Jovan Đorđević (1826—1900)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Đorđević (1826—1900)  (Pročitano 7894 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 13, 2010, 12:21:12 am »

*

JOVAN ĐORĐEVIĆ
(Senta, 09.04.1826 — Beograd, 1900)

Jovan Đorđević rođen je 13. novembra 1826. godine (po starom kalendaru) u Senti, a umro je 9. aprila 1900. godine u Beogradu. Potiče iz ugledne porodice Filipa Đorđevića. Značajan je građanski intelektualac u 19. veku, nacionalni radnik i otac srpskog pozorišta, istoričar, književnik, profesor šabačke i beogradske gimnazije, profesor opšte istorije na Velikoj školi 1888. godine. Napisao je srpsku himnu "Bože pravde", a 1861. godine osnovao je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Bio je prvi direktor i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (1868/1870. godine), sekretar Matice srpske i urednik "Letopisa" 1857. i urednik "Srpskog dnevnika" 1859. godine. Kratko vreme bio je ministar prosvete i crkvenog dela 1892. godine, takođe nastavnik kralju Aleksandru Obrenoviću za istoriju i geografiju.

Književni rad Jovana Đorđevića sadrži poetske, prevodilačke, žurnalističke i istoriografske priloge i dela. Napisao je spev "Knez Pavo", pozorišnu alegoriju "Markova sablja", dve biografije, klasični Srpsko-latinski rečnik, Opštu istoriju u dva toma.

Presudno je uticao na svog sestrića Stevana Sremca, na njegov moralni, intelektualni, nacionalni i politički razvoj i životno opredeljenje za istoriju i književnost. Povodom 180. godišnjice njegovog rođenja, u rodnoj Senti mu je prošle godine podignut spomenik.

*

Niš — Malo je poznato da se u Narodnom muzeju u Nišu čuva i deo zaostavštine Jovana Đorđevića, pisca srpske himne "Bože pravde" i ujaka Stevana Sremca. Po rečima Jovana Mladenovića, kustosa niškog Narodnog muzeja, najveći deo zaostavštine Jovana Đorđevića čuva se u Matici srpskoj u Novom Sadu, ali se šesnaest njegovih originalnih rukopisa nalazi u Narodnom muzeju u Nišu. Naime, posle smrti Jovana Đorđevića 1900. godine, Sremac je nasledio deo njegove biblioteke i rukopisa. Godine 1952. Narodni muzej iz Niša je otkupio Sremčevu zaostavštinu za 60 000 dinara od beogradskog književnika Milorada Pavlovića, zvanog Mile Krpa, Sremčevog prijatelja i biografa. Stevan Sremac je kod njega u Beogradu stanovao punih trinaest godina.

— U to vreme, za zaostavštinu Stevana Sremca bila je zainteresovana i njegova rodna Senta koja je nudila više novca od Nišlija, ali se Pavlović odlučio za Niš, verujući da bi to bila i Sremčeva želja, znajući koliko je popularni pisac voleo ovaj grad. Tako se osamdeset procenata zaostavštine Stevana Sremca našlo u Nišu, a u toj zaostavštini bilo je i šesnaest originalnih rukopisa njegovog ujaka i "duhovnog oca", Jovana Đorđevića, objašnjava za "Politiku" Jovan Mladenović.

Milan Momčilović
Objavljeno: 24.12.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 12:21:45 am »

*
DAVORIN JENKO, HOROVOĐA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG
DRUŠTVA, NAPISAO JE MELODIJU ZA SLOVENAČKU I SRPSKU HIMNU



BOŽE SPASI AKTUELNOG KRALJA

Slovenac Davorin Jenko bio jepoznati pobornik "slovenstva u pesmi" a autor stihova "Bože pravde", Jovan Đorđević, bio je poznati pobornik — kraljeva. Stihovi "Bože spasi, Bože hrani" napisani su kao oda za krunisanje kralja Milana, onda su "popravljeni" za kralja Petra, da bi "šaranje po tekstu" bilo završeno preporukom "našeg kralja", Bogu da ga brani i hrani, ma kako se kralj zvao

Iz alegorije "Markova sablja" književnika i prevodioca, osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i jednog od osnivača i upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu Jovana Đorđevića, koji je u mladosti pisao i stihove, izdvojena je pesma "Bože pravde" i proglašena za srpsku himnu. Bez ikakve sumnje veoma je zanimljivo kako je iz pozorišnog komada proistekla narodna himna koja se na istorijskoj sceni odista dugo zadržala.

Kompozitor i horovođa Davorin Jenko, poreklom Slovenac, koji je dugo živeo u Pančevu i Beogradu, veoma je zaslužan za razvoj muzike i artikulisanje kroz nju nacionalnih osećanja Srba. Njegova nastojanja da proširi i probudi muzičku kulturu u srpskom narodu podržavao je i hvalio i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili". Dok je godinama živeo i radio u Pančevu stvorio je melodije koje su postale veoma popularne, i to ne samo u "prekom" s leve strane Dunava i Save, nego i Matici Srbiji.


U SLAVU KRALJA MILUTINA

"Leta 1872. godine Milan Obrenović, sinovac ubijenog Mihaila, rešio je da se oslobodi namesništva (Ristić, Blaznavac, Gavrilović) i preuzme vlast u Srbiji. Za tu priliku od Jovana Đorđevića poručena je drama sa istorijskom rodoljubivom sadržinom i dinastičkim duhom.

Iskusan u stvarima pozorišta, a slavoljubiv Đorđević je prionuo na posao i sačinio komad iz dva dela "Markova sablja". Junaci Đorđevićeve drame, koja daje presek srpske istorije u protekla četiri veka su Kraljević Marko, Vila i Pevac (pevač, guslar). Apologetski ton protkan je kroz dramu bez okolišenja, a najjasniji je u završnoj sceni: Srbi se okupljaju oko mladog vladara, uzdanice naroda i klikću predstojećem procvatu Srbije.

"Markova sablja", pozorišni komad s pevanjem i pucanjem iz pera Jovana Đorđevića, dramaturga, a zatim i upravnika beogradskog Narodnog pozorišta, publici je prezentovana 10. avgusta 1872. godine baš na proslavi punoletstva i preuzimanja prestola od strane kneza Milana Obrenovića. Znači: i tekst i melodija pesme "Bože pravde" prvobitno su bili posvećeni veličanju mladog dinasta.

Ta Đorđevićeva pesma je prilično dugačka, što je neprimereno himni, tako da će u njenom daljem putešestviju kroz srpski narod doživeti prilagođenje potrebi i biti uglavnom korišćen njen početak i kraj.

Božidar Kovaček, urednik u Matici srpskoj u Novom Sadu, utvrdio je da je dramski ansambl Narodnog pozorišta taj komad prikazivao još trideset puta, što je, s obzirom na broj žitelja ondašnjeg Beograda, zaista, impresivan podatak.


ĐORĐEVIĆ POKVARIO STERIJU LOŠE GA PREPISUJUĆI

A prilikom gostovanja u "Srpskoj Atini" mađarske vlasti nisu dopustile da Novosađani u izvornom obliku dožive "Markovu sablju", s obzirom da su se plašile srpskog "lamentirajućeg nacionalizma", pa su naredile da se najvažniji, završni deo, sasvim izmeni, tako da se izostavljeni deo, uključujući himnu "Bože pravde", popuni scenama u kojima se veličaju zasluge Dositeja, Vuka, Sterije...

Međutim, bilo je čestitih ljudi od pera, poput Svetislava Vulovića koji je Đorđevića označio kao stvaraoca "onako malo servilne i onako scenarijski lepe apoteoze" i sigurno je da je bio u pravu. Neki, poput dramatičara, pesnika i pripovedača Đorđa Maletića, išle su toliko daleko da su tvrdili da se odista radi o plagijatu. Maletić nije nimalo žalio vremena i truda u dokazivanju teza, pa je čak sačinio čitavu knjigu u kojoj je analizovao sličnosti između Đorđevićeve "Markove sablje" i "Sna Kraljevića Marka", dela Jovana Sterije Popovića, u kojem se nalazi "himnična pesma" pod naslovom "Ustaj, ustaj Srbine", koja počinje ovako:

"Ustaj, ustaj Srbine
Ustaj na oružje!
Dan te čeka, noć već bega,
Ustaj, ne oklevaj!
Na noge, Srbi, braćo
Sloboda zove!"

Istina, Maletić je našao mnogobrojne sličnosti, ali ne i podudarnosti, pa je zaključio da ne može biti reči o plagijatu, dodavši da je "Đorđević samo pokvario Sterijino delo".

Iako posvećena jednom Obrenoviću, knezu Milanu, koji će postati i kralj, ni za vreme njegove, ni za vreme vladavine njegovog sina Aleksandra koji je, isto tako, uklonio namesništvo i održao se na prestolu do 1903. kada je sa suprugom Dragom Mašin ubijen u dvoru od strane prevratnika, pripadnika tajne grupe "Crna ruka".

Istina, Jovan Đorđević ju je, kao "čovek za svaku priliku", kako su ga bez ustezanja i podrugljivo nazivali intelektualci koji nikom nisu dopuštali da udari na njihovo dostojanstvo, 1882. deset godina posle nastanka, za koje vreme je očevidno, izvršila snažan uticaj na svet i kulturu građana, "prilagodio" novoj nameni: "Izostavio je poslednju strofu a dodao tri nove, odgovarajuće".


PROPAST ALEKSE ŠANTIĆA

Prošlo je šest godina od dolaska na presto kada je kralj Petar dozvolio da "Bože pravde" postane nacionalna himna Srbije pod vladavinom obnovljene dinastije Karađorđevića.

Na taj način srpska himna je pošteđena posledica međudinastičkih trvenja. Bilo je to u junu 1909. pošto se pre toga pokazao nedovoljno uspelim i jedan javni konkurs za himnu na kojem su učestvovali najistaknutiji pesnici uključujući i Aleksu Šantića ("Božena polja zemlje ove"). Nije utvrđeno ko se prvi prisetio univerzalnosti pesme "Bože pravde" i zatražio dozvolu od novog kralja, čija je vladavina bila u saglasnosti s Ustavom, da ona bude prava i to zvanična himna srpske države sa novom vlašću i vernim čelnicima na kormilu. (Nikola Pašić, pre svih).


PETAR I UMESTO MILANA

Kada se to dogodilo pisac te pesme Jovan Đorđević već devet godina je ležao u grobu. Nije mogao još jednom da bude "čovek za svaku priliku" i sva vremena ali je opet u njegovoj pesmi, koja je već bila uhvatila korena u srpskom rodu i rado se pevala na svečanim i prigodnim povodima došlo do izvesnih promena: tamo gde se, na najudarnijem mestu, pominjao kralj Milan određeno je da se ubuduće peva ime kralja Petra. I tako je to bilo u srpskoj državi i za vreme balkanskih i za vreme Prvog svetskog rata, sve do oslobođenja i ujedinjenja Srba sa Hrvatima i Slovencima u novouspostavljenim granicama kasnije nazvane Jugoslavije. A, 1918. godine, kada je nastala troimena kraljevina s Petrom Karađorđevićem kao zajedničkim suverenom Srba, Hrvata i Slovenaca, sastavljena je i odgovarajuća himna, u stvari potpuno sačinjena od srpske, hrvatske i slovenačke himne.

"Bože pravde" imala je noseću ulogu, a oni sporni stihovi još jednom su promenjeni: umesto kralja Petra, koji je umro 1921. pevalo se "našeg kralja" a umesto "srpski rod" — naš rod. "Prema tome, najnaglašeniji stih je glasio: "Bože spasi, Bože hrani našeg Kralja i naš rod".


BOŽE PRAVDE

"Bože pravde, ti što spase
Od propasti dosad nas,
Čuj i odsad naše glase
I od sad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
Budućnosti srpske brod.
Bože spasi, Bože hrani,
Srpskog Kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu,
Na svak dičan, slavan rad
Sloga biće poraz vragu
A najjači srpstvu grad!
Nek na srpstva blista grani
Bratske sloge zlatan plod,
Bože, spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Nek na srpsko vedro čelo
Tvog ne padne gnjeva grom,
Blagoslovi Srbu selo
Polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani,
K pobedi mu vodi hod
Bože, spasi, Bože, hrani
srpskog Kralja, srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba
Srpske krune novi sjaj,
Nastalo je novo doba, —
Novu sreću Bože, daj!
Kraljevinu srpsku brani.
Pet vekovne borbe plod,
Srpskog Kralja, Bože, hrani,
Moli ti se srpski rod!


Deo teksta preuzet sa: http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/03/article-04.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 13, 2010, 12:22:12 am »

*

B O Ž E   P R A V D E




Ljub. G. Jakšiću!

"Dosta ste Vi mene za koješta Vaše molili, sad evo dođe red da ja Vas za nešto, ali za nešto naše obšte zamolim... ". Tako počinje pismo koje je, po zaduženju kneza Mihaila Obrenovića, pesnik Ljubomir P. Nenadović, tadašnji načelnik u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela, uputio 17. marta 1864 godine pesniku Đuri Jakšiću. To "nešto naše obšte", zašta moli Nenadović, je izrada teksta prve zvanične srpske nacionalne i državne himne. Ovo pismo je najstariji poznati trag o konkursu za srpsku himnu; prvom pozivnom i neuspešnom jer se Đura na ovaj poziv nije odazvao. Krenula su tada iz ministarstva i druga ljubazna pisma drugim pesnicima srpskim — ali bez većeg uspeha.

Viševekovni san o slobodi i viševekovnu borbu za slobodu srpski narod je oduvek pretakao u pesmu i tako svoje pobede i poraze čuvao od zaborava. U svim periodima postojale su pesme himničnog karaktera koje su svim svojim obeležjima bile u funkciji himne, ali počevši od prvog, pa nadalje, konkursa za himnu srpsku — uglavnom su se ta takmičenja završavala dosta neslavno. Himna je pesma koja opija ocećanjem pripadnosti svom narodu, nejakom i smrtnom pojedincu udahnjuje delić besmrtnosti, povezujući ga kroz vreme sa precima i sa potomcima, stavljajući tako smrt i rađanje u istu ravan, odakle iz kolektivnog, neprolaznog sna o slobodi, on, jedinka, prepoznaje svoj koren i svoje stablo — napajajući se božanskom snagom trajanja. Pomenimo samo nekoliko iz mnoštva takvih pesama koje, iako nisu bile službene himne srpske, ipak u svesti srpskog nacionalnog bića nalaze svoje mesto i zaklon od zaborava.

Najstarija prava pevana himna u Srba je "Svetosavska himna". Ispevana je u čast najmlađeg Nemanjinog sina Rastka Nemanjića. Najstariji zapis ove himne nije sačuvan pa se tako ništa pouzdano ne može reći o njenom tvorcu i vremenu nastanka. Još od druge decenije prošlog veka Sveti Sava je u svim srpskim krajevima smatran zaštitnikom škole. Kao školski zaštitnik Sveti Sava je proslavljan sve do 1945. godine, da bi tada, od strane poslušnika katoličko-kominternovskog cuksfirera, bio proglašen ne podobnim.

 
VOSTANI SERBIJE

"Vostani Serbije! Vostani carice" zapevao je nadahnuto Dositej Obradović sa radošću pozdravljajući Karađopđeve ustanike početkom 1804. godine.

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala,
Sada se probudi,
i Serblje izbudi.

Ovi stihovi radosti, koji najavljuju novu svetlost, lete i sada nad Srbijom kao da su juče napisani. Sredinom prošlog veka snovi o jedinstvu srpskog naroda snažno su se reflektovali i na književnost. Nekoliko pesama tom periodu daju pečat.

Najpoznatija i najstarija među njima je "Graničarska pesma" pozna ta po svom prvom stihu: "Rado ide Srbin u vojnike". Autor je Vasa Živković, pančevački prota i bogoslov, i glavni pokretač srpskog nacionalnog pokreta u svom rodnom gradu. Dugo je ova pesma bila neka vrsta srpske ratne himne.

U to vreme nastaje i vrlo popularna pesma "Ustaj, ustaj Srbine", od nekih nazvana i "srpskom Marseljezom". Ppvi put je pevana u pozorišnom komadu Jovana Sterije Popovića "San Kraljevića Marka" 1847. godine, ali je vrlo brzo prevazišla okvire ovog skromnog Sterijinog dela. Revolucionarna 1848 uzdrmala je celu Evropu. Srbija očekuje svoje vaskrsnuće. Sanjaju se Velika Srbija i Dušanovo carstvo a sve što olovku drži pecme piše. Najpoznatija pesma iz tog perioda je:

Oj, Srbijo mila mati,
Uvek ću te tako zvati...
 
Autor je, za književnost anonimni Luka Sarić. Pesma ga je nadživela — njojzi hvala. Početkom drugog svetskog rata general Nedić Milan ovu pesmu uzima za himnu svog pokreta.

Vasa Živković se u tom periodu oglašava pesmom "Orao klikće" kasnije poznatijom kao "Miletićev marš".

Pesmu "Narodni zbor" iz 1875. godine Stevana Vladislava Kaćanskog, prepoznajemo po stihu "Hej trubaču, s bojne Drine". Popularnost joj je na vrkhuncu u periodu koji prethodi sarajevskom atentatu.

Stižemo do vremena u kome je objavljen prvi neuspeli konkurs za srpsku himnu s početka naše priče. Na tom konkursu nije prošao ni Jovan Jovanovic Zmaj. Na njegov tekst, melodiju je uradio, na samrtnoj postelji, Kornelije Stanković ali himna nikada nije izvedena. Konkurs je završen skandalom jer je Nenadović morao javno da demantuje glasine da je podmićivan pa je čak izjavio da konkurs nije ni raspisivan.

Kao što to običio biva Srbima, koji su toliko žudeli za himnom, bilo je suđeno da do nje dođu slučajno. Milan Obrenović, sinovac ubijenog Mihaila Obrenovića, reši da se oslobodi namesništva i preuzme vlast u Srbiji leta 1872. Za tu priliku naruči on, kod uglednog dramskog pisca Jovana Đorđevića, komad sa dinastičkim duhom. Slavoljubivi pisac prionu svojski na posao pa brzo izradi komad sa pucanjem i pevanjem i vilama itd. — pod naslovom "Markova sablja". U završnoj sceni, da bi pojačao sliku pisac upliće himnu koju, kako i valja, peva sav narod. Vila je najavljuje rečima: "Bliži se bliži to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo čuj!" Iza pozornice se začuje vesela muzika a za tim — "sav" narod:

BOŽE PRAVDE TI ŠTO SPASE
OD PROPASTI DO SAD NAS...


Te lepe večeri, avgusta desetog, leta 1872, verovatno niko nije znao da je Srbija dobila svoju prvu himnu. Uspeh komada Markova sablja obezbedio je i veliku popularnost svečano intoniranoj pesmi "Bože pravde", što joj pomaže da se sa pozorišnih dasaka vine u sazvežđe državnih simbola. Muziku je komponovao Slovenac Davorin Jenko. Melodija je i kasnije zadržana, mada je bilo popeđenja sa austrijskom himnom "Gott erhalte". I himna se, začudo, održala i sve više potvrđivala svoju popularnost. Uprkos silnim i brzim promenama na prestolu i u političkom životu Srbije, ona je trajala. Očekivano je da će se gašenjem dinastije Obrenovića ugasiti i himna koja ih je slavila. Za divno čudo, na prelomu dvaju vekova, u novo vreme u koje Srbiju uvodi Kralj Petar I Karađorđević ulazi i već "vremešna" himna srpska. Naravno, po već oprobanom receptu prepravlja se zadnji stih i u njega (što će i kasnije biti praksa) stiže novi kralj Petar I. Sada glasi: "Kralja Petra, Bože hrani / Moli ti se srpski rod". Tako "uređena", sa srpskim vojnikom odlazi u balkanske ratove i u prvi svetski rat. Peva se u molitvama za srpski narod po engleskim crkvama 1916. godine, na proslavi Vidovdana pactypeno je 30 hiljada prevoda srpske himne širom Engleske.

Preživela je mnoge krizne periode smena dinastija, pa čak i period od 1903—1909, kada je praktično bila suspendovana, ali 1918, nije mogla. Stvaranje Kraljevine SHS bio je kraj himne srpskog naroda kao što je to bio kraj mnogo toga srpskog. Stvorena je nakaradna trostruka himna u kojoj je početak i završetak preuzet iz "Bože pravde". To nije bilo sve: Rešenjem broj 21611 od 12 decembra 1919, Minstra prosvete kraljevine SHS, pesma "Bože pravde" još jedanput je preuređena tako što se iz nje izbacuje pridev "srpski" i zamenjuje pridevom "naš".

Tako je Srbija "proterana" iz sopstvene himne a sve što je bilo srpsko postalo je "naše". Srbija je još tada i ne znajući ostala ispred zatvorenih vrata vremena koje je dolazilo.


Žika Ranković
(tekst je objavljen u časopisu "Srpska reč" 1990. godine)
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: