Pavle S. Popović Šapčanin (1827—1847)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Pavle S. Popović Šapčanin (1827—1847)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pavle S. Popović Šapčanin (1827—1847)  (Pročitano 5904 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 17, 2011, 01:31:55 am »

**

PAVLE S. POPOVIĆ ŠAPČANIN
(1827—1847)


Pavle Popović Šapčanin, stariji brat Milorada S. Popovića Šapčanina (1841—1895), rođen je 1827. godine. Gimnaziju je završio u Irigu 1844. i studirao u Modri i Požunu (današnja Bratislava). Žudeći za Srbijom, Pavle je prvi počeo dodavati uz prezime Popović i nadimak 'Šapčanin'. Kasnije je Milorad sebi dao nadimak 'Šapčanin' po ugledu na starijeg brata. Književnošću se počeo baviti veoma mlad, nastavljajući književnu tradiciju svoje porodice, koju je započeo otac Sava Popović. Bio je jedan od najdarovitijih mladih srpskih pesnika-početnika. Zmajeva prva pesma Prolećno jutro napisana je "po ugledu na Šapčaninove pesme". (Skerlić) U Slavjanki 1847. se nalazi 12 njegovih pesama.

* * *

"... Mučio se i živeo od tuđe pomoći, pošto od oca nije mogao dobiti izdržavanje. Darovit i načitan, počeo je pisati još kao gamnazista. Porušenog zdravlja, bez sretstava, nalazio se 1846 u Pešti i pokušavao i preko pesnika Branka Radičevića da dobije pomoć od kneza Mihaila. Bio je viđen u omladinskim krugovima, gde je čak predavao i 'poeziju slavjansku'. Najbolji drug Svetozara Miletića, on je bio među pokretačima Slavjanke, koja je izišla 1847 sa jedanaest njegovih pesama. Kada je završio studije u junu 1847 i sasvim oboleo, vratio se roditeljskom domu u Irig, ali je uskoro umro 1 decembra 1847 od tuberkuloze. Drugovi su ga iskreno ožalili, počev od Miletića do Jovana Ilića, koji mu je napisao i posmrtnicu, a docnije su mu podigli i spomenik na grobu. Sem pesama po listovima (Srbi u Tatrama u Podunavci 1845 str. 197) i u Slavjanci, zapažena mu je i pripovetka Četiri karanfila (Zabavnik Dragoljub 1844), koja, pored sveg ugledanja na novele Bogoboja Atanackovića, ima osobina po kojima se može verovati da se njen pisac mogao razviti u dobrog pripovedača. Kao pesnik bio je sav u 'slavjanskim' idejama, pisao je i religiozne pesme (Apostol Pavle, Na Veliki Petak) i hvaljen kao jedan od najboljih omladinskih pesnika četrdesetih godina prošloga veka.

Porodica ... je starinom iz Hercegovine, a u vremenu koje nas zanima živela je u Sremu. Otac pesnikov, Sava Popović, bio je u mladosti iskušenik manastira Grgetega, a docnije učitelj u selu istoga imena, gde se i oženio. Pre 1830 godine preselio se u Šabac. Na jednoj knjižici, koju je objavio 1833, potpisao se kao 'učitelj I klase mladeži šabačke', a docnije se potpisivao kao 'sekretar suda okruga šabačkog' i 'član suda okruga šabačkog'. S jeseni 1842, prilikom dinastičke promene na prestolu, Popović je, kao politički čovek i pristalica dinastije Obrenovića, izgubio službu i morao pobeći u Zemun odakle je otišao u Irig. Tamo je docnije došla i žena Jelisaveta sa četvoro dece. Nastali su teški dani za celu porodicu. Pošlo je na bolje tek kada je Popović, kao sposoban i obrazovan čovek, dobio službu beležnika u Irigu. 1847 porodicu je zadesila velika nesreća smrću najstarijeg sina Pavla. Inače, u porodici je bilo još četvoro dece: Katica, Đorđe, pozniji sveštenik, Milorad ... i Danica. Kada je izvršena promena na prestolu 1858, i kada su se vratili Obrenovići u Srbiju, Popović se vraća sa porodicom u Šabac."
Uroš Džonić: Celokupna Dela M. P. Šapčanina, V

* * *

Pavle Popović-Šapčanin (1827—1847), nada srpskih Požunaca, napisao je vrlo mlad — mlad je i umro — pripovetku Četiri karanfila253. Radnja se zbiva u Poljskoj za poslednjih Jagjelonaca. Kraljević Zigmunt — priča se tu — neće da se ženi strankinjom, nego uzima kćer poljskog velikaša Rađivila, izloživši time opasnosti čak i svoj presto. Ali narod to prima oduševljeno. — Ideja je čisto slovenska, naročito je podvučena razlika između stare poljske kraljice, koja je poreklom Talijanka ("knjaginja mediolanska" = milanska) i nove, koja je Poljkinja. Inače ovo sentimentalno pričanje, zajedno sa svežnjem četiri karanfila, koji vezuje kraj s krajem, teško bismo mogli svrstati u pravu umetničku prozu. Ali po svojim književnim kvalitetima ne zaostaje za pripovetkama koje su u nas u to doba pisane. Malo iznenađuje rđava transkripcija poljskih imena, kao Raživil mesto Rađivil (polj. Radziwiłł), Modrževski mesto Modževski (polj. Modrzewski) i sl., kad znamo da je Popović bio Šturov đak i kao takav svakako znao poljski.

Đorđe Živanović

__________________

253 Dragoljub (zabavnik) za 1844 godinu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 11, 2012, 02:55:58 am »

*
Stihovi Pavle Popović Šapčanin


TUGOVANJE ZA SRBIJOM

Nit' zelen šuma, cvetanje polja,
Plavetnost neba, nit' sunca zrak,
Vr'ovi gore, nit' sena dolja,
Svićenje zore, niti sumrak
Moje razvedrit kadri su čelo,
Izvarat srcu jedinu draž;
I to mi tavno, što drugim belo;
Sveg' pravo stanje čuvstvam, mi laž.

Čovek, pa jedva ustežem suze?
Kam' da me teši kakovi drug?
Ah! već zatvor'le dveri su Muze,
Ode mi druga sav mili krug!
Ah! Otadžbinu u vama mili
Imado' ovde; no kad vas plov
Domaćoj srpskoj odnese vili,
Tada ja posta žalosti lov.

Sada tek doma obrazi živi
Meni na budni dolaze san,
Odoste kada, sokoli sivi!
Kako vam žudim povratka dan!
Srbijo mila! tužnom pomozi,
Za tvoga venca sabiram cvet —
Nejakom sinu ne daj da nosi
Na glavi trnov patenja splet.

O zemljo, koje orlovi silni
Drmaše negda daleki svet!
I kojoj Dušan položi dični
Na glavu slave venačni splet.
No koji Duha vigovma nije
Utvrđen bio, zato ga tres
Čovečni strasti satari, gdi je
Vraga pod nogom razso mu s' vez.

Slava ti, majko! sinov'ma slavna!
Čudesa sveta tvoj jesu drob!
Dušan se slavi, Miloša stalna
Presjajna dela ne skriva grob.
Pocerje, Prizren jošte nam stoje,
I ti jošt, majko, ista si nam,
Rodićeš dete takvo jošt koje!
Poslednji vrazi dobiće sram.

Sinovi tvoji cvetove umne
Za venac slave beru ti sad, —
Erkul i Muze podpore vzaimne,
Trebaju večni da dignu grad. —
Pravedno Slava od Srba čeka
Za iduć' zivot krepostni čin.
S njom nam je, majko, budućnost veka,
I tim se tešim što sam ti sin!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 11, 2012, 04:11:11 am »

**
Stihovi Pavle Popović Šapčanin


SPASENIJA
EPIČESKO-LIRIČESKIJ SPEV

 
PESMA PRVA
(Odlomak)
 
Brza Drina šumno teče,
Kamenite gore seče,
Iz dubina muklo stenje,
Iz korita s' na breg penje,
Grabi drvlje i kamenje,
Valja klade i panjeve,
I ratara znojni trudi
Pod talasma plove svudi —
Nosi voćke i useve;
Sa temena Pocerskih planina
Gone vetri kaone bujice,
Te kaljugom bistra posta Drina
Ka lepojka kad namršti lice.
Po dubravam tamna Cera
Svud nemirna vetra vláda;
Pusto carstvo gorskog zvera
Trubi groze smrtnim sada
Dverima im preti ada.
 
Međ oblakma i maglama
Na visokoj gore steni,
Prkoseći strašilama
Bure stoji usamljeni
Dečak, pravo i slobodno.
Lice bolu srca shodno,
Planiski mu vetar reže
I kroz ruvo odatkano
Siplje zimu polaganu
Na njegove ude sveže,
Zamršuje smeđe vlasi —
Al' junaka to baš krasi.
Pogled mu je lica bleda
Kao magla međ kom stoji,
Kano bura koju gleda
Duša mu je uzbunjena,
Kao, na kojoj stoji, stena
Muči; misao u njem roji

Čuvstva tužna, smatra tavne čase,
Prenu. Gleda Srbiju pa Bosnu,
Žalost krajna srca mu se kosnu
I s' vetrima smeša svoje glase:
 
Na nebesi koji imaš
Tvoj pravednij silnij tron,
Dobra daješ i uzimaš
Smrtnom, čega vredi on —

Bože! Šta su tebi ove
Sagrešile sestre dve,
Te dopusti da sinove
Njine gaze vrazi sve?
 
Il ne znaše srodstvo hranit'
I zajedno bojit boj,
Ne hteše se skupno branit' —
Te odvrati pogled tvoj?
 
Ili zato sada stenju
I borave sanak klet
Da se posle više penju,
Da poznadu bolje svet?
 
Neispitni tvoji sudi!
Milost tvoja nema kraj!
Jednoj veće Slava rudi
Ta na drugi baca sjaj!
 
Proročnu mu pesmu skrati
Glasa jauk i stenjanje
Od stvorenja neviđena...
 
 
RUGAČIMA NAŠIH PESAMA

I
 
Da kljunići žuti naši
Još za pesmu nisu
Vi velite! Pa kad vaši
Za to prispeli su,
Vi pevajte, pa nam loše
Neće s' čuti pesme;
Ali donde, — ti znaš Bože! —
Nama s' ćutat' ne sme!

II

"Ne itajte s' pesmom vrlo!
Promuknut' će grlo,
Pa nećete posle moći
Biti od pomoći!"
Farisejske to su reči
Nedelom ne leči.
 
III
 
"U pesmama nema vere,
One su himere!"
Vaš je trbu vaša vera,
On nije himera!
 

SRBSKIM ODPADNICIMA
 
Idite samo od nas, mi nećemo nikad vas žalit'!
Niti bojimo se mi da će nas malo ostat'.
Lipa kad oće da cvati, osušeno da joj se granje
Okreše, volije još; bolje će cvatiti tad.
 

VEČER
 
Krijete se i vi poslednji svetlaci!
Sunce puštajuće s' u dubinu morsku
Morate pratiti, bit u vodnoj raci! —
I Pevac ev' stiže na vršinu gorsku,
Sa nje gledi naše umiruće zrake
I — ka Pevac — pazi na nebesne znake. —
 
I mota se Zapad u guste oblake!
Na krajnji dan liči urlanje vetrova,
Gdešto svetlost zvezde probije kroz mrake,
No sudbenij oblak svaku krije s' nova.
Krik, plač, stra i groza svud besneća tamo
Do Istočnih brega' dopire ovamo.
 
Ne plačite kivna o zapadna čeda!
Ne bojte se! Skoro Istočna će zora
Ozarit' vam zemlju i lica vam bleda —
I na vas će zraci s ovih doći gora'.
Toplija od vaše, ne spaljuje vatra,
Koju ćet' uzreti sa vr'ova Tatra.


(Pesme Pavla Popovića - Šapčanina u ovom veku nisu uopšte objavljivane osim pesme Putnici. Pesma Spasenija zbog svoje dužine nije mogla ući cela u Antologiju. Transkripcija izvršena novom ortografijom a jezik i pravopis zadržan kao u originalu. M.B.).

Miljko Beljić | Antologija poezije Šapčana i Podrinaca | Šabac 1994.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 22, 2013, 04:40:52 am »

**
Stihovi Pavle Popović Šapčanin


PUTNICI

"Majko jadna, majko draga!
Iznemože naša snaga —
Na kamenju golom spati,
S oštrim trinjem, mekinjama
Gladna grla prodirati;
Radnim rukam', svim mukama
Ne moći ti pomoć dati —
To snositi, majko draga,
Iznemože naša snaga!
Što imamo još, samelji,
Pa kolače spravi bele,
I svakom po štap odelji.
Mi smo čuli, ljudi vele,
Da imade tamo, tamo
Na istoku dosta zlata,
I ko tamo stigne samo,
Imaće ga kao blata;
Kâ u našoj, u prokletoj,
Nije u toj zemlji svetoj!
A ko tice, zverad hrani,
On će s’ brinut da sahrani
I teb’, baku ostarelu:
Mi dobismo volju smelu,
Mila majko, tamo poći;
Mognemo li natrag doći,
Biće svima dost’ pomoći."

To rekoše sina oba,
Mlad Radomir, mlad Radivoj
Svojoj majci ostareloj
U proleća cvetno doba.
Sunce sinu na istoku,
Pred kolebom dva junaka,
S njima majka, stara baka,
U njenom je suza oku.
Preko brega izdaleka
Jutrenja se začu jeka
Sa crkvene kule zvona.
Po tri krsta, tri poklona
Sve tri duše učiniše.
U molitvi tijoj stoje
Njih pobožnih duša troje,
Sada sniže, sada više
Jutra pesmu zvono poje;
Gorski vetrić čas donosi
Jasnog zvona jasne glase,
Čas daleko njih odnosi
Na sahranu u talase
Sinjeg mora dalekoga,
Il’ u dvore višnjeg Boga.
Kano pesme daljnog zvona
Nepostojan glas je bake,
Jeca ona, zbori ona
Starim glasom reči 'vake:

"Moj porode, sav moj rode,
Rano slatka, gorka muko,
Nezgodo i desna ruko,
Moji boli, moj meleme,
Vi premili sinci moji!
Misli bujne i goleme
Zelen mozak u vam’ roji,
Vas štapići vode slepi
U spasenja stan taj lepi,
Putem punim crne jame,
Punim večne šumske tame,
Putem glatkim i klizavim,
Punim cvećem mirisavim!
Ti ćeš, epiko, tam’ zaići,
A ti ovde, možd’, ostati,
Pa ni jedan k meti stići,
Majci pomoć niko dati.
Majka vaša sad vas moli
Više sebe koje voli:
Pamet vašu naoštrite,
Srca vaša oružajte,
Glavom srcu pomoć dajte
Ak’ želite da vidite
Svetu goru divne moći,
Iz nje donet nam' pomoći."
Tam' na kuli zvono stade.
S istoka se sunce krenu
Putem neba golemoga
Mladog jutra u plamenu.
I sinova stalna noga
Sad se lati puta svoga,
Tužna majka, ah, ostade
I na golu stenu pade...
Iza brega kad su stali,
Sinci k majci povikali:
"Oj premila majko, zbogom!"
Odziv majke, kog' čekaše,
Mrtve gore im poslaše —
Odziv: Zbogom, zbogom, zbogom!...

Međ gorama u dolini,
Pokraj puta netrvena,
U lisnatih drva tmini
Uzdigla se siva stena
Dvorca mala, čudnovata.
U šušnjakma okol’ njega
Od slavuja gusta jata
Pesama im slatka nega
Prolazeće redom zove,
Da pod drvam, međ ružama,
Na mirisnim posteljama
Teškom telu pokoj love.
Izmeđ gora od zapada
Dva s' putnika vide mlada.
Oni putem idu skoro.
Kad zgledaše dvorac beli,
Protrnu im korak smeli —
Oni idu — idu sporo...

"Radomire, dragi brate,"
— Mlad Radivoj bratu zbori —,
"Sad u kamen srce stvori,
Nemoj brate, vile da te
Sa našega puta svrate!
Onaj dvorac pun je vila,
Čarolija, njinih sila,
Plenitelne pesme kliču,
Prolazećeg svakog viču,
Kad budemo pokraj dvora,
Ne sećaj se ti odmora,
Iduć' spavaj — al' ne sanjaj,
Nit' s' kom’ javljaj nit' poklanjaj,
Vatru tela mozgom mori,
Nit’ šta misli nit' govori!
Iza dvora izmeđ gora
Biće dosta nam' odmora."

Pokraj dvora kad su stigla
Dva rođena mlada brata,
Kapci zlatni dvora s' digli,
Otvorila sva se vrata
Od bisera, suva zlata.
Izlećeše vila jata.
Otvorena sva je tajna:
Čarolija silom baju,
Udesile grla bajna,
Plena pesme izvijaju
Krasne vile zlatokose.
Od oblaka runo nose
I od zvezda pas imaju,
Grudi nage, noge bose,
Putnicima vak' pevaju:

PREDNJA PESMA VILA

Oj, putniče,
Samrtniče!
Kad mudruješ,
Tad luduješ!
Od nas bežiš!
Kuda težiš?
Meti tavnoj,
Nikom javnoj,
Koju smatra
Misli vatra,
Koja laže,
Ne pomaže.
Sestre vile
Tam' su bile,
I teb' kažu
A ne lažu:
Kod nas išta,
Tamo ništa —
Gole stene
Bez promene;
A šećera
I bisera,
Srebra, zlata
Kao blata
U nas dosta,
Kâ tam' posta.
Mani s' puta,
Od tog truda
Nije vajde —
U dvor hajde
Vila deva,
Da ti peva
Sila zemska
I nebeska;
Devi vili,
Brate mili,
Ruku pruži,
Da ti služi
Grdna sila
Sviju vila!
Ljubi lice
Od kraljice
Vila sviju!
A voliju
Vile tebe
Nego sebe.
Oj, ta stani,
Tu ostani,
Vidi lice
U kraljice
Kak' se smeje!
Gle je, gle je!
Oj, putniče,
Samrtniče!

Mlad Radomir zanese se
i na vile obazre se,
Kraljica se na njeg' smeši
Kano sunce svet kad krepi.
On ne vidi, on oslepi,
Na bele joj grudi speši.
Brat ga zove, viče, moli,
Seća g’ majke, sebe, mete, —
Nego svima slepo dete
Mamiteljki vili voli!...
Oj! Kraljica grli njega,
Prsi — vrele grudve snega,
Zvezde — oči, kosa — zlato,
Sve je njemu, sve je dato,
U njegovoj sve je vlasti —
Kud ćeš veće, bolje slasti?!
Brat još zove, — on prezre ga
I s vilama u dvor bega...

U svetlosti i u tami
Radivoj pred dvorom čami.
Bolovi mu grudi stisli,
Na spasenje brata misli.
Zaman čeka tri dna bela,
I tri zaman noći
On provede — bez pomoći,
Vilovskoga s' plašeć tela;
Kad četvrta zora rujna
Svanu otkad brat mu tamo,
Vika, huka ču se bujna:
"Da iz dvora njega damo!"
I spadoše dvorska vrata,
Pokuljaše iz njih vile,
One poju pesme gnjile,
One nose mladog brata
U hlad mlade trešnje rane,
Da ga pod njom — ah! — sahrane.
Na nosilam' suva zlata
Dvanajst vila njega nose.
Za nosilam' ko je ono?
Vila kojoj suze teku!
Ah, u njenih grudi mleku
Cvet je ovaj svež uton'o —
Kraljica je vila ono!...

U grob njega položiše,
Na grob ruže presadiše,
I kraljica suze triše:
Nije njega, nije više!...
Oko groba vile staše,
Smrtnu pesmu zapevaše,
A kraljica nad svim' viče.


STRAŽNJA PESMA VILA

Oj, putniče,
Samrtniče!
Ima više
Tu grobova
Od robova
Ljubve naše,
Kojim’ daše
Slatke čaše
Vile bele,
Da s' vesele!
Duše loše
Ne mogoše
Slast podneti,
Pa umreti
Moradoše.
Kajnje lože,
Večno lože
Grob je svakom
Tak’ nejakom!
Ljudski sine
Od prašine,
Znaj, putniče,
Samrtniče!...

Grozna pesma njinih grla
U dvoru je tek umrla. —
A Radivoj na grob gledi,
Reč s usana teče bledih:
"Avaj, brate! Biše l' vredne
Te tridnevne tvoje slasti
U čarobnoj tam' oblasti
Da s' ne setiš majke bedne!
Šta ti sada slasti vrede?
Što si meni zad'o bede?"
Zacenu se: "Zbogom! — 'Zbogom!'
od groba se odzva njemu...

Mlad Radivoj, vičan svemu,
Dalje pođe stalnom nogom, —
Svojim putem dalje dođe
I iščeze u gorama.
Mnogo trudna puta prođe,
Sačuva se mnogo jama,
Kroz mnogo se probi tama.
Trudi puta, slaba hrana
I daljina srodnog stana,
Sećaj majke, muke njene,
Propast brata — sve ga jede,
Udvaja mu puta bede,
Al' on ide, al' i vene!...

Sjajna meta na istoku
U zemljama boljeg sveta
Radivoja tavnom oku
Već jedanput već zatrepta, —
On radosti suze proli.
Al' još samo brdo jedno
Mora preći momče bedno!
Nadvladaše njega boli,
Ah, pa preći ne bi vredno!...

Tam' pod čarnom onom pod poslednjom gorom
Pod cvetnatom lipom, pred bistrim izvorom,
Za duhove napoj sveti koji leva,
Mladi pesnik tamo sne večnosti sneva.
Oko svog obraslog sa nevenom groba,
Oko slave vije s' duh mu svako doba.
Ravne kocke dusi tu s njegovim bruje;
Vence slave njine sve zemske oluje
Nigda spirit neće, nigda kadre biti,
I podluni dusi sveže će im viti
Dok poslednje traje na nebesi zvezde,
Duh ne pada nigda u prošlosti bezde!...

Tam' pod čarnom onom pod poslednjom gorom,
Koje kruna, sunce, večnom blista zorom,
Mlad Radivoj leži pod nagnutim krstom.
Na srebrnoj steni gore večnim prstom
Duh večnosti zlatna načičkao slova,
I ko donde dospe, slova čita ova:
"Kad se smrče telu, tada duhu svanu:
Duh mladića ovog sad je u mom stanu.
Crna teška zemlja duhove ne gnječi:
I tljeneni čovek samo pod njom ječi.
Oj, putniče svaki, pred spomenom kleči!
Obožavaj stalne Radivoja trude:
On raskrči teške dovde tebi pute!"

Braće stopam, mnogi putnik sledi
I grobove braće redom gledi.
Na prvog, što na po puta osta,
Vila ruže davno uvenule,
Po grobu mu pelena je dosta, —
Drugog brata po grobu prosule
Neven-seme višnjeg duha ruke,
Zlatni neven večno na njem’ traje, —
Tamo putnik pušta uzdisaje:
Ovde puta zaboravlja muke,
Duhom mladše srce svoje krepi
I odlakša puta teška breme.
Putnik jedan, kada bude vreme,
Popeće se na vrh mete lepe,
I taj će, za trude Radivoja mlada,
Utešit mu majku od njenoga jada.

1847.


PUTNICI (str. 278). Pesma je štampana u Slavjanci, Budim 1847, 101—15. Već tada, pesnik je bio teško bolestan: otišao je kući, svome ocu, i umro 1. decembra iste godine, "u Fruškoj Gori, međ svetinjom srpskom", kako je pisao uzbuđeni Svetozar Miletić. Odista, rana smrt Pavla Popovića Šapčanina duboko je potresla omladinu u čijoj sredini je on radio. "Čim je grozni glas o njegovoj smrti amo stigao" — pisao je Jovan Đorđević Svetozaru Miletiću 5. januara 1848 — "prva je moja misao bila da mu cela Mladež Srpska veličanstven spomenik podigne, koji bi i docnijem naraštaju jasno zborio: Ovde leži mladi Srpski Pjesnik kojega je Mladež umela ceniti!" (Javor 1892, 561). Svetozar Miletić je već ranije, 13. decembra 1847, pisao Jovanu Đorđeviću: "Zbilja! da drugu Slavjanku 'Seni Pavla Popovića' posvetimo — mislim da bi sve ovo na obodrenje drugih mladića služilo kad vide kako se vrlina nagrađuje" (Javor 1892, 547). U Serpskim narodnim novinama od 25. januara 1848, č. 8, str. 30b—31a, ima dopis iz Požuna sa potpisom Učeća se mladež srpska (pisac je verovatno Svetozar Maletić), gde se referiše o tome kako je "na Bogojavljenje... požunska omladina održala veče u slavu večne pameti premilog pokojnika sa predavanjem o Pavlu Popoviću Šapčaninu." "Ako... genij" — piše se onde — "poziv svoj ili posve ili većom stranom ispuni, opet koliko toliko utehe — al je neizlečima rana kad mlad narod mladog genija izgubi, koji tek što zrakom na njega sine odma i premine, kao što ga je rod srpski i ceo narod slavjanski izgubio u Pavlu Popoviću Šapčaninu." Dopis završava ovako: "Zaključili smo spomenik mu što skorije dići, pri čem smo i peštanske mladeži odjek dobili i sve druge pozivamo da se u toj nameri nami pridruže. Spomenik ovaj biti će u tom da sva dela njegova najdalje do iduće godine takođe troškom mladeži srpske izdamo, a od naše strane ovogodišnju Slavjanku seni njegovoj da posvetimo."

Kao što je poznato, niti je druga sveska Slavjanke posvećena seni Pavla Popovića Šapčanina, pošto nije ni izišla, niti mu je podignut spomenik, niti su mu izdana celokupna dela: verovatno su i događaji 1848/49, kao i prilike neposredno posle njih omeli sva ova zaricanja; jedino je posle nekih 28 godina štampano predavanje Svetozara Miletića o pesniku Putnika (Životopis Pavla Popovića Šapčanina, Javor 1876, 193—8), i to je bilo sve. Svetozar Miletić je tu između ostalog pisao i sledeće: "Kao istinito genijalni pjesnik sišao se on u dubljinu duha slavjanskog, i iz nje zvjezdu pojezije slavjanske otkrio, i u nebesnom oduševljenju vjerom i nadom okriljen, skinuo je ovo čedo duha i fantazije, i s njime se na razvale slave narodne posadio, i kao prorok rađajuće se sunce nove i sjajnije slave naroda svoga pozdravio, tim vječnog duha i njegovu pravdu proslavio. Fantazija je njegova mlada kao jutro rano, obajatelna kao veče čarolijsko, jasna kao nebo vedro, i krasotama u sravnjivanju kao nebo zvjezdama iskićena. Osobito poslednje njegovo djelo, Putnici, nosi na sebi pečat savršenstva ove slavjanske epohe njegove. Između pjesnika kojima je mlada krila svoja krjepio bio mu je Puškin, s kog je genijem mloga srodstva imao." I još dalje, u neprekidnom preterivanju svojih mladih godina: "Kad čovek poslednje djelo njegovo, Putnici, pročita i sa životom njegovim sravni, ne samo da tu njega kao u ogledalu nalazi, no čudesnim njekim predosećanjem i samu je smrt svoju kao Puškin njegda predskazao, tako da se sa promenom neki imena sasvim shodno životopis njegov... [završnim stihovima Putnika] završiti može...". — jednom je dotaknuto pitanje izvesnog uticaja Pavla Popovića Šapčanina na mladoga Zmaja. Jovan Maksimović je pisao (Zmajeva lektira, Bgd 1906, 4; separat iz Srpskog književnog glasnika, knj. XVII): "Tako mi je jednom Zmaj saopštio da je u ranoj mladosti sa velikom ljubavlju čitao Pavla Popovića Šapčanina, i da su pod uticajem Šapčaninove poezije postali i oblik i sadržina Proletnjeg jutra, prve pesme njegove. — Meni se čini" — nastavlja dalje J. Maksimović — "da je P. P. Šapčanin i mnogo docnije bio predmet Zmajeve naročite pažnje. Evo iz čega to zaključujem. 1883. godine, kada sam ja, kao saradnik i korektor Zmajevog Nevena, češće odlazio u štampariju Arse Pajevića, koji je kao izdavač Nevena i Starmalog stojao u živahnoj prepisci sa Zmajem, — saopšti mi jednoga dana pokojni Pajević kako mu Zmaj piše i moli ga da mu nabavi Slavjanku, almanah srpske omladine iz godine 1847. U Slavjanci je, kao što je poznato, ponajviše učešća bio uzeo P. P. Šapčanin. Ja sam slučajno sam imao jedan, malko oštećen, primerak Slavjanke, i rekoh Pajeviću da ću mu ga odmah doneti da ga pošlje Zmaju u Beč. Dvadeset i jednu godinu docnije kad sam prilikom šestonedeljnog parastosa Zmajevog došao bio u Kamenicu i tom prilikom, sa odobrenjem Zmajeve domaćice Marije, pregledao Zmajevu biblioteku i beležio zanimljivije pojave u njoj, naiđoh i na svoj primerak Slavjanke, sa mojim dečačkim potpisom na njoj. Slavjanka se nalazila u odeljku gde su bile Zmaju najmilije knjige i gde se, među ostalim, nalazio i primerak Bodenšteta iz kojega je Zmaj prevodio pesme Mirze Shafija."

U svemu ovome ima bez sumnje dosta istine: došavši u Bratislavu, mladi Zmaj je onde morao među srpskim đacima još zateći živ kult Pavla Popovića Šapčanina, i verovatno mu se nije mogao odupreti. Gornjim podacima dodajem i sledeće. Kao što je poznato, prva štampana Zmajeva pesma ima moto iz Homjakova. Istoriju tih ruskih stihova objasnio je Zmaj u jednom pismu M. Ševiću, iz Kamenice, 20. decembra ("na pojutarje Sv. Nikole") 1901. god. ovako: "ja za Homjakova nisam znao sve dotle dok nisam došao u Požun. Tu sam u knjižnici srpskih đaka na liceju evangeličkom našao zbirku Homjakovljevih pesama — tanka žuta knjižica, u kojoj ne verujem da je bilo ni 50 pesama. To mi je možda bila prva ruska knjiga koju sam video. Mučio sam se da je razumem, pak mi se napokon činilo kao da nešto i razumem. Jedna Homjakova pesma počinje se tu sa: 'ja vidjel son' etc. — — — i ja to odmah zgrabih kao podesan moto za svoju već gotovu pesmu. — To vam je cela istorija." Može biti da je Zmaj ovde, ma i nehotice, nešto prećutao: pesnik koji je Homjakova nekoliko puta citirao kao moto, i možda baš iz iste sveščice iz koje i Zmaj, bio je Pavle Popović Šapčanin: v. njegovu pesmu Večernja šetnja, Serpski narodni list od 19. septembra 1846, č. 36, str. 281a; zatim, Tugovanje za Srbijom, isti list od 2. marta 1847, č. 9, str. 65. I forma ovih dveju pesama važna je radi pravilne analize Zmajeva Proletnjeg jutra. Ipak, skrećem pažnju na već raniju konstataciju Svet. Vulovića koji je (Glas XIV, 173) u toj pesmi zapazio uticaj Branka. Nesumnjivo je da Zmajeva prva pesma zaslužuje, iz mnogih uzroka, oprezniju i svestraniju ekspertizu.

Mladen Leskovac, Starija srpska poezija
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: