Filip Višnjić (1767—1834)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Filip Višnjić (1767—1834)  (Pročitano 30453 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 13, 2010, 10:20:45 pm »

**

F I L I P   V I Š N J I Ć

PESNIK BUNE





Trnova, 1767 — Grk, 1834


Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt... Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom. Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta... Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hađiluk, pun hodočasnog preživljavanja...

...Naš glavni cilj i jest taj da ukažemo na Višnjićevu ličnu vrednost i da joj nađemo mesto u istoriji naše književnosti. Na taj korak, pored ljubavi za pesnika nagoni nas i jedna neshvatljiva nemarnost naših prethodnika, nemarnost koja se može izjednačiti samo sa najtežim grehom činjenim bez predumišljaja.
 
Zašto Filip Višnjić ne postoji u udžbenicima naše književnosti kao pesnik određenog lika i vrednosti?
 
Njegov značaj nikada nije bio previđen ili potcenjivan. Sagledao ga je Vuk, video Mušicki, osetio Njegoš. Nezavisno od njih, Višnjića su veoma usrdno prihvatili i široko koristili svi istoričari naše novije istorije. Oglušili su se jedino književni suci i kodifikatori. Zašto? Otvoreno treba odgovoriti — zbog svoga siromaštva, zbog nesposobnosti da zapaze propušteno i navike da govore samo o rečenom.


Milorad Panić Surep. "Filip Višnjić — život i delo", iz monografije


Filip Višnjić — Narodni pevači [biografija i prilozi]
Filip Višnjić, portret, ulje na platnu. Rad Branislava Teodorovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 16, 2011, 04:42:58 pm »

**

FILIP VIŠNJIĆ — PESNIK BUNE


Velika društvena zbivanja stvaraju svoje tumače i prvake od one ljudske građe koja im se nađe na raspolaganju. Ona ne mogu da sačekuju niti da odabiraju uobičajenim merilima. Ali zato na rast i sazrevanje svojih izabranika utiču takvim usijanjem koje nadoknađuje sve ono što im je prethodni život uskratio. Istoričari takve slučajeve rado krste sasvim neodređenim pojmovima, kao što su: čudo, genije, ili rođeni revolucionar. Međutim, ti izrazi, makoliko bili zvučni, više pokrivaju jednu nemoć nego što objašnjavaju izuzetnu pojavu; i, ako ma čemu doprinose onda to čine kršu nesporazuma.

Između svih znamenitih ličnosti Prvog srpskog ustanka nesumnjivo se najjače ističu snagom svog dela Karađorđe, Prota Matija, Vuk Karadžić i Filip Višnjić. Vojskovođa, državnik, naučnik i pesnik na čije se gromade danas može gledati samo zabačene glave.
 
Ostavimo li postrani vojskovođu, zanimljivo će biti da se osvrnemo na doba kulturne delatnosti ostale trojice. Prota Matija nam je dao svedočanstva o Ustanku i sebi u vidu memoara, objavljenih posle njegove smrti i pola veka od događaja koje opisuje. Vuk, đak i pisar u Ustanku, javlja se tek posle borbe da, zatim, ceo život posveti skupljanju i obrađivanju građe o tome vremenu i idejama koje je ono rodilo; ta aktivnost će trajati pedeset plodnih godina. Udes Filipa Višnjića je znatno drukčiji. Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe. Zbog toga njegovo delo izaziva naše posebno interesovanje.

Na takvo nas interesovanje navodi još jedan jak razlog. To je umetnička vrednost Višnjićeve pevanije, ali ne samo kao stvaralačkog fenomena. Dalje od toga, u autentičnoj umetnosti mi želimo da vidimo ljudski život jednog vremena koji se ne da nijednim drugim sredstvom preneti na daljinu vekova. Nauka će nam dati činjenice, analizirati uslove, izvući manje-više pouzdane zaključke, ali nam nikada neće moći spojiti nerve i pomešati krv s učesnicima mišarskog razbojišta; za to ona nema svojih vodova. Nauka nas može učiniti mudrijim i korisnijim zajednici, ali joj nedostaje snage da nas dublje zasadi u tlo i ubaci u lanac generacija koje su nam prethodile; to svojstvo pripada umetničkom nadahnuću.

A jedno od takvih je i Višnjićeva guslarska pesma.





Milorad Panić Surep
Filip Višnjić život i delo
Prosveta
Beograd, 1967.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 16, 2011, 04:46:09 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



KOLEVKA VIŠNJIĆEVA


Na ograncima Majevice, sa šumama i visovima u zaleđu a semberiskom ravnicom; ispred sebe selo bosanskog Podrinja Trnova jedno je od onih o koje se otimaju i priroda i ljudi. K njemu se od severa blago uspinju njive pogodne za svaki usev, a s jugo-zapada spuštaju pašnjaci i opitomljeno planinsko drveće isturajući ispred sebe, oko razređenih kuća, ograđene šljivike i voćnjake. Izuzetno u Podrinju, Trnova je osobito bogata vinogradima "da se četiri nahije otud podmiruju vinom". Plava šljiva, kruška, jabuka i loza, sitna i krupna stoka, kukuruz bliže Drini a bela žita Majevici ovde su na svom tlu i pod svojim nebom. Kraj dobrih useva i napredne marve, da bi te blagodati opsluživao i trošio, buja i grana se i soj ljudski. Sredinom Osamnaestoga veka Trnova ima oko dvesta domova; u to vreme, za toliki se broj govorilo "veliko selo". Mešu tim domovima je i kuća porodice Vilića.

Četiri brata — Đorđe, Marko, Lazar i Luka zovu se Vilići, no mučno da je to njihovo pravo, starije prezime. Ono im je moralo doći od nadimka očevog ili dedovog, od nadimka koji je označavao izuzetno kuražna i silovita čoveka, vilaća; za takve se verovalo da "nisu sami", da su u prijateljstvu sa višim silama. Porodično prezime izvedeno od pretkovog nadimka nije bilo nikakva retkost sve do stotinak godina unazad, pa i manje, sve dok administrativne vlasti nisu stale da čine svoje kako bi pohvatale računa imanjima i poreskim obveznicima. Obični čovek prezivao se po očevom imenu, neobičniji je naturao prezime i unucima i praunucima — dok god se o njemu priče pamtile i dok ga nije uticajniji potomak potisnuo. Ni krštena imena nisu bila postojanija; menjana su iz ko zna kakvih sve razloga — da se zaturi trag nekakvom dugu (najčešće krvnom kod pribeglica), iz sujeverja, ili iz milošte i podsmeha. Lepa snaha ako bi devera Petra nazvala Draganom, ubrzo su i drugi zaboravljali na kumovu volju i popovu knjigu. Đorđa su Vilića tako svi u selu zvali Stojanom, njegovu ženu Mariju Višnjom, a njihova sina Filipa rođenog oko 1767 godine*, prozvaće Višnjićem (ni Vilićem, ni Đorđevićem, ni Stojanovićem!).

Ova nemnogoljudna ali prilježna zadruga zdravih i iženjenih muškaraca mogla je svakom seljačkom poslu da dohaka; na vreme i da poseje i požanje, i stoku na ispašama za zimu da podgoji. Tako je, i pored velikih dacija kojima je kmet na turskom begluku bio izložen, porodica Vilića komotno živela i svoje običaje, radosne i tužne, po zavetu predaka provodila. A Vilići su u Trnovi bili starinci. Međ njima se kroz pokolenja pronosilo predanje da je zemlja znatnog dela sela njihova baština (što će reći: nasledna očevina). Čak i do prosjaka Filipa, pretposlednjeg muškog potomka, dopreće glas o starim velikim posedima koje su im i prve turske vlasti priznavale i na njih im bile dale  t e m e s u ć e  (pismene potvrde).

Puna srpska kuća imala je međutim i nezgoda mimo ostalih, manje imućnih. Putnik Turčin vazda joj je bio u gostima. Tih lutalica naročito je mnogo bilo uz Drinu, uz granicu dvaju pašaluka koja je uz to izbijala na jednu đaursku carevinu (kod Rače). Na dva sata hoda od Drine i osam od Save, na drumu, Trnova je bila stalno stecište raznih pustahija, kalauza, švercera, graničarskih tatara i napasnika svake vrste. A je li samo bio pravoveran, na svaka je srpska vrata mogao rupiti i zatražiti konak i večeru. Domaćin rajetin izgovora nije mogao imati; valjalo mu je bržebolje, s rukama na prsima, zlugostu svoje mesto kraj ognjišta ustupiti. Istom hitrinom žene bi se ustumarale po kući u potrazi za maslom i tavama, a deca bi se zavlačila po stajama ili, zimi, u najtamniji kućni ugao, pod gubere. Ako bi se neko u kolevci, ili tek prohodalo, slučajno ili od straha rasplakalo, gost bi naređivao da se pašče izbaci napolje.

Takvog Turčina, pre drugojačijih, upoznao je i mali Filip. Koliko je samo noći s bratom od strica Božom, svojim vršnjakom, morao zbog takvih poseta prodrhtati! Ruka majke Višnje teško da je mogla uspavati dete biskanjem — tim najneposrednijim izrazom noćne nežnosti. Pogotovu je to bilo mučno kada je Filipu nestalo oca. Đorđe Vilić je umro ostavljajući sasvim malog jedinca, onako kako samo seljak umire — dođe prozebao iz planine, ili s reke, i zanemogne; za dan-dva ga nestane kao iščupanog drveta ili otuđenog marvinčeta. A Turci su i dalje jezdili Trnovom.
 
Druga napast za sela, strašnija i od turskog besa a česta kao i on, bile su rednje — kuga, kolera, srdobolja, gušobolja, crveni vetar, boginje. Današnji čovek ne može ni zamisliti veličinu tih tragedija, isto kao što nije u stanju da u regulisanim rekama prepozna nekadašnje katastrofalne stihije koje su za dan brisale čitave pokrajine. Kad bi se takva zaraza pojavila u jednom kraju, strah bi zahvatio okolinu doklegod se o moriji glasa čulo. Sve živo se dizalo na odbranu. Vlasti zavode mere ravne najoštrijim opsadama. Nahija između nahije i selo između sela diže brane i zatvara se u sopstveni kazan. Sokaci se posipaju negašenim krečom, kuće kite utvarnim vencima bela luka, suvim životinjskim lobanjama, crvenom pređom i nagorelim žaračima; litije ophode atare, hodže daju zapise. Međutim, sva ta mešavina sanitarnih mera i vradžbina slabo je pomagala; zapevka je bivala sve jača, groblja punija. Srp rekomi čuma pože človeka jakože pšenicu. Ponekad je takva žetva znala da prepolovi ljudstvo, naročito decu. Oko 1775, kada je Filipu Višnjinom tekla osma godina, velike boginje su harale Semberijom. Dete je iz njih izišlo rošava lica i praznih očnih duplji.2
 
Mali slepac je velika žalost i za kamena srca, seoskoj zadruzi on je uz to i težak teret. Od njega nikakve koristi a mnogo brige. Umesto da pođe za ovcama (to su već čobanske godine), treba nekog odvojiti njega da čuva od vatre na ognjištu, da ne padne u bunar, ili da ga ne prožderu pomamljene krmače. Malo ko od ukućana da se uzdrži prekora, ili da ne vikne rasrđen "Slepče!" Tvrdokorna je i teška reč seljačka, nemilosrdna kao tuča, a duša dečja vazda meka, nežna ko proklijala biljka. Siroče se moralo odrana privići gutanju suza i gušenju jecaja, jer to izaziva nova vajkanja i još teže grdnje. A Filip je tad bio daleko i od stričeva, koji bi u njemu možda gledali bratovljevu sliku, svoju krv, i gde bi ga Vilića deca štitila od pakosti i ruga susedske. Udovica Višnja, još mlada žena, bila je već napustila Trnovu i preudala se u Međaše, selo s druge strane Bijeljine, bliže Drini i Rači, i sobom odvela četvorogodišnjeg sina.

U adama punim jasika i rastoka, među ovčijim torovima i ljutim psima Filipova priroda stala je da nadoknađuje ono što bolest oduze. Zapamćeni vidici bosanskih planina i njiva, vinograda, stada stoke i ljudski likovi počeše da se razastiru i trepere nezavisno od sunčevih izlazaka i smiraja, sopstvenom svetlošću, iza čela osmogodišnjeg dečaka koji se sve više uvlačio u sebe ukoliko je izrastao. Fantastične su morale izgledati te slike prirode koje nije mutio nikakav oblak, nite ih je izoštravala senka u pozadini. Sasvim obrnuto uobičajenom toku, one su u se upijale jedno ljudsko telo umesto da uranjaju u njega; pronosile ga kroz sebe nevredime, mesto da ih ono krši svojom zapreminom i težinom. Kao odaslani zvuk ili misao što proranjaju granitne stene. A dan i noć se poklopiše sa budnim stanjem i spavanjem, bez preliva; noć — samo kad mrkne svest, kad se zaspi, dan — sve ostalo. Stvarnost i uobrazilja počeše, takođe, da tanje granicu između sebe. Čuvena reč ili ulovljeni šum pretvarali su se u sliku koja se nije sudarala ni sa kakvim predmetom, koja se dalje razlagala, rojila, rasipala u iskre kao udarena žiška u pomrčini. U svesti slepca, pogotovu slepa od detinjstva kakav je bio Filip, bitno i nebitno živeli su izmireni, podjednako vredni i uzbudljivi, cenjeni isključivo po svom naponu.

Kako je povučeni dečak, ne učestvujući u igrama vršnjaka a potiskivan u zapećak od starijih, došao u dodir sa guslama — tim oruđem koje će biti od presudnog značaja za njega i od neocenjive vrednosti za srpsku književnost?! Začetak toga drugovanja prima presjaj opasivanja mladog junaka varovanim mačem. Bez tog čina ne bi bilo ni junaka ni pesnika. Samo jedan elemenat, čovek, nedovoljan je; za stvaralačko kolo moraju se spojiti oba pola. Mač i junak, gusle i Višnjić.

Gusle nisu bile retkost, niti instrumenat određene sredine. Imala ih je svaka srpska kuća, a često i turska. Jedni su iz njih mamili nadu na bolje dane i tražili snage da izdrže tekuće, a drugi su njima razglašavali svoje gospodstvo i pobedu ciljajući na nepromenljivost sudbine. Prosjacima su one bile sredstvo za izvlačenje milostinje. Tako je ta primitivna kopanica postala sastavni deo svake duhovne manifestacije u jednom veoma šarolikom društvu, služeći svim uzbuđenjima od molitve do bogorađenja. Sluh dečiji saznao je za njihovu jeku sa prvim poimanjem sveta, još u kući Vilića. Docnije će se one, u slepilu, svojom upornom monotonijom spustiti do dna duše. Šta bi moglo pre poželeti svako dete, posebno ono sebi ostavljeno, no da se dohvati te zvučne čarobne igračke!
 
Tako je moralo otpočeti to poznanstvo, iz zabave i nužde, da bi se vremenom pretvorilo u nasušno prijateljstvo. Slep bolje pamti od okatog, i više sa sobom razgovara. To prelazi u naviku čije prostranstvo nije uže od mogućnosti podražavanja viđenog. Muška snaga, koja je pridolazila sa uzrastom, tražila je svet u kome će se razmahnuti. Nije li ga bilo u okolini, na dohvatu ruke, izrastao je u duhu, na dohvatu mašte.

Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta. Tamo su živeli njegovi stričevi i rođaci, puni preduzimljivosti i predanja; tamo je cvetala legenda u koju je mogao da utka sve što mu je nedostajalo, i sebe najzad. Njegovo samoodržanje tražilo je glasovite pretke vinogradare, zemlju koja sada nosi pedeset tuđih kuća, carska pisma i slavu kolenovića. Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hadžiluk, pun hodočasničkog preživljavanja.

Tragedija često dna nema; ni Filipova ga imala nije. Njemu je valjalo, kao drvetu izraslom na gromobitnom proplanku, odoleti još mnogim olujama i izdržati šibu mnogih munja. Pošto izgubi oca u najranijim danima, pošto ga mati u tuđ dom odvede, pošto mu boginje oči ispiše, suđeno li zar bi da ostane i bez onog posvećenog mesta na kome slomljeni vernik vazda nalazi snage. U ovom slučaju to je ognjište Vilića. Avgusta 1787, kada su jaganjci pretili i voće u dozrevanju, Vilića kući u goste dođoše Turci — dva ugledna zvornička bega. Dođoše kako je to već običaj bio, po pravu pravovernog, na gozbu i pijanku. Ali se na tome ne zaustaviše. Učiniše nešto što takođe nije bilo sasvim izvan običaja, ali što se usvakoj kući nije moglo raditi. Nasrnuše na Đuriju ženu Luke Vilića. Kada muškarci domaćini saznadoše za sramotu, navališe na Turke. Jednog bega ubiše, a drugog obesiše o šljivu ularom njegova konja. Brzoj osveti odgovori svirepa odmazda. Turci Zvorničani pohvataše sve muškarce Vilića, pa u Zvorniku Marka i Lazu obese, a Đurđijina muža Luku i sina Božu poseku.3 Filipovo se ognjište zatravi. Slepi mladić više nije imao rašta tapkati od Međaša do Trnove. Ostalo mu je, sad sasvim samom, da potraži jedan drugi put, onaj što ga turski konji neće moći kopitama razneti.


* Ovu i sve dalje napomene videti u odeljku Dopune i napomene.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 16, 2011, 04:46:44 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



PUTOVANJA FILIPA VIŠNJIĆA



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 16, 2011, 04:47:15 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



PUTOVANJA DO 1809


Pre porodične tragedije, Filip Višnjić mučno da je kud putovao kao guslar. Za taj poziv on je do tad bio isuviše mlad; u danima istrage mogao je imati jedva dvadeset godina. Skitnički život njegov ne bi, uz to, služio ni Vilićima na čast, a oni su do dobrog glasa o sebi mnogo držali. Ni sam Filip nije imao razloga da se oda prosjačenju. Ukoliko bi mu bilo teško u Međašima, kod poočima, utočišta je mogao naći u Trnovi, kod stričeva, gde je čak, kao Đorđev jedinac, polagao pravo na četvrti deo imovine. Zapitati se vredi zašto se Filip ne preseli kad poodraste u Trnovu, kakvi su slučajevi sa odvedenom decom u seoskom životu česti? Objašnjenje bi se svakako našlo u zavisnosti od majčine nege. Ko bi nju slepom mladiću mogao zameniti?
 
Ali se guslarenjem strasno bavio u kući i međ svojima. Prvenstveno iz ličnog unutrašnjeg nagona, iživljavajući jednu snažnu mladost koja se nije trošila u telesnom naporu seoskog momka, i jedan bujan svet uobrazilje čije razmnožavanje pojačavaše slepilo; zatim, radi radosti za druge. Sadržajna pesma i lepo guđenje, povrh svega, pribavljali su izuzetno poštovanje okoline. A ono, poštovanje, jednom suvišnom životu bilo je potrebno kao vazduh.
 
Međutim, posle čina koji ga je lišio najbitnijih krvnih spona, mi ćemo Višnjića moći sresti samo na drumovima. Kao bolnika u lutanju od jednog svetilišta do drugog, ili kao zvezdu koja se otrgla od zakona i omakla u beskonačnost prostora. On stalnog boravišta više imati neće, već samo poneko pristanište u koje će navraćati između dva krstarenja.
 
U Filipovom odvajanju od zavičaja presudnu ulogu odigrala je porodična tragedija koju znamo i jedna životna surovost koju samo naslućujemo. Ako tad, 1787, ili nešto kasnije, među živima više nije bilo ni majke Višnje, kakav mu je morao biti zalogaj u tuđoj kući, u zadruzi kojoj nije ničega prinosio! Bez očevine u Trnovi, bez majčina zakrilja u Međašima, Filipu je ostajao još jedino beli svet, svet čiju, avaj! ni boju ni širinu nije imao čime odmeriti.
 
Kako je i kuda krenuo naš slepi pevač na svoj sudbinski put? U Semberiji je bilo i drugih guslara, a njena pitomina privlačila je i one sa strane. Da bi se uspelo, valjalo se nečim izdvojiti. Filip je izvesnom svojstvenošću već raspolagao. "On je imao već tada lep glas" — kaže Mušicki za njega kao mladića; lepo je pevao i "malo jezikom zapletao, što naši kažu — šušketao" seća se jedan drugi savremenik Filipa starca; a Vuk ga je potražio zato što je bio čuo "da on zna lepi pesama"...4 Pa ipak, sve to još nije dovoljan razlog što se Višnjić sasvim odao guslarenju, sa uspehom. Lepotu glasa (i bez šušketanja) i množinu pesama mogli su imati i drugi; i bilo ih je zaista. Čak i slepih. I bivših hajduha, lutalica, dobrih poznavalaca drumova i naravi, poverljivih uhoda, guslara sa zaštitnicima i preporukama. Imalo je to zanimanje mnogo odanih pripadnika, profesionalaca, ali je samo jedan od njih probio krug množine. Slepi mladić iz Semberije. Višnjić je slušaoce plenio uverljivošću i žarom. Njegovo guslarenje nije bilo samo veština. Ona stvarnost u koju je on verovao, koja je u njemu živela kao što konkretan svet živi u normalnom čoveku, i strast koju mu je sudbina ulila gorkim čašama činile su njegovu reč toliko magnetičnom da se za njom povodio svaki osetljiviji medijum na dohvatu. A srpska sredina u kojoj je Višnjić otpočeo svoj poziv nije bila daleko od onog ljudskog detinjstva u kome se drveće pretvara u džinove. Umetnik, ne znajući da je to, i slušalac koji izjednačuje zanos sa zbitijem sreli su se pod istim hrastom, podjednako potrebiti; prvi sa sposobnošću da prenese, drugi sa gotovošću da primi. I glas je o čudnom guslaru pošao svetom. A on za njim.
 
Mi znamo za mnoga mesta da ih je Višnjić posetio, ali samo tako — poimence, bez reda, rečena bez ikakvog bližeg obrazloženja kako to čovek čini u slobodnom pričanju; kojim ih je pak pravcem obišao, kojih godina i u koja doba, u koliko navrata — ostaje nam da se domišljamo. Izvesnog se reda može uvesti poslužimo li se karavanskim i pešačkim putevima. Možda bi se povesti trebalo i za panađurima, seoskim zavetinama i crkvenim praznicima, možda prvenstveno baš za njima kada bismo sebi dali toliko truda, jer su nesumnjivo ovi putokazi odlučivali o Filipovom pomicanju unapred. Ali je nama takav podvig skoro neizvodljiv; njega radi trebalo bi uzeti štap u ruke i prebaciti torbu preko ramena, pa u tom društvu ostati bar nekoliko godina. Nagrada, pouzdano, ne bi izostala, ali je nažalost čovek našeg vremena često prinuđen da se sličnih darova unapred odriče. Mi ćemo, zato, za svojim junakom poći kako nam je mogućno.
 
Mesta, kroz koja je naš guslar po sopstvenom pričanju prošao, povezuju hiljade kilometara; hiljade i danas teško prohodnih kilometara preko vrleti i gudura, kroz predele divljih bujica i duboko usečenih potočina, kroz šume pune zverova i ljudska naselja nabijena fanatizmom i animalnim sklonostima. A ni zver ni čovek tad nije bio manje opasan. Naprotiv, i sasvim pouzdano, daleko od svake rodoljubivom i romantičnom literaturom prikalemljene nam idealizacije, to vreme se odlikovalo zločinom i surovošću. Muslimanska i pravoslavna sela, često u neposrednom susedstvu, odavno su bila zaboravila na zajedničko poreklo. Krv (podrazumevajući pod njom i temperamenat) koja ih je nekad spajala u savez protivu svake opasnosti sa strane, postala je sada jedan od najjačih elemenata u procesu pretvaranja prisnih veza u netrpeljivost i mržnju. Islam nisu svugde i uvek sačinjavali samo imućni; imao je i on svoju sirotinju. A ta muslimanska fukara (izraz nije pogrdan), mnogobrojna među bosanskim zemljoradnicima, makako eksploatisana od aga i begova smatrala je sebe nečim iznad srpske raje, uzvišenijim; držala je da i ona ima udela u vladavini pravovernih nad ćaurima. I kada to osećanje nije moglo doći do zadovoljenja u podeli dobara, ogledalo se u nasiljima, onim najtežim — sitnim, bezbrojnim, svakodnevnim, koja su počinjala od pogleda, pozdrava, zabrane jahanja konja i prolaska kroz muslimansku mahalu, pa do siledžiskog popašanja rajetinskih livada i otimanja ćaurskih devojaka. Između pravoslavnih i muslimanskih sela svugde je postojala jednostrana granica — samo za pravoslavne, naročito u danima smutnji i ratova. I Višnjićevo rodno selo zvalo se u njegovo doba Srpska Trnova za razliku od susednog turskog zaseoka. Turski Janjari, Muslimanski Šepak, Turski Rajčević — sve iz te okoline — imali su svoje srpske pandane.
 
Srpski seljak u Bosni bio je na onom stepenu ropstva kada se čovek miri sa stanjem, kada protivu njega ništa ne preduzima, ali mu nikakvo dobro i ne želi. U njemu je, doduše, još živ san o jednoj drugoj, davno minuloj stvarnosti, no on je srebrna sjaja, bez žara koji bi se mogao razgoreti u delo. Višnjićev poziv je bio da u to snatrenje unese svetlost plamena; da mu prisluži.
 
Mladi guslar se svakako nije ukanio prvo na najduži put, na putovanje. U početku je obilazio najbliža sela, ona u kojima se o njemu već bilo čulo i kuda su ga zvali — Balatun, Velino Selo, Brodac, Dvorove, Obarsku, Popovo, Amajlije, a od varoši Bijeljinu i Janju. Moglo je to trajati i nekoliko godina, od jednog do drugog crvenog slova u kalendaru. Onda, kao plivač koji se okuražio, krenuo je dalje, preko Čelića za Gradačac, Derventu, Doboj, Tešanj, Kotor Varoš, do Banja-Luke.5 U tome pravcu dalje nije išao. Ovo već nisu bile kratkotrajne posete, na dan dva. To je putovanje od godine, pa i duže ako se vraćao na stari zimovnik, što je malo verovatno, jer je skretao često ustranu i duže se zadržavao u većim mestima.

Ovom prilikom Filip je mnogo slušao o vodećim turskim poglavicama tih krajeva, i dobro ih upamtio. O takvim se ljudima priča; narod im, po dobru ili zlu, ocrtava karakter, tuvi navike, imovno stanje, odmerava sud. Filip će ih sačuvati u sećanju i docnije mnoge uneti u pesmu. Biće to njegovi prvi originalni junaci, stvarne ličnosti, savremenici i poznanici, kao što su: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Osman Amidžić i Omer Ismić iz Bijeljine; Gliban-barjaktar i Omer-aga iz Brčkog; Dervent-kapetan iz Dervente; Osman-barjaktar i Dedo (Derviš-beg), jedan od najbogatijih Bošnjaka svoga vremena, iz Gradačca. Upoznavši ih mlade i osione, kroz deset-petnaest godina ostaviće ih bedne i smirene na poljima Mačve i Semberije. Što se pak guslareve ličnosti tiče, obratimo već ovde pažnju na njegovu osobinu da se podrobno obaveštava o ljudima; koristiće nam taj podatak za bolje razumevanje njegova dela. Mnogu karakteristiku ovih Turaka, unetu docnije u pesmu, bilo je mogućno dobiti samo u njihovoj okolini. Ima ih i poslovne prirode, kao što je ona o bogatom Dedi, što će Filip upotrebiti u Boju na Mišaru da bi objasnio kako je uspeo da izbegne ustanički nož ("Al u Deda mnogo prijatelja, Pa ga sakri njemačka gospoda").
 
Drugo Višnjićevo putovanje je duže, a razvija se nešto južnije od prvog. On polazi od Međaša i Bijeljine preko Lopara za Tuzlu, Maglaj, Žepče, Vranduk, Travnik, pa preko Busovače i Visokog do u Sarajevo. Između svakog od ovih gradova i gradića leže po desetine sela, a baš su ona ta u kojima se guslar najradije zadržava. U njima se moglo slobodnije zapevati. Dovoljna je bila "jedna straža mala" da osmatra drum, pa da se okupljena grupa oseti bezbednijom i da se srcu pusti sasvim na volju. S večeri pa do kasno u noć kraj razbuktale vatre, u jednodelnoj kući čađavih greda s kojih vise klipovi kukuruza, s brvnima punim drvenih palamara o kojima se klate kožušine, grubi sukneni gunjevi i zemljano posuđe; ili, u toplim danima, u porti pritisnutoj svetom, dok starci i deca sede a mladež se tiska unaokolo; ili, na slučajnim prenoćištima, u usamljenoj čobanskoj pojati pod ozvezdalim beskrajnim nebom — s guslareve strune poleteo bi Marko da ukine svadbarinu (još uvek živu u Bosni, na begluku), podviknuli Novak i Radivoj, zabežao od Doboja Mujo. Jedan pritajen, neiščezli svet junaka, trzao bi se iz letargije i dolazio da zavlada nadama savremenika. Da ih okuraži protivu onoga drugog, tuđeg, što ih je okružavao i ugrožavao ... S odlaskom guslarevim tog primamljenog sveta ne bi nestajalo. On je ostajao u pouzdanijem hodu ljudi i bezbrojnom podražavanju pronesenim pesmama.
 
A Višnjić je putovao dalje. Sada uz Drinu, preko Tare i Pive, kroz Crnu Goru, pa sve do Skadra. Čitalac treba da zastane i da se zamisli nad ovim rastojanjima. Prostor je to koji i danas traži, od mlada i zdrava čoveka, ogroman napor, i dugo vreme! Naš guslar je krenuo opet iz Semberije, preko Zvornika, Vlasenice, Srebrnice, Rogatice, do Goražda; odavde je išao u Foču, Prijepolje i Pljevlja, a onda neznano kojim pravcem spustio se do Skadra. Najverovatnije će biti da je ovu poslednju, veoma dugu deonicu prepešačio idući od Pljevalja preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića i Podgorice. To bi bio kraći put; ali je moguć i drugi, duži — od Foče na Gacko, Grahovo, Cetinje. Ko bi se snašao u brzacima narodne pesme? A Višnjić se u mnogim trenucima potpuno s njom stapa. Vreme i prostor nisu bili elementi koji su odlučivali, niti je bojazan od iznenađenja zadržavala korak.

U nekim palankama kroz koje je Filip Višnjić prošao, rodile su se docnije legende o posebnoj misiji njegova puta u Crnu Goru. Mi se na njih nećemo oslanjati, niti one mogu biti istinite, kao što je ona pljevaljska da je tobož nosio Karađorđevo pismo vladici Petru I. Tu se predanje zbunilo i s ovim putem pobrkalo jednu drugu, docniju misiju. Filip je ovo putovanje obavio pre svojih veza sa srbijanskim ustanicima, možda i pre izbijanja Ustanka. U savremenim izvorima o nekoj sličnoj misiji nema ni traga, a ni Višnjić o tome ništa ne napominje ni Vuku ni Mušickom, što bi svakako učinio ma čega da je bilo.
 
Jednu drugu ali isto tako lažnu odoru želeli su da navuku ovom potucanju izvesni komentatori naših dana, koji, zastiđeni istinom, ne znadoše kako da izmire posledice s pobudama. Stidu mesta nema, ni potrebe da se pokriva golotinja istine. Život u borbi za opstanak poveo je guslara po drumovima, a posledice je rodila obdarenost koja nije računala s teškoćama egzistencije. Konkretnije govoreći, Filip nije pošao kroz Bosnu i Crnu Goru zato da bi njihovim vrletima proneo narodu pesmu i veštinu guđenja, tj. jednu svesno revolucionarnu propagandu, već — da bi se prehranio. "Kako mi je govorio ... išao je ne samo po celom Bosanskom pašaluku, nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle" piše Vuk posle svog razgovora s njim.7 I to je nesumnjivo tako. Genije se bio uselio u najbedniji oblik, izložen mučenjima i poniženjima svake vrste, podjednako neprijatnim kroz sva doba, a darivan uvek veoma relativnim nagradama. Koliko li je puta naišao, dolazeći u nepoznato mesto, na zatvorena vrata ili na konačište bez hleba? Nije reč o negostoljublju, već o prosjačkoj sudbini i vremenu putovanja; i mestima kroz koja je prolazio. Uz to valja misliti i na opreznost prema zarazama, koje su najviše baš ovakvi putnici prenosili. Nije to više bila njegova Semberija i krajevi oko nje, široki krug poznanika, već daleki neznani svet pun iznenađenja. Neočekivani događaji, čini mi se, i odlučivali su o stalnom Filipovom pomicanju. Čovek se nerado vraća bedi koju je za sobom ostavio, niti se miri s njenim prisustvom. A tamo napred, u susednom selu, biće skoro zavetina, ili svadba, slava. Ili, još češće, ljubazni domaćin, koji i na svoj mutvak i na svoje poslove misli, upućuje guslara prijatelju "tu odmah iza brda", da i njega obraduje. Pa onda, da li je uvek bilo koga da ga provede kroz šumu, preko jaruga i raskršća, ili su ga samo izvodili na pravac, pa kuda ga štap odvede. Jeza podilazi uživljavanje u takve situacije. — Bolesti su ipak morale pričinjavati najveće nedaće. Na njih kasniji obožavaoci ne misle, ali putnik kroz snegove i mrazeve, gudure, prolazeći kroz kužna i opustela naselja, slabo odeven i slučajevima hranjen, nije im mogao izbeći; pogotovu u životu koji tako traje dvadesetak godina. Milosrđe tu nije mnogo pomagalo, i ne uvek. Ishod je zavisio od stečene otpornosti i telesnog sastava. "Filip je bio viši od srednjih ljudi, krupnih kostiju, okošt, jakih pleća širokih" — kako ga opisuje više poznanika.8 Priroda podobna mnogom zlu da odoli, da se ponese sa temperaturama i zarazama izdržavajući ih na nogama ili u nečijoj pojati, na slami. Ona ga je već jednom, u detinjstvu, sačuvala; učiniće to više puta u budućnosti.
 
I sa ovog putovanja u Filipovu listu turskih ukoljica ući će niz imena. Biće to cela hijerarhija upravljača: paše, kapetani, sudije, barjaktari. Iz Zvornika, sedišta nahije: Ali-paša Vidajić, kapetan Mehmed Vidajić, barjaktar Hasan, Derviš-aga i Omer Belegija; iz Kulen-Vakufa Kulin-kapetan (odnosno Mehmed, a po nekima Salih-beg Kulenović, zapovednik grada); iz Tuzle Tuzla kapetan i sudija Mula efendija; iz Sarajeva sudija Mula Sarajlija; iz Goražda Sinan-paša Sijerčić; a za njima cvet bosanske gospoštije. I njih će Filip još jednom sresti i sačekati, i dati ih gavranovima...9
 
Ponekad, na ovim putovanjima, Višnjić je pevao i Turcima. Sam je to priznavao, mada kroza zube, jer je pojmljiva mržnja koja mu je kočila vilice. Turci su (bolje reći poturice) takođe voleli lepu guslarsku pesmu, pa su je tražili i od rajetinskih pevača kada bi na njih nagazili na zborištima ili u varoši. Ali Turcima pevati nije lako bilo. Zahtevali su ne samo lepu pesmu, već i željenu sadržinu. ("De onu o Alilu! Ali čuvaj se, Vlašče; ako pogine, valaj se ni ti nećeš glave nanositi".) Ni zapevati ni odbiti.
 
Jedan težak događaj možda se može vezati za ovovremenske Višnjićeve susrete s Turcima. Sremci iz sela Grka, koji su s Filipom proveli njegovih 10 — 15 poslednjih godina, daju fizički lik guslarev kao veoma ratnički. "Filip je bio na obrazu jako posečen", "levo uvo, od pola pa dole, odsečeno mu je bilo", "na desnoj ruci mali i do njega prst osakaćen". To pričaju jedan poručnik i jedan zemljoradnik, ljudi koji se u ovakvim zapažanjima ne varaju.10 Ali, kako im je Filip to objasnio karakteristično je i za njegovu maštu i za osećanja slepa čoveka koji je najlepši deo života proveo s ratnicima a pod starost došao među paore; i to rodoljubive i ljubopitljive paore. Filip im je jednom rekao kako je "i sam vođa čete ustaničke bio i kod zdravih ali prevrnutih očiju kao guslar Turke uhodio, dok ga u jednom boju uhvatiše, poznadu, oči mu povade i puste da i dalje uhodi"; drugi put — kako je to bilo na Ravnju gde je "bio vođa jedne ustaničke čete... buljukbaša na od prilike 100 momaka", pa ga i tu Turci uhvatiše, unakaziše i živa u Savu baciše, ali se on pre zarobljavanja "branio dok mu džebane trajalo; kad mu džebane ponestalo, udarao je nožem". Žestoko je voleo stari Filip da se hvali svojim junaštvom u mladosti, i vid da ima. "Imao sam dobru četu odabranu, deco! — pričao je zadivljenim Sremcima — al Markan Mali, neki junačina moga vilajeta, još bolju; pa gde mi udarimo, tu je bilo rusvaja od Turaka".11 Vuku i Mušickom, razume se, ni reči o svojim četama nije spomenuo, ali je čudno što oni nisu o njegovim ožiljcima ništa rekli, mada su im morali pasti u oči. Ili ga nisu o tome pitali, ili im je dao takvo objašnjenje koje nisu važnim smatrali pa ga nisu ni zabeležili. Sima Sarajlija, ta druga genijalna lutalica iz Bosne, poznavao je i opevao Višnjića u svojoj  S e r b i a n c i. On iz jedne anegdote koja se Višnjiću pripisuje izvlači pobedonosno rešenje za čitav jedan boj,12 a šta bi tek učinio da je njegovo ranjavanje mogao vezati za ma kakav ustanički okršaj. Zato će po svoj prilici biti, da je Višnjića na guslarskom putovanju po Bosni i Crnoj Gori zadesila neka zla kob o kojoj je posle ćutao. Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme s puta nije uklonio; ili su ga pljačkaši bespomoćna napali. A glava je u svakom slučaju zaista mogla otići. To što mu je levo uvo od pola pa  d o l e  odsečeno, što ima brazgotinu  p r e k o  o b r a z a i što mu je na  d e s n o j  r u c i  mali i do njega prst osakaćen, sve to govori o udarcu koji je došao s visine, s konja možda ili od stojećeg napadača dok je žrtva sedela, a desnom rukom da je pokušao zaštiti se, kada mali i do njega prst bivaju u izloženom položaju. Pored toliko poznatih, evo još jedne stvarne nesreće čiji uzrok samo pretpostavljamo. Koliko li ih je tek zauvek pokopano u trpeljivoj duši prosjaka po drumovima.13
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 16, 2011, 04:47:37 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



ROĐENJE PESNIKA


Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.
 
Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.
 
U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.
 
Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.
 
Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.
 
Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.14

Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.
 
Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.

Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.
 
U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.
 
U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.
 
Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.15

Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.
 
Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.
 
To je Buna rađala svog pesnika.


* Bitka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Jul 25, 2011, 06:16:00 am »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



OSNOVA EPA


Poetsko delo Filipa Višnjića sačinjavaju trinaest originalnih pesama sa temama iz Prvog ustanka i četiri stare, prerađene — u svemu oko 5.000 stihova.17 Toliko je zabeležio i predao nam Vuk. Sudeći po mnogim podacima, pesnik ih više nije ni imao. Nasleđe zaista neveliko po obimu, ali vrednije po kvalitetu od svega što nam je ostalo na umetničkom planu iz toga vremena. Pa i toliko, Višnjićevo delo predstavlja celovitu sliku epohe, dostojnu događaja koje obrađuje. Na toj slici nama će, doduše, pored mnogih snažnih i potpuno obrađenih delova sasvim nedostajati brojni detalji, dok ćemo od nekih imati tek pokoji potez. Kao pred narušenom katedralom čija nas monumentalnost fascinira sa odstojanja, ali nam njena unutrašnjost ne daje svaki kapitel ili nam samo nagovesti sačuvanim fragmentom lepotu izgubljenog friza.
 
Zbog toga ćemo Višnjićevom delu prilaziti postepeno. Prvo ćemo pokušati da ga sagledamo u celini.

Ono što Višnjića izdvaja iz grupe savremenih hroničara i memoarista, i što bi; ga odvojilo od pesnika stvaralaca da ih je više bilo,18 to je, pored poetskih kvaliteta, njegova koncepcija Ustanka. On ju je imao jasnu i originalnu. Kad sa te strane posmatramo ovu materiju, reklo bi se da je neki veoma studiozni analitičar pozajmio pesniku kostur za delo. Jer, skoro nametljivo, iz Višnjićevih pesama izranja na površinu jedna čvrsta, sistematična i zaokružena postavka Ustanka, koja bi se najmanje mogla očekivati u poeziji ove vrste. Priroda Ustanka, osnovni uzroci koji su ga pripremili, neposredan povod za njegovo izbijanje i, najzad, način na koji se borba rasplamsala kao da je bilo ono glavno što je pesnik, svojim sredstvima, hteo da obradi.
 
Za Višnjića to nije buna međ bunama, kakvih je na desetine dala ova zemlja i kakvom su je, u to vreme, shvatili najzainteresovaniji faktori — beogradske dahije, turska porta, izvesni srpski ustanici, evropski dvorovi. Ocenjujući je samo kao jednu u čitavom nizu drugih u razdešenoj osmanliskoj carevini, austriska, ruska i francuska diplomatija pokušava da je iskoristi na taj način što se ubacuje u carigradsku politiku svojim zahtevima i uticajima, i u toj igri daje ili odbija podršku srbijanskim ustanicima. Sultan, prozrevši te namere, spreman je da okrnji svoj suverenitet i raji da da znatne povlastice ako se "umiri", samo da bi se oslobodio pritiska evropskih dvorova i rovitog stanja na osetljivoj granici. Neki od ustaničkih prvaka mišljenja su da se Srbi tim sultanovim obećanjima mogu zadovoljiti. Nasuprot celokupnom takvom shvatanju diže se pesnik-guslar, onaj koji najmanje učestvuje u politici ali je podobniji od svih ostalih da oseti bilo vremena. Ne radi se, po njemu, o pobunjenom nezadovoljstvu koje se da umiriti, već o revoluciji koja će sve iz osnova prevrnuti. Za takav pothvat udružile su se mnoge nataložene zemaljske snage i sve besmrtne nebeske sile, čiji će zamah biti kadar da za dan poruši ono što se po devet godina gradilo, čiju žestinu neće moći stišati ni svih sedam evropskih kraljeva ako bi pokušali da intervenišu.
 
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrie
I da druga postane sudija...
 
Nebom sveci staše vojevati
Da se Srblji na oružje dižu ...
 
Usta raja ko iz zemlje trava ...
 
Te gradove raja načinila,
Gradila ih po devet godina,
Kadra ih je za dan oboriti
I sa carem kavgu zametnuti;
A kada se s carem zavadimo,
Da ustane svih sedam kraljeva
Da nas mire, pomirit nas neće:
Bićemo se, more, do jednoga...
 
Takve je  p r i r o d e  Ustanak u Višnjićevoj poeziji. A uzroci njegovi su nagomilane teškoće: porezi, globe, zulumi, zločini, zemlja tako natopljena krvlju da je njom već provrela; u drugom redu — nužnost osvete i pokajanje žrtava, zaštita vere i morala. Ti uzroci su se gomilali vekovima, od Kosova, i sad je došao zeman kad valja vojevati, kada za trpljenje ničega više nije ostalo. — Za pripremljenu eksploziju neizdržljivog stanja varnica je bila seča knezova i viđenih ljudi.  N e p o s r e d a n  p o v o d!  Višnjić ga je ne samo dobro uočio, već ga je i agitaciono, kao najsvežiji zločin, razvio do neslućenih granica udarajući baš na tim mestima svoje najoštrije akcente.

Nikakav osobit napor ne pričinjava danas rad na izvođenju zaključaka o karakteru Prvog srpskog ustanka. Još lakše bi bilo variranje istoriskih činjenica na tu temu kada bi nam ona bila svrha, jer između nas i Ustanka leži distanca duga sto pedeset godina, osvetljena masom posledica, iskustava i teoretskog uopštavanja. Ali, to naš zadatak nije. Mi pratimo guslara koji od naših obaveštenja, saznanja i mogućnosti proveravanja podataka nije imao ničega; najmanje nužne predspreme i navike za takav rad. On se kovitlao u vihoru zajedno sa svojim junacima i svojim mislima, i kroz takvu vrtoglavicu gledao u lice budućnosti. I dobro ga sagledao. Ako ne snagom logike i analize, ono čulom mržnje i pravičnosti. Mržnja mu je davala oštrinu, pravičnost orijentaciju. A ta dva oruđa strasti ne moraju biti manje vredna od umnog rezonovanja i objektivističkog postavljanja iznad događaja. Emotivna oblast, uz to, među svojim plodovima ne trpi hibride; njen rod je otrov ili naslada, ali uvek žestok. S druge strane, surovost svega onoga što je Višnjić preživeo na svom tegobnom putu nikad mu nije dopuštala da se odvoji od stvarnosti. Njegovi poetski motivi nicali su i izrat stali samo na tlu natopljenom mukom i krvlju, te se tog ukusa neće osloboditi ni kada ih pesnik uznese na visine transa. U tome, čini mi se, treba tražiti rešenje zagonetke što je jedan slepi, u banalnom smislu nepismeni pesnik, tako darovito prodro do istoriske suštine.
 
Opštem pravilnom sagledanju revolucije i određivanju njenog istoriskog mesta odgovara i jedno drugo, lično pesnikovo postavljanje prema ljudima i događajima. Višnjić se nije dao zaplesti zbrkom unutrašnjeg političkog zbivanja. A takve osobine često je nedostajalo i ljudima kao što su kulturni Jugović, hrabri Luka Lazarević, gospodstveni Jakov ili umni Dositej. Sve njih je znao da zanese poneki varljiv izgled ili riskantna kombinacija. Slepi guslar se, međutim, izvrsno snalazio u spletu laži, intrige, klevete, jagme, pohlepe, nasilja i kroza nj prolazio ne orosivši svog gudala. Reći će se, možda, da je njemu bilo lakše, da nije mogao uzimati učešća u praktičnom odlučivanju ili misliti na lični uticaj, pa prema tome ni poređenje da ne stoji na svome mestu. Tako, ipak, nije. I od malog se traži malo, a u velikom ostvarenju ogleda se i njegov tvorac. Višnjićevo delo ne sadrži ni senke ma čijeg ličnog računa ili pristrasne obojenosti. A i on je svemu tome morao biti izložen ako ne u dnevnom životu ono pouzdano u stvaralačkom činu. Pesnik se umeo uzvisiti iznad prolaznog i oprostiti ljudsko. Ne tvrdimo ovim da ga je spasavala izuzetna politička zrelost. Činilo je to u prvom redu osećanje glavnog cilja i njegov izoštren sluh za šapat masa prema kome se nije nikada oglušivao. — Bez ove umetnikove osobine mi ne bismo imali čistotu sazvučja jedne trajne simfonije borbe.
 
Pri ovakvoj koncepciji revolucije od 1804 i ličnom odnosu prema njenim nosiocima, Višnjićevo delo gledano u celini ima za osnovu Početak bune protiv dahija. U toj pesmi je slika Srbije i Ustanka sa svim njenim tamnim i svetlim površinama:
 
B e d a  p o t l a č e n i h —
"Koji globa davati ne mogu" ... pa dalje kroz celu pesmu kao crvena nit;
 
s i l o v i t o s t  v l a d a j u ć i h —
stav Mehmed-age Fočića u monologu;

n e o d l u č n o s t  m a s a —
"Al se Srblji dignut ne smjedoše";
 
u p o r n a  n a m e t lj i v o s t  z a h t e v a  p o b u n e —
"Jer je krvca iz zemlje provrela";
 
Z a o š t r a v a nj e  s t a nj a —
dahiski dogovor na Nebojši kuli;
 
i s t i c a nj e  vođa—
s turske strane Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga, a sa srpske ličnosti pobrojane u monologu "Dok pogubim";
 
s u d b o n o s n i  p o t e z  t i r a n i n a —
seča knezova i vićenih ljudi;
 
o d l u č u j u ć i  t r e n u t a k —
spasavanje budućeg vožda Ustanka;
 
p o z i v  n a  o r u ž j e —
"Na sve strane Đorđe knjige posla:
Svaki svoga ubijte subašu";
 
m a s o v n i  o d z i v —
"Svi skočiše na noge lagane,
Pripasaše svijetlo oružje";
 
n a g l a  i z m e n a  s i t u a c i j a  i  b u j a nj e  p o p l a v e —
"Usta raja ko iz zemlje trava";
 
n e m i l o s r d n o s t  o s v e t n i k a —
"Gole, bose topuzima tuku:
More, baša, kam poreza naša? to bi Turak za sječe, isječe";
 
o s l o b o đ e nj e  u ž e  S r b i j e —
"Kad je Đorđe Srbijom zavlado  
I svojijem krilom zakrilio";

i, na kraju,  p e r s p e k t i v a,  p o g l e d  u  b u d u ć n o s t —
"Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti".
 
Kompozicija dostojna najboljeg znalca spisateljske veštine! Današnji komentator je u opasnosti da u njoj vidi jedan svestan postupak pesnikov do koga se dolazi dugom praksom i napornim radom, postupak koji računa s efektima i psihičkim podloženostima publike. Da li je Višnjića do te veštine iznela samo njegova darovitost i okolnost da je u isto vreme bio i pevač i svoj sopstveni slušalac, improvizator koji i vrši i trpi uticaje?
 
Početak bune protiv dahija stvarno nije nikakav početak, bar ne onaj koji pretpostavlja nedovršenost. Jedinstvena je to celina sa svojim dramatskim uvodom, epskim razmahom i poentovanim, efektnim završetkom. Monolitna kao skulptura izlivena odjednom. Naslov, uostalom, i nije Višnjićev; dao ga je hroničarski raspoložen Vuk verovatno zbog toga što se u pesmi ne peva o svemu što se do tad dogodilo u Ustanku. Jedan nesporazum između autora i urednika. Valja, uz to, znati da guslari nisu ni imali naslova; odgovarali su na molbe izlagane čitavim malim opisom pesme ("De onu kako je Marko" itd.).
 
Na ogromnoj površini Bune sve ostale Višnjićeve pesme su poglavlja i pojedinačna zbitija koja upotpunjuju sliku, dramatizuju poneki trenutak, ili plastičnije obrađuju pokojeg junaka. Tu su, kao sudari masa  b o j e v i  na Čokešini, Užicu, Salašu, Mišaru, Loznici; ili, izvučeni u prvi plan, likovi, harambaše Ćurčije i braće Nedića, Čupića, Miloša Pocerca, Luke Lazarevića, Lazara Mutapa, Bjelića Ignjatija, Stanića Stanojla. Očigledno je da galerija nije ni izbliza završena. Da li ju je Višnjić imao bogatiju? Događaji i ljudi opevani u njegovih dvanaest pesama (ovde izuzimamo Bunu kao opštu osnovu) nisu uvek najbitniji i najvažniji u Ustanku, a Višnjić je imao jako razvijeno osećanje mere. Zašto ne nalazimo bojeva na Beogradu i Deligradu, ili junaka kao što su Hajduk-Veljko, Milenko Stojković, Dobrnjac?

Odgovoriće nam sam pesnik.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Septembar 16, 2011, 12:00:11 am »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



PREĐA VIŠNJIĆEVE POEZIJE


Višnjić pre "vostanija srbskog nije jednu pesmu sam sočinio" letopisački sažeto beleži Lukijan Mušicki podatke do kojih je došao razgovarajući s guslarom 1817 u manastIru Šišatovcu. "Ali s početka vostanija srbskog počeo sočinjavati. Kromje njega niko nije pevao nove pesme. Pitao s vojske prišedše za bitvu, ko je predvodio, gdi su bili, ko je poginuo, protiv koga su išli". Toliko. I ni reči više o Višnjićevom književnom postupku. Nama je danas jasno kako je guslar prerastao u pesnika i kada je mogao pitati "prišedše za bitvu" — onda kada se međ njima našao, tek od 1809, što će nam potvrditi i drugi podaci. Mušicki nije uočavao ovu vremensku razliku, ovu između "početka vostanija" i "s vojske prišedših"; a ona nije mala, iznosi čitavih pet godina. Razlog će biti u tome što je beležio Višnjićevu priču onako kako ju je sam shvatio, a za njega u Austriji, i Mačva i Semberija bile su u Turskoj, bez granica između sebe.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Maj 13, 2012, 02:00:07 am »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



KARAKTERI


Savremenik džinovskog sukoba Srba i Turaka početkom Devetnaestog veka, pesnik Filip Višnjić imao je dara da u masi sagleda glavne nosioce akcije. On ih vidi ne kao uzročnike događaja, već kao ličnosti koje je vreme pripremilo za namenjenu im ulogu. Po tom pesničkom viđenju, dve elementarne sile, Srbi i Turci, samo su izdaleka posebna celovita tela koja su se sudarila u kretanju; izbliza, to su dva sveta puna šarenila. Zlo i dobro, milosrđe i svirepost, mudrost i silovitost niču na obema stranama, a tragičan udes je u tome što na jednoj, turskoj, usev dobra ne dospeva do žetve; on zelen biva smlaćen gradom zločina ili ugušen korovom nasilja. Takav odnos neminovno će učiniti da se jedan tas izvrne i prospe svoju sadržinu. Jer:
 
Već veliki zulum podigosmo:
Pogazismo njihovo poštenje,
Svakojake b'jede iznosismo,
I na raju globe navalismo,
I grijotu bogu učinismo.
Sad će netko izgubiti carstvo.

U turskom svetu starac Fočo i Fočić Mehmed-aga, otac i sin, osnovna su dva karaktera koja se bore za prevagu u istoriskom zbivanju. To su dva doba, dva shvatanja, dva metoda u akciji sa istim ciljem. To što su otac i sin još jače naglašava vremensko rastojanje na putu iste tiranije, ali isto tako i neophodnost njenih mena i zaokreta. Memed-aga, predstavnik mlade generacije, ne vidi pređeni put niti prima neminovnost predstojeće bune kao posledicu jednog zla. Ona je za njega samo mogućnost koju valja preduhitriti takvom žestinom da do kraja svog života budu pošteđeni njenog bauka. Plahovit i kriminalan, za takav čin Memed-aga brzo kroji jednostavan ali radikalan plan:
 
Prosućemo rušpe po kaldrmi,
Na dukate pokupiti vojsku;
Nas četiri velike dahije
Načetvero razd'jeliti vojsku,
Načetvero ko četiri brata;
Poći ćemo iz našega grada
Kroz našijeh sedamn'est nahija,
Isjeć' ćemo sve srpske knezove,
Sve knezove srpske poglavice,
I kmetove što su za potrebe,
I popove srpske učitelje,
Samo ludu đecu ostaviti,
Ludu đecu od sedam godina,
Pak će ono prava biti raja
I dobro će Turke poslužiti.
 
Zatim, u veličanstveno teatralnom monologu ovaj gospodstvujući Turčin ponaosob iznosi ko je kakav od viđenih Srba i zašto ga treba pogubiti. Njegovo poznavanje ljudi i uverenost u sredstva borbe opčinjavaju skup ugroženih uzurpatora, gotovih da na mestu paše, koga su zadavili, vide Memeda kao svog vođa.

Sve dahije na noge skočiše,
Memed-agi svi se pokloniše:
"Fala, joldaš, Fočić Memed-aga!
Tvoja pamet pašovati može,
Mi ćemo te pašom učiniti,
Tebe ćemo svagđe poslušati"...
 
Jedna je generacija tako rekla svoje i sebi našla vođa. Ali tu je i starac Fočo od stotine leta, predstavnik one politike koja je znala da svija zemlje i narode kao serdžada. Iskusan i dalekovid, lovački lukav, on se ne da zaseniti zapaljenim zanosom neodmerenog skorojevića. Pritom je podsmešljivo čkiljav za sve vrednosti čiju je prolaznost davno prozreo. Ne, s Memed-aginom pameću neće se daleko doterati! Zato će on pokušati, sebe i svojih radi, da novim događajima nađe odgovarajući lek, a dahijama njihova mesta:
 
Nuto momka i nuto pameti!
S kojom r'ječi na pašaluk sjede!
Uzmi, sinko, Fočić Memed-aga,
Uzmi slame u bijelu ruku,
Mani slamom preko vatre žive:
Il ćeš vatru sa tim ugasiti,
Ili ćeš je većma raspaliti?
Vi možete, i bog vam je dao,
Tako silnu pokupiti vojsku,
I poć' ćete, sinko, kroz nahije;
Jednog kneza prevarit možete
I na vjeru njega domamiti —
Svoju ćete vjeru izgubiti,
Jednog posjeć' a dva će uteći,
Dva posjeci, četiri odoše;
Oni će vam kuće popaliti,
Vi dahije od njih izginuti.
Al vi tako nemojte raditi...
 
Zna starac Fočo da je osmanliski osvajač trzao jatagan samo kada je bio uveren u uspeh. Nije li bilo punog pouzdanja, pobedi je valjalo ići drugim putevima. Jedan od njih je: popuštanje u nametima, razbijanje jedinstva potlačenih, podmićivanje uticajnih. I baš takav put zahteva ovo vreme kada je turska sila oslabila i pocepala se, a raja se osetila snažnijom i složnom. Zato ga starac Fočo i preporučuje s mirnoćom znalca i veštinom diplomate:
 
Od harača raji otpustite,
Nek je harač ko što Murat reče;
Prođite se globa i poreza;
S  k n e z o v i m a  v i  s e  p o b r a t i t e,
K n e z o v i m a  a t e  p o k l a nj a j t e,
K m e t o v i m a  o s r e d nj e  p a r i p e,
S  p o p o v i m a  u  d o s l u k u  b u d' t e,
N e  b i  l'  i  m i  u z  nj i h  p r e ž i v lj e l i.
 
To je taj put, a glavni cilj je naglašen u poslednjem stihu. Foča je dobro osećao kraj klupčeta i nalazio stvarne mogućnosti da njegovo odmotavanje uspori. Danas mi pouzdano možemo reći da s Fočinom politikom, da je primenjivana, do Prvog ustanka ne bi tako brzo došlo.
 
Istorija je beogradskim dahijama otkrila svoje raskršće u navečerju, ali ih nije mogla naučiti koji put — Memedov ili Fočin — da izaberu. Putnik se morao sam odlučiti. Višnjićevo visoko majstorstvo je u tome što tiranina nije ostavio bespomoćna; on bi bespomoćan mogao izazvati i sažaljenje. Prepuštajući odluku njegovom slobodnom izboru, pesnik ga lišava simpatija koje pobuđuje tragičan udes.
 
Memed-aga i starac Fočo ostaju dva oštro izdiferencirana lika u našoj književnosti, rekli bismo usamljena po svojoj monumentalnoj uprošćenosti.23 Ali u Višćinjevoj pesmi oni ne stoje kao stubovi na poljani. Od iste gline kojom je njih vajao, pesnik je naglasio čitav svet unaokolo, u fragmentima, s ponekim ovlaš povučenim gestom ili samo nagoveštenom atmosferom. To je, s jedne strane, onaj skup učenih ali bezvoljnih hodža i vaiza, preplašenih varošana Biogradaca i usplahirenih vlastodržaca; a s druge — uzmućena stihija raje, mrki i osioni knezovi i obor-knezovi, hadžije i protopopi. Tu su i oni na čije pobratimstvo i dosluk cilja Fočo, jedva naslućeni ali mogućni, poznati ondašnjim savremenicima iz iskustva, nama iz dokumenata. Vri tu život jakim ključevima, oberučke zahvatan.
 
Višnjić ima osobitu naklonost za kontrast i kontrapunkt. Primenjujući ih u raznim vidovima, daleko od svakog šablona i "opšteg mesta", on će baš na njima vršiti prelom radnje i iznuđivati rešenje situacije. Prilikom ocrtavanja ličnosti, ta osobina će mu dati mogućnosti da iz bujice izvuče svog junaka u prvi plan a njegove individualne crte da pojača do simbola određene grupe ili čitavog društvenog pravca. Na taj način Višnjić stvarnost svoga vremena sažima u predstavnike, u čijim sukobima treba gledati shvatanja širih razmera. Boj na Čokešini je izrazit primer. Srpska vojska pod Jakovom Nenadovićem opkolila je šabački grad i očekuje da se turska posada, glađu izmorena, preda. Vidajić-paša iz Zvornika i Nožin-aga iz Maoče skupivši veću hordu hitaju u pomoć Šancu. Đorđe Nurčija, jadranski harambaša, sa svojih tri stotine hajduka presreta i zadržava bosanske Turke, ali svestan da ih ne može svojim snagama razbiti niti da se može duže držati u ovakvom položaju, traži od Jakova hitno pojačanje.
 
Iz ovakvog zapleta Višnjić izvlači svoje karaktere. Jakov, komandant dugog fronta i vojnik širokog pogleda, nalazi se u dilemi: dići opsadu od šabačkog grada i suzbiti Bošnjake, ili dopustiti da mu se približi i udari u leđa bosanska vojska. U prvom slučaju omogućio bi turskom garnizonu da se snabde hranom i municijom i time produži svoj otpor, a u drugom rizikovao bi ishod bitke dolazeći između dve turske vatre. Kako nijedno rešenje ne valja za ustanike, Jakov bira treći izlaz. Njemu je prvenstveno stalo da dobije šabački grad, te zato nipošto ne sme dizati opsadu od njega; ali da bosanska vojska ne bi došla Šapčanima u pomoć pre odluke, treba je na svaki način zadržati što dalje u unutrašnjosti, svim sredstvima i žrtvama. Isplatiće se. On zato ostavlja svoje trupe kompletne oko Šapca, a sam lično, sa desetak momaka hita Nurčiji, da bi njemu i njegovoj družini svojim prisustvom digao moral i oduševio ih na otpor Vidajiću i Nožini dok se šabački garnizon ne preda. Dobar strateg je spreman i za slučaj da pod Cerom pretrpi i manji poraz (gubitak sto-dvesta ljudi) ali da pod Šapcem dobije veliku pobedu.
 
Kurčija nije toga mišljenja. Dugogodišnjem hajdučini ne može se pripisati kukavičluk, ali — on je realista. On zna šta se može a šta ne može, i ništa ne rizikuje. Takav ga je stav proneo kroz bezbroj okršaja. Uz to, on je hajduk — gerilac koji, taktički, ide od bitke do bitke samo kada je može rešiti u svoju korist. Nema li izgleda na uspeh, ne bori se. Čeka povoljniju priliku. Sad se, na Čokešini, ta dva karaktera, dva shvatanja, sudaraju. Nurčijin će se lik ocrtati u stihovima kojima se neće naći sličnih u celoj našoj poeziji:
 
Ta, Jakove srpski komendate,
Hoćeš, bolan, više dovest' vojske?
Ako l' nećeš više dovest vojske
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina
Kad pos'jeku da s' omladit mogu,
Pa da budem vrba ko i bila,
Već Ćurčija gorski arambaša —
Kad pos'jeku omladit se neću.. 24
 
To je čitava i veoma određena filosofija sa svojom misaonom dubinom i praktičnom vrednošću. Nije nju u Prvom ustanku zastupao samo Ćurčija, niti je karakteristična samo za Prvi ustanak. To shvatanje može se pratiti kroz celu našu istoriju, do najnovijih dana. Zar jedan njen refleks nije bila i parola "Nije još vreme" uzeta u najčistijem obliku, bez pretpostavljanja zadnjih namera? Đorđe Ćurčija je jedan od naših nacionalnih karaktera, dat kod Višnjića u tačno određenom vremenu i uslovima.
 
Takvom shvatanju odgovor su dali ne Jakov svojim rečima, već braća Nedići svojim delom. Jakov ostaje po strani kao malo tipična ličnost. Damnjan i Gligorije Nedići (rodom iz valjevske Osečine) takođe su hajduci, i takođe ne shvataju Jakovljevu ideju — da se taktizira i rasteže bitka, ali su od druge građe koja samo delimično služi Jakovljevom planu. Oni hoće da se biju s nadmoćnim neprijateljem odmah i pod svim okolnostima, junački, požrtvovano, otvoreno. Jakov predlaže da se izgrade busije, pa iza njih da daju otpor. Junake to vređa:
 
Čiča Jašo, što si poluđeo?
Mi nijesmo jedne ženske glave
Pod zatvorom ženski da pomremo,
Već hajduci, ubojni junaci,
Što zameću po krajini kavgu
Izmeđ cara i izmeđ kraljeva;
Da idemo da sretnemo Turke,
Da se dalek' s njima pobijemo,
Đe je svemu sv'jetu na vidiku.

To mišljenje povlači za sobom sve preostale borce. Ono je opšte, masovno. Uzdignuti do najviših tonova heroike Višnjićevi stihovi uvode šaku ustanika u bujicu turske sile. Tragičan ishod je neminovan. Ali i rezultat uzvišene žrtve je nesumnjiv. Njeno seme ne može ostati bez svog ploda. Ovom prilikom Turci su dobili bitku, ali su pretrpeli takve gubitke da na napredovanje kroz pobunjenu zemlju ka Šapcu nisu mogli više ni misliti. Komendat Jakov, koji "na đogi uteče stranputice, putem prijekijem", mogao je biti zadovoljan.
 
Ni braća Nedići nisu izuzetne ličnosti, kao što to nije bio ni Ćurčija. Za to tvrđenje dovoljno govori opredeljivanje prisutnih na samom mestu događaja. I za Ćurčijom i za Nedićima pošao je po jedan deo. Za Nedićima je pošao onaj što je od Kosova označavao otpor, prkos, nesalomljivu svest o životu zajednice. Realisti i cinici, kakvih je bilo i među našim istoričarima, nastojali su da u ovome podvigu vide neuračunljivo stanje Nedića izazvano telesnim pijanstvom i silovitošću. Oni, uz to, zabašuruju činjenicu da Nedići nisu bili sami, i da su one dve-tri stotine njihovih drugova bolje mogli oceniti stanje braće. Takvim ciničnim rezonovanjem ne daju se objasniti rezultati koji su proisticali iz ovakvih odluka. Jer Nedići, masovno shvaćeni, vazda su ostajali u temeljima istorije, a svi valjda nisu bili zagrejani za borbu samo pićem (čak ako takvu mogućnost i pretpostavimo za dvojicu, Damnjana i Gligorija). To su oni što se toliko puta biše do poslednjeg fišeka i metka, a potom praznim puškama kao vrljikama, kijački; kada im nestane i toga oružja, kao na Čokešini:
 
Svaki Srbin vata po Turčina;
Kako koji dokopa Turčina
Svaki pada po Turčinu svome;
Svaki Srbin mori po Turčina,
A Srbina po dvades't Turaka.
 
Svirepa, titanska borba na život i smrt, do poslednjeg daha, vođena bukvalno zalaganjem svih svojih kostiju i mišića, neravnomerna, a dobijana uvek prenosno, istoriski, u konačnom sumiranju računa. Na Čokešini, Retkim Bukama, Sutjesci. Taj naš nacionalni fenomen pesnik Višnjić je izvanredno senzibilno osetio, i opevao ga adekvatnim izrazom — mirno i uzvišeno, potresno jednostavno, kako se najpresudnije stvari jedino i mogu reći. Po tome su braća Nedići individualizirani likovi jedne tipične trajne pojave.
 
Drugi, vremenski suženiji ali izražajno nesravnjivo oštriji istoriski lik daće Višnjić u jednoj od mnogih epizoda Bune. Tridesetak stihova u toj velikoj poemi posvećenih Iliji Birčaninu, obor-knezu ispod Međednika, portretišu jače i potpunije probuđenu svest porobljenog naroda nego ma koja poznata nam studija o tom periodu. Ovaj knez je po svom izgledu i ophođenju konkretizovana manifestacija nevidljive snage iza sebe, udar i varnica, vod visokog napona vezan za branu neproračunljivog potencijala. Mrk, brkat, srdit na besnom zelenku jaše kroz knežinu s jataganom za pasom i buzdovanom o unkašu. Nađe li Turčina u knežini, baciće mu lešinu "đe mu gavran kosti naći neće". Donese li porezu, daje je ko što se daje nezasluženo, i to poslednji put.
 
Ja porezu započnem brojiti,
A on na me očima strijelja:
"Memed-aga, zar ćeš je brojiti?
Ta ja sam je jednom izbrojio!"

A takav je poslednje tri godine, od kako su za počele da se pribiraju snage i zaoštravaju srpsko-turski odnosi. Tip predstavnika predrevolucinarnog vrenja, otac pokolenja ratnika.
 
Ma kako da svu ljudsku aktivnost usmerava u jednom pravcu, revolucija je daleko od toga da zajednicu može pojednostaviti i svesti je na dva-tri osnovna tipa. Život se i u njoj stvaralački razigrava i manifestuje u najraznovrsnijim oblicima. Višnjić je imao sposobnosti da to uoči i delimično izrazi, koliko je stigao za kratko vreme svog petogodišnjeg pesnikovanja. U jednoj ličnosti život je već bio sažeo niz posebnih elemenata naše sredine i učinio je veoma upečatljivom. Njena originalnost privukla je pesnika. I, mada o njoj znamo iz mnogih pričanja i službenih dokumenata, osetiti je možemo samo u Višnjićevim stihovima. Reč je o Stojanu Čupiću, zmaju od Noćaja, koji je zahvaljujući pesmi postao poslovičan u našoj kulturi. Lično hrabar i neustrašiv, pun radosti i optimizma, Čupić je istovremeno bio čovek koji je oko sebe gledao sve u svetlim bojama. Za njega je sve u njegovoj okolini takođe junačko, plemenito, požrtvovano. Takvo gledanje ga, razume se, čini hvališom i razmetljivcem, ali ne i neprijatnim nametljivcem. — Zabrinuti Vožd upozorava raspisom vojvode pored Drine na opasnost od Turaka. Mi danas znamo da je Karađorđe za to pismo imao jakih razloga (godina 1912). Knjige idu u Šabac Luki Lazareviću, u Jadar Anti Bogićeviću, u Pocerinu Milošu Stojićeviću i u Mačvu Stojanu Čupiću; dakle, dužinom celog fronta prema Bosni. Višnjić poetski navodi sva četiri pisma, i sasvim je u pravu kada ističe Karađorđevu strogu pretnju:

Dobro čuvaj Posavine slavne,
Posavine i Tamnave, Luko,
Da mi Turci roba ne odvedu —
Za roba ću tebe pogubiti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobro čuvaj Loznice i Jadra,
A od Jadra ne pusti robinje —
Za roba ću tebe pogubiti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobro čuvaj Cera i Lješnice,
Da tebeka Turci ne prevare,
Iz Pocerja roba da ne vode —
Za roba ću tebe pogubiti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobro čuvaj Mačve i Podrinja,
Da iz Mačve roba ne odvedu —
Za roba ću tebe pogubiti.
 
Bio je takav Vožd Ustanka. Strog. Neumoljiv. Greške je retko praštao.25 Znale su to i ove četiri vojvode. I dok prva trojica primaju upozorenje kao i svaku drugu naredbu što dolazi od starijeg potčinjenom, Čupićevo slavoljublje je povređeno. Zar njega Turci da prevare? Ne smeju oni na nj, jer znaju kakve ima kapetane i lave odabrane koji bi sami mogli dočekati ništa manje nego vojsku pet vezira, a on, Čupić, na samog bi cara udario.
 
Dok j' u mene prvog kapetana,
Kapetana pobratima Luke,
On s' ne boji jednoga vezira;
Pa dok mi je drugog kapetana,
Kapetana Ković Mijaila,
On s' ne boji drugoga vezira;
Pa dok mi je trećeg kapetana,
Ta od Drine Bjelić Ignjatija,
On s' ne boji trećega vezira;
Pa dok mi je Srdana Ilije,
Koj' s malijem boja biti neće
Veće želi da na trumpu ud'ri,
On s' ne boji četvrtog vezira;
Pa dok mi je golog sina Zeke,
Golog sina Zeke kapetana
I njegovih golaća junaka,
On s' ne boji petoga vezira;
Pa dok mi je slugu odbranijeh,
Odbranijeh, lava izbranijeh,
Koj' na vatru smiju udariti:
Pa dok mi je Sićića Marinka,
I dok mi je Šumanca Vasilja,
Pa dok mi je Latković Jovana,
I dok mi je Ninković Jovice,
I dok mi je Kara-Mijaila,
Eto Kara iz luga Kitoga,
I dok mi je Šiša Mijaila,
I dok mi je Đorđe s Bjelotića,
Pa dok mi je Gadžulić-Stjepana,
On bez kavge ručati ne može,
I dok mi je Kačkina Stevana,
I dok mi je lava odbranoga
Koga gojim u dvoru mojemu
Od Srijema pisara Andrije;
Pa dok mi je mog konja dorata,
I dok mi je sablje madžarkinje,
Ja b' na cara junak udario,
Lavi bi mu čador bastisali;
Boga molim da udare Turci.
 
"Kakogod što se Čupić hvali ovdje u pjesmi, tako se i u govoru hvalio i junaštvom i bogatstvom i svačim" kaže Vuk koji ga je lično poznavao. Jedno lepo slaganje u oceni između istoričara i pesnika. Shvatio je to kako treba i ozbiljni Karađorđe. Višnjić koristi priliku da da još jednu izvanrednu poentu, jedan virtuozni kontrapunkt dostojan najdarovitijih. Na svu hvalisavost Čupićevu Karađorđe odgovara:
 
Vala, sinko, Čupiću Stojane!
Nisam znao šta pod skutom držim:
D a  b i  t a k o,  S t o k o,  i  n e  b i l o,
D o s t a  m e n i  š t o  g o v o r i š  r a b r o.
 
Ostale ličnosti Višnjić je dao sporadično ali verno, onako kako ćemo ih naći i u savremenim hronikama. Nisu to više uopšteni tipovi, već obični, svakodnevni ljudi u izuzetnim događajima. Pop-Luka je komandant-domaćin koji obilazi položaje i na njima svoje rođake; kada primeti turske tragove, zabrinuto ih istražuje kao čovek kome je pričinjena šteta ("Stade uka Luke oko puta"); mora li se u boj, onda će taj posao obaviti temeljno. Takav je kod Višnjića čovek o kome znamo da je na sebi nosio četrnaest rana, i bez čijeg je učešća malo koji boj prošao od Loznice do Šapca.
 
Takvi su i Anta Bogićević, Miloš Stojićević, Milosav Bakal. Ratnici velike izdržljivosti, ali i ljudi kojima strah nije nepoznat. Opsađeni u Loznici:
 
Boj činiše tri bijela dana:
Ni prestaše, niti sna imaše,
Ni sjedoše, ni ljeba jedoše,
Nit stadoše, niti vode piše.
 
A kad su se uverili da svojim snagama neće moći Turke odbaciti, rešiše da traže pomoć od okolnih vojvoda.
 
Uze Anto pero i hartiju,
Drkću ruke, pisati ne može.
 
Punu pažnju vredi obratiti na Višnjićevu veštinu da ponekim detaljem, ili podesnom karakteristikom, učini svoju ličnost realnom. Ta osobina obično nije svojstvena tvorcima velikih koncepcija. Kod Višnjića je ona dokaz mnogostruke obdarenosti. Svaka njegova pesma puna je ovakvih elemenata, što čini da mu stihovi vru životom — mudrošću koja nas iznenađuje, ljudima koje prepoznajemo, pejsažima koje u sebi nosimo. Upozorićemo na poneko od takvih mesta, i to samo na ona u kojima je govora o ličnostima. — Na glavici više Bijeljine poginuće hodža iz Stambola:
 
K o j i  b l a g e  r' j e č i  g o v o r a š e,
Kog je care bio opremio
Da po zemlji blage zbori r'ječi
Ne bi l' kako zemlju umirio.
 
A na Mišaru će izgubiti živote Sinan-paša Sijerčić iz Goražda "koji znade Bosnu sjetovati", Mula Sarajlija "koji znade i caru suditi", Haso Beširev "koga ljepšeg u svoj Bosni nema". — Pri ratnom putovanju Luka Lazarević uzima u ličnu pratnju Bakal Milosava "radi dike i rad' razgovora", Marka iz Štitara "rad' junaštva", Gluvca Mijaila "koji s'ječe mačem bez razloga", Đorđa Grkinjića koga je na sablju oteo od Turaka "i drži ga kao sina svoga koji Luku svlači i oblači". Pouzdanija se družina zaista ne da sastaviti! — Ustanik Stjepan Gadžuljić "bez kavge ručati ne može", bolestan Čupić "glavom maše, zubima škrguće" što ne može konja uzjahati; graničar Stanka Jurišića, gologlav i bos, poderan od šumskog trnja "vojvodama boga ne naziva". Itd. Čitav jedan svet žestokih strasti, ćudljivih navika, lepih osobina; svet ovozemaljski.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Maj 13, 2012, 03:04:26 am »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



POETSKA I ISTORISKA ISTINA


Ni o jednom događaju naše prošlosti hronologija nije tako pomućena i ispreturana kao o Prvom ustanku, a posebno o 1804 godini. Sve je tu poznato u  g l a v n o m, a malo šta u  p o j e d i n o s t i m a. Kada je počela seča i koliko je dugo trajala, kojim je redom tekla, kada je dat prvi organizovani otpor, koji je han prvi zapaljen, kada je tačno izabran vođ Ustanka, kog je dana došlo do sukoba s Aganlijom — sve su to pitanja koja nije moglo raščistiti ni vreme od sto pedeset godina. U časovima zbivanja događaja učesnici su se malo služili perom, što bi nam bilo danas najpouzdaniji izvor; u godinama pak sećanja svaki se memoarista i kazivač opredeljivao prema svojim najjačim utiscima i ličnim trenucima. Nisu retki primeri da dvojica učesnika u istom događaju daju docnije dve potpuno različite predstave, kao što je slučaj sa sukobom u Drlupu. Janićije Đurić i Petar Jokić, jedan Karađorđev sekretar drugi komandir Voždove svite, sasvim suprotne podatke ostaviće potomcima o zbitiju za koje je stari bukovički prota Atanasije verovao da je sudbonosno. A sva trojica su pripadala najužem krugu ustaničkom, njegovom prvom glavnom štabu, u kome su se, bar tih dana, sve odluke donosile kolektivno.26 Nisu ovde po sredi odvojena shvatanja i ocene. Jedan drugi činilac je tu dejstvovao — vreme, koje se raznoliko odslikavalo i zadržalo u otupljenom pamćenju oronulih vukova. Njega bismo zaista, kada bi to bilo mogućno, za mnogo štošta imali da okrivimo.
 
Zbog toga su, od prvih pokušaja, naši naučni istoričari Ustanka nailazili na nepremostive teškoće i nerazrešive zagonetke. U nastojanjima da ih savladaju valjalo im se spuštati do dna izvorskih žica, do onog primarnog strujanja koje zna decenijama da se očuva u pesmi i anegdoti kao petrificirana ljuska orlujskog jajeta čijeg je ptića odavno nestalo s prohujalim burama. A na dnu svih takvih traženja nalazila se Višnjićeva guslarska pesma. "Izgleda, da se narodni pesnik u ovome momentu uzdiže do narodnog letopisca!" uzvikuje povodom stogodišnjice Ustanka učeni Stojan Novaković kad je kod Višnjića naišao na zrno za kojim je zalud tragao kroz sva pisana dokumenta. Razume se, jednom naučniku letopisac je neuporedivo vredniji od pesnika, pa ga zato ovom pohvalom i odlikuje. Višnjićevu pesmu o buni protiv dahija, nastavlja Novaković, "valja uzeti kao prvoklasan izvor ove vrste"; i dalje: "Ima događaja kojima se spomen sačuvao samo ovakvom narodnom pesmom". Slično se prema Višnjiću bio opredelio i V. Karadžić, pisac Prve i Druge godine srpskog vojevanja na daije, a za njim M. B. Milićević, sastavljač prve nacionalne enciklopedije  K n e ž e v i n e  S r b i j e. Takav odnos će prema ovoj materiji negovati i ostali srpski istoričari, do najmlađih, kadgod ih potreba nanese na uskovitlane dane Osamsto Četvrte.
 
Jedan se, međutim, nesporazum između istoričara i pesnika, pored sveg slaganja i dopunjavanja, ipak nije dao izbeći. I zbog njega istorija nijednom nije bila do kraja zadovoljena, a poezija sasvim shvaćena.
 
Nekoliko je bitnih i konkretnih pitanja Ustanka prilikom kojih se traži Višnjićeva pomoć. Na prvom mestu tu je ono o pokretačima i nosiocima borbe. Višnjić ga je jasno istakao na samom početku svoga dela i na njega bez rezerve odgovorio; šta više, on ga je i obrazložio:
 
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
T u  k n e z o v i  n i s u  r a d i  k a v z i,
N i t  s u  r a d i  T u r c i  i z j e l i c e,
A l  j e  r a d a  s i r o t i nj a  r a j a
K o j a  g l o b a  d a v a t i  n e  m o ž e
N i  t r p i t i  t u r s k o g a  z u l u m a.
 
Po Višnjiću je to tako, određeno i bez pogovora. Ustanak je delo masa! Problem je pak iskrsao kada su se naučnici zapitali: Zar Ustanak nije bio pripremljen? Ako jest, zar to nisu učinili knezovi? Na koga se prvo i sručila turska odmazda ako ne na njih? Pa, zar onda oni nisu ti koji su i poveli mase u boj? — Zaista, sve su to veoma sugestivna i puna zamki pitanja. Odgovor bi na njih bio jedinstven i porazan po pesnikova viđenja kada bismo im prišli tako kako su postavljena, izolovano. I kad ne bismo imali stalno na umu da su ona već jednom, pre nas i naše naučnosti, bila ocenjena, i to u korist pesnikovih zaključaka.

Začaranost na ovom mestu je u tome što Višnjić nije dao sam početak bune, i samo početak. Trenutku Ustanka on je prišao poizdalje; on je opevao jedno duže vremensko stanje koje mu je prethodilo. Naime, raja je bila sečena i uništavana već decenijama; godinama se ona kolebala između smrti i pobune, i iz sebe stalno izlučivala odmetnike i osvetnike, čitave čete hajduka koje je često podjednako oštro, i zajednički, progonila i kneževska i turska vlast. Prota Matija nam priča kako su Nenadovići pre Ustanka gonili iz Valjevske nahije Karađorđa, pa ga čak i osakatili; a pored njega i družine Petra Mutnjanina i Jovice Vrbice.27 Za sve to pak vreme kneževske su kuće bile pošteđivane. U izuzetno buntovnim danima, kao što su oni posle Mustaf-pašine pogibije, knezovi se nisu dali navesti na oružanu pobunu. Predomišljali su se, dogovarali, odlagali, iščekivali pogodnije vreme. I Osamsto Druge, i Treće. Kada se Osamsto Četvrte i nad njihove kuće nadneo mač, vazda Dotad krvav nad rajetinskim, kada su se i jedni i drugi našli podjednako ugroženi, uslovi za bunu bili su kompletirani.28 — U tom smislu valja razumeti Višnjićevu ocenu kneževskog neraspoloženja za kavgu.
 
I još u jednom.
 
U Ustanku 1804 uzeli su učešća, od prvih dana, samo neki knezovi; oni najborbeniji i najjače ugroženi. Ne mali broj je bio tipa Maksima Guberevčanina, turskog doušnika i pomagača, ili knez-Peje zairlije i strašljivca (rođaka Nenadovića), ili knez-Teodosija iz Orašca koji u momentu izbora vođa borbe misli na čas poraza i predaje. Preko ove činjenice najčešće se u istoriskim analizama prelazi ćutke, i s pravom, jer ona zaista nije bila niodkakvog osobitog značaja za dizanje Ustanka, ali je od nemalog za pitanje koje ovde raspravljamo. Ako je Prvi ustanak i krenuo od seče knezova (i ne samo njih), rukovođenje borbom se od prvog dana nalazilo izvan kneževskog kruga. Jer njemu nisu pripadali ni Karađorđe, ni Stanoje Glavaš, ni prota bukovički Atanasije, ni Janićije Đurić, ni Petar Jokić, ni Tanasko Rajić, pa ne sasvim ni Janko Katić koji je jedno vreme takođe hajdukovao (s Karađorđem); a već prvi sukobi su istakli u prednje redove Stojana Čupića, Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića, Luku Lazarevića, Miloša Pocerca, Antu Bogićevića, Hajduk-Veljka — predstavnike običnih, slobodnih, revolucionarnim željama zadojenih ljudi. Na kletveničkom zboru u Orašcu, od kojega je i krenula organizovana borba, u masi od preko trista zatočnika Ustanka jedva ćemo naći koje kneževsko ime (knez Mata iz Topole i, možda, Čarapići); tu je sve sam hajduk Milovan iz Plane, Vule Kolarac, Kara-Stevan od Požarevca, Milosav Lipovac, Mileta iz Glibovca, Dimitrije iz Vrbice, Jovan iz Bukovika, braća Garašani — sve onaj koji "globa davati ne može ni trpiti turskoga zuluma", najčešće ljudi bez prezimena, s nadimcima, bez starih bratstava iza sebe, ali poznati u masama svojom borbenošću i delima. Daleko smo od svake pomisli da umanjimo značaj kneževske kuće Nenadovića ili Sime Markovića, ali smo odlučno protivu njihova izjednačenja sa staležom, odnosno protezanja njihove lične vrednosti na krug o kome se pesnik tako jasno i odsečno izrazio. Uostalom, tu razliku je i Višnjić učinio. Osuđujući generalno tursku kneževsku ustanovu, on iz njena aparata, u početku Bune, izvlači sve one koji su se svojim radom za stvar narodnog oslobođenja bili već sami izdvojili. Prof. Norović je u oceni kneževskog otpora kavzi i isticanju pojedinih knezova kao buntovnika nastajao da vidi pesnikovu protivurečnost. Mi pak u tome nalazimo Višnjićevu zrelost u sagledavanju društvenog kretanja.
 
U raspravama o seči knezova Višnjićeva pomoć naročito je mnogo korišćena. Pišući o njoj 1828 godine, najraniji istoričar Prvog ustanka Vuk Karadžić uglavnom se, u broju i redosledu, drži Višnjićeve pesme (s neznatne dve-tri izmene, što je moglo doći i slučajno). Od 95 pogubljenih Višnjić nabraja prvih 11, a Karadžić tome broju dodaje samo još jednog (Rajicu iz Zabrđa). Šta više, suprotno drugima Vuk usvaja i Filipovo objašnjenje kako je Grbović izbegao pogibiji ("Grbović se bješe osjetio Pa Grbović na stranu pobježe" — "a Grbović nekako dočuje, pa uteče nekud i sakrije se"). Vuk će inače više puta istaći koliko ceni verodostojnost Višnjićevu, pozivajući se na njegove stihove kao na izvor. On je te pesme imao pri sebi još od 1815 godine.
 
Naš pesnik će znatno pomoći i Stojanu Novakoviću u njegovim hronološkim studijama o prvoj godini vojevanja. Ovaj lucidni analitičar izvanredno je senzibilno osetio istorisku jezgru Višnjićevih pesama, i zahvaljujući tome mogao je tačno odrediti dan napada na Karađorđa — 31 januar 1804. Kao što je poznato, ni taj važan momenat nije bio pouzdano zabeležen kod naših memoarista i kazivača, niti se on nalazio tačno označen u ustaničkim pismima. Mogućno vreme napada protezalo se na desetinu dana. Višnjić je na svoj način bio najodređeniji. On peva da su Turci pošli na Topolu "u subotu uoči neđelje, Na osvitak neđelji dođoše I Đorđine opkoliše dvore". Suprostavljajući sve podatke i otklanjajući datume kada napad nije mogao biti izvršen, Novaković je utvrdio da se događaj mogao desiti jedino poslednja dva dana januara. A poslednja subota u januaru padala je te godine 30-og, nedelja 31-og, baš kao što je pesnik rekao.
 
Oko redosleda seče i načina njenog pojedinačnog izvođenja bilo je dosta reči kod naših ranijih istoričara. Čija je glava prva pala i kako je baš, do pojedinosti, vršen napad na Karađorđevu kuću, ili šta je koji od pogubljenih rekao (Aleksa — Birčanin) smatralo se doskora veoma važnim; generacije se na tome vaspitavale. U pometnji protivurečnosti, nedoslednosti i pristrasnosti, nauka se stalno vraćala na Višnjićevu pesmu kao oslonac; i ona je za najbitnije ostajala uvek najpouzdanija. Za prvu odsečenu glavu sve što se moglo utvrditi to je, da je kneza Palalije bila prva ili među prve dve (Višnjić ga navodi kao prvu žrtvu); a za tok napada na Karađorđa Milenko Vukićević, koji se time posebno bavio, zaključuje da Višnjićev opis "nije daleko od istine", dok Ćorović misli da je sasvim "blizu istine". Sav kuriozitet je pak ovde u tome što profesori nisu mogli nauditi pesniku, koji je najmanje imao namere da zadovoljava takve želje. Jer, pred Višnjićem je lebdeo drugi cilj.
 
Dahiski plan istrebljenja svega muškog u Srbiji, to sjajno poetsko mesto Bune, najmanje je epska hiperbola u smislu književne konstrukcije. Bila je to surova realnost, o kojoj danas znamo i iz drugih izvora ali joj žeravicu možemo osetiti jedino u Višnjićevim stihovima. Austriska obaveštajna služba bila je saznala za turske namere i o njima pismeno obaveštavala bečki dvor. Zarobljeni Turčin, Kučuk-Alijin pašenog, po cenu oproštenog mu života otkrio je srpskim vođama do u detalje dahiski plan uništenja: Pošto poseku "sve važnije ljude ... tada da postave nove kmetove i starešine, ove zatim da namame u tvrđavu i da ih kao taoce toliko zadrže dok od raje ne bude sve oružje pokupljeno i poslato; tada bi ubili svako ono lice koje je u poslednjem ratu imalo 10 godina i najzad bi ostatak mačem prisilili na primanje muslimanstva".29 Na osnovu ovoga priznanja, i verovatno još nekih saznanja, Karađorđe i starešine mogli su 3 maja 1804 obavestiti Carigrad, preko ruskog poslanika, zašto su se digli na oružje. Dahije su se, navodi se u tome pismu, bile dogovorile da "sve knezove i kmetove i druge starešine u celoj Srbiji mačem poubijaju, a potom sav muški pol stariji od 15 godina takođe oštrici mača da predadu" kako im se ne bi imao ko više protiviti.30 Višnjić, razume se, nije mogao znati ni za austriske službene akte (na nemačkom) ni za pismo srpskih starešina (na ruskom), pa ipak njegov obaveštavalac nije bio manje podroban i pouzdan:
 
Nas četiri velike dahije
Poći ćemo iz našega grada
Kroz našijeh sedamn'est nahija:
Isjeć' ćemo sve srpske knezove,
Sve knezove srpske poglavice,
I kmetove što su za potrebe,
I popove srpske učitelje,
Samo ludu đecu ostaviti,
Ludu đecu od sedam godina,
Pak će ono prava biti raja,
I dobro će Turke poslužiti.
 
Ovakvo književno uobličavanje jedne vojno-zavereničke i političke činjenice, i kada dolazi od najobdarenijih jedva da se može očekivati u podužem vremenskom odstojanju od događaja — kad se stalože vrenja i provere uverenja. U toku samog zbivanja ono je, po iskustvu, skoro isključeno. Višnjić je izuzetak; i ne samo u ovome slučaju.

One četiri famozne  p r i l i k e  s početka Bune svojim karakterom i prirodom odvajaju se od svake druge materijalne podloge koju je Višnjić koristio u svom delu. Ne predstavljaju one ni uopšteno društveno mišljenje, niti su prosti znak golog sujeverja pesnikovog, niti određeno lokalizuju obrađeni događaj. U Višnjićevoj pesmi one su prvenstveno književni rekvizit nenadmašan po svojoj slikovitosti, zatim argumenat za jednu dublju, neprolazniju pravičnost i, najzad, prethodno svedočanstvo za uspeh nameravanog poduhvata. Upotrebljene su kao preludij u oratorijum grandioznog zamaha. Ti razlozi bi opravdali ove nebeske prilike kao književno sredstvo u svakom delu toga vremena i približnog sadržaja. Višnjić ih je nesumnjivo u tom smislu i koristio, i to samo ovde, na početku svog epa. Ničega sličnog nećemo naći u sledećim Višnjićevim pesmama, poglavljima celine. Razlog više da se na Višnjićeve pesme mora gledati kao na jedinstvenu povezanu tvorevinu!
 
Međutim, zainteresovanost za verodostojnost Višnjićevih saopštenja odvela je naše ljude i dotle da proveravaju i ovakve fantastične, čisto poetske elemente. I, iznenađenje još jednom nije izostalo. Pesnik se čak ni u ovom slučaju nije bio odvojio od čvrstog tla iskustva. Sve te prilike, pre nego što su se slile u deseterce, u izvesnom obliku preletele su nebom Srbije. Po Višnjiću one su se ovako pojavljivale:
 
1) Od Tripuna do Svetoga Đurđa
    Svaku noćcu mjesec se hvataše,
    Da se Srblji na oružje dižu ...
 
2) Od Đurđeva do Dmitrova dana
    Sve barjaci krvavi idoše
    Viš Srbije po nebu vedrome ...

3) Grom zagrmi na Svetoga Savu,
    Usred zime kad mu vreme nije,
    Sinu munja na Časne verige,
    Potrese se zemlja od istoka...
 
4) A četvrtu vrgoše priliku
    Viš Srbije na nebu vedrome:
    Uhvati se sunce u proljeće,
    U proljeće na Svetog Tripuna;
    Jedan danak tri puta se hvata,
    A tri puta igra na istoku...
 
Punu godinu, od Trifunova do Trifunova dne, sveci su više Srbije nebom vojevali i pozivali narod na ustanak. Bukvalno uzevši, tim nebeskim ratovanjem bila bi ispunjena cela 1803, do 1 februara 1804. A posle toga, nekoliko dana trebalo je dahijama za vračanje i većanje, kupljenje vojske i polazak u seču, što bi vremenski skoro odgovaralo početku Ustanka. Međutim, pesnička i letopisačka istina ne mora se podudarati, kao što to ne čine ni isti hemiski elementi u različitim agregatnim stanjima. Pa opet, svaka je podjednako verodostojna i u svojoj oblasti jedino mogućna istina; ona će biti i sušta, ako joj priđemo vremenski i sa stanovišta njenog zastupnika.
 
Sa više strana, u zemlji i van naših granica letopisački zapisi i astronomski dnevnici zabeležili su niz nebeskih pojava od 1800 do 1805 godine, koje bi svojim izgledom odgovarale Višnjićevim "prilikama", pogotovu u očima i mašti obična čoveka. Pomračenja mesečeva, vidljiva iz Srbije, bila su 22 marta 1800, 18 marta 1801, 14 januara 1804; a sunčeva 30 januara 1804 i 25 decembra 1805. "Znati se kada solnce zacrni se ... I mesec bio tako i za njime strašna zvezda i bila je mnogim za udivlenije ... Taki izvesno budi kogda porobiše se Drobnaci i obesi njih Suleiman paša Skopljak ... čislom 18" — beležio je tad dijak neki ili mnih Trojice Pljevaljske. A na drugom kraju, drugi inok ostavio je spomena o jednoj retkoj i neobičnoj zimskoj nepogodi: "1801 januara 14 u oči Svetoga Save srbskago bi tutanj mnogi i grmnjava, i zemlja se trese, i pukoše tri groma, jedan udari na Babića breg u kuću, a drugi u džamiju Zaimovu, a treći ne znam đe".31 Izuzetne astronomske pojave i danas se, u veku egzaktnih nauka, nelagodno primaju i dugo pamte, a kakav su tek utisak činile u smutnim vremenima ratova i pobuna! U bogatoj slepčevoj uobrazilji, u koju su dospele putem uzbudljive i preplašene tuđe reči, u uobrazilji svikloj da od zvuka i sna stvara plastične oblike mesečevo i sunčevo pomračenje, svetlosna prelamanja, komete (strašna zvezda) i zimska grmljavina formirali su se lako u džinovsku pozornicu dramatična zbivanja. Svesni književni postupak došao je zatim da sve to zbije i poveže sa krvlju što je zemljom tekla; pogotovu kad se o tome peva nekoliko godina kasnije.
 
Iz stranica koje su ovom poglavlju prethodile moglo se videti da su i sve ostale Višnjićeve pesme čvrsto zasnovane na stvarnim događajima. Nema u njima nijednog izmišljenog boja (sem, možda, Mutapovog s Arapinom), nijedne neistoriske ličnosti, niti ma jednog proizvoljnog geografskog mesta. Šta više, ni situacije koja se ne bi mogla održati pred ozbiljnom analizom. Uđemo li čak i u epizode, kao što je pogibija Hadži-Moste i Ostroč kapetana u Bosutu u Sremu, za mnogu od njih naći ćemo podataka i na drugoj strani da se zbila onako kako je opevana.32
 
Ono što se Višnjiću najčešće otpisivalo na pesničku maštu i epsku hiperbolu jest odnos srpskih i turskih snaga. Mišljenju naviklom da se formira na arhivskom podatku i jednom banalno očiglednom odmeravanju mogućnosti, takva Višnjićeva mesta zaista su često izazivala blagonakloni znalački smešak. Tako: kad se na Čokešini (1804 g.) sukobi trista Srba sa sedam hiljada Turaka; ili, dvesta Srba opet sa sedam hiljada na PoLju Salaškom (1806 g.); ili, Srba sto pešaka i četrdeset konjanika sa tri hiljade Turaka kod Novog Sela na Drini (1811 g.). Međutim, čini mi se da nema potrebe braniti pesnika od statističke logike, niti literaturu od arhivistike. To su dva govora bez zajedničkog dvojezičkog rečnika. Trista Srba na Čokešini ne pobeđuju svojom borbom, već svojim žrtvovanjem; na Salašu i Novom Selu to će postići prvenstveno ratnim lukavstvom. A to je ono što je Višnjić tim pesmama želeo da kaže. Broj je ovde zato da istakne valjanost sredstva, a ne snage. U drugim situacijama pesnik tako neće činiti, jer će i nameru drugu imati. Na Loznici će se dobri junaci biti dugo i krvavo, i uplašiće se, i pomoć tražiti, i ona će im doći od mnogih komandanata; na Mišaru će se takođe kršiti i lomiti pameću, junaštvom i oružjem najodabranije snage i s jedne i s druge strane. Tu operisanja nesrazmernim ciframa nema. Poetska misao je ovde išla za obradom pravičnosti cilja.
 
Pa u čemu je nesporazum između istoričara i pesnika, u čemu razlika između poetske i istoriske istine? Nauka je tražila od Višnjića tačan broj i datum, golu činjenicu, a pesnik je davao sintezu i uopštenu istinu.
 
Daleko je bila od Višnjića misao da potomstvu ostavi letopis svoga vremena. Potomstvo je za njega stajalo tek u drugom planu. Da je hteo sočinjavati letopis, po sposobnosti za odabiranje i ocenu događaja on bi taj posao mogao obaviti, i to solidno (ako pretpostavimo mogućnost postojanja usmene hronike). Ali tad ne bismo imali pesnika. I to pesnika agitatora. A Višnjić je baš to. Za njega je sav životni smisao ležao u borbi za stvar svoje generacije. Da nadahne, oduševi, ukaže na neprijatelja, da proslavi i male i velike zatočnike slobode — to je bio njegov poziv.
 
Ostvarenju svog cilja Višnjić je prišao planski, svesno, ili po jednom izvanrednom osećanju mere. Iz silno bogate pređe izvlačio je samo one niti koje su mu bile potrebe. Najčešće crne i crvene. Ako je za opšte kneževsko raspoloženje bio dovoljan jedan stih, sa toliko ga je i ocrtao (Zaista, samo jedan jedini stih — "Tu knezovi nisu radi kavzi" — a kako je postao čuven i koliko je kopalja polomio!); iz duge liste nosilaca ideje bune uzima dvadeset i dva najodabranija; od devedeset i pet posečenih, prvih jedanaest. Toliko, koliko da uvede u srž zbivanja, da potpali oganj i razvije radnju, a onda njoj, radnji, glavnom povodu pesme, da sav svoj razmah. Sličan postupak, posle Bune, sa više ili manje uspeha primenjivaće i u svim ostalim pesmama. Dakle, ne iscrpan redosled i kalendarski odnos među pojavama, nego raspoloženje, akciju i posledicu — suštinu zbitija. Istinu dublju od faktografije; onu koja nosi sve ostalo.
 
Imao je Višnjić jednog važnog i veoma pozvanog ocenjivača svog dela, koji se danas obično predaje zaboravu a čiji je udeo u pesmi prosto neodvojiv od tvoračke misli. Tome kritičaru problemi oko kojih se mi lomimo nisu predstavljali nikakvu teškoću, jer ih je gledao u rađanju i izrastanju, pa je pravičnije mogao da oceni i njihovu pesničku interpretaciju. Zato bi mu se valjalo češće obraćati za pomoć i savet, kadgod smo u nedoumici ili kadgod izostanu drugi pouzdani podaci. Ime je njegovo — savremeni slušalac.
 
Sve što je slepi pesnik sačinio na temu Ustanka, odmah je iznosio pred slušaoce i žive učesnike u događajima. A savremenik je oduvek bio osetljiv do sitnica. On ne trpi da se drukčije prikaže, niti njegovom poznaniku da se da što ne zaslužuje. On inače ume i žestoko da zameri i neprijatno da reagira kada mu se osećanja povrede. Pesnik je to morao imati u vidu i dobro se pripremiti, ili mu se valjalo ispravljati. A Višnjić je pevao i vojvodama i običnim borcima, knezovima i kmetovima, majkama i udovicama. Pesma se mogla ponoviti i očuvati jedino u slučaju ako je izdržala sud svoga doba. Zato je narodni pesnik uopšte, a Višnjić posebno, istovremeno i izraz kolektivnog mišljenja.
 
Samo ogromnom podrškom javnosti daju se objasniti izvesna mesta Višnjićevih tekstova. Jedno od njih, naročito, govori o slobodi duha običnih ustanika i njihovom odnosu prema svojim vođama. To je slika onih psiholoških stanja i životnog stila jednog vremena o kojoj ćemo jedva kad moći nešto saznati iz dokumenata, a uvek ćemo je snažno doživeti u dobroj umetnosti. Svestan potrebe vođstva i jedinstvene komande, odan starešinama kada vrše svoje dužnosti, običan borac se ne ustručava da ih otvoreno prekori kada se zaborave. Stražarče sa Drine (Višnjić kaže baš  s t r a ž a r č e, momče, kurir), umesto pozdrava i izveštaja baca u lice trojici čuvenih komandanata, zatekavši ih pri piću, oštru kritiku:

Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode,
Žlje ga sjeli i vino popili!...
Tko je vama konje nabavio?
Tko je vama čohu porezao?
Tko li vam je pokovo oružje
Razma jadna sirotinja raja?!
Šta činite da vas bog ubije!
 
Jest da ovako odlučna, muška reč prvenstveno govori o svesti i hrabrosti pesnikovoj (što se ne može naći kod udvorica), ali ona u isto vreme naglašava i atmosferu u kojoj ju je mogućno izgovoriti. Ovaj ton i oštrina upućuju na onu početnu čednost velikih revolucionarnih pokreta dok im hijerarhija i lične pozicije još nisu uspele da razbiju porodičnu prisnost. Pokušajmo da zamislimo Čupića kome su gornji stihovi pevani, i na koga se izričito i odnose, kako ih sluša okružen ustanicima. Vidimo li njegovo pokajničko sleganje ramenima u početku i ponosno pršenje na kraju pesme, osetimo li šeretski osmeh i žagor odobravanja prisutnih, doživećemo jedan kratak ali vredan dodir s onim dalekim čudnim ljudima koje nazivamo svojim precima. Tu se tad još moglo reći pevaču "E, svaka ti je na mestu!" Ali, samo još tada, kada pevač nije mogao mistificirati i kada se vojvodi nije vredelo braniti. Ima perioda kad čitave sredine ujednačeno sude i postupaju, kao jedna jedinka, i kad su pred opštim zadacima kao jato u letu. Prvi ustanak je u mnogim momentima takav. Već desetak godina kasnije, šaka pobede pobrkaće peskoviti crtež istine. Tako se o Milošu Obrenoviću ne bi moglo pevati. Jedan slikar, Anastas Jovanović, čije skice i danas možemo razgledati u muzeju, davaće nam uporno Njegovu Svetlost kako razmahuje sabljom sa besna hata, iako se ona ne da tako zamisliti, a siroti Vuk moraće preći u Zemun da bi otud, iz tuđe zemlje, uputio knezu mišljenje o Amidžama i Ćelešima. Višnjić je svega toga bio pošteđen. Za njegova vremena govorilo se u brk, s tribine koju je revolucija izdizala za svoje potrebe.
 
Priđemo li sa toga stanovišta proveravanju Višnjićevih sudova, slika i ocena, iza njih ćemo naći branu koja se neće dati potcenjivati. Čitavo jedno vreme stojaće uza svog pesnika. A za čitav niz pitanja, reč takvog svedoka je presudna. Ratne zasluge Pop-Lukine ili Čupićeve, kneževsko neraspoloženje za kavgu, ili Birčaninov portret, dobijaju autentičnu potvrdu. Nama ostaje da je shvatimo, oslobađajući svoje mišljenje jakog sloja kasnije patine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Maj 13, 2012, 01:17:32 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



BLIŽE O VIŠNJIĆEVOJ ORIGINALNOSTI


Vrednosti Višnjićeva dela, u koje smo se do sada uverili, već uveliko izdvajaju ovog pesnika iz guslarske anonimnosti i stavljaju ga u najuži krug onih jakih individualnosti kojima bi darovano da raskriljuju ulaze u nova doba. Jedni su to činili na bojnom polju, drugi kroz društveni život, a Višnjić umetnošću. Nezvani, mali čovek sa dna ljudske bede i nesreće odabrao je za sebe neizmerne predele najčudesnije ljudske državine. U njegovom primeru kao da je još jednom blesnula zagonetna istina mitoloških kaža o izabranicima koji dopiru do nedosežnog.
 
Sve što dosad govorismo o njemu bilo je zasnovano na shvatljivom podatku ili je izvlačeno iz zamršenog ali realnog klupčeta vremena. Međutim, to je samo jedan vid Višnjićeva dela; drugi još nismo ni načeli. Ovaj, osvetljavan isključivo žarom unutrašnje supstance, ne da se dokazivati sredstvima komentatora koji bi želeo da bude široko shvaćen; na nj se može samo ukazati, kao na svetlosne prelome dragulja, prepuštajući sve ostalo vibraciji čitaočeve misli, istančanosti njegova ukusa i jačini ličnih naklonosti. To je ona strana koja se u užem smislu naziva  p o e z i j o m. Bolje rečeno, ono nesagledljivo tkivo što povezuje, poetsku misao, sliku i zvučnost u jedinstvenu celinu, bez koga bi se građevina zidana ma i najraskošnijim materijalom raspala u ruševinu. Ukratko, to je ono što i nas ugrađuje u pesmu i čini nas saučesnikom doživljaja. Da bismo na to, što nam je cilj, ukazali, na raspolaganju nam stoje samo pomoćna sredstva, te zato molimo da se sve što sleduje i primi jedino kao ispomoć.
 
Priroda, čovek i ljudska borba kod Višnjića se nerazlučivo povezuju, kao da je čovek plod namenjen svome tlu, a ovo poslednje, materinski brižno, drhtaja ima samo za svoju letinu. Narod se odvaljuje od stenja i zemlje, kao grudva, ne gubeći snagu elementa iz kojeg je prohodao. Ali to prastaro osećanje Antejeva mita kod našeg pesnika je tako oplemenjeno što se njegova Geja manifestuje u liku obične žene koja svom sinu daje snagu s mlekom, i zauvek, a ne samo časovito i u opasnosti. Ovaj motiv ovako izražen zvuči strašno cerebralno. Kod Višnjića je pak on sav u osećanju, dahu, kao što osluškujući svoje srce ne mislimo na njegovu funkciju:
 
Veseli se pod Cerom Pocerje
Kojeno si gn'jezdo sokolovo!
Kad Srbinu bude za nevolju,
U tebi se po soko izleže
Te Srbinu bude u pomoći.
Veseli se Miloševa majko,
Ti koja si Miloša rodila!
Veseli se, Pocerac Milošu,
Desna hi se posvetila ruka
Koja znade pogubiti Meha
Svim Turcima rabrog poglavara,
A Srbima svima dušmanina.
Veseli se, Pocerac Milošu!
 
Ditiramb dignut do najviše note, u gradaciji sa čvrsto spletenim dvostrukim prepletom: planina-majka, soko-Miloš. Nije to poređenje s vulgarnim k a o, niti suprotstavljanje stvari radi isticanja jedne. Naprotiv, celovita niska proisticanja na čijem je kraju postizatelj cilja. I sav smisao izlučivanja je baš u tome, u ostvarenju konačnog cilja. Opšti stihijni elemenat, Pocerje, kao antički kaos, dalo je ženu-majku, majka sina-junaka, junak je onaj soko što S-binu-narodu bude u pomoći. Isključi li se ma koji član, prekrasna niska rasuće se u bezvredan lom. Okruženi masom slušalaca opijenih više pobedom nego podrinskom rakijom, dignimo čašu Pocerju, drugu majci junakovoj, treću junaku. Dve njemu! Večno je i neiscrpno to piće, ali je kupa koja ga može zahvatiti retka. Višnjić je nju imao.
 
Još jedan primer o prenošenju elementarnih manifestacija u svesne ljudske postupke.
 
Nauci je poznat, a čoveku planine i više, boj među zmijama. Jezivijeg kanda u prirodi nema. Sretnu li se ti gmizavci kao neprijatelji, ne znaju se rastaviti. Jedna na drugu skače, šibaju se telima, krše, a često okretnija dohvati drugu s repa i stane je gutati mašući i udarajući preostalim delom oko sebe, po panjevima i kamenju. Biju se do jedne smrti.
 
Pred Srbima je takav jedan ljutac, Stojan Čupić; pred Turcima drugi, Mehmed Vidajić. Kada su se njihovi putevi ukrstili, dve vojske su se pobile i rastavile, ali ne i njih dvojica.

Jači, mada na ranjenu konju, rešen je da goni begunca sve dok ga ne satre, makar i sam izgubio glavu:
 
Jao, kurvo, Memed-kapetane,
Ćeraću te Drini do obale
Dok te junak u Drinu ne nagnam,
Ja se tebe okaniti neću;
Ako li mi uz Drinu pobjegneš,
Ćeraću te do grada Zvornika
Da bi znao da ću poginuti,
Ja te danas ostaviti neću!
 
Takvom besnom sukobu Višnjić daje nezamenljivu, zapanjujući adekvatnu poentu:
 
Otkako je gavran pocrnio
N i j e  z m i j a  g u j u  d o č e k a l a
K a o  Č u p i ć  M e m e d - k a p e t a n a
U široku Polju Salaškome.
 
U poeziji se svesna namera bačene reči može osporavati. Može se podvesti pod sumnju i pesnikovo poznavanje zooloških slučajeva. Ali za poetsku čaroliju to nema nikakva značaja. Slika i utisak ostaju, i čitaočeva oplođena mašta. A to je bitno. Ko sebe pita kako voćka donosi plod?
 
Poznavanje savremenih ljudskih navika, mana i psiholoških uticaja na masu važna je odlika našeg pesnika. A način primene tih elemenata još jednom će nas uveriti u dobro proračunat pevačev postupak. Takvi stihovi najčešće dolaze da sasvim konkretizuju jedan ambijent i da nam ljude u njemu učine bližim i stvarnijim. Posle uzleta u orlovsku visinu ta mesta označavaju spuštanje na zemlju, ali spuštanje već zanesenih učesnika; koliko da im se stavi u izgled, pored slave i junaštva, i nešto opipljivo, ili posle duševnog pića da im se pruži i ono koje krepi telo.

Luka Lazarević došavši u pomoć Loznici zatiče je u veoma teškoj situaciji. Turski su napadi na vrhuncu. "Puške prašte, a topovi gude; Ispod neba lijeću lubarde: Sve baljemez baljemeza viče, A lubarda lubardu doziva". Uvesti ljude u takvo ograšje nije lako. Komandant se ushodao logorom, hrabri, zaklinje, priziva i boga i Bogorodicu. I, na kraju, pošto je izređao sve najsvetije — letinu, stare majke, mile sestre — on ima još jednu reč:
 
Jošte, braćo, da vam ovo kažem:
Koji šta bi u boju dobio,
Da dobije vezirovo blago,
Neka drugu ne daje iseta —
Proklet bio ko od njeg' iskao!
Svako sebi nek šićara traži.
 
Čupić će slično postupiti. On je samo govorljiviji i gorljiviji, pun mašte i slatke reči, predviđa kako će se Turci pojaviti i obrazlaže zašto se od njihova izgleda ne treba uplašiti, savetuje kako ih valja dočekati. A kad sasvim zanese družinu besedom i okuraži rečju, iskusni četovođa ne zanemaruje ni staro oprobano sredstvo da tome zanosu produži dejstvo:
 
Jošte, braćo, da vam riječ kažem:
Izvadite drvene čuture,
Napijte se pocerske rakije
Zarad srca i zarad slobode.
 
Ovakvi primeri nisu retki. Imali su učinka i kad su ih komandanti zaista preporučivali i kada ih je pesnik kazivao masi slušalaca. Višnjić je poznavao svoju publiku. Njenu veru u piće (i danas veoma jaku) znao je agitator da koristi i u obrnutom smislu. On Turke kao junake ne potcenjuje, ne usuđuje se da zavarava one koji su tursku hrabrost znali iz iskustva; ali im nalazi jedno slabo mesto, za podrinskog slušaoca dosta ubedljivo:
 
Ja kakva je sila u Turaka!
I kakvi su konji u Turaka!
Još da Turci piju rujno vino,
Rujno vino jal' bistru rakiju,
Bi nagnali svoje dobre konje,
Bi Loznici na bedem skakali;
Al ne piju vina ni rakije,
Pa uzdama konje pometaju!
 
Siroti Turci! Kako im je malo nedostajalo pa da budu potpuni junaci.
 
A možda to i nije bila gola agitacija guslareva?
 
Iz primera koje smo ranije navodili u drugu svrhu mogao bi čitalac videti, ako bi se na njih povratio, i jednu pesnikovu osobinu o kojoj nismo govorili. To je njegovo dosledno gradiranje radnje i izbegavanje ponavljanja stihova (sem kada se ponavljanjem insistira na jednom i neminovnom zaključku — "On je paša, a ja sam subaša"). Dignuta buna širi se kao potpaljeni požar, koji prvo hvata one najtanje i najsuvlje grančice krovine, da bi nakupio žara za jače grane i grede, sve dok ne dođe do debala i temelja:
 
Onda Đorđe prođe kroz nahije,
Pa popali turske  k a r a u l e,
I obori turske  t e f e r i č e,
I udari na turske  p a l a n k e...
U  g r a d o v e  sateraše Turke.
 
Od malog i slabijeg ka većem i snažnijem, od predstraža do glavnih uporišta. Tako se Ustanak uistini i morao širiti. Jadni izgled pohvatanih Turaka po gradovima Višnjić na kraju Bune takođe postupno ocrtava, sa virtuoznošću slikara i nasladom osvetnika. Mi ćemo kroz njegove stihove ugledati doskorašnje raskošne zulumćare prvo "bez ćuraka i bez anterija", tj. gornjeg, dekorativnog odela; zatim, bez saruka i velikih iskićenih kapa, tj. onoga što ih čini gospodom; onda, bez čizama i plitke obuće, sasvim razgolićene; najzad — kako ih raja gole, bose topuzima tuče uz provalu pobednog gneva: "More, baša, kam' poreza naša?". Kakvo sladostrasno likovanje! — Vođ Ustanka, Karađorđe, doći će među pobeđene s mačem Strašnog suda da podeli poslednju, neumitnu pravdu, onu bez odbrane i apelata, sličan apokaliptičnom izvršiocu krajnje odluke:
 
Što bi Turak za sječe,  i s' j e č e;
Za predaje što bi, to  p r e d a d e;
Za krštenja što bi,  to  i s k r s t i.
 
Ali ni tu, gde bi bilo prirodno da se pesma završi (jer je sve raščišćeno, na sva pitanja odgovoreno), naš pesnik se ne zaustavlja. On svog glavnog junaka razrasta do džinovskih razmera, okriljuje i izvodi na ivicu prazne pozornice da mraku ispred sebe zapreti istom pravdom:
 
Kad je Đorđe Srbijom zavlado,
I Srbiju krstom prekrstio,
I svojijem krilom zakrilio
Od Vidina pa do vode Drine,
Od Kosova te do Biograda,
Vako Đorđe Drini govorio:
"Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti!"
 
Od ovakve dramatičnosti i patetike ni Homer nije mogao dalje otići. Tu se prelazila granica ljudskog.
 
Prenesemo li svoju pažnju s istim uglom i na druge Višnjićeve pesme, u svakoj ćemo otkriti nastojanje da se izbegne neprijatna monotonija ponavljanja i dosada ravne linije pričanja. Pesnik to postiže raznovrsnim postupcima. Povisi ton usred pesme nekom poentom, ili prelomi radnju upadom novog činioca, ili najzad variranjem sinonima. Uverljiv primer nam daje Boj na Mišaru. Suština događaja rečena je već u prvoj polovini pesme — da je Kulin poginuo i da se neće vratiti. Pesnik to i naglašava, zaključujući taj deo snažnim distihom:
 
Rani sina pak šalji na vojsku,
Srbija se umirit ne može.
 
Ali, pored tragedije jedne ličnosti i jedne porodice (Kulin-kapetana) trebalo je još izneti tragediju cele jedne zemlje (Bosne). Kako Višnjić obrađuje taj drugi deo? Naizmeničnim nabrajanjem turskih i srpskih vojskovođa i junaka, što ima draž i težinu ratnog izveštaja i liste poginulih, prema čemu se nikada hladan ne ostaje. Treći deo pesme, kletva kade Kulinove, time je doveden u još veću teškoću. U njemu je valjalo sve još jednom ponoviti a ne pasti sa postignute visine. Višnjić to postiže isticanjem individualnih vrednosti već poginulih Turaka i variranjem vrsta kletvi za već jednom imenovane pobednike. Sinan-paša znade celu Bosnu savetovati, Mehmed-kapetan joj je bio desno krilo, Mula sarajevski umeo je i caru suditi, itd.; Crnog Đorđa bog da ubije, Pop-Luka rana dopanuo, Čupić žalost dočekao, Smiljanić se ne veselio, šuma Kitog ne zelenio se! Kompozicijski Boj na Mišaru je teško i neuobičajeno postavljen, a lako i majstorski izveden održavajući pažnju slušaočevu pomoću sve novih i novih, detalja.
 
Dobro je Višnjić osećao opasnost nabrajanja, neizbežnu inače u epskoj ratnoj pesmi, ali se sa njom znao i da ponese. Iznoseći Ali-pašin plan porobljavanja Podrinja — u suštini jednostavan i neliteraran — Višnjić ga poetizira gradacijom mržnje. Ali-paša preti da će Jakova na kolac nabiti, Luku živa oderati, Čupića sabljom poseći, Cincara na vatri spaliti, Miloša Pocerca konjma istrgati, kučku Antu Bogićevića na kolo vrgnuti! A to više nije ni sadržaj hronike ni monotonija nabrajanja. To je raspaljivanje krvi i zatezanje nerava, oblast umetnosti.
 
Pesnik Ustanka dosledno neguje osećanja mase. Ova opasna spisateljska igra, koja je mnogima krila spržila, kod našeg pesnika je i lični plamen, onaj što nosiocu ne peče prste već mu put osvetljava. I zato nijedno takvo mesto kod njega ne zvuči lažno, niti izgleda da je vešto umetnuto. Spontano je ono izniklo i svoje žile ispreplitalo sa životom oko sebe. Kada Višnjić uzvikne pred početak jednoga boja "Svaka majka rada viđet sina" to je istovremeno i molitva hiljada i triumf pesnikova nadahnuća. Kakav li je se uzdah morao otimati slušaocima toga trenutka; tog časa u kome su se možda takvoj reči neposredno odzivali pucnji s bojišta! Jer, čitajući Višnjića, ne smetnimo nikad s uma vremensko jedinstvo njegovih stihova i radnje koju oni opevaju.
 
Da li će nam posle ovog osnovnog ljudskog osećanja, ovog životnog krika, biti lako shvatljiva i njegova suprotnost — likovanje nad propašću dušmanina. Preživeli Turci kod Loznice u masama skaču u Drinu ne bi li se spasli na drugoj obali. I u masama se dave:
 
Kamo čudo što u Drini osta!
Drina voda ne traži teftera,
Veće ždere bez broja junake.

Mi bismo danas sebi ovo likovanje nad pomorom takođe nečijih sinova, koje majke više viđet neće, nekako i objasnili analizom boračkih uzbuđenja, vremenskim uslovima i sl., ali će suprotnost ipak ostati. Objašnjena ali ne i izmirena. Višnjiću i njegovim slušaocima takvo objašnjenje uopšte nije bilo potrebno.33 Njima se ta reč iz srca otrzala. I zato je valjda tako jezivo tačno nađena. Turčin je za sve tražio tefter i sve uzimao po tefteru — porez, roblje, glave, devojke. Tefter je bio simbol sudbinske neizbežnosti. A evo trenutka kada je sudbina bez teftera naplaćivala svoje. Jednom, ali za sve ranije po tefteru zaduženo.
 
Sa ovim bismo, kao pomoćnim primerima za jedan vid Višnjićeva dela, zaključili. Takvih bi se primera još mnogo moglo navesti. Mi smo ih uzeli samo nekoliko, i na dohvat, koliko da se zaputimo jednim novim pravcem i idući njim, zaokružimo jedan uzvišen lik. Lik pesnika bune, koji je Prvi srpski ustanak shvatio kao revoluciju, u njemu sagledao najizrazitije predstavnike, odabrao najtipičnije događaje, osvetlio ga mišlju vidovita mudraca i sve prožeo osećanjima obična čoveka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Maj 13, 2012, 01:56:53 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



PRESAHLO VRELO


U poslednjim danima srpske tragedije 1813 Filip Višnjić se zatekao na Ravnju, poslednjem uporištu Bune. Zatekao se međ svojima. Goli sinovi, lavi odabrani i Zmaj od Noćaja davali su svoj poslednji boj. Sudbina je zar htela da ih njihov pesnik, koji ih je pratio iz okršaja u okršaj, isprati i u večnost. Na Ravnje je svakako došao s Čupićem, od njegove kuće i svoje porodice. Filipu to nije bio prvi šaranpov, ni prva opsada. Od prelaska u Srbiju 1809 i boja na Loznici 1810 slepi guslar mnogo je puta kupio oko sebe vrela puščana zrna i slušao tursko alahanje na palisadama opkopa. Ali se samrtni koštac nikada ranije nije ovako završavao. Petnaestog dana neprekidnih sudara turski talas preplavio je srpski šanac. Pod plavinom su do jednog ostali golaći sa svojim buljukbašom, a sam Čupić "s nekoliko druga ... bez oružja, i go, bez košulje" bacivši se u reku iza sebe prepliva Zasavicu.34
 
U tim trenucima, možda sa onih nekoliko druga, iz šanca se izvukao i Filip. Potom se s bežanijom, koja je navalila preko Save, i on našao u Sremu. ZasTao je prvo u selu Martincima, a zatim, pošto je nekako preveo iz Mačve ženu i dvoje dece, nastani se u Grku, u dvorištu Gaje Noćajca. "I tu je sebi kolebu sagradio, klupice nabavio, slušaoce primao i pevao im".35
 
Tako je zla kob još jednom nad Filipovom glavom štap prelomila. Pesniku bojeva i drugu junaka valjalo je, s uramljenom dozvolom austrijskih vlasti na grudima, poći po mirnim selima sremskim. S tog krstarenja i Vuk Karadžić ga je "dobavio" u Šišatovac 1815 godine. "Ja sam ga onda nagovarao — beleži Vuk — da ide opet u Srbiju, želeći da bi onamo još koju pesmu spevao; no nikako ga na to nisam mogao nagovoriti"... On više nijednom na zemljište svoje pesme kročio nije, ni tad ni docnije, iako je živeo još dvadeset godina. A Srbija se za to vreme oslobodila, rane vidala i stala podizati. Bez Filipa. Da li samo zato što mu je u Sremu dobro bilo, što je "imao svoga konja i taljige, i čisto se bio pogospodio"?36
 
U Srem su 1813 bili prebegli i Stojan Čupić, i knez Ivo Knežević (koji je takođe imao jedno kljuse i taljige, i s njima svoj hleb zasluživao), i Pop-Luka Lazarević, i Bakal Milosav, i Srdan Ilija, i Sima Katić-Prekodrinac i Stanko Jurišić iz Crne Bare — da pomenemo samo najbliže Višnjićeve prijatelje mimo ostalih, često znatnijih ustanika — i kod svih se njih u izbeglištvu kršilo i cepalo u duši, kao za noćnih nepogoda na bespuću.37 Ta borba je naročito žestoka morala biti u duši pesnikovoj, koja je znala i stenama pocerskim život da udahne, u srcu što se kliktajem sa sokolima nadmetalo.
 
Mi smo videli Višnjićevu etiku i smisao njegova života. Šta se od toga moglo naći u Srbiji posle 1815? S Turcima se razgovaralo i šurovalo, paša je sedeo u Beogradu, a srpski knez zvao se begom koji odlazi Stambolu u posetu. Oni, u kojima je gledao oličenje svog sna — Karađorđe i Čupić — pali su žrtvom od bratoubilačke ruke; Pop-Luka je čamio sve do 1832 u Štajerskoj i Rusiji. Ne, pesnik bune i hvalospevac junaka više nije imao šta da traži u Srbiji.
 
Tragičan procep u njemu pucao je i dublje. Kako, o čemu da sačini još koju pesmu, i za koga? On nije bio zanatlija profesionalac kome je svrha lična tvorevina. Propevao je u sudaru, kao što kremen udaren ognilom daje vatru; a pevao je umesto da juriša (što srećom nije mogao činiti). Pevao je izazvan i do usijanja zagrejan zbivanjem oko sebe, i za život oko sebe. Ničega od toga sada nije bilo. Njegovo vrelo progutala je peščana jama. Upravo, sav Višnjić je mlaz jedne ponornice koja je bila izronila iz mraka podzemlja, zablistala pod suncem i ponovo se sručila u vrtaču.
 
Pevaču koji se otad dugo sretao po sremskim selima i manastirima bio je ostao samo uzdah i odjek starih dana. "Po završetku pesme bi iz dna duše uzdahnuo: Hej Miloše, hej Đorđe, hej Stojane, braćo moja mila sokolovi srpski!" — seća ga se jedan slušalac.38
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Jun 05, 2012, 12:53:49 am »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



STARAC NA DRUMOVIMA


Prve godine izbeglištva Višnjić je proveo s porodicom u dvorištu Gaje Noćajca. Starije dete, dečaka Ranka, dao je u službu trgovačkoj kući Trifuna Stanišića, a sasvim mala Milica-Manda, kojoj je 1817 moglo biti 3—4 godine, bila je s majkom. Kad mu je umrla mukotrpna i verna drugarica, žena Nasta-Bjela, Filip se preseli Manojlu Radišiću, ranijem prebeglici iz Bosne, pošto se u međuvremenu prepoznaše da su rođaci.
 
Stari guslar u Grku je provodio samo zime, a leta na putovanjima širom Srema, Bačke, Banata i Slavonije. U kući Radišića, za vreme dugih zimskih noći, malo koje veče da ne bi pevao. Susedi, naročito stariji ljudi, okupljali su se tu kao na selo, da čuju pevača i da još jednom, ko zna po koji put, prepričaju sećanja i legende o danima servijanskog bunta. Svaki je od starijih Sremaca graničara imao u njima ili mislio da ima udela. Barut, olovo i so se tuda krijumčarila u Srbiju, poruke prenosile, dobrovoljci i avanturisti prebacivali; a iz Srbije opet, kad su poverljivi stražari bili na kordunskoj pošti, doturale se strašne i lepe vesti o bojevima, svinje i turski dukati; austriske su vlasti tih godina, kad blaže kad predanije, lovile ustaničke saradnike, ispitivale, batinale i proterivale dublje u unutrašnjost. Ova granica, prosečena kroz jedno telo, nikada nije mirovala. Koliko je porodica njom bilo prepolovljeno. Otac za Kočine krajine prebegao u Srem, a stric zaostao na drugoj obali, u Mačvi ili Posavini. Pa, obratno: neko od najbližih bežeći od austriske kazne preplivao Savu, a deca mu ostala siročad. Za sve te priče i sećanja guslar Filip je davao kvasca. I zato se sedelo dugo, dugo u noć.
 
A preko dana, dok su stariji na radu, oko slepa guslara jatila se deca. Ona iskreno žale što se nisu ranije rodila, što im ocevi i stričevi pobraše sve podvige i ništa za njih ne ostaviše, pa zato strasno mole guslara da im priča o Turcima, hajducima, ustanicima, o sebi. Toj molbi se nije moglo odupreti; i deda Filip im je pričao, uvek i naširoko. A "gusle je imao velike iskićene srmom, tako i gudalo".39 Nas sad zanima ko li mu je napravio i darivao taj blagosloveni instrument, kolevku suza i gromova. Tako iskićene teško da je u Bosni smeo i mogao imati. Ove gusle bile su ostale iza njega, dugo ležale zadevene za rog potkrovlja stare kuće Radišića i tu istrulele. Gudalo je prodao Stevan Radišić "pripoznatom slepcu Nedeljku", te se tako i ono izgubilo. Iza Filipa je bio ostao i jedan jatagan "iskićen srmom i kamenjem", koga je opet prodao Čeda Radišić za tri forinte Simi Stanišiću.40
 
Po svim prečanskim mestima Višnjić je bio lepo priman. Mora da je u svakom imao po kojeg bližeg poštovaoca. Kada je za njega čuo mitropolit Stratimirović, i taj autokrat u rizi zaželeo je da ga vidi; posle razgovora, jeseni 1816, mitropolit je dao guslaru "mali podarok" — kako beleži bezazleno ili pakosno arhimandrit Mušicki. Kukojevački spahija Mihail Janković takođe je rado slušao, častio i darivao našeg pevača. A učitelj u Paragama jednom je zapitao jednog guslara da li poznaje Filipa Slepca; kada je guslar potvrdio, uča je stao da hvali Filipa kako je "ono mudra glava" i sl. Taj guslar prolaznik bio je sam Filip. Glas o njemu i u prečanskim krajevima išao je daleko ispred njega.
 
Ali najsrdačnije prijateljstvo s Višnjićem u ovom periodu razvili su najzaslužniji ljudi za srpsku kulturu prve polovine Devetnaestog veka — Vuk Karadžić, Lukijan Mušicki, Jernej Kopitar. Sva trojica su u Filipu osetila pesnika retke vrednosti. Posle svog prvog susreta s Višnjićem 1815, Vuk stalno piše Mušickom u Šišatovac o Slepcu Filipu — pita ga da li je još koji put dolazio, moli arhimandrita da ga dozove i da prepiše od njega još neku pesmu, predlaže da ga "izmoluje", a naročito traži biografske podatke ("kad se oženio, dokle je putovao i šta mu se znamenito događalo itd."41) U ovolikom Vukovom interesovanju udela ima i Kopitar. Kada mu je Vuk pokazao pesme o Prvom ustanku, umni Slovenac je zapazio njihovu originalnost, koliko se one odvajaju od starih junačkih i tematikom i stvaralačkim kvalitetima. 'I zainteresovao se za čoveka. Tražeći biografske podatke, Vuk naglašava: "to osobito želi G-d Kopitar".42
 
Vuk i Kopitar žive daleko od Srema; Mušicki je pak blizu sela Grka, u gorovitoj Fruškoj. Krstareći Sremom, Šišatovac je Višnjiću često usput. Guslar i arhimandrit, obojica pesnici, postali su prijatelji. Mušicki zove Višnjića čiča-Filipom. Oni pričaju o Vuku, o njegovim književnim poslovima i domaćim prilikama, o namerama i željama. Slepac, koji čestito nije znao ni šta je to knjiga (jer ju je mogao samo opipati, a dok je imao oči nije imao prilike ni da je vidi), upoznat je o pripremama za  S r p s k i  r j e č n i k, P i s m e n i c u  i  P e s n a r i c u, te osnove srpske književnosti na pomolu.
 
Čudnog li, neobičnog trojstva u još neobičnijim prilikama. Vuk je u društvu najmlađi; 1818 njemu je tek trideseta godina. Mlad, bujan, s velikim idejama i još silnijom snagom da svoje zamisli i ostvari i sve oko sebe ispretura. Mušickom je tad četrdeseta. On je već slavan pesnik istančana ukusa i zavidne klasične učenosti, znalac nekoliko jezika; uz to arhimandrit, član najvišeg društvenog reda srpskog, određen da čuva tradicije i utvrđen red stvari. Treći, Višnjić, prosjak i potukač od nemila do nedraga, slepac u poodmaklim godinama (preko pedesete). Prvi je otpočinjao da teče, drugi negovao stečeno, treći se sit života spuštao ka svojim zarancima. Ovu trojicu ljudi sve je razdvajalo, a samo ih jedna nit spajala. Pesma. I to srpska narodna pesma, guslarska. I tom jedinom niti oni su se prisno povezali, a sve ostalo oturili od svoje zajednice.
 
Pa ipak se nisu dokraja razumeli. Vuk piše Mušickom 1815 (dakle, kad mu je bilo 28 godina); "Napišite jedno pismo i u Grk onom popu, neka nam još štogod novo prepiše od Filipa Slepca, a  o s o b i t o  a k o  b u d e  š t o  s p e v a o  o d  V e lj k a  i l i  o d  R a v nj a."43 On oseća šta njemu — skupljaču i šta guslaru — pesniku nedostaje. Pokušava da to popuni. Svoju će želju za novim pesmama više puta ponoviti. Shvata da Filip treba da ode u Srbiju kako bi ispevao još koju, oplođen dodirom sa istoriskim mestima i živim učesnicima, kao što i on, Vuk, odlazi u zavičaj kad god mu je potreban nov materijal i novo nadahnuće. Ali je jedna pomisao daleko od mladoga Vuka — da bard i aed Bune ne može, da nema rašta ići u Srbiju! I zbog tog neshvatanja godinama će, sve do Višnjićeve smrti, zalud tražiti i očekivati nove pesme o Karađorđijevom vremenu.
 
Poslednju fazu Filipovog guslarenja čak ne bismo ni mogli nazvati putovanjem. On se sad nije ukanjivao, kao ranije, jednim određenim pravcem i utvrđenim kiridžiskim putevima. Ovih dvadesetak godina (od 1813 do 1834) naš guslar provodi menjajući boravišta i poznanike. Zabeleženo je da je u Šišatovcu bio nekoliko puta. Ali u Fruškoj Gori i pod njom mnogo je još manastira: Krušedol, Grgeteg, Velika Remeta, dva Hopova, Rekovac, Beočin, Vrdnik, Jazak, Mala Remeta, Bešenovo, Petkovica, Kuveždin, Divša, Pribina Glava, Fenek, Kupinovo. Ako ne u svaki, u većinu od njih Višnjić je morao zalaziti jer se svi nalaze na pravcima mesta za koja pouzdano znamo da ih je posetio; i u više navrata. A u svakom od ovih manastira goreo je žižak nacionalne misli. Kaluđersko bratstvo mnogih bilo je sasvim svežeg srbijanskog porekla. Od dana Velike seobe 1690, Kočine Krajine 1788 pa do propasti Prvog ustanka 1813 u njih su čas kao tiha čas kao plaha reka neprekidno pristizale izbeglice, mošti kraljeva i svetaca, ratni barjaci, rukopisne knjige. Karađorđe, Prota Matija i studenički kaluđeri sa kovčegom Stevana Prvovenčanog prvo su se bili okupili u Feneku. Knez Lazar je ležao u Vrdniku, car Uroš u Jasku, despot Stevan Branković u crkvi sv. Luke kraj Kupinika. U pomen-danima i o praznicima tamo se išlo u masama; a celu okolinu su prekrivala naselja svežih srbijanskih doseljenika, ili nešto starijih, ili Srba starosedelaca, uvek antimađarona, antišvabova, antirimokatolika. Išlo se na ta zborna mesta da se prosanja jedna izgubljena nada i raspali jedna ugrožena vera. I šta bi bilo prirodnije no da se tu tada nađe i guslar, pogotovu pesnik borbe i oslobodilačke misli. Žaliti je što nam se hronike ovih manastira nisu sačuvale, i što nije bilo više Mušickih.
 
Varoši i gradovi koje je Višnjić izrikom naveo da ih je obišao do 1817 godine jesu: u Sremu — Sremska Mitrovica, Ruma, Zemun, Kukujevac, Šid, Ilok; u Bačkoj — Palanka, Parage, Kulpin; u Slavoniji — Vinkovci, Brod, Gradiška, Osijek, Bakovo. To su podaci samo za prve četiri godine Višnjićeva života u Austriji. Kasnijih šesnaest su nam nepoznate. Iz njih se sačuvao jedan jedini podatak. Filipov rođak Čeda Radišić pričao je: "Jednog leta prešao je bio i Dunavo, te putujući od mesta do mesta došao čak do Temišvara grada".44 A koliko je sela i varošica na toj strani, onih "mesta" u kojima se, idući od jednog do drugog, guslar zadržavao?
 
Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt. Umro je u selu Grku 1834, u šezdeset sedmoj godini starosti, i tiho ožaljen od meštana sahranjen u porodičnom groblju Radišića. Uskoro posle njega pomrla su mu i deca, kći Manda i sin Ranko; sahranjena su pored oca, po guslarevom zaveštanju: "Neka je kost do kosti, Deco!"
 
Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Oktobar 19, 2012, 02:46:17 am »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



MESTO FILIPA VIŠNJIĆA U NAŠOJ KNJIŽEVNOSTI


Uticaj Višnjićeve reči u našem duhovnom životu osetan je od same pesnikove pojave. Videli smo već s kakvom ga je radošću dočekao Vuk, s kakvom pažnjom primio Mušicki. Objavljene njegove pesme naišle su na najširi odjek. Na njih se neposredno naslanja i jedan genije u rađanju — Njegoš, zanesen podvizima njihovih junaka i zaokupljen mislima o ponovnom pokretanju oslobodidačke borbe. U periodu pokušaja da sve nacionalne snage Crne Gore, Srbije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske i Albanije poveže u savez protivu Turaka, pustinjak cetinski po ugledu na narodnu piše niz junačkih pesama koje bi toj borbi trebalo da posluže45. Godine 1845 on izdaje  O g l e d a l o  s r b s k o, zbirku narodnih pesama o crnogorsko-turskim bojevima XVIII i početkom XIX veka. U toj knjizi je devet pesama "o besmrtnim podvizima knjaza i izbavitelja Srbije Karađorđa i njegovih hrabrih vojvoda". I svih devet su Višnjićeve. I ne slučajno. Pesnik već štampane  L u č e  m i k r o k o z m a  (1845) i  G o r s k o g  v i j e n c a  u pripremi (objavljen 1847) odavno je bio uočio u narodnoj poeziji individualnost genija. "Imadem i Homera na ruskom jeziku Gnedićem prevedena. Srbski je Homer u narodnoj poeziji, koju hoće razumjeti i kome je srbskost mila"48 pisao je on Vuku 1833. Kada je trebalo čuti šta taj Homer kaže o Prvom ustanku, Njegoš je išao Višnjiću. I saslušao ga skoro u celini. A slušao ga je ne samo zbog Prvog ustanka;  G o r s k i  v i j e n a c  će nam posvedočiti koliko se Njegoš kod Višnjića i poučio.
 
Preko Vukovih pesmarica i Njegoševog  O g l e d a l a  Višnjić je rano postao popularan na celom srpskom jezičkom području. A tamo gde je narodno stvaralaštvo bilo još živo, ili gde je plamsalo poslednjim odsjajem, kao u Hercegovini i Crnoj Gori, Višnjićeve pesme izazvale su niz podražavalaca. Skoro u celom XIX veku ne bi se mogao naći nijedan bolji pevač i guslar koji ne bi ponešto Višnjiću dugovao: poetski motiv, okvir pesme, pozajmljenu poentu, a naročito sklonost ka topografskoj vernosti i detaljnijem opisu ličnosti. Ali faktura stiha i dinamika razmaha ostaće redovno izvan njihovih mogućnosti. Da bi se ti Všnjićevi kvaliteti dostigli, potrebno je bilo imati u sebi isto toliki grumen genijalnosti. U takvom pak slučaju, podražavanja više nema; od te granice počinje druga državina. Nju je u oblasti klasičnog deseterca mogao zasnovati još jedino P. P. Njegoš.
 
Međutim, ovo "književno" zračenje Višnjićeva dela nije i ono najbitnije koje je naš pesnik vršio. Dalji život njegove pesme razvijao je se u punoj saglasnosti sa prirodom svoga postanka. Nastala izvan okvira pisane književnosti, Višnjićeva pesma putovala je kroz vreme i pokolenja svojim, od početka uzetim pravcem. Ona je agitovala i vaspitavala, stvarala karaktere i ukazivala im na dužnost. Kroz nju se gledalo na neoslobođenu Bosnu, s njom išlo na Javor i Bakarno Gumno. Ne toliko s njenim stihom na usnama, koliko s njenim duhom koji se kroz uzrast nastanjivao u čoveku. Zato, kad god je reč o Višnjiću, pre svega se valja čuvati literarnih opservacija, kojima smo tako skloni kad god se postavimo pred neko književno ime. Na Višnjića i njegovo delo treba gledati kao na pojavu materijalizovanih i personificiranih osobina jednog doba i jednog pokolenja, u kojoj će svaki član nacije koja je tu pojavu izlučila vazda naći ponešto od sebe. To je ona vrednost koja čoveku svakog razdoblja daje uverenje čvrstog oslonca za: sopstveni skok unapred.
 
Izneseno tvrđenje ne ide za tim da Višnjića isključi iz niza naših književnih stvaralaca. Naprotiv. Naš glavni cilj i jest taj da ukažemo na Višnjićevu ličnu vrednost i da joj nađemo mesto u istoriji naše književnosti. Na taj korak, pored ljubavi za pesnika nagoni nas i jedna neshvatljiva nemarnost naših prethodnika, nemarnost koja se može izjednačiti samo sa najtežim grehom činjenim bez predumišljaja.
 
Zašto Filip Višnjić ne postoji u udžbenicima naše književnosti kao pesnik određenog lika i vrednosti?
 
Njegov značaj nikada nije bio previđen ili potcenjivan. Sagledao ga je Vuk, video Mušicki, osetio Njegoš. Nezavisno od njih, Višnjića su veoma usrdno prihvatili i široko koristili svi istoričari naše novije istorije. Oglušili su se jedino književni suci i kodifikatori. Zašto? Otvoreno treba odgovoriti — zbog svoga siromaštva, zbog nesposobnosti da zapaze propušteno i navike da govore samo o rečenom.
 
Vuk Karadžić nije se bavio književnom istorijom. Sav obuzet velikom idejom narodnog jezika, sve čega se doticao potčinjavao je borbi za njegovu pobedu. Toga radi, prvenstveno, on je i počeo prikupljati narodne pesme i priče, pa i pisati hroniku svoga vremena. Dragoceni S r p s k i  r j e č n i k  takođe je nastao iz te potrebe. Zakleti zatočnik narodnog govora, uporan i genijalan, nepoverljiv i beskompromisan na ovom planu, Vuk ni najbliže svoje saradnike kakvi su mu bili Branko i Daničić nije video izvan službe glavnom cilju. Sahranjujući ubitačnom kritikom Milovana Vidakovića i Miloša Svetića — svoje protivnike, on ništa javno ne čini da populariše i učvrsti Branka i Njegoša — svoje prijatelje. Od njega se, zbog toga, nije moglo ni očekivati da se posebno pozabavi Višnjićevom originalnošću. Ovaj pevač je za Vuka bio — glas naroda! A to je najviše što je cenio. Zato ga je i ostavio u krugu svojih ostalih guslara.
 
Njegoš takođe nije bio književni istoričar. Ophrvan teškim državnim brigama i preplavljen dubinama misli o ljudskom bitisanju, vladar krša crnogorskog sagorevao je u čuvanju izviiskre slobodarske za čijeg ga žreca sudbina dovede. "Ali mi kad i kad krvava i tvrda borba dosadi, te proklinjem čas u koji je skočila ova iskra u naše gore, iz gomilah pepela veličine Dušanove, rašta i ona nije umrla đe se ognjište srbsko ugasilo — no se pripela na goru te bjeska i dovukuje na sebe gromove zlobe i zavisti, kao zlatna igla potresne strijele oblačne".. .47 Ipak, ovi trenuci očajanja nisu ga za duže umrtvljavali: zlatna je igla na zlobu i zavist svojim strelama odgovarala. Najčešće je to bio stih, oštar i neposredan, nepotpisan, vredan koliko je sam sobom težio. Književnost je za vladiku crnogorskoga ili sredstvo borbe protivu dindušmanina, ili odvod ličnoga bola da bi se u borbi izdržalo, — u oba slučaja lišena sujete spisateljske. On i najznačajnije svoje delo,  G o r s k i  v i j e n a c, potpisuje samo inicijalima ("sočineše P. P. N. vladike crnogoskoga"). S takvim odnosom prema ličnom stvaralaštvu, razumljivo je što i u tuđem gleda isključivo vrednost sadržine. On se divio stihovima Bune i Mišara, ali: ne i imenu njihova tvorca.
 
Razlučujući, neku deceniju kasnije, vrednosti prošlosti, naši esejisti i za njima klasifikatori u širokom i dugom toku deseterca nisu primetili onu kvalitativnu promenu koja je nastala istodobno sa tolikim drugim u društvenom zbivanju početkom Devetnaestog veka. Višnjićeva pesma nije više ona Kosovskog, pa ni Uskočkog ciklusa! U njoj je sad jasna, svesno izložena društvena misao sa određenim ciljem; akcioni program umesto priželjkivanja; sasvim obrađeno i lokalizovano stanje mesto nekadašnjih opštih situacija; izvajane stvarne ličnosti mesto dalekih, svetlosno razlivenih i idealiziranih likova; život mesto sna. Iznad svega, Višnjićev stih svojom fakturom, ritmom, adekvatnošću, u suštini je takođe nov kvalitet. Deseterac je tu samo oblik koji liči, koji može biti i sasvim sličan obliku ranijeg suda, ali materijali od kojih su napravljeni potpuno su različiti — terakota i bronza, srebro i kristal! Dakako, svaki ima svoju vrednost (mi ne mislimo da ih važemo), ali su to u svakom slučaju dve vrednosti. I sasvim je jasno što je tako. Nova sadržina, za toliko koliko je nova, našla je i svoju formu. Bilo je već reči zašto naš pesnik boj na Loznici i Čupića nije mogao opevati onako kako je to činio njegov predak gudeći o Starini Novaku i Romaniji (glava: Rođenje pesnika).
 
Ničeg pogrešnijeg ne bi bilo no originalnost jednog pesnika uslovljavati zahtevom da polupa stare, učiteljeve kalupe i sačini nove za svoje proizvode. Da klasični deseterac i govorni jezik zameni nekim drugim metrom i rečnikom. (Savremenik Sima Sarajlija potpuno je propao pri takvom pokušaju.) Jer, ni sredina ni pesnik za druge oblike nisu znali, niti su za promenom osećali potrebu; uz to, književno delo kao proizvod za sebe i pesniku i slušaocu bio je stran pojam, — ono je imalo samo svoju elementarnu upotrebnu vrednost. I time su obe ove strane bile zadovoljene. Sve drugo što se u takvom stanju dalo izmeniti, Višnjić je učinio. Zažario i oplemenio materijal, izazvao nov zvuk, aktuelizirao fabulu i ispričao je svojim jezikom.
 
Ove okolnosti će nam ukazati i na mesto Višnjićevo u našoj kulturi i književnosti. Ono je na onoj granici od koje je toliko mnogo novosti krenulo u život našeg naroda. Ali novosti sa jakim crtama svoga očinstva. Bilo je to, prvo, novo društvo i njegova vlast sa mnogim preostalim nepravdama i svirepostima. Bila je to Dositejeva prosvetiteljska misao prilagođena narodnoj basni. Vukova nauka izlagana jezikom podrinskog čobanina. I bio je to, najzad, Filip Višnjić, pevač novih sadržaja sa starinskim instrumentom u rukama.
 
Od njih je otpočelo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Jun 12, 2013, 11:24:10 pm »

**
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO



01 Godina Višnjićeva rođenja utvrđuje se po tome što je Lukijan Mušicki čuo od Filipa 1817 da mu je tad bilo 50.

02 Bosanske (turske i franjevačke) hronike iz tih godina krcate su vestima o raznim epidemijama. "Spomenute godine, godine 1781 pomrije mnogo nestašne djece i mnogo porodilja... Godine 1782 pojaviše se ospice. U spomenutoj godini je pomrlo mnogo djece od ospica. Kuga se pokaza o Ilijinu-dne... zatim prestade, zato što djeca od ospica mru, jer ne mogu biti dvije vatre na jednom mjestu" — beleži letopisac Mula Mustafa Bašeskija. A franjevac Mijo Batinić kaže: "Tožde leto (1763) bist na Bosni kuga i pomori bez čisla gradove turske i hristijanske maale i sela". "Na 1763 leto meseca avgusta šesti dan kako udari astaluk u Gacko, gorko pomori, ko se razbolje malo prebolje". "1764 kuga moraše po svetu, ni osta dete, ni žena, ni čoek, sve pomori. Bežaše u planinu čeljad, dojde kuga u planinu, pa pomori, nema ko kopat". — Po jednom računu, u Bosni je u XVIII veku bilo 28 epidemičnih godina, a pojedine pošasti trajale su po nekoliko leta bez prekida. [D-r Risto Jeremić: Prilozi istoriji zdravstvenih i medicinskih prilika Bosne i Hercegovine, str. 18, 20, 21.]

Kako su se u Srbiji pamtile epidemije koje su dolazile iz turskih krajeva i kakve su se mere protivu njih preduzimale govori nam Karađorđevo pismo Proti Matiji od 17 februara 1812:

"Благородни Г. оче Прото и Г. Войвода Евреме Здравствуйте!

... Вама препоручуемъ да како ово писмо примите таки докле е Ваша команда тврде и честе страже да наредите и сасвимъ границу затворите са турцима, що се овамо понесе нища да се неприма а одовуда у турску кои понесе све у беглук узети, загцо се у Стамболу и у турской велика болестъ появила чума зато тврдо затворите щоно рећи ни птица да непрође нити кои да се састае са онимъ людима кои су у турцима за живот, кои би се такови уватiо свой животъ оће изгубити А и она Старешина под коiомъ се командомъ то нађе оће каштигованъ бити, зато шо тврђе можете стегните, сохрани Боже да такова болестъ у Сербию неби прешла" .... [Golubica V, str. 193-194. — Napomena: zapete su naše.]

A jedan mnogo stariji zapis veli: "Godine 1739 bist kuga po Serviji, mnogo preterpe i terpi jadna Servija i Mačva". [D-r Risto Jeremić: Zdravstvene prilike u jugoslovenskim zemljama do kraja XIX veka, str. 17.]

03 Lukijan Mušicki: Filip Višnjić 1817, delo: O Prvom srpskom ustanku — neobjavljena građa str. 96, Beograd 1954.

04 Lukijan Mušicki — navedeno delo; b) Sveoci narodnog predanja oko groba Filipa Višnjića, str. VII, Ilok 1887; v) Vuk St. Karacić: Srpske narodne pjesme, knj. IV str. XII, Beograd 1896.

05 Za ovo i ostada Višnjićeva putovanja treba pogledati priloženu kartu.

06 Meho Orugdžić pominje se u Višnjićevoj pesmi Miloš Stojićević i Meho Orugdžić (dvoboj); Mula Ahmed u Knez-Ivanu Kneževiću; Osman Amidžić u Staniću Stanojlu; Omer Ismić u Staniću Stanojlu; Gliban-barjaktar u Boju na Čokešini; Omer-aga iz Brčkog u Bjelić Ignjatiju; Dervent-kapetan u Boju na Mišaru; Dedo od Gradačca u Boju na Mišaru; Osman-barjaktar u pesmi Luko Lazarević i Pejzo.

07 Karadžić: Srpske narodne pjesme, knj. IV, str. XII.

08 Navedeni  S v e o c i, pričanja Sime Stanišića, Milana Ćemerlića, Čede Radišića.

09 Ali-paša Vidajić pominje se u pesmama Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo; kapetan Mehmed Vidajić u Boju na Salašu i Boju na Mišaru; Hasan-barjaktar u Boju na Čokešini; Derviš-aga u Boju na Čokešini; Omer Belegija u Staniću Stanojlu; Kulin-kapetan u Knez-Ivanu Kneževiću, Boju na Mišaru i Milošu Stojićeviću i Mehi Orugdžiću; Tuzla-kapetan u Luki Lazareviću i Pejzi; Mula efendija iz Tuzle u Bjelić Ignjatiju; Mula Sarajlija u Boju na Mišaru; Sinan-paša Sijerčić u Boju na Mišaru.

10 Navedeni  S v e o c i, poručnik Nemerlić str. V, zemljoradnik Radišić str. VII.

11 Navedeni  S v e o c i, str. VIII.

12 Sima Sarajlija peva u  S e r b i a n c i  (čast III, str. 74-75, Lipiska 1826) kako je Filip Višnjić, videvši zabrinutu vojsku i vojvode, rekao Luki Lazareviću u Badovincima da se ne stara kako će dočekati Turke. Neka samo skupi ovakvih sto slepaca, pa neka ih posadi na neuke ždrepce i svakom u ruku da sablju i uputi ih u pravcu Turaka, pa će videti šta će biti; a potom, neka za njima grunu ostali. To osokoli i vojvode i vojsku.

13 U tim smutnim i surovim vremenima zločin svake vrste bio se neverovatno razmnožio. Bilo ga je mnogo i u Srbiji. Ni prosjaci nisu pošteđivani. Ustaničke vlasti zločine su svirepo suzbijale. U Karađorđevom  D e l o v o d n o m  p r o t o k o l u  nalazimo uputstvo za jednu takvu presudu: "Za Petka, koi-e slepce poarao, i nalazim za dobro da sazove (te) vilaet, pak da mu oči izvadite"... [Д. протоколъ, № 887, Београд 1848.]

14 Kasnijim prebeglicama, iz 1812 i 1813 godine, ustaničke vlasti daju privremeno zemlju u starim naseljima i nalažu im da najesen odlaze u stalna boravišta, u Lešnicu: "... .......

15 Karađorđevo pismo od 8 oktobra iz Loznice:

"Благородни Господару Милане Обреновићу и Господару Миленко Стоиковићу и Господару Петре Ѳеодоровићу Здравствуите!

Являм вама како су били Турци од босне силно навалили и млого щете учинили кое мислим да сте се и дамно за све изв стили, Лозницу Главно место умуасерили у коим е бiо Господар воивода Антонiе Богићевић са 1200 воиника, и у муасери били су 12 дана и били су Турци топовима и кумбарама — са свiю страна но слава Богу нiе млого щете било, ми смо им с воиском у помоћ дошли са Грагуевачком, смедеревачком, Грочанском и са Београдском и састали се са Господаром Яковом и са Господаром Луком Лазаревићем, и доћемо сви с воискама до турака близу пол сата и ноћом шанац начинимо октобра 5. дня у и ютру рано на нас Турци изаћу и сретну те се онда жестоко с Турцима побiемо и турке надбiемо, и терамо и до дрине до нiови шанаца и у све нiове шанце што су били око Лознице ми ућемо и доста турака убiемо и то исто вече како се наша воиска сва искупи прићемо близу Турака и око нiова шанца наше шанце изградимо... ...........

16 Sima Sarajlija znao je za ovaj događaj u Filipovu životu i na svoj ga način zabeležio:

Како свагда, так и овди сада
Много реди огризо iе ватру
Обсаденiа Филип са воiницма,
Сам нехотiев надво изилазит;
Шта куршума набрао би кадшто
У Лозници сiедећ пiевушећи
Све iунаштва, и меiдане разне
Посред града забалiаiућ браћу,
И дружину, та и сине свое,
Кад наiжешће насрћу их Турци:
"Ха iунаци! Сви за светле пушке,
Ви за пушке, а iа ћу за гусле..."

(Сербианка, част III, стр. 76.)

17 Originalne pesme Filipa Višnjića su: 1. Početak bune protiv dahija, 629 stihova; 2. Boj na Čokešini, 327 st.; 3. Uzimanje Užica, 54 st.; 4. Boj na Salašu, 452 st.; 5. Knez Ivan Knežević, 268 st.; 6. Boj na Mišaru, 189 st.; 7. Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, 348 st.; 8. Boj na Loznici, 634 st.; 9. Luko Lazarević i Pejzo, 389 st.; 10. Bjelić Ignjatije, 413 st.; 11. Hvala Čupićeva, 108 st.; 12. Lazar Mutap i Arapin, 449 st.; i 13. Stanić Stanojlo, 164 stiha; a stare prerađene: 1. Smrt Marka Kraljevića, 166 st.; 2. Sveti Savo i Hasan-paša, 167 st.; 3. Opet Sveti Savo, 54 st.; 4. Bajo Pivljanin i Beg Ljubović, 189 stihova.

18 Koga danas privlače stihotvorenija Sime Sarajlije o događajima Prvog srpskog ustanka, ili ... Gavrila Kovačevića? Mrtvi su to spisi, prvo zbog otsustva poetskih kvaliteta, a onda plitkosti društvene misli. U ruke će ih uzimati samo istoričari u potrazi za nekim podatkom.

19 Prota Matej Nenadović: Celokupna dela, izd. "Narodne prosvete", Beograd, u redakciji Vlad. Ćorovića.

20 Podrinsko je ratište usto bilo jedno od najkrvavijih u Ustanku. Hronika o njemu kaže:

"Иначе су се непрестано били, тако, да за неколико година нiе се у Мачви сеяло, нити се чуо петао у ньой, докъ нiе Караћорће Турке из Србiе истерао... Кроз 7 година умрло е само 7 людiй на поняви кодъ куће у два села: Новом Селу и Прнявору, а 207 е погинуло на бою". [Glasnik Družtva srpske slovesnosti, sv. III, str. 138.)

21 Sima M. Sarajlija: navedeno delo i stranice.

22 Potpunije o potražnji i cenjenju guslara:

"U Loznici 1807. godine, kad sam bio pisar kod G. Jakova Nenadovića, slabo se kad ručalo ili večeralo bez pevača (i budući, da je i G. prota Nenadović rado slušao junačke pesme, tako su nam kapetani izabirali i dovodili najbolje pevače iz njiovi kumpanija); a u Kladovu i u Brzoj palanci imao sam gusle u kući, i, osim različni vojnika, koji su mi pevali, jedno momče iz naije Šabačke najviše smo zato držali u službi (kao kuvara), što je vrlo lepo znalo uz gusle pevati". [Vuk St. Karadžić: Srpske narodne pjesme, knj. IV, str. XXXIV, izdanje 1896.]

23 Višnjićevo sagledanje ova dva turska lika ima svog oslonca i u savremenim dokumentima. Mehmed-agu kao silovitog ubicu opisao je i Prota Matija u "Memoarima", a da je starac Fočo zaista bio protivu masovne seče potvrdu nalazimo i u jednom izveštaju austrijske obaveštajne službe otposlanom iz Zemuna prvih dana Ustanka, 14 marta 1804. U tom izveštaju stoji: "Der alte Focsogly hat lhnen dieses sehr widerrothen und versichert, dass wie sie dieses nur in einem Dorfe ausüben werden, die ganze Chriisten Masse hieriiber aufstehen und diess die Stürmung von Bellgrad nach sich ziehen wird". [Aleksa Ivić: Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, knj. I, broj 12, izdanje Akademije nauka, Beograd 1935.]

24 Vuk Karadžić je odlično poznavao Đorđa Ćurčiju, jer je jedno vreme 1804 bio pisar u njegovoj vojsci. U "Prvoj godini srpskog vojevanja na daije" Vuk je izložio celu biografiju ovog harambaše. Što se tiče boja na Čokešini, njegov opis potpuno se slaže s Višnjićevim (izuzev pijanstva braće Nedića), tako da se dobija utisak kao da su se jedan na drugog ugledali. Razloga, međutim, za to nije bilo. Vuk je lično znao sve što mu je bilo potrebno, a Višnjić se njegovim poznavanjem nije mogao poslužiti. To su dva samostalna iako identična svedočanstva o istom događaju, dokaz više za verodostojnost i jednog i drugog. Najpoetičnije mesto Višnjićeve pesme kod Vuka je ovako pretstavljeno: "Kad Jakov tako bez vojske dođe u Čokešinu, Ćurćija ga zapita: "Kamo ti vojska?" A kad mu on kaže, da više vojske ne će doći, i da nije ni potrebno, onda Ćurćija stane kazivati, kako je on tajno bio u Lješnici, i kako Turaka ima mlogo, i kako su naumili, da zapale Čokešinu itd. Nego, veli, ako sad više vojske ne može doći, a mi da se uklonimo, da ne ginemo ludo bez nevolje, pa ako Turci zapale namastir, narod će ga opet načiniti, kao što je i do sad gradio; ali mi kad izginemo oko tije zidina, nas ne može niko povratiti i pograditi..— Vuk zatim kazuje kako je Jakov uvredio i sramotio Ćurčiju ("s Turcima boj biti nije babe prljiti po mraku"), i sve kao u pesmi. [Vidi Vukovu "Prvu godinu srpskog vojevanja na daije", Istoriski i etnografski spisi, str. 21-23, izdanje 1898.]

25 Karađorđe je red i odgovornost žestokim merama zavodio. Danas te akte treba pre razumeti nego ih osuđivati. Evo nekoliko primera za različite vrste dela: .........

26 Po pričanju Janićija Đurića, Karađorđe i Aganlija sastali su se između dveju vojsaka međusobno udaljenih za puškomet, i dugo razgovarali. Karađorđe je iznosio razloge zašta se narod digao na oružje, a Aganlija ga je uveravao da zuluma, subaša i hanova više po zemlji neće biti i obećavao mu 500 kesa novca samo da se umiri i rapusti narod kućama. U tom, posle mnogo reči i s jedne i druge strane, "pukne jedna puška u selu od Aganlini vojnika, a vojska Karađorđeva pomisli da Turci ne gađaše Karađorđa, pak grne kao vatra i, ugledavši Turke, opale nekoliko pušaka na Turke i ubiju kod Aganlije stojeća Aganlina Arapina, Aganliju rane u nogu i još nekoliko Turaka rane. Tako isto i turska nekoliko pušaka opale na Srbe stojeće oko Karađorđa i ubiju jednoga momka Karađorđeva po imenu Jovana Đavurovića iz Baroševca, i rane u glavu ajduk-Stanoja Glavaša. Karađorđe jednim stojim glasom ustavi svoju vojsku i utiša, te stane kao kap vode. Tako isto i Aganlini gavazi i momci polete po turskoj vojski i buna se utiša za minut". Razgovor ovako prekinut više se ne nastavi, ali ni do sukoba ne dođe. Karađorđe s vojskom ode u Rogaču, Aganlija iste noći u Beograd.

Petar Jokić isti događaj ovako pretstavlja: "Odatle se krenemo (iz Rogače) te u Drlupu. Opet udari sneg, rekao bi iz neba i iz zemlje. Kuća Janka Jovića bejaše u Drlupi na kraju sela, ovamo do Rogače. Mi odovud sve bliže dok dođosmo baš nad kuću. Više kuće bejaše njiva; tu imaše nekakav plot i jedna klada. Karađorđe reče Stanoju da s konjanicima ode dole, a nas šestorica i Karađorđe sedmi sedosmo za onu kladu. U tom dole, od Stanojeve strane prepucaše puške, a i mi opalismo na one Turke koji behu blizu nas. Karađorđu zakisla puška pa je podasipa, a mi punimo puške dok iz kuće iziđe jedan Turčin, ogrnuo ćurak na leđa. Karađorđe povika:

— Udrite, po duši ga, ono je Aganlija! — Mi pripucasmo onamo na njega, ali puška Sime Beljakovića zasta, pa tek posle naših pušaka puče. Onaj se Turčin odmah vrati u kuću i rukav mu od ćurka udari u vrata, a on se malo zadrža onde na ulasku. Turci se, međutim, dohvatiše konja..." Dalje priča kako se; njih sedmorica spustiše u potok, u zasedu, pa uz brdo ka Stanoju koga nađu ranjena u glavu. Borbe više nije bilo. Turci su utekli ka Beogradu. Jedan seljak došao je Karađorđu i javio da je ono zaista bio Aganlija i da ga je ranila ona zakasnela puška u nogu. [Pričanja savremenika o Prvom ustanku, str. 58-59 i 108-109. Izdanje "Prosvete" 1954.]

"Otac moj na Ub, a Đorđe u Šarbane na ručak. Stigne ga vojska, malo se popuškaraju, a oni ostave ručak; dođu u Kalenić. Otac moj za njima, stigne i' blizo Kolubare, i pomalo se puškaraju, kao đoja jedan drugoga plaše: ovaj da oni brže begaju, a onaj drugi plaši da ovi ne pristupaju bliže. Dok Crnoga Đorđa četa moga oca buljubašu, Nikolicu iz Crvene Jabuke, ubije na mestu i više rane momaka. Moj otac, ugledavši svoga vrsnoga buljubašu Nikolicu mrtva pokraj sebe, ražljuti se, i da ga osveti poviče: "Plotun, i juriš junaci!" Vojnici, kao što su u frajkoru egzercirali i znadu šta je plotun, obale mnoge puške. Tu ubiju Karađorševa jednoga momka na mesto, i Karađorđa samoga rane u ruku u dlan. Probiju mu dlan, od koje rane Karađorđe je u ruku sakat ostao"...

Nešto dalje:

"Sad moj otac kad u Kolubari dozna, da će Vrbica od Kaone preko Brankovine proći, po'ita iz Kolubare sa četom da ga preteče, no kad dođe kući, a Vrbica izmakao i otišao Bogovađi. Moj otac zadrži se u Bogovaši, i poruči da mu jošte vojske dođe, pak onda se krene na Klještevicu, gde kažu da je zbeg bio, govoreći: "Ajte, junaci, da i' pitamo, kako mogu čete preko Valjevske prevoditi, i da im pokažemo da sam ja sad gospodar Valjevske". [Prota Matej Nenadović: Celokupna dela, izdanje "Narodne prosvete", str. 256-257 i 260-261.]

"Narod pak, kome je zulum i onako bio dodijao, stane se većma i većma buniti: ne znajući niko, za što Turci sijeku, svaki se morao bojati, da i na njega red ne dođe. Kad se već stane brojiti: ovoga su posjekli, onoga ubili iz puške, onoga zatvorili, onoga nijesu našli kod kuće, ovaj utekao, a onaj se sakrio; onda ovi bjegunci stanu tražiti jedan drugoga. Tako se sastanu Crni Đorđije i Janko Katić (bivši buljubaša za vremena Adži-Mustajpašina, iz naije Bijogradske iz sela Rogače) i Vaso Čarapić (kome su brata ubili) sa mnogim drugim bjeguncima; pok još stanu istraživati i pribirati k sebi i ajduke"... [Vuk St. Karadžić: Sakupljeni istoriski i etnografski spisi I, str. 12.]

29 S. K. Glasnik XVIII, 1907, str. 663, 769 (Memoar mitropolita Stratimirovića iz 1804).

30 M. Vukićević: Karađorđe I, str. 404.

31 Milenko Vukićević u Glasniku zemaljskog muzeja, 1901, str. 322 i dalje; Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, br. 3831.

32 "Многи су Турци попрелазили у Немачку, но и овде су iй са Мишара стигли Срби, нарочито Мутапъ и Цинцар Янко, кои е четиръ бега тамо погубio''. [Pričao biv. barjaktar u Mišarskom boju Sekula Gavrilović iz Miokusa, — Glasnik Družtva srbske slovesnosti, sv. III, str. 134.]

33 Savremeni izvori nam govore da okrutnost nije bila strana borcima za slobodu. Od mnogih, evo dva-tri primera:

"Mrtvace Srbi ukopaše, a turske, koi nisu odnešeni, ostaviše pošto im glave oko šaranpova podigoše i natakoše". [Boj na Ivankovcu, Glasnik Družtva srbske slovesnosti, sv. III, str. 169.]

"Vojska se naša stavi u red sraženija i pođe protiv Turaka. Turci su napadali na šanac Popov, no kako se ova vojska primakne, Turci ostave šanac i okrenu se svi na Karađorđa. Ovde ji dočekaju regularni naši soldati postojano i kako prospu jedan plotun i drugi, Turci se uskomešaju. Nato Karađorđe previče: Juriš, junaci! — gdi se naklope naši konjanici a uteku turski. I pešak sasvim ostane na polju.

Karađorđe je zapovedio da se glave donesu u Senicu. I tako soverši se ovaj boj. Glave su doneli, no nije bilo dosta kočića da se sve ponabijaju, već su onako nameštene u paradu, a čislom ako će jedna manje od 2.500". [Boj na Senici, Pričanja savremenika o Prvom srpskom ustanku, izdanje "Prosvete", str. 201.]

34 .............

35 Navedeni S v e o c i, str. I.

36 Vuk St. Karadžić: Srpske narodne pjesme, knj. IV, str. XII (izdanje 1896).

37 "Ja pređem na Kupinovu. Čujem da je Verhovni Vožd u manastiru Feneku. Otiđem njemu, gde su bili i sveti kralj studenički* i svi kaluđeri. Na večeri napi jedan od kaluđera: "U zdravlje Vrhovnoga Vožda gospodara Đorđa Petrovića, komendanta srpskago!" — a on siroma briznu plakati i suzama lice mu se obli. Daj mi sad onoga junaka i inoverca, koga se ništa ne kasa kao nas, da se drži i ne zaplače, ako ima i kameno srce. Sva se večera u plačevno pozorije obrati... Odemo u sobu gdi se kafa pije. Studenički arhimandrit Melentije stari Vasilije i Samuil. Siroma Verhovni Vožd, sve jednako jecajući i držeći ruku na očima, na stolici sedi. Ja uprav da kažem od plača jedva sam progovarao za utešiti Vožda..[Prota Matej Nenadović: Celokupna dela, izdanje "Narodne prosvete" str. 248.]

38 Sima Stanišić iz Grka — navedeni  S v e o c i, str. I.

39 Navedeni  S v e o c i, str. VII.

40 Navedeni  S v e o c i, str. VIII.

41 Vuk St. Karadžić: Prepiska, knj. II, str. 146.

42 Isto.

43 Isto delo, str. 103.

44 Navedeni  S v e o c i, str. VII.

45 Između ostalih, naročito su izrazito "narodne" Njegoševe pesme: Boj na Martiniće, Bjelice, Kavajka, Pjesna za Vida i Mirčetu, Kula Vurišića i Čardak Aleksića.

46 Vukova prepiska, knj. VI, str. 359 (izdanje 1912).

47 Vukova prepiska, knj. VI, str. 367-8, izdanje isto.

48 ..............

* Mošti Stevana Prvovenčanog.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Jun 22, 2013, 02:06:03 pm »

 *
 FILIP VIŠNJIĆ


 POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

 Bože mili! Čuda velikoga!
 Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
 Po Srbiji zemlji da prevrne
 I da druga postane sudija,
 Tu knezovi nisu radi kavzi,;
 Nit' su radi Turci izjelice,
 Al' je rada sirotinja raja,
 Koja globa davati ne može,
 Ni trpiti Turskoga zuluma;
 I radi su Božij ugodnici,;
 Jer je krvca iz zemlje provrela,
 Zeman doš'o valja vojevati,
 Za krst časni krvcu proljevati,
 Svaki svoje da pokaje stare.
 Nebom sveci staše vojevati;
 I prilike različne metati
 Viš' Srbije po nebu vedrome;
 'Vaku prvu priliku vrgoše:
 Od Tripuna do svetoga Đurđa
 Svaku noćcu mesec se vataše,;
 Da se Srblji na oružje dižu,
 Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.
 Drugu sveci vrgoše priliku:
 Od Đurđeva do Dmitrova dana
 Sve barjaci krvavi idoše;
 Viš' Srbije na nebu vedrome,
 Da se Srblji na oružje dižu,
 Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.
 Treću sveci vrgoše priliku:
 Grom zagrmi na svetoga Savu;
 Usred zime, kad mu vreme nije,
 Sinu munja na časne verige,
 Potrese se zemlja od istoka,
 Da se Srblji na oružje dižu,
 Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.;
 A četvrtu vrgoše priliku:
 Viš' Srbije na nebu vedrome
 Uvati se sunce u proljeće,
 U proljeće na svetog Tripuna,
 Jedan danak tri puta se vata,;
 A tri puta igra na istoku.
 To gledaju Turci Bijograci,
 I na grada svi sedam dahija:
 Aganlija i Kučuk-Alija,
 I dva brata, dva Fočića mlada,;
 Mehmed-aga i šnjime Mus-aga,
 Mula Jusuf veliki dahija,
 Derviš-aga gracki taindžija,
 Starac Fočo od stotine ljeta,
 Sve sedam se sastalo dahija;
 Bijogradu na Stambol-kapiji,
 Ogrnuli skerletne binjiše,
 Suze rone, a prilike glede:
 "Ala kardaš! Čudnijeh prilika"
 "Ono, joldaš, po nas dobro nije.";
 Pa od jada svi sedam dahija
 Načiniše od stakla tepsiju,
 Zagrabiše vode iz Dunava,
 Na Nebojšu kulu iznesoše,
 Navrh kule vrgoše tepsiju,;
 U tepsiju zv'jezde povataše,
 Da gledaju nebeske prilike,
 Što će njima biti do pošljetka,
 Oko nje se sastaše dahije,
 Nad tepsijom lice ogledaše;;
 Kad dahije lice ogledaše,
 Sve dahije očima viđeše,
 Ni na jednom glave ne bijaše.
 Kad to viđe sve sedam dahija,
 Potegoše nadžak od čelika,;
 Te razbiše od stakla tepsiju,
 Baciše je niz bijelu kulu,
 Niz bijelu kulu u Dunavo,
 Od tepsije nek potroška nema,
 Pa od jada svi sedam dahija;
 Pošetaše brižni neveseli
 Niz Nebojšu kulu Jakšićevu,
 Odšetaše u kavu veliku,
 Pak sjedoše po kavi velikoj,
 Sve sjedoše po kavi velikoj,
 Sve sjedoše jedan do drugoga,;
 Starca Foču vrgli u začelje,
 Bijela mu brada do pojasa,
 Pak povika sve sedam dahija:
 "K nama brže, hodže i 'vaizi!
 "Ponesite knjige indžijele,
 "Te gledajte, što vam knjige kažu,
 "Što će nama biti do pošljetka."
 Potekoše hodže i 'vaizi,
 Donesoše knjige indžijele;
 Knjige glede, grozne suze rone,;
 Dahijama ovako govore:
 "Turci, braćo, sve sedam dahija"
 'Vako nama indžijeli kažu:
 "Kad su 'nake bivale prilike
 "Viš' Srbije po nebu vedrome,;
 "Ev' od onda pet stotin' godina,
 "Tad je Srpsko poginulo carstvo,
 "Mi smo onda carstvo zadobili,
 "I dva vlaška cara pogubili:
 "Konstantina nasred Carigrada;
 "Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
 "I Lazara na polju Kosovu;
 "Miloš ubi za Lazu Murata,
 "Al' ga dobro Miloš ne potuče,
 "Već sve Murat u životu bješe,;
 "Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,
 "Onda sebi vezire doziva:
 "Turci braćo, lale i veziri!
 "Ja umrijeh, vama dobih carstvo,
 "Nego ovo mene poslušajte,;
 "Da vam carstvo dugovječno bude:
 "Vi nemojte raji gorki biti,
 "Veće raji vrlo dobri bud'te;
 "Nek je harač petnaest dinari,
 "Nek je harač i trideset dinari;;
 "Ne iznos'te globa ni poreza,
 "Ne iznos'te na raju bijeda;
 "Ne dirajte u njihove crkve,
 "Ni u zakon, niti u poštenje;
 "Ne ćerajte osvete na raji,;
 "Što je mene Miloš rasporio,
 "To je sreća vojnička don'jela:
 "Ne može se carstvo zadobiti,
 "Na dušeku sve duvan pušeći;
 "Vi nemojte raju razgoniti;
 "Po šumama, da od vas zazire,
 "Nego paz'te raju k'o sinove,
 "Tako će vam dugo biti carstvo;
 "Ako l' mene to ne poslušate,
 "Već počnete zulum činit' raji,;
 "Vi ćet' onda izgubiti carstvo. -
"Car umrije, a mi ostadosmo,
 "I mi našeg cara ne slušasmo,
 "Već veliki zulum podigosmo:
 "Pogazismo njihovo poštenje,;
 "Svakojake b'jede iznosismo,
 "I grijotu Bogu učinismo,
 "Sad su 'nake postale prilike,
 "Sad će netko izgubiti carstvo;;
 "Ne bojte se kralja ni jednoga,
 "Kralj, na cara udariti ne će,
 "Niti može kraljevstvo na carstvo,
 "Jer je tako od Boga postalo;
 "Čuvajte se raje sirotinje;;
 "Kad ustane kuka i motika,
 "Biće Turkom po Mediji muka,
 "U Šamu će kade proplakati,
 "Jera će ih raja ucv'jeliti.
 "Turci braćo sve sedam dahija!;
 "Tako naši indžijeli kažu,
 "Da će vaše kuće pogoreti,
 "Vi dahije glave pogubiti;
 "Iz ognjišta pronić' će vam trava,
 "A munare popast' paučina,;
 "Ne će imat' ko jezan učiti;
 "Kud su naši drumi i kaldrme,
 "I kuda su Turci prolazili
 "I s konjskijem pločam' zadirali,
 "Iz klina će proniknuti trava,;
 "Drumovi će poželjet' Turaka,
 "A Turaka nigde biti ne će,
 "Tako knjige indžijeli kažu."
 Kad to čuše svi sedam dahija,
 Sve dahije nikom ponikoše,;
 I preda se u zemlju poglaše,
 S knjigom ne zna niko besjediti,
 Ni kako će knjizi odkazati.
 Starac Fočo podavio bradu,
 Pa je b'jelu sa zubima grize,;
 Ni on ne zna s knjigom besjediti,
 Već se i on tome poslu čudi;
 Ne poniče Fočić Mehmed-aga,
 Ne poniče, već junak pokliče:
 "Dišer more, hodže i vaizi!;
 "Molt'te Boga i jezan učite
 "Svaki danak a sve po pet puta,
 "Ne brin'te se nama dahijama:
 "Dok je nama zdravlja i pameti,
 "I dok nam je biogradskog grada,;
 "Mi smo kadri upraviti gradom,
 "Oko grada sirotinjom rajom.
 "Kad kraljevi na nas vojštit' ne će,
 "Kako će nam raja dosaditi,
 "Kad nas ima u sedam dahija,;
 "U svakoga po magaza blaga?
 "Kakva blaga? Sve meka dukata,
 "A sve pusta blaga ležećega;
 "U nas, braćo, četiri dahije,
 "Aganlije i Kučuk-Alije,;
 "I u mene i Mula-Jusufa,
 "U svakoga ima pusta blaga
 "Nebrojena po dvije magaze;
 "Nas četiri kada ustanemo,
 "Ustanemo na noge lagane,;
 "A magaze s blagom otvorimo,
 "Prosućemo rušpe po kaldrmi,
 "Na dukate pokupiti vojsku;
 "Nas četiri velike dahije
 "Na četvero razd'jeliti vojsku,;
 "Na četvero k'o četiri brata,
 "Poći ćemo iz našega grda
 "Kroz našije sedamn'est nahija,
 "Isjeć' ćemo sve Srpske knezove,
 "Sve knezove, Srpske poglavice,;
 "I kmetove, što su za potrebe,
 "I popove Srpske učitelje,
 "Samo ludu đecu ostaviti,
 "Ludu đecu od sedam godina,
 "Pak će ona prava biti raja,;
 "I dobro će Turke poslužiti.
 "Dok pogubim kneza Palaliju
 "Iz lijepa sela Begaljice,
 "On je paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim i Jovana kneza;
 "Iz Landova sela malenoga,
 "On je paša, a ja sam subaša;
 "I Stanoja kneza iz Zeoka,
 "On je paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim Stevu Jakovljeva;
 "Iz Lijevča gn'jezda hajdučkoga,
 "On je paša, a ja sam subaša;
 "I Jovana kneza iz Krsnice.
 "Dok pogubim do dva Čarapića
 "Iz potoka B'jelog od Avale,;
 "Koj' su kadri na Vračar izići,
 "U Biograd Turke zatvoriti,
 "On je' paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim Crnoga Đorđija
 "Iz Topole sela ponosita,;
 "Koji s Bečkim trguje ćesarom,
 "On je kadar svu džebanu kupit'
 "Od bijela grada Varadina,
 "I oružje, što je za potrebe,
 "On je kadar na nas zavojštiti,;
 "On caruje, a ja subašujem.
 "Dok pogubim protopop' Nikolu
 "Iz lijepa sela Ritopeka,
 On pašuje, a ja subašujem.
 "Dok pogubim Đorđija Guzonju;
 "I njegova brata Arsenija
 "Iz lijepa sela Željeznika,
 "Koj' je kadar Topčider zatvorit':
 "Dok pogubim protopopa Marka
 "Iz lijepa sela Ostružnice,;
 "On je paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim do dva igumana,
 "Adži-Đeru i Adži-Ruvima,
 "Koji znadu zlato rastapati
 "I sa njime sitne knjige pisat',;
 "Nas dahije caru opadati,
 "Oko sebe raju sjetovati,
 "Oni paše, a mi smo subaše.
 "Dok pogubim Birčanin-Iliju,
 "Obor-kneza ispod Međednika,;
 "Evo ima tri godine dana,
 "Od kako se vrlo posilio:
 "Kudgođ ide, sve kr'ata jaše,
 "A drugoga u povodu vodi;
 "On buzdovan o unkašu nosi,;
 "A brkove pod kalpakom drži,
 "On Turčinu ne da u knežinu,
 "Kad Turčina u knežini nađe,
 "Topuzom mu rebra isprebija,
 "A kad Turčin stane umirati,;
 "A on viče na svoje hajduke:
 ""More, sluge! tamo pašče bac'te,
 ""Đe mu gavran kosti naći ne će.""
 "A kad nama porezu donese,
 "Pod oružjem na divan iziđe,;
 "Desnu ruku na jatagan metne,
 "A lijevom porezu dodaje:
 ""Mehmed-aga, eto ti poreze,
 ""Sirotinja te je pozdravila,
 ""Više tebi davati ne može."";
 "Ja porezu započnem brojiti,
 "A on na me očima strijelja:
 ""Mehmed-aga! zar ćeš je brojiti?
 ""Ta ja sam je jednom izbrojio.""
 "A ja više brojiti ne smijem,;
 "Već porezu ukraj sebe bacim,
 "Jedva čekam, da se skine b'jeda,
 "Jer ne mogu da gledam u njega;
 "On je paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim kneza Grbovića;
 "Iz lijepa sela Mratišića,
 "On je paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim i Aleksu kneza
 "Iz lijepa sela Brankovine,
 "I Jakova brata Aleksina:;
 "Car i ćesar kad se zavadiše,
 "Kod ćesara obršteri biše,
 "I nosiše od zlata kaškete,
 "Popl 'jeniše sve Turske palanke,
 "Porobiše, vatrom popališe,;
 "Car i ćesar kad mir učiniše,
 "A oni se caru predadoše.
 "I kod cara knezovi postaše,
 "Mloge Turke caru opadaše,
 "Sedam paša, što su opadnuli,;
 "Opadnuli, pa ih pomorili;
 "Oni paše, a mi smo subaše.
 "Dok pogubim kneza Tavnavskoga,
 "Iz Ljutica Stanka obor-kneza;
 "Dok pogubim kneza Mačvanskoga,;
 "S Bogatića Martinović-Lazu,
 "On je paša, a ja sam subaša.
 "Dok pogubim kneza Pocerskoga,
 "S Metkovića Ružičić-Mijajla,
 "On je paša, a ja sam subaša.;
 "Dok zapalim Raču ukraj Drine,
 "I pogubim Adži-Melentija,
 "Koj' je iš'o preko mora sinjeg,
 "Te je vlašku ćabu polazio,
 "Pak se uzgred u Stambol svratio,;
 "I od cara ferman izlagao
 "Za stotinu žutijeh dukata,
 "Da vlasima bogomolju gradi,
 "Da je gradi za sedam godina,
 "Načini je za godinu dana,;
 "Evo ima šest godina dana
 "Kako zida pokraj ckrve kule,
 "A u kule nabavlja džebanu
 "I po mraku topove privlači;
 "Vidiš, joldaš, da se nečem' nada!;
 "Pak ćem' onda zaći kroz nahije,
 "Te isjeći sve Srpske kmetove,
 "Kako bi nam raja dodijala?"
 Sve dahije na noge skočiše,
 Memed-agi svi se pokloniše:;
 "Fala joldaš, Fočić Memed-aga!
 "Tvoja pamet pašovati može,
 "Mi ćemo te pašom učiniti,
 "Tebe ćemo svagđe poslušati."
 Starac Foča poče govoriti:;
 "Nuto momka! i nuto pameti!
 "S kojom riječi na pašaluk sjede!
 "Uzmi sinko, Fočić Mehmed-aga,
 "Uzmi slame u bijelu ruku,
 "Mani slamom preko vatre žive:;
 "Il' ćeš vatru sa tim ugasiti,
 "Ili ćeš je većma raspaliti?
 "Vi možete, i Bog vam je dao,
 "Tako silnu pokupiti vojsku,
 "I poć'ćete, sinko, kroz nahije;;
 "Jednog kneza prevarit' možete
 "I na vjeru njega domamiti;
 "Svoju ćete vjeru izgubiti,
 "Jednog posjeć', a dva će uteći,
 "Dva pos'jeci, četiri odoše,;
 "Oni će vam kuće popaliti,
 "Vi dahije od njih izginuti.
 "Al' vi tako nemojte raditi,
 "Nego mene starca poslušajte:
 "Ja sam gled'o u našem indžilu,;
 "Ovo, piše, dugo biti ne će,
 "Nego će se prom'jeniti carstvo,
 "Već se, sinko, podobrite raji:
 "Od harača raji otpustite,
 "Nek je harač, k'o što Murat reče:;
 "Prođite se globa i poreza;
 "S knezovima vi se pobratite,
 "Knezovima ate poklanjajte,
 "Kmetovima osrednje paripe,
 "S popovima u dosluku bud'te,;
 "Ne bi l' i mi uz njih preživljeli,
 "Jera naše dugo biti ne će.
 "A šo će nam više pusto blago?
 "Da meljete, izjest' ne možete."
 Al' govori Fočić Memed-aga:;
 "Moj babajko, ne slušam te stari."
 To izreče, a na noge skoči,
 I za njime ostale dahije,
 Pak na gradu baciše topove,
 Na dukate pokupiše vojsku,;
 Nji četiri velike dahije:
 Aganlija i Kučuk-Alija,
 Mula-Jusuf, Fočić Memed-aga,
 Na četvoro razd'jeliše vojsku,
 Nji četiri, k'o četiri brata,;
 pak na gradu otvoriše vrata,
 I odoše s vojskom po teftišu
 Kroz njihovih sedamn'est nahija.
 Prvog Srpskog kneza prevariše:
 Domamiše kneza Palaliju;
 I u Grockoj njega pogubiše;
 I Stanoja kneza iz Zeoka
 Prevariše, pa ga pogubiše
 U njegovu dvoru bijelome.
 Prevariše Marka Čarapića,;
 Prevariše, te ga pogubiše;
 I Gagića Janka buljubašu
 Iz Boleča sela malenoga;
 Pogubiše kneza Teofana
 Iz Orašja Smederevske na'je;;
 Ta i kneza Petra iz Resave,
 Prevariše Mata buljubašu
 Iz Lipovca blizu Kragujevca,
 Te i njega mlada pogubiše,
 Moravcima crkvi dopadoše,;
 I tu Adži-Đera pogubiše,
 A Ruvima u grad opremiše,
 I u gradu njega pogubiše.
 Mehmed-aga u Valjevo dođe:
 Grbović se bješe osjetio,;
 Pa Grbović na strani pobježe,
 I dođe mu obor-knez Aleksa,
 I dođe mu Birčanin Ilija,
 Obojicu vata Memed-aga,
 Bijele im savezao ruke,;
 Pa ih vodi na most Kolubari;
 A kad viđe obor-knez Aleksa,
 Da će Turci oba pogubiti,
 Tad on reče Fočić Memed-agi:
 "Gospodaru Fočić Mehmed-aga!;
 "Pokloni mi život na mejdanu,
 "Evo tebi šest kesa blaga."
 Memed-aga govori Aleksi:
 "Ne mogu te, Aleksa, pustiti,
 "Da mi dadeš i sto kesa blaga.";
 Al' besjedi Birčanin Ilija:
 "Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!
 "Evo tebi i sto kesa blaga,
 "Pokloni mi život na mejdanu."
 Veli njemu Fočić Mehmed-aga:;
 "Ne budali, Birčanin Ilija!
 "Tko bi gorskog upustio vuka?"
 Mehmed-aga viknu na dželata
 Dželat trže sablju ispod skuta,
 Te Iliji odsiječe glavu;;
 A Aleksa sjede na ćupriju,
 Pa ovako poče govoriti
 "Bog ubio svakog rišćanina,
 "Koji drži vjeru u Turčinu!
 "Ah Jakove, moj rođeni brate!;
 "Ti ne drži vjere u Turcima,
 "Đe s' udesiš, udri se s Turcima."
 Još Aleksa govoriti šćaše,
 Ali dželat govorit' ne dade,
 Trže sablju, ods'ječe mu glavu.;
 Kada do dva kneza pogiboše
 Na ćupriji nasred Kolubare:
 Knez Aleksa, Birčanin Ilija;
 Adži-Ruvim nasred Beograda,
 Jednog dana, a jednoga časa:;
 Viš' njih jarko pomrčalo sunce.
 Mehmed-aga konaku pohiti,
 Ne bi l' još kog Srba zastanuo,
 Da još bira đekog da pos'ječe.
 Al' kad Srbi žalost opaziše,;
 Iz čaršije na mah pobjegoše,
 Memed-agi nijedan ne dođe.
 Kad to viđe Fočić Memed-aga,
 Odmah pozna, do gore uradi,
 I odmah se bješe pokajao,;
 Al' se veće dockan pokajati,
 Već povika dvanaest delija,
 I Uzuna svoga kavedžiju:
 "Čujete li, moji sokolovi!
 "Brzo dobre konje posjednite,;
 "Pak trčite u selo Topolu,
 "Ne bi l' Crnog pogubili Đorđa:
 "Ako li nam sad uteče Đorđe,
 "Neka znate, dobra biti ne će."
 Kad to čuše dvanaest delija,;
 Odmah dobre konje posjedoše,
 I pred njima Uzun kavedžija,
 Otidoše u selo Topolu
 U subotu uoči neđelje;
 Na osvitak neđelji dođoše;
 Prije zore i bijela dana,
 I Đorđijne opkoliše dvore,
 Udariše s obadvije strane,
 A sa dvije strane povikaše:
 "Iziđ' amo, Petroviću Đorđe!";
 Tko će ljuta zmaja prevariti?
 Tko li njega spavaćiva naći?
 Đorđe se je junak naučio
 Prije zore svagda uraniti,
 Umiti se i Bogu moliti,;
 I popiti počašu rakije:
 Bješe Đorđe prije uranio
 I otiš'o u donje podrume.
 Kada viđe oko kuće Turke,
 On se njima javiti ne ćede.;
 Javi im se mlada Đorđijnica:
 "Da Bog s vama, Turci, noćas bio!
 "Što tražite ovđe u to doba?
 "Đorđe sada pred kućom bijaše,
 "Tu sad bješe, pak nekud otide,;
 "A ja ne znam, kud je otišao."
 A to Đorđe i gleda i sluša.
 Kad je Đorđe izbrojio Turke,
 Čašu popi, a pušku potpraši,
 Uze dosta praha i olova,;
 Pa iziđe svojemu oboru
 Među svoji dvanaest čobana;
 A kad dođe, čobane izbudi,
 I ovako čobanima reče:
 "Braćo moja, dvanaest čobana!;
 "Ustanite, obor otvorite,
 "Iz obora išćerajte svinje,
 "Neka idu, kuda kome drago;
 "A vi braćo, mene poslušajte,
 "I šarene puške potprašite;;
 "Ako Bog da, te se ono steče,
 "Što sam danas radit' naumio,
 "Čestite ću vas sve učiniti,
 "Okovati u srebro i zlato,
 "A u svilu obuć' i kadivu.";
 Svi čobani jedva dočekaše,
 Išćeraše svinje iz obora,
 Pak šarene puške potprašiše
 Na mah oni za Đorđem pođoše.
 Ode Đorđe pravo svome dvoru,;
 A kad Turke s čobanima viđe,
 Onda Đorđe ovako govori:
 "Čujete li, dvanaest čobana!
 "Svaki jako glajte po Turčina,
 "Al' nemojte pušaka metati,;
 "Dokle moja najprije ne pukne,
 "Ja ću gledat' Uzuna Memeda,
 "Viđećete, što ć' od njega biti."
 To izreče Petroviću Đorđe,
 Zemlji pade, pušci oganj dade,;
 Puče puška, ostat' pusta ne će;
 Đe je gled'o, Đorđe pogodio,
 Mrtav pade Uzun sa kulaša.
 Kad to viđe dvanaest čobana,
 Na mah puče dvanaest pušaka,;
 Mrtvi pade onđe šest Turaka,
 Šestorica na konjma pobježe.
 Na mah Đorđe viknu po Topoli,
 Te sakupi jošte više društva,
 Sve po tragu Turke poćeraše,;
 Do Sibnice sela doćeraše,
 I tu Turci u han pobjegoše,
 Kami majci da ostati mogu!
 Tu ih Đorđe opkoli sa društvom,
 Pa on viknu u selo Sibnicu,;
 Sibničani svi mu dolećeše;
 tu se sasta stotina junaka,
 Na mah Srblji hana zapališe,
 I trojica Turak' izgorješe,
 A trojica pred njih istrčaše,;
 I Srbini sva tri pogubiše.
 Na sve strane Đorđe knjige posla
 U svih gradskih sedamn'est nahija
 Na kmetove selske poglavare:
 "Svaki svoga ubijte subašu;;
 "Žene, đecu u zbjegove krijte."
 Kad to čule Srpske poglavice,
 Na mah oni poslušaše Đorđa:
 Svi skočiše na noge lagane,
 Pripasaše svijetlo oružje,;
 Svaki svoga ubiše subašu,
 Žene, đecu u zbjeg odvedoše,
 Kad je Đorđe Srblje uzbunio
 I s Turcima veće zavadio,
 Onda Đorđe prođe kroz nahije,;
 Pa popali Turske karaule,
 I obori turske teferiče,
 i udari na Turske palanke,
 Sve palanke on Turske popali,
 Žensko, muško, sve pod mač udari,;
 Teško Srblje s Turcima zavadi.
 Turci misle, da je raja šala,
 Al' je raja gradovima glava;
 Usta raja k'o iz zemlje trava.
 U gradove saćeraše Turke;;
 Trči Đorđe od grada do grda,
 I građane svagđe dovikuje:
 "Čujete li, vi Turci građani!
 "Na gradov'ma otvarajte vrata,
 "Izmeđ' sebe dajte zulumćare,;
 "Ak' hoćete mirni da budete,
 "Da gradova caru ne kvarimo:
 "Jer ako ih vi dati ne ćete,
 "Izmeđ' sebe Turke zulumćare,
 "Te gradove raja načinila,;
 "Gradila ih po devet godina,
 "Kadra ih je za dan oboriti
 "I sa carem kavgu zametnuti;
 "A kada se s carem zavadimo,
 "Da ustane svi sedam kraljeva,;
 "Da nas mire, pomirit' nas ne će;
 "Bićemo e, more, do jednoga."
 Tad građani suze proljevahu,
 I Đorđiji 'vako govorahu:
 "Beg Đorđije, od Srbije glavo!;
 "Davaćemo štogod raja ište,
 "Ne kvarite carevih gradova,
 "Ni sa carem zamećite kavge,
 "Mi ćemo Turke zulumćare."
 Pa građani ustadoše Turci,;
 Na gradov'ma otvoriše vrata
 Izmeđ' sebe daju zulumćare,
 Zulumćare izjelice Turke,
 Predaju ih u Srbinjske ruke.
 Bože mili i Bogorodice!;
 Kada Srblji dokopaše Turke
 Zulumćare u bijele ruke,
 Pa ih staše Srblji razvoditi
 Preko polja bez svijeh haljina,
 Bez ćuraka i bez anterija,;
 Bez saruka, u malim kapama,
 Bez čizama i bez jemenija,
 Gole, bose topuzima tuku:
 "More, baša! kam' poreza naša'"
 U po polja Đorđe sablju vadi,;
 Zulumćarske odsijeca glave.
 A kad Đorđe isiječe Turke,
 Isiječe Turke zulumćare,
 Onda Đorđe u gradove uđe;
 Što bi Turak' po gradov'ma b'jelim,;
 Što bi Turak za sječe, is'ječe;
 Za predaje što bi, to predade;
 Za krštenja što bi, to iskrsti.
 Kad je Đorđe Srbijom zavlad'o,
 I Srbiju krstom prekrstio,;
 I svojijem krilom zakrilio
 Od Vidina pak do vode Drine,
 Od Kosova te do Biograda,
 'Vako Đorđe Drini govorio:
 "Drina vodo! plemenita međo;
 "Izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije!
 "Naskoro će i to vreme doći,
 "Kada ću ja i tebeka preći
 "I čestitu Bosnu polaziti."
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: