Branimir Ćosić (1903—1934)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branimir Ćosić (1903—1934)  (Pročitano 12001 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 13, 2010, 01:48:55 am »

**



BRANIMIR ĆOSIĆ
(Štitar, 01.09.1903 — Beograd, 1934)


Branimir Brana Ćosić, istaknuti književnik međuratnog perioda, rođen je 1. septembra 1903. godine u mačvanskom selu Štitaru, nedaleko od Šapca, u učiteljskoj porodici. Otac Dragomir, koji je rođen 1875. godine, bio je napredni učitelj, školski reformator i upravitelj škole, istovremeno i osnivač i član Glavnog odbora Srpske narodne seljačke sloge i borac za narodna prava. Umro je jako mlad, u svojoj tridesetoj, u novembru 1905, od rane zadobijene na političkom zboru u Laznici kod Požarevca, kada je Brana tek navršio drugu godinu života. Dalju brigu o svom jedincu preuzela je energična i požrtvovana majka Darinka (1878—1945), koja potiče iz ugledne trgovačke porodice Lazarević, učiteljica po struci i dečiji pisac. U periodu od 1905. do 1940. godine, pisala je i objavljivala pesme, priče i pozorišne igre za decu, a bavila se i prevodilačkim radom.

Posle muževljeve smrti, Darinka se kraće vreme lečila u Vrnjačkoj Banji, a zatim je, kao učiteljica, službovala u Beljenu (Kosmajski srez), Rujevcu (Negotinski srez) i Kraljevu. Brana je osnovnu školu učio u Kraljevu, a završio u Beogradu, na Savincu, 1914. godine, gde je majka Darinka postala nastavnica Zavoda za gluvonemu decu, koji se nalazio u blizini Kalemegdana.

Vedro detinjstvo prekinuo je Prvi svetski rat, čije je strahote Brana dobro zapamtio i docnije verno opisao u svom najpoznatijem romanu Pokošeno polje. Okupaciono vreme je najviše pamtio po stravičnom bombardovanju Beograda, lutanju i preživljavanju sa prestrašenim izbeglicama i beskonačnim redovima za hranu i hleb nasušni. Sklanjajući se pred neprijateljem, porodica Ćosić je, zajedno sa ostalim sugrađanima i sapatnicima, dospela u Resnik, gde se ukrcala na železničku kompoziciju i utočište našla u Nišu. Posle više od godinu dana, vratili su se u Beograd polovinom marta 1916. godine, gde je majka Darinka saznala za tragičnu sudbinu svoje braće Aleksandra i Radivoja Lazarevića. Aleksandar-Šaca, akademski slikar, uspeo je da se, 1914. godine, prebaci iz Praga u Srbiju i stupi u Srpsku vojsku, u kojoj je iste godine poginuo; naredne, 1915, Radivoje je umro u Prizrenu, kao gimnazijski suplent, od posledica ranjavanja.

Gimnazijsko školovanje Branimir je započeo 1916. godine, u Cesarskoj i Kraljevskoj realnoj gimnaziji u Beogradu. Radilo se po programu prilagođenom ratnim uslovima, pa je treći razred završio već u prvoj polovini oktobra 1918. godine. Bio je prilježan đak i svaki razred je završavao sa odličnim uspehom, mada se u ovoj školi, koju su osnovale okupacione vlasti, "duševno izmučio. Bila je... patnja za njega raditi pod packama neprijateljskih oficira."

Za vreme okupacionog školovanja, Branimir se razboleo. Imao je "zapaljenje porebrice, zapaljenje pluća i konačno grip". Bolest i oskudica su ga jako iscrpljivali, pa je majka Darinka ulagala velike napore, kako bi se oporavio i što manje izostajao sa nastave.

Iz tog perioda, u najprijatnijoj uspomeni ostao mu je profesor književnosti i pesnik Momčilo Milošević, koji se u Beogradu izdržavao davanjem privatnih časova. Jednog dana, na profesorova vrata zakucala je požrtvovana majka Darinka i zamolila ga da podučava njenog sina, jer je zbog bolesti dosta zaostao u savlađivanju nastave. "Svojom otvorenošću i slobodnim istupanjem" Brana se odmah dopao profesoru, koji ga je od tada upućivao u tajne lepe književnosti. U Pokošenom polju Ćosić je, sa puno ljubavi, naslikao lik profesora Miloševića: "Pesnik mu je ukazivao na boju borovog šumarka pod olujnim nebom, na simfoniju oblaka nad vodama Save i Dunava, upućivao ga da sluša priželjkivanje slavuja u čestaru, spuštao mu zatim pogled na granitne ploče, obrasle bršljanom, nemačkog vojnog groblja, pronalazio posle toga u korovu i gustom papratu, sasvim u dubini rakovičke šume, napuštene seoske grobove, dizao sa zemlje ostatke granita i kao Hamlet govorio čudno o životu i smrti nad napuštenim rovovima..."

Još kao gimnazijalca, profesor Milošević ga je naučio velikoj životnoj istini — uz talenat, ma kakav on bio, za uspeh su neophodni rad, upornost i istrajnost.

Po završetku rata, pošto mu je očigledno bio priznat četvrti razred, Branimir je, 1919. godine, školovanje nastavio u petom razredu Treće beogradske gimnazije. Našao se u "razredu genija", kako su, u šali, nazivali nadarenu grupu odlikaša, od kojih će mnogi postati poznati i ugledni kulturni i javni radnici. Bio je tih i povučen i ostao zapamćen po tome što je sa sobom uvek nosio debelu svesku svojih priča i skica. Početkom 1919. godine, ovi nadareni gimnazijalci osnovali su Književni klub Osvit, koji je, nešto kasnije, na Branin predlog, "prekršten" u Novi naraštaj.

"U klub se sjati sa raznih škola sve što se bavilo književnošću i bilo van sporta i politike". Mada je uskoro prešao u Drugu beogradsku gimnaziju, Branimir je i dalje ostao revnostan i agilan član Kluba. Kako je bio sramežljiv, retko se odlučivao da na sednicama sam čita svoje radove, nego ih je obično ustupao nekolicini najboljih drugova. Njegovim prijateljima je bilo pomalo čudno da taj tihi, među njima najmirniji dečak, za razliku od većine ostalih koji su uglavnom pisali pesme, piše duge novele. On sam se poezijom nikad nije bavio.

Na jednom od literarnih sastanaka, Branimir je pročitao početničku priču Prvi valcer, u kojoj rečima šesnaestogodišnjaka dočarava svoju nespretnost na mladalačkom žuru. Tako je brzo izbio na glas kao veliki talenat, zbog čega je često pozivan na razne literarne sastanke i gostovanja. Pored ostalog, učestvovao je u radu Kongresa srednjoškolske omladine Jugoslavije, koji je održan u Varaždinu.

Godine 1921, Književni klub Novi naraštaj se, zbog mature njegovih članova i osnivača — ugasio. Jednostavno, oni su ga prerasli.

Iz zdravstvenih razloga, skoro celu 1921. godinu Brana je proveo u Dubrovniku, gde radi kao korektor i saradnik srpskog radikalskog lista Narod. Pošto je još bio učenik, istovremeno prati predavanja u tamošnjoj Gimnaziji.

Po povratku u Beograd, početkom 1922, zaposlio se kao korektor u dnevniku Novi list. Iste godine, pošto je izradio najbolji pismeni zadatak u svojoj generaciji, oslobođen je polaganja ispita zrelosti. Upisao se na Pravni fakultet u Beogradu i overio dva semestra, ali ispite nije polagao. Svoju novinarsku aktivnost nastavlja u Politici, a zatim u Pravdi, u kojoj će sarađivati do kraja života. Naporan rad, naročito u redakciji Pravde gde je, po sopstvenim rečima, vredno "kulučio", doveo je do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja. Zato je jesen 1922. godine proveo u slovenačkom sanatorijumu Topolščica. Bio je to prvi u nizu njegovih boravaka u raznim lečilištima. Naredne godine, radi oporavka, leto provodi na Oštrelju, gde istovremeno službuje u Štajnbasovom šumskom preduzeću. Njegova pripovetka Gori, gori, iz zbirke Egipćanka i druge romantične priče, zapravo je reminiscencija boravka na ovoj planini.

U septembru 1923. godine prešao je na Filozofski fakultet u Beogradu, odsek za grupnu književnost, ali mu zdravstvene prilike, angažovanost u novinarstvu i bavljenje književnim radom, nisu dozvolili da studije privede kraju, mada je overio nekoliko semestara.

Sav preostali Ćosićev život je grčevita borba sa opakom bolešću — tuberkulozom, koja je tada još uvek bila teško izlečiva. Leto 1924. on provodi u Manastiru Voljavča, gde se oporavlja i piše roman Vrzino kolo. Na jesen se vratio u Beograd da bi, 10. decembra iste godine, otputovao u Švajcarsku, gde se lečio i oporavljao u polupraznom sanatorijumu u malom mestu Kroazet, nedaleko od Lozane. U martu 1926. godine upisao se na Univerzitet u Lozani i preselio u ovaj grad, gde sluša predavanja iz opšte istorije i sociologije. Posle nepune dve godine, u avgustu 1926, vratio se kući u Beograd, gde je odmah započeo svoje razgovore sa našim poznatim književnicima koje će, 1931. godine, publikovati u knjizi Deset pisaca - deset razgovora.

Od marta do oktobra 1927. godine Ćosić boravi u Francuskoj, u malom mestu Robinson kod Pariza, gde radi na romanu Dva carstva i studira književnost na pariskoj Sorboni. Bile su to njegove poslednje nedovršene studije. Iz Pariza ponovo odlazi u Švajcarsku i nastanjuje se u jednom malom planinskom mestu nedaleko od Lozane. I ako teško bolestan, ni ovde ne sedi skrštenih ruku; bavi se prevodilaštvom i piše priloge za razne domaće listove i časopise. Vraća se u Beograd u februaru 1929. godine, da bi svoje lečenje odmah nastavio u sanatorijumu Topolščici. U aprilu je ponovo u Švajcarskoj, u Lozani, gde intervjuiše Stanislava Vinavera, u maju u Sremskim Karlovcima, a 29. juna 1929. godine, ponovo u Beogradu.

Teško oboleo i u velikoj materijalnoj oskudici, krajem oktobra 1929. godine, zatražio je zaposlenje u Ministarstvu prosvete. Zahvaljujući intervenciji svoga prijatelja profesora Momčila Miloševića, koji je u to vreme bio funkcioner u istom Ministarstvu, Ćosić je postavljen za učitelja dnevničara, sa zadatkom da obavlja administrativne poslove. Na ovoj dužnosti je ostao više od dve godine, ali je najveći deo vremena proveo na lečenju i bolovanju. Njegov materijalni položaj će se znatno popraviti od prve polovine 1932. godine, od kada je od Gece Kona počeo primati po 1000 dinara mesečne akontacije honorara za roman Pokošeno polje.

Do kraja života, na lečenju i oporavku, u Topolščici je boravio u više navrata: 1930, od 20. februara do krajajuna; 1931, od kraja maja do kraja septembra, i 1932. i 1933. godine, od polovine jula do kraja avgusta. Poslednji put, 1933, u Topolščici je boravio zajedno sa verenicom Milicom Zarić, sa kojom se upoznao i zbližio na lečenju. Tada, 27. avgusta, posle dugog i napornog rada, konačno je završio roman Pokošeno polje.

I pored svih nedaća koje su ga u životu pratile i snašle, Ćosić se nije predavao, niti ga je životni optimizam napuštao, mada je kratkotrajnih i prolaznih kriza bilo. Početkom jula 1933. godine, počeo je da gradi kuću u Beogradu i nameravao je da se oženi verenicom Milicom Zarić, koju je voleo snažno i nesebično, ali je "žuta dama" još jednom bila neumoljiva i sasekla jedan mladi život, ne dozvolivši mu da do kraja iskaže svoj talenat, istrajnost i umeće.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 03.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 01:53:05 am »

**

KNJIŽEVNI RAD BRANIMIRA ĆOSIĆA


U svom desetogodišnjem stvaralačkom ciklusu Ćosić se oprobao u gotovo svim književnim rodovima, osim poezije. Pisao je novele, pripovetke, romane, kritike, reportaže i intervjue, kao i neobjavljene drame i filmske scenarije. Objavio je tri knjige pripovedaka, tri romana i dve knjige priloga o savremenoj književnosti; kao novinar, objavio je preko 100 publicističkih napisa, poglavito u Pravdi.

Oglasio se 1922, kao devetnaestogodišnjak, pričom Ubica senke gospođice Marije, koja je objavljena u časopisu Misao. Docnije će sarađivati u Srpskom književnom glasniku, Raskrsnici, Budućnosti, Pokretu, Buktinji, književnom magazinu Reč i slika, Samoupravi, Književnom poletu, Letopisu Matice srpske i Pravdi.

Početna etapa Ćosićevog književnog stvaralaštva obeležena je dvema sveskama pripovedaka — Priče o Boškoviću (1924) i Egipćanka i druge romantične priče (1927), i mladalačkim romanom Vrzino kolo, koji je objavljen 1925. godine.

U Pričama o Boškoviću Ćosić, sa puno romantike, opisuje dirljivu ispovest neiskusnog mladića, beznadežno zaljubljenog u barsku "zvezdu" (Magdalena bestidnica); u drugom delu, u Priči bez naslova, citirajući nekoliko depresivno-melanholičnih pisama svog junaka, pisac sugestivno dočarava njegov oproštaj sa životom.

U romanu Vrzino kolo, Ćosić se uhvatio u koštac sa osetljivim problemom moralne posrnulosti beogradske omladine posle Prvog svetskog rata. Pod uticajem brojnih novina sa zapada, prestonička "zlatna mladež" se bacila u vrtlog lake zabave, brze radosti i naglih ljubavnih promena. Mada se nije slagao sa površnim životnim shvatanjima predstavnika svoje generacije, Ćosić je uspeo da verno naslika novu buržoasku malograđansku omladinu, sa svim njenim vrlinama i manama, strastima i porocima. Zato je ovaj roman, koji dočarava sablažnjive dogodovštine mladih Beograđana u drevnom Dubrovniku, koji pokušavaju da raskinu sa patrijarhalnim moralom odajući se bezbrižnom i nekonvencionalnom avanturizmu - bio zapažen i od kritike ocenjen kao "napor vredan pažnje". U suštini, ipak je to "delo ljupke i nadarene mladosti", u kome se autor trudi da svoju tananu osećajnost i izoštreni posmatrački dar pretoči u formalno pravilnu i elegantnu rečenicu. Vrzino kolo stoga odaje utisak lakog i zabavnog romana, što mu i jeste bio cilj.

Zbirkom Egipćanka i druge romantične priče Ćosić je, posebno sa dve mistično-sentimentalne pričice, načinio korak unazad u svom literarnom iskazu i sazrevanju. Po svojoj uverljivosti, najuspešnija pripovetka u ovoj zbirci je svakako psihološka novela Gori, gori, u kojoj on impresivno dočarava lik robusnog, svakad pijanog, nesrećnog i izgubljenog inženjera Novaka, koji ne može da preboli uništenje svojih mladica u izvanredno opisanom šumskom požaru.

Usledio je roman Dva carstva, koji je objavljen 1928, kad je Branimir imao samo 25 godina. Moto romana je sam po sebi karakterističan:

"Bože mili što ću i kako ću
Kome ću se privoleti carstvu?"


Ovim stihovima iz narodne pesme pisac je želeo da nam predoči tezu i ideju svoga dela o borbi tela i duše, materijalnog i spiritualnog, dobra i zla. U osnovi je velika ljubav između glavnog junaka Srbe Mijuškovića, tipičnog predstavnika "zlatne mladeži", i Radmile Karamarković, supruge arhitekte Miloša, stopostotnog ratnog invalida. Da bi uspešno dočarao komplikovane odnose u konstruisanom bračnom trouglu, Ćosić je, po sopstvenom priznanju, za vreme pisanja romana redovno "pročitavao" La Brijerove Karaktere i udubljivao se u dela Stendala (Crveno i crno) i Dostojevskog (Poniženi i uvređeni, Braća Karamazovi i Zločin i kazna). Izgrađujući zaplet na metafizičkoj osnovi, Ćosić je temu tako moralizatorski dramatizovao da ideal dobrog, plemenitog i duhovnog, što će reći onozemaljskog, odnosi prevagu nad zlim, niskim i materijalnim, tj. ovozemaljskim.

Jednom, docnije, osvrnuvši se na pređeni put, Ćosić je o ovom romanu rekao: "Tih godina bio sam ispunjen čvrstom verom da znam šta je umetnost i šta ja u njoj hoću. Vrhunac toga doba je svakako Dva carstva, sa kojima sam u idejnom pogledu — uslovljenom višegodišnjim manastirskim životom u jednom polupraznom švajcarskom sanatorijumu — i došao, kraj sveg samopouzdanja, u ćorsokak. Nedovoljnost one idejne podloge u objašnjenju sveta bio je najgorči doživljaj u mome duhovnom životu... Ja se danas ne stidim svoga tadašnjeg misticizma; ili pseudomisticizma. Ali hoću da potvrdim da sam, dok sam pisao, verovao u ono što sam pisao."

Romanom Dva carstva Ćosić je zapravo ušao u stvaralačku krizu koja je bila plemeniti odraz piščeve odgovornosti i savesti za urađeno, pred drugima i samim sobom. Na sreću, kriza je bila kratkotrajna i on ovo negativno stanje prevladava kao pobednik pred kojim se otvaraju novi putevi i ukazuju nove mogućnosti. U međuvremenu, 1931. godine, objavio je knjigu svojih intervjua sa jugoslovenskim književnicima pod nazivom Deset pisaca — deset razgovora. U knjizi su objavljeni razgovori sa Borom Stankovićem, Veljkom Petrovićem, Sibom Miličićem, Dušanom Nikolajevićem, Milošem Crnjanskim, Božidarom Kovačevićem, Grigorijem Božovićem, Gustavom Krklecom, Stanislavom Vinaverom i Milanom Rakićem.

Nadalje, kao odraz njegovog preobražaja od sentimentalnog pisca do vernog hroničara obespravljenih života i pregaženih egzistencija, 1933. godine objavljena je Ćosićeva najbolja zbirka pripovedaka Kao protekle vode. Ovde se on obračunao sam sa sobom i dotadašnjim književnim radom, obećavajući da će novim delima "neutralisati svoja ranija papirnata, sentimentalna i čisto knjiška ostvarenja". Ovom zbirkom izrazito socijalnih priča Ćosić je raskrstio sa misticizmom i prikazao realan život predratnih proletera, ispunjen mučnom borbom i teškim stradanjima. Prvi put je iz njegovih priča (Smrt u predgrađu, Susret, I lopov i skitnica, Pismo jednom uredniku o uskršnjoj priči) odjeknula surova životna istina.

Iz Ćosićevog literarnog dnevnika Knjiga rada razaznajemo celokupan stvaralački proces na njegovom najboljem i najpoznatijem romanu Pokošeno polje. Tokom rada, pisac je nekoliko puta menjao naslov romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata, Predsoblje pakla, da bi se konačno opredelio za naslov Pokošeno polje. Činjenica da je na ovom delu radio punih šest godina svedoči sa koliko je ozbiljnosti i studioznosti pristupio njegovoj realizaciji. Znao je da iz osnova menja ili prepravlja čitava poglavlja romana. Sebi je čak stavio u zadatak da obiđe sva mesta planirane radnje: Babinu Luku, Šabac, Štitar, Loznicu, Žagubicu...

Roman je podeljen na dva dela: Čitava jedna mladost i Sile. Prvi deo predstavlja deo Ćosićeve autobiografije, u kome je, kroz lik glavnog junaka, novinara Nenada Bajkića, potresno ispričao svoje ratom poremećeno i uništeno detinjstvo i ostavio autentično svedočanstvo o potucanju svoje porodice od nemila do nedraga u Prvom svetskom ratu; u Silama je pisac dao upečatljivu sliku beskrupuloznosti kapitalističkih odnosa: istorijat bogaćenja porodice Majstorović, dnevnik svoje majke o tragičnoj očevoj sudbini i uzavreli život u redakciji jednog prestoničkog lista. Data je tu zamašna slika posleratnog života poslovnog i političkog sveta, u svoj njegovoj simptomatičnoj nakaznosti ambicija i postupaka, sa čitavom galerijom karakterističnih likova.

Roman Pokošeno polje je dva puta dramatizovan. Prvi put je to učinio Radivoje Dinulović, glumac i reditelj Narodnog pozorišta u Nišu, 1934. godine. Komad je premijerno odigran 12. februara 1935, povodom Dinulovićevog jubileja. Istovremeno, Pokošeno polje je dramatizovala i Mila Dimić, članica Narodnog pozorišta u Beogradu, i to pod nazivom Sile. Dramatizacija je predata Narodnom pozorištu u aprilu 1935, a premijera, u režiji Josipa Kulundžića, izvedena je 5. marta 1936. godine.

Valja napomenuti da je roman konačno završen 27. avgusta 1933. godine, u sanatorijumu Topolščica, samo pet meseci pred Ćosićevu smrt.

Posle piščeve smrti objavljena je, 1937. godine, knjiga članaka i eseja pod nazivom Kroz knjige i književnost.

Ćosićeva dela su prevođena na francuski, mađarski, rumunski, slovački, slovenački i italijanski jezik.

Početkom januara 1934. godine, pošto mu je pozlilo, Ćosić je prenet na Univerzitetsku kliniku profesora Ignjatovskog u Beogradu. Kako se stanje nije poboljšavalo, umro je 29. januara iste godine, kada je imao samo 30 godina. Umro je u godinama u kojima literati tek počinju da stvaraju značajna književna dela. Kao da se sudbina zlehudo poigrala sa njegovom porodicom — u tridesetoj se ugasio život i njegovog oca Dragomira.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.
[postavljeno 03.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 13, 2010, 01:56:24 am »

**

BRANIMIR ĆOSIĆ


Ćosić pripada onoj našoj pesničkoj generaciji koja je dozrevala u tegobnim danima okupacije u prvom svetskom ratu...—. Rođen u Štitaru, u Mačvi, u učiteljskoj porodici, rano je ostao bez oca, pa je čitavo detinjstvo i mladost proveo uz majku koja je legendarnom brižnošću lebdela nad životrm svog bolešljivog sina. Njegova mati je bila pravi tip patrijarhalne učiteljice i majke, koja je pratila svaki intelektualni i misaoni korak svog sina. Ona mu je lako nametnula svoje duhovno tutorstvo što je imalo vidnih tragova u Ćosićevom idejnom određivanju prema progresivnim književnim i političkim strujanjima njegova vremena.

Tuberkuloza je beznadno zagorčala Ćosićeve mladićke godine i još više ga vezala za majčine moralne nazore.—  

Po vrednosti neujednačeno, Ćosićevo književno delo pokazuje koliko je on napora ulagao da, kao pisac, shvati put svog idejnog određivanja u odnosu na život i njegova kretanja. Njegove prve zbirke pripovedaka — Priče o Boškoviću i Egipćanka — obeležene su početničkim slabostima i knjiškom iskonstruisanošću. Međutim, treća zbirka pripovedaka — Kao protekle vode (1933) — pokazuje vidnije sazrevanje njegovog talenta. Ćosić je za života izdao i tri romana u kojima je slikao prestonički život svoga vremena. To su Vrzino kolo (1925), Dva carstva, (1928) i Pokošeno polje (1933). Za života je objavio i zbirku intervjua sa istaknutim piscima svoga vremena — Deset pisaca - deset razgovora, a po smrti su izdati i njegrvi kritičkopublicistički radovi u knjizi Kroz knjige i književnost.

U Vrzinom kolu je naslikana posleratna moralna posrnulost beogradske "zlatne mladeži". Romanom Dva carstva Ćosić je platio dug patrijarhalnom vaspitnom uticaju svoje majke...— Već u naslovu romana on je istakao konvencionalnu hrišćansku tezu o borbi dobra i zla, koju će iskonstruisano sprovesti do kraja sa obaveznim moralizatorskim završetkom: nesmotreni mladić se zaljubljuje u udatu ženu, ali pod uticajem manastira i kaluđera on se odriče grešne ljubavi i vraća se preporođen u Beograd.

Korenitije izmene u Ćosićevim shvatanjima vršile su se pod neposrednim uticajem političkih događaja u zemlji, a naročito posle 1929. godine. Uz to i novinarski poziv, koji ga je sve češće suočavao sa naličjem života i ljudi, otvarao mu je nove vidike i podsticao ga na kritičko sagledavanje društvenih i političkih problema. Postao je nezadovoljan onim što je do tada stvorio, pa je 1930. spalio rukopis romana Bezimeni, drame Vir, komedije Medved i dnevnika vođenog od 1921. do 1924. godine. Sa sazrelim i izmenjenim životnim uverenjem pristupio je stvaranju svog najboljeg dela, romana, Pokošeno polje.

Ovo značajno delo našeg književnog realizma između dva svetska rata predstavlja uspelu, objektiviziranu piščevu biografiju, koja svojom skladno razvijenom romansijerskom strukturom zahvata mnoge karakteristične trenutke iz našeg društvenog života po završetku prvog svetskog rata. Prateći detinjstvo i mladost svog junaka, novinara Nenada Bajkića, Ćosić je prikazao one naše generacije u čija su se prva saznanja o žiivotu snažno utisnule slike bombardovanog Beograda i tragičnih dana pod austrijskom okupacijom. To su bile generacije koje su svoje rodoljublje brusile u prkosnom otporu neprijatelju, da bi potom u kapitalističkoj Jugoslaviji doživele gorčinu poraza i slom vlastitih ideala.

Prvi deo romana, sa nazivom "Čitava jedna mladost", sadrži opise prvih dečačkih doživljaja i razočaranja, bombardovanja Beograda, upečatljive realističke slike povlačenja pred neprijateljem, a zatim povratak u okupirani grad, u kome caruju strah od policijskih gonjenja, poniženja i glad. U tom sagledavanju životnih surovosti mladog Bajkića je najdublje zabolelo odsustvo nacionalnog ponosa kod ljudi koji su se stavljali u službu neprijatelja i moralni pad žena koje su se podavale za koru hleba.

U drugom delu romana, "Sile", Bajkić je novinar, pravičan, iskren i human idealist, koji je prinuđen da na svom poslu svakodnevno gleda kako se unižavaju oni koji nemaju posednički položaj. Osećajan i plemenit, Bajkić svaku tuđu nesreću doživljava kao ličnu krvavu ranu. Ali i sam sputan malograđanskim vaspitanjem i razjedan unutrašnjim krizama, on ostaje nemoćan da išta izmeni. U jednom trenutku dubokog unutrašnjeg revolta, slomljen i svojom tragedijom i tuđom nesrećom, on pokušava da se revolverskim hicem obračuna sa nepravdom.

Iako se društvenoj nepravdi suprotstavlja kao individualist, Ćosićev Nenad Bajkić predstavlja tip plemenitog građanskog intelektualca koji se "pobunio u ime lepote i dostojanstva čoveka, pledirajući za više ideale i za postojan, čestit ljudski karakter".—


Dragutin Stefanović • Vukašin Stanisavljević

[postavljeno 03.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 13, 2010, 01:57:56 am »

**

BRANIMIR ĆOSIĆ

Branimir Ćosić: Dva carstva.
Izdanje Srpske Književne Zadruge, Beograd 1928.

Danas kad pišu i oni koji nemaju šta da kažu i u prozi i stihu, danas kad je čitava najezda literatora koji većim delom čine poeziluk, a ne poeziju, izdvojivši samo Maksimovićevu, Krkleca i Kovačevića kao nešto od istinske vrednosti u poeziji posleratnoj, proza sa izvesnim izuzetcima ostaje dosta samohrana.
 
G. Branimir Ćosić i ako vrlo mlad, skrenuo je pažnju čitalačke publike još prvom svojom knjigom Priče o Boškoviću koja je 1924. g. izišla u izdanju Cvijanovića; potom daje svoju divnu i uzbudljivu Egipćanku i roman Vrzino kolo. Nedavno pojavio se roman Dva carstva u izdanju Srpske Književne Zadruge jasno dokazavši šta duboko osećanje i psihologija mogu diktirati geniju.
 
G. Ćosić živi jednim dubokim i prostranim unutrašnjim životom i za njega je život i ulica, brak i kafana, škola i priroda pozornica sa koje kupi i crpi svoja poznavanja ljudi i ljudskih osećanja. G. Ćosić ima sjajnu sposobnost saživljavanja sa ličnostima koje daje. On osluškuje njihov unutarnji život, tuguje i raduje se s njima — deli njihovu sudbinu. A u tome i jeste ta velika vrednost romansijera i pripovedača: moći se udubiti u svoje individue, u njihov unutrašnji život.
 
Roman Dva carstva obiluje radnjom, otuda ima i zapleta i uzroka za razvoj akcije, sa jednom sjajnom motivacijom za pričanje sa puno logičkih uzroka i posledica.
 
Roman Dva carstva napisan je sa uspelim vezivanjem pažnje čitaoca za razvoj radnje u romanu, sa puno iznenađenja i efekata.
 
G. Ćosić ne unižava svoje junake, ne u romanu Dva carstva nema uniženja, no samo pravednog uzdizanja i to do pobede. Kod sviju junaka susrećemo se sa vrlinama i plemenitim težnjama; ni jednome nije autor udario na lice žig poniženja i srama. Obrada sjajna, zamisao uzvišena. Jezik briljantno kozerski koji buja i peni rasipajući izobilje talenta. Psihološke analize tako tačne i duboke već samom sposobnošću autorovom da se saživi sa svojim junadima. G. Ćosić ako nije dao generaciju kao što mu je prebačeno, on to nije ni imao za cilj. On je dao jedinku krštenu ličnim osobinama. Da, u romanu Dva carstva u Radmili je gordost i oholost pojedinca, oholost određene jedinke krštene tim ličnim osobinama, u sudaru sa bezličnim, sa haosom, sa nedostatkom čoveka. U Radmili zasijava prezir organizovane, oblikom izražene jedinke.

 
Darinka M. Odović-Jovanović
Objavljeno u mesečnom časopisu "Književni polet", 1. februar 1929. god.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 14, 2012, 02:59:24 am »

*




Branimir Ćosić


Beograd, 15. oktobar 1924.
crnobela fotografija, 9 x 14 cm
IB BĆ 1260

  
Portret u tamnom odelu sa leptir mašnom. Na poleđini fotografije posveta: Tetki i deci njin Brana.


LEGAT BRANIMIRA ĆOSIĆA

"Branimir Ćosić (1903—1934) bio je književnik i novinar lista Pravda. Njegova prerana smrt od tuberkuloze lišila je našu književnost potencijala čiji se krajnji domet može samo naslutiti. U delima obrađuje probleme mlade generacije posle I svetskog rata, kojoj je i sam pripadao, probleme njihovog unutrašnjeg života, morala i savesti. Njegov najznačajniji je roman Pokošeno polje u kome daje društvenu sliku Beograda i Srbije za vreme I svetskog rata i neposredno posle njega, sa kritičkim stavom prema savremenim zbivanjima.

Oporukom Ćosićeve majke ova građa je dospela u Udruženje književnika Srbije koje je 1947. godine predalo zaostavštinu Muzeju grada Beograda. Ona sadrži 2.284 predmeta — rukopisa, dokumenata i fotografija. Najznačajniji deo ovog legata čini Ćosićeva prepiska."
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: