredno, pa cak mozda i s vrlo dobrim uspehom svrsio skolu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro nista. Bilo usled njegove urodjene nesposobnosti ili zbog mahna skolskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopste duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko sta doprinosi uspehu u zivotu, a uspeh uzima u "carsijskom" smislu, dakle, sasvim materijalisticki. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekrsaji te discipline povlace krivicnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomeksan kulturom a sa olabavelom moralnom kocnicom, on ima sirove snage napretek. Skolska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko misljenje o sebi samom. U drustvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da trazi samo svoje pravo, koje mu je skola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili ziva bica nego materijalne prepone. On je dobar "laktas" — izraz jedan koji je prodro u opstu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila politicka ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj polozaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato ce smatrati da je to sada nesto "njegovo". Iz te svoje tecevine ili, bolje reci, plena gledace da izvuce sto vise licnog cara. Bice "korupcionas", ali nece biti sasvim svestan tog fakta: toliko ce mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je cuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: "Ko je lud, da se odvaja od punog canka?!". Njemu je izgledalo nepojmljivo da se covek ne koristi ministarskim polozajem, kao sto bi bilo nepojmljivo da covek kraj punog canka ostane gladan.

Politicka ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politicka. Ona se sastoji samo u tome da se covek kroz politiku obogati, i da na visokim polozajima progospoduje. On ne zna ni za kakve vise i opstije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac politickog uspeha, vidi se kako je on moralno zakrzljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Vec pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom polozaju tim je opasniji, sto ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorcenje ublazavali. To nije bilo slucajno da su mnogi ozlojedjeni poluintelektualci otisli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna drustvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i politickog obrasca, sto se narocito oseca onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti — i (2) da skola koja se ogranicava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju spreciti pojavu takvog drustvenog tipa kao sto je poluintelektualac.


4
Mi smo na pocetku ovog odeljka pomenuli da u jednoj tako visenarodnosnoj zemlji kao Jugoslavija moze se ocekivati utakmica nacionalnih grupa, u kojoj ce uspeti one grupe koje budu imale vise nacionalne discipline i koje budu stajale na visem stepenu kulture. Disciplina, ujedinjujuci nacionalne napore, daje snagu; kultura daje onaj ugled i onu moralnu nadmocnost koja, takoreci, neosetno i ne nailazeci na otpor, pobedjuje. Ali i onda kada se ne nalazi u utakmici s drugim nacionalnim grupama, jedna nacija valja da neguje svoju kulturu. Cim se covek uzdigne nesto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono sto se u filozofiji naziva "vrednost". Vrednost joj mogu dati samo opsti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u sluzbu.


*) Iz: Slobodan Jovanović, Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, Kanada, Vindzor 1964,
str. 34-42. Broj 159. 15. mart 1997.
| Yurope
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 07:42:14 pm »

*
SLOBODAN JOVANOVIĆ, NACIONLNI KARAKTER SRBA


O NACIONALNOJ SAMO(NE)DISCIPLINI

Mi bismo morali našu državnu organizaciju dopuniti i pojačati nacionalnim organizacijama, — na prvom mestu, onim privrednog i kulturnog karaktera. Takve organizacije naš narod imao je u svoje vreme u Habzburškoj Monarhiji, i one su mu korisno poslužile da i pod jednom tuđinskom vlašću sačuva svoju nacionalnu osobenost.

Ovu više nego aktuelnu misao izrekao je Slobodan Jovanović u ogledu "Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera", najvažnijem njegovom poznom radu, koji je ostao u piščevoj zaostavštini i prvi put objavljen kao posebno izdanje u Vindzoru, u Kanadi, 1964. godine. Ovaj ogled nalazi se u osnovi knjige "Kulturni obrazac" koja je 2005. godine izašla u izdanju "Stubova kulture" iz Beograda. Izdanje je priredio pesnik, književni kritičar i izdavač Gojko Božović, dodajući ovom izuzetnom ogledu još dva manja rada Slobodana Jovanovića: o Filipu Višnjiću i Bogdanu Popoviću.


DINARSKA IDEOLOGIJA

Govoreći o srpskom nacionalnom karakteru Slobodan Jovanović podrazumeva "ideje koje jedan narod ima o svom vlastitom karakteru, o svojoj istoriji, o svojim zadacima u budućnosti". Evo kako on vidi problem srpskog nacionalnog karaktera: "Svako vreme traži druge osobine kod ljudi. U Jugoslaviji je pred nama i pre komunizma stajao težak konstruktivni posao. Posle komunizma taj će posao biti još teži. Konstruktivan posao obično nije toliko skopčan s opasnostima, koliko s teškoćama. Dinarska ideologija, njeno buntovništvo, njen prkos svetu, i njeno preziranje smrti bilo je dobro za herojsko doba opasnosti. Za doba teškoća potrebno je više realizma i samokritike. Posebno, u utakmici s drugim etničkim grupama nama će biti potrebno što više nacionalne discipline. Dinarski dinamizam bilo je do sada teško uskladiti s kakvom bilo disciplinom. Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom. Njegov patriotizam ide do potpunog samožrtvovanja, ali nije čist od surevnjivosti i isključivosti. U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava "pljačkaška privreda" koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom" (str. 38-39).

U ovim njegovim razmišljanjima često se napominje nedostatak nacionalne samodiscipline, kao jedna od najvećih boljki srpskog nacionalnog karaktera. Kao jedino rešenje da se uspe u međunarodnoj utakmici, Jovanović vidi upravo nacionalnu disciplinu i stvaranje kulturnog obrasca, pošto nacionalni i politički obrazac nisu dovoljni za uspeh u svetu u kome "će uspeti one nacionalne grupe koje budu imale više nacionalne discipline i koje budu stajale na višem stepenu kulture. Disciplina, ujedinjujući nacionalne napore, daje snagu; kultura daje onaj ugled i onu moralnu nadmoćnost, koja takoreći, neosetno i ne nailazeći na otpor, pobeđuje. Ali i onda kada se nalazi u utakmici s drugim nacionalnim grupama, jedna nacija valja da neguje svoju kulturu" (str. 53).

Međutim, upravo je izgradnja takvog kulturnog obrasca ostala nerešeni istorijski problem srpskog nacionalnog karaktera: "Na prvi pogled ne da se razumeti da kulturni obrazac, koji je tako potreban pojedincu, ne postoji kod nas Srba koji važimo za individualiste. Da li je to stoga što, zbog naših posebnih prilika, pitanje narodne sudbine bilo za pojedinca važnije od pitanja njegove lične sudbine, pa se i potreba nacionalnog obrasca jače osećala nego potreba kulturnog obrasca... Ili zanemarivanje kulturnog obrasca valja objašnjavati time što je, prvo, usled prosvetiteljskog racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije oslabio, pa s njime oslabilo i negovanje našeg unutrašnjeg života... A mogućno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca leži u samoj prirodi našeg individualizma koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicijom ga pokreće više na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmišljanja o sebi samome. S ovim objašnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo, po kome smo mi još mlad narod s kratkim iskustvom života, koji još nije naučio da ceni vrednost samodiscipline. Uostalome, kako bilo da bilo, naš individualizam, rukovođen isključivo nacionalnim i poličkim obrascima, trošio je svu snagu u spoljašnjoj, društvenoj akciji, i tražio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti“ (str. 49-50). Dodatne razloge slabljenja našeg nacionalnog karaktera Slobodan Jovanović nalazi u jednom neobičnom fenomenu: "Koliko je potrebno pored nacionalnog i političkog obrasca imati i jedan kulturni obrazac, videlo se između dva rata. Nacionalni obrazac bio je zanemaren, jer su nacionalni zadaci izgledali ispunjeni ujedinjenjem srpskog naroda. Politički obrasci bili su zanemareni takođe: stari obrasci nisu odgovarali novim političkim prilikama, a novi obrasci, s izuzetkom komunističkog, nisu bili još izrađeni. Izgledalo je da u toj nestašici nacionalnih i političkih ideala svaki ima da gleda samo svoga posla. To je u stvari značilo da svaki može pustiti da ga njegov privatni egoizam vodi. I naravno javna svest stala je da slabi, i znaci kvareži naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca, koji se u sve većem broju sretao u javnom životu" (str. 50-51).


SVEVREMENOST POLUINTELEKTUALACA

Na ovom mestu Slobodan Jovanović daje preciznu skicu ovog društvenog sloja koji je postao konstanta srpske istorije: "Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u "čaršijskom" smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar "laktaš" — izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, a da je postao ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto "njegovo". Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće "korupcionaš", ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: "Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!" Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što ne bi bilo pojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.


POLITIČKA AMBICIJA

Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji u tome da se čovek kroz politiku obogati, a da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao" (str. 51-53).

Za kraj evo još jednog aktuelnog saveta iz prebogate intelektualne riznice Slobodana Jovanovića, koji se može primeniti na savremene integracijske dileme: "Srbija je bila mlada i mala država, i stoga je svoje političke ustanove često pravila po ugledu na starije i veće države. To je pak izazvalo pojavu protivnika stranog uticaja koji su više ili manje sve naše nedaće stavljali na račun tih presađenih ustanova. Kako smo mi naše političke obrasce tražili poglavito na Zapadu, protivnici stranih uticaja obeležavani su kao protivnici Zapada. Neki od njih bili su dosta umereni, i tvrdili što je bilo sasvim na svom mestu, da pri presađivanju stranih ustanova treba ići postepeno i obazrivo, ne gubeći iz vida naše domaće prilike koje se razlikuju od prilika na Zapadu" (str. 56).



PPRVI SRBIN SA IMENOM SLOBODAN

Slobodan Jovanović (Novi Sad, 1869 — London, 1958), pravni i politički teoretičar, istoričar književnosti, književni kritičar. Nezaobilazni je ustavni i pravni hroničar Srbije od doba kneza Miloša do kraja njene prve jugoslovenske epohe. Jedan je od najvažnijih srpskih istoričara. Pisac je jedne od najboljih rečenica srpskog jezika.

Slobodan Jovanović nije rođen i nije umro u Beogradu u kome će provesti najveći i najplodniji deo svog života. Rođen je u Novom Sadu, što je posledica političke emigracije njegovog oca, umro je u Londonu, za vreme svoje političke emigracije. Prvi je Srbin sa imenom Slobodan.

Školovao se u Minhenu, Cirihu i Ženevi, gde je završio Pravni fakultet. Jedno vreme radi administrativne poslove u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije, a kratko je na mestu atašea srpskog Poslanstva u Carigradu. Od 1897. do penzionisanja 1940. godine profesor je Javnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole, potom Univerzitetu u Beogradu.

Jedan od osnivača i urednika "Srpskog književnog glasnika". Šef Presbiroa Vrhovne komande Srpske vojske u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Rektor Univerziteta u Beogradu (1913 — 1914). Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje 1905, redovni 1908. Predsednik je SKA od 1928. do 1931. godine. Osnivač i predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937).

Posle prevrata 27. marta 1941. postaje potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Od 11. januara 1942. do 26. juna 1943. predsednik je Vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu i vrši dužnost ministra vojske. Dva letnja meseca 1943. godine je potpredsednik Vlade.—

Autor: Boško Obradović, Broj 989, Rubrika Crkva i društvo | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 07:42:43 pm »

*

PRVI SLOBODAN MEĐU SRBIMA


Nakon više od šest decenija ukinuta je presuda Slobodanu Jovanoviću kojom je na procesu Draži Mihajloviću osuđen kao ratni zločinac na lišenje slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje o njegovoj sudskoj rehabilitaciji, i ovom odlukom je presuda Slobodanu Jovanoviću proglašena ništavom kao i sve njene pravne posledice a on se ovom odlukom suda smatra neosuđivanim. Inače sudski proces na kojem je retroaktivno osuđen Slobodan Jovanović imao je sve odlike političkog suđenja i označio je nastanak uvođenja dalekosežne prakse podvođenja i podređivanja sudskih odluka političkim i tzv. državnim razlozima. Jasno je da su ovom sudskom rehabilitacijiom ukinute pravne posledice jednog klasičnog političkog suđenja i posle toliko decenija skinuta ljaga i žig ratnog zločinca sa imena jednog od najjznačajnijih i najznamenitijih Srba u dvedesetom veku. Naš poznati istoričar Vasilije Krestić je s pravom rekao da je Slobodan Jovanović bio intelektualna gromada i ničim nije okaljao ruke. Na njegovu rehabilitaciju čekalo se predugo ali nije ni mogla da se dogodi pre promene političkog sistema.

U zahtevu za rehabilitaciju je navedeno da kraljevska vlada nije bila izdajnička, već je bila saveznik antifašističke koalicije. Slobodan Jovanović je bio antifašista, nije bio pristalica Komunističke partije Jugoslavije i nikada nije prihvatio uvođenje socijalističkog režima, rušenje monarhije, ukidanje višestranačkog sistema, slobodnih izbora, nacionalizaciju. Rešenjem o rehabilitaciji Slobodana Jovanovića su praktično potvrđena ova zalaganja i ocene iz zahteva za rehabilitaciju jer je u obrazloženju odluke o rehabilitaciji stoji da je Slobodan Jovanović bio protiv prilaženja Jugoslavije Trojnom Paktu, posle prevrata od 27. marta 1941. godine prihvatio je da uđe u Vladu iz dubokog osećanja dužnosti. Bio je član, potpredsednik i predsednik vlade u izbeglištvu koja je prihvatila Atlantsku povelju, Deklaraciju o savezničkoj solidarnosti u zajedničkoj borbi protiv Nemačke i njenih saveznika, a u januaru 1942 godine i Vašingtonsku deklaraciju. Vlada nije sarađivala sa silama osovine u borbi protiv partizanskih odreda a davala je podršku Jugoslovenskoj vojsci u otađbini i Ravnogorskom pokretu, zaključeno je u odluci suda.

Naročito i pre ove sudske rehabilitacije Slobodana Jovanovića u protekloj deceniji dvadesetog veka odvijala se prećutna i tiha rehabilitacija naučnog i istroiografskog dela Slobodana Jovanovića. Njegova sudska rehabilitacija nije prilika za otvaranje starih sporova o prirodi i karakteru antifašističkog pokreta u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, već ona otvara mogućnost da se zaokruži ukupni proces njegove rehabilitacije kao naučnika i pisca koji je nezaobilazan u proučavanju naše političke istorije i teorijskih problema demokratije u minulom veku. Vraćanje i otkrivanje njegovog bogatog i veoma složenog i razuđenog naučnog opus prethodio je u stvari njegovoj sudskoj rehabilitaciji. Najveći naš intelektualac u teoriji države i prava, jedan od najvećih mislilaca 20. veka bio je Slobodan Jovanović. Njegova rehablitacija počela je prvo u nauci sedamdesetih godina i to upravo na Pravnom Fakultetu na kojem je on i predavao kaže Sima Avramović. Profesori Pravnog Fakulteta Jovica Trkulja i Danilo Basta dali su svakako najveći doprinos vraćanju naučnog dela Sloboda Jovanovića u našu javnost i dali nezaobilazne podsticaje za proučavanje njegovog dragocenog teorijskog i naučnog nasleđa.

Međutim ova sudska rehabilitacija se ne može smatrati kao okončanje procesa rehabilitacije Slobodana Jovanovića, već kao konačno ostvarivanje pravde i izuzetno značajan događaj u našem savremenom političkom i društvenom životu. Radi se pre svega o vraćanju dostojanstva Slobodanu Jovanoviću koji je svojim delom sebi i bez ove zakasnele sudske rehabilitacije obezbedio u našoj nauci i istoriji jedno od najznačajnijih i najuglednijih mesta. Ova rehabilitacija je značajna pre svega za Srbiju jer je poništena velika istorijska nepravda i otvoren prostor za dalje proučavanje i širenje njegovog izuzetnog naučnog opusa.

I pored toga što je naučni ugled Slobodana Jovanovića nesumnjiv a njegova istorijska i politička uloga deo našeg demokratskog nasleđa i ovaj čin njegove sudske rehabilitacije neće proći bez kontroverzi i osporavnja. Ova sudska odluka ne znači reviziju istorijskih događaja i ocena već samo utvrđuje nesumnjivu činjenicu da Slobodan Jovanović kao predsednik izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije i kao osvedočeni demokrata i antifašista nije moga biti osuđen kao ratni zločinac. Međutim, i dalje istrajavaju one političke ocene koje dolaze iz naših tzv. liberalno-demokratskih i građanskih krugova koji Slobodana Jovanovića uporno svrstavaju u zagovornika Velike Srbije i inspiratora velikosrpskog nacionalizma, posebno akcentirajući njegovu ulogu i rad u Srpskom Kulturnom Klubu. Treba samo analizirati na koji naćin je naša štampa propratila vest o sudskoj rehabilitaciji Slobodana Jovanovića. Radi se o rutinskom pristupu ovom izuzetno značajnom događaju, što se može videti u činjenici da se većina listova oglasila na svojim prednjim stranicama kraćim ili širim tekstovima, ali je zato vodeći liberalni i građanski list Danas doneo samo kratku vest koja je zauzela manje mesta od teksta u kojem je najavljena kandidatura predsednika Liberalno Demokratske Partije za predsednika Srbije. I ovaj detalj o načinu izvešatavanja o sudskoj rehabilitaciji Slobodana Jovanovića dovoljno govori o našoj političkoj i duhovnoj situaciji i ideološkim isključivostima koje i dalje dominiraju na našoj političkoj sceni.

Posebno će biti na udaru izjava predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice koji se jedini od državnih funkcionera (što je dovoljno indikativno) oglasio povodom sudske rehabilitacije Slobodana Jovanovića. "To je značajna stvar za Srbiju jer smo ispravili nepravdu i vratili dug velikanu srpskog naroda Slobodanu Jovanoviću. Kada smo donosili zakon o rehabilitaciji verovali smo da je pravda moguća i da Srbija ne sme da pređe i zaboravi teška ogrešenja i bezakonja koje je počinio komunistički režim. Za srpski narod Slobodan Jovanović nikada nije bio ratni zločinac i izdajnik zemlje i današnja odluka suda samo je potvrda da država i srpski narod zajedno odaju dužno poštovanje Slobodanu Jovanoviću". Veliko je i izuzetno značajno pitanje koliko ostale stranke u vladajućoj koaliciji i u opoziciji ali i naša javnost dele ove stavove o odavanju dužnog poštovanju Slobodanu Jovanoviću , ispravljanju jedne od najvećih istorijskih nepravdi i određenju prema teškim ogrešenjima koje je počinio komunistički režim.

Nakon ove sudske rehabilitacije potrebno je učiniti mnogo više i sveobuhvatnije na širenju naučne misli Slobodana Jovanovića jer on još uvek nije postao obavezna literatura na našim fakultetima društvenih nauka, njegovih knjiga nema u našim knjižarama a ne postoji ni stalna i organizovana društvena briga za njegovo naučno i teorijsko nasleđe. Slobodan Jovanović je u svojoj dugoj i veoma plodnoj pre svega profesorskoj i naučnoj karijeri izbegavao da se bavi politikom tako da dnevna politika nije bila polje njegove neposredne delatnosti. Ali kao što se to u našim političkim prilikama i istorijskim iskušenjima često dešava ni najdostanstveniji ljudi našeg naroda ne mogu ostati izvan političkih vrtloga, pa to nije uspelo ni Slobodanu Jovanoviću. U vremenima najvećih iskušenja za srpski narod on se uključio u politički život ma koliko je bio svestan ograničenih mogućnosti i dometa njegovog političkog angažmana. Ali on je nosio u sebi osećaj nacionalne i državne odgovornosti za sudbinu srpskog naroda i zato je svoj nesumnjivi naučni ugled i autoritet stavio u službu opstanka i očuvanja srpskog naroda i jugoslovenske države.

Ali pre svega valja reći da je pre svega važno da knjige Slobodana Jovanovića budu što više čitane i što dostupnije jer njegove misli i stavovi o prirodi politike, državi, naciji, istoriji, demokratiji mogu biti od presudnog značaja za oplemenivanje naše nedovoljno razvijene i artikulisane političke kulture i to kao doprinos izgradnji toliko potrebnog kulturnog obrasca o kojem je tako inspirativno pisao i sam Slobodan Jovanović. Iduće 2008 godine navršava se pedeset godina od smrti Slobodana Jovanovića, i to je jedinstvena prilika da se naredna godina proglasi za godinu posvečenu Slobodanu Jovanoviću i da se na taj način nastavi sa daljom afirmacijom i proučavanjem njegovog naučnog dela Bez toga sudska rehabilitacija neće imati svoj puni smisao i značaj jer jedino ako dela Slobodana Jovanovića postanu deo našeg političkog i društvenog života možemo reći da smo se nakon šezdest godina prećutkivanja i ideoloških diskvalifikacija dostojno odužili prvom Slobodanu među Srbima.


Dragas | 01.11.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 07:43:11 pm »

*

SLOBODAN JOVANOVIĆ, PRVI I NAJVEĆI SLOBODAN MEĐU SRBIMA


"Kao i svugde tako i kod nas, ustavno se pitanje javilo tek pošto je stvorena vladalačka vlast, koju je trebalo ustavom ograničiti." — prva je rečenica Političkih i pravnih rasprava Slobodna Jovanovića. Zar je moguće bolje i plastičnije definisati ovo pitanje, tako da ga razumije svako ko umije da čita.

Jezik Slobodana Jovanovića, rektora Beogradskog univerziteta, predsjednika vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu, najvećeg srpskog pravnika i jednog od najumnijih Srba dvadesetog vijeka, je i danas nenadmašan. Njegove rečenice su kratke i do savršenstva jasne.

Ovakav način pisanja i razmišljanja su Srbi izgubili u periodu socijalističke vladavine kada su složenost izraza i dužina rečenice, koja sama po sebi gubi smisao, postali sami sebi cilj. Sjetimo se samo Slavka Štimca u filmu Varljivo leto '68, i njegovog bubanja lekcije iz marksizma. Iz uporednog čitanja Slobodana Jovanovića i, na primjer, Edvarda Kardelja, ako uspijete pročitati više od par rečenica ovog drugog, se može vidjeti dubina našeg pada i poraza.

Kao čovjek osuđen na dvadeset godina robije za izdaju, sa oduzimanjem njegove imovine i časti, Slobodan Jovanović je poslije drugog svetskog rata morao ostati u Londonu i umrijeti u samačkom hotelu. Još jedna od mučnih sudbina velikih Srba. Ili su bivali ubijeni ili protjerani. Njegovo djelo je poslednji pokušao da zabrani njegov imenjak krajem osamdesetih godina dvadesetog vijeka u poslednjim trzajima očuvanja jednopartijske vladavine.

Sve njegove knjige odišu jasnoćom izraza i direktnošću argumenata. Da je njegova kritika promašenih studija Svetozara Markovića, potpomognutih netačnim podacima, mogla ugledati svijetlo javnosti, ne bismo danas imali nazive ulica, trgova ovog prvog socijaliste kod Srba. Upravo je zato za ne vjerovati da skoro ni jedna institucija, ulica, trg, ne nosi ime Slobodana Jovanovića i to početkom dvadesetprvog vijeka kada je socijalističko uređenje već davno pohranjeno.
 
Osim ogromnog djela koje je ostavio za sobom, posebno se moram osvrnuti na njegov rad na položaju šefa pravnog tima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je poslije prvog svetskog rata dokazala da je ova država naslednica Kraljevine Srbije, pa joj otuda Njemačka mora platiti reparaciju. Bilo je to vrhunsko pravno postignuće.

Slobodan Jovanović se u najtežim trenucima prihvatio najtežeg posla od nacionalnog interesa. Prihvatio je da bude Predsjednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Razočaran ponašanjem mladog kralja Petra tokom rata i posebno odnosom Čerčila koji je predao Jugoslaviju komunistima, pokušao je sve da ovo spriječi. Kada su ga kao najveceg poznavaoca istorije politike u Srbiji u 19. i prvoj polovini 20-tog vijeka, pitali koja je najgora Vlada do sada, iskreno je rekao: "Ova moja".

Izuzetna erudicija, posvećenost svom narodu i zemlji kojoj je ostavio ogromno djelo koje je trebalo da proučavamo i iz njega učimo, Slobodana Jovanovića postavljaju među velikane našeg naroda. Da se nismo odrekli svojih najvećih ljudi i zaboravili šta su nam kazali ne bi nam se devedestih desila treća tragedija u dvadesetom vijeku.

Na kraju, jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera — Slobodana Jovanovića, u kojem možemo prepoznati našu zbilju danas, naročito u Bivšoj Republici Crnoj Gori.



POLUINTELEKTUALAC

Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa... On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u "čaršijskom" smislu, dakle, sasvim materijalistički... Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac... Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom... Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto "njegovo". Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće "korupcionaš", ali neće biti sasvim svestan tog fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu... Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali... Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti — i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.


Radomir Radević, 08.08.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 12, 2010, 07:43:34 pm »

**
POLA VEKA SMRTI SLOBODANA JOVANOVIĆA


GROB U TUĐINI — DOKLE?

Danas više ne postoji nijedna prepreka da se oduži stari dug i da jedan od najvećih izdanaka našeg naroda dobije pravo na počivalište uz pretke, pod lipama groblja u prestonici zemlje čiju je slavu proneo po svetu

Slobodan Jovanović još uvek počiva na londonskom groblju Kensal Grin, u delu grada severno od Temze, koji se danas može smatrati širim centrom, a pre pedesetak godina je verovatno bio na periferiji. Grob sam prvi put posetio sredinom devedesetih godina, zajedno sa Predragom Palavestrom, kad smo se vraćali sa kongresa PEN-a iz Škotske. Bilo je to po izričitom nalogu pokojnog Živorada Stojkovića, velikog Jovanovićevog poštovaoca, koji se još pod Titom i kasnije pod Miloševićem hrabro borio da se sabrana dela Slobodana Jovanovića izdaju, a na kraju je velikom upornošću zajedno sa Radovanom Samardžićem uspeo da priredi i u BIGZ-u objavi dvanaest tomova. Nepoverljivi Živorad je insistirao da mu se donesu fotografije kao dokaz da smo na grobu prislužili sveće. Pored Palavestre i mene, na groblju su tada bili Dušan Puvačić, kao i Nenad Petrović i Đorđe Novaković, dva starija gospodina iz ratne emigracije, koji su poznavali Jovanovića, pamtili njegovu sahranu, a nas doveli u Kensal Grin.

Bio je sunčan avgustovski dan, unaokolo je bilo malo ljudi, a mnogo zelenila i groblje je delovalo skoro idilično. Mesto gde je Jovanović sahranjen nalazi se otprilike u središnjem delu, u aleji koja izgleda kao bilo koja druga, a sam grob nismo zatekli u najboljem stanju. Nadgrobna ploča sa Jovanovićevim profilom u reljefu i teško čitljivim spiskom njegovih dela stajala je blago nakrivljena. Ipak, neko je koji dan ranije bio ostavio buket cveća.

Još tada je bilo dosta onih koji su verovali da je došlo vreme da zemni ostaci ovog velikog čoveka srpske kulture budu vraćeni u domovinu i položeni u grobnicu Jovanovićevog oca Vladimira, takođe slavnog naučnika i liberalnog političara, na beogradskom Novom groblju. Ova tema će se narednih godina u nekoliko mahova otvarati u krugovima tadašnje demokratske, građanske i akademske opozicije Miloševiću, ali nije bilo ni prave motivacije niti, uostalom, mogućnosti da se nešto ozbiljnije preduzme.

Kada sam posle oktobarskih promena, početkom 2001, stupio na dužnost ambasadora SRJ, a zatim SCG u Velikoj Britaniji, učinilo se da se ta dugo očekivana mogućnost ukazuje. Pošto sam pokrenuo rad Ambasade i uspeo da se orijentišem u okruženju, ozbiljnije sam se posvetio projektu povratka Jovanovićevih ostataka u zemlju. Najpre sam obavio niz razgovora sa starijim pripadnicima emigracije, koji pamte Slobodana Jovanovića i poštuju uspomenu na njega. Istovremeno, stupio sam u vezu sa starom beogradskom porodicom Pavlović, koja se, u odsustvu neposrednog potomstva, preko Koste Pavlovića, sekretara i najbližeg saradnika Jovanovićevog, našla u položaju naslednika. Autorska prava Slobodana Jovanovića, na primer, bila su u posedu slikarke Bele Pavlović, koja ih je nedavno testamentom gospodski ostavila Srpskoj akademiji nauka. U Engleskoj živi renomirani profesor novovekovne istorije na Univerzitetu u Sautemptonu Stevan K. Pavlović, koji je, preko oca Koste, zapravo vlasnik grobnog mesta u Londonu gde je Jovanović sahranjen. Sa njim sam, kao i sa beogradskim izdankom porodice, arhitektom Đorđem Pavlovićem (sinom pokojnog Bojka Pavlovića, Kostinog brata) vodio prepisku i u nekoliko navrata razgovarao telefonom oko ideje da se Jovanovićevi posmrtni ostaci prenesu u Srbiju.

Svi sa kojima sam bio u dodiru bili su saglasni da je Jovanovićevim ostacima mesto u rodnoj zemlji, sad pošto je uklonjen režim koji ga je, kao narodnog neprijatelja, osudio na robiju i gubitak građanske časti. Profesor Pavlović je, kako su to zahtevali britanski propisi, spremno dao pismenu saglasnost da grobno mesto, posle ekshumacije, pripadne lokalnim vlastima. On je, međutim, izrazio rezervu koja se ticala pravnog, pa i moralnog aspekta čitavog poduhvata u okolnostima gde je još uvek na snazi presuda za veleizdaju. Rekao je da ne smatra kako ima pravo da bilo koju inicijativu ometa ili da joj se protivi, ali da zadržava pravo da se ne slaže. U istom smislu su se izjasnili i najugledniji ljudi naše dijaspore u Britaniji: niko se nije usprotivio, ali su svi smatrali da bi pre svega drugog trebalo ukinuti presudu i rehabilitovati Jovanovića.

Kako je zamisao bila da u formalnom smislu inicijatori i organizatori prenosa Jovanovićevih ostataka budu pre svega ustanove za koje je on bio vezan, dakle Beogradski univerzitet i Akademija nauka, obavio sam i te razgovore i dobio punu podršku. O svemu sam obavestio predsednika Vlade, koji se spremno složio sa nepolitičkom i nestranačkom koncepcijom povratka Slobodana Jovanovića u domovinu, izrazio mišljenje da čitavu ceremoniju treba držati u granicama akademskog i građanskog dostojanstva, a u ime Vlade obećao je materijalnu pomoć.

Sve se ovo dešavalo najmanje tri godine pre no što je usvojen Zakon o rehabilitaciji. Stvar je bila dodatno komplikovana time što je Slobodan Jovanović osuđen zajedno sa još dvadeset dvojicom optuženika za najteža krivična dela protiv naroda i države, u grupi na čijem se čelu nalazio Draža Mihailović. Na moje interesovanje kod pravnih eksperata i, uostalom, političara u Beogradu, jednodušan je odgovor bio da se slučaj Jovanovića ne može izdvajati iz presude i da je neophodno sačekati donošenje Zakona. Uzevši sve ovo u obzir, odustao sam od daljih nastojanja i, sa svima ostalima, nastavio da čekam. Kao što je poznato, tek će inicijativa Srpske liberalne stranke, pokrenuta stručnije, organizovanije i u povoljnijem trenutku, naići na podršku šire javnosti i dovesti do poništenja presude Slobodanu Jovanoviću.

Dodaću još da se u Beogradu bilo saznalo o našoj londonskoj inicijativi, posle čega su, po akademskim i političkim budžacima, krenula podmetanja u smislu da se sve to radi tobože u interesu promocije Vojislava Koštunice, DSS-a, SPC, SA-NU i uopšte tzv. klerofašističkih krugova. Ove ružne insinuacije malih ljudi nisu, naravno, učinile da se odustane od nastojanja da se ostvari povratak u zemlju Jovanovićevih ostataka, ali u nekom smislu jesu delovale obeshrabrujuće.

Činjenica je da se u arhivi naše ambasade u Londonu i danas nalaze originali (kopije su, zajedno sa prepiskom, kod mene) svih dokumenata neophodnih za ekshumaciju i transport, koje smo svojevremeno pribavili od nadležnih britanskih vlasti. Kurioziteta radi, među njima je i dozvola Houm ofisa, koja tačno predviđa ko mora, a ko sme prisustvovati ekshumaciji, uz izričitu napomenu da se taj čin obavezno obavlja pre izlaska sunca. Dužan sam da pomenem da su troškove tog administrativnog postupka, uključujući i honorar za advokata, spremno i rado podnela dvojica imućnih Srba iz dijaspore, koji su bili spremni da plate i dosta skup specijalni kovčeg. JAT je bez oklevanja bio pristao da besplatno pruži usluge prevoza.

Jasno je, dakle, da danas više ne postoji nijedna prepreka da se oduži stari dug i da jedan od najvećih izdanaka našeg naroda dobije pravo na počivalište uz pretke, pod lipama groblja u prestonici zemlje čiju je slavu proneo po svetu.
 

Vladeta Janković





Ovih dana Srpska liberalna stranka oživela je staru inicijativu za prenos posmrtnih ostataka akademika Slobodana Jovanovića (1869—1958) iz Londona u Srbiju. Pošto su pitanje prenošenja ostataka jednog od najvećih intelektualaca srpske kulture pokretale grupe demokratske i građanske opozicije u Miloševićevom režimu, NIN je, i pre najnovije inicijative, zamolio prof. dr Vladetu Jankovića da autorskim tekstom objasni šta je sve činio, kao ambasador SRJ u Londonu, na projektu povratka Jovanovićevih ostataka u zemlju.

Tekst sa fotografijom (vlasništvo prof. Jankovića) govori o rezultatima sveukupne aktivnosti našeg bivšeg ambasadora u Londonu, ali i o činjenicama koje su takva zalaganja otežavala.

NIN | 21/02/08

[postavljeno 28.06.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 12, 2010, 07:47:23 pm »

*
INTERVJU: AKADEMIK MATIJA BEĆKOVIĆ, PREDSEDNIK FONDA "SLOBODAN JOVANOVIĆ


SPOMINJALI SU GA SAMO ONI KOJI SU GA PSOVALI

Da je Slobodan Jovanović jedan od najvećih srpskih naučnika nije bilo suprotnih mišljenja do 1945. godine. Ali, od tada je on ne samo zabranjeni pisac, nego i "saradnik okupatora i ratni zločinac"





Da li je tačno da je Jovanović bio, kako neki kažu, "čovek srećne naučne, ali nesrećne političke zvezde"?

Na kratak rok — jeste. Ili tačnije rečeno — bio je. Ali, nije prošlo ni pola veka, a onih koji su bili srećnije političke zvezde nigde nema. A Slobodan Jovanović izranja pred očima novih naraštaja veći nego što je ikada bio. Možda je najapsurdnija optužba u istoriji naših apsurda da je Slobodan Jovanović jedini čovek koji je rat proveo u Londonu, a postao "ratni zločinac i saradnik okupatora".

Koliki je njegov uticaj na savremenu političku i pravnu misao u Srbiji?

On je postavio najveću meru u našoj naučnoj misli. Njegovo ime brisano je iz spiska članova Srpske akademije, čiji je bio predsednik. Slično je bilo i na Univerzitetu, čiji je bio rektor, i na Pravnom fakultetu, gde je bio dugogodišnji profesor. Mogao ga je spomenuti samo onaj ko ga je psovao, a bili su kaštigovani i oni koji su mu ime naveli u bibliografiji radova koji su koristili. To je bilo jedno od težih ideoloških ogrešenja posle "oslobođenja".

Zašto srpska javnost, i nakon dve decenije od kada su ponovo izdata njegova sabrana dela, malo zna o Slobodanu Jovanoviću?

Oni koji je trebalo da znaju, znali su. Ali ti koji su znali nisu dovoljno činili da znaju i drugi. Veličina njegovog dela i visina njegove misli učinili su da se jedva mogu prepoznati njegova lična politička opredeljenja. Moral jezika i umetnička i istorijska istina su zastave pod kojima je živeo i umro.

Kako komentarišete najavu ministra Srećkovića da će zemni ostaci Slobodana Jovanovića biti dopremljeni u Srbiju?

O tome se i pre ministra Srećkovića godinama govori i razmišlja. To je svakako jedan od neobavljenih zadataka, a jedini problem je da li je Srbija sposobna da to učini onako kako Slobodan Jovanović, kao rektor Univerziteta, predsednik Akademije, predsednik vlade i prvo pero naše nauke, zaslužuje.

Koji je bio osnovni motiv za osnivanje Fonda "Slobodan Jovanović"?

Gotovo da nema oblasti, umetničke ili naučne, kojom se nije bavio Slobodan Jovanović. Zato ni za ime fonda nije bilo imena koje bi bilo simboličnije od njegovog. Slobodan Jovanović je prvi Slobodan koji je rođen među Srbima. On je neka vrsta monaha koji nema druge dece osim duhovne. U decembru 2008. godine, o 50-godišnjici smrti, na svečanoj akademiji na Kolarčevom narodnom univerzitetu osnovan je Fond "Slobodan Jovanović". Prva javna manifestacija fonda bila je nacionalna akademija "Srbijo, pamti", održana na godišnjicu bombardovanja Srbije od strane NATO-a. Fond je osnovao svoj veb-sajt i pokrenuo tribinu na Kolarčevom univerzitetu na kojoj su tokom protekle godine nastupali domaći i strani autoriteti. Pripremamo izdavanje časopisa "Država" i bibliografiju Slobodana Jovanovića. Na inicijativu fonda, Sveti Sinod SPC doneo je odluku o osnivanju spomen-groblja za sve postradale tokom NATO bombardovanja. U novembru u Petrogradu, fond je potpisao sporazum o saradnji sa Centrom za socijalno-konzervativnu politiku pri stranci Jedinstvena Rusija.

Šta su glavni ciljevi Fonda u narednom periodu?

Prenos posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića iz Londona u Beograd ostaje neodužen dug na koji fond neće prestati da podseća sve dok se ovaj dug ne oduži onako kako dolikuje.


Press online | 14.02.2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 12, 2010, 07:48:09 pm »

*

JOVANOVIĆ MEĐU VELIKANIMA

Posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića položeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, uz prisustvo visokiih državnih zvaničnika i poštovalaca poznatog istoričara i pravnika. Jovanović je ostavio dubok trag u njegovom i našem vremenu, kaže predsednik SANU Nikola Hajdin

Sahrana posmrtnih ostataka pravnika i istoričara Slobodana Jovanovića obavljena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića ekshumirani su u Londonu 1. decembra ove godine, 53 godine posle njegove smrti, a dopremljeni su avionom u Beograd 8. decembra.—

Na Novom groblju bili su i akademik Matija Bećković i predsednik Demorkatske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Pre sahrane, sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve u kapeli na Novom groblju služilo je parastos Jovanoviću.

Prethodno su na komemoraciji na Pravnom fakultetu o jednom od najvećih intelektualaca moderne Srbije na komemoraciji su govorili dekan fakulteta Mirko Vasiljević, rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević i predsednik SANU Nikola Hajdin.

"Svojim sveobuhvatnim angažmanom u društvenom životu Srbije, Jovanović je ostavio dubok trag u njegovom i našem vremenu", rekao je Hajdin i dodao da je Jovanović priznanje za dopinos pravnim naukama dobio 1905. godine kada je izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a tri godine kasnije i za redovnog člana.

Prema njegovim rečima, iako je Jovanović od početka pisao i o književnosti, državno pravo postaje sfera njegovog interesovanja.

"Sve teme koje je obrađivao pokazuju ga kao prefinjenog stilistu i poznavaoca ljudi i prilika", naveo je Hajdin i dodao da se njegovo delo bez obzira na zabranu, proučavalo na Beogradskom univerzitetu.

Rektor Branko Kovačević je podsetio na stavove Slobodana Jovanovića o visokom školstvu i njegovim aktivnostima tokom dva rektorska mandata. Prema njegovim rečima, Jovanović se zalagao za osnivanje studentskih domova, organizovanje đačkih stipendija i stvaranje raznih olakšica za siromašne studente.

"Ponosni smo što je Univerzitet u Beogradu učestvovao u značajnom kulturnom poduhvatu vraćanja posmrtnih ostataka velika Slobodana Jovanovića u otadžbinu", rekao je Kovačević.


Biografija Slobodana Jovanovića

Slobodan Jovanović (1869-1958) rođen je u Novom Sadu kao prvi Srbin koji je poneo ime Slobodan, a tako ga je nazvao njegov otac Vladimir Jovanović, koji je ćerki dao ime Pravda.

Završio je Prvu beogradsku gimnaziju, a potom Pravni fakultet u Ženevi. Objavio je desetine naučnih radova i utemeljio ustavno pravo u Srbiji. U mnogim anketama proglašen je za jednog od najznamenitijih Srba u prvoj polovini 20. veka.

Jovanović je pre Drugog svetskog rata bio i predsednik parapolitičke organizacije Srpski kulturni klub i Srpske kraljevske akademije nauka.

Tokom rata bio je predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu u Londonu, koja je podržavala četnički pokret u zemlji Dragoljuba Draže Mihailovića. Preminuo je 1958. godine u Londonu i sahranjen na groblju Kensal Grin.

Vlasti nove Jugoslavije osudile su 1946. godine Slobodana Jovanovića u odsustvu na kaznu lišavanja slobode s prinudnim radom od 20 godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava na 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

Okružni sud u Beogradu je 2007. godine doneo rešenje kojim se utvrđuje da je presuda Vrhovnog suda FNRJ - Vojno veće iz 1946. godine "ništavna od trenutka njenog donošenja", kao i sve njene pravne posledice i da se poznati naučnik smatra neosuđivanim.

Još 1997. godine pokrenuta je inicijativa da se Jovanovićevi posmrtni ostaci prenesu u Beograd i sahrane, a Okružni sud u Beogradu ga je deset godina kasnije rehabilitovao.

U saopštenju Odbora za organizaciju prenosa posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića u Srbiju ističe se posebna zahvalnost britanskom profesoru Stevanu K. Pavloviću, koji je dao saglasnost za ekshumaciju iz groba koji je pripadao njegovom pokojnom ocu, Kosti St. Pavloviću, sekretaru i rođaku Slobodana Jovanovića.



Ispred Pravnog fakulteta svečano je otvoren i plato Slobodana Jovanovića.

Ploču sa natpisom "Plato Slobodana Jovanovića" otkrili su student-prodekan Pravog fakulteta Marko Antić i članica studentskog parlamenta Pravnog fakulteta Elvira Đukić.

Otvaranju platoa prisustvovali su gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Nikola Hajdin i brojni politički i verski zvaničnici.


RTS | 10.12.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 11, 2011, 05:36:57 pm »

*

SLOBODAN JOVANOVIĆ



Bista Slobodana Jovanovića,
rad vajarke Drinke Radovanović


Fond Slobodan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Februar 05, 2013, 10:38:57 pm »

**

POVRATAK VELIKANA


Dok "milosrdni anđeo" zasipa Srbiju NATO bombama prolazim pored "Tjudor Korta" u Kensingtonu — London na čijoj je zgradi postavljena ploča jednom srpskom velikanu Slobodanu Jovanoviću. Gle čuda, ploče tu više nema. Zašto? Pokrivena je. To su učinili Japanci koji su kupili hotel pa valjda iz bojazni da ih ko ne ošteti, pokrili su ploču. Hvala Bogu da je nisu sasvim skinuli. Strah se pojavljuje da će tako biti i da će je neko skinuti. Inače u Londonu su, na različitim zgradama i različitim mestima, pločama obeležena četiri srpska velikana: Dositej Obradović, Slobodan Jovanović, Miloš Crnjanski i Miodrag Purković. Dositejeva ploča stoji u blizini Glavne londonske banke, Slobodanova na zgradi Tjudor Hotela u Kensingtonu, Miloša Crnjanskog na zgradi u Kvins Veju a Miodraga Purkovića na Domu Sv. Ep. Nikolaja u Severnom Kensingtonu. Kada smo tražili da postavimo i ploču na zgradu u kojoj je živeo pisac Borislav Pekić, nismo dobili odobrenje.
 
Požurio sam i do groblja Kensal Grin da vidim da nije neko i njegov spomenik oštetio ili možda odneo njegov lik sa spomenika a moguće skinuo i natpise. Ipak to se nije dogodilo. U isto vreme na londonskom groblju Bromton, prilikom rata i raspada Jugoslavije, neko je polomio krst od crnoga granita na grobu dr Irineja Đorđevića, potonjeg episkopa dalmatinskog koji je umro i sahranjen je u Londonu. Videći polomljen krst zaprepastio sam se. Preuzeli smo sve potrebne mere da se krst zalepi a telo pok. episkopa Irineja smo poslali za Otadžbinu 1995. godine. Krst je ostao na grobu kao svedok da je episkop tu nekada počivao. Tada sam se uverio dokle može da ide ljudska mržnja i primitivizam. Srpska crkva se starala i stara, koliko je to u njenoj moći, da održava grobove ne samo srpskih velikana nego i svih Srba sahranjenih po mnogim londonskim grobljima. Ovaj posao je ogroman i neizvodljiv jer se ne radi samo o jednom groblju već o mnogima u Londonu.
 
Da bi odužili svoj nacionalni dug prema velikanu Slobodanu Jovanoviću, Srpska crkva i Ambasada Srbije u Londonu započeli su sređivanje dokumentacije za prenos posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića u Srbiju još 2004. godine dok je ambasador u Londonu bio dr Vladeta Janković. Na tom poslu su mnogo radili g. Đorđe Novaković i prota Milun Kostić zajedno sa Ambasadom.
 
Iako vrlo nerado Slobodanov najbliži rođak, profesor Stevan Pavlović, teška srca dao je odobrenje za prenos jer je on smatrao da Slobodan treba da ostane i da počiva tamo gde je sahranjen. Kada je sve bilo skoro gotovo i sređeno rečeno nam je da još Slobodan nije rehabilitovan posle osude istoga od jugoslovenskog komunističkog režima posle Drugog svetskog rata na 20 godina robije i konfiskacijom clokupne imovine. Normalnom čoveku teško je i zamisliti tako nešto. Uostalom novi komunistički režim tako se oduživao i prema drugim srpskim velikanima da bi pokazao kako "proleteri" postupaju prema "buržujima".
 
Pravni fakultet i Akademija nauka bili su isto angažovani za prenos njegovih posmrtnih ostataka u Otadžbinu, ali je ovaj posao morao da stane do daljega. Saradnja Crkve i Ambasade nastavljena je na ovom poslu, posle rehabilitacije Slobodana Jovanovića 2007. godine, i najzad, ambasador Srbije, dr Dejan Popović, obavestio nas je da će iskopavanje Slobodanovih posmrtnih ostataka biti 1. decembra 2011. Novembra 30. 2011. otišli smo na Slobodanov grob O. Radomir Aćimović, o. Dragan Lazić i ja i izvršili pomen na grobu u prisustvu ambasadora Dejana Popovića i konzula Ljiljane Zarubice, a pre iskopavanja njegovih ostataka. O. Radomir je, sutradan, prisustvovao iskopavanju ostataka koji su preneti u Crkvu Sv. Save u Londonu gde je odslužen pomen i gde su ovdašnji i današnji londonski Srbi odali počast ovom srpskom velikanu da bi 9. decembra 2011. godine posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića, u pratnji ambasadora Srbije dr. Dejana Popovića, bili preneti za Beograd avionom JAT'a da budu pohranjeni na otadžbinskom tlu.

KO JE SLOBODAN JOVANOVIĆ

Srpski naučnik i državnik. Prvi Srbin koji je poneo ime Slobodan. Njegova sestra zvala se Pravda. Rođen u Novom Sadu 1869. Već 1897. postao je profesor na Pravnom fkultetu beogradske Velike škole sa vrlo zapaženim radovima i predavanjima kojima se potpuno posvetio. Veliki znalac i dobar pedagog. Ceneći njegov rad i posvećenost nauci kolege su ga 1905. godine izabrali za redovnog profesora a uskoro i za dekana Pravnog fakulteta u Beogradu. Iste godine na predlog Jovana Cvijića i drugih izabran je za dopisnog člana Kraljevske akdemije da bi samo tri godine kasnije postao redovan član. Njegov rad na fakultetu prekinuli su Balkanski i Prvi svetski rat gde je kao vojni obaveznik postavljen za šefa Presbiroa pri Vrhovnoj komandi i prešao sa ostalima albansku golgotu. Posle rata učestvuje kao ekspert na Mirovnoj konferenciji 1919. u Parizu. Vraća se na Pravni fakultet u Beogradu 1920. i po drugi put postaje rektor Beogradskog univerziteta. Postaće zatim dopisni član School of Slavonic Studies u Londonu, pa član Matice Srpske u Novom Sadu, kao i član Poljske akedemije, Češke akademije, Jugoslovenske akademije u Zagrebu. Za predsednika Srpske kraljevske akademije izabran je 1928. godine. Odlikovan je ordenom Sv. Save prvog stepena.
 
S obzirom ne veliki broj njegovih naučnih radova predratni izdavač Geca Kon izdao je dela Slobodana Jovanovića u 17 tomova vrlo lepo opremljena. Čitati njegova dela znači čitati i najlepši stil srpskoga jezika jer je retko ko pisao takvim stilom kao Slobodan Jovanović.
 
Unapredio je i proširio Pravni fakultet kako bi olakšao rad i kolegama i studentima.
 
Važno je napomenuti da je bio osnivač, i urednik Srpskog književnog glasnika a kasnije i osnivač Srpskog kulturnog kluba.
 
Slobodan Jovanović je bio svestran: pravnik, istoričar, teoretičar države i prava, književnik, sociolog, diplomata i jedan od najumnijih ljudi kod nas u 20. veku. Utemeljio je Ustavno pravo. Napisao stotine naučnih radova. Napisao knjige o svojim savremenicima. Pisao o Obrenovićima, Milošu, Mihajlu i Milanu, o Apisu, o Jovanu Hadžiću, Iliji Garašaninu, Svetozaru Markoviću, Nikoli Pašiću, o Makijaveliju, o Robespjeru.
 
U tragičnim zbivanjima posle vojnog puča 27. marta 1941. i svrgavanja namesnika Pavla, ulazi u koalicionu vladu generala Simovića kao potpredsednik. Posle izbeglištva vlade za London postao je 11. marta 1942. i predsednik vlade u izgnanstvu.
 
Po dolasku komunista na vlast u Jugoslaviji, kao što smo ranije napomenuli, bio je osuđen, pored robije i gubitkom državljanstva. Dakle, ostao je u tuđini još uvek aktivan stvorivši Jugoslovenski odbor a kasnije i Udruženje pisaca i umetnika u izgnanstvu čiji je bio i prvi predsednik.
 
Nikada se nije ženio nego je život posvetio svome narodu i nauci.
 
Po okončanju Drugog svetskog rata smestio se u jednu malu sobicu hotela "Tjudor Kort" u Kensingtonu, London. Saznanje da se više ne može vratiti u Otdžbinu nije ga obeshrabrilo da i dalje bude aktivan rečju i perom. Hrišćanin i pravoslavac najradije je razgovarao sa Platonom i drugim antičkim filozofima, a spajajući njihova učenja i hrišćanski moral. Iako zabranjen u svojoj zemlji, Slobodan Jovanović objavljuje svoje radove u emigraciji: u Francuskoj, Kanadi, SAD i Australiji. Politička studija "O totalitarizmu" objavljena mu je u Parizu 1952. Dok su druge knjige ("Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera", "Zapisi o problemima i ljudima" kao i "Moji savremenici") objavljeni posle njegove smrti.
 
List "Poruka", organ Jugoslovenskog narodnog odbora u Londonu, objavljivao je redovno njegove komentare o političkim zbivanjima u Jugoslaviji. Tako je to bilo sve do njegove smrti 12. decembra 1958. godine.
 
"Poruka" od decembra 1958. godine u broju 52 objavila je kako je tekla sahrana ovoga srpskog i jugoslovenskog velikana.
 
Na opelu u crkvi Sv. Save u Londonu bila je prisutna Nj. K. Veličanstvo kraljica Marija, Kralja Petra II. zastupao je Bogoljub Jevtić. Veliki broj venaca srpskih i engleskih bio je pored njegovog odra kao i venci nacionalnih organizacija. Takođe i venac njegovog rođaka i izvršioca testamenta Koste St. Pavlovića.

Opelo su izvršili episkopi: grčki Jakov, Ruske zagranične crkve Nikodim, poljski pravoslavni episkop Matej, protojerej i arh. zamenik Miloje Nikolić, Teodor Kukolj i drugi sveštenici i dva đakona. Bio je prisutan i ruski episkop Antonije.
 
U crkvi se od Slobodana Jovanovića oprostio prota Miloje Nikolić koji je između ostalog rekao: "Kad sam ušao u sobu Slobodana Jovanovića pogled mi je pao na stočić pored uzglavlja na kome je ležala Biblija. Slobodan je bio duboko religiozan... On je sačuvao toplo čovečansko i hrišćansko saosećanje ne samo prema svome narodu kao celini, nego i prema čoveku kao pojedincu".
 
Kovčeg iz crkve su izneli na rukama prijatelji i poštovaoci Slobodanovi od kojih su i danas dvojica živi: Aleksa Gavrilović koji živi u Notingamu u svojoj 92. godini i Nenad Petrović koji živi u Londonu u 87. godini.
 
Pred Crkvom se od Slobodana oprostio Miodrag Stajić, predsednik Udruženja pisaca i umetnika koji je svoj govor završio: "U ovoj tuđoj i maglovitoj zemlji, ali i zemlji sloboda i ljudskih prava, zemlji tvoje mladosti i tvoje starosti, na pragu večnoga sna, iz koga se više nikada ne budi, neka te prate stihovi Šekspira, najznatnijeg sina i pesnika ove zemlje:

 "Plemenito jedno srce prepuče,
 Laku noć, dobri kneže! Horovi
 Anđela neka ti otpevaju mir..."

 
Na groblju Kensal Grin pre spuštanja kovčega oprostio se dr Prvoslav Grizogono, član Jugoslovenskog odbora koji je između ostalog rekao: "Najplodniji i najklasičniji od naših istoričara, neophodni magistar našeg književnog jezika i stila, nezaboravni učitelj čitavih generacija naših kulturnih i nacionalnih radnika, najautoritativniji savetnik vrhovnih rukovatelja međunarodnih i ustavnih poslova"...
 
Spušten je kovčeg sa posmrtnim ostacima Slobodana Jovanovića u grobnicu koja je bila kupljena i namenjena za njegovog daljeg rođaka Kostu St. Pavlovića da čeka vreme slobode kada će se ponovo vratiti u njegovu slobodnu otadžbinu. I dok su ga u komunističkoj Jugoslaviji tretirali kao izdajnika po celom svetu su održane komemoracije i akademije u Slobodanovu čast počevši od Londona pa preko Pariza, Njujorka, Čikaga, Picburga, Kanade, Nemačke, Australije, Južne Afrike i drugde.
 
Na Slobodanov spomenik u Londonu postavljen je njegov lik i ispisana njegova najvažnija književna dela da podsećaju na ovog velikog intelektualca Srbina a Srpska crkva nije zaboravila da mu čini pomene i grob i spomenik čisti od zaborava svih godina od njegove smrti pa dok nisu njegovi posmrtni ostaci iskopani 1. decembra 2011. Godine, položeni u kovčeg i doneti u hram Sv. Save u Londonu odakle su i izneti 20. decembra 1958. godine, a gde mu je izvršen pomen i odato poštovanje današnjih i ovdašnjih Srba pre povratka u Otadžbinu.

KOMEMORACIJA, POMEN I SAHRANA

U subotu 10. decembra 2011. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu održana je u 11 sati ujutro komemoracija u čast Slobodana Jovanovića na kojoj je bio prisutan veći broj naučnih, kulturnih, državnih i crkvenih predstavnika gde sam i ja sam imao sreću i čast da prisustvujem jer sam pre nekoliko dana stigao u Srbiju. Tako sam 30. novembra vršio pomen sa ocem Radomirom i Draganom na groblju Kensal Grin u Londonu, a danas sam u Beogradu na fakultetu i na Novom Groblju.
 
O Slobodanu Jovanoviću i njgovom delu govorili su u amfiteatru Pravnog fakulteta broj 2, posvećenog Slobodanu Jovanoviću: dekan Pravnog fakulteta dr Mirko Vasiljević koji je između ostalog rekao: "Mala nacija, oskudnih državnih resursa ne sme više sebi da dozvoli da svoju perjanicu, ma u kom vremenu i ma po kom nalogu, odlukom svog suda, osudi kao "izdajnika i ratnog zločinca" na višegodišnju robij... Intelektualnoj javnosti u Srbiji nije potrebno podsećanje na Slobodana Jovanovića, ali naciji genetski sklonoj lakom zaboravu i negaciji vrednosti to ipak treba". Tako da je posle ovoga podsetio sve ko je bio Slobodan Jovanović. Posle njega govori rektor Beogradskog univerziteta dr Branko Kovačević ističući veliku brigu Slobodana Jovanovića za autonomiju, prostor i finansijske teškoće Univerziteta i njegovu brigu tada o studentima. Predsednik SAN-u dr Nikola Hajdin naglasio je da je Slobodan Jovanović bio jedan od velikih sinova Srbije koji su dugo bili osuđivani i čije je delo bilo zanemareno.
 
Posle komemoracije na fakultetu svi su izašli ispred Pravnog fakulteta gde je otkrivena tabla na kojoj piše: "Plato Slobodana Jovanovića". Tako da je prostor ispred Pravnog fakulteta dobio ime po njemu.

POMEN I SAHRANA U BEOGRADU

U 13 časova na Beogradskom Novom Groblju, u kapeli broj 1, otpočeo je parastos Slobodanu Jovanoviću koji su služili episkop bački dr Irinej, episkop Atanasije Rakita, izvestan broj sveštenika uz prisustvo predsednika Srbije Borisa Tadića, daljeg rođaka Slobodanovog Đorđa Pavlovića i njegovog sina kao i političke i kulturne elite: dr Vojislava Koštunice, ministara Srđana Srećkovića i Predraga Markovića, akademika Matije Bećkovića, predstavnika Univerziteta, fakulteta i Sanu i drugih brojnih ličnosti intelektualnog i kulturnog miljea Srbije.
 
Posle parastosa posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića preneti su na vojnom lafetu uz pratnju počasnog voda Vojske Srbije i orkestra Garde do Aleje velikana. Na samom grobu nije održan nikakav govor ali posle počasne paljbe, a uz zvuke posmrtnog marša kovčeg je spušten u grobnicu pored grobova Milorada Pavića, Olje Ivanjicki i Dušana Kanazira. Na ploči piše: akademik Slobodan Jovanović. Predsednik Boris Tadić položio je venac na grob Slobodana Jovanovića čiji posmrtni ostaci dođoše da počivaju u njegovoj i našoj Srbiji posle 70 godina provedenih u tuđini.
 
Neka je večna slava i hvala a i pokoj plemenitoj duši Slobodana Jovanovića, čoveka i naučnika koji je zadužio Srbiju i čiji intelekt i rad treba da bude primer kako onima u prošlosti tako i nama u sadašnjosti i generacijama u budućnosti.

San Srba rodoljuba o povratku posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića iz Londona u njegovu Srbiju postao je java. Bog da mu dušu prosti.


Milun Kostić
London

Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: