Verino "Jesenje lišće"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Verino "Jesenje lišće"  (Pročitano 8946 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 03, 2010, 02:39:19 pm »

*

KO JE ISPEVAO NARODNE PESME


VERINO "JESENJE LIŠĆE"

Pevači ih izvode kada žele da istaknu svoje vokalne sposobnosti, muzičari ih sviraju na uvo, a da nije beogradskog poštanskog službenika Đorđa Perića, imena i sudbine njihovih autora ostali bi tajna

Ako tragate za nepoznatim autorima poznatih pesama, zovite Đorđa Perića. On je ekspert za starogradske pesme iako nije muzikolog. Ovakvu preporuku i putokaz dobili smo od profesorke dr Zore Vasiljević, etnomuzikologa. U Muzikološkom institutu tvrde isto i daju broj telefona. Da se nismo pozvali na istaknutu profesorku i poznati institut, teško da bi Đorđe Perić pristao da bilo šta kaže o sebi i o svom radu.

Vodim jedan usamljenički, na neki način dvostruki život, daleko od očiju javnosti — kaže. — Ponos mi nije dozvoljavao da ikad nekog vučem za rukav da bi pisao o meni ili publikovao moj rad. A nemam čega da se stidim. Naprotiv. Samo, ja sam izabrao ulogu čoveka iz senke.

Đorđe Perić je rođen u Beogradu pre pedeset dve godine. Otac mu je Srbin, majka Mađarica.

Obožavao sam majku Katarinu — kaže. — Iako nas je bilo troje dece, po njenoj želji, kada se teško razbolela i postala invalid, ja sam je gledao. Trinaest godina, sve do smrti.

Upisao je srpskohrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, apsolvirao i tu stao. Njegova porodica je počela da pravi kuću na Banovom brdu, u njoj i danas živi, i zbog materijalnih (ne)prilika Đorđe je morao da se zaposli. Na sasvim prozaičnom poslu, usmeravanje pisama. Ovaj zaljubljenik u knjigu radi dvadeset sedam godina u pošti na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu.

Na mom radnom mestu niko ne zna čime se ja bavim pre i posle radnog vremena — veli. — Nikad im nisam pričao o tome. Samo ćutim i radim. Pošteno zarađujem svoj hleb.


ISTRAŽIVAO I MOKRANJČEVE RUKOVETI

Iako je odustao od studiranja, Đorđe nije napustio knjigu. Čak joj se posvetio sa još više žara. Biće skoro tri decenije kako ne izbiva iz biblioteka i kako, po Srbiji, traga za originalnim tekstovima i melodijama popularnih i manje poznatih pesama i biografijama njihovih autora. Danonoćno i mukotrpno istraživanje pretakao je u eseje. Kao stalni saradnik Matice srpske do danas je objavio oko dvesta eseja o starogradskim pesmama i oko sto pedeset biografija, kako kaže, malih, izgubljenih pisaca.

Sarađuje i u "Glasniku Srpske pravoslavne crkve" i na Mokranjčevim danima. Ističe da je jedini, kao književnik, radio na bibliografiji Stevana Mokranjca koja broji trista strana a štampana je u desetom tomu Mokranjčevih sabranih dela. Istraživao je i kako je Mokranjac, koji je u svojim rukovetima obradio osamdeset narodnih pesama, dolazio do njihovih tekstova i kako, na primer, "Biljana" ili "Mirjana" glase u originalu. Prikupio je uz saradnju sa magistrom Anom Matović, etnomuzikologom, veći deo materijala za "Zbornik starogradskih pesnika" koji uskoro treba da se štampa u tri toma. Prvi tom obuhvata period od 1793. do 1847. godine, od Dositeja Obradovića do Branka Radičevića, drugi od 1850. do 1880., od Branka do Jovana Ilića i treći od 1880. do 1943, od Ilića do Dobrivoja Kapisarovića. Prvi period, objašnjava Đorđe, u znaku je lire, drugi gusala, a treći je obeležio sevdah.

Oko osamdeset odsto starogradskih pesnika su mali, nepoznati ili zaboravljeni pesnici — kaže. — Malo ko ne zna bar jedan stih jedne od najpopularnijih varoških pesama "Uzalud behu sve nade moje" ili "Jesenje lišće", ali gotovo niko ne zna za Veru Tornjansku iz Novog Sada. A da nije bilo nje, ne bi bilo ni ove divne elegije koja opeva bolne jesenje rastanke uz melodiju besmrtnog valcera.

Đorđe Perić je još početkom osamdesetih rešio da sazna sve što može o Veri Tornjanski. Pronašao je da je originalni tekst "Jesenjeg lišća" prvi put štampan 1909. godine u časopisu "Ženski svet" pod nazivom "Pre rastanka". U potpisu je stajalo samo Vera. Prezime je našao u spisku saradnika ovog novosadskog časopisa za 1909. godinu. Trag dalje vodi do pisane autobiografije Verinog brata Svetislava, učitelja i pripovedača, koji je zabeležio da se prvobitno njegova porodica prezivala Udicki i da je poreklom iz Kikinde. Novo prezime uzeo je jedan od potomaka jer je jedno vreme živeo u banatskom selu Tornju.


VERINO UVELO LIŠĆE

Svetislavljev i Verin otac Sava bio je učitelj i sa ženom Aleksandrom, rođenom Šikoparija, imao je četvoro dece, dva sina i dve ćerke. Vera je bila najstarija i po Đorđevim saznanjima rođena je 1890. godine u Čanadu. Porodica se zbog Savinog posla često selila. Početkom veka on napušta učiteljsku službu i seli se u Novi Sad gde iznenada umire 1906. godine. Tada počinje borba za opstanak u velikom gradu jer Aleksandra je ostala bez penzije i bez imanja, sama sa četvoro dece.

Prema kazivanju Verine sestre Olge Pantelić i bratanice Vere Lazić, sa kojima sam razgovarao, Aleksandra je živela u četvorosobnom stanu u Gušterskoj, danas Sterijinoj ulici, i da bi decu izdržavala i školovala, držala je na stanu đake, prala ih i kuvala im. Šila je i dečje haljine za novac — priča Đorđe Perić. — Da bi majci nekako olakšala život, Vera se odmah posle završene trgovačke akademije zaposlila u radnji za prodaju nameštaja "Herman i Bote" u Novom Sadu. Vodila je knjigovodstvo. Prekinula je svoje obrazovanje i omogućila da se školuju i na put izvedu mlađa braća i sestra. Olga se setila da je Vera imala neobično lep alt, a umela je da svira i na gitari i harmonijumu. Zbog takvog dara angažovali su je, poneki put, da peva na pozornici u komadima s pevanjem u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu.

Po godinama objavljivanja Verinih pesama u časopisima Đorđe je zaključio da je ona počela da piše još u petnaestoj a prestala da se bavi poezijom u dvadesetoj godini. Zašto je prestala da piše?

Valja znati da je to bilo vreme kada je devojci bilo dozvoljeno da se muzikom i pesništvom bavi samo krišom — objašnjava Đorđe. — Prema bledim sećanjima bratanice i njene sestre Olge Vera Tornjanska se u Novom Sadu upoznala sa mladim poljskim lekarom Stanislavom Pujdakovskim. Poznanstvo se pretvorilo u obostranu ljubav koja je krunisana brakom. Verovatno zbog ratova, Balkanskog i Prvog svetskog, lekar Pujdovski je ubrzo, zajedno sa Verom, otputovao u svoju domovinu. Vera se u Novi Sad vratila pre kraja Prvog svetskog rata, a mladi lekar joj se više nikada nije javio. Ona više nije ispevala nijednu pesmu.


KNEZU SU SE BORILE MISLI

Ni kasnije o sudbini mladog lekara nije ništa saznala. Preselila se u Beograd, zaposlila opet u jednoj prodavnici nameštaja, upoznala pilota Miću Mihailovića, rodila se ljubav i novi brak. Nisu imali dece, a po sećanju njenih potomaka Vera je mnogo volela decu i svake godine je za Božić mališanima njenih rođaka u Novom Sadu nosila poklone. Umrla je, bolje reći uvenula, tiho i tužno 1932. godine. Đorđe je saznao da je sahranjena na Novom groblju u Beogradu, ali grob nije uspeo da nađe.

Ništa manje interesantne nisu ni priče kao ko je napisao "Na te mislim kada zora sviće" ili "Što se bore misli moje" ili "Tajnu", ili kako se pevala "Kad mlidijah umreti"... — na brzinu Đorđe pokušava da iz svojih istraživanja i eseja izdvoji najzanimljivije i da da sažete odgovore. — Prvopomenutu pesmu napisao je Vladimir Nikolić, Srbin iz Hrvatske, a jedini put je objavljena u hrvatskom časopisu "Neven", koji je izlazio u Zagrebu gde je pesnik i živeo 1852. godine. "Što se bore misli moje" najverovatnije je napisao knez Mihailo Obrenović, a posvetio svojoj sestri od stric Anki Obrenović, "Ruži od istoka", kako su je zvali. "Tajnu" je napisao pesnik Milan Berić koji je umro od tuberkuloze u osamnaestoj godini. Prekopao sam Pančevo da za nju nađem melografski zapis, a pevala je Merima Njegomir. Dešavalo se da za jednu starogradsku pesmu nađem i po deset melografskih zapisa, notnih zapisa sa terena, onako kako ih je narod pevao. Sve to sakupiti i sistematizovati je prilično naporan, ali i plemenit posao. Jer, ja se borim za one kojih više nema.

Nije se Đorđe Perić bavio samo starogradskim pesmama i piscima. Istraživao je i legende o srpskoj ženi, po kojima su toponimi dobili današnja imena. Sakupio je 250 takvih priča, spremne su za objavljivanje i svetlost dana će ugledati najverovatnije za 8. mart 2000. godine. Na tu temu Đorđe već ima još pedesetak novih priča. Radi i na monografiji sela Svileuva, rodnog mesta njegovog oca. Gotov je i veći deo materijala za njegovu knjigu pod radnim nazivom "Srpska žena i knjiga" što je, u stvari, istorija ženskog štamparstva i književnosti kod nas.

U mojoj kući imam kolekciju knjiga čiji su autori žene, Srpkinje, a koje su izdate do 1941. godine. Sakupio sam ih ukupno petstotina sa željom da jednog dana otvorim biblioteku srpskih ženskih pisaca — kaže Đorđe Perić. — Za osam godina ću u penziju i tada ću se potpuno posvetiti književnoj istoriji. Penzija će označiti i kraj mom dvostrukom životu.


PRE RASTANKA  

Dakle, uzaman behu sve nade moje,
Uzaman se nadah da ćeš ostati,
A sad tek vidim da zbilja ideš
I da se s tobom moram rastati.
Pa dobro, idi! U dalek onaj svet.
Mira ti želim u kraju tome,
A prijateljstvo i ljubav ovu
Uvek ćeš naći u srcu mome.
Život je borba, retka je sreća,
Istrajna, hrabra u borbi budi;
Ne kloni nikad, pomisli samo
Da ima duša koja te ljubi.
O seti me se! Al' samo tada
Ako ti život zagorča jad;
Al' ako ti bude blistala sreća —
Zaboravi na me, zaboravi tad!
Jesenje lišće već opalo je,
Ni travke nema, pustoš je svud;
Na mome srcu, u mojoj duši
Još uvek vlada večita stud.


Vera

Pesma je u originalu, pod drugim nazivom objavljena prvi put u časopisu "Ženski svet" 1909. godine u Novom Sadu.


Milica Stamatović | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: