Danilo Kiš (1935—1989)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Danilo Kiš (1935—1989)  (Pročitano 50713 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 13, 2010, 02:19:19 am »

*




DANILO KIŠ
(Subotica, 22.02.1935 — Pariz, 15.10.1989)

Danilo Kiš (1935—1989) spada u red najistaknutijih pisaca savremene srpske književnjosti: pripovedač, romansijer, esejista, prevodilac. U prozi je dostigao najviše umetničke domete u ciklusu romana o jevrejskoj porodici Sam — porodičnoj hronici koja prati život članova porodice kroz nekoliko generacija, u različitim društvenim okolnostima i različitim životnim situacijama. U dvema knjigama pripovedaka, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih, samostalne pripovetke okupljene su u celinu na principu tematske ciklizacije. U njima se podjednako sreću istorijske i civilizacijske teme, koje zadiru u osnovna pipanja ljudske egzistencije.

Danilo Kiš neguje tehniku citata i montaže spajajući dokumentarno i imaginarno. U njegovim prozama ima citata iz literarnih i neliterarnih izvora, pisama, crteža, dokumenata. Ta tehnika, poznata u stranim književnostima (Borhes), nije naišla na razumevanje književne kritike kada se pojavila knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča. Kritika je bila neprincipijelna, nastao je sukob dva tabora: onih koji su teorijskim argumentima branili Kišov književni postupak, i onih koji su optužiVali pisca za plagijat. Kao odgovor na ove napade, Kiš je objavio esejističku knjigu Čas anatomije.

Esej i poetička refleksija vrlo su bliski Danilu Kišu: ne samo da piše eseje na poetičke teme, nego svoje pripovedanje protkiva poetičkim promišljanjem. Predmet poetičkog diskursa u proznoj etrukturi nisu samo opšta poetička pitanja stvaranja i stvaralaštva, nego su to i promišljanja o nekom svom književnom delu. Stvaranje dela prati refleksija tako da paralelno teku imaginarna priča i poetička nit koja tu priču promišlja. Kišova proza je eruditna i intelektualistička: pored brojnih citata (vidljivih i skrivenih) i dokumenata, ona sadrži obilje literarnih aluzija i asocijacija, koje proširuju granice kulturnog i književnog konteksta.

PROZA: Mansarda (1963), Psalam 44 (1963), Bašta, pepeo (1965), Rani jadi (1969), Peščanik (1972), Grobnica za Borisa Davidoviča (1976), Enciklopedija mrtvih (1983);

ESEJI: Poetika (1972), Poetika, druga knjiga (1974), Čas anatomije (1978), Homo poeticus (1983).

Staniša Veličković | "Interpretacije iz književnosti IV"

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 02:24:43 am »

*

IZ AUTOBIOGRAFIJE


"Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.

Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani "izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema "pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni.

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali — gipsani odlivak Hudonove portretne statue — ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika."

Danilo Kiš
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: April 29, 2012, 01:12:56 am »

**

DANILO KIŠ ILI HODOČAŠĆE PROŠLOSTI


"Zaokuplja me večni problem forme ... forme koja bi mogla da učini nemoguće: da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko 'Lete zaborava'," piše Danilo Kiš u jednom svom esejističkom tekstu. Ove njegove reči ne znače nikakav površni i neobavezni izazov realizmu; one izražavaju suštinu Kišovog pripovedačkog i romansijerskog dela.
 
Između njegovih teorijskih stavova i njegove stvaralačke aktivnsti postoji potpuna saglasnost. Teško bismo mogli naći u nas pisca koji onoliko strasno i dosledno kao Kiš napada realističko slikanje stvarnosti, roman — fabulu, preslikavanje provincijskih naravi, "naturalističku primitivu", angažovanu književnost uopšte. Nepomirljivi ton njegove kritike može da nas podstakne i na protivljenje argumentima ne uvek čvrsto zasnovanim i dovoljno ubedljivim, ali u ovom trenutku je nešto drugo važno: Kišova estetičko-kritička misao je veran izraz njegovih stvaralačkih zamisli i stoga ona ima posebnu važnost za razumevanje književnog sveta ovog autora. Kako ostvariti autonomno značenje i estetsku vrednost dela, kako se domoći forme, nezavisne, čvrste, dovoljne sebi i iznad svega lepe? Kako kroz pisanje prodreti u zagonetnu gustinu života i kako stil poistovetiti sa istinom? Kišova istraživanja su duboko lična i istine do kojih dolazi i koje saopštava tiču se u početku samo njega. Forma za kojom traga treba da donese spas samo njemu: da bi je pronašao, da bi se, dakle, izbavio, on se koristi svojim iskustvom. Traženje idealne forme koja se postavlja kao vrhovni estetički cilj je, u stvari, subjektivna pustolovina uznemirenog pisca izmučenog mislima o prolaznosti i smrti, poklonika prošlosti koji, međutim, zna da te prošlosti više nema i da je on ostao sam usred pustoši. Kiš će pokušati nemoguće, zaroniće u prošlost, u svoju prošlost, među mrtve, ne sa željom da rekonstruiše tačan izgled nestalih bića i propalih stvari, već da oživi njihovu dušu, da oseti mirise detinjstva i dečaštva, njihovu intimnu atmosferu, sakriveni smisao nekadašnjeg trajanja.
 
Biće koje vaskrsava na tom svom hodočašću, dečak Andreas Sam, njegov otac Eduard Sam, majka Marija, sestra Ana, gospoćica Rigo, Julija, rođaci, drugovi, kreću se pred nama u svečanoj i mističnoj atmosferi smrti, u tišini. To su krhke figure jednom već definitivno uništene ili vremenom preobražene, dakle opet na neki način mrtve, koje sećanje Andreasa Sama oživljava. Ali prošlost nije isto što i sadašnjost. Kiš priča uveren da je ponore između sadašnjeg i nekadašnjeg vremena nemoguće premostiti, pa otuda i zbivanja i ličnosti s druge strane kao da lebde u nekoj izmaglici koja ih čini nestvarnim, rasplinutim, dalekim i nedohvatnim. Pisac koji govori o njima zaista je njihov tvorac. Eduard Sam (kao i ostali likovi koji ispunjavaju detinjstvo piščevog dvojnika) imaginarna je tvorevina. Vaskrsnut aktom sećanja, on postoji na čisto subjektivnom planu, u koordinatama koje piščeva, odnosno Andreasova svest određuje. I ostale, inače manje važne ličnosti, mada su verovatno zamišljene prema modelima iz stvarnosti, izdignute su u Bašti, pepelu, iznad nivoa realnog zbivanja. Kiš nijednog trenutka ne želi da ostavi utisak kako su junaci njegove proze (u prvom redu Eduard Sam) realistički rađeni likovi. Područje njegovih lirskih evokacija pripada u znatno većoj meri sferi imaginarnog no sferi stvarnog, "istinitog" zbivanja, a na planu imaginarnog privatne anegdote nemaju nikakvog značaja. Zato se Kiš i upušta u traganje za svim onim elementima iskustva koji prevazilaze biografske okvire i koji mogu imati širi, opštiji značaj i estetsko važenje. Prošlost je sačinjena od niza isprekidanih trenutaka koji se u svesti reflektuju kroz mnoštvo haotičnih slika. Melanholik, kakav je pripovedač Andreas Sam, opsednut je željom i potrebom da svaki sadašnji trenutak pretvori u prošli, jer da bi neki događaj bio jedinstven, lep i neponovljiv, on mora najpre minuti. Andreas Sam se s uživanjem zatrpava uspomenag ma, pošto ih samo tu, među njima, kao među ruševinama, može oplakati. Ima li ovaj košmarni svet uspomena ikakav zajednički smisao i može li se diskontinuitet pojedinačnih i odvojenih trenutaka života nadvladati jednom mišlju koja bi označavala trijumf ideje kontinuiteta? Da li, drugim rečima, postoji izlaz iz lavirinta sećanja i hoće li tragalac na kraju ugledati svetlost? Isuviše je dobro poznat ishod jednog već klasičnog uranjanja u prošlost i traženja apsolutnih vrednosti: posle dela koje se zove U traganju za izgubljenim vremenom, došlo je delo koje je sadržavalo poslednje odgovore: Ponovo nađeno vreme. I pored izvesnih elemenata na osnovu kojih bi se dalo zaključiti da je Danilo Kiš nadahnut prustovskim iskustvom, čini nam se da autor Bašte, pepela ide drugim putem.
 
Uspomene koje ga opsedaju toliko su po svom krajnjem smislu neprozirne da on nije u stanju da ih odgonetne. Istina je zauvek sakrivena i svako traženje nekih apsolutnih vrednosti završava se neuspehom. Čežnjivo tumaranje po prošlosti opisano je na poetski način u Bašti, pepelu. Andreas Sam evocira podneblje i draga bića detinjstva. Ali ono o čemu on pripoveda isuviše je gusto i neuhvatljivo da bi mogao naći odgovor koji će ga ispuniti zadovoljstvom. Sve u ovom delu ostaje u okvirima dvosmislenog traženja koje se kreće čas jednim, čas drugim pravcem, koje pokušava da nađe uporište u lelujavom, haotičnom svetu uspomena. U televizijskoj drami Noć i magla Kiš će iskazati relativističko i pesimističko shvatanje života na mnogo uprošćeniji način. Da li je mala Julija Sabo imala prćast nos i plavu kosu? Jesu li postojale dve bukve kraj nasipa na reci? Je li Andreas Sam urezao svoje ime u koru jedne od njih? Dok Andreas potvrdno odgovara, gospođica Rigo i njen muž poriču njegove tvrdnje... Na kraju, svi dolaze do zaključka da su uspomene "dim, para, san, magla — ništa". Kišov glavni junak nikud ne dospeva, ništa ga ne očekuje na kraju puta. Svestan toga da konačne istine i nema, bavi se pretpostavkama, formuliše niz pitanja, iznosi svoje nedoumice i ispoveda svoja kolebanja, svoj strah, nesigurnost, strepnju, tugu i nemoć.
 
U knjizi Rani jadi Danilo Kiš se, usvojivši metod lirskog, impresionističkog stila pripovedanja, našao na samoj granici realističke verodostojnosti (čuvajući se ipak da je nikad ne pređe). U jednoj od priča u ovoj knjizi koja se zove "Iz baršunastog albuma" izneo je niz pojedinosti iz biografije svog dvojnika, viđene ovog puta u realističkoj optici. Mali Andreas Sam, za vreme čestih selidbi u ratnim godinama, brižljivo je čuvao očeve fotografije i dokumenta: prepise sudskih parnica, rešenja o postavljenju, otpusnice duševne bolnice u Kovinu. Među dokumentima koja je nosio sa sobom najdraži mu je "jugoslovenski zemaljski i internacionalni kondukter", čiji je glavni urednik bio njegov otac. Ovaj "kondukter" će, po priznanju Andreasovom, tj. autorovom, "doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće u jednoj od mojih knjiga". Suvoparni saobraćajni vodič pretvoriće se, u Bašti, pepelu, u debelu knjigu sa sličnim naslovom, ali sasvim drukčije sadržine. "Red vožnje" postaje životno delo Eduarda Sama u kome on želi da izrazi pomoću složenih železničkih, drumskih i brodskih veza, mistično jedinstvo sveta, prisustvo jedne više volje i jedne sveobuhvatne misli. Odbivši da se potčini bezličnom poretku imena i brojeva, ovaj železnički službenik želi da ukine vlast činjenica i zdravog razuma u ime panteističke filozofije. Duševno oboleli čovek, izmučen alkoholom, preobražava se u metafizičkog buntovnika, u mitsku figuru koja nadvisuje sve ostale ličnosti i značajem, i zagonetnošću, i vizionarskom snagom misli. Eduard Sam hoće da otkrije identitet svoga oca: je li on bio samo psihopata ili genije u čijim su se postupcima i razmišljanjima mešale sumanutost i originalnost? Lik Eduarda Sama je u Bašti, pepelu do kraja problematizovan. Dok ga u Ranim jadima vidimo izvan simboličnog konteksta, kao ličnost sa određenim karakternim osobinama, u Bašti, pepelu njegovo biće se umnogostručava i mi zajedno sa Andreasom Samom, odnosno autorom, više nismo u stanju da ga definišemo. Život Eduarda Sama je tajna, uzbudljiva tajna koju je nemoguće na racionalan način objasniti. Umesto tumačenja, Kiš pribegava višeznačnoj poetskoj evokaciji. Istorija Eduarda Sama je "lišena zemnog"; to je "gusto, teško tkanje, materija sasvim nepoznate specifične težine". Sve one epizode, veli junak romana, o sestri, majci, pa i o njemu samom "obeležene su zemnim znacima", pripadaju oblasti realnog pa su samim tim i manje značajne. Danilo Kiš gradi roman Bašta, pepeo na kontrastu "zemnog" i "nebeskog" načela, činjenice i simbola, jave i uzvišenog sna.
 
I Mansarda je ispunjena istom, afektivno jakom naglašenom odbojnošću prema realnosti. Kiš je najpre napisao Mansardu, ali ponašanje glavnog junaka ovog romana postaje mnogo razumljivije ako delo posmatramo kao neku vrstu nastavka Bašte, pepela. Mladić iz Mansarde koji traži idealnu ljubav i koji odbija svaki kompromis sa stvarnošću: to je, u stvari, stasali Andreas Sam. Dečak je odrastao, ali je zadržao bolesnu preosetljivost "lirsku razdraženost", sklonost ka melanholičnim razmišljanjima i zaljubljenost u snove. Nekadašši dečak iz Bašte, pepela i Ranih jada je na svoj, detinji, način pokazivao neurotičnu sklonost ka usamljeničkom sanjarenju o dalekim, nemogućim i izmaštanim bićima i događajima. Mladi trubadur iz Mansarde ima veće životno iskustvo obojeno gorčinom. On racionalizuje afektivna stanja Andreasa Sama i, budući da je svaki dan koji se rađa za njega samo novo razočaranje i nova rana, on svet doživljava kao nepodnošljivi haos i, što je još gore, kao poniženje. On je već u stanju da od svog nezadovoljstva i tuge izgradi filozofski stav koji se karakteriše krajnjom nepomirljivošću prema realnom svetu. "Ti si zaražen čistotom kao sifilisom", kaže mu cinični, "zemaljski" orijentisani Jarac-Mudrijaš. Mladić s prkosom ističe svoju privrženost snu i mašti; oduševljava se egzotičnim krajevima i umetnošću oslobođenom svakog opisa i priče; voli jednu devojku kao što vernik obožava Bogorodicu; živi na jednom neobičnom potkrovlju da bi se izdvojio iz gomile, da bi se uzvisio i simbolično i doslovno. U ponašanju ovog mladog čoveka (sa kojim se autor deklarativno poistovećuje) prepoznajemo iste one težnje koje su pokretale i ostale Kišove ličnosti. Eduard Sam je sastavljao "Red vožnje" kao što su se pisale proročke knjige: "Opsednut svojom vizijom i na marginama stvarnog života." A evo šta kaže Andreas Sam o omiljenom predmetu svog sanjarenja: "Biserne školjke, mulatkinje, koralni sprudovi, kokosov orah, egzotične flore i faune, sve su to bile božanske tvorevine krojene po meri moga sna..." I neimenovani junak Mansarde beži u sferu egzotike, jer je nezadovoljan ustrojstvom realnosti, njenom ograničenošću i bezsadržajnošću. Svi Kišovi junaci su melanholici, sanjari, bića predana romantičnim iluzijama. A onda kad uvide da su njihovi snovi o savršenstvu neostvarljivi, oni padaju u očajanje. Svaki kompromis sa životom je za njih dokaz sloma. Junak Mansarde silazi, na kraju romana, među običan svet koji stanuje ispod njega, ali ovo pomirenje sa svakidašnjicom je prepuno rezignacije.
 
Danilo Kiš veruje u snagu imaginarnog koje derealizuje životnu materiju. Sve ono što se zbiva u stvarnosti, što je i on sam preživeo ima značaja samo kao gradivo za estetsko uobličenje. U duhu bodlerovske i malarmeovske estetike on nastoji da život potčini umetnosti. Kao što su njegovi junaci opsednuti idealom savršenstva koje nije ništa drugo do potpuna čistota osećanja, tako i Kiš teži stvaranju čiste, besprekorno pisane proze oslobođene svih socijalnih problema. Socijalni problemi su neizbežno za jednog pisca malarmeovski orijentisanog lažni i mrski: Kiš krije prezir prema romanima u kojima se opisuju društveni sukobi. Junak Mansarde se podsmeva Jarcu-Mudrijašu koji piše socijalno-realistički roman sa klasičnom radnjom i naziva ga "fabulanom". Za razliku od Jarca-Mudrijaša Kišov dvojnik sanja o delu bez zapleta, o čistom delu lišenom svake predmetnosti koje će se držati snagom stila. Ovaj stari floberovski san, danas ponovo oživljen, toliko je blizak i tvorcu Mansarde. Sa ukusom formiranim na delima velikih preteča simbolizma i njihovih sledbenika, Kiš shvata vlastiti stvaralački čin kao eminentno poetski. Njegovo prozno delo treba posmatrati u kontekstu onih nastojanja koja su prozu, pritisnutu realističkim nasleđem, želela da obnove oslanjanjem na lirsku tradiciju proisteklu iz Bodlera. Ova kritička svest o potrebi menjanja tradicionalnog izraza, koja ističe kao pozitivan primer modernu poeziju i prozu njoj blisku, lako se uočava na mnogim ključnim stranicama Kišovih knjiga. Autor Mansarde pripada onoj vrsti pisaca koji ne žele da prikriju artistički karakter književnog stvaralaštva, činjenicu da je jedan roman, pre svega, proizvod kulture, ostvarenje umetnosti. Ne dešava se retko da pisci privrženi ovakvoj estetici počnu da pišu izveštačenim stilom. Kiš ne pada u izveštačenost, jer se nadahnjuje svojim tragičnim iskustvom, jer ne zanemaruje bogatstvo svojih doživljaja, svojih bolnih sećanja. On ostaje iznad svega pesnik koji druguje sa mrtvima na način neposredan i, pored sve uzdržanosti i ciničnosti čak, potresan. Njegova rečenica, čas setna, čas jetka, uvek doterana, podrhtava od snažnIh otkucaja srca koje je mnogo patilo. Sa izuzetkom romana Psalam 44 (koji stoji nekako po strani od glavnih piščevih preokupacija), sva Kišova dela pisana su pod pritiskom te patnje, godinama nagomilavane, prožeta su istim temama, simbolima i idejama. Za razliku od nekih drugih pisaca njegove generacije, koji idu iz knjige u knjigu nasumice, Kiš piše samo jediu knjigu. Njegove namere, metodi i ciljevi mogu se kritikovati sa jednog unapred zauzetog kritičkog stanovišta koje estetizmu pretpostavlja angažovanost, ali ako se neposradno suočimo sa prozama Danila Kiša, osetićemo uživanje koje samo istinska dela umetnosti mogu da pruže.
 

* * *
 
Početak novog Kišovog romana Peščanik je neobičan i težak. Pisac nas uvodi u jednu polumračnu prostoriju na čijim zidovima titraju odsjaji petrolejske lampe. Izgled te sobe sa oskudnim nameštajem otkriva se postepeno, u zavisnosti od položaja nepoznatog čoveka koji se u njoj nalazi. Njegov pogled se pomera polagano i mi se zajedno s njim navikavamo na polutamu. Posetilac otvara svoju akt-tašnu i iz nje vadi list kockaste hartije, bočicu mastila i pero: on piše pismo od odlučujućeg značaja za nastanak knjige čiji je glavni junak. Jer, taj usamljeni, unezvereni čovek u početku prisutan samo kao objektiv kamere kroz koji posmatramo ambijent, u stvari je (to ćemo kasnije saznati) Eduard Sam (čije ime autor daje samo u obliku inicijala), "gospodin pedesetih godina, u sivom odelu, s naočarima gvozdenih okvira, sa štapom i sa žutom zvezdom", penzionisani železnički nadinspektor, glavna ličnost Ranih jada i Bašte, pepela.
 
Kiš nastavlja da traga za identitetom oca obogaćujući svoj porodični ciklus jednim delom izuzetne vrednosti. Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik (ovo bi bio njihov logični unutrašnji poredak, mada su se Rani jadi pojavili posle Bašte, pepela) ne predstavljaju tri uzlazne etape jednog hodočašća: u Kišovim delima postoji kontinuitet, ali nema progresa. On uvek iznova kreće ka cilju da bi se, prilikom pisanja svake nove knjige, opet našao na samom početku. Lik Eduarda Sama autor ne tumači primenom jednog metoda. On ga osvetljava sa više strana i pomoću različitih stilskih postupaka, pa zbog toga ovaj složeni i zagonetni lik poseduje neiscrpnu vitalnost. U Ranim jadima i Bašti, pepelu Eduard Sam je viđen očima njegovog malog sina, Andreasa, tj. samog autora. Dat u autobiografskoj lirskoj projekciji, otac živi više kao mitska i poetska ličnost nego kao samostalan, životan lik; zagnjuren u atmosferu imaginarnog, izvan životne materije, "pripovedačkog konteksta", on je plod sećanja i mašte. Njegovo postojanje je izvedeno, sekundarno u odnosu na postojanje Andreasa, čija je maštovitost neiscrpna kao što je i njegova ljubav prema sanjarenju velika. U Peščaniku Eduard Sam je osamostaljen, lišen svake poetičnosti, bez subjektivnog oslonca ma u čijoj drugoj svesti. On deluje snagom svoje objektivnosti, svoje celovitosti. Dok je ranije bio dalek od nas i sav u nekoj magli, u Peščaniku je približen čitaocu i učinjen neuporedivo konkretnijim i životnijim. Sve ono što je u prethodnim knjigama ispunjavalo njegovu ličnost (metafizički revolt, saobraćanje sa tajanstvenim silama prirode i kosmosa) i dalje je prisutno u njemu. Dodato je ipak nešto bitno novo: "pripovedački kontekst", oporost običnog života. Eduard Sam je sada smešten u određenu sredinu i prikazan u svakidašnjim prizorima. Postavši "običniji" i realniji, lik je dobio u gustini i dramatičnosti. Sve protivrečenosti koje su ga mučile postale su još bolnije. Pobunjenik protiv smrti, čovek sumanut i lucidan istovremeno, progonjen, usamljen, Eduard Sam je izuzetan, ali i nama blizak po osetljivosti, sposobnosti za patnju, nespokojstvu. Postavivši ga u realan životni prostor, Kiš ga je učinio i shvatljivijim i prihvatljivijim za čitaoca. Patos glavne ličnosti romana izvire iz njene nepopustljivosti pred nesrećom, iz prkosnog izazivanja zla, gordosti i nespremnosti za prilagođavanje.
 
Sa sadržinom pisma koje Eduard Sam piše i koje se pominje na nekoliko mesta u prvim partijama romana, upoznaćemo se tek na njegovom kraju. Reč je o pismu pisanom u noći 5. IV 1942, upućenom sestri, u kome se junak žali na ponižavanje i nepravde kojima je izložen od strane svoje rodbine. To pismo (ili "sadržaj", kako veli pomalo ironično pisac koji ne voli romane sa fabulom) sadrži u sažetom i dokumentarnom vidu sve ono što je kazano na prethodnim stranicama. Zajedno sa nastajanjem pisma prisustvujemo rađanju samog umetničkog dela, romana. Činjenice saopštene banalnim jezikom korespondencije javljaju se više puta u romanu obasjane uvek drugom svetlošću i protumačene na razne načine, onako kako ih neposredno doživljava ljudska svest. Eduard Sam prekorno priča, obraćajući se sertri, svoje nevolje u vreme rata, suvo ih konstatujući i kada su one već na neki način prošle. U šezdeset sedam fragmenata razvrstanih u poglašlja čiji se naslovi ponavljaju ("Slike s putovanja", "Beleške jednog ludaka", "Istražni postupak" i "Ispitivanje svedoka") evociran je, međutim, Samov život, bez ikakve vremenske razdaljine. Samova razmšljanja, sećanja i snovi prikazani su u njihovom živom toku. Haotična životna materija čuva svu svoju fragmentarnost, uzburkanost i alogičnost u romanu. Kišovo pričanje razgranava se u nekoliko pravaca, ali nikad nema pravolinijski smer. Ono vrluda između pojedinih momenata iz prošlosti i sadašnjosti, između realnog i mogućnog, između stvarnosti i želja, ali ne pribegava naknadnim objašnjenjima. Ključne teme se ponavljaju i određene slike se nameću čitaočevoj pažnji. Celokupno pripovedanje teče usredsređeno na nekoliko dominantnih tema, na prvi pogled nepovezanih, čije se dublje značenje sporo i portupno otkriva (čovek radi na nasipu, okružen čuvarima, zastaje, njemu prilazi jedan drugi čovek i pokušava da mu namesti zavoj na ruci, ali čuvari ga u tom trenutku udaraju; rušenje kuće iz koje je Eduard Sam tek izašao; vožnja seoskim kolima; trg sa katedralom i spomenikom znamenitom čoveku čija je ruka uzdignuta, itd). Sve su to prizori na koje se junak neprestano vraća i koji za njega imaju opsesivnu moć. Posmatrani pojedinačno oni nam mogu izgledati nerazumljivo, ali onda kada ih povežemo shvatićemo njihov dublji simbolični smisao. Čovek sa zavojem u ruci: to je Eduard Sam u radnoj četi sastavljenoj od Jevreja koja gradi nasip. Slika kola u pokretu: to je Eduard Sam, lutalica, siromah u potrazi za domom.
 
"Slike s putovanja" sadrže isključivo opis nekog predela, neke scene, nekog enterijera. "Beleške jednog ludaka" su ispovest junakova u kojoj se mešaju razmišljanja o ljudskoj sudbini sa psihopatskim vizijama. "Istražni postupak" i "Ispitivanje svedoka" bacaju svetlo na svakidašnji život Eduarda Sama, njegovu porodicu, prijatelje, poznanike i poslovne partnere. Koristeći se formom zapisnika iz policijske istrage ("Istražni postupak" je vođen u trećem licu jednine, a "Ispitivanje svedoka" u drugom licu množine), Kiš oživljava ambijent Vojvodine i južne Mađarske između dva rata i za vreme rata pretrpavajući tekst podrobnim nabrajanjem i opisivanjem poslovne aktivnosti Eduarda Sama. Na taj način, Eduard Sam je uklopljen u društvenu sredinu i skinut sa pijedestala na kome se nalazio u ranijim delima. Ovaj čovek opsednut apokaliptičkim vizijama i mučen manijom gonjenja je isto tako trgovac i akcionar (istina rđav. Svaki njegov poslovni poduhvat završava se neuspehom; neuspehom koji ga ipak ne obeshrabruje). Izgrađen na više planova, ovaj lik je neobično upečatljiv. Protivrečnost njegove prirode, to je protivrečnost samog života koju ljudsko biće uzalud pokušava da nadvlada. S jedne strane, Eduard Sam voli poslove u kojima želi da pokaže svoju snalažljivost; s druge strane, muči ga misao o smrti i izaziva u njemu mahnitost koja nije ništa drugo do lucidnost, kako on misli. Pocepane ličnosti, sa osećanjem tragičnog dvojstva, on je bez sumnje, shizofreničar. U mnogim scenama, međutim, on je samo nesrećan čovek, po mnogo čemu blizak prosečnosti, koji ne može da nađe mir i utočište, čuvar porodičnog ognjišta u vihorima rata, gladan i prezren od većine ljudi, neshvaćen, prgav i bolestan, ali u osnovi plemenit.
 
Naslov romana je višeznačan kao što je, uostalom, i ceo roman slojevit, kao što je i lik glavnog junaka složen. Reč peščanik najpre znači posebnu vrstu zemlje od koje se pravi pesak ("vozio sam zemlju i peščanik na nasip"). Peščanik je i peščani sat ("na tamnoj površini bakelita telefonske kutije iscrtana je bela vaza, vaza ili peščanik, ili putir"). I na kraju, reč peščanik treba da nas podseti u svom najvišem simboličnom značenju izvedenom iz slike sata na osipanje, propadanje svega što živi ("Peščanik. Sve se osipa, sestro moja"). Povest o Eduardu Samu govori o jednom biću koje predoseća smrt i koje je, pišući pismo, prosto doziva. Ova povest kazana različitim stilskim tehnikama, čas patetična, čas suva i namerno prozaična, prožeta je melanholijom koja ostavlja snažan utisak. Nimalo laka za čitanje, lišena tradicionalne radnje i konvencionalne psihološke analize, isprekidana, Kišova usplahirena proza sadrži istinski patos, patos kojim zrače sva dela posvećena slikanju ljudske patnje. Autor je inače sklon da u svojim esejima ističe čistu proznu formu kao savršenstvo kome teži. Ali bez obzira na to, njegov najbolji roman nije retoričan ni estetizirajući. Ono što izbija iz ovog dela, to je beskrajna tuga, tragično iskustvo transponovano jezikom modernog romana. Peščanik je delo razbijene klasične kompozicije, ali ne i razbijene rečenice. Ono je prožeto prustovskom nostalgijom za iščezdim svetom, za dragim bićima koja je smrt odnela. Ovaj sjajni roman govori o životu kao lavirintu. Slika takvog života mora biti i sama uskomešana, složena i podložna mnoštvu tumačenja. A knjiga koja hoće da traje, rekao je Borhes, čijim delom takođe dominira tema lavirinta, mora biti čitana na više načina.


Pavle Zorić

Srpska književnost u književnoj kritici X SAVREMENA PROZA
Priredio M. I. Bandić | Nolit • Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: April 29, 2012, 02:46:49 am »

*




DANILO KIŠ  
Grobnica za Borisa Davidoviča



Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti:

1. "Nož sa drškom od ružinog drveta"
2. "Krmača koja proždire svoj okot"
3. "Mehanički lavovi"
4. "Magijsko kruženje karata"
5. "Grobnica za Borisa Davidoviča"
6. "Psi i knjige"
7. "Kratka Biografija A. A. Darmolatova

Himna Ijudskom dostojanstvu i istrajnosti . . . Knjiga što zrelošću visoko nadvisuje mnoge druge, a istodobno i postupkom i tematikom predstavlja prodor u novo.
[Slobodna Dalmacija]

Taj značajni moralni gest treba posebno istaknuti, jer je on možda važniji od Kišove stilske perfekcije, koja je ionako nepobitna.
[Vjesnik]

Pisana briljantno i mudro, "Grobnica za Borisa Davidoviča" zaista je remek-delo...
[Politika]

"Grobnica za Borisa Davidoviča" nesvakidašnji je trenutak naše proze.
[Borba]

O ovom remek-delu trebalo bi najviše govoriti s estetskog i poetičkog gledišta ...
[NIN]

Danilo Kiš Grobnica za Borisa Davidoviča
Štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, decembar 1976.



* * *

"Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima — gulazima — čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je 'Grobnica za Borisa Davidoviča'."
Danilo Kiš povodom knjige u jednom intervjuu u drugoj polovini osamdesetih godina.

*

"Sedam poglavlja jedne zajedničke povijesti" tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog — ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne "božije" i "đavolske" igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji žrtava."

*

"Objavljena prvi put 1977. godine, 'Grobnica' je prevedena na sve veće svetske jezike, a o njoj su pisali neki od najpoznatijih svetskih pisaca druge polovine XX veka, poput Josifa Brodskog, Milana Kundere, DJerdja Konrada, Petera Esterhazija ili Vilijama T. Volmana.

*

"Kada se pojavila, Grobnica za Borisa Davidoviča izazvala je dotad nezapamćenu buru u jugoslovenskoj kritičkoj javnosti... Ukratko — Kiša su napali, neumereno, neukusno, niskim udarcima, neznalački, diletantski, optuživali ga da je plagijator, loš pisac, klevetnik, šta sve ne, pri tom nemajući nimalo razumevanja za savremene književne tokove u Evropi, kao ni za književnost uopšte. Zapravo, diskutabilno je da li nisu imali razumevanja: sigurno je da nisu hteli da ga pokažu, jer razlog opšteg revolta nije bio književni (iako su se pravili da jeste), nego ideološki. Kiš je toga bio svestan, ali se, odgovarajući na optužbe, zadržao na istom, književno-teorijskom terenu. Knjiga Čas anatomije predstavlja odgovor na optužbe i svojevrsno tumačenje Grobnice..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: April 29, 2012, 01:36:48 pm »

**

DANILO KIŠ — Enciklopedija mrtvih


Knjigu čini devet samostalnih celina od kojih svaka ima svoj naslov. Svaka od ovih priča ima svoje junake koji se ne javljaju u drugim pričama. I prostorni i vremenski planovi priča su nepodudarni, ali to važi čak i za svaku proznu celinu u ovo knjizi. Pri određivanju tematske suštine svake od ovih priča mora se imati u vidu i dodatak na kraju pod nazivom post skriptum. Tako se prva priča Simon Čudotvorac odigrava u Palestini, sedamnaest godina iza Hristove smrti i uskrsnuća, a dodatak u Post skriptumgovori o sovjetskom diktatoru Staljinu. Ova stalna promena prostora čini Kišovu knjigu Enciklopediju mrtvih planetarnom. Jedan deo priče odigrava se u Kanadi, drugi u Sjedinjenim Američkim Državama, treći u Jugoslaviji. Ova prostorna i vremenska rasutost priča ipak samo površnom čitaocu može da se učini kao vrsta formalne izdeljenosti knjige na onoliko priča koliko je naslova u sadržaju. Jer kad se na kraju, pošto se pročita cela knjiga, pokuša da se da sud o knjizi kao celini, lako se zapaža čitav niz unutrašnjih kohezionih, zajedničkih, svojstava. Širina prostornog plana je ovde faktor kohezije; ona podastire priče određenim okvirom. Knjiga govori o sudbini čoveka na ovoj planeti. Pa ni širina vremenskog plana, a on obuhvata oba milenijuma hrišćanske civilizacije, nije faktor dezintegracije i parcijalizacije, već umetničke kohezije.
 
Ali ono što čini celovitost proze Enciklopedije mrtvih je tema o čovekovom suprotstavljanju jednoumlju i nasilju nad čovekom. Pri tom Kiš ne diferencira ni po čemu političko i versko nasilje nad ljudskim duhom. I hrišćanstvo i svaka druga ideologija koja zarobljava ljudski um i čovekovu večitu sumnju kategoriše kao greh, kao versku ili političku diverziju, neoprostiv greh. Pobunjenici protiv jednoumlja i ortodoksnosti svake vrste heroji su ove knjige.
 
Prva karika lanca ove priče čine biblijske legende o božanskoj moći Isusa Hrista kao znak njegovog jedinstva sa Bogom. Novi Zavet je nun takvih priča koje imaju različita značenja u hrišćanskoj nauci, a osnovno im je učenje da je Hristos sin božiji, što on potvrđuje svojom božanskom moći. Kiš ne priča nijednu od tih legendi, on samo sugeriše njihovo prisustvo u novom učenju koje propovedaju apostoli u Palestini i fiksira vreme odigravanja radnje svoje priče, a to je sedamnaesta godina iza Hristove smrti.
 
Druga karika je apokrifna priča o Simonu Čudotvorcu. Ona zauzima čitav prostor pripovetke. Ovaj Simon se javio sedamnaeste godine iza Hristovog vaskrsnuća, i to na istom prostoru na kome Hristovi apostoli propovedaju Hristovo učenje. Simon je Hristov oponent. On sumnja u pravednost hrišćanskog Boga. Prema predanju, Simon Čudotvorac ili Simon Mag je savremenik apostola Jovana, Petra i Pavla. On je kako kaže legenda hteo da dobije "dar božiji" tajnu i moć stvaranja čuda, i to od apostola Jovana i Petra nudeći im novac. U toku vekova apokrifne, nezakonizovane, nepriznate, biblijske legende o Simonu dobile su karakter velike jeresi. Postao je jedna vrsta arhetipa čarobnjaka prema kome je nastao i Faust. Prema Simonu je u srednjem veku nastala i simonija, kupovina i prodaja verskih benificija, jedan od izvora lake zarade hrišćanskih velikodostojnika, protiv koje su preduzimane oštre mere crkvenih vlasti, ali legenda o Simonu se ipak širila i bogatila. Simon je, kako kažu ove legende, proglasio sebe "svemoćnim bogom prozvanim Velikim''. Čak se počelo da propoveda kako je od strane nekih hrišćana slavljen kao "prvi Bog". Jedna legenda priča da je Simon u Rimu najavio da će se pred velikom masom gledalaca uspeti na nebo, ali je, zbog molitve koju je izgovorio apostol, na tužan način ponovo pao na Zemlju.
 
Uz Simona je Sofija, žena tridesetih godina, njegov verni pratilac neka vrsta simbola uživanja, jer Simon nasuprot Hristovom učenju o vrlini čovekovog uzdržavanja od naslada svake vrste, propoveda zadovoljstvo čulne ljubavi. Za Simona Sofija je Pali anđeo, za hrišćanske učitelje ona je bludnica.
 
Simon je propovednik sumnje u pravednost Boga. "On je propovedao da je Bog apostola tiranin, a tiranin ne može biti Bog razumnom čoveku. Taj njihov Bog, Jehova, Elohim, ostrvio se na čovečanstvo davi ga, kolje, šalje na njega bolesti i divlje zveri, zmije i tarantele, lavove i tigrove, munje i gromove, kugu, lepru, sifilis, bure i oluje, sušu i povodnje, more i nesanice, jad mladosti i nemoć starosti..."
 
Simon pripisuje Bogu u greh svu nedovoljnost života i ljudske prirode. "On umesto slobode propoveda ropstvo, umesto pobune pokornost, umesto naslade lišavanje, umesto saznanja dogmu". Kakav je bog pravednik koji šalje kugu, munje, gromove, boleštine, jad i nevolje, samo zato što su naši preci, gonjeni radoznalošću tom živom vatrom iz koje se rađa saznanje, usudiše se da uzberu jabuku?"
 
Ovaj hrišćanski bog prema Simonovoj propovedi, kad sazru smokve, pošalje na njih razne bolesti, kad sazru maline pošalje grad, na ovce šalje kugu, vukove i tigrove. Pošto je Božijoj volji pripisao sve nevolje koje prate čoveka, čudotvorac prelazi na učenje koje propovedaju Hristovi apostoli da bi na kraju izveo zaključak:
 
"Njihova izabrana zemlja je laž; njihov je Bog laž, njihova su čudesa lažna. Oni lažu jer im je lažan njihov Bog u koga se kunu, stloga oni lažu u svakom času i ušavši tako u golemi koloplet laži više ni sami ne znaju da lažu. Gde svi lažu niko ne laže. Gde je sve laž ništa nije laž."
 
Da bi to dokazao Simon poziva slušaoce da vide kako će i on, običan čovek i paganin, činiti čuda. Skupio je svu snagu duha i misli i poleteo put neba, nestao u oblacima. U duši apostola Petra javila se opasna sumnja u sopstvenu veru. On se molitvom obraća Bogu koji mu kaže da je Simon Čudotvorac otpadnik a poleteo je nošen samo snagom svoje ljudske sumnje i radoznalosti koji imaju granica, i Simon će ubrzo pasti. Petrova za kratko poljuljana vera je ojačala i on hrišćanima govori da to što su videli je obmana čula, i da će Simon ubrzo pasti u prašinu. I zaista iz oblaka se pojavio Simon i smrskao na zemlji pred užasnutim hrišćanima.
 
Kišova priča o čudima Simona Čudotvorca ima i drugu verziju. Verujući da su Hristova čudesa samo fakirske veštine naučene na egipatskim vašarima, a posle dugih polemika sa mladim apostolom Petrom, on pristaje da ga u mrtvačkom sanduku stave u duboku raku koju će zatrpati zemljom, i da će on kroz tri dana uskrsnuti kao Hristos. Dok su radnici stavljali mrtvački sanduk sa Simonom na dno rake, apostol Petar priđe jednom svom učeniku i nešto šapnu. Ovaj proveri klinove na poklopcu i klimnu glavom.
 
Posle tri dana, u petak, u prisustvu mnoštva ljudi, radnici su iskopali grob, otvorili sanduk i u njemu našli mrtvog Čudotvorca, čije je lice podsećalo na "rastočenu gubavu masu, a iz očnih duplji provirivahu crvi..." Simonova Sofija se okrenu prema Petru, i reče glasom od kojeg ovaj zadrhti:

"I ovo je dokaz istine njegovog učenja. Čovečiji život je pad i pakao, a svet u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, Elohim."
 
Ovaj deo Kišove priče završava se sa dva indikativna detalja:
 
"Gomila joj (Sofiji) napravi mesto i ona se probi kroz utihlu svetinu i uputi se ka pustinji naričući.
 
Njeno se smrtno telo vrati u lupanar (bordel, sumnjivi lokal,) a njen se duh useli u neku novu Iluziju."

 
Ali ovde nije kraj priče o Simonu Čudotvorcu, i to je opšte pravilo ove neobične Kišove proze: svaka se Kišova priča završava u post skriptumu koji je informativan i korespodentan s celinom kojoj organski pripada.
 
U ovoj priči je pitanje smrti misaona suština priče. Žudnjom za večnim životom Simon će uzleteti do oblaka, ona mu daje snagu da živ siđe u grob verujući da kroz tri dana iz njega prelazi u večni život.
 
I priča Enciklopedija mrtvih je paradagmatična. Osnova joj je ceo život jednog srpskog geometra napisan sa puno pesničke veštine, puno naracija, deskripcije i portretisnja. Opisan je od đačkih radosti do službenih putovanja geometra po selima, ravnicama i brdima. To je život proživljen između dva svetska rata. Priča se završava jedinom čovekovom izvesnošću a to je smrt. Na kraju priče čitalac saznaje da je cela priča devojčin san koji je brižljivo zapisala kad se probudila. Devojka koja je sanjala ovaj san, jednog dana je otkrila da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u kamenu kao kakav spomenik.
 
U ovoj Kišovoj knjizi mnoge teme i ideje se prepliću iz priče u priču. Smrt kao tema zauzima dosta prostora u Kišovoj knjizi, što naglašava i njen naslov.
 
U priči Ogledalo nepoznatog se javljaju čak dva znaka šifrovane smrti. Priča se kako je jedan Jevrejin odvezao svoje dve kćeri u Arad da ih upiše u gimnaziju a kod kuće mu je ostala supruga sa najmlađom ćerkom. U povrtku u Segedin u nekoj šumi, noću, razbojnici ubiju i opljačkaju oca, a devojčice siluju i obe ubiju. Dok se to dešavalo najmlađa ćerka u snu u svom ogledalu u transu je videla ceo prizor, čak je razbojnike i prepoznala. Na osnovu njenog opisa policija je pohvatala zločince koji su osuđeni i streljani. To što se desilu u snu devojčici imaju neki predeli ljudske prirode za kojima tragaju mnogi parapsiholozi.
 
Priča o Majstoru i Učeniku je parabola o ljudskoj moći, a priča Slavno je za otadžbinu mreti govori o neuništivosti ljudske nade. U ovoj priči mladi pobunjenik Esterhazi toliko je verovao da će izbeći tako izvesnu smrt da ga vera nije napuštala ni u trenutku dok su mu krvnici izbijali stolicu ispod nogu pod vešalima. Knjiga kraljeva i budala parabolična priča o mehanizmima evropske istorije koje su proizveli, sa nacizmom i boljševizmom najmasovnije rafinirano ubijanje ljudi u istoriji čovečanstva. Ovde se upućuje na dve najmračnije i najkrvoločnije istorijske ličnosti, na Adolfa Hitlera i Josifa Visarionoviča Staljina.
 
Sve ove priče imaju zajedničku poruku. Ona bi se ukratko mogla izreći ovako: ma koliko patnik na Zemlji, čovek po svaku cenu hoće da postane njen aktivni subjekat, da upravlja svojom egzistencijom, svojim životom, i svojom smrću, pa i da se odvoji od Zemlje i poleti. To je iskonski smisao njegovog postojanja. Pad pri pokušaju da poleti ne dovodi u pitanje smisao života jer on je u stalnoj veri da će poleteti i sve je bliži tom cilju.





Kratak pregled
školske lektire

Priredili:
Dušanka Bajić i Anka Došen
knjiga četvrta
Izdavač: 3D+
Novi Sad, 2001
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: April 29, 2012, 02:28:54 pm »

**

NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST Srpska književnost 1985—1995


III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985—1995: Tumačenje Smisla


2.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)

1. Grobnica za Borisa Davidoviča je knjiga koju sačinjava "sedam povesti jedne zajedničke sudbine", šest povesti o stradanju pojedinca u sudaru sa staljinističkom inkvizicijom (montirani procesi, navodna spijunaža i sabotaža, iznuđeno priznanje, stravične ucene i moralna iskušenja, robijanje, ludilo, stradanje), i jedna povest o stradanju pojedinca (i ne samo pojedinca) u sudaru sa katoličkom inkvizicijom, pri pokušaju nasilnog pokrštavanja Jevreja, u 14. veku u Francuskoj.81

2.  Smisao Kišovih priča jeste ukazivanje na stravu totalitarnog sankcionisanja slobode. To je vizija građanskog shvatanja slobode individualnosti; konkretnije, ovo delo je žestok obračun ne samo sa istorijom, već i sa živim nasleđem staljinizma u delu sveta kojem je Jugoslavija onoga doba pripadala (i kojem je srpska vlast u ispitivanom periodu bila, bez sumnje, suštinski zavetovana). Ova vizija slobode, odnosno satiranja slobode, jeste univerzalno-građanska, a ne nacionalna.

3.  Kišov postupak jeste neka vrsta borhesovske montaže dokumentarne ili navodno dokumentarne građe. On se poigrava sa faktima i fikcijom, i postiže efekat uzbudljivog izveštaja i najdublje istinitosti. Smisao takve forme otkriva se u čestim karakterističnim momentima fingiranja dokumentarnosti. Na primer, u priči Magijsko kruženje karata, izlažući biografiju Karla Taubea, Kiš na jednom mestu kaže: "Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag" (Kiš 1990a: 79/80), a na drugom: "Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se smatrati, ma koliko to izgledalo čudno, vreme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapšenja godinu dana kasnije". (83). U Grobnici za Borisa Davidoviča piše: "Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnim i nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivrečnu ličnost Novskog. Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje neposredno slede, mogu se objasniti...". (100) Postupak je još efektniji tamo gde pisac navodno napušta faktografiju i čitaocu najavljuje priču. Navodim jedan takav važan detalj iz priče Mehanički lavovi, gde pisac veli: "Ispričaću dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa onako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata koji zatrpavaju priču, a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu bibliografiju gde će naći potrebne dokaze. (Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih ova dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao dokumentacija; a drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja.)". (44) Ovde Kiš razgolićava svoj postupak i obelodanjuje smisao literarne konstrukcije realnosti. U Grobnici za Borisa Davidoviča, pak, ide još dalje, i potpuno razbija magiju fikcije otkrivajući njenu konvencionalnu recepcijsku prirodu: "Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisca, izjednačava sa moći fantazije), nalazimo ga...". (110). Naravno, time se postiže upravo maksimalno osnaživanje ubedljivosti konstrukcije.

Zbog čega pišem sve ovo? Naime, pokušavam da komparativno utemeljim snažan utisak o literanoj nadmoćnosti Kišovog dela. Dok Danko Popović nudi čitaocu fusnote radi podupiranja romanesknog teksta, čime nehotice narušava ubedljivost fikcionalnosti, Kiš obelodanjuje svoj navodno dokumentaristički postupak, otvarajući čak i dilemu o većoj prikladnosti esejističke forme za izlaganje građe, i time, paradoksalno, osnažuje ubedljivost svoje književne fikcije.


Dragan Žunić
NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST Srpska književnost 1985—1995
___________

81 Neki likovi pojavljuju se u više priča, što takođe ukazuje na njihovu suštinsku povezanost i celovitost ove forme, koju su neki nazvali romanom.

This research report was downloaded from the Research Support Scheme Electronic Library at http://e-lib.rss.cz.
The report was published by the Higher Education Support Program of the Open Society Institute.
The digitization of the report was supported by the publisher
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: April 29, 2012, 03:44:29 pm »

*
UPRKOS SAZNANJU DA SU SVI POKUŠAJI OSUĐENI NA PORAZ


KIŠ NIJE ŽELEO DA ODUSTANE

Grobnica za Borisa Davidoviča je veoma mračna knjiga, a njen jedini srećan završetak je u tome što je objavljena", zapisao je Josif Brodski u predgovoru za američko izdanje Kišove zbirke novela (1980). Minulo je četvrt veka otkad je "Grobnica za Borisa Davidoviča" prvi put ugledala svetlo dana (1976), i sa te distance se, imamo li na umu sve ono što je usledilo posle, i u istoriji i u književnosti, jasno vidi sva važnost i sav demarkacioni značaj tih "sedam poglavlja jedne zajedničke povesti" za najbolji deo intelektualnog i umetničkog mišljenja nastalog na srpskom jeziku u poslednjim dekadama dvadesetog veka, tokom kojih su se politička i sve druge stvarnosti pretvorile u pakao, u bedu, u posrnuće, u trijumf ludila i paranoje, a umetnost, gubeći smisao i tlo pod nogama, uglavnom bezuspešno pokušavala da sačuva status "azila za razumne".
    
Nedugo posle objavljivanja, odmah pošto je površno i na brzinu pročitana, "Grobnica za Borisa Davidoviča" postala je sporna knjiga. Povodom nje začeta je, ma koliko mučna i ne baš akademski vođena, svakako najvažnija polemika u srpskoj književnosti s kraja prošlog stoleća, čiji se posredni refleksi na različite načine, i u različitim vidovima, javljaju i do dana današnjeg. Za ili protiv Kiša?
    
Ta, reklo bi se, koliko nametnuta toliko i stvarna dilema, koja je podelila kritičare i onaj polusvet polutana koji se vazdan muva oko književnosti hoteći da i on nešto izjavi, a kada konačno shvati da ga niko ozbiljno ne uzima u obzir, onda makar da opljune, ni do dana današnjeg nije definitivno rešena, makar u sferi književnog života, premda je najvitalniji i najvredniji deo srpske književnosti, koji je Kiša uzeo kao važnu, ako ne i presudno važnu repernu, poetičku tačku, piscu i njegovom delu odavno dao za pravo.
  
Polemika oko "Grobnice za Borisa Davidoviča" bila je očigledno višespratna i možda za ovu priliku, dvadeset i pet godina kasnije, kada smo sigurni da bez te knjige (i "Časa anatomije", kao njene, kostićevski rečeno, "razjasnice") srpska književnost ne bi izgledala onako kao što danas izgleda, nije baš sasvim na odmet pokušati da taj spor malo podrobnije osvetlimo. Najpre stoga što je u jednom trenutku narečeni spor svojim pozitivnim učincima preusmerio književnost prema novom poetičkom horizontu, a potom i zato što je on i dalje aktuelan, naročito u trenutku kada po sto i prvi put treba dokazivati da srpska književnost neće biti manje srpska ukoliko je više evropska, i svetska. Naprotiv. Naravno, interpretacija priče samo je deo priče, razumevanje priče malo šta može učiniti protiv njenog, mahom psihološki indukovanog nerazumevanja, i zato ovo pišem sa osećanjem suvišnosti...
    
Kome je jasno, jasno mu je, kome nije, šta se tu može, ali, zar se sam Kis, uprkos snažnom defetizmu, nije deklarisao kao onaj koji, "uprkos svemu", a naročito uprkos saznanju da su svi konstruktivni pokušaji u rodu ljudskome unapred osuđeni na poraz, ne želi da odustane. Jer pisanje daje dostojanstvo tom porazu, i metafizički ga iskupljuje.

Polemika je, rekoh, bila višespratna. I ne samo to. U međuvremenu je došlo i do njenog nadziđivanja, i to često bez potrebne poetičke dokumentacije. Ništa neočekivano, divlja gradnja bujala je svuda, zašto bi duh bio pošteđen. Zato treba početi od temelja. U temelju spora, nedvosmisleno, bila je ideologija. Kišova knjiga pala je u čas kada se ideološka iluzija srećne budućnosti počela razilaziti kao magla. Da ostanemo kod metafore o gradnji. Sve što je podignuto na ljudskoj žrtvi, i na ljudskom stradanju, jednog trena će, svejedno da li je u pitanju drevni mit, antička drama ili moderna civilizacija, doživeti tragičnu propast. Moderna civilizacija je taj obrazac o nedužnoj žrtvi i odloženoj kazni za dželata samo učinila transparentnim, s tim da je, shodno merkantilnoj logici, monstruozno umnožila broj žrtava.
    
Za Skadar na Bojani dovoljna je mlada Gojkovica, za utopijsku državu sa ovim ili onim ideološkim predznakom potrebni su milioni paćenika, potrebna je krv i kost. Kiš je to video, osetio, razumeo, Kiš je to, kroz očevu biografiju, i sam proživeo, ta misao i taj uvid su mu odredili život, i onda je knjiga Karla Štajnera došla kao ljuta trava na ljutu ranu, a otuda (aleksandrijski, borhesovski) proizašla "Grobnica" kao moralni žig u estetičkom obličju. O tome je, u osnovnom, epohalni smisao "Grobnice", u kojoj je veliki ideološki Mogul zla XX veka viđen iz "levog profila". I zato, nimalo slučajno, jer u velikoj umetnosti ništa nije slučajno, Kiš u jednom ekskursu kaže: "Za intelektualce ovog veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se ne pada na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam.
    
Ali kako je krajem 70-ih godina već bio usvojen, makar demagoški, stereotip o "socijalizmu sa ljudskim licem", i kako su u opticaju uveliko kružile floskule o neograničenim umetničkim slobodama, na tu se knjigu, naročito što ju je napisao priznati umetnik, majstorskom rukom, u punom opsegu estetičke realizacije, nije moglo udariti direktno, a i po komitetima su, što zbog prestiža, što zbog straha, što zbog sinekure, sedeli ljudi koji su de facto znali šta je dobra književnost, i sve im je bilo jasno, samo što to nisu smeli da kažu. Pa je "kritika moći suđenja" krenula zaobilaznim putem, vešto, postupkom nalivanja vode u temelj, diskretnom pričom o idejnim skretanjima inače darovitog pisca, i sve tako redom.
    
Sećam se, bejah tada student, jedan profesor, Bog da mu dušu prosti, štrecao se na pomen te knjige, i kao kontraargument iznosio uverenje da je u umetnosti, ma šta ko pričao, realizam ipak glavni metod. Kiš je, godinama kasnije, sasvim mirno, sasvim bez strasti, čak sa prisenkom rezignacije, tu ideološku, zaobilaznu, perfidnu diskvalifikaciju opisao sledećim rečima: "Ja sad mogu da kažem da je ceo problem potekao iz činjenice što je 'Grobnica za Borisa Davidoviča' knjiga u kojoj nema utehe. To je jedna od retkih knjiga na tu temu koja se ne završava nadom u pobedu i koja ne nosi u sebi opravdavanje zločina, u ime istorijskog napretka, u ime kretanja istorije."
    
Ako se tako gleda, priča o navodnom plagijatu, koja je mesecima palila strasti književne čaršije (uključujući i nekoliko književnih imena nespornog talenta ali sporne moralnosti) u osnovi je priča iz suterena. Primenjujući, na individualan način, jedan u osnovi prastari postupak interpolacije dokumentarnog i umetničkog materijala u novostvoreni književni kontekst Kiš nije učinio ništa drugo nego iznova legitimizovao poetički princip ars combinatorie, i naglasio važnost skrivenog ili neskrivenog citata ili paracitata u (post)modernom književnom tekstu. Sledom logike prigovora koje je dobijao dva najveća srpska pisca XX veka, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, mogli bi biti proglašeni ordinarnim plagijatorima jer su se pisanju svojim dela (na primer: "Travnička hronika"; na primer "Seobe") koristili tekstovima umetničke ili dokumentarne provenijencije. Nije nego.

Na prvom, drugom, trećem i svim ostalim spratovima tog dalekosežnog spora koji ovde pokušavam samo okvirno da skiciram, začela se, što posredno, što neposredno, polemika oko srpskog postmodernizma. Da li je Kiš bio postmodernista, ili nije bio postmodernista, to u samoj stvari nije od presudnog značaja. Presudno je to da se Kišovo ime uzimalo kao argument za i protiv postmodernizma. (Kiš nije bio postmodernista jer je sam izjavio da ne zna sta je to postmodernizam. Tako jedni. Kiš je opisao kraj Čoveka, sumrak humanizma, i to tipično postmodernističkim postupcima. Tako drugi. O tome su napisane i neke knjige, izgleda da ih je malo ko čitao.) Tu priču, sa svim njenim spratovima, ovde, iz razumljivih razloga, jerbo su ovo dnevne novine, a ne akademski časopis, treba ostaviti po strani, mada ona traje, i trajaće još dugo, nezavisno od volje protagonista.
    
Delo je živo dok se oko njega vode sporovi, a Kišovo delo osvedočuje istinu da svaka vrednost prolazi kroz fazu negacije, poricanje je neminovna, možda i inicijalna faza konstituisanja postojanih vrednosti.
    
Takođe, ni reč neću progovoriti o "divljoj gradnji", o mračnim, nadzidanim tavanima pseudopolemike, o "jevrejskom lobiju", o "zaveri anacionalista", o zlim komentarima onih koji nisu pročitali nijednu Kišovu knjigu ali, naravno, imaju šta o njemu da kažu. Samo ću reći da je sa "Grobnicom za Borisa Davidoviča" Danilo Kiš uspostavio jedan model književnog, intelektualnog mišljenja u kojem su etički i estetički momenat dovedeni u stanje saglasja i ravnoteže. Književnost je, zahvaljujući toj činjenici, sačuvala svoju moralnu supstancu, a da pri tome nije ni funkcionalizovana ni instrumentalizovana, na ovaj ili na onaj (uvek ideologizovan) način.
    
Kišov reformatorski "majstorski pokret ruke", njegov ironični lirizam, njegova korekcija doktrinarnog mimetizma, njegovo odbijanje da služi idolu Istorije (svejedno da li je u pitanju negacija ili apologija iste) njegovo slavljenje znanja kao žižka u sveopštom bezumlju sveta, i knjiške inspiracije koliko i autentičnog životnog iskustva, njegov nijanasirani, plastični artizam, njegov kategorički imperativ pisati znači živeti (život/literatura), njegova martirska rigoroznost, njegova sažetost... Sve to i još preko toga, poveli su srpsku književnost prema sanjanom, univerzalnom stanju "pobratimstva lica u svemiru".
    
Oni koji su došli posle njega znali su da treba upravo tako.


Mihajlo Pantić, Beograd            Više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: April 29, 2012, 04:01:54 pm »

*

MAGIČNO KRUŽENJE KNJIGA: DANILO KIŠ U UKRAJINI


Možda bi bilo pametnije da sam se opredelila za neki drugi oblik saopštavanja, naučni članak ili studiju, gde bih književno-kritička dokumenta mogla da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi (i moja vlastita!) navode kao dokumentacija; a kao drugo: nisam mogla da se lišim zadovoljstva pripovedanja...

Bliske prijatelje odaju iste omiljene reči, poštapalice koje poput lozinke obeležavaju krug "upućenih". Prevodioci često puta uhvate sebe kako govore i razmišljaju na način svojstven "njihovim" piscima. Zato sam svoj tekst o Kišu počela zapravo Kišovim rečima koje su, pozajmljene za ovu priliku, postale i moje. Od prvobitne namere da napišem članak na zadatu temu Recepcija stvaralaštva Danila Kiša u Ukrajini odvratila me je činjenica da o tome postoji veoma malo pismenih (odnosno štampanih) tragova. Koliko mi je poznato, ovaj sjajni pisac nije imao sreće da bude predmet literarnih analiza nekog od naših istaknutih književnih kritičara. Ukrajinski čitalac za sada, u nedostatku bolje varijante, mora da se zadovolji, uglavnom, skromnim istraživanjima potpisnice ovih redova. A i da krenem u analizu tih članaka iz perspektive spomenutog problema, potpisavši ovaj tekst nekim umetničkim imenom, ni pored sve moguće u tom slučaju objektivnosti ne bih mogla da dam pravu sliku, jer moja optika kao prevodilaca i književnog kritičara "pokvarena" proučavanjem brojnih studija o Kišu, uživljavanjem u njegov svet i svet njegovog jezika. A to nikako ne služi očuvanju autentičnosti recepcije, niti daje predstavu o tome šta znači za ukrajinsku čitalačku publiku pisac "Grobnice za Borisa Davidoviča" ili "Enciklopedije mrtvih".

Ali, bila sam svedok i učesnik zanimljivih i često neočekivanih događaja, iznenađujuće oštrih diskusija i preko noći rascvetalih intelektualnih ljubavi čiji se zajednički imenitelj zove DANILO KIŠ. I, kao pojedinačni "receptor" u velikoj mašini nacionalne recepcije, nudim vama, "receptori" srpski, svoju priču o piscu koji mi je promenio prilično život. Zahvaljujući njemu postala sam prevodilac.

Kiša sam videla jedanput, u prolazu, tek naknadno saznavši ko je bio visoki čovek čije mi se lice učinilo odnekud poznato. ("Zar ne znaš, ko je to bio? Danilo Kiš!"). Razočaranje zbog ovih reči, koje su stigle sa beznadežnim zakašnjenjem, rastopilo se u blagom osećanju nestvarnosti koje daju uspomene. I ulični susret sa jednim od najpoznatijih srpskih književnika sve više mi je ličio na san. Na priču koju sam toliko puta ispričala da sam sama počela sumnjati u njenu istinitost.

Ali, ništa u životu nije slučajno. "Daleki i tajanstveni putevi" opet su se ukrstili — na proleće 1998. godine, sasvim neočekivano, dobila sam ponudu novoosnovane izdavačke kuće "Klasika" iz Lavova da prevedem "Enciklopediju mrtvih" (to je bilo prvo Kišovo delo, objavljeno u Ukrajini kao knjiga — "Mansarda" u prevodu Olene Dzjube pojavila se nešto ranije u jednom od kijevskih časopisa) . Bila je to velika čast, ali još veća odgovornost. Urednik edicije Ivan Lučuk, književnik i naučnik, hrabrio me je rečima: "Pa uvek si volela Kiša!", a obavezni pečat slučajnosti bio je u tome što je "Enciklopedija mrtvih", tada jedini primerak u celom gradu, upravo stigla u pošiljci Narodne biblioteke Srbije koja zajedno sa Bibliotekom Matice Srpske poklanja ukrajinskim slavistima mogućnost da uživaju u čitanju najvrednijih dela srpske književnosti.

Kišova "Enciklopedija" odmah je naišla na srdačan prijem, posebno mlađe čitalačke publike. Izgleda da su takvu knjigu čekali, slutili njeno postojanje, i zato se ona neminovno morala pojaviti. Imala sam priliku da više puta razgovaram o njoj sa ljudima, opčinjenim njenom metafizičkom tugom i gorkom opojnošću sumnje. Bila sam učesnik TV-emisija, posvećenih Kišu, jedna od kojih predstavlja veoma uspeli pokušaj stvaranja višedimenzionalnog portreta pisca. Intelektualna i emotivna reakcija autora emisije Irine Starovojt može da posluži kao ono već spomenuto živo, usmeno svedočanstvo pouzdanih svedoka. Pitanja koja mi je postavljala odavala su radoznalost, rođenu radošću otkrića. Irina se trudila da stavi u emisiju što više podataka o piscu, da zaviri u njegov stvaralački svet, da ilustruje nas razgovor foto-portretima Kiša, ali i upečatljivim i pomalo tajanstvenim fragmentima iz nekih filmova kao tlom za čitanje odlomaka iz "Enciklopedije mrtvih". Govorile smo o ljubavi i smrti, o poziciji intelektualca u društvu, o knjigama i čitaocima, o budućnosti književnosti... Govorile smo o Kišu.

Jedan od najpoznatijih ukrajinskih pisaca Jurij Andruhovič priredio je u okviru svojih predavanja za poslediplomce (koja su posećivali i mnogi koji to nisu) diskusiju o stvaralaštvu Danila Kiša. Kao jedan od učesnika imala sam priliku da saznam o još jednom putu kojim su dela autora "Peščanika"stizala u Ukrajinu. Radi se o poljskim prevodima koji su, kao i u slučaju dela velikog broja drugih slavnih svetskih pisaca, služili kao prozorče u svet inostrane, ali ne baš uvek strane književnosti. I J. Andruhovič ispričao je o tome kako je zavoleo tog pisca, čiji su junaci za njega dugo godina govorili poljski.

A za neke naše ljude, posebno za one, kome čitanje knjiga nije profesija već samo zadovoljstvo, Kiš je bio ... ukrajinski pisac. Stvar je u tome što su osnivača grada Lavova zvali Danilo, a prezime Kiš može da bude i ukrajinsko (ukrajinska reč "kiš" u prevodu na srpski znači i veliku korpu, i tabor zaporoških kozaka...). U rezultatu dobili smo tipično ukrajinsko naglašavanje piščevog prezimena u genitivu, i za neupućene zazvučalo je ono "naški" (srećom, u ovom slučaju nije došlo do ukrajinske promene samoglasnika i/o, jer ispalo bi da čitamo "Enciklopediju mrtvih" od ... Koša).

Razgovori i diskusije o Kišovom stvaralaštvu dobili su novu, mnogo dramatičniju dimenziju kad je počelo neslavno NATO-bombardovanje Jugoslavije. Sve manje se govorilo o književnosti, sve više — o politici. Moj referat "Hoće li književnost postati "enciklopedijom mrtvih"?" vezan za stvaralaštvo Kiša, a i za aktuelne događaje, izazvao je burne reakcije na jednom međunarodnom naučnom skupu u aprilu 1999. godine. Najbučniji su bili oni koji nisu čitali Kišove knjige, ali su zato neodoljivo podsećali na njihove junake...

Iste 1999. pojavio se tematski broj "Jugoslavija. Kosovo. Evropa" nezavisnog kulturološkog časopisa "Ji", čiji glavni urednik, lavovski filozof i politikolog Taras Voznjak zajedno sa kolektivom autora pokušao da stvori višestranu, lišenu pojednostavljene novinske angažiranosti sliku kosovskog problema. U uslovima medijske blokade u kojoj se našla Jugoslavija bilo je neophodno dati što upečatljiviju sliku njene kulture. Zato je čitalac ovog broja, po našem mišljenju, trebao da se upozna sa stvaralaštvom najboljih srpskih pisaca, i, naravno, Danila Kiša (časopis je tom prilikom objavio njegove priče "Nož sa drškom od ružinog drveta", "Mehanički lavovi", "Dug", a takođe njegove tekstove "Cenzura-autocenzura" i odlomak iz knjige "Homo Poeticus"). Meni je pripala čast da napišem članak o omiljenom književniku ("Vitez sumnje Danilo Kiš").

Ime Kiša spominje se još u jednom objavljenom u časopisu "Ji" tekstu, i to u prilično neočekivanom kontekstu. Turski pisac Nedim Girzel u članku "Porušeni mostovi" seća se pogreba Danila Kiša — "istaknutog balkanskog pisca": "Srpsko Udruženje pisaca sahranilo ga je uz veliku pompu prema pravoslavnom obredu, Danila Kiša, građanina sveta i sina Jevreja". ( Za N. Girzela to je bio nagoveštaj ratne tragedije na prostorima bivše Jugoslavije: u Hrvatskoj, a kasnije u Bosni). U emisiji posvećenoj promociji "jugoslovenskog" broja časopisa ovaj članak je postao povod za diskusiju o tome kako ubojito ubedljivo može da deluje poluistina...

Ali, spremni i već vični da se branimo od optužbi da "navijamo za Srbe", nismo znali da će najoštrija diskusija početi mnogo kasnije, a povod će biti... naravno, Danilo Kiš! Renomirani i uticajni časopis "Kritika" krajem 2000. godine objavio je pregled četiri najnovija broja časopisa "Ji", posvetivši najviše mesta broju "Jugoslavija. Kosovo. Evropa". Autor recenzije kijevski kulturolog Dijana Klocko vidi objavljene u njemu tekstove (osim D. Kiša, spominje M. Pavića, M. Kapora, J. Mihajlović i S. Žižeka) kao "pesnicu, u kojoj je stisnuta zagonetka-odgonetka neminovnosti nasilja na Balkanu"). Ona smatra: "Opasnost, koja može u budućnosti da dovede do eksplozije, čini se, postoji čak u stvaralačkim metodama balkanskih umetnika, koji od materijala kulture stvaraju snažno polje opasnih provokacija. Tamo gde bi trebao da caruje mir, saglasje i poštovanje, niknu uvrede i nesporazumi."

Kao primer takvog "subverzivnog delovanja književnosti" kritičarka navodi pripovetku "Mehanički lavovi" iz "Grobnice za Borisa Davidoviča": "Pričajući o dolasku vođe francuskih radikala Eduarda Erioa u Kijev u novembru 1934. godine, Kiš koristi i činjenice i dokumenta tako da počinješ osećati tadašnju realnost kao realnost današnju. I baš u tom trenutku apsolutnog poverenja u obaveštenost pisca, dotični pravi pravi kulbit, deformirajući u čitaočevoj recepciji ne samo istorijsku perspektivu, već i važnost kulturnih vrednosti. Ovo se tiče opisa fresaka Sofije Kijevske i samih njenih prostorija. Jer sve, što opisuje Danilo Kiš, on je video i čuo 70-80-ih godina, kada je već bilo sprovedeno renoviranje i njega, gosta sa Balkana, za vreme razgledanja Sofije Kijevske stvarno je mogao da prati "istoričar umetnosti". Dok 30-ih godina ni sjaja mozaika, niti fresaka sa vizantijskim motivima, niti žena-vizantologa, obaveštenih toliko dobro da bi mogle držati takve govore, naprosto nije moglo biti, jer sve se to u Kijevu pojavilo tek u drugoj polovici veka." I dalje: "Takva malena "nameštaljka" nevina je samo na prvi pogled, jer u rezultatu neobavešteni ukrajinski čitalac (ovde se ne radi o tome kako će doživeti taj postupak drugi narodi), dobija solidnu dozu jetkog odnosa prema istorijskom spomeniku od svetskog značaja. A kod obaveštenog skoro automatski se javlja odbojnost prema ironično-sarkastičnoj piščevoj poziciji. "Duplo dno" takve manipulacije sastoji se i u tome, što zamenu vremenskih koordinata i kulturnih kodova stimulišu ne Kijevljani, već Lavovljani. Solidariziraju se sa balkanskim piscem radi demonstracije svoje nezavisnosti u odnosu na kulturno nasleđe Kijeva. Smešno? Strašno? Izmišljeno?... Kad jedinstveni u smislu koncepcije broj ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa nosi i takve potencije nasilja nad istorijskom svešću Ukrajinaca, javlja se iskušenje da razmislimo i o liku Ukrajinca uopšte, i o granicama nezavisnosti posebno."

Nisam mogla da odolim iskušenju da navedem što potpuniji tekst članka na koji smo mi, članovi uredništva časopisa "Ji", odgovorili u pismu objavljenom u sledećem broju "Kritike". Dakle, Kiš se opet našao pod unakrsnom vatrom! Ali, ako je srpskoj čitalačkoj publici sve objasnio kroz brilijantnu polemiku sa D. Jeremićem, nije objasnio ukrajinskoj! Nisam se setila ranije, a možda još nije kasno da predložim da "Grobnicu za Borisa Davidoviča" prodaju samo u kompletu sa "Časom anatomije"... Zanimljiva je pak činjenica da ovaj put pisca kritikuju ne zbog prepisivanja "Istorije ruske umetnosti" L. Reoa, već zbog sušte suprotnosti tom "zločinu"! Kao što je poznato, Kiš je branio svoje pravo da citira spomenuto delo, iskreno verujući da je ono svedočanstvo, dokumenat. Otkud onda ironično-satiričan odnos prema istorijskom spomeniku, koji se priviđa poštovanom autoru recenzije?

Kao što sledi iz navedenog skoro u potpunosti odlomka iz članka D. Klocko, "Mehanički lavovi" postali su povod za diskusiju o "unutrašnjim", ukrajinskim stvarima. I ja sam, kao prevodilac "optužene" pripovetke, postala sumnjiva sunarodnicima iz prestonice, i uredništvo časopisa "Ji", a zajedno sa nama i svi ostali Lavovljani ispali su neprijatelji kulturnog nasleđa Kijeva... Nemajući kud, nastupili smo sa predlogom da se u borbu protiv "nasilja nad istorijskom svešću" uključe i drugi narodi: da se u Francuskoj zabrane romani A. Dime, da razmislimo o uticaju postmodernističkih istorijskih romana. Ili da krenemo putem nekih slavnih istoričara koji su u ime svetle budućnosti "unosili ispravke" u prošlost. Zar i prevodiocima savetuju da krenu tim putem?

Ispričana priča, da bi bila istinita, morala bi biti ispričana na nekoliko jezika — jer je situacija prilično poznata ne samo kod nas. A jezička barijera, koji pokušavaju da prevladaju prevodioci, često, ništa manje uspešno, zamenjuje se zidom kulturološko-ideoloških nesporazuma koji dižu poneki kritičari.

Ali, bez obzira na upozorenje o zameni kulturnih kodova, "Grobnica za Borisa Davidoviča" pojavila se u ukrajinskom prevodu, u istoj "Klasici", 2000. godine. Original ove knjige poklonio mi je ulični prodavac sa Studentskog trga u Beogradu. Nije hteo da uzme novac kad sam spomenula da mi treba za prevod. Na koricama tog izdanja iz 1977. bilo je Kolo sreće koje se i sada vrti. Za one studente fakulteta žurnalistike koje njihov profesor iznenađuje pitanjem zašto je za junaka priče "Posmrtne počasti" izabran Ukrajinac. Za one koji nemaju hrabrosti da otvore knjigu sa naslovom "Enciklopedija mrtvih" i za one koji žale što su je već pročitali do kraja. Za one koji su pratili junake "Grobnice za Borisa Davidoviča" na njihovom putu do spoznaje i za one koji tek stoje pred tajnom nove, neotvorene knjige. Još uvek traje ukrajinsko putovanje Danila Kiša. Magijsko kruženje knjiga se nastavlja.


Ala Tatarenko | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: April 29, 2012, 04:23:54 pm »

*

KAKO JE OKLEVETAN SERGIJE NILUS


Ličnost Sergeja Aleksandroviča Nilusa (kao i Cara Nikolaja Drugog Romanova, koga je Nilus svim srcem voleo i služio mu) jedna je od najoklevetanijih ličnosti našeg stoleća. Naročito je omrznut među svim mogućim vrstama kosmopolita: počev od komunista, preko masona do cionista. Čak je i u književnim (ne)delima napadan, nazivan "pogromašem" i "antisemitom", iako kao pravoslavni hrišćanin to nikako nije mogao biti. Umberto Eko ga u svome romanu o tajnim društvima "Fukoovo klatno" (po Eku, tajna tih društava je da "nema Boga") naziva "razvratnim kaluđerom". Danilo Kiš u zbirci proze "Enciklopedija mrtvih" ima priču "Knjiga kraljeva i budala" koja govori baš o "Protokolima". Ova priča puna je zlonamernih neistina i laži, pa smo, radi istine, dužni da na neke od tih laži ukažemo.
 
1. Kiš Nilusa naziva "Otac Sergej". Sergej Aleksandrovič nije bio ni sveštenik, ni jeromonah, pa nije mogao biti ni "otac" po tituli. U braku sa Ozerovom nije imao dece, tako da nije bio otac ni biološki.
 
2. Po Kišu, Nilus je imao čak tri žene i sa njima živeo pored manastira. Optina pustinja je bila jedan od najduhovnijih i najsgrožih ruskih manastira, pa u nju nisu ni smeli da privire nepokajani razvratnici, a kamoli — poligamisti. Nilus je, doduše pre pokajanja i obraćenja u Pravoslavlje živeo donekle raspusno, ali otkad je postao istinski vernik vodio je strog, asketski život.
 
3. Kiš tvrdi da je "mitropolit sveruski" (takva gitula ne postoji u Ruskoj Crkvi) naredio da se iz Protokola" "čitaju odlomci, umesto bogosluženja, u svih 368 pravoslavnih crkava". Za poznavaoce Pravoslavlja ovakva rečenica je ordinarna glupost u kojoj nema ni trunčice istine (a kada su gluposti u pitanju, suvišno je govoriti o "umetničkim slobodama").

4. Kiš je Nilusa klevetao u stilu komunističkih paškvilanata, tvrdeći da se bavio "spiritizmom" (iako Crkva kojoj je Nulus usrdno služio zabranjuje prizivanje duhova), da se u "suludom svetu" ruskog pisca "mešaju sujeverje, okultizam i mističko ludilo sa verskim fanatizmom i razvratom". Vrhunac vulgarnosti je "umetnički slobodno" izneta tvrdnja da je Nilusova kći (koje nikada nije bilo!) postala "policijski doušnik".

5. Kiš je u "Knjizi kraljeva i budala" pokazao očitu netrpeljivosg prema ruskom Caru i njegovoj porodici, u rečenicama kakve su: Car je gutao mistična dela, jer je verovao da se pakao može izbeći znanjem i veštinom". Kada beli stižu u Jekatarinburg da oslobode Romanove, od njih je, veli pisac, "ostala još samo gomila kostiju". Da bi Romanove povezao sa Hitlerom, koji je mrzeo Hrišćanstvo i koji je "Protokole" zloupotrebio u paganskom besu kao opravdanje za progon Jevreja, Kiš tvrdi kako je Carica Aleksandra na svom primerku Nilusove knjige iscrtala "kukasti krst", kao simbol sreće i obilja. Zaista papir sve podnosi.
 
6. Nilus nije umro ni u kakvom logoru 1930., nego na slobodi 1929. godine.
 
7. Zapad je "umetnički slobodnu" Kišovu interpretaciju Nilusovog života dočekao sa oduševljenjem; kada se zna "objektivnost" zapadne javnosti, to uopšte ne čudi.


preuzeto iz časopisa "Pogledi", septembar 1994 | srpski.narod
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Jul 20, 2012, 09:49:07 pm »

*

DANILOVANJE DANILA KIŠA


Upoznao sam se sa Danilom Kišom davno. Bilo je to proleće našeg (u)poznanstva. Ili jutro naše mladosti. Kad cvetaju pesničke reči metaforama sna. Sad se više ne sećam ko nas je upoznao, ili smo se sami upoznali. Kad je išao sam uvek se žurio. Neko je rekao: Kiš žuri kao student koji ide na predavanja...
 
Kad god smo se sretali uvek smo se pozdravljali očima i mislima...
 
I, rekoh, žurio je uvek, samo što ne potrči, kao da nije hteo da gubi vreme u šetnji. Čekale su ga nove rečenice, da što pre stigne i da se što pre vrati. Dimosmrt od nikotina, njegova cigareta, bila mu je šesti prst...
 
Viđao sam ga kao u brzom hodu stihova. Da što pre stigne do svojih novih rečenica, do svojih zmija, kad je ujedao ljudske otrove. Ne znam baš koje je pisce najviše voleo, ali mislim da je sve pisce cenio. Ustvari ili tojest, cenio je književnost. Cenio je književnost više nego što je sam sebe cenio. Cenio je mastilo od slova i šesti prst piščeve desne ruke, pero...

Lepo ga je bilo videti kako vešto i duboko uvlači sivi dim. Danilo Kiš je često dolazio u Klub književnika. U Klub književnika u Francuskoj sedam. Gde se puši, pije i o svemu razgovara. Često sam i ja sedeo sa Kišom u tom Klubu književnika, u tom nebeskom podrumu. Klub književnika je u druženju književnika, u udruženju napisanih reči. Kiš je bio voljen čovek i poštovan pisac. Nema ga ko ne bi poželeo da sa Kišom sedne i popriča da čuje šta Kiš priča. U ovom Klubu književnika bili su slavni pisci iz sveta, francuski filozof Sartr, recimo. Ne znam tačno ali pretpostavljam da je u Klubu napisanih reči bio i indijski pesnik Tagore, koji je 1913. godine dobio Nobelovu nagradu...
 
Ja sam dosta puta u ovom Klubu sedeo sa Danilom Kišom, jednom sa čuvenom glumicom, jednom sa nekim admiralom...
 
Klub je uvek bio pun dima ali i Klub pametnih reči. Nema tu muzike i sviranja. Muzika su stihovi i rečenice. Mnogo puta u ovom Klubu večerao je i pio Danilo Kiš. Bio je jedan od najobrazovanijih pisaca. Kiš je sam knjiga koju treba čitati. Mnogi smo mislili da će dobiti Nobelovu nagradu. Da nije umro, možda bi je i dobio... Voleo bih da najpre odem u Pariz. Da vidim tu Ajfelovu kulu neba. I da vidim Kiša u Parizu...
 
Jedne godine, pre dvadeset godina, bio sam na hercegnovskom moru. Na letovanju reči. Spavao sam kod književnika Mihaila Lalića. Rekao sam da mu je "Lelejska gora" najbolji roman. Moje mišljenje potvrdi i Lalićeva žena, Milena. Pisac se malo zamisli: što to Đuro Damjanović reče? Bio sam kod njega besplatno, devetnaest dana...
 
Dva-tri puta bio sam u hercegnovskom radiju, gde je glavni urednik bio pesnik. Kad je došao dan moga odlaska, odem u radio da se pozdravim sa glavnim urednikom. Reče mi:
 
"Danilo Kiš je u bolnici u Igalu!"
 
Pitam: "Od kada?" Kaže: "Od juče."
 
I kaže: "Ide u bolničkim kolicima!"
 
Mene srce zaboli i duša zaplaka. Već sam bio uzeo autobusku kartu za tri popodne, i ostalo je još nekoliko sati da gledam panoramu mora, i da odem u bolnicu da vidim Danila Kiša. Pitam primaću gospođu u belim dojkama:
 
"Da li je u ovoj bolnici Danilo Kiš?"
 
Reče: "Jeste, ali je malopre izašao u šetnju!"

I pitam je: "Čuo sam da je u bolničkim kolicima, da ne može da hoda!"
 
Ta gospođa belih dojki odmah reče: "Kakav u kolicima, Danilo Kiš je izašao normalno!"
 
Kad sam izašao tražio sam Kiša oko bolnice, i dalje, na letnjim šetalištima. Tražio pogledom srca i očiju. Potonuo je u more sveta. Čim je krenuo autobus za Beograd, iz autobusa poljubim more, slatko slano more, očima talasa vetra i poželeh Danilu Kišu prijatan bolnički odmor. Pre ovoga, poslednji put sam se sreo sa Kišom u Beogradu, kad se vratio iz Pariza, da se opet vrati u Pariz. Sreli smo se u prolazu, u Knez Mihailovoj. Bio je sam i smrtno bled, mada mi reče:
 
"Ti i ja ostali smo živi!"
 
Ja sam, upravo tada, imao životnih problema sa smrću. Zvao ga je urednik BIGZ-a u Pariz, da mu kaže da su mu izašla odabrana dela, i tom prilikom.
 
Kad se vratio iz Igala u Pariz ubrzo je umro. U grobnom zatvorenom krevetu stigao avionom u Beograd, u Aleju velikana...
 
Poslednji put video sam se sa Danilom Kišom na njegovoj sahrani. Na njegovoj sahrani bilo je sveta k'o na gori lista. Bila je to tužna šuma naroda, tužna šuma ljudi za svojim Danilom Kišom. Govorilo je o umrlom piscu i neumrlom peru nekoliko pisaca... Kad je Danilo spušten u grob i poklopljen vratima smrti, Radoslav Bratić je stavio jednu cigaretu na njegovu večnu kuću neizlaska. Danilo, ime od dana, Kiš, moglo bi se reći — od kiše suza...

 
(Poslednji napisan tekst Đure Damjanovića za antologiju "Kiš, uobličenja", na molbu antologičara, Milenka Stojičića.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Avgust 18, 2012, 10:39:53 pm »

*

REKLI SU O KIŠU...


Čitam "Poslednje pribežište zdravog razuma" i već imam utisak da sedim u jednom bistrou, blizu Trokadera, pred Danilom koji mi govori onim svojim moćnim i hrapavim glasom. Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih bio je možda najveći. Najveći i najnevidljiviji. Boginja Aktuelnost nije imala nijedan razlog da upravi reflektore na njega. "Ja nisam disident", pisao je. Slobodno je putovao između Jugoslavije i Francuske. Za boginju Aktuelnost Danilo, dakle, nije bio interesantan. "Jedan pisac bastard, pristigao niotkud", pristigao iz zemlje koja se u Londonu i Parizu teško identifikuje na geografskoj karti. Zato što je "svet Jevreja Centralne Evrope potonuli svet... smešten u prostor stvarnog-nestvarnog". Ipak, taj nepoznati "potonuli svet" Centralne Evrope (posebno Jugoslavije) bio je, u vreme njegovog života, između 1935. i 1989, centar evropske drame, mesto njene maksimalne koncentracije: jedan dugi rat protiv nacista (pravi rat, ne "otpor"), holokaust (koji se ticao pre svega Jevreja Centralne Evrope), komunistička revolucija, Teror, pobuna protiv staljinizma, konfliktna bliskost dve civilizacije, one Istočne Evrope i Zapadne Evrope.

Sve Kišove knjige protkane su ovom ogromnom istorijskom dramom. Svejedno, mnogi drugi pisci ostavili su dragocena svedočanstva. Ali, Kiš je bio jedini koji je umeo da pretvori ovu dramu u veliku poeziju; opsednut politikom, nije nikad žrtvovao opštim mestima politike nijednu rečenicu svojih romana. "Sa jedne strane Orvel, sa druge maestro Nabokov", piše dalje. Nije imao ništa protiv ideja Orvela, ali kako je mogao da voli 1984, roman u kome ovaj veliki tužilac totalitarizma svodi ceo život samo na političku dimenziju, isto onako kako su to radili svi Mao Cedungovi u svetu? Danilo je znao da je "jedan ljubavni sonet — lep ljubavni sonet — kamen u baruštini novogovora. Majušno ostrvo na koje se može stati nogom". Protiv ideologiziranog i uniformnog sveta zvao je u pomoć komični, bujni, poletni rečnik Rablea. "Nažalost... ovaj viši tonalitet francuske literature, koji je počeo sa Vijonom, nestao je." "Viši tonalitet francuske literature!" Kako dobro rečeno! Francuska, pre no što ju je upoznao, bila je za njega (kao uostalom i za mene) pre svega nacija Rablea, nacija mašte, zemlja gde su nadrealisti dugo "istraživali nesvesno, snove". Sigurno nije tamo gde su ti isti nadrealisti počeli potom da pevaju u horu i da stoje mirno na himnu slobode. Kada je shvatio da je pogrešio, postao je još verniji Rableu, mašti, nadrealistima koji su dugo "istraživali nesvesno, snove". Pred univerzumom politike, Danilo je tvrdoglavo, silovito ostajao pesnik. Zato je uvek znao da uhvati, unutar istorijske drame koja ga je opsedala, ono što je bilo najbolnije: sudbine zaronjene od početka u zaborav; tugu tihih tragedija; mučnu ljubav prema ljudima bez imena i bez groba. Mislim na najjači lik u njegovim knjigama, na oca koji je umro u koncentracionom logoru. Čovek kome je Danilo bio privržen kao nikom drugom i kog je izgubio dok je bio dete, čuvajući po neku tek razumljivu uspomenu na njega.

Pedeset godina nakon horora Istorije (nacizam, staljinizam), svuda čujem kako se govori o moralnoj obavezi da se ne zaboravi. Ali o kom pamćenju govorimo? O onom tužilaca i sudija? O onom koje pretvara istoriografiju u "kriminografiju"? O onom drugom pamćenju koje čuva ljudsku bitnost iz prošlosti? O onom pamćenju umetnosti, romana, poezije? Jadno je čovečanstvo koje želi da učini Ajhmana besmrtnim, a spremno je da zaboravi Danila Kiša.

Milan Kundera | La Repubblica, 12.10.1999.
 
* * *

Kišovo je delo neka vrsta svetog prikazanja ludila ovoga veka, njegovog ukusa krvi, blata i laži, izmešanih sa suzama žrtava. Miliona žrtava čiji je on neumoljiv i neutešan svedok. Grobnica za Borisa Davidoviča, ta optužba staljinizma, grandiozna je slika ne samo užasne klanice veka, već i istorije kao laži, kao plagijatora života. Poezija, koja se tome odupire, nastaje iz pietas i pamćenja, istovetnog s poezijom. Ona se i rađa iz pamćenja, kao u grčkom mitu u kojem je Mnemozina majka muza…
 
U Peščaniku (1972), posvećenom uništenju Jevreja (čija je žrtva i njegov otac, stradao u Aušvicu), on je rukom dodirnuo užas, što je malo koji od pisaca znao da uradi, jer lagano uvodi čitaoca u spiralu tog užasa, tako da se čitalac, i ne primetivši, malo pomalo identifikuje sa rušilačkim mehanizmom, sa ubicom koji ispituje i muči žrtvu. Peščanik je nesumnjivo njegovo remek-delo. Retko je jedna knjiga uspela da izrazi tu strahovitu, podmuklu sposobnost zla da raste u svakom od nas, da postane naša priroda. Ali i Enciklopedija mrtvih (1983) — da ne govorimo o ostalim delima — čudesan je tekst takođe, koji u sebi sadrži svet a u isto vreme dolazi iz nekog drugog sveta.
 
Danilo Kiš je bar bio pošteđen toga da vidi Suboticu pod skorašnjim bombama. Nikada neću zaboraviti naš poslednji susret i lekciju iz gospodstvenosti i samopouzdanja koju sam od njega dobio. Bili smo u Budimpešti na književnim susretima i novinari su ponavljali jedno te isto pitanje: šta sada piše? A Kiš, na francuskom: "Rien. On a déjà fait, on a déjà écrit." Ta sloboda — toliko retka među piscima — od mahnite želje za pisanjem, za činjenjem, za neprestanim dokazivanjem jednima i drugima sopstvene vrednosti i sopstvene vitalnosti, neprocenjiv je dar, potvrda samopouzdanja ličnosti koja ne robuje svetu, uspehu, rezultatima: vladarske samodovoljnosti dostojne kralja ili nomada lutalice. Ko ovako govori potvrđuje sebe sama dok se ironično poništava i izražava u impersonalnom obliku (On a déjà écrit): spasava svoje Ja suočen licem u lice s njegovim raspadanjem. Kiš je, u tom trenutku govorio o vrednosti literature poričući svaku njenu idolatriju i to kao neko ko živi do dna čak i na pragu smrti.


Klaudio Magris | sa italijanskog prevela: Mirjana Miočinović | Arhipelag
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Novembar 10, 2012, 02:11:46 am »

*

DANILO KIŠ U RIJSELU


Pitate, za tragove lektorskog rada Danila Kiša? Martin Petraš, i tada i danas profesor češkog jezika, u Lilu, pamti ga po nezadovoljstvu rada sa studentima slavistike i po izjavi, njemu datoj: Ja sam pisac! Svedoči da je Kiš sa studentima prevodio stihove, više nego što je polagao na studij morfologije ili vežbe iz gramatike (u zbirci Lauta i ožiljci Kiš pak navodi da je vežbe iz palatalizacije pripremao u vozu, na putu za Lil; no da je polagao na temeljnom razumevanju gramatike srpskog jezika kod svojih studenata, o tome svedoči njegov esej o prevođenju Crnjanskog — kao što do izvesnog stepena osvetljava i sam njegov nastavni rad).

Književni kritičar Jezdimir Radenović, Kišov pariski prijatelj, boem, brodolomnik, kaže da je pisca Lil podsećao — na Nikšićku železaru (i to bi bilo takoreći jedino, spaseno uspoređenje, slika). Kiš je u Lil putovao vozom, po dva sata u jednom smeru — znatno pre brze pruge, TGV-a. Po završetku nastave, s Martinom Petrašem, tada mladim, čekajući na voz za Pariz, na trgu ispred železničke stanice, pio je. Na fakultetu, o njegovom radu, nisam naišao ni na jedan dokument. U arhivi ne postoji ni primerak radnog ugovora. Administrativne zgrade su moderne, i kako bi to umeli reći Buvar i Pekiše, "bez duše". Moj naraštaj je, uistinu, zatekao propali kampus, zarasli park, i nekatalogizovanu biblioteku slavističkog odseka u kojoj se datoteka još ispisivala ručno.
 
Insulae, L'Isle, Rijsel, Lille — Ostrvo. O gradu sazdanom između velike i male Dele, o naprasnim, violentnim, iznenadnim sučeljavanjima tih nekoliko gradova u jedan, jedini, danas francuski; o otvorenim vokalima nordijaca, o njihovom plebejskom govoru, o seljačkoj prostosrdačnosti, ravničarskoj usporenosti, o stišanosti tih, takoreći, Holanđana; o radničkom, industrijskom Vazemu, o baroknoj četvrti, tada svratištu bludnica, secikesa, kockara, o Jursenarovoj, o Generalu, napose o radu na Univerzitetu Charles de Gaulle Lille III pesnik, prozaist i esejista Danilo Kiš skoro da nije ostavio svedočanstva. Kiš je, za vreme bavljenja lektorskim radom, živeo u Parizu, Velikoj kuhinji ideja, liptao protiv Bretona i Sartra, a — eto paradoksa — prevodio Levija! Redovno je vozom dolazio u Lil, središte severnog departmana, negdašnjeg franačkog, burgundskog, flamanskog, španskog grada (ni traga tih etničkih, religijskih, jezičkih, državotvornih, arhitektonskih sučeljavanja, međusobnih poricanja, pretakanja, možda i slivanja, kod Kiša). Ostravo, Ratno ostrvo? Vobanova tvrđava, u obliku zvezde (arhitektonska inovacija koja braniteljima omogućava da se s dve zidine obruše na istog napadača), na reci Del, na razmeđi latinskih i germanskih vilajeta, zar nije trebalo da, po principu slobodnih asocijacija (jer tu građevinsku inovaciju će kroz prosvećenu Evropu da dalje pronose, za svoje potrebe, Rusi i Austrijanci), u prozi Danila Kiša, budi putopisno-polemička sećanja na Karlovac, Staru Gradišku, Slavonski Brod, Mitrovicu, Petrovaradin, Kalemegdan, na Austrijance, na Turke, na ljute Sremce i Krajišnike? Držao je, po vlastitom svedočenju, predavanja iz — ah, palatalizacije.

Nezainteresovan, možda, za studente.

Možda, nezainteresovanim, studentima?

Njegov rad je, međutim, pratio orleanac Alan Kapon, danas ugledni prevodilac srpskih postmodernista.


Boris Lazić




LJUDI GOVORE 2/3
časopis za književnost i kulturu
glavni i odgovorni urednik
Radomir Baturan
Toronto, Kanada
2008/2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #12 poslato: Novembar 04, 2013, 04:53:55 am »

*

ODUŠEVLJEN KIŠOVIM PLAGIJATIMA


"Danilo Kiš je objektivno kolosalna i neponovljiva pojava u istoriji srpske književnosti", piše ushićeno Vladimir Kecmanović u "Politici", od 14. novembra, utorak 2009. godine, što izaziva čuđenje ozbiljnijih čitalaca, više čuđenje uredniku rubrike "Pogledi" nego čuđenje egzaltiranom oduševljenku Kišovom "Grobnicom za Borisa Davidoviča", najprepisivačkihom Kilovom knjigom — sastavljenom od tuđih proznih štiva. I najznačajniji i najneznačajniji pisci su neponovljivi.

Za našeg oduševljenka Kiš je "neponovljiva pojava", "objektivno kolosalni", samo u plagiranju pisaca uzora. Tačno bi bilo da je oduševljenko Kišovim knjigama napisao da je Danilo Kiš objektivno najdrskiji prepisivač proznih štiva pisaca kojima se oduševljavao. A da je oduševljenko Kišovom "Grobnicom za Borisa Davidoviča" pročitao nasušnu knjigu "Narcis bez lica" estetičara Dragana Jeremića, objavljenu u NOLITU 1981. godine, 380 strana najsuptilnijih analiza Kišovih marifetnih plagiranja njegovih uzora, a riječ je o Jeremićevom utuku na Kišovu gamensku pamfletiku "Čas anatomije", onda se oduševljenko junoša ne bi ovako zalijetao kao mlad pijetao i pisao gromopucateljne oduševike o Kišovoj prepisivačkoj prozi.

"Sve moje knjige su plod moje lektire", rekao je Danilo Kiš u razgovoru u "Književnoj reči", objavljenom po objavljivanju "Grobnice za Borisa Davidoviča". Dakle, Kiš nije krio svoj pisački manir: pravljenje od štiva prepisanih ili prerađenih svoje vrlo pitke i čitke proze. Kiš je bio pisac zavidnog obrazovanja i veliki fajter u ličnim obračunima sa savremenicima koji su mu govorili da je neoriginalan pisac i da treba da znacima navoda ili u fusnotama čitaoce upozna iz kojih knjiga su štiva koja je prepisao ili preradio. Sa Danilom Kišom sam dosta kafa popio i duvanskog dima se nasrkao, razgovarajući o njegovoj prozi. Često sam mu govorio da obavezno navodi sve preuzeto od velikih uzora. Svaku i sintagmu, ne samo stih, navodim čija je svojina u mojim pjesmama, a da ne govorimo o preuzetim tuđim čitavim stranicama i pričama. Očito je da to oduševljeni Kecmanović ne zna ili ne uvažava tuđe sintagme, misli, ideje, ostvarene književne cjeline. Čitao sam u rukopisu i "Mansardu" i "Bašta pepeo" u čitaonici katedre svjetske književnosti, Kiš je bio apsolvent a ja brucoš, i sve što je ukoričeno za Kišovog života pročitao sam pomno, a "Peščanik" i drugi put, tako i kobnu "Grobnicu za Borisa Davidoviča", koja je upalila štapin laguma pod Kišov fenomen plagijatorstva — neponovljivu polemiku njegovu sa svima koji su ga vidjeli kao pticu nakinđurenu percima znanih ptica. U toj polemičkoj galami umro je i Kiš i Jeremić, malo iza toga i genijalni pisac Miodrag Bulatović, kog je Kiš prepisivao, nešto kasnije i Božidar Milidragović, bezrazložno napadan od przničavog Kiša, a vrsni pisac kratkih priča Branimir Šćepanović, kome se Kiš divio, je zaćutao, isklevetan gamenski od Kiša u "Času anatomije" i u ondašnjim književnim listovima i časopisima, Kišu nakloljenim.

"Za mene subjektivno, ima (Kiš) još veći značaj." Znak čuđenja izaziva početni dio Kecmanovićeve oduševljenjijade o Kišu. U prvoj rečenici Kiš je "objektivno "kolosalna" i neponovljiva pojava", a u drugoj rečenici "objektivno" je postalo "subjektivno", pa za oduševljenka "subjektivno", ima (Kiš) još veći značaj". Dakle, "subjektivno", "još veći značaj" i od "objektivno" kolosalne i neponovljive pojave" (Kišove)!? I sami Bog zna, šta je jače kod Kecmanovića: "objektivno" ili "subjektivno"? A Kiš je, neumoljivo, i objektivno i subjektivno kolosalni plagijator.

Zanimljivo je Kecmanovićevo zaklinjanje da nije imitator Kišov, tvrdeći kako je nemoguće Kiša "naslediti i uverljivo imitirati"?! Opet čuđenje. Šta ili ko nagoni junošu na ovakvu samoodbranu od svojih muka od Kiša? Nagoni me junoša, izgleda, da ovako prastar zavirim u njegovo napisanije, kako bih mu odmah odgovorio koliko je obolio od Kiša. A tačno je da je nemoguće dostići Kišovu vještinu plagiranja i njegovu erudiciju i egzibicijadu u prepisivanju i preradama štiva pisaca uzora.

"Ne treba epigonu braniti da obožava svoj uzor i da ga bespogovorno sledi (...) Epigon, baš kao Kiš, smatra da svi treba da budu nalik na njegov uzor. Bezuslovno hvaljenje Borhesa, uz odbacivanje svih drugih uzora, znači da postoji samo jedan književni "kriterijum": stepen sličnosti s njim (Borhesom). A to, dalje, znači da treba sve moguće senzibilitete svesti na jedan jedini pravoverni senzibilitet: borhesovski". Tako je pisao estetičar najveći kod Srba Dragan Jeremić, u sedmom poglavlju studije "Narcis bez lica": "Epigonsko korišćenje tuđih transpozicija stvarnosti". Simptom kišovskog oboljenja od Borhesa kod sebe samopokazuje junoša Kecmanović, čije je pero, u ovom napisu, bolećivo primljenom od urednika "Odjeka" u "Politici", brže od odmišljenih, u njegovom slučaju ovom nedomišljenih i neodrživih konstatacija. Ozbiljni čitaoci ne spore čitljivost Kišovih knjiga, koje su dobra eklektička lektira, nego spore Kišovu originalnost, koju ni on nije više mogao da ukriva, pa je na kraju snaga priznao: "Sve moje knjige su plod moje lektire". Ne može niko od Kiša braniti Kiša, nePONOVLJIVOST samoreklamera i fajtera u polemikama sa savremenicima. "Kiš je vaza puna tuđeg cveća". To je naslov moje pjesme Kišu posvećene. To je i krajnja dijagnoza Kišovog pisačkog manira.

"Za razliku od većine epigona, koji ostaju verni svom, jednom izabranom idolu, Kiš menja idola sa svakom novom knjigom", tačno kaže estetičar Dragan Jeremić. U to će junošu Kecmanovića uvjeriti Kišova djela kad ih bude iščitavao sa više književnog znanja od sadašnjeg.


Piše: Momir Vojvodić 04.01.2010 | Srpske novine Crna Gora
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: