Antonije Isaković (1923—2002)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Antonije Isaković (1923—2002)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Antonije Isaković (1923—2002)  (Pročitano 14801 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Decembar 13, 2010, 02:51:53 am »

**




ANTONIJE ISAKOVIĆ
(Rača Kragujevačka, 06.11.1923 — Beograd, 13.01.2002)

Antonije Isaković afirmisao se kao pripovedač (Velika deca 1953, Paprat i vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom i kao romansijer (Tren I, 1976, Tren II 1982, Miran zločin, Tren III 1992). Kao učesnik rata od 1941 — 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja.

Knjiga pripovedaka Velika deca predstavila je Antonija Isakovića kao zrelog pisca. Prva objavljena pripovetka "Kašika", ubrzo po objavljivanju, uvršćena je u antologiju, najlepših svetskih novela, koja je objavljena u Italiji. Ovaj podatak ukazuje da je pisac dugo nosio u sebi priče koje će napisati, da ih je napisane dugo dorađivao i glačao, da sa objavljivanjem nije žurio. Autokritička svest je sigurno doprinela da prva knjiga pripovedaka bude zrela, dovršena i umetnički ujednačena knjiga. Osim toga, Isaković je, ovom knjigom pripovedaka uveo nov, moderan postupak i izraz, oslobođen realističke detaljizacije i socrealističkog ideologiziranja. Time Velika deca, sa romanima Svadba Mihajila Lalića, Daleko je sunce Dobrice Ćosića i Pesma Oskara Daviča, predstvljaju prekretnicu u razvoju naše, savremene proze.
 

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV


Od svih poratnih pisaca niko nije pripovedač u užem značenju koliko Antonije Isaković (1923). Tek je on u pripoveci s ratnom tematikom dao nešto zaista novo. Najpre u jeziku, koji je krajnje eliptičan, čak opor. Onda u opisu, koji je precizan i gotovo oskudan, ali sa jakim simboličkim konotacijama. Najzad, u knjigama Velika deca (1953) i Paprat i vatra (1962) radnja je svuda pažljivo vođena i kompozicija uravnotežena. Te skladno sklopljene pripovetke ispunjene su, međutim, snažnom dramatičnošću.

Novica Petković

[postavljeno 17.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 02:53:14 am »

*
KO JE OVAJ ČOVEK


ANTONIJE ISAKOVIĆ
Partizan

Početak — rođen je 6. novembra 1923. u Beogradu. Otac Nikola bio je sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, baš on je otvorio testament kralja Petra Prvog Karađorđevića. Bio je jedan od 1.300 kaplara, prošao Albaniju, probijao Solunski front. Kad je prešao u advokaturu, Isakovići su proživeli male seobe — iz mesta u mesto. Majka Zagorka bila je domaćica. S očeve strane svi su mu bili u mantijama — od čukundede Radoja do Velibora, njegovog brata od strica, koji je bio beogradski prota. Isakovići potiču iz Donje Šatornje, ispod Rudnika. S majčine strane, u kući Živanovića, bilo je industrijalaca, milionera, trgovaca pšenicom, svinjama, bankara, kafandžija i dućandžija. Po majčinom ocu je dobio i ime, a deda Antonije bi sve dao da mu je unuk postao konjički oficir ili, bar, diplomata.

Detinjstvo — rastao je uz oca komunistu, on je uticao na njega više od ostalih. Ipak, da ne bi oca u svemu "imitirao", "priznao" je kad ga je tužio grad Kragujevac, zbog vlasništva nad dvema kućama u Ulici cara Lazara broj 14 koje je pokojni Nikola prepisao Partiji. U znak zahvalnosti što mu je Partija u vreme rata spasla sina. Akademik je objasnio: "Pravo da kažem, ne bih uradio što i otac. On je to, eto tako, u nekoj euforiji... A što se spasavanja tiče, bio sam u zatvoru u Smederevskoj Palanci 1941. Iz njega me spaslo jedno Ciganče, moj ujak i još jedan čovek koji je bio član Partije".

Nacionalnost — Srbin. "Narod je kao voda u mešini! I kad je sve zatvoreno, nađe put da istekne. Otud i moje verovanje da će i našem narodu poći za rukom da nađe jedan takav prolaz", poverio je lane. Pre toga, prilikom gostovanja na jednoj tribini (ćaskao je i sa Žarkom Jokanovićem, tad kolegom političarem, sad zetom), a na kojoj su ga "nezgodno" pitali, uzviknuo je: "Zašto se maltretiram s vama, uopšte me ne zanimate, niste nikakav narod. Tražite stvari koje ne možete da dobijete, vi ste boljševici! Samo se derete i bučete. Ne bučite, ja se nikog od vas ne plašim". "Negde između", u romanu "Gospodar i sluge", precizirao je: "Titu su najbolje sluge bili Srbi.

Obrazovanje — osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat, puškom je zamenio olovku.

Karijera — bio je najmlađi borac u Prvoj proleterskoj brigadi. Kao nekad otac, i on je probijao neprijateljske frontove — ali sad na Sutjesci, Neretvi, Igmanu... Kad je oterao Švabe, komunizmom se bavio u Komunističkoj partiji. Bio je član Okružnog komiteta KPJ-u i "radnik" u Agitpropu CK Srbije. Sve dok nije shvatio da to nije to. Tad joj je rekao "Zbogom" i "Hvala".

U međuvremenu, napunio je i 25. a ništa nije uradio, kako je sam kazao. Seo je i napisao "Kašiku" (pripovetku koju je pročitala njegova sestra, pa kad je čula da je autor njen Lule, uzviknula: "Pa, ti si pisac". Da to jeste dokazao je mnogobrojnim delima: "Velika deca", "Paprat i vatra", "Tren" (1, 2, 3 i 4) "Gospodar i sluge"... Da mu vreme nije uludo prolazilo, svedoče mnogobrojne, "usputne" funkcije: uređivao je NIN, pa "Delo". Bio je direktor i urednik IP "Prosveta", član Umetničkog saveta "Avala filma", sekretar Odeljenja za jezik i književnost, potpredsednik SANU.

Ali, narod ga zna po SPS-u i ženi Leposavi — Lepi Milanin. Zbog prvog — partiji je pomogao da zaživi, napravio joj nacionalni program, branio je gde je trebalo i gde je mogao... Zbog drugog — jedini je Srbin koji se odrekao Oktobarske nagrade za književnost zato što je nije dobila i Lepa (za knjigu "Šake"). Momo Kapor, član žirija za dodelu nagrade, izjavio da mu savest ne bi bila mirna da se založio da čitava porodica Isaković dobije nagradu, uz komentar: "Ko zna, možda i njihova kućna pomoćnica piše izvrsnu poeziju".

Stranački angažman — iz SPS-a je izašao, sad nije ni u jednoj partiji. Ipak, sve vreme ga optužuju da je veliku uslugu učinio Miloševiću, koga je nekad hvalio, da bi, kad je 45 članova SANU zatražilo peticijom od njega da ode, i sam, istu, potpisao.

Zanimljivosti — rekao je da bi nove sankcije mogle da budu inspiracija za pisce i navukao na sebe bes kolega i javnosti. Rekao je da hoće svetliju budućnost za unuka (sina kasno dobijene kćerke Milice Milše, glumice kojoj mnogi osporavaju talenat i za koju su mama i tata režirali film "Druga strana planete") i naljutio dojučerašnje stranačke kolege. Njegova Lepa opisala ga je ovako: "Lule svuda voli da zaviri, sve mora da vidi, da pita, da dobije odgovor na sve".


Zorica Vulić | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Decembar 13, 2010, 02:56:24 am »

**
PRIPOVETKA ANTONIJA ISAKOVIĆA


KROZ GRANJE NEBO

Tematska prožimanja pripovedaka iz zbirke Velika deca i iste ličnosti u njima čine celinu koja dobija romaneskne obrise. Ove pripovetke povezuje vreme, prostor, događaj i ličnosti. Sve one pripovedajU o partizanskom odredu iz Srbije koji se našao u Bosni, pritisnut ofanzivom, bolestima, glađu, umiranjima. Neki od aktera priča javljaju se iz priče u priču (Damnjan, Stanko, Tekunica, Zekavica, Kosta, Branka, Radoš i mnoge druge nepersonalizovane ličnosti), a svaka priča je jedna od epizoda u razvoju pripovednog toka.

Isaković ume da uskladi izbor forme, materijala i stila. Pošto ee odlučib za formu pripovetke, morao je da joj podredi izbor materijala. Nema ovde raspričanosti narativnog subjekta — sve se kazuje (predočava) situacijom, postupkom, dijalogom. Minucioznost u opisivanju pejzaža, zbivanja i ljudskih sudbina javlja se kao neophodan postupak koji će iz života uzeti samo jedan detalj (temu) i predočiti ga celovito i plastično. Dok romansijer zahvata široki tematski spektar i obilje materijala, pripovedač, sapet formom pripovetke, mora da vrši izbor i sužavanje predmetnog sloja dela, a da pri tom ne naruši celovitost i zaokruženost odabranog materijala.    

U skladu sa odabranom formom jeste i stil kazivanja, koji nije razbokoren, slikovit, prepun boja i zvukova, epski prostran. Naprotiv, Isakovićev stil kazivanja je jednostavan: jednostavne i kratke rečenice koje sadrže objektivne činjenice, kazane, čini se, nezainteresovano i hladno. U izboru reči je suzdržan — malo reči, sažete replike, nedorečen iskaz. U tonu nema subjektivnog prizvuka ili patetike. Misao je svedena na konstataciju — nema širokih meditacija. Opis je dat samo kao obris, sa malo naznaka, sa samo nekoliko detalja.
 
Isakovićeva etika nije opterećena moralisanjem. U ovim pripovetkama nema refleksija (ponekad i ponegde samo jedna rečenica), pa nema ni etičkih elaboracija. U skladu stim, nema ni oblikovanja izuzetnih ličnosti, junaka i heroja, pojedinaca visokih etičkih principa. Njegovi su junaci sasvim jednostavni i obični ljudi i borci, često okrenuti samo sebi i svojim interesima, nespremni na žrtvu za drugog. Isakovićevi junaci nisu, dakle, idealizovani, nego su objektivno predočeni, u skladu sa vremenom i situacijom.

Pripovetka Kroz granje nebo je priča o grupi ranjenika koje je odred ostavio u šumi kako bi se lakše oslobodio nemačkog obruča. Oni tu čekuju; da ih odred prihvati kada se oslobodi ofanzive, osluškuju nemačke potere, zvižduke i lajanje pasa, strepe da ne budu otkriveni. Svako od ranjenika je zaokupljen svojom mukom, neizvesnošću, strepnjom. Poneko sećanje vraća u dane pred rat, u detinjstvo ili neku drugu mirnodopsku situaciju. U osami se začinju kratki razgovori, duhovite replike, anegdote. Svako mirno podnosi svoj bol i mirno prima mogućnost bliske smrti.  

Obim pripovetke nije privukao epsku naraciju, koja bi se razlila i svojom širinom zahvatila pojedince. Kazivanje je jezgrovito i anegdotsko. Kompozicija pripovetke građena je filmskom tehnikom: brzo smenjivanje situacija; sažetost situacija — samo jedan ili dva aktera i nekoliko replika; kratke dijaloške sekvence; epski elementi — narativni i deskriptivni pasaži — svedeni su na najmanju meru.

Svaka situacija je fragmentarnog karaktera i ima svoga junaka: Radoš, mladić sa slomljenim kukom, Fauest, trubač, bolničarka Branka. Akteri priče nisu dobili više od fragmenta ili rečenice. Poput filmske kamere, pažnja narativnog subjekta kreće se sa junaka na junaka, sa situacije na situaciju. To nisu pažljivo oblikovani i razvijeni likovi sa portretom, karakterom i egzistencijalnim kontekstom. Dati su samo u naznakama, sa po nekom crtom karaktera, mentaliteta, htenja, preokupacija, snova i vizija. U ovoj pripoveci, kao uostalom i u celoj zbirci, piščeva intencija nije da predoči upečatljive portrete pojedinaca i pojedinačne sudbine, nego je namera da se iz toga niza pojedinačnih skica oblikuje slika kolektiva ranjenika koji iščekuju spas.  

Bolničarka Branka je ličnost koja se javi u samo jednoj situaciji pripovetke ili u unutrašnjem monologu (mislima) nekoga od junaka priče. Njen aktivitet nije izrazit: nađe se onde gde zatreba da se pomogne, prisutna je u nemiru srca nekoga borca, tu je kada dođe poslednji čas za nekog od ranjenika. Svoje viđenje događaja, zbivanja i konkretne situacije bolničarka Branka predaje dnevniku, a dnevničke beleške umetnute su kao posebni segmenti, kao poseban stil kazivanja i kao posebna tačka gledišta. Dnevnik je mogućnost da junakinja priče da oduška svojim teskobama, da porazgovara sa sobom, sačuva neke dileme, iskaže neiskazano ili nesrkazivo. U Crvenom šalu dnevnik je došao posle kraja priče, kao naknadno dopisani deo koji iz subjektivnog (ali intimnog, neizrečeiog) ugla prosuđuje o događaju - osudi i streljanju borca koji je iz seljačke kuće uzeo crveni šal da bi se sačuvao od mraza. U pripoveci Kroz granje nebo dnevnik bolničarke Branke ukomponovanje u strukturu pripovetke: devet odlomaka različitog obima. Dnevnička forma je poslužila kao posebno sredstvo za osvetljavanje zbivanja, vremena i ljudi, kao tačka gledišta koja se nadnosi nad svim opisanim događajima. Na kraju pripovetke tri uzastopna dnevnička odlomka imaju epilošku funkciju, dok se narativni deo završava pojedinačnom sudbinom ("Mladić sa slomljenim kukom naglo zaćuta. Lice mu postade znojavo i pokri se do brade..."), Dnevnički deo se završava opštom situacijom ("Odlazimo... Između ovih bukava nešto ostavljamo..."). Dok u narativnom delu pojedinačne sudbine ostaju otvorene, u dnevničkom su one definisane:

Nemci odlaze iz sela, pošla sam kod Radoša. Zatekla sam ga mrtvog.
Mladić kome je slomoljen kuk tražio je da sednem pored njega. Držao me je za ruku i posmatrao me.
Okrenula sam glavu kad se njegova ruka trznula.


Dnevnik bolničarke Branke javlja se kao objedinjujuća svest: niz pojedinačnih slika i niz pojedinačnih svesti natkriljuju svest, misao i osećanja bolničarke Branke, koja u sebi sjedinjuje patnje, strepnje i bojazni svih ranjenika. Ovaj dnevnik, nadomeštajući redukovano kazivanje narativnog subjekta, osvetljava situacije i ličnosti sa jedinstvene tačke gledišta.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

[postavljeno 17.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Decembar 13, 2010, 02:59:18 am »

**

UDC 821.163.41-32.09 Isaković A.
821.163.41-95
POETIKA PRIPOVEDANJA ANTONIJA ISAKOVIĆA


Violeta Jovanović


Pripovedanje Antonija Isakovića, kao novi početak, ili bolje reći "kao nastavak dubinskog kontinuiteta"1 srpskog modernističkog pripovedanja, obeleženo je stvaralačkim sinkretizmom samih vrhova svetske i domaće književne tradicije. I realista i modernista, u Velikoj deci značajno i "folklorista", Isaković na podlozi konkretnog vremena i konkretnih događaja stvara svevremenu priču o čoveku i ljudskom bolu u svetovima i vremenima koji nisu njihov izbor.

Pojavivši se 1953. godine zbirkom pripovedaka Velika deca, u periodu raskida sa socrealističkim doktrinarnim realizmom, ali i prvih prevoda zapadnih modernista, Isakovićevo delo je prenaglašeno i najčešće nedovoljno argumentovano tumačeno kao plod direktnih uticaja u našoj zemlji upravo otkrivenih Hemingveja, Vitorinija, Koldvela, Foknera, Vabelja, Leonova, Ivanova i drugih. S druge strane, malo je ispitivan odnos ovog autora prema Čehovu i Mopasanu, ali i Dostojevskom, a naročito prema domaćoj tradiciji — Lazi Lazareviću i Borisavu Stankoviću kao i prema epskoj narodnoj književnosti i Vuku Karadžiću na kojima je kao svojim podsticajima insistirao sam autor. Tako je čitav jedan svet sazdan na elementima mitologije, srpske narodne religije i tradicionalne simbolike, ponajviše crpljen iz epske narodne tradicije, ćutao generacijama, poput "tajne nuklearke"2 da bi kao jedna nova i čini nam se dragocena dimenzija ovog teksta konačno vaskrsao i na celu priču o mestu ovog dela u srpskoj književnoj tradiciji bacio novo svetlo.3

U okviru ratne tematike, koja apsolutno dominira, Antonije Isaković pokreće i donekle osvetljava krupna i trajna pitanja čovekove prirode i sudbine, tako da univerzalni problemi čovekovog postojanja, prelomljeni kroz iskustvo graničnih situacija koje rat sobom nosi, postaju sama srž njegovih interesovanja. On čoveka postavlja u dramatične okolnosti, najčešće pred alternativu života ili smrti, i u tim okvirima nastoji da otkrije njegova autentična svojstva, "nagonsko-biološka i svesna, destruktivna i humana".4 Tako su u ovom delu rat i revolucija kao "jedna intenzifikacija života, momenat kada život otvorenije i jasnije otvara svoje gorko, mračno, pravo lice"5 uglavnom samo tematski okviri u kojima Isaković ostvaruje jedno složeno i višesmisleno književno viđenje ljudskog života. "Pojam čoveka u ratu tako dobija izvesne dublje, izrazitije crte: polivalentno i protivurečno biće, taj i takav čovek negira predstave jednoznačnosti, traženja u okviru pronađenog",6 svedočeći o tome da je svet "stalna, ali nepredvidljiva reka mogućnosti koje bivaju čas karakter, čas sudbina".7

Težeći ka celovitom iskazivanju stvarnosti kroz njenu fragmentarnost, već prva Isakovićeva knjiga, Velika deca, izmiče preciznom žanrovskom određenju, krećući se između zbirke pripovedaka i nečega što je "u neku ruku jedan roman razlučen u niz manjih tema".8 Pripovetke Velike dece zadržavaju svoju celovitost, ali jednim svojim tokom nastavljaju da žive i u narednim, u kojima dobijaju svoju pravu, ili još jednu, odloženu poentu, bacajući novo svetlo na pripovedna dešavanja i epilog prethodne priče. Upravo je relativnost granica među pripovetkama ono što pruža argumente da Veliku decu odredimo kao venac pripovedaka, koji zbog svoje "dvoaspekatske strukture" predstavlja posebni, granični žanr. Ako vencem pripovedaka označavamo "zbirku izdvojenih i razgraničenih pripovjedaka u kojoj postoje signali objedinjavanja, i zbog tih signala ona se može čitati kao jedinstven tekst — celina višeg reda",9 signale povezivanja u Velikoj deci možemo da pronađemo među svim glavnim konstituensima epskog sveta kao što su tema, likovi, prostor, vreme, fabula i vrsta pripovedača, odnosno pripovedačka perspektiva.

Druga knjiga Antonija Isakovića, Paprat i vatra, jasno je žanrovski koncipirana kao zbirka pripovedaka. Iako nije ni tematski ni oblikovno harmonizovana i ne teži jedinstvenom efektu poput Velike dece, na kompozicionom planu zbirku Paprat i vatra odlikuje izvesna hronološka doslednost koja ne ostaje bez simboličkih implikacija. U njen svet se ulazi pričom o prvim danima rata (U znaku aprila), a iz njega izlazi pričom Vojnik na krovu koja govori o prvim danima mira. Tragedija na samom početku knjige, kao i na njenom kraju, daje osnovni ton delu u celini (jedino se pripovetka Podne, smeštena u samo srce zbirke, ne završava tragično). Na vremenskom planu protegnuta na ceo ratni period, zbirka, za razliku od prethodne, donosi fragmente nepovezanih zbivanja svedočeći o tome "koliko je pripovedanje pre svega izbor".10

Sa stanovišta celine, unutarnje kompleksnosti, Prazni bregovi su najmozaičnija, ali samo prividno i najnekoherentnija Isakovićeva knjiga. Osnovno ciklizirajuće jezgro Praznih bregova leži u ideji pisca da jednoj književnoj i ideološkoj genezi pronađe izvesno univerzalno, gotovo filozofsko ishodište zasnovano kako na vlastitom literarnom, tako i na novostečenom životnom iskustvu. To iskustvo je u dobroj meri relativizovalo i problematizovalo sve ideale jednog vremena i njegovih aktera, posebno one proklamovane u Velikoj deci. Prazni bregovi predstavljaju neku vrstu literarne polemike sa vlastitim mladalačkim zabludama, sa verom u postojanje sveta stabilnih vrednosti gde su, rečeno jezikom Isakovićevih simbola, reka, sunce i dan vrednosne konstante koje garantuju život, čistotu i lepotu. Obogaćen novostečenim, posebno mirnodopskim iskustvom, u Praznim bregovima već zreli Isaković kroz usta sede starine u priči Gore — dole konstatuje da "sve vara. I sunce, dan i voda. Život je lažljivica".11 Upravo ova konstatacija, kao i sintagma u naslovu priče Gore i dole prerastaju u neku vrstu ciklizirajuće ideje koja okuplja sve priče ove zbirke i na simboličan način poentira osnovno ishodište Isakovićevog literarnog preispitivanja jednog istorijskog vremena koje je poslužilo kao građa za njegovo delo, ali i kao put spoznaje izvesnih univerzalnih principa na kojima funkcioniše vaseljena i čovek u njoj.

Isakovićev istančan smisao za formu, za kompozicioni sklad i simetriju u znatnoj meri se izrazio kroz strukturu njegovih pripovedačkih zbirki, u redosledu i rasporedu tekstova koji su, oblikujući celinu, uobličavali odjeke autorovih moralnih, humanističkih i umetničkih shvatanja, svojstvenih kako svakoj zbirci ponaosob tako i njegovom pripovedačkom radu u celini. Pored strukturiranja zbirki kao celina posebne vrste, Isaković nastoji da i same zbirke ulanča, stvarajući tako neprekidan niz međusobno povezanih dela koja, ma koliko međusobno različita, u suštini i u tematsko-motivskom i u oblikovnom i u idejnom smislu izrastaju jedna iz drugih. Tako on od svoje prve tri knjige čini svojevrsnu trilogiju u kojoj zbirka Prazni bregovi ima višestruko značajno mesto — ona na neki način poentira prethodni niz dela, ali i otvara i najavljuje novu pripovedačku fazu Antonija Isakovića. "Dozrevanje i inovacijske oznake"12 dva su momenta koji su u ovoj zbirci posebno privukli pažnju jer su omogućili takve promene u tekstu nakon kojih se autor odlučio za roman. Dve poslednje priče u ovoj knjizi, Tren i Molba iz 1950, nedvosmisleno ukazuju na temeljne strukturne izmene, otkrivajući ono što će u romanima koji slede biti presudno.

Knjigom Tren 1, ne napuštajući osnovne poetičke postulate na kojima je temeljio svoje prethodno stvaralaštvo, Isaković u žanrovskom smislu kao da stvara "novo delo" koje svojim karakteristikama prevazilazi i venac pripovedaka shvaćen kao prelazni prozni žanr, ali i poznate oblike romana. Ostajući u pojedinačnim Kazivaljima, veran pripovedačkom postupku i obeležjima male prozne forme, Isaković ih istovremeno povezuje jedinstvenim pripovedačkim likom, njegovim individualnim iskustvom i ličnim pogledom na svet, što je vodilo otkriću obimne prozne forme, ambicioznije zamišljene i znatno složenije od onih koje su nam poznate iz ranijeg Isakovićevog stvaralaštva. Štaviše, "forma je ostala otvorena; pronađeno kompoziciono načelo moglo je i dalje da se koristi u budućnosti",13 što se, danas znamo, u kasnijim delima i obistinilo.

Kao najistaknutija obeležja umetničkog metoda ovog autora istraživači su uglavnom isticali lirski pripovedački stil i osobeni književni jezik. Planska gradnja i konstruisanost teksta karakteristična za poeziju, za stih, kao i visok stepen simbolizacije takođe svojstvene stihu, odlikuju kako pripovetke u celini, tako i njihove najsitnije detalje, počevši od naslova i prvih uvodnih rečenica i pasusa, pa do uvek prisutne poente. Realistička faktura teksta, koja u svojoj osnovi sadrži precizno vođenu fabulu i jasno koncipirane likove, zahvaljujući pesničkoj upotrebi jezika i pažljivo uređenoj književnoj strukturi učinila je da priče poprime simbolični karakter, otkrivajući nam se u suštini kao lirske pesme. Najtananiji njihovi sadržaji postaju oni koji nam nisu — neposredno saopšteni, nego su samo nagovešteni pesničkim slikamama ili pažljivo odabranim detaljima, koji podstiču širok krug asocijacija, sublimirajući i obogaćujući tematiku pripovetke. Tako jedno od ključnih načela simbolističke poetike, koje je bilo mnogo više predmet pesničkih nego prozaističkih interesovanja, postaje bitno obeležje Isakovićevog stila: ne imenovati predmet — ne da se kaže, nego da se nasluti, čime svest čitača koja popunjava beline teksta postaje jedna naknadna, ali predviđena dimenzija priče. Pored navedenih oblikovnih osobenosti, autorova gotovo matematička preciznost i doslednost u korišćenju elemenata mita i mitologije, pridavanje značaja kompoziciji, motivaciji i semantizaciji fragmenta koliko i celine, sinhrona konstrukcija narativnih planova, dosledno uračunavanje simbolike prostora, bilja, imena, boja i brojeva u značenjski nivo priče, samo su neki od argumenata koji opravdavaju potrebu za izrazito pažljivim čitanjem svih, pa i najsitnijih elemenata jezičke fakture, koje je svojstveno lirskoj poeziji.


_____________________

01 Mihajlo Pantić, Pripovetke Antonija Isakovića, predgovor zbirci pripovedaka Podne Antonija Isakovića, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1997, str. 8.
02 Isaković u jednom intervjuu kaže: "U delu, u njegovom tkivu je negde smeštena nuklearka. Kada će početi punom snagom da emituje — ne zna se. Kritika kopa te nuklearke, ali neće uvek do nje prokopati. Nuklearke dugo ćute, pa su čitavim generacijama nevidljive", Antonije Isaković, Govori i razgovori, Dečije novine, Gornji Milanovac, Jedinstvo, Priština 1990, intervju iz 1987. god., str. 286.
03 "Kao 'najsavremenija metoda' se u ovom trenutku svakako može označiti intertekstualni pristup, koji polazi od postavke da je svaki tekst povezan sa drugim tekstovima (...) Kao termin, intertekstualnost je u svom nastanku prevashodno vezana za Juliju Krstevu, za njeno tumačenje da su literarni tekstovi pre svega sistemi znakova kulture, nastali iz neprekidnog komuniciranja i zato uzajamno povezani kako u sinhroniji, tako i u dijahroniji. Otuda i nema teksta koji nije apsorbovao ili preinačio neki drugi tekst, svaki je na neki način u vezi sa drugim tekstovima i u svakom je, vidnije ili manje vidljivo, sačuvan dijalog sa drugim tekstovima", Zoran Konstantinović, Intertekstualna komparatistika, Narodna knjiga, Alfa, Beograd 2002, str. 7, 8.
04 Petar Džadžić, Proza Antonija Isakovića, Savremena proza, Srpska književnost u književnoj kritici, Nolit, Beograd str. 390.
05 Ljubiša Jeremić, Proza novog stila, Prosveta, Beograd 1978, str. 290.
06 Miroslav Egerić, Karakter i sudbina u Trenu Antonija Isakovića, Savremena srpska proza, Zbornik, 2—3, Trstenik 1989, str. 34.
07 Isto, str. 34.
08 Dragan Jeremić, Prsti nevernog Tome, Nolit, Beograd str. 281.
09 Goran Radonjić, Vijenac pripovjedaka, Prosveta, 2003, str. 21.
10 Dragan Jeremić, nav. delo, str. 282.
11 Antonije Isaković, Prazni bregovi, Nolit, Beograd 1969, str. 66.
12 Hristo Georgijevski, Skriveni smisao, Pripovedačko i romansijersko delo Antonija Isakovića, 1985, Gradina, Niš, str. 60.
13 Vladislava Ribnikar, Mogućnosti pripovedanja, Antonije Isaković kao pripovedač, VIGZ, Beograd 1987, str. 66.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: Decembar 13, 2010, 02:59:50 am »

**
nastavak

Upotrebom detalja simboličnog ili metaforičnog karaktera autor karakteriše likove, motiviše njihove postupke, pokreće i usmerava radnju, čime izbegava eksplicitno vrednovanje života, borbe, ljudskih postupaka. Mali kondenzovani simboli, poput svojevrsnih mikrofilmova, pružaju mogućnost čitaocu da ih sam razvije i da od jednog detalja stvori, uslovno rečeno, opsežnu tvorevinu.14

Tako u pripovetkama Antonija Isakovića čitav niz prostornih odrednica uvek nagoveštava mogućnost da se nešto desi, a verovatnoća da će se zaista i desiti ono što se očekuje gotovo je ravna izvesnosti, tako da te elemente prostora određujemo kao topose. U ovom delu kao toposi su korišćeni elementi otvorenog prostora kao što su planina, šuma, reka, raskrsnica, put, ali i kuća, grad, zid, ograda koji pripadaju zatvorenom prostoru. Istovremeno, ishode određenih događaja možemo da predvidimo sa visokom verovatnoćom ukoliko su vezani za levu i desnu stranu, tako da i ove prostorne odrednice određujemo na nivou toposa.

Desna i leva strana su u svim pripovetkama Velike dece, ali i pripovedačkom opusu Antonija Isakovića u celini dosledno korišćene sa mitoepskim, ali i hrišćanskim značenjem binarnih opozita desno — dobro, život, pravda, spas, levo — zlo, opasnost, smrt, t. j. desna strana — Božija i čista, leva strana — demonska i nečista. Leva i desna strana javljaju se kao signali, koji posredno kvalifikuju ili najavljuju predstojeće događaje i njihove ishode (najfrekventnije i najkompleksnije su korišćeni u pripoveci Po treći put).

Elementi zatvorenog prostora u ovim pripovetkama nemaju tradicionalno značenje povlašćenog, zaštićenog prostora junakove sigurnosti. U košmaru ratnih stradanja zatvoreni prostor (grad, kuća) je privilegovani prostor koji u ovoj prozi pripada vlasti (Po treći put) ili neprijatelju (Dve noći u jednom danu, Crveni šal). Zatvoreni prostor u Velikoj deci je prostor privilegija i ideologiziranog sistema vrednosti, koji je predstavljao preuske okvire za junake. Oni prema ovakvom prostoru osećaju prezir i sa gnušanjem ga izbegavaju ili napuštaju. Tako u priči Po treći put junaci napuštaju grad jer "u toj prljavoj varoši nemaju više šta da traže". Gotovo identičnu sliku i doživljaj grada koji glavni junak takođe napušta imamo u Trenu I: "A grad smrdi, od stanice smrdi". Major napušta haonični prostor rodnog sela, ali i animalizovani prostor grada trajno se naseljavajući na samoj reci, na splavu. U mitoepskoj simbolici voda je uvek spoj disparatnih mogućnosti. Koje će se od njih aktivirati zavisi od pesničkog konteksta.15 U pripovetkama Antonija Isakovića reka je uglavnom vezana za stranu života.

Pripovetke Praznih bregova nastavljaju poetičku liniju onih Isakovićevih priča čiji ambijent ima veći efekat u pripoveci nego akcija ili karakteri. Tako ambijent pripovetke Prazni bregovi, po kojoj je cela knjiga dobila naziv, ispunjava sveopšta pustoš od neba do zemlje. Utisak o sveopštoj utamničenosti i neslobodi u ovim pričama je paradoksalan i apsolutno tragičan krajnji ishod "hoda po mukama" nepreglednih kolona junaka ratnih priča Velike dece i Paprati i vatre čiji je sveti cilj bila borba za slobodu.

Širok vremenski kontekst koji se javlja kao karakteristika Isakovićevih knjiga kao što su Obraz i Tren 1, u zbirci Nestajanje prati širenje i usložnjavanje prostornih koordinata na kojima se realizuju pripovedna dešavanja. Rača Kragujevačka, kao prostor priča iz pripovedačevog detinjstva, prisutna je kao hronotop sreće, ali i zauvek izgubljenog ličnog spokoja i sigurnosti; u poznijim pričama biva smenjena novim pripovedačevim zavičajima vezanim za ratnička vojevanja, da bi u pripovetkama iz posleratnog perioda Isaković prvi put izašao i van granica zemlje (Nadnica za strah u kojoj daje epizodu o boravku u Parizu i priču o jednom od junaka sa pariskih ulica).

Prostor u pripovetkama zbirke Nestajanje uglavnom ima realistički karakter, dok je samo u pojedinima zadržao i elemente mitološkog značenja. Tako u pripoveci Riba, reka kao jedan od najomiljenijih motiva Isakovićeve proze biva obogaćen još jednom manifestacijom u prilog životu. U kontekstu pažljivo i dosledno građene simbolike reke Isakovićev junak baš na reci doživljava prvo erotsko iskustvo bogateći korpus pojedinosti vezanih za ovaj topos još jednim dragocenim detaljem.

U poslednjoj pripovedačkoj zbirci Nestajanje Isaković skup vitalističkih ali i hedonističkih poriva svojih junaka bogati još jednim: hrana i partizansko dovijanje oko nje često je bio motiv ranijih priča; međutim, način pripremanja hrane i zadovoljstvo koje ona izaziva postaje sasvim nov i često prisutan motiv ovih pripovedaka. Posebno su detaljno opisani trenuci uzimanja hrane i laganog, potpuno predanog uživanja u svakom zalogaju, u svim nijansama ukusa, mirisa i oblika koji se osećaju u ustima u toku jela: suva šljiva, kuvani golubovi, pekmez... Jedan od najuspelijih narativnih rukavaca priče Anegdota br. 2 predstavlja opis ručka u kući rogatičkih Jevreja, koji opet, kao afektivni podsticaj, izaziva junakova sećanja na trpezu deda Antonija, kasnije i posnu slavu sa svim slavskim đakonijama kod oca Nikole i majke Rade.16

Diskurs jela i pića u pripovetkama zbirke Nestajanje postaje višestruko funkcionalan: on osvedočava vitalizam Isakovićevog čoveka koji večno budnim čulima prima svet oko sebe, povezuje priče koje govore o različitim vremenima i događajima održavajući nostalgičnu i melanholičnu liniju kazivanja. Motiv jela i pića tako dobija naglašenu kompozicionu i hronotopsku funkciju i postaje važan činilac u karakterizaciji i tipizaciji likova. S obzirom na to da ovaj "tematski korpus, kao i bilo koji drugi, u procesu literarizacije podleže skupu određenih konvencija, kako onih aktuelnih u vreme kada delo nastaje, tako i onih koji su deo poetičke tradicije",17 istraživanju ovog motiva u pripovetkama Antonija Isakovića može da bude posvećeno jedno novo i sveobuhvatnije istraživanje.18

Pripovetke Antonija Isakovića su najčešće strukturirane u više vremenskih ravni. Prospektivni tok pripovedanja obično preseca retrospektivni koji se izvlači iz sećanja glavnog junaka na događaje iz neposredne ratne prošlosti, događaje koji po svom značaju senče i bitno određuju aktuelna dešavanja i situaciju u kojoj zatičemo glavnog junaka. Gotovo u svim pripovetkama Velike dece postoji i treći vremenski plan koji funkcioniše u vidu sećanja junaka na događaje i doživljaje iz mirnodopske prošlosti. Asocijativna, podstaknuta nekim nadražajem iz aktuelne stvarnosti, ta su sećanja uvek u crno-belom opozitu u odnosu na nju.

Tako, vreme u Velikoj deci dosledno gradi svoju fizionomiju i dobija svoj kvalitet: sve ljudske nevolje, stradanja i muke začinju se, odvijaju i najčešće tragično okončavaju u "vremenu rata" u "neljudskom vremenu". "Vreme mira" iz ratne vizure postaje arkadsko vreme. Radost, zadovoljstvo, bezbrižnost, igra, druženje, ljubav, sreća, žive samo u tom "ljudskom vremenu", "očovečenom vremenu", jedinom koje čoveku pruža mogućnosti da se realizuje u svim humanim dimenzijama.

Poput Velike dece i priče Trena 1 se odlikuju slojevitošću vremenskih planova, strukturiranih bar u tri nivoa. Fiktivnu sadašnjost u kojoj se odvija okvirna priča ispunjavaju dnevnoaktuelna dešavanja koja, ma koliko bila usputna i naizgled beznačajna, daju pouzdanu sliku o odlikama jednog konkretnog, istorijskog vremena. U svojim sećanjima pripovedač se uvek vraća u dve ravni prošlosti — dalju, ratnu, najprisutniju u njegovim ranijim knjigama, i bližu, neposredno poratnu, mirnodopsku, čijoj vrevi kolektivnih pregnuća suprotstavlja dramatiku ličnog života.

Organizovanjem zbivanja u više vremenskih ravni Isaković u Trenu 1 daje mozaičnu sliku cele druge polovine dvadesetog veka, na izvestan način nagoveštavajući i budućnost kao četvrti vremenski plan, i to u vidu predskazanja, ili matematički izvodive jednačine na osnovu podloge koja joj prethodi: "Teku vode, dolazi oskudno vreme", proriče narator u Sedmom kazivanju Čeperku, ali i na drugim mestima, uzgredno.

Oskudno vreme evidentno dolazi sa starošću glavnog junaka i njegovom tragičnom sudbinom, ali i sa starenjem i svođenjem računa jednog istorijskog vremena. Po svim elementima oskudno vreme je vreme oskudno životnim manifestacijama i događajima kojima su u Isakovićevom delu obilovala neka druga vremena, ona u koja se narator u pričama Trena 1 vraća. Oskudno vreme je vreme bez boja, svedeno na dve osnovne: crnu i belu; to je vreme noći i vladavine meseca, vreme ograničenog prostora, bez stvarnih pokreta jer sve što se dešava, već se dogodilo, odsustvo aktuelnog života zamenjuje priča.

Konačno, autor stiže do zaključka da čovek i nema svoje vreme; čovek svoje vreme otima od stihije istorijskog ili nekog bezličnog vremena i daje mu smisao, boju, značenje: "Vremena ima, nije to. Čovek nema svoje vreme. Nađe se ipak, za sve se nađe", tako je govorila stara bula dok me je pratila do vrata".19 Čovekovo vreme je pronađeni tren, to je tren u kojem on pronalazi i prepoznaje sebe, to je tren koji sam otkriva i otima, tako da tren postaje i drugo ime za "čovekovo vreme". "Čovekovog vremena" nikada kao takvog nije bilo, niti će ga biti, svaki čovek ima onoliko "svoga vremena" koliko je samo svojih trenova uspeo da prepozna, otme i ostvari.

Problemom trena u Isakovićevom delu najsistematičnije su se bavili Milorad Pavić i Vladislava Ribnikar konstatujući da, uopšte uzev, "tren" može biti shvaćen kao "časak lucidnosti",20 kao "trenutak spoznaje ili presudne odluke, od koje zavisi vlastiti ili tuđi opstanak".21 U više navrata je i sam pisac objašnjavao smisao "trena" u svom stvaralaštvu: "Polazim od osnovnog značenja: tren je rečca u našem jeziku koja označava najkraće proticanje vremena. Pokušavam da raščistim šta znači uopšte tren vremena u ljudskom životu i istoriji... Da kažem književno filozofski: čovek možda nema ni jedno drugo vreme nego samo taj tren i zbir tih trenova čini život koji živimo.22 Pritom Isaković ne pokazuje heroje nego ljude. On zastupa jedno stanovište koje je humanističko, ali nije moralističko, jer je čovek u njegovim pričama jedino merilo svih vrednosti u životu. On je pobednik uvek kada dostigne svoju sopstvenu visinu i kada, makar i vlastitom smrću, potvrdi svoju čovečnost.

Nešto sasvim novo što donose pripovetke zbirke Obraz, a što će se kao književna tendencija značajno ispoljiti u poslednjoj Isakovićevoj zbirci Nestajanje, je "buđenje pripovedačke samosvesti" aktuelno za srpsku književnost poslednjih decenija dvadesetog veka. Isakovićev pripovedač počinje da se upušta u istraživanje sopstvenih književnih postupaka tako da poetički relevantnih iskaza u ovim pričama ima sve više i oni će činiti zaseban, posebno važan nivo pripovedanja i njihovog književnog oblikovanja.


Violeta Jovanović

____________________

14 Petar Džadžić, Drama savesti junaka u prozi Antonija Isakovića, Savremena srpska proza, Zbornik, 2—3, 1989, Trstenik str. 21.
14 Petar Džadžić, Drama savesti junaka u prozi Antonija Isakovića, Savremena srpska proza, Zbornik, 2—3, 1989, Trstenik str. 21.
15 M. Detelić, Mitski prostor i epika, SLNU, Lutorska izdavačka zadruga "Dosije", Beograd 1992, str. 92.
U pripovetkama Antonija Isakovića reka je jedan od dominirajućih simbola života. Zekavica u pripoveci Po treći put smešta ranjenike, umesto na kamene padine planine, pored reke Vrbas i tako ih spasava (u slovenskoj mitologiji tanina je stanište velikog broja demonskih bića, kao i šuma i gora, pa se vezuje za negativno načelo. U identičnu mitsku paradigmu uključuju se još i stena i kamen) major u Trenu 1 nalazi trajni mir naselivši se na splavu na reci Savi itd. Međutim u priči Nema kraja iz zbirke Prazni bregovi reka i sunce dva najmoćnija simbola života (posebno aktuelizovana u Velikoj deci) svojom nesavladivom stihijom prerastaju u zlu kob glavnog junaka Mitra.
16 "I u književnosti motivi jela i pića prisutni su kao i u drugim oblicima kulture, i njihov smisao kreće se od anakreontskog i hedonističkog, do arhetipskog. Tačnije smisao hrane i pića u književnosti ostvaruje se upravo preko te napregnutosti između fiziološkog i mitološkog značenja. Ovakva pozicija hrane i pića nije se promenila ni u savremenoj književnosti. Iako u mnogim tekstovima naizgled dolazi do isticanja hedonističkog i fiziološkog aspekta, ipak se njihov arhetipski smisao ne gubi", Dejan Milutinović, Trpeza u kulturi Bugara i Srba, Universitetsko izdatelstvo "Sv. sv. Kiril i Metodii", V. Trnovo 2004. str. 125.
17 Snežana Milosavljević, Slatki ukus konvencija, Trpeza u kulturi Bugara i Srba, Universitetsko izdatelstvo "Sv. sv. Kiril i Metodii", V. Trnovo 2004, str. 52.
18 "Tumačenje motiva jela i pića u književnosti mora, uvek biti kontekstualizovano na više nivoa — žanrom, stilskim pravcem, poetičkim trenutkom, ali i istorijskim, kulturološkim, sociološkim činjenicama", isto, str. 52.
19 Antonije Isaković, Tren 1, Prosveta, Beograd, Globus, Zagreb 1983, str. 96.
20 Milorad Pavić, nav. delo, str. 40.
21 Ribnikar, nav. delo, str. 53.
22 Podvukla V. J.



[postavljeno 17.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #5 poslato: Decembar 13, 2010, 03:00:46 am »

*
AKADEMIK ANTONIJE ISAKOVIĆ O NOVOJ KNJIZI PRIČA "NADNICA ZA STRAH", DILEMI KUDA IDEMO


S OTIMIZMOM ŽIVIM I S NJIM ĆU UMRETI

Tuđim okom viđena kosovska tragedija. Inspiracija mlađim piscima. Simina 7a — prijateljstva za ceo život. Potpis ispod peticije — znak tuđe promene

Knjiga "Nadnica za strah", iz koje je istoimena priča letos već objavljena, zbirka je od 17 uglavnom kraćih priča. U izdanju "Verzal presa" trebalo je da se pojavi na Sajmu knjiga, ali, kako sam obavešten, doći će već za nekoliko dana među čitaoce — kaže za "Glas" akademik Antonije Isaković povodom svoje četvrte pripovedne zbirke koja, pridruživši se knjigama "Velika deca", "Paprat i vatra" i "Prazni bregovi", upotpunjuje njegov pripovedački opus.

Nameru da na štandu piščevog izdavača, uprkos sajamskoj gužvi, slučajni susret pretočimo u reči, osujećuju humorni nesporazumi poput "koliko košta ova knjiga" (upućeno piscu) i "može li jedna čaša vode" (upućeno novinaru). Pravo je reći da su duhovitost i dovitljivost gospodina Isakovića odavali neverovatnu živahnost .

Upravo je objavljen deo knjige Agate Marvel Vrelin "Bila sam na Kosovu" za koju ste napisali predgovor i preporučili je izdavaču. S posebnom pažnjom govorite o ovom putopisu.

Autor je žena koja je posle svog prvog putovanja na Kosovo, bez znanja jedne reči našega jezika, napisala knjigu. Gledajući kosovsku tragediju i beležeći kosovsku sudbinu, ova, ideološki neopredeljena žena, u samom jezgru svoga pripovedanja na strani je onog najtragičnijeg — na strani Srba. Nedirigovana i nepodmitljiva, služeći se samo onim što je videla i doživela, autorka ove knjige čudne objektivnosti rekla je mnogo o nama.

Da li ste čitali knjigu Milete Prodanovića "Crvena marama, sva od svile" koja je nastala na osnovu Vaše priče "Crveni šal"?

Nisam video tu knjigu, tako da o njoj ne mogu ništa da kažem. Nemam ništa protiv drukčijih gledanja, niti protiv toga da budem inspiracija piscu mlađe generacije. Kao i svaka knjiga i ova je svoga pisca stajala truda, a svaki trud poštujem. Pisac, u stvari, uvek piše o sebi. Pisanje ispoljava njegov ukus, moral, stav, rečju — priča je piščeva i on s njom radi šta hoće.

Da li ste s tim uverenjem napisali prvu priču? Da li su takva bila i uverenja čuvene grupe mladih umetnika iz Simine 7a, kojoj ste pripadali?

Kad mladi ljudi počinju, osete se nekako između sebe, skupe se u grupicu... Pretenciozni, kakvi smo tada bili svi, verovali smo da se svet može osvojiti, štaviše, da smo ga već osvojili jer će naše knjige izazvati bum. Zaista su daroviti bili ljudi koji su se okupljali tu, u Mihizovom stanu, u Siminoj 7a — Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Mića Popović, Živorad Stojković, Stojan Subotić, Voja Đurić... ne pominjem sve, malo i zaboravljam...

Kakvi su kasnije bili vaši odnosi, pošto ste se, usled razlika, sa mnogima mimoišli?

Ostali smo povezani celog života. Možda smo se tu i tamo mimoilazili, ali i kad bismo prestali da govorimo — uvek smo jedni o drugima mislili i brinuli. Kada sam počeo da poboljevam, znam da se Žika Stojković, sa kojim tada nisam govorio, raspitivao kod Dobrice o meni. To su prijateljstva koja nisu mogla da se raskinu. Zbog naše bujne stvaralačke mladosti.

A danas? Kako Vam svet izgleda iz sadašnje perspektive?

Ohladio se nisam, zadržao sam optimizam i radost, nepokolebljiv sam. Ne znam kako će se u ovom trenutku tragičnog i katastrofičnog — sa Amerikom, njenim svetom, njenom globalnom vizijom — sve to savladati, kako će se utrti taj put... Ovaj mudri čovek koji je otvorio sajam, Aleksandar Zinovjejv sagledao je da su na isti način stvoreni i istok i zapad i suprotstavljeni jedan drugom. Ako je Sovjetski Savez bio agresivan i zatomnjen u odnosu na društvo, to je sad, na perfidan način postala Amerika. Glavni problem je kako da se čovek sačuva od manipulacija. Jer, mi smo manipulisan svet, pomalo smo kao guske u magli. Teško je otkriti kuda sve idemo i kuda nas sve navode, da li ćemo da lupimo u stenu i na njenim liticama svi sagorimo. Zinovjev ne vidi izlaz. Možda nerealno i bez oslonca, ja, ipak, ostajem optimista. Možda je to neko moje ograničenje, ali s optimizmom živim i s njim ću umreti.

Odavno se javnost nije tako predano bavila nečim, kao Vašim potpisom za smenu aktuelne vlasti. Iznenađenje je bilo videti, među 45 akademika — Vaše ime. Šta je razlog takve promene stava?

Ja se nisam promenio. Ostao sam ono što jesam. Možda su se oni promenili. Možda ne mogu da ih pratim u svim njihovim željama, u svim njihovim ponašanjima... Ali, ponavljam: ostao sam ono što jesam, a možda su se oni pomalo promenili.



Igrao sam samo valcer
Da li tačno da ste na svadbi Vaše kćerke igrali na stolu?
Ne, nisam igrao na stolu, ne mogu da se popnem na sto. Odigrao sam sa mojom ženom prvi valcer. Tačno je da sam bio veseo i raspoložen, svadba je bila lepa... Bilo je mnogo ljudi iz javnog života, rodbine, prijatelja, mnogo zvanica.

S Kamijem i Vitorinijem
Mihiz je važio za oštrog kritičara. Da li Vas je onespokojavala njegova kritika?
Ne, Mihiz me je dizao u nebesa. Kad sam dovršio "Kašiku", pozvao sam ga. Znam da smo celu noć u haustoru pričali o njoj. Govorio je da je "Kašika" napisana u maniru najboljih američkih pripovedaka. Istina, ona je ušla u Antologiju najlepših priča sveta u Italiji — objavio je milanski "Enaudi". Bili su tu poznati svetski pisci — Kami, Vitorini... i među njima ja, sa "Kašikom".

Priča o oraču
Pišem opet jednu priču za sledeću knjigu, možda i za drugo izdanje "Nadnice za strah". Ne, ne volim da otkrivam detalje... Tragična hronika jedne porodice, vreme Drugog svetskog rata i poratno i ovo današnje... To je priča o jednom događaju iz Lajkovačkog kraja, o oraču koga su Nemci digli sa oranja i streljali, o poruci koju su njegovoj ženi "preneli" konji, vrativši se u selo bez gospodara... Teško je objašnjavati priču... Najbolje je, ipak, čitati je.


Dejana Vuković | 25.10.1999 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #6 poslato: Decembar 13, 2010, 03:01:31 am »

*
ANTONIJE ISAKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, ČLAN SANU


ZAŠTO SAM SE RAZIŠAO SA MILOŠEVIĆEM

Moje opredeljenje za SPS je bilo prirodno i iskreno. Mislio sam da će jedna nova partija kao SPS propagirati i zalagati se za humane ideje. Na žalost, video sam suviše kriminalnog ponašanja, lopovluka i lične koristi, suviše mangupa u sopstvenim redovima da bih na sve to mirno gledao. Video sam da ne mogu ništa da promenim i polako sam se povlačio.

Zbog čega je jedan od osnivača i prvih potpredsednika SPS-a Antonije Isaković pre nekoliko meseci zatražio ostavku predsednika svoje stranke na mestu predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića? Lule Isaković tek danas otkriva neke detalje iz svog dugogodišnjeg odnosa sa predsednikom Srbije, odnosno Jugoslavije i njegovom suprugom.

Mnogi su spremni da kažu kako je na njega uticao njegov zet Žarko Jokanović. Tako pogrešan odgovor daju oni koji veoma slabo poznaju autora "Trena", "Velike dece", "Crvenog sala", "Gospodara i sluge"... dobitnika najvećih jugoslovenskih književnih nagrada. Naljutio se jer je Mira Marković svom psu dala ime Antonije — tvrde upućeni u odnose između književnika, akademika SANU i najslavnije profesorke sociologije sa ovih prostora koja je postala takođe književnik i akademik (ovo poslednje, doduše u Rusiji i uz sumnjiv doprinos fondacije Karić). Tačno je da je tada zaljubljena vlasnica dobermana svom psu dala ime po tadašnjem kućnom prijatelju Antoniju Isakoviću, ali to je bilo početkom devedesetih, a ne danas. Lule je to znao, nije reagovao, ali mu nije bilo prijatno. Imao je svoje objašnjenje za to koje se svodi na prostu misao:

"Nikada nisam bio po volji predsednice JUL-a, pa cak ni onda kada sam govorio na promociji jedne od njenih knjiga. Tada je sa mnom govorio Aleksandar Tijanic, ministar informisanja. Video sam tada da nisam dovoljno hvalio knjigu. Govorio sam tada i nikad više. Posle te promocije, na Miloševićev poziv, ručali smo zajedno i rekao sam da ima u knjizi jos nesto dobro što nisam istakao. Na to me je autorka pomalo neprijatno upitala: Pa, zašto niste?" Mnogo godina kasnije, Luletu je pripisano da je njenu literaturu kvalifikovao kao "srednjoškolski socijalizam utopijskog smera, u kojem ima nekih iskrenih i dobro napisanih partija", ali on to autorstvo nikada nije ni potvrdio ni negirao. Svi njihovi kasniji odnosi pokazace da Lule nije bio covek po Mirinoj volji, a pripadao je tada bliskom okruženju predsednika Srbije:

"Moje opredeljenje za SPS je bilo prirodno i iskreno. Mislio sam da ce jedna nova partija kao SPS propagirati i zalagati se za humane ideje. Na žalost, video sam suviše kriminalnog ponavljanja, lopovluka i lične koristi, suviše mangupa u sopstvenim redovima da bih na sve to mirno gledao. Video sam da ne mogu ništa da promenim i polako se sam se povlačio. Hteo sam o tome da razgovaram sa Miloševićem, tražio sam ga vise puta telefonom, ali do njega vise nisam mogao da dođem. Nije me udostojio bilo kakvog odgovora. Doduše, i ranije dok smo razgovarali Milošević je vrlo uljudno slušao sve što bih mu rekao, a potom bi radio po svom. Na jednoj sednici Glavnog odbora SPS-a raspravljalo se o osnivanju JUL-a. Tu, pred svima, u mikrofon, sam objasnio: Mi socijalisti ne treba uopšte da brinemo zbog toga. JUL je jedna konzervativna leva partija koja ce kao upijač da pokupi sve konzervativne ljude iz SPS-a i očistiće naše redove od onih ljudi koji ovde ne treba da budu. Taj moj govor je sa zaprepašćenjem primljen od strane nekih ljudi iz vrha SPS-a, ali ja u tom trenutku zbog toga nisam imao nikakvih problema. Međutim, mislim da mi ta izjava nikada nije oproštena. Poslednjih godina su me pozivali na razne prijeme na kojima bih se sreo sa Miloševićem i samo bismo izmenili ljubazne pozdrave: Dobro veče, kako ste? Na poslednji, proslogodišnji prijem povodom 7. jula, nisu me pozvali." Mozda je to bio poslednji, nedvosmislen signal da se na njega vise ne računa. Prvoborac, učesnik Narodnooslobodilačkog rata od 1941—1944. smatrao je da kao tvorac tog praznika ima više prava na njega od bračnog para, počasnih gostiju Milana Milutinovića u zdanju na Andrićevom vencu.

"Miloševića je jednostavno strah da izgubi vlast, kaze Lule i na pitanje jednog prijatelja da li bi sada mogao da napiše knjigu o novom "Gospodaru i slugi", odgovorio je: "Ja sam napisao jednog "Gospodara i slugu" za sve gospodare i sve sluge".

Antonije Isaković je i danas formalno clan SPS-a. Ali, ne bi on prihvatio posle ovog svog javnog čina nikakve razgovore sa njima gde bi pred "sudom partije" trebalo da objašnjava zašto je tražio Miloševićevu ostavku. Niko ga iz SPS-a nije zvao telefonom. Antonije Isaković kaze lično nije imao nikakve koristi od svog boravka u vrhu vladajuce partije. U svojoj dugoj knjizevnoj karijeri objavio je sve sto je napisao, bio je potredsednik SANU, obavljao razne funkcije u izdavačkim i umetničkim kućama. U raznim partijskim čistkama njegov glas razuma je bio protiv "skidanja glava" u onim godinama tvrdog ili mekog komunizma, sve jedno je.


Radmila Stanković | 24.06.2000. | News.Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #7 poslato: Avgust 30, 2011, 01:47:29 pm »

**

ANTONIJE ISAKOVIĆ


Pripovest o našem drugovanju i prijateljstvu, koje se u nekim životnim prilikama i neprilikama pretvaralo u pravo bratstvo, može da započne našim prvim susretom na trsteničkom mostu na Zapadnoj Moravi, avgusta 1941. Godine. Upoznao nas je sekretar Sreskog komiteta Skoja, student Miodrag Čajetinac, budući komandir Rasinskog partizanskog odreda, koji je poginuo januara 1943. U Stublu i zbog svoje hrabrosti i komandirske sposobnosti proglašen narodnim herojem. I pre nego što sam se upoznao sa Antonijem, saznao sam ono bitno u njegovoj dotadašnjoj biografiji, a to je isterivanje iz gimnazije i promena mesta školovanja zbog komunističke aktivnosti. Najveći ugled među nama seoskim skojevcima donosilo mu je njegovo buržoasko i bogataško poreklo. Sin poznatog trsteničkog advokata, unuk najvećeg račanskog bogataša, koga su knjige Nolitove levičarske biblioteke — romani Maksima Gorkog, Travena, Drajzera, Šolohova, kao i Komunistički manifest, iz sveta malograđanskog komfora, srbijanskog bogatstva i moguće građanske karijere preveli u svet prometejske vere, socijalističke utopije i boljševičke revolucionarne ideologije. Nijedan lični socijalni motiv nije gimnazijalca Antonija - Luleta preveo u komunistički pokret i odveo u partizane i Prvu proletersku brigadu da tri godine ratuje protiv okupatora i bori se za revolucionarni prevrat i novo društvo. Na taj opasan put, za čiji je cilj moralo užasno da se trpi, strada i založi život, Luleta su poveli njegov mladalački idealizam, plemenita priroda i urođeno pravdoljublje, izuzetna hrabrost i snažna, za podvige sposobna volja.

Tada kada sam ga prvi put video na trsteničkom mostu — onižeg, širokog, lepog lica, žarkih očiju i guste crne kose, gospodski obučenog — bio je ćutljiv, zagonetno osmehnut i pažljiv slušalac Čajetinčevih direktiva upućenih meni da radim na mobilisanju komunista, skojevaca i rusofila u trsteničku partizansku četu. Dok smo stajali oslonjeni na gvozdenu ogradu mosta ispod nas se razlegala graja kupača u Moravi, koji nisu slutili da mi nad njihovim glavama spremamo ustanak protiv okupatora, koji će mesec dana kasnije zbog našeg napada na Kraljevo zapaliti partizanske kuće, isterati građane Trstenika iz njihovih domova i streljati sto Srba — talaca za jednog ubijenog Hitlerovog vojnika. Lule tada nije govorio, ali je njegovo ćutanje meni bilo čudno autoritativno, kao da je bio član Centralnog komiteta. Ne znam zbog čega, zaželeo sam s tim zagonetnim mladićem da se zbližim i da ostvarim nešto više od podrazumevajućeg komunističkog drugarstva. Nadao sam se da ćemo postati bliži u partizanskoj četi, u koju je trebalo obojica da stupimo sa Čajetincem, čim prikupimo tridesetak komunističkih vernika spremnih da ratuju protiv fašizma po svaku cenu.

Međutim, nije mi se ostvarila želja da s Luletom budem u istoj partizanskoj četi. On je pre mene stupio u Vrnjačko-trstenički partizanski odred, koji je bio razbijen i skoro uništen od Nemaca na Poninskoj reci u onom svitanju kada je trebalo da stignem u odred. Partijskom odlukom, ja sam posle razbijanja našeg odreda dobio drugu dužnost, a Lule je nastavio svoju partizansku odiseju s Kraljevačkim bataljonom, Prvom proleterskom brigadom i 13. Ličkom divizijom, s kojom će oktobra 1944. stići u Beograd, gde ćemo se drugi put sresti i započeti životno prijateljstvo.

A pre tog našeg susreta na prvom mitingu beogradske omladine u pozorištu "Manjež", ja sam preko svoje majke Milke održavao čudnu vezu s njegovom majkom Radom. Naše majke, kao majke partizana, mučene istom brigom i istom strepnjom, upoznale su se i zbližile u vreme okupacije, dok su Luletov otac, majka i sestre kao izbeglice boravili u Velikoj Drenovi, kod Božičinog dede Mike Đulakovića. Majka je mene, ilegalca i partizana, u pisamcima često pitala da li je Lule živ i gde se nalazi. A ja sam joj svagda odgovarao da kaže Luletovoj majci da je Lule u Bosni i da je sigurno živ, iako nisam znao ništa o njegovoj sudbini posle porazne bitke na Popinskoj reci, oktobra 1941, koju je on slučajno preživeo. Do kraja rata želeo sam Luletovoj majci da sačuvam nadu da joj je sin živ, verujući da će tako i meni biti živ drug koga sam zbog nečega izabrao za prijatelja posle naše pobede, onako iracionalno i sentimentalno kako sam devojčicu Božicu izabrao da mi bude devojka i žena u slobodi i novom društvu. U jednom od prvih brojeva Politike, možda baš u prvom broju, u oslobođenom Beogradu, objavljena je vest da je 22. oktobra 1944. u "Manježu" održan prvi omladinski miting, na kome su govorili Antonije Isaković, član Polit-odela Trinaeste proleterske divizije, i Dobrica Ćosić, član Sekretarijata Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije. Iza te konvencionalne političke vesti zbio se sudbonosni susret dva partizana i buduća pisca. Jasno se sećam: stigavši na miting u pratnji nekih beogradskih omladinaca — sala pozorišta je bila ispunjena bučnom omladinom koja je partizanske pesme smenjivala uzvikivanjem partizanskih parola — iza bine sam ugledao partizana u novoj engleskoj uniformi sa oficirskim činom, utegnutog opasačem, sa revolverom, "titovkom" na glavi, crnim brčićima; trebalo je da brkovi lepom mladićkom licu daju izraz ratnika, rukovodilačkog autoriteta, revolucionarne strogosti. Dah mi je stao: Lule je živ! Nisam lagao njegovu majku! Zagrlili smo se. I, posle nekoliko rečenica o njegovoj porodici, izašli smo na pozorišnu scenu i održali govore, objavljujući slobodu i partizansku pobedu, kao i nastanak novog društva, pozivajući omladinu da stupi u Narodnooslobodilačku vojsku i završi oslobađanje čitave Jugoslavije. Govornik u ime Trinaeste proleterske divizije doživeo je ovacije, a i ja sam dobio aplauz, jer je u tim danima svaki govornik s petokrakom na čelu dobijao aplauze. Aplaudiralo se kraju ropstva i slobodi, a ne našem prostom partizanskom govorništvu s dve-tri uopštene ideje o fašizmu, saveznicima na čelu sa Crvenom armijom, okupatorima i narodnim izdajnicima. Partizansko objavljivanje slobode sadržalo je i mnogo pretnji neprijateljima i strasti za osvetom nad slugama okupatora. Srdžba je bila izraz naše revolucionarnosti, a krupne reči dokaz naše ideološke naobrazbe i potrebe da se razlikujemo od primitivnih četnika, ratnika kontrarevolucije. Partizansko oslobođenje retorički je nastupalo i s neumerenim veličanjem partizanskog herojstva i ratničke patnje. Novo društvo se najavljivalo novim jezikom i ijekavicom. Njegovi sveštenici su bili partizanski komesari čiji je govor kipteo političkim moralizatorstvom. To sada shvatam; tada u "Manježu" Lule i ja znali smo pouzdano samo da smo pobednici i da nas niko i ništa ne može sprečiti da ostvarimo svoje komunističke ideje. Posle tog mitinga, nas dvojica smo u šetnji oko Slavije i u nekoj poslastičarnici u kojoj smo jeli sudžuk i pili bozu do ponoći ispričali jedan drugom gde smo i kako smo proveli tri ratne godine posle našeg rastanka na trsteničkom mostu, avgusta 1941. godine. Te noći smo utemeljili prijateljstvo do groba.

Ubrzo po tom mitingu, Lule je demobilisan i postavljen za sekretara Okružnog komiteta Skoja i člana Okružnog komiteta Komunističke partije u Jagodini. I od tada, skoro svake nedelje, on je dolazio u Beograd da poseti roditelje i provede sa mnom po nekoliko sati u razgovoru. Bili su to najviše politički razgovori, vremenom sve kritičniji prema novoj vlasti i rukovodstvu zemlje. Ja sam bio kritičniji i nepartijniji od Luleta, koga sam smatrao jačim, doslednijim komunistom, jer sam se ja pod uticajima "beogradske dekadentne inteligencije" koja se okupljala u Siminoj 9a, postepeno pretvarao u oportunistu i kritizera, zbog čega me je moj drug terenac, sekretarski, boljševički ukorevao, postajući moj politički sekretar. Luletove kritike sam prihvatao i u svojim krizama prosto sam se pridržavao za razboritog, doslednog i samouverenog druga.

Naše prijateljstvo pretvorili smo i u kumstvo: na venčanju s Božicom, 14. septembra 1947, pored Sretena Stojanovića, vajara, drugi "svedok" bio mi je Lule, koji je, koristeći se privilegijom partijskog rukovodioca, iz Paraćinske fabrike štofova uzeo tkaninu za venčani kostim Božici, a darovao joj je i štof za prvi zimski kaput. Osetljiv prema ideološkim protivnicima, Lule dugo nije voleo moje prijatelje iz Simine 9a — Mihiza, Miću Popovića, Dejana Medakovića, Žiku Stojkovića i ostale "razbarušene malograđane". Tek posle pedesete, kada se preselio u Beograd na rad u Agitpropu CK KP Srbije, gde sam ja radio u sektoru kulture i umetnosti, Lule će se sprijateljiti sa "razbarušenim malograđanima", osobito s Mihizom i Žikom Stojkovićem. A kada na moj predlog bude postavljen za prvog direktora obnovljenog NIN-a, on će u svoja intelektualna prijateljstva uključiti i čitavu redakciju tog nedeljnika, inače novinare i članove redakcije Mladog borca, koji sam uređivao od jeseni 1944. do jeseni 1946. godine. Tako ćemo obojica živeti u istom generacijskom i intelektualnom krugu i drugovati s piscima koje je od pedesete predvodio Oskar Davičo, naš zajednički prijatelji, treba da kažem, književni učitelj, koji je s nežnošću starijeg brata voleo Luleta.

A Lule je obznanio svoju književnu ambiciju, koliko se sećam, 1948, kada mi je kao član Oblasnog komiteta KPJ za Šumadiju, prilikom jedne posete Beogradu, doneo da pročitam njegovu pripovetku "Kukuruz" — pripovest o stradanju seljaka u vremenu "otkupa poljoprivrednih proizvoda", o masovnom teroru "narodne vlasti" nad seljačkim narodom u cilju "obnove i izgradnje porušene zemlje", njene industrijalizacije i ostvarivanja "prvog petogodišnjeg plana socijalističke izgradnje Jugoslavije". Taj "Kukuruz" mi je otkrio dotle skriven pripovedački dar Antonija Isakovića; svoje otkriće poverio sam Daviču, Mihizu, Žiki, pa smo ga svi ubeđivali da nastavi s pisanjem, uvereni da će svoje bogato ratničko i životno iskustvo, svoj osobeni posmatrački dar, smisao za zanimljivo fabuliranje i metaforisanje svojih doživljaja i izraziti u pripoveci. Nismo se prevarili u veri u Luletov dar. Već s prvom partizanskom pripovetkom "Kašika" i knjigom Velika deca rođen je jedan od najboljih pripovedača srpske književnosti u drugoj polovini dvadesetog veka. U tom vremenu, svi smo mi početnici jedan drugom čitali svoje rukopise i žestoko i iskreno ih kritikovali. Davičo je bio naš najautoritativniji kritičar i "mentor"; Žika Stojković najstroži; Mihiz najkonstruktivniji i najsposobniji da pomogne u odbacivanju "mekog tkiva" i zgušnjavanju rukopisa. A u tom vremenu književnog i javnog uzrastanja Antonije se doživotno zaljubljuje u Leposavu Milošević i ženi se njom; na venčanju kumovi smo mu bili Oskar Davičo i ja, pa će se naše kumstvo tim činom udvostručiti.

Prva Luletova zbirka priča Velika deca dočekana je velikim pohvalama zbog nove ratne tematike u pripovedaštvu "partizanske generacije", osobenog pripovedačkog postupka, kratke i metaforične rečenice i svežeg jezika. Nije bilo sumnje u kritici i čitateljstvu da se pojavio rasan pripovedač. Istovremeno s književnim uspehom i svrstavanjem u modernistički pokret, Antonije će sa Aleksandrom Vučom postati i prvi urednik modernističkog časopisa Delo i u javnom i kulturnom životu Srbije afirmisaće se stamena, razborita, ka slobodnom i svemu naprednom otvorena i delatna ličnost Antonija Isakovića.

Šezdesetih godina postaće direktor Prosvete i stvoriti najmoćniju i najznačajniju izdavačku kuću u Jugoslaviji, rasadnik moderne domaće i svetske književnosti i slobodoumne misli. Revolucionar i socijalist po ubeđenju, Antonije Isaković je istovremeno i pisac nepokokolebljivog patriotizma i demokratskog, humanističkog nacionalizma. (Dugo sam razmišljao da li treba da napišem "nacionalizma". Još uvek postoji u meni komunisticki sindrom da je nacionalizam najveće ideološko zlo. Ta antikomunistička avet — nacionalizam, preuzeta je danas od mondijalista i srbofoba i ideološki instrumentalizovana za opake antisrpske ciljeve. Nacionalizam je na ideološkom indeksu savremenog globalizma i u njegovoj zloupotrebi. Nacionalizam se semantički ne shvata kao rodoljublje i patriotizam bez šovinizma, već se isključivo tumači kao agresivno, šovinističko i ratoborno ubeđenje i osećanje, koje se najčešće i sa intelektualnom bezočnošću pripisuje srpskom nacionalnom identitetu, posebno piscu ovog teksta. Ne verujući u semantičko poštenje mondijalista i globalista, uobičajenom pojmu nacionalizam dodajem prideve "demokratski" i "humanistički" govoreći o nacionalizmu Antonija Isakovića, samopovređen tom inferiornošću pred modernim nihilistima.) S takvim ubeđenjem, on će se 1966, zajedno sa mnom, na sednici CK SK Srbije suprotstaviti Titovoj staljinističkoj aferi u kojoj je lažnim optužbama politički likvidiran Aleksandar Ranković. Za to suprotstavljanje je bila potrebna velika hrabrost i spremnost na skupo otpadništvo iz komunističkog pokreta, kome je Antonije pripadao od svoje šesnaeste godine. S takvom ideološkom i moralnom svešću Antonije Isaković će se naći u grupi srpskih pisaca koji su na separatističku hrvatsku "Deklaraciju o nazivu hrvatskog književnog jezika" 1967. godine odgovorili "Predlogom za razmišljanje". Vazalno komunističko vođstvo Srbije pokrenuće žestoku ideološku kampanju protiv pisca "Predloga za razmišljanje" i neke komuniste, potpisnike "Predloga", primorati na sramno povlačenje potpisa. Antonije će na tu partijsku harangu protiv "srpskog nacionalizma" odgovoriti protestnom ostavkom na članstvo u Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije. Miroslav Krleža, kao duhovni inspirator "Deklaracije o nazivu hrvatskog književnog jezika", zamoliće Vladimira Bakarića da ga u interesu "mira u kući" oslobodi funkcije člana CK SK Hrvatske, a Antonije Isaković, kao jedan od inicijatora "Predloga za razmišljanje", odgovoriće protestnim podnošenjem ostavke i svojom intelektualnom hrabrošću nadvisiti "jugoslovenskog revolucionarnog korifeja", pod čijim se uticajem i on ideološki obrazovao. Hrvatska "Deklaracija" i srpski "Predlog" postaće idejne, nacionalne, jugoslovenske vododelnice, simboli duhovnog raskola između hrvatskog i srpskog naroda, raskola kojim se okončavaju jugoslovenska ideja i zajednička država. Ti ideološki procesi sa svojim državno-pravnim ishodom — konfederalističkim Ustavom iz 1974. godine, u kome će se utemeljiti neravnopravnost Srbije i čitavog srpskog naroda u Titovoj Jugoslaviji, konačno će Antonija Isakovića uvesti u jezgro demokratske opozicije titoizmu u Srbiji. A on će to svoje samoosvešćenje potvrđivati i izvanredno hrabrim i značajnim romanima Tren I, Tren II, Miran zločin i Gospodar i sluge. U ovom poslednjem romanu, glavni junak, Gospodar, biće "glavom i bradom" Josip Broz Tito. Svog nekadašnjeg vođu i ratnog komandanta Isaković je prikazao kao totalitarnog, okrutnog despota, okruženog zastrašenim i pokvarenim dvorjanima. Nije mi poznato da je u jugoslovenskim književnostima napisano takvo književno delo.

Pišući o ideološkom samoosvešćenju i razvojnom putu pisca, kulturnog i javnog delatnika i kritičara titoizma, Antonija Isakovića, ne mogu da zaobiđem njegovo hrabro i dostojanstveno držanje u odbrani istine i slobode misli i govora u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je potpredsednik bio u vremenu skandalozne afere oko nacrta Memoranduma SANU, afere koju je izazvao i režirao režim Ivana Stambolića. Kao potpredsednik Akademije, Isaković je bio i rukovodilac komisije koju je činilo šesnaest akademika. Ta komisija je radila na naučnoj analizi akutne krize u Jugoslaviji i koncipovala opšte predloge za reforme titoističkog poretka kojima bi se spasavala ta državna zajednica iz agonije i od tragedije koja će je zadesiti na kraju osamdesetih i na početku devedesetih godina. Nacrt Memoranduma bio je povod državnom i partijskom vrhu Srbije da povede staljinističku harangu protiv Akademije kao "razbijača Jugoslavije", zahtevajući ostavku Antonija Isakovića i nalažući zabranu proslave stogodišnjice SANU. I u toj političkoj aferi titoizma, Antonije Isaković, podržan skoro apsolutnom solidarnošću akademika, ispoljio je intelektualnu hrabrost, dostojanstvo i uzornu čestitost u zastupanju istine i svog ubeđenja.

"Započinjući ovaj zapis o prijateljstvu s Antonijem Isakovićem, nije mi bila namera da ispisujem njegovu ideološku biografiju; uviđam da sam to učinio zato što je Antonijeva biografija i moja biografija, kojom se potvrđivalo naše životno prijateljstvo i ista borilačka sudbina, iako smo se po karakternim svojstvima značajno razlikovali. U našem borenju, Lule je bio tvrđi, ali i lukaviji od mene; ja sam mekši, sklon popuštanju, raskopčan za ljude i vetar. On je bio veoma častoljubiv, voleo je slavu, umeo da uživa u njoj i da je upotrebljava; ja sam plamenu častoljublja pretpostavljao žar skromnosti, za koji mi je bilo potrebno manje napora i rizika; u slavi sam kratko uživao, zazirao od njenih slasti, primao je s nagonskom sumnjom: posle radosti, kakva me nesreća čeka? Lule je imao volju za moć u svemu, pa i novcu; nosio je buđelar i uvek imao novca, sve dok nije osiromašio kao i svi njegovi pošteni savremenici; ja, na primer, buđelar nikad nisam imao: novac nosim u blokčiću s telefonskim imenikom, iako sam ga imao više od mog prijatelja. Lule se na svim rukovodećim dužnostima ponašao autoritarno i kao gazda, voleo je da zapoveda; ja sam mu često zavideo na tom gazdaškom ponašanju u Prosveti, "Maderi", Skupštini, Akademiji; zavideo sam mu i na lakoći s kojom je uspevao da podređene učini poslušnim... U svemu drukčijeg ponašanja, zasluživao sam njegovu nadmoć, ponekad i prekor. Lule je priznavao samo jednog gospodara kome se srećnički potčinjavao: ženu Lepu; ona je bila njegova gospodarica za sve, čineći ga srećnijim, ali, po zakonima ljubavi, ponekad i nesrećnim... Sa ovim i drugim razlikama i sličnostima, naše petodecenijsko prijateljstvo je uspešno podnelo naporne i neizvesne živote koje smo imali kao ljudi i pisci, dok smo svojom voljom i svešću nekako upravljali svojim sudbinama ili nam se činilo da upravljamo, što se događa sa svim sledbenicima revolucionarnih ideologija. Ali je nastupilo i vreme u kome je istorija stala da nas potčinjava, razdire i mrvi. Od tada je u naše prijateljstvo ta sila nad ljudima unela neke političke razlike; počela da nas odgurkuje jednog od drugog, ponekad da nas i javno suprotstavlja, što je obojici donosilo samo patnju. Dogodilo se to 1992. i 1993, kada sam bio na dužnosti predsednika Jugoslavije; tada smo i po javnim delanjima i po stavovima vidno počeli da se razlikujemo.

Od te nesrećne 1992. godine, mi nismo više u svemu bili politički istomišljenici kao nekad; i dalje smo ostali neraskidivo povezani starim, odanim prijateljstvom i uzajamnom bratskom brigom. S prijateljstvima u našem revolucionarnom naraštaju nacionalna tragedija, koja nas je kao istorijska kazna snašla, učiniće ono što je učinila sa svim Antonijevim i mojim prijateljstvima: ranio ih je srpski i jugoslovenski raskol i slom naših životnih ideja. S agonijom Jugoslavije i početkom tragedijesrpskog naroda raspala su se i prijateljstva iz kruga Simine 9a, iz Francuske 7, iz Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, iz grupe profesora oko "Praksisa", iz Srpske akademije nauka i umetnosti... Bili smo ljudi koji su se svim bićem ulagali u sudbinu svog naroda, pa je ta kolektivna srpska sudbina pogodila naša srca i naše duše. U nama su zakrvarile sve naše ljubavi. Zakrvarila je i moja i Luletova prijateljska ljubav. Na našu sreću, u poslednjim godinama isti porazi su nas ponovo učinili braćom. Ožiljci nas više nisu boleli. Silazili smo ka raki. Lule do nje stiže brže od mene, jer mu je život bio teži od mog. Zapisujem ove istine o Luletu i sebi da svedočim o težini i tragici bivstvovanja na srpskoj zemlji u dvadesetom veku; činim to i kao Luletov brat po peru, kojim smo obojica služili ljudskoj istini.

Kažnjen da nadživim svog druga Luleta, kažnjen sam i da mu u Večernjim novostima napišem nekrolog, u kome bi on, verovatno, precrtao poneku reč. To bih i ja učinio da je on napisao nekrologom meni; pisci smo...—


Dobrica Ćosić, septembra 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #8 poslato: Avgust 30, 2011, 09:17:48 pm »

*

NA VEST O SMRTI ANTONIJA ISAKOVIĆA


"Umro je Antonije Isaković - Lule, čovek jednog velikog i tragičnog naraštaja srpskog naroda i njegov moćan pisac...
Bio je đak sedmog razreda gimnazije, advokatov sin i unuk račanskog bogataša, a postao je borac Prve proleterske brigade pod komandom Koče Popovića.
Leta 1941. krenuo je da menja svet zla u svet dobra, svet nepravde u svet pravde; da zemlju bede i beznađa pretvara u zemlju dostojanstva i nade.
Krenuo je u Istoriju i stigao tamo gde nije ni naumio, ni slutio; kao i čitav njegov naraštaj; kao i sav njegov narod.
Antonija Isakovića, borca za socijalne ideale, pobedila je Istorija; ali je pisac Antonije Isaković pobedio tu Istoriju, prevodeći je u pripovetke i romane.
Antonije Isaković je bio hrabar, razborit, uporan i samouveren čovek. Jak čovek; uvek jak. Dosledan sebi u svemu, i u zabludama. Umro je uveren da je ispunio sudbinu. U tom uverenju nije nas obmanuo.
Pola veka bili smo drugovi, prijatelji, braća, delili smo nade i pobede, razočaranja i poraze. On je bio jači od mene, pa me je pridržavao kad sam klecao. Držao sam i ja njega za ruku kada bi skrenuo ka jarku.
Put čovečiji ima neznan kraj. Na životnom putu Antonija Isakovića ostali su neizbrisivi tragovi. Knjige. Pamćenje naroda na čijem jeziku su napisane."

Dobrica Ćosić, pisac


"Čini mi se da sam oduvek poznavao Luleta Isakovića, još od onih godina kada sam njegove priče susretao u čitankama, a pisce zamišljao kao neka natprirodna, nepostojeća bića. Prolazile su godine i ja sam upoznao sve važnije pisce koji pišu na ovom jeziku, od Branka Ćopića, Ive Andrića, Dobrice Ćosića do Antonija Isakovića. Sa nekima od njih sam mnogo godina i prijatelj, a sa Luletom me je vezivalo jedno čudno prijateljstvo; kad god bismo se videli, uglavnom smo se blago prepirali, dok je on, krišom pušio moju zapaljenu cigaretu jer su mu lekari zabranjivali da puši, a ja sam ga nagovarao da ne prestaje. Voleo sam njegove kratke priče koje su po svojoj strukturi bile ravne Hemingvejevim. Bio je dobroćudan, rafiniran čovek koji je mnogo voleo život. Ali tek sam shvatio ko je bio Antonije Isaković kada smo, pre dve godine, boravili zajedno u Hercegovini gde su ga svi poznavali i divili se njegovoj hrabrosti za vreme rata. On nije o tome govorio, ali je bio pravi heroj u tom kraju. Mislim da je imao potpun život i da nema za čim da žali."


Momo Kapor, pisac


"Antonije Isaković bio je među prvim srpskim piscima koji su shvatili da je u literaturi važnije ono što se ne kaže od onoga što se kaže. Isaković je znao da je važnije naznačiti, a ne do kraja reći, prećutati pre nego imenovati i zato je, u svoje vreme, bio vrlo popularan pripovedač, a njegov šturi izraz čini ga pretečom srpskih minimalista.
U Isakovićevo vreme Prosveta je doživela najviši procvat, ali on je smenjen i to iz političkih razloga, jer je objavljivao dela filozofa levičara."


Milisav Savić, pisac i direktor IP Prosveta


"Ovoga trenutka ne mislim na Antonija Isakovića književnika, nego na Antonija Isakovića mog direktora, odnosno direktora Prosvete. U najtežem trenutku mog života, Lule Isaković nije razmišljao da me, kao urednika, primi u kolegijum najveće izdavačke kuće u Jugoslaviji. To je bilo, u tom trenutku, i plemenito i hrabro s njegove strane i na tom njegovom gestu ostajem mu zahvalna celog svog života."

Svetlana Velmar-Janković, pisac


"Akademik Antonije Isaković je izuzetan um srpskog naroda, veliki književnik i mislilac. Bio je opredeljen za humano društvo, socijalnu pravdu i jednake šanse za svakog mladog čoveka. Njegova smrt je veliki gubitak za srpski narod."

Branislav Ivković (SPS)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #9 poslato: Avgust 30, 2011, 10:08:08 pm »

*
IN MEMOORIAM


ANTONIJE ISAKOVIĆ
1923—2002





Da pobednici pišu istoriju, to je opšte mesto. Ali, šta se dogodi kada sami pobednici, u jednom trenutku otrežnjeni saznanjem da je sve "za vremena", postanu razočarani svojom pobedom, o tome se može čitati u knjigama Antonija Isakovića. Pre petnaestak godina, u redakciji "Književnih novina", gde se tada okupljao spisateljski svet (koji se sada izgleda nigde ne okuplja), rekao nam je: "Mi bismo bili bolji pisci da nije politike." Ali, politike je, nažalost, bilo preko svake mere, u šta smo se, svi skupa, uskoro ponovo uverili, i te kako. Usledila je nova, destogodišnja epizoda balkanskog ludila u kojoj se ni ovdašnji pisci (u kojima uvek drema demon politike) nisu najbolje snašli. Hm, najbolje snašli...

I zaista, da je ikako moguće, bilo bi dobro u govoru o pričama i romanima Antonija Isakovića razdvojiti politiku od književnosti. Ali moguće nije, to je naprosto činjenica, piscima Isakovićeve generacije politika se, čak i kada to nisu hteli (da paradoks bude veći: hteli su!), stalno mešala u samo pisanje, i u svakom slučaju ga određivala. Šta bi srpski pisci bez politike, o čemu bi uopšte pisali? Što bliže politici, mislilo se, to veći i bolji pisac. Politika je, ovde, uvek bila deo nekog šireg društvenog računa u sklopu kojeg se onda i književnost snalazila kako je mogla i umela. To je već stabilizovano (književno)istorijsko znanje: senka ideologije, svejedno da li su pisci bili "za" ili "protiv", natkriljivala je srpsku književnost druge polovine prošlog veka. I presudno uticala na njen lik. A pisci ko pisci, ta "velika deca", hrlili su prema ideologiji, privlačila ih je kao "crna rupa", bili su opsednuti njome, čas kao sledbenici, čas kao jeretici, misleći da se njihova reč broji i uvažava, da im, i kada uznose i kada poriču, donosi prestiž, slavu, ugled. Igrom slučaja, ispostavilo se: ništa od svega toga. I tako se konačno srušio taj veliki modernistički projekat verovanja, najpre u bolji svet, a potom i u reč.

Više puta sam o tome razgovarao s piscem antologijskih priča U znaku aprila, Podne, Dinje, i on mi je uvek odgovarao da to zna, ali je dodavao da je piščevo da piše do kraja, kao što je i sam činio. Isakovićev kasni plod je baš dobra knjiga priča Nestajanje. O njegovim romanima, koji imaju svoje mesto u istorijskoj raspravi o onoj famoznoj tematskoj detabuizaciji književnosti (pre svih Tren 2) i koji, delom, pokazuju kako se s vremenom menjao pogled na svet nekadašnjih "vojnika partije" retko smo i nerado razgovarali. Isaković je, ne samo za mene, pre svega pripovedač od nerva, što je bolje od svih kritičara video Aleksandar Saša Petrović u filmu Tri. O politici nismo pričali nikada, šta se tu moglo pričati kad je sve samorazumljivo, do banalnosti. A o ribolovu uvek, i najradije.

Sada, kada je Antonije Isaković otišao, čini mi se da se jasnije nego za njegovog života može ustvrditi da je njegova stvaralačka pozicija, uslovljena izvornim darom, a neprestano korigovana brojnim protivrečnostima političke prirode, u ponečemu indikativna ne samo za piščevu književnu generaciju, koja, silom vremena, polako prelazi u istoriju nego, više od toga, za jedan evolutivni period srpske književnosti, sav u znaku nastojanja da se reši nerešiva jednačina umetnosti i ideologije. Kako god bilo, ideološki angažman ("za" ili "protiv", opet kažem, nije presudno bitno) nakratko je pomagao piscima da se realizuju kao važni protagonisti društvene scene, ali je štetio njihovom delu, dugoročno erodirao njihov talenat, sileći ga da se modifikuje u pravcu koji je suprotan umetnosti: pisac ne menja svet, makar imao plemenitu nameru da to bude nabolje, on ga samo konstatuje, pokušava da ga razume. Setimo se Marka Ristića, Radovana Zogovića, Oskara Daviča... Uhvatiću još mnogo dunavskih riba pre nego što neko počne ponovo da čita njihove sjajne tekstove i knjige, nepristrasno, bez senke, ako je to uopšte nekako izvodivo.

Jer je ta senka neodvojivi deo srpske književnosti XX veka, skok preko nje izgleda da nije bio moguć, mada su mnogi pokušavali. Izbeći ideološki kvar, u pripovedanju ga demaskirati, a istovremeno to pripovedanje učiniti lepim i uzbudljivim, bilo je ključno književno pitanje epohe. Zato je književnost bila toliko važna, za razliku od danas. Ko je pročitao makar jednu priču neporecivog pripovedača Antonija Isakovića zna o čemu govorim. Mada je u velikom ratu pripadao pobedničkoj strani, Antonije Isaković nije apsolutizovao tu pobedu. Naprotiv, svedočio je, bez razlike, o svim ljudima koji su prošli kalvariju sasvim nepristrasno, na sebi svojstven i zato umetnički sugestivan način. I nije bio pripovedač rata, kako se prečesto čuje, nego pripovedač male, i obične i tragične ljudske sudbine, jedine i vredne. Isakovićeva priča ostaje u najdubljoj memoriji srpske pripovedačke umetnosti. Uprkos piščevom odlasku u književnosti nema završnog računa, pisac je živ dok mu je živo delo. Isakovićevo jeste.


Mihajlo Pantić | 17.01.2002. | Vreme
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: