Adam Mickjevič — O srpskoj narodnoj poeziji
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Adam Mickjevič — O srpskoj narodnoj poeziji  (Pročitano 3676 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Jul 16, 2011, 02:32:01 pm »

**

O SRPSKOJ NARODNOJ POEZIJI


Počev od XIII, pa čak i od kraja XII veka, javlja se rascep i neslaganje između istorije Srbije koju su pisali stranci i istorije koju su pričali sami Srbi. U toj zemlji se u to doba rodila poezija i počela da se razvija; narod drukčije shvata svoju prošlost i budućnost... Narod hvata samo glavne crte karaktera svojih junaka, uzdiže ih i u njihovim ličnostima idealizuje narodna osećanja.
 
Koja je od te dve slike istinitija, kad ih nije moguće pomiriti? Svaka od njih predstavlja na svoj način jedan lik istine. Hroničar daje, može se reći, konture, u neku ruku crta istoriju, pesnik međutim daje toj istoriji boju i izrazitost. Strani istoričari, koji su povezivali srpske narodne pokrete sa opštom politikom, gubili su se u toj širokoj slici; suprotno tome, narodni pesnici izdvajajući, izlučujući istoriju toga naroda, sužavaju na neki način vidokrug, da bi ga mogli lakše obuhvatiti svojom maštom. Strani istoričari i hroničari bi se mogli uporediti sa geografom koji na velikom prostoru zemlje crta tok glavnih reka i planina; a narodni pesnici sa slikarom koji slika pejsaže i omogućuje nam da savršeno upoznamo prirodu i vrstu zemlje.
 
Na taj način je, kada u Srbiji više nije bilo ni careva, ni političkih stranaka, ni knjiga, istorija ponovo oživela u poeziji. Hrišćanska religija počinje da prima mitološke crte. Pesnici uzimaju iz mitologije nekoliko divnih legendi o svecima, nekoliko legendi o čudima, prave neku vrstu pesničkog Olimpa. Istorijske ličnosti su takođe idealizovane: na primer car Stefan, oceubica, čovek okrutan i pun pohlepe za vlašću, predstavljen je u poeziji kao uzor veličine i snage. Ni pomena o njegovim porodičnim zločinima, kao što ni Homer ne spominje zločine Atrida, zločine Atreja i Tiestesa, ostavljajući to budućim piscima tragedija. Kralj Jug, u istoriji malo poznat, pojavljuje se u poeziji kao patrijarh okružen mnogobrojnom porodicom, kao drugi Ajmon, koji je takođe bio otac mnogih slavnih vitezova. Kralj Vukašin je veliki političar i veliki ratnik, neke vrste slovenski Ulis. Car Lazar je najsavršeniji vitez vremena, pravi junak. Njegov karakter bio je izraz želje da se do visine ideala podignu tadašnja hrišćanska osećanja. Po čistoti običaja, pobožnosti i snazi on je nalik na Gotfrida Bujonskog i Ludviga Svetog. Ali zato ništa manje nije Sloven koji voli gozbe, pesme i raskoš, i po toj sklonosti ka uživanjima pripada svome narodu. Sve je u njegovom životu neobično. Po pesnicima njegovo poreklo je tajanstveno; bio je, kako tvrde, kraljevski sin. Paž je na dvoru cara Stefana. Ženi se Milicom, ćerkom Juga, onog istog slavnog patrijarha, oca mnogih ratnika. Vojvoda mu daje kćer, jer je u knjigama pročitao predskazanje da će Lazar postati car. Lazara kasnije poštuju kao mučenika za narodnu stvar. Pesnici ne znaju ništa o njegovom zarobljavanju od strane Turaka. I dalje veruju da je pao na bojištu i pričaju čuda o njegovim viteškim podvizima ...

Interesantna je stvar uporediti sve ono što znamo o načinu na koji je ta poezlja postala u narodu sa tradicijom o pesnicima Homerove elohe. Srpske pesme se uopšte uzevši sastoje od raznih odlomaka, od pričanja o delima, događajima, koji nisu međusobno povezani, ali se tiču jednog glavnog događaja. U tim pričanjima uvek se ponavljaju neki stihovi, neki uobičajeni izrazi, usvojeni od celog naroda, koje svako zna napamet i svuda ih upliće. Ponavljajući ova pričanja narod dodaje još strofe koje je sam izmislio, druge ispušta, i na taj način celu tu poeziju stalno menja. Danas, dakle, nije moguće razlikovati šta je u tim pesmama prvobitna tvorevina, a šta je dodato kasnije. Taj neprestani rad je pročišćavao pričanja, odbacivao iz njih ono što je moglo izgledati neprirodno, što je bilo suviše individualno. U stvari, to je jedina poezija slobodna od manira, od formula. U Grka je poezija pesnika Homerove epohe imala tu osobinu, koja se kod savremenih naroda nalazi u srpskoj poeziji. Najveća dela koja su plod individualnog genija uvek nose na sebi njegov pečat i često se izrođavaju u ono što nazivamo manirom. Srpska poezija, zadržavajući bitni sadržaj pričanja, a menjajući stalno formu, istovremeno je i drevna i mlada, jer ju je pevao ceo narod, recitovali su je rapsodi, i na taj način je živela životom naroda.
 
Pesnici koji pevaju i sastavljaju te pesme kod Srba su slepci; čudna stvar da i u tom pogledu srpski rapsodi imaju sličnosti sa pesnicima Homerove epohe. Čak i izraz slepac u ravničarskim delovima Srbije označava pevača. To su dva izraza istog značenja. Ti slepi prosjaci idu od sela do sela, zastaju pred svakom kućom i skoro uvek tu otpevaju poneku poemu. Oni su prosjaci kao i Homer. Ali Srbi ne vezuju za reč prosjak današnju predstavu. Prosjaci kod slovenskih naroda, a naročito kod Srba, nisu ponižavani ili prezreni; oni čitaju molitve i pevaju pesme, i uživaju poštovanje.
 
Glavno gnezdo pesničkog stvaralaštva Srba bili su brdski krajevi: Crna Gora, Bosna, Hercegovina. Tamo je ponikla junačka poezija, koju su posle ponavljala ravničarska plemena, ponavljajući na svom dijalektu iste strofe i menjajući samo poneke izraze. Ali u ravnicama velika poezija je suzila svoj domen; tamo ređe pevaju junačke rapsodije, više vole ženske pesme, basne, priče o razbojnicima, o duhovima i priviđanjima ...
 
Pošto je Homerova poezija svima poznata, suvišno bi bilo raspričati se ovde o običajima i navikama ljudi herojskog doba. To doba je svuda slično. Slovenski su junaci, isti kao i Homerovi, ljudi prosti, lako planu, strasni su, iznad svega cene rat. Junaštvo smatraju za najvišu vrlinu, poštuju religiju, uživaju u obilju i raskoši, lako čine nasilja, ali nisu divlji. Rat za njih nije, kao za američka plemena, lov na ljude. Ti junaci čuvaju izvesna prava naroda. Poštuju zakletvu, drže reč, bore se samo časnim oružjem. Njihov karakter je još više podigao uticaj hrišćanstva. Okrutna osvetoljubivost Grka, nasilja Trojanaca ne susreću se više u srpskoj poeziji, u njoj ima više čovečnosti. Zarobljenici se pošteđuju, nema izrugivanja nad trupom pobeđenog neprijatelja ...
 
Te pesme su prvi put privukle na sebe pažnju stranaca početkrm ovoga veka; skupio ih je i objavio Vuk Karadžić. Vuk sa velikom prostodušnošću priča da se potrudio da skupi ta dela; prosjaci, naime, nisu hteli da pevaju pred čovekom koji se ponašao kao stranac. Taj naučnik priča da oni prosjaci koji imaju lep glas ne vode računa o poetskom sadržaju, i da više vole da se razmeću svojim talentom, ponavljajući muzikalnije strofe. Ali najbolji pevači su oni koji stihove samo govore, prateći se na guslama, instrumentu oskudna zvuka, sa jednom jedinom strunom.
 
Vuk priča da je za vreme svojih putovanja po planinama sreo jednog neobičnog čoveka, Tešana Podrugovića, koji je znao skoro sve pesme toga kraja i izdiktirao mu najveći deo njegovih zbirki. Taj dostojan poštovanja čovek bio je ranije putujući trgovac. Na nesreću ubio je Turčina. Tada je postao hajduk; dugo vremena je živeo u gori i zahvaljujući tome imao je prilike da nauči razne pesme. Po njegovom kazivanju u pero Vuk je zapisao značajne srpske pesme...


Adam Mickjevič

_________________

hroničar, grč. — pisac hronika, tj. starih letopisa, starih istorija; Ulis — Odisej, jedna od glavnih ličnosti u Homerovim epovima, kralj Itake, koji se posle trojanskog rata vraća kući i pri tome nailazi na mnoge prepreke; Gotfrid Vujonski i Ludvig Sveti — vođi krstaških ratova, prvi — s kraja XI i drugi — u XIII veku.


MICKJEVIČ ADAM (Mickiewicz Adam, 1798—1855), veliki poljski romantičarski pesnik, koji je u svojim pesmama i epovima evocirao život, običaje i istoriju poljskoga naroda. Najpoznatija njegova dela jesu: Gospodin Tadija (1832—1834) i Zadušnice (1823, 1832—44). Kao prvi profesor slovenskih jezika i književnosti na Francuskom koležu u Parizu Mickjevič je govorio i o srpskoj narodnoj poeziji. Odlomak je iz studije O srpskoj narodnoj poeziji.

Dr Dragiša Živković | TEORIJA KNJIŽEVNOSTI  Č I T A N K A | "NAUĆNA KNJIGA" — BEOGRAD • "SVJETLOST" — SARAJEVO | 1966
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: