sledeća tema »

[Angelina]

*
SRPSKO NARODNO PESNIŠTVO


O SRPSKOM NARODNOM PESNIŠTVU


I — O NARODNOM PESNIŠTVU UOPŠTE

Gotovo u svakom narodu, velikom ili malom, bogatom ili siromašnom, prosvećenom ili neprosvećenom, postoji ono što se naziva umetnošću. Sve umetnosti (muzika, slikarstvo, vajarstvo, neimarstvo, pesništvo ili književnost, besedništvo, ples ili igra) stvorene su urođenom potrebom čovekovom da život svoj ulepša uživanjima duhovnim, to će reći da u svakidašnja staranja svoja za održavanjem svoga telesnog života, za što višim i što plemenitijim usavršavanjem svoje duše, unese i uživanja jedne osobite vrste, uživanja u lepoti koju je (nadahnuvši se prirodom, u sebi i oko sebe) stvorio sam, i koju um i srce njegovo primaju posredstvom oka i uha. Književnost jeste skup umetničkih dela čovekovih koja su izražena jezikom, usmeno ili pismeno, a odlikuju se lepotom i sadržine i oblika.

Kako se čovekova shvatanja lepote, u mnogo čemu, nikako ne razlikuju i ne menjaju kroz narode i kroz vekove, sva doista lepa umetnička dela izgledaju lepa (ili bar treba da izgledaju lepa) ne samo u narodu u kome su postala, i ne samo savremenicima postanka njihova, već i drugim narodima, pa i daljim naraštajima istoga i drugih naroda, — jednom reči čovečanstvu. Prema tome, i svaka pojedina književnost ne pripada isključivo jednom jedinom narodu. Ona se smatra, doista, kao narodna književnost onoga naroda u kome je ponikla, — i to, prvo, stoga što se u njoj najbolje ogledaju i život i osobine njegove, — ali svaka od njih u isti je mah i deo jedne opšte, svetske književnosti, jer nosi na sebi i opšte čovečanske crte koje je čine razumljivom i srodnom književnostima drugih naroda, književnosti svetskoj. Vrednost jedne posebne književnosti, ili pojedinih dela njenih, utoliko je veća i trajnija ukoliko su ta književnost ili ta dela, u isto vreme, i izraz jedne osobene narodne ili lične duše, i izraz ljudske duše uopšte.

Kod naroda na niskom stupnju prosvećenosti, književna dela prenose se iz jedne sredine u drugu, ili s jednog kolena na drugo, obično usmenim putem, pošto pismenosti u tih naroda često uopšte nema, ili, ako je i ima, njom vlada samo vrlo mali broj naročito učenih ljudi. Kod naroda na višem stupnju prosvećenosti, književnost se obično prenosi pismenim putem, - u starija vremena: zapisima, rukopisima, ili prepisima u kamenu, na tablicama, na svili, koži ili hartiji; u novija vremena, naročito putem štampe. Ali i kod prosvećenih naroda (kao što je slučaj kod Engleza, Francuza, Nemaca, Srba, i drugih), pored pisane književnosti mogla se, ili može se, razvijati i usmena: jedna među učenim ljudima, druga u prostom narodu. Dugo vremena učeni ljudi gledali su sa prezrenjem na gruba i nevešta pesnička dela koja su se pevala, kazivala ili pričala među neukim i nepismenim ratarima i čobanima; samo po izuzetku nalazilo se među učenim ljudima takvih koji su i u tim prostim delima umeli uživati, a nema više od dve stotine godina od kako su se ona počela zapisivati i ceniti u meri u kojoj to zaslužuju po svojoj vrednosti, često veoma visokoj.

Postoji znatna razlika između pesničkih dela usmene i pisane književnosti. Pre svega, tvorci prvih, rečeno je već, prosti su ljudi, bez učenosti koja se knjigama beleži i knjigom stiče, bogati samo onim znanjem i onom mudrošću koje su im životna iskustva mogla da pruže, upoznati samo sa onim pesničkim delima koja su mogli čuti i zapamtiti sa tuđih usana: onako kao što će svoja sopstvena dela umeti da iskažu svojim usnama, a ne svojim perom. Tvorci drugih, naprotiv, ljudi su sa izvesnim (većim ili manjim) školskim i književnim obrazovanjem, upoznati sa pesničkim radovima drugih književnika u svome narodu (ponekad i u tuđih naroda); svoja dela oni najčešće saopštavaju sami, pismenim putem, u naša vremena štampom, kao što je pomenuto. — Razlika je, zatim i naročito u tome što, sa vrlo retkim izuzetkom, u usmenoj književnosti mi ne poznajemo imena onih koji su stvorili dela koja imamo pred sobom (poznajemo samo imena onih koji su ta dela zapisali), i što sama ta dela gotovo nikad ne pokazuju neke naročite lične osobine svojih tvoraca. U pisanoj književnosti, uz najveći deo pesničkih dela znamo i imena njihovih pisaca, njihove životopise (duže ili kraće), njihove lične osobine, koje se dosta često ogledaju veoma jasno i u samim delima, pa im i daju neke naročite vrednosti. Razlika je između njih još i u tome što pesnička dela usmene književnosti mi gotovo nikad ne poznajemo u onom obliku za koji bismo mogli tvrditi da je njihov prvobitni ili osnovni oblik, jer su ona svakako pretrpela znatne izmene i promene, od vremena kad su postala, do trenutka kad su, posle dugog svog putovanja od usta do usta, zabeležena najzad od kakvog zapisivača. Pesnička dela pisane književnosti, međutim, poznajemo gotovo uvek u onom završnom obliku koji im je njihov tvorac dao.

Kako su mnoga, jedna i ista, dela usmene književnosti poznata nama u dva, tri, pa i većem broju sličnih ili različitih oblika, onako kako su zabeležena u raznim krajevima i u razna vremena, lako je zaključiti da se ona u toku pomenutog svog putovanja, ne predaju verno, i da svako od onih koji ih pevaju ili kazuju, manje ili više menja prvobitni oblik njihov: dodaje, oduzima ili izmenjuje pojedina mesta, bilo što ih nije mogao zapamtiti kako treba, bilo što mu se činilo da će ove promene ulepšati samo delo. Prema tome, može se reći da u stvaranju pesničkih dela usmene književnosti retko kad ima zasluge isključivo jedan čovek, već da su ona zajednička tvorevina većeg broja ljudi, često i većeg broja naraštaja, gotovo celog naroda. Usmena književnost narodna, doista, nije lična tvorevina jednog određenog broja naročito darovitih ljudi; ona je zajednička tvorevina čitavog naroda čije ime nosi. To se može reći ne samo za ona dela za koja pouzdano znamo da su morala proći kroz više m?na i da je osnovni oblik njihov izgubljen, već i za dela za koja dobro znamo da kroz takve m?ne nisu prošla (kao što je slučaj, kod nas, sa pojedinim narodnim pesmama iz novijih vremena, naročito onima koje su zabeležene u Crnoj Gori, i sa izvesnim pesmama guslara Filipa Višnjića, u zbirci Vuka Karadžića, za koje se zna da ih je Višnjić sam spevao). I ta pesnička dela smatraju se da čine deo narodne usmene književnosti, i to iz više razloga. Prvo, osećanja koja su u njima izražena, u tolikoj su meri istovetna sa osećanjima koja se ogledaju u celoj narodnoj književnosti, da se druga kakva lična osećanja njihova tvorca ne mogu nigde da otkriju. Predmeti čak i kad nisu pozajmljeni iz zajedničkog nasleđa narodne književnosti, obrađeni su u potpunoj meri na načine opšte poznate i opšte usvojene od naroda. Izlaganje događaja, slikanje prizora i ličnosti, zanimljive pojedinosti, pesnički oblik, obrti i ukrasi, rečnik, pa čak i izvesne jezičke osobine, ponavljaju se u tolikoj meri da su čitavi delovi ovog "novog" pesničkog dela u stvari prijatna sećanja ili čak i doslovne pozajmice iz starih i poznatih pesničkih dela narodnih.

U velikih i starih naroda, onih sa dugom i bogatom prošlošću svoje prosvećenosti, pod imenom narodne književnosti razume se celokupna književnost toga naroda, ne samo usmena, već i pisana. Iako dela ove poslednje nose najčešće na sebi lične oznake pojedinih ljudi koji su ih stvorili, ona se smatraju kao proizvod i svojina svega naroda, jer se i u njima, u velikoj meri, ogleda i duša toga naroda i prošlost njegova. Šta više, ono što se kod tih velikih i starih naroda naziva narodnom književnošću, uglavnom se sastoji iz pisane književnosti, pošto je usmena književnost njihova (onakva, bar, kakvu je poznajemo iz zapisa) obično od vrlo slabe vrednosti. Kao što je već rečeno, u ranija vremena učeni ljudi nisu mnogo cenili usmena pesnička dela narodna, i to je bio razlog što u tih naroda, od kojih su mnogi nekada imali lepo razvijenu usmenu književnost, ova nije zapisana na vreme, te je najvećim delom ili potpuno prerađena u staroj njihovoj pisanoj književnosti (u srednjem veku naročito), ili je izgubljena ili zaboravljena. Ono što se u srpskoj književnosti naziva narodnom (nacionalnom) književnošću, kod tih naroda naziva se prostonarodnom (popularnom) književnošću, pa u književnim istorijama njihovim ne zauzima po važnosti ni izbliza ono mesto koje srpska prostonarodna (i, u isto vreme narodna) književnost zauzima u srpskoj književnoj istoriji. Srpska usmena književnost, koja je bila još u punoj sili svežine baš u doba kad su se u svemu svetu počele beležiti narodne umotvorine, imala je sreću da bude zabeležena na vreme, u takvom obilju i u takvoj lepoti da po vrednosti dolazi na prvo mesto među usmenim književnostima svih slovenskih naroda, i na jedno od najuglednijih mesta među usmenim književnostima svih ostalih evropskih naroda, - od kojih su mnogi, u pisanoj književnosti, daleko bogatiji od srpskog. Treba odmah napomenuti da stvaranju te značajne narodne književnosti u Srba nisu doprinele samo osobene istorijske i društvene prilike, već, u velikoj meri, i urođeni viši pesnički dar srpskoga naroda.

Srpska narodna književnost (ili pesništvo u širem smislu) obuhvata ove četiri vrste: narodne pesme (narodno pesništvo u užem smislu), narodne pripovetke, narodne poslovice i narodne zagonetke. Od njih su, i po broju i po vrednosti, najvažnije narodne pesme (lirske ili "ženske", i epske ili "junačke"). U ovoj knjizi dat je, i to u ograničenom broju, jedan izbor samo narodnih pesama srpskih, i to i lirskih i epskih.


II — SRPSKO NARODNO PESNIŠTVO U PROŠLOSTI

Kao i svaki drugi narod, Srbi su morali imati nekih svojih pesama još u dalekoj davnini svoje istorije, još u staroj pradomovini slovenskoj, ali se ništa ne zna o tome kakve su bile te pesme. One koje mi danas poznajemo, postale su sve mnogo docnije, iako se u njima nalaze ponegde tragovi negdašnjih verovanja i običaja starih Slovena. — Isto tako, malo čega pouzdano znamo o narodnom pesništvu Srba neposredno po doseljenju u današnje naše krajeve i u doba stare srpske države.

Po jednom podatku vizantijskog istoričara Teofilakta Simokate (koji je živeo u prvoj polovini VII veka), vidi se da su tadašnji balkanski Sloveni ("Sklavini") voleli svirku i pesmu, da su imali jedan muzički instrument koji on zove citra, i da su uz tu citru pevali neke svoje pesme. Pop Dukljanin, jedan katolički sveštenik rodom Zećanin, koji je živeo i pisao kod arhibiskupije u Baru, kako se misli u drugoj polovini XII veka, poslužio se znatno, što sam priznaje, srpskim narodnim predanjima, u svome pokušaju da na latinskom jeziku izloži tamnu prošlost našu (Letopis popa Dukljanina); kako neki današnji naučnici misle, njegova pričanja zasnovana su ponajviše na narodnim pesmama u kojima je srpski narod, i u to daleko vreme, opevao na pesnički način važnije događaje svoje istorije. S kraja XIII veka imamo kazivanje kaluđera Teodosija, koji u svom životopisu svetoga Save pominje kako je Sava još kao mladić izbegavao štetne svetovne pesme i društvo koje ih je pevalo; iz njegova pričanja vidi se da je na dvoru Stefana Prvovenčanog, kao na dvorovima drugih vladara njegova vremena, bilo naročitih pevača koji su o obedu pevali razne pesme.

Prvi jasniji pomeni o srpskoj narodnoj pesmi i narodnim pevačima tek su iz XV veka. Najstarija je beleška o srpskim guslarima koji se pominju 1415. godine na dvoru poljskog kralja Vladislava i kraljice Jadvige. Naši guslari ubrzo su počeli toliko dolaziti u Poljsku da su se protiv njih morale izdavati naročite naredbe; njih je i docnije bilo u Poljaka, tako da pesnik Kaspar Mjaskovski (1549—1622) opisuje u stihovima srpskog guslara kako je tužan nakrivio glavu i prevlači dugačko gudalo, pevajući staru junačku pesmu o borbama protiv Turaka. — Iz XV veka imamo takođe i zabelešku dalmatinskog pisca, kanonika Đurđa Šišgorića, koji u svom latinskom spisu O položaju Ilirije (1469) govori na jednom mestu o tužbalicama, svatovskim i devojačkim pesmama koje narod peva u Šibeniku. Dubrovački pesnik Đurđe Držić (1461—1501) ostavio je nekoliko lirskih pesama ispevanih "na narodnu", tj. služeći se narodnim pesmama, ali doteravši ih književno, onako kako su tadašnji primorski pesnici pevali. U lirskom pesništvu cele primorske književnosti naše, od XI—XVIII veka, nalazi se uostalom dosta tragova ugledanja na narodno pesništvo, kao što, s druge strane, imamo dosta dokaza da je i narodno pesništvo bilo upoznato sa pisanom književnošću dalmatinskog Primorja, i da je činilo izvesne pozajmice iz njegova pesništva.

Iz XVI veka imamo znatan broj svedočanstava o postojanju srpskog narodnog pesništva, šta više u tom veku zabeležene su četiri narodne pesme, prve i najstarije koje su nam sačuvane. — Slovenac Benedikt Kuripešić, koji je 1530. godine putovao u Carigrad preko Bosne i Kosova kao član jednog austrijskog poslanstva, izrekom pominje u svom nemačkom putopisu da u Hrvatskoj i Bosni mnogo pevaju o jednom vernom sluzi velikog vojvode bosanskoga Radoslava Pavlovića i njegovim junačkim delima, o nekom Malkošiću, o "jednom starom srpskom vitezu po imenu Milošu Kobileviću." Jedan izveštaj grada Splita senatu mletačkome 1547. godine spominje da je neki slepi vojnik pevao pesmu o Marku Kraljeviću, a ceo ga narod pratio. Mađarski letopisac Sebastian Tinodi spominje 1554. godine kao osobito veštog srpskog guslara nekog Dimitrija Karamana, a jedna stara maxarska pesma navodi nekog starca Milana iz Kragujevca i zove ga kraljem gusala i tambura. Nemački pisac Stevan Gerlah, koji je putovao po Turskoj od 1573. do 1578, priča da je na putu za Niš gledao u jednom selu kako su žene i devojke posle službe Božje igrale u kolu i pevale, a na putu za Smederevo slušao kako žene u pesmi nariču za mrtvima. Austrijski diplomata Buzbek, u svom putopisu kroz Tursku 1582. godine, takođe opisuje kako je slušao tužbalice na jednom pogrebu u Jagodini. — Ali najvažniji spomenici o srpskom narodnom pesništvu u XVI veku to su zapisi pesama koje nam je ostavio dalmatinski pesnik Petar Hektorović, iz Staroga Grada na ostrvu Hvaru. U svome spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje, napisanom 1555. godine, on je zabeležio dve narodne epske pesme (prvu o Marku Kraljeviću i bratu Andrijašu, a drugu o Radosavu Siverincu i Vlatku, vojvodi udinskom), jednu epsko-lirsku i jednu čisto lirsku pesmu, počašnicu. Dve epske pesme koje se u tom spevu nalaze veoma su važne, ne samo stoga što su to najstarije poznate epske pesme naše, već i stoga što ih je Hektorović verno i tačno zabeležio, onako kako ih je pevač "srbskim načinom" otpevao, kako sam veli, "ne priloživ jednu rič najmanju." Obe su pesme u dugom stihu, tzv. "bugarštice", onakve kakve su se u ranije vreme mnogo pevale, ne samo u Primorju već i u drugim krajevima našim, ali koje se više nigde ne pevaju.

I iz XVII veka sačuvano nam je više svedočanstava i spomenika. U Vili Slovinci, spevu zadarskog pesnika Đurđa Barakovića, napisanom 1613. godine, zabeležena je epska pesma dugoga stiha Majka Margarita. Đurđe Križanić (rođen u Ribniku kod Karlovca 1617, živeo u Rusiji i bio izgnanik u Sibiru, umro oko 1685), otac sveslovenske ideje i ugledan naučni pisac, u jednom svom latinskom spisu beleži kako je u Hrvata i Srba običaj da na gozbama kod plemića i vojvoda iza leđa starešina stoje njihovi vojnici i pevaju pesme o slavnim njihovim pretcima, "pesme koje sadrže slavu Marka Kraljevića, Novaka Debeljaka, Miloša Kobilića, i drugih nekih junaka." U isto vreme, Križanić je zabeležio i tri narodna stiha, iz kojih se vidi da su to bile takođe pesme dugoga stiha. U rukopisima hrvatskog pesnika Petra Zrinjskog (pogubljen u Vinernajštatu 1671) nađen je zapis jedne narodne pesme dugoga stiha (Popivka od Svilojevića). Grof Đorđe Branković (1645—1711), u svom velikom spisu Slaveno-srpskim hronikama, spominje kako su knez Pavle i vojvoda Batori, slaveći pobedu nad Turcima 1485. godine, igrali kolo na lešinama pobeđenih i "pripevali različite junačke pesme."

Iz XVIII veka ne samo da su nam ostali mnogobrojni pomeni o srpskom narodnom pesništvu, već je sačuvan i veliki broj zabeleženih pesama, lirskih i epskih; ove poslednje nisu više samo u dugom stihu, već se pojavljuju i one u kratkom, tzv. desetercu. U jednom starom srpskom spisu o Kosovskom boju, iz 1714—1715. godine, ne samo da se opisuje taj boj po narodnom predanju, već se navode i izvesni stihovi iz narodnih pesama (na primer: "tko e vera, tko li e nevera"), iz kojih se vidi da su u to doba postojale pesme o Kosovskom boju slične onima koje su docnije i zapisane. U Dubrovniku i Dalmaciji zabeleženo je i sačuvano u rukopisu blizu dve stotine epskih pesama, dugog i kratkog stiha, i nekoliko lirskih pesama, od kojih su docnije mnoge izdali naučnici Franja Miklošić i Valtazar Bogišić (1870 i 1878). Jedan od najznačajnijih spomenika iz XVIII veka jeste velika rukopisna zbirka koja je pre kratkog vremena pronađena u universitetskoj biblioteci u Erlangenu, u Nemačkoj; u njoj je, na preko hiljadu pisanih strana, neki nepoznati sakupljač zabeležio oko 1730. godine, negde u tadašnjoj Vojničkoj Krajini, svakako u Slavoniji, mnoštvo lirskih i epskih pesama iz raznih krajeva srpskog naroda, među kojima je veliki broj u kratkom stihu; ali ta zbirka još nije štampana. Od pesama štampanih u XVIII veku važne su one koje se nalaze u knjizi Razgovor ugodni naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756), velikom zborniku pesama pisanih po ugledu na narodne pesme, među kojima ima i dve narodne, o Sibinjaninu Janku, takođe u kratkom stihu. Slavonski pisac Matija Antun Reljković, u drugom izdanju svoga Satira (1779), štampao je takođe jednu narodnu pesmu, Jakšići kušaju ljube. Ali najznačajnije od svih tada štampanih dela koja se bave srpskim narodnim pesništvom jeste Putovanje u Dalmaciju talijanskog naučnika, opata Alberta Fortisa (1774), u kojem se opširno govori o narodnim pesmama i narodnim pevačima, i u kojem je zabeležena jedna pesma kratkog stiha, "Hasanaginica", u srpskom tekstu i talijanskom prevodu; to je delo mnogo učinilo da se prosvećeni svet počne zanimati za naše narodno pesništvo još pre nego što je bio upoznat sa velikim zbirkama koje će se docnije, u XIX veku, objaviti u većem broju, i među kojima će najlepša i najznatnija biti zbirka Vuka Karadžića.

Vojislav M. Jovanović
Predgovor knjizi Srpske narodne pesme. Antologija, Beograd, 1922. | Rastko

[Angelina]

**

O SRPSKOJ NARODNOJ POEZIJI


Počev od XIII, pa čak i od kraja XII veka, javlja se rascep i neslaganje između istorije Srbije koju su pisali stranci i istorije koju su pričali sami Srbi. U toj zemlji se u to doba rodila poezija i počela da se razvija; narod drukčije shvata svoju prošlost i budućnost... Narod hvata samo glavne crte karaktera svojih junaka, uzdiže ih i u njihovim ličnostima idealizuje narodna osećanja.
 
Koja je od te dve slike istinitija, kad ih nije moguće pomiriti? Svaka od njih predstavlja na svoj način jedan lik istine. Hroničar daje, može se reći, konture, u neku ruku crta istoriju, pesnik međutim daje toj istoriji boju i izrazitost. Strani istoričari, koji su povezivali srpske narodne pokrete sa opštom politikom, gubili su se u toj širokoj slici; suprotno tome, narodni pesnici izdvajajući, izlučujući istoriju toga naroda, sužavaju na neki način vidokrug, da bi ga mogli lakše obuhvatiti svojom maštom. Strani istoričari i hroničari bi se mogli uporediti sa geografom koji na velikom prostoru zemlje crta tok glavnih reka i planina; a narodni pesnici sa slikarom koji slika pejsaže i omogućuje nam da savršeno upoznamo prirodu i vrstu zemlje.
 
Na taj način je, kada u Srbiji više nije bilo ni careva, ni političkih stranaka, ni knjiga, istorija ponovo oživela u poeziji. Hrišćanska religija počinje da prima mitološke crte. Pesnici uzimaju iz mitologije nekoliko divnih legendi o svecima, nekoliko legendi o čudima, prave neku vrstu pesničkog Olimpa. Istorijske ličnosti su takođe idealizovane: na primer car Stefan, oceubica, čovek okrutan i pun pohlepe za vlašću, predstavljen je u poeziji kao uzor veličine i snage. Ni pomena o njegovim porodičnim zločinima, kao što ni Homer ne spominje zločine Atrida, zločine Atreja i Tiestesa, ostavljajući to budućim piscima tragedija. Kralj Jug, u istoriji malo poznat, pojavljuje se u poeziji kao patrijarh okružen mnogobrojnom porodicom, kao drugi Ajmon, koji je takođe bio otac mnogih slavnih vitezova. Kralj Vukašin je veliki političar i veliki ratnik, neke vrste slovenski Ulis. Car Lazar je najsavršeniji vitez vremena, pravi junak. Njegov karakter bio je izraz želje da se do visine ideala podignu tadašnja hrišćanska osećanja. Po čistoti običaja, pobožnosti i snazi on je nalik na Gotfrida Bujonskog i Ludviga Svetog. Ali zato ništa manje nije Sloven koji voli gozbe, pesme i raskoš, i po toj sklonosti ka uživanjima pripada svome narodu. Sve je u njegovom životu neobično. Po pesnicima njegovo poreklo je tajanstveno; bio je, kako tvrde, kraljevski sin. Paž je na dvoru cara Stefana. Ženi se Milicom, ćerkom Juga, onog istog slavnog patrijarha, oca mnogih ratnika. Vojvoda mu daje kćer, jer je u knjigama pročitao predskazanje da će Lazar postati car. Lazara kasnije poštuju kao mučenika za narodnu stvar. Pesnici ne znaju ništa o njegovom zarobljavanju od strane Turaka. I dalje veruju da je pao na bojištu i pričaju čuda o njegovim viteškim podvizima ...

Interesantna je stvar uporediti sve ono što znamo o načinu na koji je ta poezlja postala u narodu sa tradicijom o pesnicima Homerove elohe. Srpske pesme se uopšte uzevši sastoje od raznih odlomaka, od pričanja o delima, događajima, koji nisu međusobno povezani, ali se tiču jednog glavnog događaja. U tim pričanjima uvek se ponavljaju neki stihovi, neki uobičajeni izrazi, usvojeni od celog naroda, koje svako zna napamet i svuda ih upliće. Ponavljajući ova pričanja narod dodaje još strofe koje je sam izmislio, druge ispušta, i na taj način celu tu poeziju stalno menja. Danas, dakle, nije moguće razlikovati šta je u tim pesmama prvobitna tvorevina, a šta je dodato kasnije. Taj neprestani rad je pročišćavao pričanja, odbacivao iz njih ono što je moglo izgledati neprirodno, što je bilo suviše individualno. U stvari, to je jedina poezija slobodna od manira, od formula. U Grka je poezija pesnika Homerove epohe imala tu osobinu, koja se kod savremenih naroda nalazi u srpskoj poeziji. Najveća dela koja su plod individualnog genija uvek nose na sebi njegov pečat i često se izrođavaju u ono što nazivamo manirom. Srpska poezija, zadržavajući bitni sadržaj pričanja, a menjajući stalno formu, istovremeno je i drevna i mlada, jer ju je pevao ceo narod, recitovali su je rapsodi, i na taj način je živela životom naroda.
 
Pesnici koji pevaju i sastavljaju te pesme kod Srba su slepci; čudna stvar da i u tom pogledu srpski rapsodi imaju sličnosti sa pesnicima Homerove epohe. Čak i izraz slepac u ravničarskim delovima Srbije označava pevača. To su dva izraza istog značenja. Ti slepi prosjaci idu od sela do sela, zastaju pred svakom kućom i skoro uvek tu otpevaju poneku poemu. Oni su prosjaci kao i Homer. Ali Srbi ne vezuju za reč prosjak današnju predstavu. Prosjaci kod slovenskih naroda, a naročito kod Srba, nisu ponižavani ili prezreni; oni čitaju molitve i pevaju pesme, i uživaju poštovanje.
 
Glavno gnezdo pesničkog stvaralaštva Srba bili su brdski krajevi: Crna Gora, Bosna, Hercegovina. Tamo je ponikla junačka poezija, koju su posle ponavljala ravničarska plemena, ponavljajući na svom dijalektu iste strofe i menjajući samo poneke izraze. Ali u ravnicama velika poezija je suzila svoj domen; tamo ređe pevaju junačke rapsodije, više vole ženske pesme, basne, priče o razbojnicima, o duhovima i priviđanjima ...
 
Pošto je Homerova poezija svima poznata, suvišno bi bilo raspričati se ovde o običajima i navikama ljudi herojskog doba. To doba je svuda slično. Slovenski su junaci, isti kao i Homerovi, ljudi prosti, lako planu, strasni su, iznad svega cene rat. Junaštvo smatraju za najvišu vrlinu, poštuju religiju, uživaju u obilju i raskoši, lako čine nasilja, ali nisu divlji. Rat za njih nije, kao za američka plemena, lov na ljude. Ti junaci čuvaju izvesna prava naroda. Poštuju zakletvu, drže reč, bore se samo časnim oružjem. Njihov karakter je još više podigao uticaj hrišćanstva. Okrutna osvetoljubivost Grka, nasilja Trojanaca ne susreću se više u srpskoj poeziji, u njoj ima više čovečnosti. Zarobljenici se pošteđuju, nema izrugivanja nad trupom pobeđenog neprijatelja ...
 
Te pesme su prvi put privukle na sebe pažnju stranaca početkrm ovoga veka; skupio ih je i objavio Vuk Karadžić. Vuk sa velikom prostodušnošću priča da se potrudio da skupi ta dela; prosjaci, naime, nisu hteli da pevaju pred čovekom koji se ponašao kao stranac. Taj naučnik priča da oni prosjaci koji imaju lep glas ne vode računa o poetskom sadržaju, i da više vole da se razmeću svojim talentom, ponavljajući muzikalnije strofe. Ali najbolji pevači su oni koji stihove samo govore, prateći se na guslama, instrumentu oskudna zvuka, sa jednom jedinom strunom.
 
Vuk priča da je za vreme svojih putovanja po planinama sreo jednog neobičnog čoveka, Tešana Podrugovića, koji je znao skoro sve pesme toga kraja i izdiktirao mu najveći deo njegovih zbirki. Taj dostojan poštovanja čovek bio je ranije putujući trgovac. Na nesreću ubio je Turčina. Tada je postao hajduk; dugo vremena je živeo u gori i zahvaljujući tome imao je prilike da nauči razne pesme. Po njegovom kazivanju u pero Vuk je zapisao značajne srpske pesme...

Adam Mickjevič

_________________

hroničar, grč. — pisac hronika, tj. starih letopisa, starih istorija; Ulis — Odisej, jedna od glavnih ličnosti u Homerovim epovima, kralj Itake, koji se posle trojanskog rata vraća kući i pri tome nailazi na mnoge prepreke; Gotfrid Vujonski i Ludvig Sveti — vođi krstaških ratova, prvi — s kraja XI i drugi — u XIII veku.


MICKJEVIČ ADAM (Mickiewicz Adam, 1798—1855), veliki poljski romantičarski pesnik, koji je u svojim pesmama i epovima evocirao život, običaje i istoriju poljskoga naroda. Najpoznatija njegova dela jesu: Gospodin Tadija (1832—1834) i Zadušnice (1823, 1832—44). Kao prvi profesor slovenskih jezika i književnosti na Francuskom koležu u Parizu Mickjevič je govorio i o srpskoj narodnoj poeziji. Odlomak je iz studije O srpskoj narodnoj poeziji.

Dr Dragiša Živković | TEORIJA KNJIŽEVNOSTI  Č I T A N K A | "NAUĆNA KNJIGA" — BEOGRAD • "SVJETLOST" — SARAJEVO | 1966

[Angelina]

**

KULT NARODNE POEZIJE
   

Jedna od glavnih odlika srpskoga romantizma bila je ljubav prema narodnoj poeziji.

To je bila jedna od opštih odlika evropskog romantizma u početku XIX veka. Od druge polovine XVIII veka iz Engleske se raznela ljubav prema starim narodnim baladama. Zbirka vladike Tome Persija (Relіqueѕ of Ancіent Englіѕh Poetry, 1765) počela je taj novi pokret. Književni pesnici koji su dotle radili prema klasičnim uzorima, počinju u svoju poeziju unositi elemente iz narodne poezije. Posle Makfersonove polumistifikacije (1760) i ogromnog uspeha njegovih tobož narodnih škotskih balada, nastala je u Evropi "osijanska groznica". U nemačkoj književnosti, Herder u narodnoj poeziji gleda prvobitnu formu religije, filozofije i istorije, koja daje sliku pravog, prirodnog čoveka, neiskvarenog civilizacijom. On razvija celu jednu novu teoriju: da je narodna poezija "jedina prava poezija" i tvrdi: da ukoliko je jedan narod primitivniji, bliži prirodi, utoliko je njegova poezija slobodnija, punija života, lirizma i dramatičnosti. 1778—1779. izlazi njegova zbirka narodnih pesama raznih naroda, "poetski Panteon", Stіmmen der Völker in Lіedern, koja čini datum u istoriji narodne poezije. Nemački romantičari ustanovljavaju književnu teoriju da su narodne pesme, bezimenog i zajedničkog porekla, najbolji izraz "narodne duše", onoga što je najsamoniklije, najosobenije i najintimnije u jednom narodu. Cele pesničke grupe i škole, idući za Žan-Žakom Rusoom, gledaju na puk kao na "zdrav i pesnički deo naroda", hoće da obnove i književni jezik i umetničku književnost oslanjanjem na narod. Romantičari sviju naroda skupljaju i podražavaju narodne pesme, u književnim krugovima interesuju se vrlo mnogo za narodne epopeje egzotičnih naroda, pirinejskih Baska, grčkih ostrvljana, srpskih primoraca i brđana.

U tom sve većem interesovanju za književni egzotizam i folklorizam još dosta rano obraćena je pažnja i na originalnu i svežu srpsku poeziju. Još 1768. Klopštok se zainteresovao za srpske narodne pesme; 1774. talijanski opat Alberto Fortis, svojim delom Vіaggіo іn Dalmazіa, odmah prevedenim na nemački i francuski, skrenuo je pažnju na dalmatinske "Morlake" i njihovu poeziju; Herder je neke srpske pesme uneo u svoju zbirku; Gete ih je stao prevoditi, i samo u doba od 1825—1827. u Kunѕt und Alterthum desetak puta govorio o srpskim narodnim pesmama; Valter Skot isto tako ih je prevodio; Gđa de Stal sa pažnjom govori o "dalmatinskim improvizatorima", a lord Bajron o "bosanskim pesmama". Ali sve do Vuka Karadžića o srpskoj narodnoj poeziji znalo se malo, u odlomcima i neodređeno. Kopitar je upoznao Getea i Jakova Grima sa velikim blagom u Karadžićevim zbirkama. Naročito Grim je bio neiscrpan u pohvalama "prekrasnih pesama" "prirodnog naroda" srpskog, tvrdio da se od Omira ništa tako značajno u svom rodu nije javilo, da je vrednost srpskih pesama toliko opštega značaja da će zbog njih Evropa učiti srpski. 1827. francuski romantičarski časopis Le Globe pisao je da je srpski jezik "jedan od najlepših jezika na svetu" i da će srpske gusle "naskoro postati tako slavne kao Osijanova harfa". Za srpske pesme se interesuju Vilhelm Humbolt i Lamartin, koji je dao ovu poetsku sliku "divnog dunavskog cveća", srpske narodne poezije: "Njena odlika je ljupkost u snazi i slast u smrti. Kad bi trebalo naći za ove pesme kakvu analogiju ili sliku, ja bih ih uporedio s onim istočnjačkim sabljama dimiskijama, čija oštrica seče glave, a čiji rez blista kao ogledalo." Posle Herdera, Getea i Valtera Skota srpske narodne pesme prevode Šarl Nodje, Prosper Merime, Puškin, Mickijevič. Samo jedna pesma, pesma o Hasanaginici, prevedena je na strane jezike trideset puta, od čega trinaest puta samo na francuski. Oko 1830. godine srpska narodna poezija uživa evropski glas.

I kod učenih Srba, koji su dotle znali samo za školske klasične uzore, pod utiskom tog evropskog glasa, počinje se ceniti narodna poezija. Još 1818. Novine serbske pisale su: "Nas mravi podilaze kad junačke naše pesme slušamo, i kosa nam rasti, a oči se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme) naše zapeva." Posle Vuka Karadžića prvi srpski pesnici svoga doba, Sima Milutinović i Njegoš, skupljaju narodne pesme, a za njima ceo jedan niz manje poznatih, tako da do sada ima preko 70 zbirki srpskih narodnih pesama. Narodna umetnost stavlja se iznad književnosti obrazovanih ljudi. Jan Kolar je pisao: "Kao što u drugim zemljama pisci pevaju za narod, tako na jugu od Dunava narod peva za pesnike." Vuk Karadžić napada "višu klasu", veli da su "umotvorine našijeh učenijeh ljudi takove da im se svak ko ih pozna mora smijati i žaliti narod što nema prema sebi učenijih klasa", i veliča narodne pesme kao "vječno blago i ukrašenije literature naše". Precizirajući Karadžićevu ideju, Đuro Daničić pisao je 1847: "No u današnja vremena rijetko može ko postati književnik, a da ne izgubi mnogo od svoje narodnosti, osobito u nas Srba, — pa i s ovu i s onu stranu Save. Toga radi su nam za narodnu književnost od velike potrebe i od neiskazane koristi narodne pjesme i druge narodne umotvorine. Ovdje već ne gledaš duha na ogledalo, ne gledaš slike njegove, nego njega sama; ne kazuje ti ga drugi, nego ti on sam zbori, on se sam s tobom razgovara... Narodne su umotvorine sjeme: iz toga sjemena treba da nam nikne književnost; to će samo biti prava književnost..." Pesnici i dramatičari uzimaju motive iz narodne poezije, u narodnom stilu prevode se i Vergilije, i Horacije, i Ariosto, i Gete, i Bajron. Stvara se kult guslara, religija narodne poezije. U narodnoj poeziji se traži ne samo estetika no i etika i direktiva za suvremeni život — ona za srpske romantičare postaje "Narodno Jevanđelje".

Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"