Lazar Markov Kostić (1897—1979)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Lazar Markov Kostić (1897—1979)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazar Markov Kostić (1897—1979)  (Pročitano 10589 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 13, 2010, 02:45:16 am »

*

LAZO M. KOSTIĆ
(Vranovići, 15.03.1897 — 17.01.1979)


DR LAZO M. KOSTIĆ — OKLEVETAN I ZABRANJIVAN

Stotinu knjiga i dve hiljade studija nosi njegovo ime. Neka njegova dela, pisana u odbranu Srpstva, svrstavaju se među kapitalna, a danas se, bolje nego ikad, vidi s kolikim darom predviđanja su bila napisana. Pa ipak, mnogo je poznatiji u inostranstvu nego u Srbiji. Ko je prof. dr Laza Kostić?

Tačno na Savindan ove 1999. navršilo se 20 godina od smrti prof. dr Laza Kostića, poznatog širom svijeta, ali ne i u njegovoj otadžbini, kojoj je posvetio svoj dugi i plodni život. Čime je on toliko zadužio otadžbinu da ga ona ne bi smjela zaboraviti? Dovoljno je reći da je objavio 98 knjiga i preko 2.000 studija i rasprava naučnog sadržaja u raznim publikacijama. Među knjigama ima i kapitalnih djela i univerzitetskih udžbenika, a sve ostalo su djela u odbrani Srpstva, srpskih teritorija i o srpsko-hrvatskim odnosima kroz vjekove. Iz njegovih djela se vidi koliko je imao dara za predviđanje događaja. Svojim knjigama je panično upozoravao na ono što će se desiti i pružao ogromne količine dokumenata i argumenata koji su mogli preokrenuti tokove događaja, da su uzeti u obzir. Nažalost, njegove knjige su bile zabranjene u SFRJ, a u svijetu ih nije mogao svak čitati jer su pisane na srpskom i ćirilicom.


SVEŠTENIČKA KUĆA IZ DONJEG GRBLJA

Ko je Lazo M. Kostić? Odakle je i ko su mu roditelji i stariji preci? Što je on bio po profesiji i kakav mu je bio životni put? Da li je ratni zločinac? Ko su mu potomci? Na sve to, i još ponešto, pruženi su odgovori u knjizi Crnogorac svesrpski velikan, koja se zbog malog tiraža nije ni pojavila u knjižarama. Kao moto na prvoj strani knjige su Lazove riječi: Sa oznakom "Crnogorac" hteo sam da naglasim da sam najčišći i najnesumnjiviji Srbin!

Lazo je rođen 15. marta 1897. u bokeljskom selu Vranovići (Donji Grbalj), gdje mu je službovao otac, pop Marko Kostić, 13-ti po redu sveštenik iz te svešteničke kuće, koja je dala još i tri monahinje. U ono doba sveštenici nisu bili samo bogomoljci i čuvari vjere pradjedovske. Popovi su bili na čelu populacije u svakom pogledu: u ratu vojskovođe, u miru savjetnici, u politici lideri i čuvari nacionalnog identiteta, u prosvjeti učitelji, u kulturi nosioci svih aktivnosti. U jednoj od kuća Kostića u istoimenom zaseoku radila je najstarija narodna škola na srpskom jeziku u Boki i Crnoj Gori (pa i dalje), osnovana 1776. godine. Više od jednog vijeka držali su je i u njoj bili učitelji sveštenici iz kuće Kostića, koja je iznjedrila i Laza Markovog.

Lazova majka Darinka bila je kćerka kapetana Sava Petkovića, pomorskog kapetana duge plovidbe, poznatijeg u Južnoj Americi nego u našoj zemlji. Darinka je rođena na brodu svoga oca i do sedme godine je plovila sa ocem i majkom širom svijeta. Još u djetinjstvu je naučila nekoliko stranih jezika. Pomagala je majci u podizanju mlađe braće, koja su se takođe rađala na brodu. Po udaji, kao popadija, bila je glavna savjetodavka ženama, provodadžija i babica. Rodila je šestoro djece: dva sina i četiri kćeri. U to vrijeme je njen otac bio zapovjednik na nekoliko brodova crnogorskog knjaza Nikole. Jahtu "San Mišel" za knjaza Nikolu preuzeo je u francuskoj luci Nant kapetan Savo lično od bivšeg vlasnika, romanopisca i vizionara Žila Verna, i sa njom uz mnogo nevolja doplovio do Boke. Na njoj se zavijorila prva srpska zastava na moru poslije propasti srednjovjekovnog srpskog carstva, pa je i zbog toga bilo neprilika.

Nakon smrti Lazovog djeda, protojereja Lazara Đurovog, pop Marko je primio očevu parohiju (Krtoljsku), pa je Lazo završio osnovnu školu u Krtolima. Klasičnu gimnaziju je, zbog raznih nevolja i ratnih prilika, pohađao u Kotoru i Zadru, privatno polagao ispite na Cetinju i u Sarajevu, a maturirao u Sremskim Karlovcima. U međuvremenu, kada je počeo rat, od austrougarskih vlasti je bio mobilisan i kao gimnazijalac upućen u Školu rezervnih oficira u Sarajevu. Oktobra 1918. je došao u Boku na kraće odsustvo, ali se nije vraćao u jedinicu po ratnom rasporedu. Dezertirao je, krio se po Luštičkim šumama i formirao naoružanu odmetničku "Srpsku gardu". (O njoj je bilo riječi u 12-om broju "Srpskog nasleđa".)


FRANKFURTSKI DOKTOR, SEKRETAR DRŽAVNE STATISTIKE

Mijenjanje raznih škola i privatno učenje i polaganje ispita imalo je i dobrih strana. Lazo je tako više naučio nego što se nauči tokom redovnog školovanja. Po očevoj želji, u martu 1919. primljen je na Bogoslovski fakultet, ali čim je čuo da je u Beogradu otvoren Pravni fakultet, prešao je na taj fakultet još u toku školske 1919/20. godine i završio ga sa visokim ocjenama za manje od dvije godine. Već 1921. godine je zadovoljio stroge kriterije i postavljen je za sekretara Državne statistike Kraljevine SHS. To mu je bilo sudbonosno da se počne baviti demografskim odnosima, pa je uz rad vanredno završio i Ekonomsko-sociološke studije, na čemu je i doktorirao avgusta 1923. u Frankfurtu na Majni. Dakle, za svega 4 godine završio je dva raznorodna fakulteta i doktorirao, od čega je pola vremena istovremeno radio u državnoj službi na složenim poslovima, bez odgovarajućih stručnih pomoćnika. Bio je prvi visoki stručnjak ekonomsko-statističkih nauka u Kraljevini Jugoslaviji i prvi je uveo ekonomsku statistiku na fakultete i u privrednu praksu.

Uporedo sa komplikovanim statističkim istraživanjima i sređivanjima obilja podataka (tada još nije bilo elektronskih računara), Lazo se bavio i pravnim naukama. Postepeno je obradio cjelokupno administrativno pravo (tri knjige velikog formata sa preko 1.200 strana), prvo i jedino u Kraljevini Jugoslaviji, ako se ne računaju dva nedovršena pokušaja. To su bili i jedini udžbenici iz te oblasti. Napisao je i udžbenik Ustavnog prava, takođe prvi i jedini u Kr. Jugoslaviji.

Uporedo sa poslovima u Beogradu, Lazo je od 1926. bio vanredni profesor Javnog prava i na Pravnom fakultetu u Subotici. Nije imao na raspolaganju ni službeno ni privatno vozilo. Dva puta sedmično je putovao u Suboticu parnom željeznicom.

Iste godine je izabran i za vanrednog profesora Ekonomske politike i Statistike na Pravnom fakultetu Ljubljanskog univerziteta. I tamo je bio profesor-putnik. Da ne bi gubio vrijeme, noću je putovao, a danju radio. Imao je i drugih ponuda, ali ih je morao odbiti. Toliko tražen, a tako mlad! Tada još nije imao ni 30 godina.

 
DVA FAKULTETA, PET JEZIKA

Od 1929. godine pa nadalje bio je redovni član Međunarodnog statističkog instituta u Hagu, i to veoma aktivan. Učestvovao je na naučnim zasjedanjima tog instituta u Rimu, Londonu, Varšavi, Pragu, Berlinu, Atini, u dalekoj Moskvi (tada se nije putovalo avionima) i u još daljem Tokiju. Članstvo u ovom međunarodnom institutu bila je velika čast, rezervisana samo za mali broj svjetskih eksperata. Kada je postao član, imao je svega 32 godine i bio čitavu deceniju mlađi od do tada najmlađeg člana ovog instituta. Na zasjedanjima nije bio pasivan posmatrač. Podnosio je referate i učestvovao u diskusijama i to na stranim jezicima. Odlično je vladao njemačkim, italijanskim i francuskim, a dobro se služio ruskim, češkim. Bez teškoća i rječnika se služio literaturom na latinskom, starogrčkom, staroslovenskom i crkvenoslovenskom.

Godine 1937. Lazo je bio inicijator i jedan od tri osnivača Ekonomsko-komercijalne visoke škole u Beogradu. Ta škola je ubrzo dostigla visok ugled, a imala je rang fakulteta (nije bila viša nego visoka). Kasnije će prerasti u Ekonomski fakultet. Naravno, Lazo je bio profesor i ove visoke škole, uporedo sa svim ostalim obavezama.

Između dva svjetska rata prof. dr Lazo je dva puta biran za dekana Ekonomsko-komercijalne visoke škole i jedan put za dekana Pravnog fakulteta. Mnogi će pomisliti da je toliko rada donosilo i mnogo para. Uprkos svemu, Lazo je skromno živio. Ne samo da nije imao automobil i vilu na Dedinju, kao njegove kolege, nego nije imao ni vlastitu kućicu ili privatni stan. Stanovao je na četvrtom spratu stambene zgrade u Mutapovoj ulici. Imao je nesreću da mu dva puta bude opljačkan stan i da tu zgradu pogodi avionska bomba u aprilskom ratu 1941. godine i sve mu uništi. Najveća nesreća ga je zadesila prije rata, januara 1939, kada mu je umro desetogodišnji jedinac Marko. Druga velika nesreća ga je zadesila novembra 1943, kada su mu Nijemci objesili mlađeg i jedinog brata Mirka.

Osim nesrećnog sina, Lazo je imao i dvije kćeri: Grozdanu, majku poznate i rano preminule glumice Zorice Šumadinac, i Darinku, profesora književnosti, dugogodišnjeg lektora lista "Politika", sada u penziji.


"GREH" IZ DRUGOG SVETSKOG RATA

U čemu se, i da li se uopšte ogriješio Lazo Kostić u Drugom svjetskom ratu?

Lazo nije mnogo cijenio kneza Pavla Karađorđevića i njegovu politiku, ali ga nisu oduševljavale ni martovske demonstracije. Vjerovao je da Srbi imaju pametniji izlaz iz teške situacije. To ga nije spriječilo da se javi mobilizacijskom punktu po ratnom rasporedu ne čekajući poziv. Želio je dati lični primjer studentima. Aprilski rat ga je zatekao u Kragujevcu kao rezervnog oficira.

Po kapitulaciji, vratio se u Beograd. Nije bio član nijedne kvislinške vlade, što mu je bilo pripisano. Kao pravni teoretičar dobro je znao što znači "vlada" pod tuđinskom okupacijom. "Vlada" je institucija koja vlada narodom i državom. Njeno osnivanje pod okupacijom priznaje stanje savezništva sa okupatorom. "Komesarijat za civilnu upravu" je nešto drugo.

Po Međunarodnom pravu nije samo moguće nego je i obavezno osnivanje administracije za olakšanje stanja i sprečavanje istrebljenja porobljenog naroda. Prvi Komesarijat nije bio ni Nedićev, niti bilo kojeg pojedinca. Osnovala ga je grupa istaknutih ličnosti iz svih srpskih krajeva, koje su trezveno razmatrale nezavidnu situaciju i mjere koje bi trebalo preduzeti da se spasi što se još spasiti može. Pogotovo kad su Hrvati osnovali svoju NDH i doveli u pitanje biološko održavanje Srpstva.

 
BLIŽI DRAŽI NEGO NEDIĆU

Komesarijat je činilo 5 ličnosti iz uže Srbije, 2 Crnogorca, po jedan Hercegovac, Ličanin i Bokelj (Lazo Kostić). Tada se nije moglo znati da li će buknuti ustanak, ni što smjeraju Nijemci, a bio je na snazi njemačko-sovjetski pakt. Čim je taj pakt raskinut, Lazo je podnio neopozivu ostavku. Koliko je Komesarijat ublažio muke narodu i koliko je učinio za spas izbjeglica iz Slovenije, Bosne i Hrvatske, koje su pohrlile da potraže spas u Srbiji, tek bi trebalo objektivno utvrditi i objelodaniti.

Nakon ovoga se Lazo povukao, ali nije imao mira. Evo njegovih riječi: Za celo vreme rata je traženo od mene ili da nešto napišem ili da održim neki govor. Bar sto puta je to traženo od mene. I sto puta sam odbio sa istim obrazloženjem... I tako celo vreme rata ni slova publikovao nisam, ni reč javno progovorio nisam (dok nisam 1944. pošao u šumu). Ni mnogi drugi nisu pisali ni govorili, ali niko to od njih nije ni tražio...

Milan Nedić nije imao nikakvu ulogu u stvaranju Komesarijata, a od kada je formirao svoju vladu, u više mahova je nudio Lazu razne funkcije: ministarstvo, savjetništvo, predsjedništvo Državnog savjeta itd. Sve je to Lazo odlučno odbijao. Od Nedića bliži mu je bio Draža Mihajlović, ali je odbio i njegovu ponudu 1942. da mu se pridruži radi izrade projekta novog Ustava posljeratne jugoslovenske vlade. Tek kad su mu prijatelji signalizirali da mu Gestapo priprema hapšenje, pobjegao je u šumu, ali ne da se oružjem bori nego da se skloni. U Švajcarsku je stigao 1. maja 1945, što znači prije završetka rata, i izdržao višegodišnje teške izbjegličke muke.

Državni sud FNRJ nije imao elemenata da ga proglašava krivim, pa mu je njegov kolega i predratni prijatelj dr Milan Bartoš nekoliko puta nudio dobar položaj ako se vrati u zemlju. Ipak su ga optužili, ali to su uradile njegove druge bivše kolege. "Sud časti Ekonomsko-komercijalne visoke škole", optužnicom br. 150, od 26. marta 1945. otužio je prof. dr Laza Kostića zbog dela kulturne, administrativne, privredne i političke saradnje sa neprijateljem i njegovim domaćim pomagačem. Optužnica ga je teretila i za namjeru da likvidira ovu visoku školu (u čijem je osnivanju učestvovao). Raspravljalo se bez prisustva optuženog, bez branioca po službenoj dužnosti, pa čak i bez tužioca. Zaključak je bio da se optužnica br. 150. preda Međunarodnom sudu za ratne zločine. Od toga, naravno, nije ništa bilo, jer nije bilo nikakvih dokaza. Ipak je na predlog ove visoke škole Lazo i formalno 28. juna 1945. otpušten ih državne službe. Ostala je crna mrlja na svijetlom liku čestitog prof. dr Laza Kostića i njegove ugledne porodice. Ovu crnu mrlju ne bi trebalo brisati nego samo prenijeti sa Laza na njegove klevetnike i "sudije".

 
TRI DECENIJE U ODBRANI SRPSTVA

Lazo je teško prebolio i na ovaj način nanesene boli, utoliko prije što su svi klevetnici, "tužioci" i "sudije" bili visokoškolovani Srbi. Ipak ga to nije pokolebalo da čitav ostatak života, od preko tri decenije provedene u egzilu, posveti naučnoj odbrani Srpstva. Što je sve radio za Srpstvo, to je preduga priča za ovu priliku, jer bi trebalo barem pobrojati objavljenih 80 knjiga (bez 18 predratnih) i preko 2.000 studija i polemika u raznim publikacijama. Ovdje ćemo pomenuti samo neka međunarodna priznanja.

Početkom 1945. godine izabran je za redovnog člana Njemačkog statističkog udruženja u Minhenu. Do tada, on je bio jedini ekspert u tom udruženju iz južnoslovenskih zemalja i jedan od svega deset stranaca u tom udruženju.

Početkom 1955. g. izabran je za redovnog člana Američkog statističkog udruženja "American Statistical Association" u Vašingtonu (6. D. S. 1108-16. Street HB) kao jedini iz južnoslovenskih zemalja.

Od 1960. godine bio je redovni član Ekonomskog instituta Univerziteta u Čikagu "The Econometric Society He Univerzitum" (Čikago 37 III).

Godine 1964, kada još nije bila objavljena ni trećina Lazovih djela, osnovan je Srpski narodni univerzitet "Dr Lazo M. Kostić", čime je on još za života bio posebno počašćen (1022. Vest Neišnel, Aveni Milvoki). Dvije godine kasnije počeo je izlaziti list "Srpstvo", kao organ SNU "Dr Lazo M. Kostić", u kome je ustupan značajan prostor Lazu i onima koji su pisali o njemu i njegovom djelu.

Ne nažalost, nego na bruku i sramotu, Lazu Kostiću nije bilo mjesta u poratnim enciklopedijama, kako zagrebačkog tako i beogradskog izdanja. A te enciklopedije su nadgrađivane na predratno "Sveznanje", koje je maksimalno eksploatisano, a da autori "Sveznanja", među kojima je i prof. dr Lazo Kostić, nisu ni pomenuti. Mnogi autori potkradaju Laza objavljujući svoje knjige i feljtone, u kojima nije teško prepoznati Lazova djela, a da njega i ne pomenu. Čak ni velika i najnovija "Istorija srpskog naroda" u 6 knjiga sa 10 tomova (1994) ne pominje ni Laza ni njegova djela. Hoće li svekoliki srpski narod imati snage da ovu nepravdu ispravi!

 
SAHRANJEN NA KATOLIČKOM GROBLJU

Hvala pojedincima, Urošu Seferoviću, Đuru Radojeviću, Miodragu Nikoliću, Draganu Subotiću, Rastislavu Petroviću, Dobrici Gajiću, Iliji Pavloviću i drugima koji ulažu napore da se Lazo Kostić potpuno rehabilituje za "ratne zločine", da mu se ma kad i posmrtno oda odgovarajuće priznanje i ispuni posljednja želja. Nažalost, akademije nauka i ministarstva Srbije i Crne gore, istorijski instituti i druge ustanove kojima bi to bila dužnost ne oglašavaju se o ovom pitanju. Ako se i oglase, neće biti dovoljno deklarativno izjašnjenje. Potrebno je izdati njegova sabrana djela, jer se nijedno njegovo djelo nigdje više ne može nabaviti.

Lazo Kostić je umro 17. januara 1979. u samoći, u tuđoj zemlji, u kojoj je i sahranjen u katoličkom groblju. Tom velikom i beskompromisnom borcu za Srpstvo, srpsku ćirilicu i pravoslavlje, na nadgrobnoj ploči, uz izrazito katolički tip krsta, stoji latinični tekst: Prof. dr. jur. Lazar M. Kostić 1897—1979. Ako ima duše, Lazova duša neće imati mira dok pod tom pločom leže njegovi zemni ostaci (a leže već dvije decenije). Ako živi ljudi, koje je Lazo zadužio svojim djelom, imaju dušu, ispuniće Lazovu posljednju želju. A kako je ona izražena, vidi se u članku "Kanadskog Srbobrana" od 25. oktobra 1985, koji ovako počinje: Dr Lazo M. Kostić... zakupio je grobnicu na 50 godina sa željom i nadom da će ga zahvalno Srpstvo jednoga dana preneti u oslobođenu njegovu ljubljenu Boku Kotorsku.


Vasko Kostić | SRPSKO NASLEĐE | ISTORIJSKE SVESKE | BROJ 14 FEBRUAR 1999.

Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 01, 2012, 12:05:24 am »

*

SEĆANJE NA LAZU M. KOSTIĆA
 




ODJECI U STAROM KRAJU

Poznati srpski pisac, istoričar i etnograf Milan Đ. Milićević za svog života napisao je više od sto knjiga. Krajem XIX i početkom XX veka zauzimao je visoke državne položaje, živeo mirnim životom u Beogradu i imao gotovo idealne uslove za rad i stvaranje. Dr Lazar Markov Kostić (1897 — 1979) ni malo ne zaostaje za svojim velikim prethodnikom, iako je glavni deo svog opusa napisao i objavio daleko van Otadžbine u stalnoj životnoj oskudici i nemaštini.
 
Dr Kostić je bio čovek — institucija. Teško je reći koliko je knjiga objavio tokom 34 godine emigrantskog života u selu Vetingenu kraj Ciriha. Pod svojim imenom i nekim pseudonimima (L. P. Popović — Lazo Popov Popović), izdao je 79 naslova, izneo je računicu g. Gradimir Hadžić u čikaškoj Slobodi 2004 godine. Pojedine knjige izdavane su po dvaput, npr. šapirografski, pa kasnije štamparski, mada nikad nisu bile identične. Ostaje još uvek neverovatan broj od oko 70 knjiga, piše u svom prigodnom tekstu g. Hadžić. U beogradskom časopisu Srpske organske studije 2001. godine g. Boro Marković je objavio ''Bibliografske crte'' dr Kostića. Emigrantski deo opusa ovde je sveden na 73 naslova, ali su mane ovog spiska lako uočljive — npr. nedostaje jedna od poslednjih Kostićevih knjiga ''Sve su to laži i obmane — fraze i parole komunističke Jugoslavije''.

Sveštenički sin i unuk iz sela Vranovići u srpskoj Boki, pravnik i dvostruki doktor, rezervni kapetan i ravnogorac, svoj umni rad je video kao doprinos odbrani srpskih teritorija i srpskih duhovnih vrednosti. U svojim knjigama je načešće puštao druge da govore naročito pisce od ranga i imena (...) strance i Nesrbe, gdegod je to bilo moguće. Čitavu seriju knjiga posvetio je hrvatskim zločinima i megalomaniji, ali i svom velikom zemljaku Njegošu, o kojem je pisao još pre Drugog svetskog rata u izdanju Srpske narodne odbrane. Bio je otvoren i oštar protivnik Jugoslavije, sva dela na tu tematiku objavio je uz moto — stih iz Homerove Ilijade — Odvraćati zlo od Otadžbine. Sakupljenu građu (objavljenu i neobjavljenu) nazvao je municijom za odbranu Srpstva, kad zatreba i kad dođe vreme.
 
U Starom Kraju, ideologija (komunizam) i državni okvir (Jugoslavija) bile su dve nepremostive brane delima Laze M. Kostića. Led je počeo da se otapa tek početkom devedesetih godina prošlog veka. Izdavačka kuća Dosije iz Beograda je 1990. godine objavila dva naslova: ''Sporni predeli Srba i Hrvata'' i ''Sve su to laži i obmane''. Odlomci iz ''Spornih predela...'', obimne i važne knjige, izlazili su kao feljton počev od decembra iste godine u kragujevačkim Pogledima, tada vrlo dobrom i tiražnom listu. Tokom proleća i leta 1991, takođe u Pogledima, u šest nastavaka saznali smo ''Čija je Bosna''. Sasvim je moguće da su ovo bili prvi susreti dr Kostića sa sunarodnicima u Otadžbini.

''Neugašeno Srpstvo — Zbornik radova srpske političke emigracije o nacionalnom pitanju 1945 — 1990'', izdalo je Društvo Srpska Krajina 1992. godine u Beogradu. Možda je dr Lazo M. Kostić u ovoj vrlo dobroj knjizi zaslužio više prostora, ali to ne umanjuje njen značaj, kao ni zasluge priređivača dr Dragana Subotića, politikologa i naučnog saradnika u Institutu za političke studije u Beogradu.

Kada čovek ostari i (...) kad je izgnanik, bol ga hvata pri pomisli na svoju Otadžbinu, pisao je Lazo M. Kostić. Građu za knjigu o rodnoj Boki sakupljao je decenijama sa nekim naročitim žarom, sa nekim religioznim raspoloženjem. Prvo izdanje knjige ''O srpskom karakteru Boke Kotorske'' pojavilo se u Cirihu 1961, a fototipsko 1994. godine. Simbolično, na zajedničkom poslu našli su se izdavači iz Beograda (Sfairos), Podgorice (Oktoih) i Herceg Novog (Grad pisaca).





Prvu knjigu o dr Lazi M. Kostiću napisao je Vasko Kostić, sin Lazovog mlađeg brata Mirka, kojeg su Nemci obesili decembra 1943. godine. Ova biografija i bibliografija izašla je 1995. pod prikladnim naslovom: ''Crnogorac — svesrpski velikan''. Sa oznakom Crnogorac hteo sam da naglasim da sam najčišći i najnesumnjiviji Srbin, više puta je napisao dr Kostić. Ipak, ljut na ustašoidne zelenaše, svoje uže zemljake, javno se odrekao crnogorstva.
 
Velikom delu profesora L. Kostića prvi je planski prišao g. Dobrislav Đurović iz Novog Sada, osnivač i vlasnik izdavačke kuće Dobrica knjiga. Stupio je u kontakt sa mlađom Lazovom ćerkom Darinkom (nosi ime po babi), penzionerkom iz Beograda, i od nje otkupio autorska prava pokojnog oca. Tokom 1999. i 2000. godine objavljeno je petnaestak naslova, vrlo lepo opremljenih i ukrašenih sa nekoliko retkih fotografija iz porodičnog albuma.
 
''Srpska nacionalna literatura'' izašla je 1999. godine u Beogradu, kao neka vrsta vodiča — priručnika svima onima koji hoće da se upoznaju sa pravim srpskim duhovnim temeljima, kako stoji u uvodu. Priređivač i izdavač ove knjige g. Vladimir Maksimović, filozof iz Beograda, za čitanje nam je preporučio bukvalno sve emigrantske naslove Laze M. Kostića, sa sve godinama i mestima izdavanja svake knjige posebno. Vrlo kompletan i tačan spisak!
 
Dr Lazo M. Kostić je između dva svetska rata pripadao Narodnoj radikalnoj stranci. Taj podatak je sigurno bio dodatni motiv dr Vojislavu Šešelju da 1999. godine napiše i izda knjigu ''Emigrantski opus profesora Laze M. Kostića''. Kostićeva intelektualna zaostavština ovde je obrađena u šest tematskih poglavlja, a veći deo tog materijala izlazio je i kao feljton u radikalskom stranačkom listu Velika Srbija, tokom te ratne 1999. godine.
 
Bio je to dobar uvod u deset knjiga ''Sabranih dela'' L. M. Kostića. Izdavači, Zemunski informativni poslovni sistem i Srpska radikalna stranka su na oko 10.000 strana obuhvatili i predratne radove dr Kostića, mahom iz uže struke — prava i statistike. Objavljen je vrlo obiman materijal — 237 dela — knjiga, brošura, tekstova, prikaza, osvrta i recenzija. Bez obzira na stranačka opredeljenja, ovaj radikalski napor iz 2000. godine niko ne može i nema prava da ospori.

Skoro svi listovi i časopisi sa srpskim predznakom, posvećivali su dužnu pažnju L. M. Kostiću i njegovom delu. Više puta je objavljivana njegova biografija, prikazi knjiga i prikladni tekstovi o Bosni, srpstvu Boke Kotorske ili značaju ćirilice za naš narod. U njegovoj rodnoj Crnoj Gori nisu ga zaboravili beranski Srbobran i kotorska Monarhija, u kojoj je redovno sarađivao njegov bratanac Vasko, inače poznat i plodan pisac istorijskih i bokeljskih knjiga. Kruna, Obraz, Nacionalna kultura, Nova iskra, Velika Srbija, Srpsko nasleđe, Srpske organske studije — ovo je (verovatno nepotpun) spisak beogradskih nacionalnih listova koji su, jednom ili više puta, pisali o dr Kostiću i njegovom radu.
 
''Lazo M. Kostić: Život i delo'' — naziv je izložbe koja je otvorena 2. februara 2001. godine u knjižari Znak — holu Instituta za političke studije u Beogradu. Autor izložbe i pratećeg kataloga bio je g. Srđan Perić iz Beograda. Izloženo je 15 originalnih knjiga L. Kostića štampanih u emigraciji, nekoliko naučnih radova posvećenih njegovom delu i tri fotografije.
 
Tokom februara meseca iste godine, u Beogradu je prvi put javno progovoreno o životu i nacionalnom radu dr L. Kostića. U Kući Đure Jakšića u Skadarliji održana su tri predavanja u znak sećanja na veliko delo ovog autora, govorili su stručnjaci — istoričari, pravnici, sociolozi, filozofi... Prostorija je sve tri večeri bila dupke puna, a u diskusijama su učestvovali i posetioci. Naročito je nadahnuto govorila gospođa Staka Kojčić, predratna studentkinja koja je svog profesora Lazu Kostića zadržala u najlepšem sećanju. Organizator ovih skupova bio je dr Dragan Subotić, urednik odličnog naučnog časopisa Srpske organske studije.
 
Ćirilica i Srpstvo su sijamski blizanci, koji samostalno, jedan bez drugoga, ne mogu da opstanu. Ćirilica je simbol Srpstva. Ja smatram da kogod od nas piše latinicom čini smrtni greh prema Srpstvu ili daje dokaza da ga se odriče, pisao je dr Kostić u kulturno — istorijskoj studiji ''Ćirilica i Srpstvo''. Kažu da u svojoj bogatoj prepisci na latinična pisma nije odgovarao. Sahranjen je na groblju Zilfeld u Cirihu. Grobnicu je zakupio na 50 godina, na nadgrobnom spomeniku stoji latinični natpis. Želja mu je bila da ga prenesu u oslobođenu Boku Kotorsku, u porodičnu grobnicu kod Hrama sv. Luke u Krtolima, gde počivaju njegovi preci.
 
Ove godine, na sv. Savu, navršilo se tačno trideset godina od smrti dr Laze M. Kostića. Na Pravnom fakultetu u Beogradu nema njegove biste, ni jedna ustanova, pa čak ni ulica, ne zove se njegovim imenom. Lako je reći da je ovaj čovek potpuno zaboravljen, ali to nije sasvim tačno. Srpski nacionalisti u Srbiji i Crnoj Gori znaju za njega, duboko ga poštuju, čitaju njegove knjige i pažljivo ih čuvaju. Zaslužio je Lazo Kostić mnogo više, ali s obzirom na okolnosti i vremena u kojim živimo, i ovo je, za sada, dovoljno.





Dejan S. Šunjka | Centar za istraživanje pravoslavnoga monarhizma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Mart 01, 2012, 01:13:32 pm »

*

PARASTOS DR LAZU MARKOVOM KOSTIĆU


U crkvi Svetog Luke u Gošićima u subotu je održan parastos prof. dr Lazu Markovom Kostću, jednom od najbriljantnijih naučnih umova Kraljevine Jugoslavije, čiji su posmrtni ostaci na inicijativu uže rodbine prenijeti prošlog mjeseca iz Ciriha u rodnu Boku.

Parastos je u prisustvu velikog broja vjernika i poštovalaca velikog srpskog rodoljuba i naučnika služio arhijerejski namjesnik bokokotorski, protojerej stavrofor Momčilo Krivokapić sa sveštenstvom iz Boke.

"Srpski nije ćutati" neko je pametno rekao, ali i hrabro. Nad grobom Laza Markoog Kostića koji je po sopstvenoj želji konačno našao spokoj ovdje, pored crkve Svetog luke u Gošićima u srpskoj zemlji, a ako neko očekuje da se danas ne pomene srpsko ime, kosti Lazove bi se okrenule u grobu. Neko je savjetovao da se od ovog prenošenja kostiju ne pravi miting. Nema mitinga, ali pošto srpski nije ćutati iznevjerio bih danas po mnogo čemu svoga učitelja Laza Kostića, čije sam ilegalno dobijene knjige čitao kad se nije smjelo. Kao Srbin i sveštenik reći ću ono što treba da se kaže. Doktor nauka ne počiva ovdje, nego srpske kosti srpskog rodoljuba. Sve ljudske titule ostaju van groba, ali istina koju je taj doktor nauka na sistematski načan ostavio ostaju kao trajna svjedočanstva o srpskoj slavi i tragediji posebno u 20. vijeku, kada je stvorena po srpski narod nesrećna tvorevina zvana Jugoslavija, koja je postala grobnica srpskog naroda. Lazo Kostić se vratio u svoju srpsku Boku i dalje neću govoriti da ne bi ovo preraslo u miting. Ponosan sam kao Srbin iz stare Crne Gore što upravo ja danas ovdje nad Lazovim grobom svjedočim da nas još ima, da znamo ko smo, kojim jezikom govorimo, ali posebno da nam je vjera pravoslavna iznad svega. Kršteni smo u Ime Oca, Sina i Duha Svetoga i to je naš istinski identitet, a iz toga sve drugo proizilazi. Masonska, zatim komunistička Jugoslavija su upravo taj identitet htjeli da nam uzmu. O svemu tome je pisao i govorio Lazo Markov Kostić. Neka počivaju u miru Božijem, ovdje pored hrama Svetog Luke, blagovjesnika vasrksenja Hristovog, srpske kosti Laza popa Markovog Kostića gdje čekaju vaskrsenje mrtvih."

istakao je na parastosu arhijerejski namjesnik bokokotorski, protojerej stavrofor Momčilo Krivokapić.

Dr Lazo M Kostić (1897—1979) je bio statističar, pravnik, istoričar, publicista i profesor Beogradskog univerziteta.

Lazo Markov Kostić jedan je od najbriljantnijih naučnika u predratnoj Jugoslaviji. Sin je popa Marka Kostića i Darinke, kćerke Sava Petkovića, kapetana duge plovidbe, rođen u svešteničkoj porodici u Krtolima.

Osnovnu školu završio je u Krtolima, a gimnaziju u je pohađao u Kotoru, Zadru, dok je maturirao u Sremskim Karlovicima. Nakon gimnazije upisao je Pravni fakultet u Beogradu gdje je diplomirao, a kasnije i doktorirao na ekonomsko — socijalnim studijama u Frankfurtu. Bio je autor administrativnog i ustavnog prava u Kraljevini Jugoslaviji, kao i jedan od tri osnivača Ekonomsko — komercijalne škole u Beogradu, koja je kasnije prerasla u Ekonomski fakultet. Biran je u nekoliko navrata u dekana Pravnog i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a od 1929. godine i član međunarodnog statističkog instituta u Hagu. Napisao je 98 knjiga i preko 2.000 naučnih radova, među njima najznačajniji su teorijska statistika, a u svom istoriografskom radu najviše se bavio temama srpskog jezika i kulture i odnosima Srba i Hrvata.

Bio je visoki funkcioner Agrarne direkcije, Direkcije državne statistike i Ministarstva socijalne politike. Odlukom Suda časti ekonomsko-komercijalne visoke škole 1945. godine protiv Kostića je bez osnova podignuta optužnica "zbog saradnje sa neprijateljem", jer je po izbijanju rata bio komesar za saobraćaj u Komesarijatu za civilnu upravu koji se bavio zbrinjavanjem izbjeglica i snabdijevanjem stanovništva, gdje je dao ostavku.

Tokom rata Kostić je izbjegao u Švajcarsku gdje je nastavio da izdaje djela iz oblasti nauke i istorije, a koja je bila vezana za srpsko pitanje. Ostatak života proveo je u izgnanstvu iako nikada nije bio na bilo kojoj listi ratnih zločinaca ili i bilo zbog čega optužen. Umro je 17. januara 1979. godine, a želja mu je bila da počiva u rodnoj Boki. Od strane državnih organa posleratne Jugoslavije i nasljednice državne zajednice do dana današnjeg nije rehabilitovan.


IN4S portal | 15.03.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 21, 2012, 10:36:16 pm »

*

ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ЛАЗЕ. М. КОСТИЋА


Дана 15. марта обележава се  115 година од рођења проф. др Лазе М. Костића (1897—1979) научника, писца, економисте и правника, оснивача Економског факултета у Београду и декана Правног факултета, полиглоте и професора, али пре свега и изнад свега непревазиђеног српског родољуба, који је и у најтежим данима у емиграцији, своје текстове и дела почињао са речима захвалности својим родитељима што су га родили Србином. Један је од најумнијих и најшколованијих Срба 20. века, невероватног образовања а ипак скроман и посвећен својим идеалима. У областима друштвених наука, спада у великане по знању и разумевању стручне проблематике а по осећају за национално и духовно биће српског народа јединствен и непревазиђен. Делио судбину свога народа: ратове и разарања, губитке најближих чланова своје породице (брата и сина), глад, понижење и немаштину у емиграцији, проглашаван од стране комунистичког Брозовог режима за државног непријатеља, али увек поносит што је српског рода и бескрајно захвалан својој мајци што га је управо таквим и родила.

Због свега наведеног је покушано да се заборави и потисне из сећања старијих нараштаја или да не стигне до млађих — свест и идеја коју је ширио Лазо Марков Костић.

Упркос Првом светском рату и нередовном школовању, са 25 година је завршио два факултета и докторирао економску статистику у Франкфурту. Говорио је француски, италијански, немачки, чешки и руски, а читао на старогрчком, латинском и старословенском док је стручна предавања одржао на свим континентима, од Америке, Русије до Јапана.

Његово учење о значају ћирилице као јединог српског писма и као основног српског символа српства, даје снагу, сигурност и путоказ Српском удружењу "Ћирилица" Београд у деловању ка пуној афирмацији идеје о слободном свеколиком Српству, ма где је оно.

У част Лазе М. Костића — у спомен на његов светао лик, делегација Ћирилице ће посетити његов гроб у Српској Боки у Црној Гори, поклонити се сенима, положити цвеће и запалити свећу, а у Београду, Српској Атини, Бања Луци, Нишу, Чачку, К. Митровици, Подгорици и свим српским градовима где наше Удружење живи и шири идеје Ћирилице и Српства, подсетићемо се и помолити за нашег учитеља, чија је мисао свакодневно присутна и живи са нама.


У Београду 14. марта. 2012. године

Са вером у Бога и Српство    
Управни одбор Српског удружења "Ћирилица" Београд






* * *

Проф. др Лазо Марков Костић (15. март 1897. — 27. јануар 1979.)


Шта значи за нас ћирилица?
(из књиге Ћирилица и Српство издате 1955. године у Канади)                                  

Ћирилица је наша светиња, саставни део нашег националног бића. Без ње ми нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби. Да покушамо то рашчланити:

01. Ћирилица је инструмент Православља; она је наше верско, она је наше свето писмо. Откад  смо примили Православље, а то значи откад смо примили хришћанство ( обоје смо примили одједаред ), ми смо се у црквама и богослужењу служили ћирилицом, старом, "црквеном"  ћирилицом, али ипак ћирилицом. Да ли би неко могао замислити у нашим црквама неко друго писмо а не стару ћирилицу. Кад би до тога, не дај Боже, дошло, да ли би те цркве изгледале наше?
    
02. Ћирилица је такође израз Светосавља или српског православља. Свети Сава се њом служио, на њој написао сва своја дела, на њој дао превести Крмчију и остале црквене зборнике. У њој је видео јемство против католичења, јемство самосталности Српске цркве, у крајњој линији јемство одржања Српства.
    
03. Ћирилица је наше историјско писмо, писмо наше прошлости. Сви су благовјерни наши владари на њој писали и њом се служили. Сви су законски споменици на њој написани, и њихово ремек-дело, наш национални понос: Душанов законик. Одричући се ње, ми се одричемо и своје  прошлости, ми немамо више прошлости, ми постајемо парвени, тикве без корена.
    
04. Ћирилицом су се служиле, као, искључивим писмом, и обе слободне државе: Црна Гора и обновљена Србија. Ћирилицом су давате наредбе да се иде у рат за ослобођење, ћирилицом је дотада поробљеном народу објављивано да је слободан.
    
05. У неслободним српским државама ми смо се служили ћирилицом као симболом народности и као знаком пркоса. У свим крајевима где су Хрвати имали реч она је била гоњена и забрањивана. Тим нам је постала милија и светија. Ко се служио другим писмом сматран је да је изневерио српство. У најтежим моментима по наш народ, она је делила судбину Српства. Па зар сад да је напустимо и  оставимо на цедилу.
    
06. Наша нова књижевност није Бог зна како велика у упоређењу са књижевношћу других народа. Али она није за потцењивање. Ми имамо Горски вијенац  и многа друга дела трајне вредности, сва писана и одштампана ћирилицом. Хоћемо ли се ми одрећи те литературе?
 
07. Наши преци нису били много писмени. Али је било и писмених. Писац ових редова, случајно из свештеничке куће, има на дому много писама 2—3 века стара. А и писама свог деда, оца итд. То имају и други. Да ли се морају њих одрицати и чинити да њихова деца не разумеју више писање својих предака, писана на истом језику? То могу да раде само парвени, али не и кућићи.
    
08. Ћирилица нас везује за остале словенске народе: Русе свих нијанси, Бугаре итд. Запад нам све више окреће леђа. Не значи да ћемо се ми одвојити од њега. Али ми морамо имати могућност лавирања и маневрисања. Ми се не смемо одаљавати од националне Русије, јер тешко нама без ње. Ми не смемо рушити нити које нас са Русима спајају. Док други народи желе да се групишу, чак и без вере, католицизма, и ту виде главно оруђе против нас, не смемо да одбацујемо оно што нас може везивати са другим великим народима, нама наклоњеним.
    
09. Хрватско-комунистички режим Југославије створио је једну нову народност нама на уштрб: народност македонску. Ова је узела ћирилицу као национално писмо.Свако напуштање ћирилице, свако, ма и најмање удаљавање од ње, удаљује нас још више од Македонаца. Кад бисмо потпуно напустили ћирилицу, ми никад више Македонце не би придобили за себе. Они и данас виде нас колебљиве са "два писма", и то их свакако отуђује, док код Бугара нема него једно писмо.
    
10. Ћирилица је најједноставније и најлакше писмо на свету. За земљу многих аналфабета то није за потцењивање. Ниједно друго писмо не може се тако лако научити, и од деце и од одраслих, као српска ћирилица.

 
Све у свему, ћирилица је символ Српства. Она је и његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас.

Ја сматрам да когод од нас пише латиницом чини смртни грех према Српству или даје доказ да га се одриче.

"Ћирилица" Београд | 14.03.2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: