Jelena J. Dimitrijević (1862—1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Jelena J. Dimitrijević (1862—1945)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jelena J. Dimitrijević (1862—1945)  (Pročitano 12294 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 13, 2010, 01:01:43 am »

*




JELENA J. DIMITRIJEVIĆ
(Kruševac, 27.03.1862 — Beograd, 10.04.1945)

Jelena Dimitrijević (Kruševac, 1862 — Beograd, 1945) pisala je krajem 19. i početkom 20. veka, pripadala je grupi postrealista. Njena savremenica bila je Isidora Sekulić, ali je Jelena Dimitrijević ostala u senci zaborava. Danas je gotovo nepoznat pisac. Ona je pisala lirsku poeziju, bavila se putopisima i pismima, pisala pripovetke i romane.

Jelena Dimitrijević rođena je 1862. godine u Kruševcu. Otac Nikola bio je trgovac, a mati Stamenka bila je ćerka knez Milojka iz Aleksinca. U Aleksinac odlazi 1871. tamo završava osnovnu školu i ostaje sve do udaje. Udaje se za mladoga potporučnika Jovana Dimitrijevića i nastanjuje se u Nišu. Kasnije 1898. seli se u Beograd i tamo ostaje do kraja života. Često putuje u Ameriku, Afriku, Aziju.

Sama uči francuski, engleski, ruski, italijanski, grčki, a onda počinje njeno interesovanje za život turskih žena, pa uči i turski. Želja za znanjem pretvorila je Jelenu Dimitrijević u pravog borca za ženska prava, zato je sav njen život bio neprekidna pobuna žene svesne svoje snage da pobedi orijentalno nasleđe, da pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila onoliko vredna koliko joj je rod vredeo. Svoju borbu za ženska prava ona ističe na specifičan način, pre svega u radu ženskih društava. Bila je 1881. godine najmlađa upravna članica Podružbine Ženskog društva u Nišu. Za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, i kasnije upravna članica Kola srpskih sestara.

Najzanimljiviju sliku o njenom životnom angažmanu daju upravo sama njena dela. Bila je čest i jako cenjen gost u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu, Nišu, pa je tako imala prilike da bolje upozna život muslimanki. To iskustvo će kasnije koristiti u svojim delima. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj dominantnoj temi ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarce u lirskim i u proznim radovima spominje uzgred, i samo kao neku vrstu pozadine prema kojoj se oslikava žena. Takva je njena prva knjiga Pisma iz Niša o haremima, i sva ostala pisma — iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. U proznim delima ona ističe začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva.

Opis u njenim delima je slikovit, jasan, i uz opis gotovo uvek je prisutan ironičan komentar, u njemu se oseća protest i mali podsmeh na račun stranaca koje kao civilizovana Evropljanka ne može da prihvati. Veštinom pažljivog posmatrača do detalja opisuje dobro čuvane tajne muslimana.

Neka od njenih dela prevedena su na češki, nemački i ruski.

Umrla je u 83. godini, krajem aprila 1945. godine, i sahranjena kako su novine zabeležile, skoro bez ikoga na pogrebu, pošto je iz nepoznatih razloga, sahrana bila dva časa ranije nego što je bilo objavljeno. (R. Popović)



BIBLIOGRAFIJA

  • Une visione, 1891.
  • zbirka Pesme, 1894.
  • putopisna proza Pisma iz Niša o haremima, 1897.
  • pripovetke Fati-Sultan, Safi-Hanum, Mejrem-Hanum, 1901.
  • roman Nova, 1912.
  • Amerikanka, 1912.
  • Pisma iz Soluna, 1908—9.
  • Pisma iz Indije, 1928.
  • Pisma iz Misira, 1929.
  • Novi svet ili u Americi godinu dana, 1934.
  • Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, 1940.


Izvori

  • Knjiga Jelene Dimitrijević Pisma iz Niša o haremima
  • Slobodanka Peković — Putopisi Jelene Dimitrijević kao mogućnost viđenja drugog
  • Katalog retkih srpskih knjiga

Wikipedia
Autor fotografije nepoznat


... Javila se stihovima, sasvim osrednje vrednosti (Pesme, Niš, 1894).— Đul-Marikina prikažnja (Beograd, 1901) su lepa slika staroga Niša, u rodu Sremčevih niških pripovedaka. Turski ženski svet opisan je u Pismima iz Niša o haremima (Beograd, 1897), Pismima iz Soluna (1908), u većoj pripoveci Fati Sultan (Beograd, 1907) i naročito u velikom romanu Nove (Beograd, 1912). Iako su bez veće originalnosti i jače snage, sa jednolikim predmetima, pisani dosta bezličnim stilom, ti radovi ipak imaju svoga interesa i svoju čitalačku publiku.
Jovan Skerlić


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 01:02:12 am »

*

PISMA JELENE DIMITRIJEVIĆ


Danas gotovo nepoznata i zaboravljena spisateljica, Jelena Dimitrijević, počela je da objavljuje svoje prve pesme u Otadžbini i Vili.1 Tema pesama je bila karakteristična za njeno pesništvo. Pevala je o ljubavi, o sevdahu, ali na nesvakidašnji način, ili bar na način neprimeren ženskom poimanju ljubavne poezije. Njene su pesme odmah izazvale pažnju, ali i znatiželju. U Videlu, u rubrici posvećenoj pregledu novih književnih dela i pojava, kritičar pomalo patetično pita: "Ko je to što onako kao Mirza peva ljubavi... To je žena koja voli žene, ali ih voli kao što ih mi volimo".2 Mnogo se nagađalo ko se krije iza potpisa Jelena. Sevdalijske pesme i neskriveno erotsko osećanje samo su podsticali maštu. "Od nekuda iskrsnu pripovjetka da je Jelena Turkinja, pobjegla iz jednog harema... Utoliko lakše moglo se misliti da je Jelena čeljade sa dalekoga istoka, jer je njena poezija tako živi i vjerni otpjev istočnjačke bujnosti i strasnosti, tako rječiti otisak..."3. Pesničku ličnost Jelene Dimitrijević suvremeni kritičari su poredili sa Mirzom Šafijem, Sapfo, i, najčešće, sa Jovanom Ilićem i njegovom zbirkom pesama Dahire.





Danas se njene teme ne čine toliko originalnim, jer kada su se 1894. godine u Nišu pojavile Jelenine pesme, pozni romantizam i sasvim posebno interesovanje publike za turske teme, stvorili su pogodno tle za opisivanje sevdaha, strasnih i skrivenih ljubavi. "Istočnjačkim žarom" već se bio proslavio Jovan Ilić, a oko njega se okupljao i pravi kružok "pisaca sevdaha". Ipak je sve kritičare zanela i iznenadila baš tema njenih pesama: "Ona je izabrala da peva turski život, ili, tačnije reći, ljubav prema Turkinjama... . Ona je dakle stvorila nov način, nov, originalan rad poezije..."4. Ipak, nijedan od njih se nije pozabavio pravom analizom strukture pesama, pa čak ni dubljom analizom nove teme koju je pesnikinja ponudila. Pavle Popović jednostavno konstatuje da su pesme pisane sa "pretensijom" i da im zato "književnost mora dati naročiti značaj". Istina, mimo ostalih pohvalnih napisa u kojima se jednostavno tvrdi da su pesme dobre, Pavle Popović iznosi i argument koji je i u današnje vreme zanimljiv. "Ove je pesme pisala jedna žena; taj je slučaj redak...  U našem književnom životu, žena ne igra veliku ulogu".5

Pre Jelene Dimitrijević, pesme je pisala Milica Stojadinović Srpkinja. Bila je slavljena, hvaljena, dopisivala se sa znamenitim ljudima, i inspirisala ih svojim rečima i mislima. Život je završila kao napuštena pijanica. Još ranije, Dubrovkinja Cvijeta Zuzorić dosegla je legendarnu slavu, živu i danas. Ipak, nijedna njena pesma nije sačuvana, dok soneti Torkvata Tasa posvećeni ovoj lepoj i talentovanoj ženi nisu bili zagubljeni.

Suvremenice Jelene Dimitrijević bile su Milica Janković i Isidora Sekulić. Milica Janković je bila pravi predstavnik "ženske književnosti". Pisala je sentimentalne ljubavne romane namenjene sasvim određenoj, ženskoj publici. Nju je kritika prihvatila blagonaklono, a najznačajniji kritičar epohe, Jovan Skerlić, pohvalno je govorio o prvim zbirkama pripovedaka Milice Janković. Naprotiv, njegov sud o prvoj zbirci pripovedaka Isidore Sekulić, bio je porazan. Skerlić nije prihvatao, nije shvatao novi, introvertni, krajnje individualni pogled na svet kakav je iskazala Isidora Sekulić. Postoji još nešto: u književnosti i kulturnoj sredini u kojoj je veliki reformator jezika, pa i pogleda na literarno stvaranje, Vuk Karadžić, podelio naše narodne pesme na muške i ženske, to jest, na epske i lirske, jasno se znalo koji je domen žene pisca.

Ženskom književnošću smatrane su lirske pesme, ljubavni romani i pripovetke, dnevnici, pisma i putopisna književnost. Sve naše spisateljice, izuzev Isidore Sekulić, uklopile su se u dozvoljene oblasti. Ona je bez zazora pisala o ličnom doživljaju sveta, bavila se kritikom, čak je sačinila i programske tekstove. Tako je Jovan Skerlić imao dva razloga da ne prihvati njeno stvaralaštvo: pripadala je i bila jedan od glavnih stvaralaca moderne književnosti, one koju je Skerlić nazivao "crnom", i bila je žena pisac koja se nije pridržavala ograde zabrana. Ipak, sem po pitanjima čisto književne prirode, Isidora Sekulić nije bila prevratnica. Prevratnica je bila Milica Janković i još više Jelena Dimitrijević. Jelena Dimitrijević nije u svome književnom stvaralaštvu prelazila okvire postavljene ženi piscu. Ona je pisala lirsku poeziju, bavila se putopisima i pismima, ali je zato sav njen život bio neprekidna pobuna žene svesne svoje snage da se iščupa iz orijentalnog nasleđa, da pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila onoliko vredna koliko joj je rod vredeo.

Jelena Dimitrijević rođena je 1862. godine; udala se sa devetnaest (1881); sama je naučila francuski, turski, engleski, ruski, italijanski i grčki jezik. Od devojke koja je bila vaspitavana po načelu "bolje je devojka čuvena, a neviđena", njena volja i želja za znanjem pretvorili su je u veliku putnicu, u ženu za koju se može reći da je bila pravi borac za ženska prava i, verovatno, prvi pravi pisac "ženske književnosti", i to "prave ženske književnosti, jake i priznate, ravne u svim pogledima muškoj književnosti, ne samo tek na početku evolucije, (koja) je počela u nas da se javlja pojavom 'naše Safo', kako je to slikovito rekao Svetomir Jakšić, Jelenom J. Dimitrijević".6




Sama Jelena Dimitrijević u svojim Pismima iz Soluna na pitanje da li je feministkinja odgovara: "U nas ima njih dosta... . I ja sam po malo, ali ne kao Amerikanke".7 Njen feminizam se iskazivao u, za naše prilike, sasvim specifičnom vidu, pre svega u radu ženskih društava koja su imala raznovrsne programe - od dobrotvornih do prosvetiteljskih. Bila je (1881) najmlađa upravna članica Podružine Ženskog društva u Nišu; bolničarka za vreme balkanskog rata; Upravna članica Kola srpskih sestara i jedna od pokretača kalendara Vardar, kojim je Kolo pokušavalo da suzbije tuđinsku propagandu i uticaje (naročito na jugu) Srbije. Ipak, najzanimljiviju sliku o njenom životnom angažmanu daju upravo sama njena dela. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj, dominantnoj temi — ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarci se i u lirskim i u proznim radovima pominju uzgred, i samo kao neka vrsta pozadine prema kojoj se oslikava žena. Takva su njena prva pisma, Pisma iz Niša o haremima, i sva potonja — iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. Takvo, žensko, viđenje sveta utoliko je zanimljivije što je, očigledno, bilo spontano, i što Jelena Dimitrijević nije ni mogla, niti je pomislila da može i nekako drugačije. U proznim delima, njena začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva nije tako eksplicitna kao u pesmama. Ona će u Pismima iz Misira zabeležiti: "Na magarcima jašu ljudi, a žene idu peške...  kroz jednu nozdrvu provučena je karika, srebrna, a možda i zlatna, tek utisak je jedan isti...  Jedne su tetovirane po čelu i bradi: obeležene kao koze i ovce da se zna iz čijeg su tora".8 Opis je slikovit, jasan, gotovo kao da je prizor uhvaćen fotografskim aparatom. Uz opis je i ironičan spisateljkin komentar. Oseća se u njemu i protest, ali i mala veselost i laki podsmeh na račun stranaca, onih drugih, različitih od nas. U nešto ranijem putopisu iz Soluna njen stav prema položaju žena je pun indigniranog nerazumevanja prema običajima koji njoj izgledaju sasvim neprimereni: "I sad mi padne teret na dušu kad se setim one desetogodišnje ženske dece s dugačkim suknjama: udate...  Ali ortaka još ima, čak i u Solunu, gde se duše žena otimaju i bune".9 Medjutim, pravu, eruptivnu pobunu iskazala je Jelena Dimitrijević u sarkastičnoj pesmi Žena koja se po svojoj oštrini može meriti sa čuvenim "političkim" pesmama Jovana Jovanovića Zmaja. Bez zadrške, besno uzvikuje:

Divljaci! ŽENA još je vama "žena",
Od sto vam leta maloljetna biva -


Još joj kažete: "To nije za žene!"

S fizičke snage u ponosu svome,

Puna vam usta: "Kultura, kultura" —
Kultura svuda svojim krilima vije,
Al' do vas puta prokrčila nije —
Puna vam usta: "Kultura, kultura".10

Jetkost ove pesme zahteva da se nad njom zamisli svaki čitalac, pogotovo ako se ima u vidu da to nije revolt mlade, već zrele žene, pesnikinje koja u toj, 1913. godini, kada je pesma objavljena, ima pedeset i jednu godinu i dugogodišnje iskustvo u radu Ženskog društva i Kola srpskih sestara.

Jelena Dimitrijević je poznavala "kao retko ko orijentalni život",11 a i zanimanje za običaje doskorašnjih gospodara bilo je veliko. Tako je postojao dvostruki razlog da se objave Pisma iz Niša12, svojevrstan i po mnogo čemu nesvakidašnji putopis. U svom predgovoru za putopise iz Amerike, već priznata i iskusna spisateljica sama definiše svrhu putopisne književnosti: "Svaki putnik obično opisuje mesta i ljude onako kako ih je on sam video".13 Putopisni žanr u vreme Jelene Dimitrijević već je imao određeni umetnički status, i u našoj književnosti obeleženoj dominacijom patriotskog osećanja, brzim društvenim promenama, novim naučnim potrebama i unaprećenjem komunikacijskih sistema, bio je, čini se, posebno popularan, verovatno i zato što je vladala naročita usaglašenost između opisa putovanja i nacionalno-oslobodilačkog preporoda. Najčešće, putopis podrazumeva opis putovanja, impresije s puta; i u taj model se sasvim dobro uklapa većina dela Jelene Dimitrijević. Nešto je komplikovaniji slučaj sa Pismima iz Niša jer u njima nije opisano putovanje, niti je putovanje poslužilo da se napiše naučni izveštaj: istorijski, geografski, etnografski. Velika je razlika između strogog, egzaktnog putopisa Stojana Novakovića14 objavljenog gotovo u isto vreme i o mestima koja su veoma blizu Niša i putopisa Jelene Dimitrijević. Ipak, ova knjiga jeste putopis u kojem se opisuje jedno mesto, odnosno posebna znamenitost toga mesta — haremski život. A haremski život jeste povod da se priča i o običajima i o istoriji. Pisma iz Niša, putopisni prvenac Jelene Dimitrijević, nose u sebi neke od osnovnih problema koji su zaokupljali spisateljku tokom čitavog njenog književnog života. Pre svega, odnos prema sopstvenom narodu koji se suprotstavlja svim ostalim. Već u prvom pismu upućenom Lujzi Jakšić, čitaoca iznenaćuje prejako izraženo osećanje patriotizma. Danas opis Niša i prvog viđenja ovog grada zvuči isuviše sentimentalno i preterano teatralno. Devojčicu koja sa majkom i bratom ugleda grad, obuzima prenaglašena radost: "... ja zadrhtah, uspravih se da ga bolje vidim, raširih ruke da ga zagrlim i, klonuh: naslonih glavu na grudi moje ostarele majke; obe se zaplakasmo...".15 Ipak, o fenomenu ovog preteranog patriotizma u pismima Jelene Dimitrijević moglo bi se raspravljati na više načina. Pre svega bi trebalo da se vidi šta se pod patriotizmom podrazumevalo u ono vreme i kakve su bile funkcije patriotskog osećanja u drugim, sličnim delima. Polazno opredeljenje Jelene Dimitrijević nije bio samo stav prema naciji, već pre prema širem i kompleksnijem pojmu domovine, o čemu se posebno mora voditi računa jer je to vreme ubrzanog formiranja moderne nacije i posebnog nacionalnog ushićenja nastalog posle oslobađanja južnih krajeva Srbije. Stoga je i razumljivo ushićenje spisateljke kada kaže: "U niškoj sam crkvi! Niš je naš!", i odmah zatim sa još jačim patosom: "Srećna si! — Gledaš turske adete u srpskom Nišu..."16 Iskazana želja da se putnici po svim srpskim običajima uskoro dočekuju ne samo na Nišavi, nego i na Vardaru, u slobodnom Skoplju, sasvim je u duhu užurbane srpske želje da se sva braća oslobode. Slična osećanja nisu retka ni u drugim putopisima iz tog vremena i patriotski zanos je gotovo opšte mesto u literaturi. Zato Pavle Popović bez dvoumljenja i kaže da je patriotizam Jelene Dimitrijević sasvim razumljiva pojava za to vreme.17 Posebno je zanimljivo da u tom naraslom patriotskom osećanju, pri opisivanju bivših turskih krajeva, nema mržnje na "muslomane". O njima se govori sa zanimanjem koje može da pruži egzotičan i nepoznat narod. Sa romantičarskom preteranošću se govori o opsesivnosti orijentalne pesme i ljubavi. Zanos koji izaziva turska pesma je toliki da se zaboravi na rat, na čarke preko rovova. U jednom opisu Niša, pesma koja ima naslov Plač Turaka za Nišom, i koja se čuje sa turske strane, izaziva veliko uzbuđenje. Melodija puna uzdaha "ponese te visoko, visoko nad ovim svakidašnjim, prašljivim svijetom u vasionu".18

U prikazu knjige Milivoja M. Kostića, Pisma s puta, o izuzetno zanimljivom, i za ono vreme, i uzbudljivom putovanju od Beograda do Zaječara, kritičar ističe potrebu nacije za ovakvim štivom: "Putopisna književnost može da bude i od zabave i od pouke. Nama Srbima dobro je došla svaka ovaka književna rabota, osobito kad se tiče naših srpskih krajeva".19 U svakom slučaju, upoznavanje života "Muslomana" bilo je svojevrstan izazov za našu književnost, naročito zbog posebnih vidika koji su bili otvoreni "otkako je prestala...  opasnost političkog ropstva". Muslimanski svet je sada bio posmatran sa simpatijama koje su našim piscima dugo bile potpuno nezamislive. U turskom karakteru više se ne insistira samo na "obesti i nasilju",20 već se prepoznaju i druge ljudske osobine. Tako je Jelena Dimitrijević sa svojim putopisom bila potpuno na nivou očekivanja publike. Pisala je utiske iz drugih krajeva, i to muslimanskih, i o temi koja je oduvek golicala maštu nevernika — o životu u haremima.

Struktura putopisa je uobičajena i ne odstupa od standardnog obrasca. Jelena Dimitrijević je iskoristila jedan od oblika — pismo, što joj je omogućilo da pravi manje digresije. Oblik pisma joj je dozvolio da i sebe uplete u kazivanje, i to ne samo kao posmatrača i svedoka, već i kao aktera zbivanja. Način na koji su je turske žene prihvatile, ona je iskoristila i da prokomentariše naravi i da sa nešto ironijske distance zaključi da je stvarnost često daleko od proklamovanih ideala. Turci ističu dušu, dobru dušu u prvi plan, ali se ipak desi da se dobra devojka vrati porodici jer je ružna. Na ličnom primeru zaključuje da možda cene i pamet i dušu, ali da je njen izgled ipak bio ono što su jedino videle, pa prema tome i sudile. Pisma su bila povoljna i zato što predstavljaju i zasebne celine koje, ipak, nisu delile niti udaljavale od osnovne zamisli. Svaka ova mala zasebna celina davala je povoda da spisateljka govori i o posebnim temama: o jeziku, pesništvu, kulturnom nasleđu, veri, a da sve te posebne teme, digresije, postepeno dopune celinu zamisli.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 13, 2010, 01:02:54 am »

*
nastavak

Knjiga Jelene Dimitrijević specifična je još na jedan način. Ovaj putopis krije u sebi i nagoveštaje veće i celovitije epske forme — romana. Svako pismo upućeno iz Niša po jedna je stepenica dalje u otkrivanju svadbenih običaja, ali se u isto vreme pažljivo prati i sentimentalni život aktera. Kritičari su odmah uočili skrivenu romanesknu formu: "Prikazati u skromnom okviru pisama čitav roman, i to ne roman jednoga lica nego čitave nacije..."21 Mlada i mladoženja nisu imaginarne ličnosti, već pojedinci sa ličnim osećanjima, karakterima, socijalnom pozadinom. Spisateljka se nije zadržala samo na opisu običaja i obreda, već je pravila i male, ovlašne portrete ličnosti. Sve žene koje sede, piju kafu i pričaju cele noći, imaju svoju sopstvenu sudbinu koju Jelena Dimitrijević saopštava. Nevesta je nesrećna jer ne može da pođe za dragog, i iz pisma u pismo prate se promene na mladoj devojci. Kako vreme odmiče, ona slabi, tužna je, a žene komentarišu, sažaljevaju. I sve ostale prisutne hanume imaju svoje priče, i svaka se priča saopštava počasnoj gošći, inoverki, ženi koja može da razume i čija je učena različitost upravo garancija za dobar prijem ispovesti.

Opisi žena u haremu su dvojaki. Pre svega, opisuje se tačno sve ono što okružuje žene. Tačno se opisuje odeća, šminka, nameštaj, običaji. Tu spisateljka nimalo ne pušta svojoj mašti na volju; njen opis je slikovit, ali egzaktan.

Međutim, Jelena Dimitrijević koristi sasvim drugi jezik kada opisuje unutrašnji život Turkinja, ili kada iznosi svoje lične komentare. Tada zaboravlja na svoju ulogu objektivnog posmatrača i dozvoljava svome sentimentu da se potpuno iskaže. Ucveljena mlada kao da je junakinja iz dela Janka Veselinovića ili Čedomilja Mijatovića. Slikajući njena osećanja spisateljka se služi stereotipima i klišeima koji su, s jedne strane, bliski našem kulturnom nasleđu jer se prepoznaju u narodnim pesmama (sunašce sjajno, evo jedva zeman dođe i slično), ali i onima koji su trivijalni i koji samo opterećuju tekst. Devojče je "nežno i tužno", "krupne suze" vlaže "zamišljeno oko", "dubok uzdah" izlazi iz "nemirnih grudi". Ipak, ovakav način pisanja bi se mogao objasniti željom da se predmet oživi iznutra, da se uđe iza postavljene barijere i da se opisane stvari proosećaju, da se prikažu same sobom.

Jelena Dimitrijević je poznavala orijentalnu književnost i knjige muslimanskih putopisaca o našim krajevima. Pišući kitnjasto, sa mnogo deminutiva koji danas smetaju čitaocu, ona je zapravo o Turkinjama pisala njihovim sopstvenim jezikom. Sama kaže da "Muslomanke" mnogo vole deminutive, pa se čini i logičnim da kada piše o Muslimankama i govori na njihov način. Zato su i opisi koji podsećaju na pripovedanje iz Hiljadu i jedne noći, česta upotreba stihova kojima se ilustruje pripovedanje, jedan od načina uživljavanja u atmosferu.

Malo bi teže bilo objasniti zašto Jelena Dimitrijević upotrebljava toliko turcizama? Upotreba živopisnog govora niških Turaka opravdana je kada se govor tačno prenosi. Opravdan je i kao začin i ukras u opisima same spisatjeljke, ali rukopis je pretrpan rečima koje su možda u ono vreme zvučale manje nepoznato, ali za koje je danas neophodan prevod. Rečenice poput "Džan'm' džigerem, kad sam tek sada az'r sa svojim muhabetli pismom" skoro su nerazumljive. Verovatno je ovakav način pisanja bio upotrebljen zbog spisateljkine vere da se tako oživljava tekst, da mu se daje neophodna autentičnost i egzotičnost. Ali, istina je i da je u to vreme Jelena Dimitrijević već bila naučila turski i da joj je bio "ćeif da vidiš koliko sam naučila".22 Pored toga, moguće da je zatvoreni haremski život izazvao potrebu da se o njemu piše na jedan poseban način, sa mnogo preterivanja i patosa. Možda je i poznavanje jezika u kojem postoji poslovica "Tatli dil'n (slatki jezik tvoj) pamet mi uze, srce mi odnese...", omogućavao da se lakše izrazi ono osećanje strasnog treperenja i zanosa primereno drugačijem mentalitetu naroda koji smatra da je reč, pesma zato da "kazuje najmiliju kćer neba — ljubav".23

Pisati o životu harema u ono vreme nije bilo lako. Malo je bilo onih koji su mogli da zavire iza rešetaka prozora. Jelena Dimitrijević je uspela jer je bila žena, i jer je bila učena žena. Nju su poštovali i verovali joj. Prema ličnom svedočenju u Pismima iz Niša, u turskim kućama bila je primana kao poštovani gost, ali i kao osoba od poverenja. Ona je znala jezik i mogla je da razume, a to su bili preduslovi da se odobri druženje sa haremima. Ulazeći iza zavese, Jelena Dimitrijević je bila pažljiv posmatrač koji sa zanimanjem gleda, ali i radoznala osoba koja se čudi, odobrava ili osuđuje. Iako je, mnogim uzgrednim zapažanjima, ispričala dosta o turskom shvatanju života, ipak je pravo interesovanje bilo usmereno na ženu, njen život, njen odnos prema muškarcima. Hanume iz niških harema su posredstvom Jeleninih pisama dobile dimenzije stvarnih osoba, žena koje su zaokupljene životnim problemima, koje razmišljaju. Haremske odaje su izgubile sjaj kojim su romantičarski pesnici i slikari obasjali svoja dela. U prizorima iz niških harema nestalo je lepih, ali beživotnih odaliski. Zainteresovana Jelena Dimitrijević ulazi u hareme oboružana znanjem i oštrim okom. Dok objašnjava običajno-pravne odnose pri sklapanju braka, pažljiv posmatrač uočava detalj: meku ruku kadune neradnice. Docnije, u pismima, biće objašnjeno kako žene u haremima malo, ili nimalo ne rade. Spisateljka kaže da je sama videla kako njen stari sused čisti grašak, a drugi prostire pelene dok se žena šeta obalom reke da uhvati svežeg vazduha. Osoba iz druge kulturne i verske sredine s podjednakom pažnjom primećuje i dobre i loše strane turskih običaja. Čini joj se sitničav ugovor u kojem se nabrajaju sve stvari koje mlada donosi, bez obzira što taj ugovor štiti ženu ukoliko je muž otera. Ironična je prema zabrani venčavanja rođaka jer se zbog očuvanja imanja, zabrana često krši. Blagonaklono opisuje ruho i nakit, ali sa prezirom emancipovane Evropljanke govori o šminkanju i malim kozmetičkim operacijama. Ipak, ona se ne podsmeva drugačijem osećaju za lepo i kada je u (neprijatnoj) situaciji da se njena prijateljica glasno smeje, njen bes se obrušava na Srpkinju koja je sujetna i netolerantna.

Kao i u svim ostalim knjigama Jelene Dimitrijević i u ovoj je jasno iskazan stav prema ženskim pravima i ženi kao neshvaćenom i odgurnutom delu ljudske zajednice. Spisateljka ne voli kada se bezrazložno podsmeva ženskim navikama i uvek oštro reaguje tražeći oslonac u ironiji: "Što se Hajrija doteruje nije čudo — žena je. A šta je Ali-beg?" Ali ono što je najviše pogađa je obespravljenost žena i ženska pomirenost sa tim stanjem. Evropljanka ne može nikako da shvati potpunu zavisnost Turkinje od muškarca, oca ili muža. Sklapajući brak, nevesta u znak pokornosti, ljubi muža u čelo, ruku i - nogu. To ljubljenje muževljeve noge kojim se simbolično priznaje ko je stariji izaziva zaprepašćenje. Njeno čuđenje i otpor izazivaju i mnoge druge stvari koje ne prihvata, ali to je ne sprečava da se divi i običajima koji su za pohvalu. Ne zaboravlja da kaže da čak nije "ni čula da je koju muž istukao". Pošto je upoznala porodični život, podsmeva se zabludi o lošem mužu koja se u našim krajevima iskazuje poslovicom "zao kao Turčin". Jer, ona se uverila u suprotno.

Knjiga pisama iz Niša nije samo zanimljiv opis nesvakidašnjih prizora, ona je i mnogo više; blagi protest feministkinje, jasno iskazan životni stav nekonvencionalne žene, svedočanstvo o jednom vremenu i, naročito, o jednom jeziku koji je danas teško prevesti.


_________

Napomene:

01 Značajnu pomoć prilikom upoznavanja vremena u kojem je živela i radila Jelena Dimitrijević pružio mi je svojom bogatom arhivom podataka o Srbiji u vreme potpunog oslobađanja od Turaka, inženjer Živorad Krstić.
02 Harru, ". . . " "Videlo", 13. decembar 1892. g. XII, br. 147
03 ***, Jelena Jov. Dimitrijevića, "Bosanska vila“, 1899, g. XIV, br. 5-6, str. 58.
04 Pavle Popović, Pesme Jelene Jov. Dimitrijevića, "Književni pregled", 1895, g. I, br. 7. str. 220.
05 Isto, str, 219.
06 Vlastoje Aleksijević, Naša žena u književnom stvaranju, Novi Sad, 1941, str. 20.
07 Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Sarajevo, 1918, str. 45.
08 Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Misira, Beograd, 1929, str. 4.
09 Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Sarajevo. 1918, str. 27.
10 Citirano prema Borđe Perić, Jedan folklorni proplamsaj pesnikinje Jelene Dimitrijević, "Razvitak", mart-april, 1985, br. 2, str. 71.
11 Dragan Erić, Jelena J. Dimitrijević, "Kratki ogledi", Ćuprija, 1925, str. 17.
12 Jelena Jov. Dimitrijevića, Pisma iz Niša o haremima, Beograd, 1897, isto je objavljeno prvo u Delu.
13 Jelena J. Dimitrijević, umesto predgovora, "Novi svet ili u Americi godinu dana", Beograd, 1934.
14 Stojan Novaković, S Morave na Vardar, putne beleške, Beograd, 1894.
15 Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Niša, str. 4.
16 Isto, str. 8, 9.
17 Pavle Popović, Pesme Jelene Jov. Dimitrijević, "Književni pregled", 1895, g. I,  br. 7. str. 220.
18 Dragomir Popović, Majske noći - jedna noć u Nišu, "Srpsko Kosovo", 1923, g. IV, br. 15, str. 11.
19 "Brankovo kolo", 1897, g. III, br. 1, str, 30 u rubrici Kovčežić: Književne beleške, prikaz knjige Milivoje M. Kostić, Pisma s puta. Beograd-Paraćin-Zaječar, Beograd, 1896.
20 J.  Ž. (Jeremije Živaljević), Jelena Jov. Dimitrijević: "Fati sultan Safi-hanum Mejmerhanum", "Letopis Matice Srpske", 1919, g. V, CCHLVI, br. 10/11, str. 116.
21 Cenzor, Pisma iz Niša, "Brankovo kolo", 1897. g. III, br. 29. str. 956.
22 Jelena Jov. Dimitrijević, Pisma iz Niša, str. 78.
23 Isto, str. 54, 71.



Članak je objavljen kao pogovor fototipskom izdanju dela Jelene Dimitrijević, Pisma iz Niša o haremima, Beograd-Gornji Milanovac, 1986,
str. I—XV.


Slobodanka Peković (1986) | karposbooks
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 13, 2010, 01:03:23 am »

**
Stihovi Jelena Dimitrijević


SREĆA.

"Hajd ispuni želju ostareloj majci
I jedincu bratu". Samo zatrepeta . . .
Primila je beleg, bisernu čelenku,
Dve srebrne grivne, tri zlaćena cveta.

Konjanici, kola, okićeni svati;
Pod krasnim ženikom konjic vatra živa:
"Blago njojzi, blago l Ovolika sreća
U pedeset leta samo jednom biva".

A pogledi njeni zalutaše dugi:
U tome trenutku sve je zakopala,
Jedna joj se suza iz srca prelila,
S trepavice sklizla, na ručicu pala.

*

Mlada, i bogata, i mnogo voljena,
A samo uzdiše. Nikad se ne smeje!
Osmeh, što joj kadgod preko lica pređe,
To je sunce, — njeno groblje da ogreje.


ČEKANJE.

Noć je. Kroz rešetke guste mesec sipa
Rastopljeno srebro na budnu zenicu;
Kao kiša pljušte kaplje šadrvana;
A katkad, ko kakvu pesmu žalosnicu,
Krik, iz svega grla, kamila izvije;
Zvoncad u daljini...
O obalu mirnu talas se razbije,
Pa tad sve zašuti, osim šadrvana.

Malo, pa kô tigar ili lav zariče
Brod . . . Odlazi. Ne, možda dolazi.
Iz kog dela sveta? Iz kog li je kraja?
Pristanište morsko duša obilazi.
Pa se rasplakana konaku povrati;
Plač! Spomeni slatki . . .
I dok Smiru našu sunce ne pozlati.
Šapće: Nije otud, iz njegova kraja!. . .

I tako prolazi vreme, bez sna noći,
Dani u čekanju na putnika mila,
Komu vemo srce ljubav svoju čuva;
A života se je zvezda približila
Svom zapadu hodom neprimetnim;
I smrt dokle treneš . . .
Pod kiparisima crnim, mnogoletnim
Živu ljubav mrtvo srce će da čuva.


Jelena Jov. Dimitrijevića.

Starina Jovan Ilijć unio je u srpsku lirsku poeziju svojini "Dahirama" čar bujnom maštom bogatoga istoka, a jegovim stopama krenu i pjesnikinja Jelena, koja naročito devedesetih godina svrati svojim nježnim pjesmama na sebe pažnju najodličnijih kritičara. Vanredno poznavanje haremskoga života bijaše povodom, da je mašta ljubopitnih čitalaca ispreplela bila njezino porijeklo čitavom legendom.

Njezine pjesme izašle su pod naslovom "Jelenine pesme".

Pjesnikinja se rodila 20. ožujka 1872. u Kruševcu u Srbiji. Udata je za Jovana Dimitrijevića, četnika u srpskoj vojsci.

NAŠA PJESMA Antologija hrvatskog i srpskog pjesništva
Priredio Josip Milaković  
II knjiga | Troškom I. K. Ostojića | Gift Dr. Stanko S. Miholić
Sarajevo, 1905
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 22, 2013, 05:26:05 pm »

**
Stihovi Jelena Dimitrijević


OBMANA.

I ovo mi veče u mislima prođe,
U meni se bude mile uspomene:
Ja se sećam dana kad prvi put dođe,
Ja mislim na čase s tobom provedene
I s tužnim smešenjem zovem ono doba,
Al' da li se kogod odzava iz groba ?

Pod belim pokrovom crna zemlja beše,
Od studeni golo drhtaše drveće,
Još jesenji dani ruho mu odneše;
Sa ledene kore Dunav se ne kreće;
Rastuženi zimski vetrovi se čuju,
Kao da prirodu mrtvu oplakuju.

U mojoj odaji, toploj, pored mene
Ti si; duša tvoja moju dušu greje;
U što god pogledam veselo se krene,
Sve je oživelo, na mene se smeje,
Suha drva, što u mojoj peći gore,
Dobila su jezik, o sreći govore.

Muzika jezika tvoga me opije
Velike zemljake dok mi čitaga svoje,
Il' dok opisuješ kako snažno bije,
Krupno srce zemlje prosvećene tvoje.
Tu, u ovom svetu, malom, mojem samo,
Sav svet zaboravljam...! Ćeretamo.

Da vreme ne stoji sasvim zaboravim:
Časovi me s kule podsete na vreme.
O kako bih tada da ga zaustavim!
O kako bih kako časi da zaneme!...
Veseo te osmeh ispraća iz kuće,
Nežam stisak ruke "do sutra" šapuće.

Al' ja ne znam zašto: čim nisi na stazi,
Kad te iza reda drveća nestane,
Sva veselost moja od mene odlazi,
Jedna suza bola iz oka mi kane:
"Sve prolazi", šapćem "i ovo će proći,
I doći će vreme kad mi neće doći".

Svaki me rastanak s tobom opomene
Na prolaznost svega zemnog što postoji,
I u mome srcu bol se tada krene,
Ko dim se raziđu lepi snovi moji;
A često, po svu noć, dok se god ne svane,
Ja tužim za nečim što će da nestane.
-----------------------------------
Snega više nema, prošla ljubičica,
Iscvetalo voće, jorgovan šumori,
Ja tebe izgledam veseloga lica,
Sva priroda o tvom dolasku govori —
Tako mi se čini. Srce osluškuje,
I obraduje se kad god šum začuje

U sastancima mi prolete proleće,
Leto. Jesen ode kao na krilima.
Na Jug lasta, evo, šesti put odleće...
O kada mi bude došla ova zima!
Za rastaiak s tobom ne pripremih sebe.
Ni Boga da molim ne umem bez tebe.

Na hladnome svetu naći prijatelja
Koga mi volimo i koji nas voli,
Da mu nije tajna najtajnija želja
Naša, što nas boli da i njega boli,
Da sa nama deli radost svoju, vaje,
Bog ovaku sreću pravednima daje.

I ja sebe brojih u te pravednike,
Mesto sumnje veru ponesoh u grud'ma.
Ovet mi se zablista s istine velike,
Isto kao Bogu verovah i ljud'ma...
O, ovu ti veru iskazat' ne mogu!..
A tebi verovah više nego Bogu.

Al' zašto si, kaži, uzela iz mene
Veru (ona, ko Bog, u meni je bila)?
Moja duša trpi muke nečuvene,
Duhu su mi vita salomljena krila:
Sva se osećanja sad bune u meni —
I anđeli, i Bog, svi su neiskreni.

Kada se usnama kogod moli Bogu,
Ja pomislim: srcem demona priziva.
Još osećam tugu i tegobu mnogu,
Još mi svakim danom sve čudnije biva;
Još mi se večerom malo smire grudi,
I još jutrom bol se pre mene probudi.

I najedanput mi se učini daleko
Ono što mi beše od najbližeg bliže;
Grdno dubok bezdan put nam je preseko,
Preko njega misao misli ne dostiže;
Tuđe mi je ono što nazivah svojim,
U neprijatelja prijatelja brojim.
--------------------------------
U mojoj odaji, hladnoj, pored mene
Nisi. Stvari nisu kao što su bile:
U što god pogledam: tmorno, nit' se krene.
A sirova drva u peći mi cvile,
Ko da oplakuju prohujale dane
Mnogog zadovoljtva i jedne obmane.

Jelena J. Dimitrijević, Beograd.

BOSANSKA VILA | Datum izdavanja:  01.02.1910. | Arhivski materijal broj: 673586

[postavljeno 01.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 15, 2014, 12:43:53 am »

*

PRVO NOVIJE TEMELJNO ČITANJE PUTOPISA JELENE J. DIMITRIJEVIĆ


(Jovana Reba Kulauzov: Ženski Istok i Zapad, Zadužbina Andrejević, Beograd, 2010)

Studija Ženski Istok i Zapad predstavlja odštampanu magistarsku tezu Jovane Rebe Kulauzov koja je odbranjena 2008. godine na novosadskom Filozofskom fakultetu. Iako je u novije vreme objavljeno dosta tekstova o književnom delu Jelene J. Dimitrijević, a posebno o njenim putopisima, retko koji od tih tekstova donosi nove uvide i relevantne podatke. Zbog toga smo se suočavali sa činjenicom da ni posle ponovnog štampanja nekih dela Jelene J. Dimitrijević, koje je počelo od 1986. (ili od vremena kada je dr Slobodanka Peković objavila reprint izdanje Pisama iz Niša Jelene Dimitrijević), nismo dobijali adekvatnu predstavu o izuzetnom značaju ove književnice kako za srpsku kulturu i politiku, tako i za kulturno-politički doprinos Jelene Dimitrijević onim brojnim zemljama u svetu o kojima je pisala. Za razliku od tih tekstova, studija Jovane Rebe Kulauzov predstavlja prvo novije pažljivo čitanje i temeljno proučavanje štampanih putopisa ove naše književnice.

Istraživanje Jovane Rebe Kulauzov dragoceno je iz više razloga. Najpre, njena akademska analitika predstavljena je na jasan i zanimljiv način. Za razliku od drugih istraživača, koji su većinom ignorisali složenu istorijsku pozadinu književnog stvaranja, ona redovno donosi širi društveno-politički kontekst problematike koju je književnica obrađivala u svojim putopisima. Značajno je i to što je Reba Kulauzov u svoje istraživanje o putopisima Jelene Dimitrijević uključila novije inostrane studije o brojnim problemima iz poststruk-turalističke teorije, imagologije, feminiz(a)ma i rodnih teorija, postkolonijalizma, orijentalizma, novog istorizma. Uz to, ubedljivi argumenti autorke dopunjeni su najilustrativnijim primerima iz samih putopisa, što nije bio lak zadatak s obzirom da su objavljeni putopisi Jelene J. Dimitrijević pisani na složen način, pri čemu su, posle prva dva njena putopisa (iz Niša 1897, i iz Soluna 1908), oni postajali sve obimnija i iscrpnija predstavljanja svetova "drugih" kultura i žena. Sa takvim pristupom uspešno je ostvaren cilj Jovane Rebe Kulauzov, a to je da osvetli žensko iskustvo u putopisima Jelene Dimitrijević i argumentovano započne proces redefinisanja uloge i značaja ove književnice u kanonu srpske književnosti. Jednostavno, i sasvim moguće, prvi put je iscrpnije dokazana teza o važnosti Jelene J. Dimitrijević nekad i sad za srpsku književnost zbog čega Reba Kulauzov sa razlogom zagovara njeno uključivanje u kanon srpske književnosti, što istovremeno znači i kulture i obrazovanja. Ovo je posebno važno, zato što je ključni argument veoma aktuelan i danas, a to je suprotstavljanje Jelene J. Dimtirijević idejama etnocentričnih teorija, orijentalističkom i kolonijalnom diskursu.

Krenimo redom. Nema važnog istraživanja bez predanog rada. Podaci koje je Jovana Reba sakupljala o ličnosti i delu Jelene Dimitrijević svedoče o rešenosti da se dođe do suštine ličnosti ove književnice i njenih putopisnih dela, koje je ova književnica uspela da objavi za vreme svog života. Ko se bavi istorijom rekonstruisanja delovanja književnica zna da je objavljivanje njihovih dela bilo otežano i ometano, ili preciznije sabotirano od strane muškaraca koji su dugo vremena posedovali sve institucionalne pozicije moći i kao takvi mogli su da kontrolišu "drugačije" poglede na politiku i društvo. Kulauzov navodi mnoge značajne podatke koji su se retko ili nikako sretali u člancima i studijama o Jeleni Dimitrijević. Jedan od takvih podataka je i da je kralj Milan Obrenović odlikovao ovu književnicu Ordenom svetog Save za književne zasluge, zbog čega je, kako navodi, Jelena Dimitrijević postala žrtva zavisti i ogovaranja u javnosti. Autorka uočava i velike pauze između nastanka putopisa i njihovih objavljivanja, a takođe je značajno što skreće pažnju na mnoge manje poznate kritičke članke o ovoj autorki koji su nastali u prošlosti. Za razliku od dr Slobodanke Peković, koja je u rasponu od dvadeset godina objavila nekoliko studija o Jeleni Dimitrijević, pa i dr Biljane Dojčinović Nešić, koja je sledila pogrešne sudove S. Peković u svojoj prvoj verziji članka o J. Dimitrijević iz proleća 2012. na sajtu Knjiženstvo, važno je i to da je Reba Kulauzov, bez analitičkih kolebanja, uočila da je Jelena Dimitrijević feministkinja. Time se prekinulo sa višedecenijskim perpetuiranjem nelogičnih tvrdnji da Jelena Dimitrijević nije feministički orijentisana, što se verovatno ne bi desilo da su se temeljnije ispitivala njena književna dela, posebno putopisi, i njen izrazit aktivizam u brojnim ženskim društvima i pokretima u Srbiji i svetu. Njeni putopisi su najbolje svedočanstvo za takvu vrstu orijentacije, a opsežne elaboracije Jovane Rebe o različitim feminističkim aktivizmima u svetu koje je J. Dimitrijević uporno i iscrpno opisivala i kritički analizirala, zagovarajući konstruktivnije principe ženskog delovanja, to ilustruju u dovoljno relevantnoj meri.

Nakon sažetka, apstrakta i uvoda, monografija Jovane Rebe Kulazuov otpočinje četvrtim delom, "Jelena Dimitrijević: književnica i svetska putnica", u kojem autorka postavlja hipotezu o "originalnom pristupu ženskoj problematici, feminističkim tendencijama i drugačijem odnosu prema ženskoj seksualnosti u orijentalnom društvu" (15). Ovde se takođe prvi put studiozno razmatra i dokumentuje osetno tendenciozna kritika od strane kritičara-muškaraca, kojima se kritičarke-žene suprotstavljaju na mnogo argumentovaniji način. U tom smislu, odnos pozicija institucionalne moći prema stručnom i metodološki relevantnom istraživanju žena-pisaca i rasuđivanju o njihovom značaju aktuelan je i danas. Mislim da je Reba Kulauzov trebalo da bude više kritičnija prema pitanju savremene recepcije dela Jelene J. Dimitrijević, jer se i kod nekih istraživačica, poput dr Silije Hokvsvort ili dr Svetlane Slapšak, ma koliko njihovi pregledi bili značajni, radi o nedovoljno produbljenom interpretativnom fokusu i kritičkom aparatu. U ovom uvodnom delu, trebalo je da Jovana Reba navede izvore svih informacija o životu i aktivizmu Jelene Dimitrijević, kako bi se povećao kredibilitet njenog očito veoma dobrog poznavanja građe o ovoj književnici i kako bi se istovremeno objasnili malo poznati detalji iz njenog složenog i zahtevnog feminističkog angažmana.

U petom delu, koji je posvećen prvom putopisu Jelene J. Dimitrijević, Pismima iz Niša ili opisu haremske tradicije, Kulauzov uspešno dekonstruiše opšteprihvaćene predstave o ovom toposu orijentalne kulture, osvetljavajući turske žene kao složene identitete, ukazujući na različita pitanja seksualnosti, kao i do tada retko prikazivanog fenomena lezbejstva. Reba zaključuje ekspertizu ovog književnog teksta Jelene Dimitrijević u sferi antropologije, etnografije, etnologije i rodnih pitanja.

Šesti deo bavi se Pismima iz Soluna i izveštavanjem o Mladoturskoj revoluciji iz 1908. godine, koje autorka opravdano tumači kao prilog za istoriju, zasnovan na ženskom iskustvu. Veoma je važno što Reba određena ključna pitanja, poput islamske argumentacije o potrebi pokrivanja žene, sagledava i iz današnje perspektive, kada se u modernim evropskim društvima javljaju snažni, rigidni otpori prema prihvatanju islamskih ženskih identiteta.

U sedmom delu Kulauzov se bavi putopisima Jelene Dimitrijević sa Bliskog Istoka. Jedan od značajnih doprinosa ove autorke jeste i sagledavanje značaja književnopolitičkog dela Jelene Dimitrijević pomoću poređenja njenog putopisa sa putopisima Jovana Dučića. Za razliku od Dučićevog orijentalizma, kod Dimitrijevićke preovlađuje romantičarki egzotizam. Prvi autor blagosilja kolonijalizam, dok autorka pak odbacuje "agresivno nametanje zapadnjačkih običaja u Egiptu" (52). Tako čitaoci mogu konkretnije da uoče i možda više poštuju liberalizam i toleranciju Jelene Dimitrijević, što je verovatno bio i jedan od dovoljnih razloga odbacivanja njene književnosti, s obzirom na čvrstu vezu patrijarhalnosti i nacionalizma kanona srpske književnosti. Kulauzov posebno iscrpno razmatra pitanje rodne problematike Orijenta, pri čemu koristi manje poznate studije o islamu i feminizmu. U ovoj analizi, prvi put u okviru tumačenja ličnosti i dela Jelene Dimitrijević dobijamo i osvetljavanje fenomena "ženskog hadžiluka", što je još jedan primer složenog pristupa Jovane Rebe Kulauzov temi njenog magistarskog rada.

Osmi deo bavi se putopisom Jelene Dimitrijević iz Indije. Rebi je očito bilo nepoznato da su mnogi putopisi Jelene J. Dimitrijević još uvek ostali u rukopisu, i ovde je bila potrebna konsultacija sa drugim istraživačicama njenog dela. Ovi rukopisi su našoj istraživačkoj pažnji ostali i dalje nedovoljno poznati. Iz tih razloga neke tvrdnje Kulauzov, na primer da je u pomenutom štampanom putopisu "izostala analiza ženskog sveta i rodno-feministička perspektiva" (60), ili da je autorka sama odlučila da štampa samo deo susreta sa jednim od najvažnijih indijskih pesnika, Tagorom, ne mogu se prihvatiti kao tačne i nisu u dovoljnoj meri argumentovane. Nedovoljno je poznato da Rukopisno odeljenje Narodne biblioteke Srbije od 1953. godine čuva razna dela Jelene J. Dimitrijević, pa tako i njen izuzetno obiman putopis o Indiji i Japanu. Činjenica da su svi njeni putopisi bili objavljeni kao knjige sa znatnom pauzom od vremena njihovog nastanka, u dovoljnoj meri svedoči o snažnom i strašnom otporu javnosti da se moćno pero jedne žene uključi u savremeni srpski narativ, tj. kulturno-obrazovni kanon. Kada sam septembra 2011. u Narodnoj biblioteci Srbije pregledala rukopisnu zaostavštinu Jelene Dimitrijević, u njoj se, među ostalim delima, pod signaturnim brojem R 540/IV nalazila i druga knjiga njenih putopisa Sedam mora i tri okeana, koja sadrži obiman opis puta u Indiju i Japan, do povratka autorke u Đenovu, 30. jula 1927. godine. Nažalost, još uvek je malo poznato da su ovi brojni neobjavljeni putopisi i dela Jelene J. Dimitrijević slabo čuvani, i da će ubrzo i propasti, jer, posle mojih predloga, ni Narodna Biblioteka Srbije ni zavičajna biblioteka u Kruševcu nisu pokazale interesovanje da spasu dela ove književnice iz prošlosti, čiji se značaj uporno i odgovorno rekonstruiše i to prevashodno od strane istraživačica, što opet nije slučaj, jer muškarci i dalje imaju predrasuda prema istraživanju i vrednovanju dela žena-pisaca. Odgovor glavnih ljudi iz pomenutih institucija bili su nedvosmisleno ignorantski te se još manje može očekivati digitalizovanje neobjavljenih dela Jelene Dimitrijević koji predstavljaju kulturno-političke poduhvate jedne žene u još uvek neprevaziđeno patrijarhalnom srpskom društvu.

Poslednji, deveti deo bavi se Dimitrijevićkinim američkim putopisom. Kulauzov je izgleda prva autorka koja ističe suštinsku važnost ovog putopisa, a to je informisanje i edukovanje srpskih žena o američkom feminizmu. Jelenina ljubav i divljenje prema Amerikankama, koje su bile uzor mnogim ženama sveta, ovde sa razlogom ulaze u fokus, pri čemu njenu intelektualnost potvrđuju mnoge samokritične opaske prema očekivanim i spoznatim rezultatima istraživanja o američkom društvu i položaju žena u njemu. Rasizam, ali i klasne razlike žena, važni su problemi na kojima se pažnja Kulauzov zadržala, jer ih je Dimitrijević kritički opservirala, osvrćući se na okvire američkog društva, koje zagovara demokratiju, ali je ne ispunjava.

Zaključak je deseti deo ove studije, u kojem se ističu ciljevi nastanka ovih putopisa, a to je afirmacija Jelene Dimitrijević, ali i obogaćenje srpske književnosti i kulture njenim delom. Nakon ovog dela slede napomene, literatura, indeks pojmova i zaključak na engleskom jeziku. Zbog mnogih novih i značajnih uvida u ličnost i objavljene putopise Jelene J. Dimitrijević, bez sumnje, studija Jovane Rebe Kulauzov će postati nezaobilazna osnova u daljem proučavanju ličnosti i dela Jelene J. Dimitrijević. Greška je izdavača što fusnote nisu izdiferencirane od citiranih izvora, zbog čega je teško pratiti popis literature, ali u nekom ponovnom izdanju ove studije, to bi se moglo lako nadomestiti. Pošto je Jovana Reba Kulauzov u međuvremenu, ili 2011, doktorirala na temi "Književno stvaralaštvo Jele Spiridonović Savić" i pošto se i dalje aktivno bavi proučavanjem dela srpskih zaboravljenih književnica (poput Mile Dimić i Darinke Ćosić), njeno zalaganje za dokumentovanjem njihovog obogaćivanja srpske kulture svakako će doprineti i potpunijem redefinisanju kanona srpske književnosti, kulture i obrazovanja.


Svetlana Tomić | Časopis za književnost i teoriju Polja godina LVII / broj 476 / jul — avgust 2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: