sledeća tema »

[Angelina]

**

VIĆENTIJE RAKIĆ
(Zemun, 29.04.1750 — 29.03.1818)


Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac. Njemu je kršteno ime bilo Vasilije.

Ostavši udov, ode 18 avgusta 1785 u manastir Fenek, gde ga 9 aprila 1786 zakaluđeri iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije.

Godine 1786 juna 28, zađakoni ga u Karlovcima nakrački vladika Ćirilo Živković, a 5 jula, te iste godine, zapopi ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika.

Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je složio u lepe, pobožne stihove Život Aleksija čoveka Božijega.

Godine 1796 januara 9, postao je iguman manastiru Feneku, a docnije, s kaluđerskih pletaka, bio je ponižen za proigumana.

Od godine 1799 do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona.

Posle toga, došao je u Beograd, gde je učio mladiće koji su se spremali za sveštenički čin.

Za mojega detinjstva, življaše u selu Parcanima neki čiča Milisav Radojičić, zdrav i krenak starac, koji je u svoje vreme bio Rakićev učenik, i koji o svom učitelju pričaše kao o kakom ugodniku Božijem.

Godine 1813 jula 11, Vićentije Rakić napisao je i uz koricu oktojihu velike beogradske crkve prilepio Tropar i Kondak, na glas 8-mi, u kojima se priziva milostivi Bog da zaštiti Srbiju od "drzosti vražije"¹.

Posle propasti Srbije, Rakić se vratio u Fenek, gde je preminuo 29 marta 1818. Sahranjen je u grobnici, s leve strane, u ženskoj preprati.

Rakić je bio čovek veoma vredan: čitao je dan i noć. Služeći se izvorima grčkim i ruskim, sastavljao je propovedi i učio narod.

Knjige Vićentnja Rakića, za koje sam mogao doznati, ovo su:

01. Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798:
02. Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799;
03. Žertva Avramova, ili sobesedovanje grešnika s Bogomateriju, s grčkog, u Budimu, 1799; drugo izdanje u
     Beču, 1833; III, u Beogradu, 1835, IV, 1856, V — 1803;
04. Cvet dobrodetelji, s grčkog, u Budimu. 1800:
05. Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802;
06. Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija PlAkide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803;
07. Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804:
08. Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804;
09. Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805:
10. Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808;
11. Žitije Vasilija Velikiga, u stihovima, u Veneciji, 1808;
12. Propovedi za nedelje i praznike, u Veneciji, 1809:
13. Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810:
14. Beseda o duvanu, u Veneciji, 1810;
15. Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813.
16. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Ovi njegovi spisi, u svoje vreme, čitali su se rado, i bili su snažna pomoć osećanju religioznom i ljubavi prema narodu i otadžbini.

Bog da ga prati!

--------------------------------

¹ M. Đ, Milićevića Časovi odmora I. 16.

str. 625-626


Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA NOVIJEGA DOBA
U SRPSKOJ KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI
U BEOGRADU 1888.

[postavljeno 04.07.2008]

[Angelina]

*

VIĆENTIJE RAKIĆ

rektor novoosnovane beogradske bogoslovije, raniji starešina manastira Feneka, zatim paroh u Trstu i pisac više popularnih knjižica za narod

Prvi i po vremenu najstariji zemunski književnik bio je Vićentije Rakić. Rođen je u ovom gradu tačno na polovini 18. veka, 1750. godine. Sa nepunih dvanaest godina završio je mesnu srpsku i grčku školu, i po tradiciji, stao za trgovačku tezgu. Ali je dečaka daleko više od rifa privlačila knjiga. Iako je za tezgom provodio od jutra do prvog mraka, koristio je svaki slobodan trenutak da čita. Vlasnik trgovine mu je zabranio da čita pored sveće u sobi. Mali Vasilije (ime Vićentije će dobiiti kasnije u kaluđerstvu) bi se tada zavlačio u dućan i tamo čitao. Njegov otac je teškom mukom izmolio trgovca da Vasiliju dozvoli čitanje. Kupio je dečaku nekoliko knjiga koje je ovaj sada mogao slobodno čitati. Međutim pisanje mu nije nikako polazilo za rukom. Ipak je posle velikih i teških muka naučio da piše čisto i razgovetno, sasvim po pravilima kaligrafije. Kao šegrt naučio je grčki, ali nemački nije uspeo ni do kraja života tako dobro da savlada i njime se samo za nevolje služio.

U devetnaestoj godini Rakić je postao kalfa i pošao na "vandrovku" u Ternišvar. Kasnije se obreo u Trstu gde je naučio italijanski i "um svoj čitanjem korisnih knjiga obogatio". Iz Trsta se vratio u Zemun i sa jednim ortakom otvorio trgovinu. Ali nije imao uspeha u trgovanju jer ga je nepošteni ortak prevario i materijalno upropastio. Odigrao se tada još jedan događaj koji se nadovezao na ovu nesreću. "Našao se jedan čovek sa lažnom vekslom i mada je Rakić dokazao svoje poštenje, žurio je da što pre napusti Zemun. Sa ženom se nastanio u obližnjem selu Bežaniji, "uzeo pod najam prostu kuću, radio zemlju svojim rukama, ograničio se na najskromnije življenje". U tim teškim danima žena mu dobija očinstvo, oni se vraćaju u Zemun i ponovo otvaraju trgovinu. Ali nesrećnom Rakiću nije bilo suđeno da radi u miru. Jedne noći izbio je požar. Od Rakićeve kuće i dućana ostala je samo hrpa toplog pepela. Sledeći udar diolazi vrlo brzo. Umire mu žena.

Spas od ovih nesreća potražio je u manastiru. U protokolu manastira Feneka je zaptisao: "Monah Vikentij, rodisja u Zemunu, knigi učilsja tamže, prišel vo obščežitelnij Monastir Fenek 1785. Avgusta 18, a postrižen vo inočestvo aprila 9. 1786". U junu je već postao đakon, u julu sveštenik. Ovako brzo napredovanje nije bilo uobičajeno u fruškogorskim manastirima i ono izaziva zavist bratije i ogovaranja. Da bi ga ponizili, na godišnjem saboru kada su kaluđerima određivani poslovi, tada već poznatom književniku "opredelihom Vikentija Rakića nad podrumom..."! Đorđe Rajković je o ovom slučaju sa opravdanim gnevom napisao: "Njemu, koji je donde najviše razbirao za ključ od arhive i biblioteke manastirske, — njemu sad nameću ključe od podruma. Nije li to ironija? Iguman mu još očita: da ne sme u crkvi propovedatii i pisati!"

Vićentije Rakić umro je u Feneku 1818. godine.

http://donji-srem.info/naselja/zemun/pisci_zemun.html


Manastir Fenek nalazi se u oblasti Zemuna, blizu reke Save, nedaleko od sela Jakova. Vićentije Rakić, pisac prve istorije Feneka, ovde je igumanovao u dva maha, 1796. i 1813—18. godine. Molitvenik Vićentija Rakića, pisan je u Feniku a štampan u Budimu 1798. godine. Knjiga se nalazi u Fondu stare i retke knjige biblioteke grada Beograda; najstarije, veoma retke i značajne knjige za našu kulturnu baštinu, štampane do 1918.

[Angelina]

*

VIĆENTIJE RAKIĆ


Zemunskom trgovcu Vasiliju Rakiću nije se sedilo za tezgom. Kad bi koju knjigu našao (a u njegovo doba nije bilo puno knjiga) pročitao bi je od korice do korice. Bio je i bogomoljac i rado išao u crkvu u kojoj je često služio prota Vasilije Ostojić a posle njegove smrti David Georgijević.

Odlazio je i u obližnji manastir Fenek u kome je bio iguman Sofronije Stefanović. Vasilije Rakić bio je pobožan čovek i crkva mu je bila duševna potreba.

Godine 1785. ostao je udovac i ova ga je nesreća otuđila. Rasprodao je dućan i otišao u Fenek da se posveti manastirskom životu. Igumam Sofronije primio ga radosno i izvestio o tome mitropolita Mojseja Putnika. Nakon toga od mitropolita stigla je dozvola da se može zakaluđeriti. 9. aprila 1786. dobio je ime Vićentije a dana 5. jula 1786. dobio sveštenicki čin. Budimski vladika Stevan Stratimirović služio je službu. Od tada, điveo je Rakić u Feneku, s kratkim prekidom u Šapcu gde je jednog sveštenika zamenjivao. (Rakić se u to vreme već bavio pisanjem. U Šapcu je napisao pobožnu pesmu "Život Aleksija čoveka Božijega".) Nakon smrti fenecog igumana, bratstvo je izabralo Vićentija Rakića 9. januara 1796. godine za svoga igumana.

Ali prosto bratsvo manastira Feneka nije znalo mnogo ceniti svoga igumana. Zađevice nagoniše ga da posle trinaest godina boravka u Feneku, napusti manastir i ode u Trst gde je tada u crkvi Sv. Spiridona bio potreban sveštenik.
 
U Trstu je Vićentije Rakić našao što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz mali posao i dobar život odao se crkvenoj književnosti. U Trstu je zapravo postao srpski književnik i ušao u književnost u kojoj lepo mesto zauzima. Izašao iz tezge i ušao u manastir, izašao iz manastira i ušao u književnost. Sa ovih nekoliko reči mogao bi se obeležiti ceo njegov život.


ZA VREME SVOGA BORAVKA U TRSTU RAKIĆ JE NAPISAO:

01. "Istorija manastira Feneka", Budim 1799.
02. "Žertva Avramova ili sobesedovanje grešnika s bogomateriju (s grčkog)" Budim 1799. (više izdanja)
03. "Cvet dobrodetelji (s grčkog)" Budim 1800.
04. "Pravilo sv. Spiridona" Venecija 1802.
05. "Žitije Jevetitija Plakide i svetoga Spiridona čudotvorca (u stihovima)" Budim 1803.
06. "Žitije prekrasnoga Josifa (u stihovima)" Venecija 1804.
07. "Istorija o razaranju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja" Venecija 1804.
08. "Lestvica imustaja pedeset statnenej" Venecija 1805.
09. "Čudesa presvetija Bogorodica (s grčkog)" Venecija 1808.
10. "Žitije Vasilija Velikoga (stihovi)" Venecija 1808.
11. "Pripovedi za nedelju i praznike" Venecija 1808.
12. "Besednik iliricesko-talijanski" Mletke 1810.
13. "Beseda o duvanu" Venecija 1810.

Ne zna se iz kojih razloga je Vićentije Rakić napustio lep i ugledan položaj u Trstu. Možda ga je vuklo srce u Srbiju iz istih razloga zbog kojih je došao Dositej Obradović u Beograd.

Napustivši Trst došao je u Beograd gde je 1811. postao profesor na novoosnovanoj bogosloviji. Posle sjajnih pobeda počeo je politički preporođaj. Tu je ostao do propasti Srbije 1813. godine, gde je napisao "Kratkov nastavlenie svjascenika i vjat sloves, sacinenoe Vikentijem Rakicem, proigumanom manastira Feneka, Djelano v Bjelgradje vo ljeto 1812." Nakon toga, nastanio se stalno u Feneku gde je postao proigumanom i završio "Žitije Stevana Prvovenčanoga", koji je u Šapcu započeo.

Kao što se vidi život Rakićev bio je produktivan. Bio je bez sumnje najznamenitiji iguman manastira Feneka, i valjan bogoslovski književnik svog doba. ...

Autor teksta nepoznat