Dimitrije Dositej Obradović (1739—1811)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predstavnici racionalizma i prosvetiteljstva « Dimitrije Dositej Obradović (1739—1811)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dimitrije Dositej Obradović (1739—1811)  (Pročitano 59169 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 14, 2010, 12:07:46 am »

**




DOSITIJE OBRADOVIĆ.
(Čakovo, 26.10.1739 — Beograd, 26/28.03.1811)

srpski prosvetitelj, pisac, filozof i pedagog, prvi ministar prosvete


Život velikoga književnika i prosvetitelja srpskoga bio je, u opisu, čitavim pokolenjima i mnogim pojedincima najbolja nauka, najbolji drug i prijatelj, te je postao vaspitno sredstvo za dičnu omladinu srpsku.

Veliki je prosvetitelj rođen u Čakovu, u Banatu, godine 1739. verovatno na Mitrov dan (26. oktobra) ili pred taj praznik, koji mu je, možda, doneo kršteno ime Dimitrije. Njegovi roditelji, bez kojih osta u ranom detinjstvu, imađahu još dva sina i kćer, ali bi suđeno da se imena čestitoga Đurđa i dobre Krune pominju po njihovu drugom sinu, Dimitriju.

Pošavši u školu rano, Dimitrije je ubrzo bio gotov sa svim onim što mu male škole čakovske mogahu dati. Godine brzo prolažahu, a žudnja Dimitrijeva, da što više nauči, neprestano bejaše živa. Da bi predupredio mogućne pogreške zanesenjačkoga bežanja "radi nauke", a u stvari iz verske zanesenosti, u čemu je nedavno preuhitren jedan pokušaj Dimitrijev, njegov ga teča Nikola odvede oko polovine 1755. u Tamišvar i da na zanat kapamadžiski, odakle Dimitrije s jednim drugom, u julu 1757, ipak tajno ode u sremski manastir Hopovo, gde se 17. februara. 1758. zamonaši, zamenivši, po svojoj želji, kršteno ime novim imenom — Dositije. Malo posle toga, 16. aprila te godine, mladi se monah Dositije zađakoni. U Hopovu je Dositije proveo tri godine i tri meseca, za koje se vreme izvrši prvi preobražaj u životu njegovu: različiti doživljaji, uverenja i razuverenja, i saveti prostog ali čestitog igumana Todora Milutinovića otvoriše u Dositija volju i želju za život i učenje u životu. Novembra 2. g. 1760. ostavi Dositije manastir i krene se put Zagreba, gde mišljaše ostati u školi. A kad mu se ta želja ne ispuni on postojanom odlučnošću zače još veću — da ide, radi nauke, u Rusiju. Ni to mu ne pođe za rukom, i on se, s proleća 1761, uputi u Dalmaciju, gde se, kao učitelj, namesti pri crkvi Sv. Đurđa u domu crkvenom a u Kninskom Polju pred gradom Kninom. Tu je proveo "tri mile godine" t. j. do jeseni 1763, kada zaželi poći u Goru Atonsku, ali se u Kotoru razboli te na Majinama provede jesen i zimu, a na Uskrs, 11. aprila, 1764. zapopi ga crnogorski vladika Vasilije u manastiru na Stanjevićima. Ne mogući još, islabeo, poći u Sv. Goru, Dositije se vrati u Dalmaciju, odakle se, menjajući mesta, s kraja aprila 1765. krene morem preko Krfa i Moreje u Hilandar, kuda stigne u početku septembra, pa tu ostane do proleća iduće godine, kada ode u Smirnu, u Maloj Aziji. U školi čuvenoga tada učitelja Jerotija provede Dositije, učeći grčki jezik i filosofiju, do proleća 1768, kada se, na dogledu rata rusko-turskog, krene natrag. Prešavši ubrzo mnoge krajeve i različite doživljaje, Dositije se, u leto te godine, stani u albanskom Hormovu. Svršetak te i početak nove godine provede u Krfu, a odatle preko Mletaka stigne, s kraja marta, u Zadar, a iz Zadra u dalmatinsko selo Plavno gde otvori školu. Tu dočeka i proleće 1770, pa pređe u Skradin a odatle, pred kraj te godine, u Zadar, gde sastavi godinu pa se preko Trsta uputi u Beč, gde mu "šest polezni i radosni godina prođu kako šest dana".

Tu Dositije započe crpsti evropsku nauku i u nju zađe dublje. Stupivši u sedmu godinu, dobije od mitropolita karlovačkog Vidaka ponudu da pođe sa njegovim sinovcima u Modru. Dositije primi to i provede u Modri do jeseni te, 1777. godine, kad se vrati u Karlovce, odakle odmah pohodi Banat i mesto svoga rođenja. U Karlovcima posedi sve do iduće jeseni, 1778. godine, očekujući da ga mitropolit, po obećanju, pošalje u Nemačku. Tada otide u Požun gde ostane do polovine leta, 1779. g., a onda digne ruke od svega i siđe u Trst. Sad nastaje novo njegovo putovanje po moru, te se Dositije, prešavši Italiju i Arhipelag, nađe u Carigradu, odakle ode u Moldaviju a iz Moldavije u Nemačku, u Halu, s jeseni 1782. gde se upiše u katalog halskoga universiteta.

Došavši u Nemačku, Dositije je video ostvaren jedan od najvećih svojih ideala: biti u središtu nauke i učenosti, pitome duhovne kulture, i uživati plodove umova najvećih mislilaca svega prosvećenoga čovečanstva. Kakva razlika u željama i mislima kod negdašnjega Dimitrija i tadašnjega Dositija! I ne samo to: da bi štampao svoje spise, morade Dositije preći u Lajpcig, prvih dana proleća 1783.

Te se znamenite godine javi Dositije kao srpski  k nj i ž e v n i k . Međutim on se o pisanju i prevođenju knjiga bavio i ranije.

Punih osamnaest godina pre toga, kad se bavio u Dalmaciji u domu kosovskoga paroha Avrama Simića, Dositije je prvi put uzeo u ruke pero da piše — knjižicu. To bejahu ispisi iz Zlatoustoga, koje Dositije spremi za lepu kćer popovu Jelenu i koji se, za tim, raširiše u prepisu po svoj Dalmaciji. Kad se, pet godina docnije, vrati iz Smirne, bejaše Dositije u znanju i pismenosti mnogo teži: tada napiše nov spis, sličan onom prvom, i nazove ga "Bukvicom" ili "Ižicom", za kojom je sledovao prevod sa grčkoga "Hristoitije" a zatim odmah i "Venac od Alfavita". Osnova "Ižici" i "Vencu" bez sumnje je u onoj prvobitnoj književnoj radnji Dositijevoj. Ali nijednoga od ovih spisa Dositije ne naštampa — onda, bez sumnje, zato što nije imao gde, a docnije zato što ih je, naučivši se u Evropi drukčije i više, još jednom prerađivao. U ovoj trećoj preradi on ih je štampao: "Ižica" i "Venac" dadoše "Basne" i "Sovete" a "Hristoitija" "Etiku" i "Sobranija". O tim će spisima biti reči malo dalje. Sada pak stajemo kod prvoga štampanoga spisa Dositijeva, a to je njegova autobiografija — "Život i priključenija", u Lajpcigu, 1783.

Zašto Dositije priča svoj život? On nam na to pitanje odmah sam odgovara: rad je da ostavi štogod što će narodu njegovu biti od koristi, rad je nauku mladoj Srbadiji preporučiti i osladiti. Radi te pohvalne težnje Dositije izlaže svoj život od rođenja do leta 1760. u jednoj a zatim ga produžuje do kraja 1788. u drugoj knjizi i prilici, uz "Basne". Početak svojih uspomena Dositije posvećuje srpskom narodu: "Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom s gorećim i punim ljubovi srcem ovi moj mali no userdni trud predajem". S pojavom ove knjige ču se u srpskoj književnosti glas neobičan, neočekivan. I sadržina i način kako se ona izreče izazvaše u književnim krugovima srpskim nove misli koje odvođahu na novo gledište. Način govora bejaše nov — jer Dositije progovori u knjizi narodnim govorom; sadržina bejaše nova —jer Dositije iznese drukčije misli o porodici i vaspitanju, o školi i crkvi. A što Dositije tada reče — to do danas niko ne poreče: ni on, ni nauka, ni vreme.

Iduće, 1784, naštampau Lajpcigu "Sovete zdravago razuma". To bejaše prvo delo koje je Dositije namenio štampanju i ako ne prvo koje je naštampano. Samo ime te knjige upućuje na ondašnji jedan pravac nemačke filosofije, kojije pod imenom "filosofije zdravogarazuma" u stvari bio enciklopedija odabranih učenja iz različitih pravaca filosofskih. Vrlinu snažiti a poroke suzbijati pohvalna je zadaća, i ta praktična svrha imađaše u literaturi svojih predstavnika, spisa i zbornika. Čedo te literature jeste i ovaj rad Dositijev, za koji sam pisac veli da se pod tim imenom može mnogo što šta korisnoga i lepoga izneti. On to i čini u pet zanimljivih članaka.

Još je Dositije želeo da pohodi Pariz i London, te se, toga radi, krene u poznu jesen te, 1784, godine. Na inglesko zemljište stupi nogom 1. dekembra, a po tom stigne u London, gde ostane do polovine maja iduće godine, pa se onda vrati u Nemačku, a malo zatim se nastani u Beču gde se lati svoga običnoga načina davanja lekcija. S kraja 1787. ode u goste ruskom đeneralu Srbinu Zoriću, gde, u različitim mestima, provede do jeseni 1788, kada se vrati u Lajpcig, odakle je 1789. prešao po treći put u Beč gde je ostao do leta 1802. godine.

Godine 1788. štampao je Dositije zbirku različitih "Basana". I taj rad posvećuje Dositije dragoj mu omladini srpskoj, jer je znao kakva je velika cena basana za vaspitanje duše i srca, uma i naravi. On je u tu zbirku uneo sto šeset basana, pozajmivši ih od različitih pisaca — Ezopa, Lafontena, Lesinga i dr. Ali posle svake basne Dositije sam uzima reč i izvodi čitaocu pouku. Obično se od basne traži da je tako jasna da čitalac može i sam shvatiti njenu pouku; tako su jasne i basne koje Dositije izbira za srpsku omladinu, i on ne uzima reč zato što bi trebalo protumačiti osnovu basne već se koristi tom prilikom da čitaoca poučava uza zabavu. Te pouke Dositijeve idu od srca, one su sve mudre, iskrene i tako zanimljive da i same sobom imaju p praktične i književne vrednosti. Kad se, radeći tako, Dositije upusti ne samo u poučavanje već i u pričanje, čitaocu se čini daje na pojedinim mestima njegova pričanja iz autobiografije. Kao što je basna literarni oblik staroga porekla, i kao što će i u budućnosti imati svojih čitalaca, tako će Dositijeva zbirka biti ne samo književna— istoriskoga značaja kao razumna knjiga u doba kad srpskih knjiga sa svim malo i bejaše, nego i od praktične vrednosti za čitalačke krugove.

Godine 1793. štampao je Dositije zbornik pouke i zabave "Sobranije raznih nravoučitelnih veštej". Prevodeći i pišući članke za ovaj svoj zbornik, Dositije je imao na umu da "o jednoj istoj materiji zadugo čitati, nije za svakoga, i mado je onih koji zadugo čitati mogu"; međutim "tri ili četiri lista svaki može na dan očitati, i o tomu vas dan misliti". Krasna su pitanja koja Dositije tu raspravlja, a naročito se ističu književni i naučni razgovori koje on vodi sa čitaocima. Dositijeve su simpatije uvek bile na strani ovakih zbornika, pa je on takva izdanja želeo i srpskoj literaturi.

U leto 1802. godine pređe Dositije u Trst, gde mu svesni Srbi Trstanci odrediše za ono doba veliku pomoć novčanu da bi se mogao mirno baviti o književnoj radnji. Boraveći naizmence u Trstu i Mlecima, Dositije je u polovini 1806. ostavio Trst i pošao bliže svome zavičaju. Međutim je 1803. štampao u Mlecima prevod i preradu "Etike" prof. Soava. To je poslednje veće delo koje je Dositije za života štampao. Dositije je takve nauke želeo za svakoga: on i starim ratnicima za slobodu Srbije daje u ruke tu knjigu, jer je u njoj nauka koja svakoga moralno uzdiže i usavršava. Dirljiv je način kako stari prosvetitelj svoga roda, Dositije, piše junačkom vojvodi sokolskom Petru Nikolajeviću Moleru, koji je ranjen ležao, pa mu za uzdar šalje— "Etiku"...

Mi nismo ovde pobeležili bibliografski ni polovinu spisa Dositijevih, i ako smo već pomenuli najvažnije među njima.

U njima i u svemu pisanju svome Dositije je propovedao Srbima novu nauku. Nije to bila novina u novoj teoriji o jednom pitanju: vaskoliki život narodni trebalo je osvetliti videlom nauke koja je "jasna kao sunce", da bi na tom videlu narod postao srećan i zadovoljan.

On baca poglede na kuću Božju i narodnu — na manastire i crkve, učeći da se u njima može drukčije, slavnije, živeti. Poznajući ne samo život manastirski već i život narodni, Dositije je umeo naći uzročnu vezu između ta dva života, učeći da u samom narodu ima klica valjanih koje treba crkva da razvije.

U vezi je s tim Dositijevo uverenje o potrebi narodnoga obrazovanja. On, koji je video sve dobre osobine svoga naroda, došao je do uverenja da će taj narod preporoditi samo prosveta. Toga radi on je svu nadu polagao u narodnu omladinu. To vaspitanje dolazi i školom i čitanjem. A da bi moglo biti u narodu čitanja valja da je u njemu pismenost razvijena. Toga, pak, može biti tek preko škole, koja ima da postane ne samo rasadnik pismenosti već i svake vrline. On ne zanemaruje ni vaspitanje ženskinja. Naslikavši obrazovanu Srpkinju, on u plemenitom oduševljenju uzvikuje: "Neka sad svak sebi predstavi, kakovo bi blagopolučije bilo imati takove kćeri, supruge i matere!" Obrazovani pojedinci valja da daju obrazovanu porodicu, ili obrnuto: iz porodice u kojoj je sve na svome mestu izlaze obrazovani i čestiti pojedinci. A da bi, opet, u porodici moglo biti sve na svome mestu, potrebno je pre svega da je žena, stub kućni, obrazovana.

Pomenusmo ranije da je Dositije progovorio u knjizi jezikom kakvim do njega Srbi književnici ne govorahu. Pa ipak on sam ne mogaše pisati onako čisto kako je želeo. Dositije je kazao da treba pisati za narod; kazao je i da treba pisati narodnim jezikom — a što njegov jezik pored sve svoje lepote i bliskosti narodnom ipak nije jezik potpuno čist narodni, uzrok je pre svega u sudbini koja prati svaku novinu: valja lomiti led i razbijati zablude ranijeg vremena. Ali ne samo jezikom svojih spisa već uopšte mislima o književnom jeziku srpskom Dositije je napredniji od svih prethodnika. I, šta više, u tim je mislima Dositije napredniji no u samome svome književnom jeziku. Na prigovor: da će se stari jezik zanemariti i propasti, Dositije pita: "koja je nami korist od jednoga jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume, i koji je tuđ materi mojoj i sestrama!" Novina, dakle, Dositijeva učenja bejaše u uverenju da za narod treba pisati narodnim jezikom. Za ispravnost svoga učenja on se poziva na druge narode evropske, koji se staraju da govorni jezik dignu na stupanj književnog jezika. Za tom novinom učenja svoga Dositije je išao i sam primerom, težeći da se prvi vlada po zakonu koji propisuje.

Poznavši narod srpski bolje nego iko do njega, Dositije uverava da se karakter srpske narodnosti ne razlikuje od plemenitoga karaktera ingleskoga ili saksonskoga. Među Srbima je "ni dlake manji nego engleske slobode duh", jer je "karakter srpskog naroda čist, mužestven i herojičeski koliko i kog najslavnijeg naroda u Evropi". Dalje priča kako je poznao različite narode a naročito Srbe od Banata do Adrije. U svih je stanovnika u tim krajevima, kao i u Srbiji, Bosni, Slavoniji, Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, našao jednu prirodu, što je znak da je to jedan narod. Tako Dositije izlazi prvi koji propoveda prostornu i brojnu veličinu srpskoga naroda i koji se tom veličinom oduševljava.

Sa tih, i drugih, učenja i misli, koje su za ondašnje stanje srpskoga naroda bile neobične, visoke — Dositije je dugo nazivan srpskim filosofom. I ne samo to. U svakom pogledu znamenit i trajno značajan rad Dositijev kao i njegov zanimljiv i tako poučan život učiniše da se imenu njegovu daju još i drugi časni nadimci, kao n. pr. srpski Anaharzis, srpski Sokrat, Lomonosov i t. d., dok se, među tim, kao naj-ahvalniji predmet ističu za ispitivanje sličnosti koje se nalaze u životu i radu Dositija s jedne i Svetoga Save ili Vuka Karadžića sa druge strane. Sava — Dositije — Vuk: tri vida duhovne veličine srpskoga đenija. Za slavu je Dositijevu dosta, što on može biti u sredini među dvojicom otaca stare i nove književnosti srpske.

Mi smo izlaganje života Dositijeva prekinuli kod njegova polaska iz Trsta u leto 1806. g. Dositija privlačahu Srbiji prvi glasi o novoj slobodi u njoj. Srpskom ustanku posvetio je Dositije najlepšu pesmu svoju i za srpskoga književnika veliku svotu novaca od 400 forinata. Stupivši u Smederevu, gde je tada bio upravni Savet Srpski, nogom na "obećanu zemlju", Dositije se odmah primio da radi posla narodnog ide u Vlašku, a kad se otuda vratio prešao je na svagda u tek oslobođeni Beograd. U čast njegova dolaska grad bejaše okićen, topovi sa bedema grmljahu, a građani prekriliše dunavsku obalu, gde onda bejaše pristanište. Tako je svečano dočekan Dositije, koji ubrzo posta član Saveta Narodnoga.

Dositije sudelovaše u svečanom otvaranju beogradske Velike Škole, u početku septembra 1808, a malo posle toga preže da se otvori i bogoslovska škola. Toga radi on ustupi školi svoju, od naroda dobijenu, kuću, koju o svom trošku opravi i spremi za rad. On je mirio zavađene starešine, kretao posao napred i opet — uzdisao za mirom u kome će moći pisati i štampati spise u Beogradu. Mnoge anegdote iz toga vremena karakterišu ovoga neobičnoga čoveka kao velikoga Srbina. Jednu od njih navodimo. Godine 1809, posle pogibije na Kamenici, kad Turci izbiše već na Dunav kod Požarevca, Beograd se uskomeša, a mnogi navališe preko Save i Dunava. Neko pozva Dositija da se i on skloni, a Dositije mu odgovori: "Ja sam dobegao u svoje otačastvo, pa sad, ako ono strada, neka i mene pogaze turski konji!"

Od samoga početka godine 1811. Dositije bejaše u novom ministarstvu prvi srpski ministar prosvete. U tom je položaju bio svega tri meseca, jer poslednji dani marta — 26. ili 28. — doneše i čas smrti besmrtnoga Dositija Obradovića.

Dositije je želeo da ga sahrane u topčiderskom Košutnjaku kod hajdučke česme, ali su njegovi suvremenici držali da će ukazati veći čin poštovanja ako ga sahrane pred Velikom Sabornom Crkvom u Beogradu. Ta njegova večna kuća ima već svoju časnu istoriju, u kojoj je poslednja strana ispisana najsvetlijim pismenima narodne i državne zahvalnosti, kojaje 15. septembra 1897. još jednom obnovila grob njegov.

Dositije je, u jednom malenom spisu svom, izjavio kako bi mu "preko mere plaćeno bilo" ako bi Srbi nad grobom njegovim kad rekli: "Ovde leže njegove srpske kosti; on je ljubio svoj rod!" Njegovaje smerna želja odavno ispunjena. Njegovom grobu Srbin samo u tim mislima i prilazi.





Tekst preuzet iz knjige
Znameniti Srbi XIX veka

Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.



Dimitrije Dositej Obradović (1739—1811) « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi «
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2012, 10:20:13 pm »

**

DOSITEJ OBRADOVIĆ1


Dositej Obradović rođen je u mestu Čakovu, u Banatu, 1729. godine, u trgovačkoj porodici Đurđa Obradovića, oženjenog Krunom Paunkić iz obližnjeg sela Semartona. Posle iznenadne smrti roditelja usvaja ga tetak Nikola Parčanin.

Osnovnu školu pohađao je kod magistra Stefana Mikašinovića. Već je kao sasvim mlad na srpskom i rumunskom jeziku čitao starovizantijsku književnost, a naročito je voleo priče iz života svetaca. Često je obilazio obližnje manastire Sent Đurađ, Partoš i Bezdin. Već tada je počeo da uči i grčki jezik. Tetak je imao nameru da ga školuje za sveštenički poziv, ali je nestašni i neobuzdani Dositej, zajedno sa nekim igumanom, hteo da pređe u Tursku da se tamo zakaluđeri i postane isposnik. Parčanin ga ipak šalje u Temišvar, nekom trgovcu kapamadžiji.

U životu Dositeja Obradovića kao da su se prelamale dve istorijske epohe srpske kulture — ona stara, koja je prethodila njegovom vremenu, i ona nadolazeća, koja je počinjala upravo u vreme njegovog dolaska u Srbiju. No, da ne bismo biografski nizali sve važne datume u njegovom životu o kojima su već mnogo puta pisali naši poznati književnici i teoretičari, među kojima i Stojan Novaković, Vojislav Đurić i Milorad Pavić, daćemo samo pregled njegovog dela, iz čega će moći da se na najbolji način sagleda Dositejev ukupni doprinos srpskoj kulturi s početka XIX veka.

O Dositejevoj ulozi u organizaciji Prvog srpskog ustanka, koja je bila od izuzetnog značaja jer je, zahvaljujući njoj, Dositej imao priliku da u praksi primeni, pred kraj života, sve svoje moralizatorske i etičke inovacije, govorićemo drugom prilikom.

Dositej se, kao književnik, pojavljujeu godinama između 1773. i 1778, svojim delom "Život i priključenija". Delo "Sovjeti zdravago razuma" objavljuje 1784, a docnije (1788) "Basne" i "Pesne o izbavleniju Serbie" (1789). Godine 1793. izlazi njegovo delo "Sobranie", a već početkom XIX veka njegova dela "Etika" i "Pjesna na isurekciju Serbijanov". Posle njegove smrti, 1811. godine, biće štampana njegova druga dela, među kojima: "Mezimac", "Hristoitija" i "Venac od Alfavita". Njegova "Ižica" će biti publikovana 1830. godine u Karlovcu, a čuvena "Pisma Haralampiju" tek 1873. godine.

Mučan život siromašnog kaluđerskog pripravnika, skoro bez ikakvih sredstava za život, koji je pola veka putovao širom Evrope, čak do daleke Engleske, umirio se nakon rezidiranja Dositeja kod negdašnje Srpske zajednice u Trstu.

Nekoliko godina pre smrti Dositej je emigrirao u Karađorđevu uzavrelu Srbiju da tu provede svojih poslednjih pet godina života. U Beogradu će, s Karađorđem i najviđenijim ustanicima, postaviti temelje srpske države i prosvete za naredna dva veka.

Međutim, kada bismo hteli da u potpunosti sagledamo Dositejev život, pre svega njegovo univerzitetsko školovanje u Nemačkoj, u Haleu, onda bismo jasno videli da se ispod površine njegovog života krije intelektualna drama kakva se retko odigrava u glavi nekog čoveka. Nameće se pitanje šta je to što je pokretalo Dositeja da iz apsolutnog siromaštva stigne do najviših prosvetiteljskih ideja svoga vremena? Šta je to što je uistinu bilo deo njegove intelektualne snage?

Dositej je kao čovek posedovao uzbuđujući optimizam koji je počivao na veličanstvenom intelektualnom asketizmu. Negde u svojim delima on kaže: "Kad si sam, stidi se samog sebe i svoje savesti i s dobrim mislima odgoni od sebe misli zle, kao pse s kamenjem". Tako, obračunavajući se sa sopstvenim nedostacima i manama, Dositej je uvek s vedrinom i bistro gledao sto godina ispred sebe, preko "mantija i brda tornjeva i neznanja", u zamišljenu sliku svoje, u budućnosti prosvećene, nacije.

Iz njegovih "Basni" jasno vidimo kako sijaju kristali. Dositej kaže da je "vreme mladosti vreme sadnje i sejanja", aludirajući na božji vinograd, a izvori za njegovo obrezivanje bi trebalo da budu priroda i knjiga. Za njega će knjiga uvek biti lajtmotiv. Iz nje će nastati i prosvećenost i svi budući prosvećeni umovi. On tepa knjizi kao dragoj kćeri. Za obrazovanje i učenje Dositej kaže da bi trebalo da se protegnu na svih sedam stubova doma mudrosti: nauku, umetnost, zemljoradnju, trgovinu, zakone, čovekoljublje i pravdu. Proces obrazovanja, prema njegovom mišljenju, traje ceo život. Njegove kristalne i sasvim racionalne sentence, nalik prosvećenosti njegovog doba, su sledeće: naučiti od mudrijeg od sebe donosi veliku korist; ako si u stanju da naučiš nekoga koliko najviše možeš, to ti je najveća zadužbina...

Prema Dositejevom mišljenju, cilj obrazovanja je, pored sticanja moralnih vrednosti, i potpomaganje razvoja telesne snage, ukrašavanje naravi, prosvetljavanje uma, činjenje srca blagorodnim.

U duhu prosvećenosti svoga doba, Dositej je uspostavio veoma blisku vezu između morala i procesa obrazovanja, tj. sticanja znanja. On smatra da učenost bez morala ništa ne vredi, a moral bez učenosti ne može da postoji. Moralni život bez učenosti ne može nigde da odvede čoveka, a moral se prostire samo do one tačke dokle čovekovo znanje doseže. Nauka je neophodna ne samo kao oruđe i sredstvo, već se ona mora procenjivati i po meri koristi i dobra koja se uz njenu pomoć čine ljudima.

Kada govori o obrazovanju učenika, od najnižeg do najvišeg uzrasta, Dositej od njih zahteva učenje i poredak, znanje i dobro ponašanje, ali uz pomoć ljubavi koja je jedinau stanju da poroku poseče krila, a vrlinu ponovo okrilati. Dositej smatra da je to jedini način da se stvori moralno razvijena ličnost, što je najviši cilj svakog procesa obrazovanja. Govoreći o procesu obrazovanja na ovakav način, Dositej Obradović je prvi formulisao načela narodnog obrazovanja, mnogo pre Herberta i Pestalocija. Držeći časove stranih jezika širom Evrope, uvideo je koliki je značaj školskog vaspitanja omladine uz pomoć nastave, kao i značaj domaćeg vaspitanja koje učenici unose u taj proces obrazovanja.

Mnogo pre Vuka, Dositej je brojne redove u svojim radovima posvetio jeziku. On kaže da jezik ima svoju cenu koja zavisi od koristi koja se njime ostvaruje. Takođe kaže da bi valjalo da učeni ljudi pišu na prostom narodnom jeziku i tako, malo po malo, naviknu ceo narod da misli i rasuđuje u korist svrhe svake stvari.

Iz Dositejevog dela jasno se uočava stav da je uvođenje narodnog jezika neophodno. Na taj način on je teoretski postavio i razjasnio pitanje uloge narodnog jezika za stvaranje buduće velike nacije i države. Dositej je svojim radom na jeziku trasirao put i Vukovom radu i delu.

Prema Dositejevom mišljenju, najčistiji srpski jezik govorio se u Dalmaciji, u narodnim krugovima.

U procesu pisanja svojih mnogobrojnih knjiga Dositej se najviše koristio crkvenoslovenskim jezikom — patristike. Tako se u njegovom radu pojavljuje svojevrsni dualizam, koji se ogleda u težnji da se što više približi narodnom jeziku i traženju najadekvatnijeg načina da to literarno izrazi. Određeni naučnici, među kojima i Rodčenko, 1897. godine primetili su da je Dositejev literarni jezik obilovao stranim rečima, crkvenoslovenskim i ruskim elementima, koje su se postepeno gubile u mnoštvu čisto srpskih reči, izraza i oblika. Na taj način su sve te strane reči što ih je Dositej koristio u svom radu, gubile na značaju, jer su dominantne postajale srpske i njegove.

Dositej je bio potpuno svestan da se bez napisane gramatike ne može ispravno pisati i dalje napredovati u razvoju svog jezika. Za svog života pokazivao je stalnu težnju da piše narodnim jezikom, jezikom usmenog govora i izraza, što je bilo sudbonosno za budućnost srpskog naroda tokom XIX veka. Te ideje o jeziku i narodu svakako su ponikle u prosvetiteljskom dobu XVIII veka, ali njihova izvornost i primena bila je potpuno Dositejeva interpretacija.

Dositej Obradović je posedovao izvanredan smisao da u svom pisanju predmetnost prikaže realno i realistički, što je za posledicu imalo veliku snagu i uverljivost njegovih dela. Ne može se zanemariti činjenica da je njegovo školovanje u Nemačkoj doprinelo formiranju kritičkog mišljenja i tvrde principijelnosti, što je naročito vidljivo u estetičkim shvatanjima i literarnim vrednostima njegovog dela. U estetskim shvatanjima uvek je težio da lepotu poveže sa razumom. S tim u vezi, on kaže: "Lepota bez razuma cvet je u blatu". Kao pisac i praktičar vidi da je razumu, osim lepote i estetike, potrebna i pomoć zabave i uveseljavanja onih koji se obrazuju, jer je to najlakši način da se premosti jaz između razuma i lepote.

U svom radu on navodi nekoliko bitnih i preciznih stvari koje su neophodne da bi se pristupilo pisanju, a to je, pre svega, humor. Humor je nekada neophodan, kaže Dositej, jer čitalac ne može s pažnjom da prati neko teško književno štivo ako se pisac malo ne pošali s njim. Da bi se čitalac ponekad doveo do uzbuđenja, potrebna je i lirska toplina. Svemu tome, ističe narodni prosvetitelj Dositej, treba pridodati i ton dostojanstvenosti kako bi čitalac razumeo i ubedio se u moralnu pouku koja proizilazi iz naglaska stila, ali bez dogmatičnosti, te daje to jedini način na koji se mogu dostići i dostojanstvo i veličina.

Dositej je, kao čovek koji se obrazovao na izvorima antičke literature u Nemačkoj i širom sveta, smatrao da je, da bi se čitalac osetio učesnikom radnje u njegovom delu, piscu i njegovom književnom prosedeu neophodan razgovor, dijalog. Za Dositejaje takođe važna i jasnost i nepristrasnost u kazivanju, kako se čitalac ne bi mučio, niti osetio prevarenim.

Kao što je bio jasan njegov stav prema narodnom jeziku, isto tako je bio jasan i njegov odnos prema zdravom razumu srpskog naroda kao najboljem sredstvu za prepoznavanje bitnog od nebitnog. On ističe da se bez jasnog razumevanja napisanog stvari zamračuju i zatamnjuju, što konačno vodi do pristrasnosti autora.

Ovako sagledana Dositejeva dela jasnije odslikavaju činjenicu da je on bio mnogo bolji pisac nego što se o njemu doskora mislilo. Pojedine slabosti u njegovoj literaturi, kojih svakako ima, bile su rezultat njegovog intelektualnog asketizma, rada na brzu ruku, stalne materijalne oskudice i pisanja od časa do časa, tek kada je za to imao vremena.

Ako bismo, pak, hteli da ukratko i rečju istaknemo ono što je najbitnije u Dositejevom stvaralaštvu, možemo slobodno kazati da na prvo mesto dolazi srpska narodna humorističnost i virtuozna retoričnost. Koristeći se navedenim sredstvima, Dositej je uspevao da iskoristi svoj dar da u tekst uplete priču, anegdotu i poslovicu, tako da iz njegovih dela proističe raskošno bogatstvo živog moralnog umovanja, redovno praćeno naravoučenijima. Njegovo kazivanje je uvek jasno i razumljivo. U Dositejevom literarnom delu nećemo nigde naići na suvo dociranje i hladnu sistematičnost, već ćemo upoznati dela bogata formom živog razgovora i narodskom zanimljivošću. Analizirajući njegov rad možemo konstatovati da je uvek uspevao da nađe prave lirske akcente, komparacije i metafore, čime je svoje delo dovodio do izuzetne književne visine. Znao je, takođe, da sa velikom veštinom upotrebi kontraste i plastično predstavi različite ljudske tipove, pokatkad čak do dubokih psiholoških karakterizacija. Bazirajući se, u osnovi, na humoru i kontrastu, Dositejevo delo u svojim najboljim segmentima doseže domete visokog literarnog kvaliteta. Tako fundirana, Dositejeva proza s vremena na vreme postaje nabrekla, duhovita i sugestivna, što predstavlja još jedan izuzetan umetnički kvalitet. Ono što je u Dositeju kao čoveku i prozaisti ipak bilo najbolje, to je, bez sumnje, njegov bezgranični humanizam i neutaživa potreba da se moralno dobro u čoveku stalno traži i pronalazi, podstiče i utvrđuje. Dositej za ljude kaže da su oni u ogromnoj većini moralno dobri, a ako često i greše, to čine samo zbog svojih ljudskih slabosti, ili, još češće, iz neznanja. Kao književnik smatra da bi o pojedinim ličnostima trebalo govoriti samo onda kada je u njima otelotvoreno nešto moralno ispravno. Takav način i prosede pokazuju Dositejev srdačni odnos prema svemu o čemu govori. On nema nijednu reč mržnje, ni za najvećeg krivca. Dositejevo shvatanje racionalizma sastoji se u sposobnosti da čoveka i njegovu etiku u potpunosti razume i opravda i da onda, kao u nekoj igri, lako pređe u oblast iracionalnog, predele snova i čiste poezije.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: April 28, 2012, 01:37:01 am »

**
nastavak teksta

ODJECI O DOSITEJEVOM RADU U EVROPSKIM KRUGOVIMA


I u rumunskoj i u bugarskoj literaturi često je tokom XIX veka citirano i hvaljeno Dositejevo književno delo. Ali, Slovenci kao da su ipak prvi razumeli i shvatili značaj Dositejevog rada. Jernej Kopitar prvi je napisao njegovu biografiju, kojom je Evropu svoga doba upoznao sa Dositejevim književnim i prosvetiteljskim radom, napisavši takođe i njegov nekrolog. Kopitar je smatrao Dositeja začetnikom nove, savremene srpske književnosti. Drugi Slovenac, Blajvajs, u svom delu "Novica" 1853. godine obeležava Dositeja kao znamenitog čoveka "naše jugoslovenske braće", a Slovenac Murko početkom XX veka ocenjuje Dositejev rad kao "delo najsnažnijeg zarobljenika ideje prosvećenosti".

Hrvatski pisci ilirskog pokreta Derkos, Babukić i Vraz o Dositeju su govorili sa zanosom, smatrajući ga isto toliko svojim koliko i svoje najpoznatije pisce Vitezovića, Došena, Kačića i Reljkovića. Oni su tokom XIX veka stalno preštampavali Dositejeva dela, učeći iz njih o jugoslovenskim idejama. Reljković je 1911. godine, povodom stogodišnjice od smrti Dositeja, rekao da je Dositej svoje ime proslavio širom svih jugoslovenskih krajeva.

S pravom se može reći daje u srpskoj književnosti Dositej stvorio celu jednu literarnu školu, a srpskoj kulturi dao veliki doprinos svojim književnim radom, idejama i kritičkim principima koji nisu izgubili na značaju sve do današnjeg dana. Često je citirana njegova maksima da u književnosti uvek mora da bude prisutan naš bratrazum i naša sestrapamet. U srpskim književnim krugovima bio je veoma cenjen i priznat, i to od strane velikih imena kakva su Mušicki, Sterija, Ljuba Nenadović, Miletić, Novaković, Skerlić, Đorđe Jovanović. Međutim, njegovi glavni oponenti bili su Njegoš, Vuk Karadžić, gornjokarlovački vladika Evgenije i carigradski patrijarh Antima V, koji su tražili zabranu njegovih dela zbog misli i odeljaka u potpunosti bezbožnih i jeretičkih. Njegoš je Dositejevim spisima zamerao njihov antikaluđerski ton, te ih je nazivao istočnicima, gorkim i otrovnim. Vuk je Dositejeva dela poricao ne samo zbog kritike manastira, već i zbog kritizerskih naravoučenija u njegovim basnama. Vuk nije bio zadovoljan Dositejevim basnama jer su one pomalo razotkrivale i delove njegovih sopstvenih radova koji se odnose na stav da se prostota naroda, kao bitan fenomen, može hvaliti samo ukoliko se u potpunosti razume. Dositej u vezi s tim ovako dedukuje: "Ako mi hvalimo prostotu naroda kao da je reč o nekom važnom kvalitetu, onda navodimo narod na lukavost i zlohitrenost. A kad se to stalno čini, tj. manipuliše narodom, onda se tim narodom može činiti šta ti je drago."

Valja spomenuti da su i najkritičniji srpski umovi tog doba, među kojima mitropoliti Stratimirović i Petar, te patrijarh Rajačić, dozvoljavali štampanje Dositejevih knjiga, što znači da su, u osnovi, crkveni krugovi blagonaklono gledali na Dositejev rad. I sami Njegoš i Vuk, i pored tendenciozne kritike Dositejevog dela, kao da su od Dositeja preuzeli njegov osnovni kritički princip koji je proistekao iz duha prosvetiteljstva XVIII veka, princip da se staro mora menjati novim da bi se ono pozitivno u čovekovom životu probudilo i teralo ga na dalji napredak.

Zaključimo ukratko: Dositej Obradović, živeći većim delom u XVIII veku, a samo jednu deceniju u XIX veku, značajno je uticao na sledeća dva veka u srpskoj književnosti. On je svojim radom i delom povukao veoma preciznu liniju koja vodi prema budućnosti čitavog srpskog naroda. Ta linija koju je postavio bazira se na kritičnosti i predstavlja ideju jugoslovenstva, koja je pratila čitav Dositejev životni i radni vek.

Radmilo Petrović | Srpski citatni indeks

__________________

1 Rad o Dositeju napisan je prema njegovim Sabranim delima koje je publikovala Prosveta 1961. godine, kao i prema Uvodnoj studiji Vojislava Đurića.
Korišćenaje i Dositejeva Spomenicaiz 1911. godine i uvodna studija Koste Novakovića; korišćena je, takođe, i uvodna studija u knjizi akademika Milorada Pavića, publikovana 1972, gde se govori o Dositeju Obradoviću i njegovim delima "Život i Priključenija" i "Pisma Haralampiju".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: April 28, 2012, 01:37:16 am »

**

DOSITEJ KAO KNJIŽEVNIK


Prva od visokih književnih odlika Dositejevih jeste, nesumnjivo, njegov izraziti pripovedački dar, njegovo lako, neposredno i prirodno izlaganje, njegov zaista "umiljati način pričanja". Taj svoj prirodni dar on je godinama vaspitavao i izoštrio ga čitajući na svojim brojnim putovanjima i studijskim boravcima najbolje stiliste i pisce iz stare klasične i iz ondašnje moderne evropske književnosti. Kada se tome doda i činjenica da je Dositej počeo da objavljuje svoja dela tek u svojim zrelim godinama, kada je već bio pun znanja i životnog iskustva, razumljivo je onda što je njegovo prvo štampAno delo, Život i priključenija, pokazalo odmah da ga je pisao čovek koji je već bio izgrađen pisac i koji za svoje misli i svoja osećanja ume uvek da nađe odgovarajuKi književni izraz. Tako već sam početak njegove autobiografije, a naročito njegov predgovor ("Predislovije"), pokazuje njegovu izvanrednu sposobnost da odmah zadobije pažnju čitaoca svojim iskrenim i neposrednim ispovestima, a tako isto i svojim često poetski nadahnutim mislima i refleksijama. "Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena, od samog nezlobivog detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti", kaže on tu, da zatim odmah, sa istom filozofskom mirnoćom i vedrinom konstatuje da takva sećanja nisu mogućna "u vreme mladosti, u kome krv naša vri, a misli neprestano lete". Izlažući zatim svoje detinjstvo, svoja prva lutanja i zablude, svoja rana oduševljenja i razočarenja, on sa mnogo živopisnih detalja daje realističku sliku ljudi i događaja, tako da mnoge ličnosti iz njegove autobiografije imaju često svu ubedljivost i umetničku uobličenost likova iz kakvog romana. Takav je, na primer, slučaj sa hopovskim igumanom Teodorom Milutinovićem koga je Dositej opisivao sa naročitim simpatijama. Sa pravim pripovedačkim darom oštrog zapažanja i sa mnogo smisla da odmah prozre i oceni ljude sa kojima je dolazio u dodir, Dositej nam je dao vrlo živu i upečatljivu sliku ovog zanimljivog čoveka ispod čije se spoljne grubosti i naprasitosti krilo u osnovi dobro srce i zdrav razum. "Između sviju njih — priča Dositej, opisujući svoj prvi susret sa hopovskim kaluđerima — najbolje sam upazio jednog koji u sredi sviju seđaše. Brada mu pokratka, okrugla, vlasi na glavi bele kao sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme Ljubak i milostiv; oči pune života i neke osobite slabosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje ..." Takvi su i opisi i mnogih drugih ličnosti raznih narodnosti, raznih staleža i zanimanja sa kojima je Dositej dolazio u dodir na svojim brojnim putovanjima...
 
Uz ovaj svoj prirodni dar lakog i živog pripovedanja, Dositej je kao pisac imao isto tako i lepo razvijeno osećanje za lepote pejzaža i uživanje u prirodi . . . Živeći još u svom ranom detinjstvu na selu i u prirodi, putujući, zatim, po zemljama sa vrlo raznovrsnim klimama i pejzažima, počevši od severnjačkih predela Rusije i Poljske, pa sve do pitomih arkadijskih grčkih ostrva, Dositej, osetljiv i prijemčiv za utiske kakav je bio, nije mogao ostati ravnodušan prema lepotama tih predela, i zbog toga je i u svom živopisu i svojim privatnim pismima davao često oduška oduševljenjima te vrste. Tako, na primer, sećajući se svoga puta od Sremskih Karlovaca do Iriga, on se i u svojim zrelim godinama živo sećao lepota fruškogorskog pejzaža, kojima se bio napajao još u svom dečačkom dobu:
 
"Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga drveta koja ga osenjavaju i čuvaju od sunca. Na levoj strani vide se brda i holmići (humići), pokriveni s vinogradi i voćnjaci. S desne strane potoka pružila se jedna veselovidna dolina, sva pokrivena i ukrašena s livadama, puna trave i cveća selnoga. A s one strane doline, rekao bi da su carske bašče. Vinograd do vinograda, okruženi plodonosnim drvećem; brdo nad brdom, hum nad humom, kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio..."
 
Sa tom urođenom navikom da uživa u vrlo raznovrsnim pejzažima i predelima, Dositej je to činio i kada je putovao pod najtežim okolnostima, ali uvek sa lepim osećanjam mere i iskrenosti. Opisujući, na primer, kako je iz Plaškoga, ostavši bez novaca, krenuo, da peške preko Like i Krbave, i vrletnog Velebita, ode u Dalmaciju, on sa vedrinom čoveka koji je navikao da lako snosi sve tegobe puta uzvikuje: "Proleće, krasota vreme! ... pođem i sam . . . sve pevajući da se gore i doline razležu. Jošt da se nisam gdigodi pastirskih pasa plašio, činilo bi me se" — dodaje on tu, šaleći se sam sa sobom — "kao da na Pegazu (krilatu) konju jašem". — Slična oduševljenja prirodnim lepotama nisu napuštala Dositeja čak ni u njegovoj starosti ... U tom pogledu naročito je karakterističan utisak koji je na starog Dositeja ostavio Beograd i njegova bliža okolina kada se 1807. bio nastanio u njemu. Iako navIknut na život u besprekorno uređenim evropskim gradovima, Dositeju za vreme boravka u Beogradu nije nimalo smetala ni njegova zaostalost ni njegova orijentalno-turska zapuštenost. Umesto toga on se iskreno divi prirodnim lepotama hajdučke česme u Košutnjaku, a u jednom pismu svome prijatelju St. Konstantinoviću ovako opisuje položaj Beograda:
 
"Ne znam je li vam poznato kakav je prekrasan Beograd naš (srpski) što se kasa mestopoloženija. Ja sam podosta gradova i mesta vidio, ali ove predivne, zdrave i velikolepne situacije (položaja), krome Carigrada, čini mi se da na zemlji nema. Zaista jest nešto bajno! A šta će jošt biti kad ga majstorija uredi i ukrasi!"
 
U doba kada se počeo formirati kao pisac i kada je samo za sebe i za svoju najbližu okolinu počeo da pravi prve književne pokušaje, Dositej je proveo više godina u našim krajevima gde je na izvoru mogao upoznati sve bogatstvo i svu izražajnu moć i našeg narodnog jezika i naših narodnih umotvorina. Kao darovit pisac, Dositej je vrlo dobro osetio slikovitost i živopisnost pojedinih narodnih izraza, a naročito narodnih izreka i poslovica, i zato ih je u kasnijim svojim delima obilato koristio. Tako je on u svojoj autobiografiji, u Basnama, u Sovjetima, Sobraniju, pa čak i u svojim privatnim pismima vrlo često uplitao u svoj stil i svoje izlaganje pojedine narodne izraze, prozne i stihovane, zatim kratke pričice i anegdote. Uporedo sa tim narodnim izrekama i pričanjima, Dositej je isto tako obilato koristio i razne izreke mudrih ljudi, i kratke pričice i anegdote koje je znao u velikom broju zahvaljujući svojoj bogatoj lektiri stare klasične i novije evropske književnosti. To večito uplitanje našeg narodnog folklora i mudrih izreka i anegdota iz stranih literatura predstavlja, takođe, jednu od ne malih odlika Dositejeva književnog stvaralaštva. Zahvaljujući njoj, Dositejevo izlaganje je izbeglo monotoniju i ukalupljenost koje obično prate moralističko-didaktične spise, i zbog toga je njegov način pisanja uvek slikovit, živ i zanimljiv...
 
Ali jedna od najlepših i najznačajnijih odlika Dositeja kao pisca jeste njegov veliki smisao za dobroćudnu šalu i zdrav humor. Jer taj skromni i mudri čovek, koji je voleo život i ljude i koji je u svom širokom, čovekoljublju imao mnogo razumevanja za sve ljudske mane i nedostatke, umeo je često da, kao odličan kozer i pripovedač, načini uspelu šalu i na svoj i na tuđ račun. Taj njegov izuzetni dar za humor nije do sada bio mnogo ni zapažen ni istican, a on u stvari predstavlja jednu od osnovnih draži koju lektira Dositejevih dela može imati i za današnjeg čitaoca. Vaspitavši svoj književni ukus na delima odličnih zapadnoevropskih, a naročito francuskih i engleskih pisaca, on je bio svestan vrednosti zdravog i dobrog humora i zato se nije ustručavao da ga upotrebi i na mestima na kojima je za njega kao pisca to moglo biti u ono vreme čak i opasno. Tako, na primer, izlažući podsmehu u prvom redu svoje autobiografije svoje religiozne zablude o svetinjičenju i svoja fanatična verovanja u besmislene priče i legende, on se u jednom momentu obraća čitaocu: "Ljubezni čitatelju, ti mi se smeješ, i pravo imaš; i ja se sam sebi smejem; niti mi je pravo samo drugom smejati se; dobro je i sebi katkad". "Jer, — nastavlja on dalje, — "mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kome je Hristos jahao, praznik praznovali; a sami se sebi ne smejemo verige (Petrove) praznujući... A, ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje apostola Petra verige".

 
Dragoljub Pavlović
Iz Čitanke za usmereno obrazovanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: April 28, 2012, 02:24:10 am »

**

DOSITEJ OBRADOVIĆ — Život i priključenija


PREDGOVOR

Evropska književnost XVIII stoleća, ponikla na bogatim tradicijama renesansne estetike i klasicističke literature iz vremena engleske restauracije i francuske feudalne monarhije, bila je zasnovana na kultu zdravog razuma, progresu naučne misli i racionallstičkoj filozofiji prosvećenosti. Nasuprot sholastičkom učenju o ništavnosti ljudske egzistencije i "praroditeljskom grehu", koji je, tobože, uslovio urođenu grešnost čulne prirode zemaljskog Čoveka, ideolozi i teoretičari novog doba oblikovali su svoja učenja na hurnanističkim shvatanjima o čovekovoj prirodnoj dobroti i večitim vrlinama njegove duše. Samim tim, razume se, prosvetiteljski pokret XVIII stoleća, idealistički u suštini, odigrao je značajnu ulogu u periodu osiobađanja čoveka i njegovog stvaralačkog rada od neprikosnovenih dogmi feudalnog društvenog uređenja.

Svetovna ideologija mlade građanske klase, izražena u postavkama engleskih mislioca (Džona Loka, Džozefa Pristlija, Dejvida Hjuma, Džordža Berklija), francuskih pisaca i enciklopedista (Deni Didroa, Zana Zaka Rusoa, Zana Le Rona, D'Alambera), kao i nemačkih građanskih prosvetitelja (u prvom redu Gotholda Efraima Lesinga), proklamovala je, pre svega, raskid sa starim oblicima života i srednjovekovnom crkvenom literaturom. Prodor ljudske misli u različite oblasti nauke i umetnosti, kao i samih društvenih odnosa, insistirao je, između ostalog, i na radikalnim promenama u sklopu estetičkih teorija. Klasicističke koncepcije XVII stoleća, koje su u svemu odgovarale intencijama apsolutističkih monarhija u Engleskoj i Francuskoj, dobile su vid antidruštvenosti već u eposi rane prosvećenosti i samo je bilo pitanje vremena kad će proces transformisanja književnog metodološkog postupka, decenijama negovanog u krilu feudalističkih odnosa, dospeti do svojih kvalitativno novih izraza.

Evolucija književnih ideja ušla je u novu etapu razvoja tokom prve polovine XVIII stoleća. Klasicizam, kao književna teorija, nadživeo je, istina, svoj vek i prekoračio u drugo stoleće prema tradiciji i, s druge strane, zbog uslova kojim se šteđro koristio u prilikama takozvanog školskog sistema građanskog društva, ali su u novom stoleću njegovi teoretičari već uveliko izvršili metamorfozu suštinskih principa preživelog pogleda na svet. Kao njegova reakcija — u okvirima sve žešćih političkih i ideoloških sukoba između trećeg staleža, formiranog građanstva i poslednjih a upornih nosilaca feudaiizma — javlja se u prvoj polovini XVIII stoleća nova literarna struja pod nazivom sentimentalizam. Ponikao najpre u Engleskoj, u građanskoj drami Džordža Liloa, zatim i u Francuskoj i u dramskom stvaralaštvu razneženog Nivela de Lašosea, sentimentalizam je kao bujica preplavio mnoge evropske obale i vrlo brzo postao književna moda s određenim i otipisanim jezikom i stilom, tematikom i s preciznim estetičkim pravilima.

Oliver Goldsanit, Semjuel Ričardson, Lorens Stern i Džejms Tomson, da pomenemo samo značajne pripadnike ovog pravca u engleskoj književnosti, postaju preko noći popularni pisci u svim redovima tada jož ne mnogobrojne čitalačke publike, uključujući tu i članove ozbiljnih naučnih akademija i nastranih literarnih salona. Za razliku od stihovanih tragedija, koje su svoj najviši izraz dobile u klasicističkom periodu, epoha prosvećenosti i njena ideologija u prvi plan stavljaju romanesknu literaturu i aktuelnost memoarskih, isključivo autobiografskih sadržaja. Uzvišenost nametnutih uzora odjednom je zamenjena patetičnošću lirskih štimunga, dok je knjiška reč prevalila mističan put, spuštajući se s nebeskih visina, iz sveta kraljeva i neumrlih heroja, u okrilje rascvetalih osećanja i život običnog čoveka. Formom intimnih ispovesti, putem zanimljivih pisama i dnevnika, pisci sentimentalističkog pravca prikazivali su toplinu ljubavnih emocija i smernost urođenih vrlina, opisivali su moralnost patrijarhalnih navika i lepotu porodičnog života, veličali su blagost ukazanih dobročinstava i sjaj nepatvorene prirode, pevajući apoteozu života.

Mnogostruka zračenja ove pomodne književne struje izvršila su, kao što je poznato, blagotvoran uticaj na razvoj književnosti i umetnosti gotovo svih evropskih naroda. Francuzi su među prvima prihvatili ideologiju sentimentalizma. Didro je, na primer, u svojim dramama nastavljao tradiciju Liloa, Volter i Ruso ugledali su se na Ričardsonove romane. Oduševljeni poklonici novog talasa u Nemačkoj bili su Hristijan Firhtegot Gelert i, u jednom pravcu, Salomon Gesner, dok se tragovi uticaja mogu zapaziti i u delima Fridriha Gotliba Klopštoka, Kristofa Martina Vilanda i, razume se, mladog Johana Volfganga Getea. Začetak sentimentalizma u Italiji bio je Karlo Goldomi, dok su sličnu ulogu u Rusiji imali Petar Ljvov i Nikolaj Maksimovič Karamzin sa svojom školom. Do naše čitalačke publike, međutim, sentimentalizam nije đošao neposredno sa izvora, iz Engleske ili Francuske, već posredstvom nemačkih prerada i imitacija.

Prvi pripadnik sentimentalizma u našoj književnosti bio je Dositej Obradović (1739?—1811). Rođen je u Čakovu, u onom delu Banata koji danas pripada etničkim granicama Rumunije, Dositej je i svojim životom i celokupnim knijiževnim radom u potpunosti izrazio sukobe između starih i novih shvatanja, nastalih sredinom XVIII stoleća, i prešao zamoran put od ćelije pravoslavnog manastira do slušaonice modernog evropskog univerziteta. Večiti putnik, entuzijast po prirodi, Dositej je svojom pojavom ilustrovao vreme u kojem je živeo i ciljeve kojima je nesebično težio. Pripadnik građanske klase koja se kod nas, u tadašnjoj Ugarskoj, tek formirala, ostavši rano bez roditelja, on je svoje životno sazrevanje otpočeo nepromišljenim aktom — odlaskom u manastir Hopovo. Uočivši ubrzo vlastitu suvišnost u sholastičkoj sredini, a istovremeno oslobađajući se nasilnog pritiska teološke literature, Dositej beži iz manastira u Zagreb i, preko Like i Krbave, u Dalmaciju. U proleće 1761. godine nalazimo ga u manastiru Krupi.

Do tog vremena, do svoje dvadesete godine, Dositej je u duhovnom formiranju bio upućen isključivo na bogoslovsko-pravoslavne uzore. Pored rumunskog, koji je delimično naučio još u detinjstvu, u rodnom Čakovu, savladao je dotad i novocrkvenoslovenski jezik. Intelektualno-saznajnu žeđ, pak, gasio je religioznom romantikom, suvoparnošću crkvenih prologa, legendama iz Biblije i svetiteljskim žitijima. Saznanje da života ima i van manastirskih zidina, a literature bez teoloških apstrakcija, slomilo je u Dositeju, rekli bismo, skoro atavistički nagon ka svesnom samoodricanju. Kraći boravak u Zagrebu preko zime 1760/1761. godine, do kojeg je dospeo bežeći od mladalačkih zabluda, otvorio mu je nove vidike i pružio prva saznanja, između ostalog, iz latinskog jezika i večito živih inspiracija klasične književnosti. Više to nije bio mladić patrijarhalnog vaspitanja i pravoslavnog, dogmatskog morala, daleko je iza njega ostalo vreme, iako u relativno kratkom roku, kad su sve životne preokupacije bile usmerene jedino u pravcu kaluđerske potištenosti i ideala kratkovide pobožnosti. Oplođen duhom novih saznanja i sukobljen sa starim shvatanjima, u koje je prvobitno verovao kao u jedino mogućne principe života, njegovo četvorogodišnje bavljenje u Dalmaciji bilo je ispunjeno ozbiljnim radom na oslobođenju od starih shvatanja.

Zasićen životom na dalmatinskom kršu, i inače skučenom u svim oblicima, Dositej se odlučuje na putovanja. Preko Splita i Krfa, gde je savladao prve osnove novogrčkog jezika, stigao je u Smirnu i u čuvenoj školi "novog Sokrata" Jeroteja Dendrina, tri godine izučavao filozofsko-bogoslovske nauke. Pošto je 1768. godine izvesno vreme proveo u Albaniji, upoznajući jezik i običaje ovog siromašnog naroda, on se vraća preko Venecije i Zadra u Dalmaciju, u kojoj provodi nešto više od godinu dana, da bi, zatim, otputovao u Beč sa željom da uči nemački jezik. Novi list njegove životne priče, koju je skoro unapred sam pripremao, ukazuje na više zanimljivih pojedinosti.

Šest godina provedenih u Beču, u gradu koji je blistao punim sjajem, učinili su za Dositeja više nego sve prethodne godine. Okružen bibliotekama i pozorišnim trupama, našavši se u žiži vanredno dinamičnog kulturnog života, on je sebe spremao za sve dužnosti kojima se kasnije do iscrpljenja bavio. Obogaćen velikim fondom znanja i oduševljen idejom inspirisanog uzdizanja širokih narodnih slojeva, načelom prosvećenih umova tadašnje naučne i književne avangarde o potrebi školovanja i vaspitanja svih ljudi, Dositej počinje s intenzivnim pripremama za svoju književnu delatnost.

Kasniji njegov život, dug više od trideset godina, nije ništa drugo do razvijanje i jačanje onih principa koje je usvojio u svom prvom bečkom periodu. Željan novih i uvek drukčijih iskustava, u skladu s izlivima vlastitog temperamenta, Dositej će svoja široko zamišljena stranstvovanja ubrzo osvežiti korisnim boravcima u Bratislavi (1778/1779), Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu i Šklovu (1782/1783), svuda odlazeći otvorenih očiju i prijemčivog srca. Oduševljen novim podnebljima i bogatstvom kultura srećnijih naroda on će u podsvesti gajiti želju da se vrati u voljeni Beč gde bi, izdržavajući se mukotrpnim radom i davanjem privatnih lekcija, na miru mogao izvršiti pročišćavanje dotadašnjih intelektualnih saznanja. Proces svođenja stečenog znanja u okvirne granice stvaralačke erudicije, kao plodotvorne baze za dalji razvoj životnog opredeljenja, Dositej će obaviti između 1789. i 1802. godine, koliko je vremena proveo u svom drugom bečkom periodu.

Osećajući neodoljivu potrebu da se vrati u otadžbinu, zahvaćenu oslobodilačkim ognjem, Dositej će sredinom 1806. godine napustiti Trst, prvu usputnu stanicu posle Beča, i preko Ljubljane doći u Srem. Ušavši u "karlovački krug" mitropolita Stevana Stratimirovića, koji je veoma bio zainteresovan za razvoj političke situacije u Karađorđevoj Srbiji, Dositej će, uprkos poodmaklim godinama, aktivno prići ustaničkoj borbi. U avgustu 1807. godine, s legalnim pasošem Petrovaradinske "generalkomande, on će iz Zemuna preći u Beograd i na zemljištu svojih predaka ostati do smrti. U periodu od tih nekoliko godina, podržavan od strane najviših starešina i samog Karađorđa, Dositej je, u naponu ličnog oduševljenja, svim srcem ušao u kolotečinu zakovitlanog života i pružiće maksimum vlastitih sposobnosti u konstituisanju lokalnih samoupravnih organa mlade ustaničke države, dok je ličnim primerom pozitivno uticao na jačanje slobodnjačkih ideala.

Dositejev životni put kretao se, kao što vidimo, u skladu s njegovim lutalačkim temperamentom. Od temišvarskog šegrta, poslatog da izuči "kapamadžijski" zanat, i smernog hopovskog kaluđera, do uticajne ličnosti u oslobođenoj domovini, voljen i poštovan od znanih i neznanih, on je ispunio svoju ljudsku obavezu besprimernim zalaganjem i angažovanošću. Svestan svog značaja i mnogostrukih potreba čitavog naroda, koji je voleo i kojem je pripadao, Dositej je, menjajući prijatelje i podneblja, zalazio u različite oblasti ljudskih aktivnosti i tokom svog dugog života često menjao profesionalne navike. Stigavši u Dalmaciju kao odbegli kaluđer, raskinuvši jednom zasvagda s religioznim misticizmom, on je prvom zgodnom prilikom, izlazeći drugima u susret, ipak pristao da se zapopi i dugo godina, zatim, nosi svešteničku rizu. Nuždom sateran, jer je od nečega trebalo i živeti, Dositej je u Dalmaciji započeo učiteljsku karijeru i tim se poslom i kasnije bavio. Povremeno je, pak, menjao zanimanja, baveći se svim i svačim: bio je fizički radnik, lektor kod Brajtkopfa u Lajpcigu, predavač u privatnoj vojnoj akademiji u Šklovu, direktor škola u oslobođenoj Srbiji, besednik po crkvama, političar i diplomatski predstavnik ustaničke države, pisar i član Praviteljstvujuščeg sovjeta, da bi pri kraju života, poslednjih dana, na svečan način bio počastvovan i titulom prvog ministra prosvete; bio je, osim toga, avanturist, voleo je da crta, rado je učio sve do čega je njegova inspirativna radoznalost mogla doći, lutao je po evropskim gradovima, najuglednijim prestonicama tadašnjeg kulturnog sveta, i rado čamio po zabitim mestima, sanjao o osnivanju škola i štamparija, i pre svega, bio rasan pisac i ideolog svog doba.

Najznačajniji tribun naše književnosti XVIII stoleća, začetnik i idejni propagator sentimentalističkog pravca epohe prosvećenosti, Dositej je svoju književnu karijeru, razume se, počeo stihovima; u Dalmaciji je, štaviše, komponovao i jednu malu zbirku pesama, protkanu besedama koje je držao po siromašnim crkvama, ali nam je od čitavog tog rukopisa ostala, mogućno, samo jedna pesma o Svetom pismu. Nesačuvan nam je, s druge strane, još jedan njegov rani literarni pokušaj, prevod izabranih beseda Jovana Zlatoustog "na djejanija apostolska", koji je u prepisima, jer nikad nije bio štampan, kružio pod naslovom Dositejeve bukvice. Posle nekoliko godina intenzivnog učenja, osobito godina provedenih u Smirni kod Dendrina, Dositej je u kratkom periodu od nekoliko meseci 1770. godine, u Plavnu i Skradinu, napisao tri znamenita dela — Ižicu, Hristoitiju i Venac od alfavita. Iako su ova dela sastavljena na osnovu različitih izvora slične tematike s grčkog, ruskog i italijanskog jezika, i čine nesumnjivo prerade dovedene u vezu s našim ambijentom, samo se za Hristoitiju uspelo utvrditi, posle dugotrajnih i nadasve mučnih istraživanja, da predstavlja slobodan prevod dela Antonija Vizantijskog, čiji je izvornik moralističko-pedagoški traktat Erazma Roterdamskog pisan za Henrika, sina Adolfa od Veere, štampan prvi put na latinskom jeziku u Antverpenu 1526. godine.

Pomenuta dela, objavljena tek posle Dositejeve smrti, kružila su među čitaocima u nepouzdanim prepisima. Prvi svoj spis Dositej je štampao u Lajpcigu tek 1783. godine: napisan u vidu pisma Haralampiju Mamuli, tršćanskom parohu, trebalo je da on posluži kao namenski oglas na prvu (i jedinu) knjigu Sovjeta zdravago razuma, koja se iz štampe pojavila 1784. godine. Kako su se poslovi oko pripremanja ove knjige za štampu neočekivano otegli, a mogućno i iz finansijskih razloga, Dositej je u međuvremenu publikovao prvi deo autobiografskog romana Život i priključenija (1783). Započevši svoju književnu delatnost memoarskim beleškama, uprkos slabom odzivu gotovo nezainteresovanih čitalaca, on je, uz napore koje danas ne možemo u potpunosti sagledati, javnost počeo da zasipa novim delima, prevedenim i originalnim, uvek imajući na umu svrhu svog postojanja i ciljeve opštenacionalnog dobra koje je naslućivao. Prvo delo posle autobiografije, a pre definitivnog štampanja Sovjeta, Dositej je izdao pod naslovom Slovo poučiteljlno gospodina Georgija Joakima Colikofera (1784), a ostala su publikovana ovim redom: Ezopove i pročih raznih basnotvorcev (...) basne, zajedno s drugim delom autobiografije Život i priključenija (1788), Pesna o izbavljeniju Serbije (1789), prvi tom Sobranija raznih pravoučitelnih veštej v polzu i uveseljenije (1793), Etika ili filosofija naravoučitelna po sistemi g. profesora Soavi (1804), Pesna na insurekciju Serbijanov (1804) i Stihi na novi god 1808, posvećeni ruskom caru Aleksandru I Pavloviču Romanovu i njegovom izaslaniku Konstantinu Konstantinoviču Rodofinikinu (1808).

Za Dositejevog života, osim toga, pojedine knjige doživele su drugo, pa i treće izdanje, a neke su biie prevođene i na druge jezike. Tako se, na primer, pojavilo skraćeno izdanje Basana u redakciji Lukijana Mušickog (1800) i po dva izdanja Sovjeta (1806. i 1808) i Sobranija (1807. i 1808) u nakladi Đamjana Kaulicija; Pesna o izbavljeniju Serbije (1806) bila je prevedena na ruski, Sovjeti (1802) i Sobranije (1808) na rumunski, u prevodu malobečkerečkog paroha Dimitrija Cikinđala, Pismo Haralampiju (1810) i jedan kraći odlomak iz prvog dela Života i priključenija (1811) na nemački jezik, oba u tačnom i tečnom prevodu Jerneja Kopitara.

Od značajnijih dela koja Dositej nije stigao sam da objavi, i koja su publikovana tek posle njegove smrti, treba pomenuti drugi deo Sobranija raznih naravoučitelnih veštej v polzu i uveseljenije (1818) u redakciji Pavla Solarića, Hristoitiju (1826) i Venac od alfavita (1826) u izdanju Konstantija Pejičića, Ižicu (1830) u pripremi Sevastijana Ilića i Pisma (1830) u režiji Georgija Magaraševića. Ovim popisom, dakako, nisu obuhvaćena sva Dositejeva štampana dela, ali neki njegovi sitniji spisi — kao, na primer, propovedi, stihovi, pa i jedan broj naknadno pronađenih privatnih pisama — zaslužuju pomen tek u vrlo iscrpnim studijama o njegovom književnom radu.

Od svih Dositejevih dela, od kojih mnoga znače prekretnicu u istorijskom razvoju naše književnosti i predstavljaju krupne domete u čisto literarnom pogledu, njegov autobiografski roman jeste, objektivno govoreći, najzrelije delo. Objavljen u dva nastavka u "tipografiji g. Joana Gotloba Emanuila Brajtkopfa" u Lajpcigu, prvi deo štampan je, kako smo rekli, 1783. godine, drugi, stilizovan u vidu "pisama" voljenom prijatelju, u jednoj knjizi zajedno s Basnama 1788, zapravo početkom naredne godine. Na stranicama knjige koju čitalac drži u rukama Dositej je, na zanimljiv i lak način, ukazivao na primer vlastitog fizičkog i duhovnog sazrevanja od rođenja do vremena posle povratka iz Londona 1785. godine. On je, istina, imao želju da svoju životnu priču dopuni i kasnijim događajima, kako su se oni zbivali, o čemu je ostavio svedočanstvo na samom početku dvanaestog "pisma" drugog dela svoje autobiografije, ali do ostvarenja ove plemenite zamisli, na žalost, iz nepoznatih nam razloga nije došlo. Dositej je u autobiografiji, dakle, prikazao sve etape samo do pedesetih godina svog života, pa se stoga ona može smatrati nedovršemm delom.

Iako pripadaju istom spisu, pomenuta dva dela Dositejeve autobiografije međusobno se suštinski razlikuju: u prvom delu on želi da vaspitava, u drugom, na izvestan način, da podučava i zabavlja. I kad je moralizator, i kad opominje, on je prevashodno pisac. Po idejama racionalist, umna glava koja je prokrčila sebi put do maštovitih visina ljudske obrazovanosti, Dositej je po psihološkom sklopu buntovnik oslobođenih nazora i rob vlastitog temperamenta. Želeći da pričom o sebi i svom životu utiče vaspitno, pre svega, na mlade generacije, koje su tek ulazile u prostore obasjane najnovijim ljudskim dostignućima, on je stvarao literaturu blisku legendama starozavetnih proroka. Krećući se u granicama tipičnog pedagoškog romana XVIII stoleća, koji u procesu sticanja životnih iskuštava ima za zadatak da izvrši minucioznu analizu individualnog formiranja, Dositej je na vlastitam primeru, po obrascima velikih pisaca, izneo psihološki problem lične transformacije od beslovesnog stvorenja do visoko obrazovanog intelektualca. Dositejeva biografija zato je umnogom romaneskna literatura: pisac nije uzeo fiktivnog junaka, nije stvarao konstrukciju, već je vlastitu borbu i samosavlađivanje, u okvirima sazrevanja, prikazao evolutivnim putem, postepenim ređanjem strogo proverenih činjenica, u punoj zavisnosti od društvenih prilika kojima je bio uslovljen. Složenost Dositejevog metodološkog postupka graniči se, dakle, s komplikovanošću životnih situacija.

U tematskom pogledu Dositejeva autobiografija slična je delima takozvanog psihološkog romana. Svoju priču on iznosi čitaocima na miran i jednostavan način, postepeno gradeći od pojedinačnih detalja celovitost sadržaja. U prvom delu Dositej govori o svom detinjstvu i boravku u manastiru, ukazujućj na uzroke koji su izrodili njegov verski fanatizam, dijametralno suprotan životnoj stvarnosti, dok je svoje bežanje iz sholastičkog mraka prikazao u svetlu otrežnjenja i kao posledicu želje za životom koja se nije mogla prelomiti pod udarcima neprikosnovenih normi religioznih odricanja. Opisom svog trogodišnjeg boravka u manastirskoj ćeliji Dositej je, s druge strane, hteo da iznese bezrezervnu kritiku ove institucije, s naglašenom pedagoškom tendencijom, ustajući u odbranu prirodne egzistencije i slobodnog ljudskog duha. U drugom delu svoje knjige, koji je pisan s više avanturističkih pobuda, Dositej je definitivno uobličio svoj kritički stav prema crkvi i, uopšte, manastirskom životu. Jer, umesto da podlegne krutim dogmama religioznog morala, s kojima se bio suočio i kojima je bio sklon, on se vratio životu i njegovim neizmerenim radostima. Ostavljen samom sebi i vlastitoj tišini, u kojoj se s pažnjom osvrnuo na uzaludnost dotadašnjeg postojanja, Dositej je kroz analizu grešaka shvatio nezdravost pobuda koje su ga nagnale u životni ćorsokak, da bi se prvom prilikom pustio niz maticu života. Velika putovanja po evropskim državama i upoznavanja naroda, učenja stranih jezika, konsumiranja ogromnih kulturnih tekovina koja su se stolećima nagomilavala, iscrpljujući rad do duhovnog usijanja... učinila su da je naš prosvetitelj, u sredini koja još nije bila sposobna da asimilira jednu takvu radnu energiju, svu svoju aktivnost investirao u dela koja je sam pisao i objavljivao, u uverenju da će se tek buduća pokolenja koristiti plodovima njegove raskošne obrazovanosti i više nego plodne imaginacije.

Začetnik naše novije literature i jedan od legitimnih tvoraca književnog jezika, nasuprot svojim prethodnicima, Dositej je prvi među nama prišao novim strujanjima moderne kulture i svojim autobiografskim romanom dao klasične obrasce pomodnog sentimentalizma. Prihvatajući, u svemu, učenja najumnijih ideologa tadašnjeg sveta da je čovek po prirodi dobar i da je, samim aktom rađanja, predodređen da izvitoperi vrline svoje božanske duše, on je stupio u odbranu čovečanskih prava, boreći se za večite ideale života — da je čovek slobodan i da slobodno može razvijati sve svoje stvaralačke sposobnosti.

Kao pisac, medutim, Dositej je stajao na stanovištu da je njegova dužnost, sveta obaveza prema istini i humanosti, da vlastite katarse i životna lutanja iskoristi u vaspitne svrhe. Zbog toga njegova pričanja iako obojena patinom starinskog načina govora, odzvanjaju u svesti i dugo posle čitanja. Izvorna rečenica, često nepotrebno duga i tek nabačena, u svojoj fakturi nije krhka i adekvatna ritmu nervoznog doba kojem pripadamo; naprotiv. Slično rado slušanim narodnim bajkama, Dositejev autobiografski roman kao da pripada nekom starom, zaboravljenom dobu i izjednačuje se, mnogim svojim atributima, s mirnim a tako monolitnim dahom našeg epskog deseterca.


Borivoje Marinković




Dositej Obradović
Život i priključenija
Za izdavača: Sava Lazarević
Portret na koricama: Sreten Grujić
Nolit • Beograd 1969
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: April 28, 2012, 03:02:33 am »

**
DOSITEJ OBRADOVIĆ


RECEPCIJA DOSITEJEVOG DELA

U radu težimo prikazivanju recepcije Dositejevog dela u njegovoj aktuelnosti i u XIX veku, kako bismo u što većoj meri sagledali značaj Dositejevog dela i njegovo učešće u formiranju savremene čitalačke publike. U Dositejevoj aktuelnosti bilo je malo čitalačke publike. Čitaoci su uglavnom trgovci i intelektualci koji su sticali obrazovanje u Evropi ili Rusiji. To su, uglavnom, bili Dositejevi prethodnici: Gavrilo Tadić, Jerotej Račanin, Marko Balović, Gavrilo Stefanović Venclović, Ivan Antun Nenadić, Zaharije Orfelin, Simeon Piščević i drugi. Svi su oni bili svesni značaja organizovnog, sistemskog obrazovanja. Ipak, celokupno prosvećivanje u Srbiji svodilo se na nekoliko neorganizovanih istupa, poput propovedi Venclovića, ili štampanja bukvara Zaharija Orfelina, koji štampa jer ruski udžbenici ne odgovaraju potrebama srpske publike (Pavić 1970:34).
 
Dositejevo delo je nailazilo i na druge prepreke. U vreme velikih previranja od 1789. do 1802, Dositej pada u nemilost Evrope kojoj nije odgovaralo da se Srbija izbori za samostalni razvoj nacionalne kullture. Srbi su ponovo prepušteni na milost i nemilost Turcima, dok se na Dositejeve spise gleda nerado. Tim povodom Andrija Stojković navodi: "Po nekim nedovoljno proverenim, ali ne sasvim nesigurnim, izvorima — pojedinci iz straha spaljuju, kao u doba inkvizicije, njegove spise, te postaju retki, mnogi plašljivci spaljuju Dositejeva privatna pisma. Time se može objasniti činjenica da Dositejevih pisama nije mnogo sačuvano, što otežava rekonstrukciju njegove biografije i ideologije." (Stojković 1989:78)
 
Usled vladajuće ekonomske krize Dositej je svoje knjige izdavao teško, najčešće na sopstvenu štetu. "Publike je bilo malo, crkveni krugovi su bili neprijateljski raspoloženi prema njegovim delima — zabeleženo je da su ih kaluđeri spaljivali — i on je imao da računa sa malom publikom" (Skerlić 1953: 76). Pored toga, Dositej ima i ozbiljiu konkurenciju. Rajić je štampao svoj Cvetnik (1802), "možda sa željom da parališe uticaj Dositejevih basana" (Pavić 1970:372). Ovako, na posredan način, saznajemo da je Dositej imao svoju čitalačku publiku u oba vida — i čitaoce i kritičare. To je bila publika na koju može da utiče.
 
Recepcija Dositejevog dela, za ono vreme nije bila niti mala niti nerazvijena. Za Dositejeva života publikovano je četrnaest njegovih knjiga. Ovaj period obuhvata vreme od prvog štampanog dela 1783—1808. godine. Za života je prevođen i na strane jezike. Objavljena su dva prevoda na rumunski, Sovjeti zdravoga razuma (1802) i Sobranije (1808), u ruskom prevodu izlazi pesma Pesma o izbavljeniju Srbije (1806). Lukijan Mušicki u Budimu 1800. godine štampa izbor iz Dositejevih basana. Već ove činjenice govore da je Dositej bio prisutan na srpskoj literarnoj sceni, pa i šire.
 
Na prvo vrednovanje Dositejevog dela nailazimo 1783. godine, od nepoznatog autora. To je aktuelna kritika aktuelnog dela, u aktuelnom trenutku. Kritika, kao i delo na koje se odnosi, potpuno se poklapa sa zahtevima epohe. Objavljena je u Jenskim književnim novinama (Jeaner Literatur Zeitung). Tu se ističe da je Dositej svoju autobiografiju dao u obliku poučnog romana (Unterrichtenden Roman), koji može biti od velike koristi prosvećivanju neukog naroda i pri suzbijanju crkvenih zloupotreba. Dakle, na samom početku, Dositejevo delo je registrovano i svrstano među značajnija dela tog vremena. U srpskom književno-kulturnom svetu nije bilo ozbiljnijih kritičkih osvrta na njegovo delo, ako ne računamo informacije koje dobijamo posredno, iz korespodentne Dositejeve zaostavštine. Takav odnos kritike prema njegovom delu može proizilaziti iz tri razloga:
 
1. Dositej Obradović se, na putu intelektualnog razvoja, kretao velikom brzinom, koju je retko ko od tadašnjih intelektualaca mogao da prati.
2. Oni koj i su imali mogućnostda naprave intelektualni/ kritički osvrt na njegovo delo, kao što su Gerasim Zelić, Orfelin ili Mušicki, to nisu mogli iz straha.1
3. Dositej je bio prema svakom blagonaklon i srdačan. Čak i kada je bivao lično oštećen, on se klonio rasprave. Rečju, voleo je ljude. Voleli su i oni njega. Na ljubav se odgovara ljubavlju. Moguće je da se nešto od tog odgovora reflektovalo i na kritiku. Reč je o tome da su mnogi, ako se i nisu slagali sa Dositejevim idejama, ili nekim delom njegove reforme, to prećutali zarad prijateljstva.
 
Iako nema većeg broja kritičkih zapisa, to ne znači da je Dositej bio nepoznat kulturnoj javnosti. Dositej je svuda ostavljao na one sa kojima se sretao vrlo dubok utisak. Kad je u Trstu 1805. godine sreo ruskog pisca Andreja Kaisarova, ovaj ushićeno piše: "To nije običan čovek" (Skerlić 1953:79).
 
Tačno da je Dositeju bilo teško da dopre do svoje publike. Prvo, zbog toga što nije znao kako (Čurčić 1990: XIII), a drugo, nije ni imao načina da svoja dela plasira do nje. Vrlo često je prodaja knjiga išla teško. To je posebno bio slučaj sa Sobranijem. Ovo je bila potpuno nova knjiga za Srbe. Sadržinom je pružala osnovna saznanja iz teorije i moralne filozofije, ali nije bila primerena publici jer nije bila upućena u to šta ovo delo svojom sadržinom predstavlja. Sa druge strane, pošto su njegovi spisi registrovani kao opasni, teško su mogli naći put do čitaoca. Zato je čitav tiraž od hiljadu primeraka Sobranija štampan 1793. ostao godinama utamničen u njegovom stanu. Tek će 1796. godine, segedinski trgovac Arkadije Belan otkupiti stotinu primeraka.
 
Dositej je svoje knjige prezentirao u Srbiji preko svog rođaka Grigorija Obradovića. On, izgleda, nije baš bio vičan tom poslu. Zato je Dositej često morao da se raspituje i podseća: "Jesi li primio sanduk sa 20 i nekoliko mojih poslednjih knjiga? Zašto ni reči ne pišeš? Ne sumnjam da si primio" (Obradović 1961v:260). Dešavalo se da njegov rođak traži knjige, jer ima zainteresovane publike, da bi iznenada dojavio da je to interesovanje opalo. Očigledno je da publika traži Dositejeve knjige, ali je njihov dolazak sprečen, verovatno iz političkih razloga. Sigurno je tome doprinela i nezainteresovanost njegovog rođaka. Zato se Dositej obraća rođaku sa gorčinom "Tamošnja pustara ne zna se stanovito hoće li se prodavati, ali ako to i bude, već prenumeranti drugi, a navlastito jedan od otmenih zasluga čovek, koji na nemeštvo pretenziju ima. (...) Za moje sirote 'Basne', što mi pišeš da niko ni petaka ne da, sam si kriv što sam ti ih poklonio. Pre mi pišeš da se ištu, a sad drugojače. Kakav je to običaj sad tamo među vami, postao, samo sebi protivsloviti? Ako ih nemaš gdi držati da bi, po slučaju, svoje vreme dočekale, a ti zapali dvared s' njima furunu, ako kakva jaka navali zima. (...) I za poslednje 'Sobranije vešti' veliš mi nisi trgovac? Baš hoćeš čudan da postaneš! Ko te veli da si trgovac? Drži ih kod sebe, pa ako tko zaište, podaj za 1f(orintu) i 35(krajcara), nijeftinije ni skuplje" (Obradović 1961v:261).
 
To ne znači da je Dositej "vsegda", po svaku cenu, težio da proda knjigu. On je znao da pokloni poslednju knjigu tamo gde je osetio da se namerio na "čestosrdečnoga" prijatelja i ljubitelja pisane reči: "Šiljem i Vami poslednju knjišku 'Priključenija' i na prodaju nije bila, zato je vsegda očekivala takova ljubezna prijatelja kojemu će se pervorodno čado ljubavi moje v znak prijateljstva dati" (Obradović 1961v: 266—267).
 
Koliko je Dositej zaista imao iskrenu publiku, makar ona bila i malobrojna, najbolje pokazuju pohvalna pisma iz njegove korespodentne zaostavštine. Njemu se javljaju nepoznati čitaoci i iskreno, bez ustezanja, iznose svoje utiske: "Črez Vaše trudoljubive izdate knjige 'Ezopove basne' i 'Sobranije raznih veštej' sa naravoučiteljnimi izjasnenijami jesu mi povod dale Vami sije pismo prestaviti. Ja, ipak, Vami napoznat, imajući u domu mojem imenite knjige, koje za najveće bogatstvo i cenu počitujem — koje ste serbskome rodu posvetili, kako mladim tako i starim, na ukrašenije srca, uma i duše, mene moje domašnje od slepog sujevjerja oslobodile, istinitoga pak pravovjerja i bogopoznanija spodobile — blagodjeteljni Gospodine, zato tako veliko blagodjejanije ja Vami ne mogu ni pismeno ni usmeno blagodariti" (Obradović 1961v: 347-348).
 
Ovo pismo Danijela Markovića nesumnjivo dokazuje postojanje Dositejeve publike. Njegove knjige su postojaleu narodu. I one su čitane i prepisivane, ali i čuvane poput relikvije. Zato nije čudno što su prvi primerci Dositejevih knjiga do nas došli potpuno očuvani. (Čurčić 1990: XV).
 
Pismo Pavla Giorgijevića možemo smatrati pravom kritičkom ocenom. On je u ovom pismu pored svojih utisaka o pročitanom delu izneo i viđenje Dositej eve sudbine, značaj njegovog dela za srpski narod. Možemo konstatovati da je njegova ocena aktuelna i danas. Evo tog pisma, gotovo u celini: "Mnogoljubimi vrazumitelju serbskoga naroda! Vaše do danas na Svet izdane knjige, koje ja imajući posednevno sa velikim uslaždenijem čitam, povod meni dadoše ovim pismom i pri namjereniju izdanija sadašnje Vaše knjige Vas pohoditi, pri tom i zamoliti čto biste meni 10 takovih egzemplarov dati dozvoljeli a cenu hoću Vam s velikim bladarnostju, koliko koštovati budu, na koga hoćete u Beču položiti. Premda mi je u ime Vaše ove budušte knjige nepoznato, no svetogo radi znajući ja i pročitavajući neocenjenu delu ruk Vaših, veliku sebi utehu iz nje kako iz dosad bivšig knjig Vaših obeštavam polučiti. Jerbo načatok Vašega na ovom svetu žitija neprervena otrijada, neprohodnih stez Vašego po svetu stranstvovanija, nedostupni denonoštni trud, a najpače, preizobilna ljubov Vaša i revnost k slatkomu našemu rodu, osvedovčišaja ime serbske nacije Obradoviča — sve to dubokona mom serdcu vpečateljno leži do groba moga ležati budet, a jošt nisu za toliki Vaš trud i predprijatija po dužnosti serbski glasi radosti u Vaša nedra ustremili se, no poslednja vremena kad će nama ljubimoga Obradoviča iz očiju nestati, ondat će toprv Dositeja dela po oceni svojoj prevoznositi se, ondat će tek serbska junost ružično korenu Vašega groba slezami umiljenija zalivati, onda će veleglasno serbski narod vikati: "Preoblažena utroba koja ga je nosila i predljubezne srbskoj deci sisi koje su ga dojile!" (Obradović 1961v: 348—349).
 
Može se slobodno reći da je tako i bilo. Dositejeva dela su dobila na vrednosti tek pošto je Dositej nestao. Ostale su njegove ideje da se materijalizuju u praksisu kulture i da se razvijaju do današnjih dana. Mišljenje Pavla Georgijevića nije bilo usamljeno. Dositejevo pregalaštvo visoko je ocenio i Petar Nikolajević Moler (Obradović 1961v: 365).
 
Ni Petar Petrović Njegoš nije ostao ravnodušan na pojavu Dositejevih dela. On "srdečno želi (m) što bi u našem dragom rodu sveđer više takvih ljudej bilo, Koji bi svoji darovanija i trudi, po primjeru Vašemu i s takvijem userdajem kako Vi." (Obradović 1961v: 359) Čak mu je drago što Dositej ima naslednika. (Obradović 1961v: 360) To samo dokazuje da je, i pored svih prepreka na koje je nailazio, Dositej je imao razvijenu publiku.
 
O Dositejevoj recepciji u Srbiji najbolje govori Dekret Đorđa Petrovića Karađorđa: "Trudi vaši otečestvu žertvovani, istinaja revnost dovoljno nam pokazana i svim poznato visoko učenije Vaše obratilo je moje i celog narodnog Sobranija vnimanije na Vas: vsego vospominanije vozbudilo našu priznateljnost. V znak naše priznateljnosti a Vašeg otličija i nagraždenija, opštesaglasno izbiramo, imenujemo i postavljamo Vas členom Sovjeta i popečiteljem prosveštenija narodnog." (Obradović 1961v: 362—363).

Ovaj dekretje nesumljivo dokaz o kvantitetu, pa i kvalitetu recepcije Dositejevog dela. Nije pobedio Dositeje, pobedio je narod. Srbija je od njegove inauguracije u ministra prosvete pošla novim razvojnim putem. To je put određen ciljem za stizanje evropskih kulturno-naučno-prosvetnih tekovina koji traje do danas. Čitalačke publike za Dositejevog života je bilo. On nije posustajao u njenom izgrađivanju i pored svih nevolja koje su ga sustizale. Nije im dozvolio da ga ophrvaju i savladaju. Uporno je išao svojim putem, a taj put je pratila njegova publika bez obzira što je u tome svesrdno onemogućavana. Njegova publika sa vremenom postaje cela nacija.
 
Kritička misao XIX veka doživljava korenite promene. Te promene će nastupiti postepeno, od kritičkog sistema u prvoj polovini XIX veka, gde se prepliću prosvetiteljska merila sa klasicističkim i predromantičarskim, da bi u drugoj polovini nastupio kritički sistem romantičara. Ovaj sistem počinje radovima Vuka Karadžića, njegovim raspravama sa Vidakovićem i Hadžićem. Vrh kritičke misli ova epoha doživeće sa Lazom Kostićem i njegovom knjigom o Zmaju (1902).
 
Kritička recepcija, u ovom veku, uglavnom se određuje kritičkim sistemom prema jeziku, shvatajući funkciju književnosti utilitaristički. Delo se posmatra kao tvorevina koja treba da se dopadne, ali pre svega da pouči i pokaže kako treba. Kritička recepcija prve polovine veka prihvata Dositejevu koncepciju narodnog jezika i njegov blagonaklon odnos prema stvaraocima. Tada se javlja prodorna kritika koja ne teži idealizaciji već donošenju britkih, jasnih ocena dela. Do ovoga dolazi postupno, jer je Dositejeva reforma dobila konkretna merila vrednosti. Dositej je razvijao publiku, poučavao je pisanju, čitanju, razmišljanju i ukusu. Vuk sa svojim nastavljačima konkretno zna kako treba pisati, jer pismo postoji, a sve ostalo mora biti podređeno tom pismu, kojim se izražava narodni jezik.
 
Ozbiljniji osvrt na delo Dositeja Obradovića u ovom vremenu napravio je Lazar Bojić (1791—1859), u knjizi Pamjatnik mužem u slaveno-srbskom književstvu slavnih (1815). Ova knjiga sadrži biografije četiri pisca: Jovana Rajića, Dositeja Obradovića, Gligorija Trlajića i Anastasija Stojkovića. On je ovde napravio čisto književno-istorijske portrete. O Dositeju daje kako hronologiju događaja iz njegovog života tako i hronologiju nastanka njegovih knjiga. Lišena analiza i dubljih opservacija strukture teksta, njegova je knjiga prevashodno od važnosti za istoriju književnosti, a daleko manje za aksiologiju književnosti.—

Predrag Jašović

_________________
 
1 Poznato je da Mušicki zbog Ode i izbora koji je napravio iz Dositejevih Basana bio sankcionisan od strane Stratimirovića, pa i Sinoda. Oni su razumeli značaj ideje za koju se Dositej zalagao, ali nisu znali kako da ih sprovedu u praksi, a da ostanu na srednjovekovnim temeljimau poimanju kulture, prosvete i nauke.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 27
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: April 29, 2012, 04:52:49 pm »

**
DOSITEJ OBRADOVIĆ


IZ KNJIGE "DO EVROPE I NATRAG"

"On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet."
 
Ono što je došlo zatim poznato je kako zanimljivošću tako i dalekosežnošću. Drugo bekstvo, put u Frušku goru, razočaranje u kaluđere; treće bekstvo, putovanje kroz Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru (svuda: "trudoljubivi, dobri, pravdoljubivi i pošteni ljudi"), dragoceno saznanje da stanovnici svih tih krajeva, počev od Srbije i Banata iako ih vere razdvajaju (jedini!), "jednim istim jezikom govore". Tu se zapalio početni plamen nove duboke strasti Dositejeve: rodoljubiva, u čijem sjaju će tek dobiti svoje puno osmišljenje njegova dotadašnja strast za znanjem i učenjem, sopstvenim uzdizanjem. Shvatio je ono što je nekad osetio i Sveti Sava u Svetoj gori: da put ličnog spasenja i uspeha nikako nije u uskom krugu sebičnog usamnjeništva, izvan šunmog i širokog toka zajednice, već, naprotiv, samo i jedino u ovoj, u prostranom ljudstvu svoga jezika i naroda, u predanom i prednjačkom radu za njegov napredak i sreću. Tako se duboki rani zanos pustinjastvom i čudotvorstvom pretvorio u novi, dublji, teži i lepši zanos učiteljstvom i prosvetiteljstvom. Na mesto potisnutih svetaca svoje mladosti stavio je novu svetinju kojoj će sa žarom posvetiti savsvoj život, ispisujući one smele i dotle moždaiu svetu nečuvene reči: "sveta nauka". A sve "na polzu naroda", svog "ljubeznjajšeg i sladčajšeg (tj. najdražeg i najslađeg) slavenosrpskog naroda", sa željom da svoj im poučnim spisima dopre i "do samih pastirskih koliba".
 
Tako je najzad njegova lična samoća, koja je započela detinjstvom i pretila da će ga celog života pratiti, bila pobeđena pronađenim neiscrpnim rudnikom smisla, očaravajućim susretima sa svetskom naukom, i svojim dragim narodom, i međusobnim poznavaanjem ovih dvoje. Bila su to, zaista, njegova jedina "dva idola", čiji je on postao spoj i veza; ali i vedra, strasna nada u lepšu budućnost tog naroda, jer ta budućnost postala je njegova vlastita. Otud ona duboka svest sejača koji je, iako poranio pre zore, siguran u nicanje semena i zrenja plodova; siguran u buduću zajednicu velikog, prosvećenog i slobodnog naroda u kome će, pored ostalog, živeti i slaviti se ime rodonoačelnika slobodne misli — usrdnog starca Dositeja. U čemu se, evo, nije prevario. Ta nada u potomke i njihovo priznanje bila je jedan od njegovih najsnažnijih podstreka i pokretača, jedna od njegovih ravnoteža; izvor upornosti i snage, ali i duševnog spokojstva i zadovoljstva. Štaviše, ta čvrsta, trajna, pošteno zaslužena slava kod neumitnih budućih naraštaja (a ne lak, šuman i prolazan uspeh kod savremenika!) bila je u samim osnovama Dositejeve etike. U jednom pismu vođama pravog srpskog ustanka on ih je dalekovido opominjao: "Sad vi radite za potomke a ne za vas". Rad, samopregor i žrtve, mislio je Dositej, jedino pripadaju živom čoveku u njegovoj savremenosti: a slava i priznanja — to su stvari budućnosti, doduše — vrlo primamljive, ali ne i lako zaslužive. Ta visoka stojička i altruistička etika je gotovo kao neka vrsta one "uzaludne službe", o kojoj je pisala Isidora Sekulić, službe koja je najčistija i najlepša, a čija je tragična uzaludnost, u stvari, samo prividna.
 
Ta Dositejeva nada omogućila mu je da savlada one svoje krupne (tako razumljive!) dečačke bojažljivosti i plašljivosti o kojima je tako često govorio: da celog života istupa smelo i samouvereno, po potrebi oštro; da najzad (pazite: taj nekadašnji mali stidljivko i plašljivac!), hrabro zakorači u uzburkanu ustaničku Srbiju, pišući odatle u jednom privatnom pismu reči začudo nezapažene a krupne i teške dalekometnošću svog smisla i svoje poruke: "Ja sam pobegao u moje otečestvo, pa ako ono strada, neka i mene turski konji pregaze".
 
Bila je to, međutim, samo prirodna posledica onog starog srećno pronađenog Smisla, jer on i "otečestvo" bili su već odavno postali nedeljivi, i on u tom "otečestvu" obesmrćen.
 
... Onako kako je nekada žudeo nemirni, zaneseni dečak Dimitrije, koji, očigledno, nikad nije umro u Dositeju, već se samo menjao, spuštao sve bliže zemlji i ljudima, da bi se najzad, u najopasnijem ali i najlepšem trenutku pobune i ponosa, venčao i izjednačio sa svojom slobodnom zemljom zauvek.
 
Pronicljivi i sumnjičavi setnik Larošfuko, pišući na nekih sto godina pre Dositeja svoje slavne Maksime, primetio je u jednoj od njih: "Slava velikih ljudi, mora se uvek meriti sredstvima kojima su se oni poslužili da bi je stekli". U slučaju našeg pisca ta sredstva su se svodila samo na jedno: prosveta i napredak naroda, "knjige, knjige, braćo moja..." Ako je, dakle, slava bila još davni žarki san sirotog dečaka Dimitrija i ostala neskrivena želja i sedog starca Dositeja — je li moguće zamisliti (a u onom trenutku i u jednom narodu kao što je bio naš pogotovu) lepši i nesebičnij i put za ostvarenje tog tako shvatljivog sna?
 
Zato je, odista, i kod nas i u svetu malo tako bespogovornih vernih epitafa kao što je onaj koji je Dositej sam sebi ispisao: "On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet."


Dragiša Vitošević

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 27
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Novembar 16, 2012, 04:13:46 am »

..
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Decembar 07, 2012, 01:32:37 pm »

**

DOSITEJEVE BASNE I NJIHOVA "NARAVOUČENIJA"


Problemi o kojima Dositej u "naravoučenijama" Basana raspravlja nisu, pre svega, nikakva suva, šablonska i jednolika moralisanja. Naprotiv, Dositej u njima raspravlja o velikom nizu najvažnijih i najsavremenijih pitanja našeg tadašnjeg narodnog života, od kojih mnoga ni do danas nisu izgubila ništa od svoje aktuelnosti i značaja. Među njima je na prvom mestu pitanje pravoga i lažnoga verovanja; pitanje čiste i izopačene hrišćanske nauke, koja svoj razlog za postojanje ima po Dositeju samo onda ako vodi zdravom, razumnom i moralnom životu.
 
Tu je, zatim, problem odnosa između tela i duha koji je u sredini jednoga još sirovog, i telesnom životu i uživanjima prilično predanoga naroda trebalo takođe prečišćavati: da svrha i smisao života nisu u isključivoj brizi za telo, jelo, piće, odelo, nasladu i spoljašnji sjaj, nego u duhovnim i moralnim dobrima koja su jedino kadra da i pojedinca i narode odvedu krajnjem cilju njihovoga života, sreći i zadovoljstvu; ali da zato ni telo ne treba zanemarivati, jer čovek nije stvoren samo za duh nego i za telo, koji su jedno na drugo upućeni, i koji žive u bliskoj zajednici. Jedanod problema o kojima Dositej u "naravoučenijima" raspravlja jeste i odnos muškoga i ženskoga spola; ljubav između njih i velika vaspitia misija žene prema deci i omladini u narodu.
 
Tu je pitanje razdora i mržnje u našem narodu zbog grčke i latinske crkve; pitanje narodnoga jedinstva i široke verske trpeljivosti među članovima "slavenoserbske nacije"; pitanje predstavnika crkve, počev od crkvenih velikodostojnika, patrijaraha i episkopa, do običnih sveštenika koji samo onda zaslužuju ugled, poštovanje i pravo da se nazivaju svetim ocima ako su prosvećeni i moralni vođi i učitelji svoga naroda.

Tu je pitanje prosvećivanja narodnoga sveštenstva školom i naukom, kao i prosvećivanja svih upravljača i vođa narodnih, od vladara pa do najnižih i najmanjih činilaca u državi. Među predmetima o kojima Dositej u "naravoučenijima" raspravlja jeste i problem srebroljublja u crkvi i sramne prošnje kaluđera koji je u Dositejevo vreme bio naročito savremen; problem praznoverica i sujeverja u narodu, saznavanja istine i velikoga značaja nauke za život narodni i za obrazovanje narodnih sveštenika i učitelja.
 
Tu je i problem upotrebe crkvenih i manastirskih dobara koja ne služe svojoj svrsi na obrazovanje narodnog sveštenstva i učiteljstva, na škole, bolnice i dr. Tu je i puna optimizma vera Dositejeva u duhovne osobine našega naroda koji po njemu ima sve uslove za kulturni napredak i razvitak, i koga, kada se jedanput bude prosvetio, čeka velika i sjajna budućnost.
 
U "naravoučenijima" Dositej raspravlja i o problemu sile, nasilja, krvne osvete i potrebe zakonitoga reda i poretka u društvu i narodu i sa još surovim i neukroćenim običajima i naravima. On u „naravoučenkjima” raspravlja još o stišavanju surovih strasti i iskorenjivanju poroka kojima narodi, kakav je bio naš u vreme Dositejevo, još teško robuju; o veri u beskrajan značaj života osnovanoga na ispravnosti i moralu, na razvijanju socijalnih instikata i simpatija, tj. ljubavi čoveka prema čoveku, bez čega ni društvu, ni nojedincu nema života, i bez čega su oni osuđeni na neminovan nazadak i propadanje. Najposle, Dositej u "naravoučenijima" na nebrojenim mestima razvija tezu koja čini osnovnu misao čitave njegove etičke ideologije da neistina i porok mogu samo za neko vreme u životu nadvladati, ali da istina, razum i vrlina moraju najposle trijumfovati. Majmun brodolomnik u basni, koga je delfin uzeo na leđa da ga spase, misleći da je čovek, gubi život što je svome spasiocu lagao; a kurjaka, koji kod lava, cara životinja, radi lisici o glavi, po savetu lisice živog oderu, da bi se lav njegovom još toplom i krvavom kožom zaogrnuo i izlečio.
 
U "naravoučenijima" u vezi sa pojedinim basnama Dositej raspravlja i o drugom redu strasti i poroka koji ljudima zavlađuju, i kojih je bio pun i naš narod u njegovo vreme. I tu Dositej ističe da je samo vrlina ono što čoveka može učiniti srećnim, i da ljudi koji su obuzeti strastima i porocima moraju ići u iazadak i najposle sasvim propasti.


Jovan Savković

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 27
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Decembar 08, 2012, 02:19:51 am »

**
DOSITEJ OBRADOVIĆ


KNJIŽEVNE ČARI

Automatizovalo se da se Vuk i Dositej pominju uporedo. Ima međutim ljudi koj ima ne pada na um Dositej kada misle o Vuku, i ne pada na pamet Vuk kada misle o Dositeju. Kulturni nemiri ova dva čoveka sasvim su drukčijih klica. Trudi i napori, iako delimično istih ili sličnih kategorija, vrlo su različiti po temeljnim vrednostima. Krv i mesno zrno ova dva reformatora nisu isti. Posmrtnost njihova nije i neće biti ista. Dositej je svetleo i grejao i utrnuo i sad je zaslužno ime i počasno mesto. Vuk je živ. Koluta, vreo je, ima da prolazi još kroz mnoge rede i nerede naših narodnih vrednosti, i ne samo u smislu pismenosti i književnosti, nego i u smislu političkom. Zašto se ta politički kulturna snaga i sada prenebregava? Zašto se u ovoj godini tako malo pominje? Zašto se taj prijatelj svetlosti, reda i pravde ne priziva? Vokacija Vukova nije ispunjena, širi se, širiće se.
 
Dositej je bio pasivan duh, pasivna darovitost, i stoji kao vrednost zavisan, i zahvalan raznim faktorima van sebe. On je morao biti oplođen od boljih no što mu beše rod, da bi posle sam oplođivao. Za kulturni pokret svoj nije našao instinkt u sebi ni video klicu u rodnoj grudi. Selo, udžericu, trnjake, nepismenost prostih i zabludu pismenih požalio je tek iz tuđine, posle udivljenja pred tuđim dobrom i sravnjenja sa rodnim siromaštvom.
 
Protiv kaluđerskog života ustao je iz ličnoga nezadovoljstva, gurnuo od sebe nedostojno ostavivši ga drugima. Nije ostao da buntuje opasno po sebe, na mestu nije pokušao da reformiše tu ustanovu koja narodu treba. Banuo je u svet polusvesno, više trbuhom za hlebom i glavom za mladalačkom radoznalošću, nego za nagonom i planom. Dositej je pošao u svet kao obični ljudi: prazan. Srećom po nas, srećno se svršila ta avantura. Na tuđe zasejane livade pala je pčela. Sem ličnog zadovoljstva da se naleti i naužije, doneo je Dositej kući hrane i za košnicu. Ova naša figura s pčelom nije sasvim proizvoljna.

Zato što je na izdašno ucvetana polja padao, Dositej je često uprošćavao probleme prosvete, u metodima bio naivan, kulturu propovedao kao neku poslasticu. Uostalom, to je bio deo čari ovoga književnika koga književnost nije stala krvi, i zanimljivog raskaluđera koji je za svoju vedrinu, bonomiju i lakotno sačekivanje briga imao možda najviše da zahvali kaluđerstvu.


Isidora Sekulić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 27
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 01, 2013, 01:50:40 am »

**
DOSITEJ OBRADOVIĆ


DRIJEŽDANI DRIJEŽDE PRED BUDIŠINIM

"Dositeje, hoćete li po podne mojem stanu milom doći?, imala bih radost pokazati vam koliko ja umem poštovati ljude vašega razuma, ili ćete se smerno zadržati u slušaonici i dopuniti vežbe na koje ste onomad izostali doći? Ali, znajte da bi vam ja rado izvolela pokazati to što ste propustili uhvatiti beleškama, a ako me još možete pročitati, onda vam i dragovoljno dati sve što imadem da bude vaše vlasništvo. Ako ne dođete pre subote i ne damo se polzi koju nam vreme pruža, ja ću o pervoj suboti i nedelji ocu mi i majci ići, u Budišin. No, ako izvolite doći u moj stan, ja ću vam već odmah još ugođenija nekih prirediti. Samo vi, rano hajte amo."
 
"Draga mi Dragovitice, a vi znate da bi vas bio rad zvati Dragovit'ce ili još bolje Drag'vit'ce, to jest, Dragice, kako se kod nas, u Serbiji to čini, ta ja bi se, diko moja, zadosta ogrešio, ako glas vašega razuma, a voleo bi i serdca vašega, poslušao ne bi. Ta ako sam rad i u Lajpsik poći, kako bismo zavazda bili na okupu, tad se srditi nemate rašta, jer ću ja i u Budišin poći oca vam i materu upozanti i od njih dozvolenije isposlovati, da bi čitavoga života mogao vam se diviti."
 
Tako su, na nekom svom zajedničkom jeziku, ali i na čistom nemačkom kad se ponešto ne bi mogli razumeti na svome, Dositej i Dragica divanili, napuštav učionicu u kojoj su se do čas-malo pre toga bili naukom bavili, a bili su zapaženi studenti filosofije nevelikog Hale-unuverziteta. Dragica je bilo ime koje je Dositej svojoj ljubimoj koleginici nadenuo iz milja, a koja je zapravo nosila ime Dragovit'ca, da bi je njena simpatija, ozbiljniji student od 42 godine, po skraćenom obliku Drag'vit'ca pa Drag'vica, konačno prozvao Dragica, koliko da mu bude još milija, iako mu je već bila toliko draga da j e prihvatio i da ode u njen studentski stan u Hale-u, ali i da se ona spremi za nedeljni odlazak u glavni grad Lužičkih Srba, gde su živeli njeni roditelji, kneževske i plemićke krvi, koji su svoju šćer izvoleli hteti pismeinm čeljadetom učiniti. Posebno je Dositeja golicalo šta je Dragica podrazumevala kad je rekla ako je može pročitati i kakva mu to ugođenija sprema još u stanu.
 
Dragica nije stanovala daleko. Dositej se morao iz svog stana vratiti na Šulenštrase, koja nije išla drugde nego pored univerziteta, a potom se uputiti ulicom Šarlotenburgvegštrase, koja je vodila prema gradskoj periferiji, ali koja je na osrednjoj udaljenosti od centra u svoju fasadnu sliku, sa ulice, primala i umereno veliki Dragičin stan-kuću, uočljivu po saksonskoj stambenoj arhitekturi. Prošavši između dva kestenova, kao kroz slavoluk, Dositej je, blagim zatezanjem mantijine uzice, malo popravio svoje monaško odelo, iako se ono u njegovom smernom hodanju nije ni moglo mnogo poremetiti i izgužvati, jer je još uvek, i u ovim godinama, mlađano studentsko srce naređivalo poslušnom telu da gazi kao po vodi — mekano i gipko. Rasušeni, drveni prag, pod cipelom koja je bila jedini građanski odevni predmet kod gospodina, poniznim cvilom najavio je milog gosta i razdragana Dragica otvorila je vrata stepenišne terase koja pokrenuše nekoliko milozvučnih šarolikih zvončića, što se sitnosipljivim glasom obradovaše gostu pre Dragice, koja se čujnim osmehom, što otkri nisku bisernih zuba, nadoveza na ulazne zvončiće, da bi gostoprimstvo duže trajalo.
 
Osećajući se i više od uvaženog, Dositej se sruši u fotelju prekrivenu tkanim umetničkim komadom na kojem su se razlikovale šare, koje mu nisu bile baš toliko strane. Znao je svetski putnik da su to šare, pismena i bukvice koji zasigurno odaju pripadnost tkalje i tvorca njihovom nacionu, baš kao što se u pismenima i bukvicama nahodi jezik koji se u njima dade lako odgonetnuti. A kad je Dragičin narod bio u zajedničkoj kneževini sa Moravcima, onda su i kod njih hrišćanstvo i pismenost širili učenici svetih Ćirila i Metodija. Izvezeni motivi ptičica na kućnom jeleku i cvetova na šupkavoj kecelji, koje je Dragica obukla u kući da bi lakše uslužila gosta svim pripremljenim đakonijama, podsećali su čoveka željnog znanja, a sa velikom moći zapažanja, na motive koje je sretao i u drugim krajevima svoje zemlje, od Čakova i Temišvara do Arada i Oseka, i zaključivao: ili su svi narodi na svetu braća i jednaki ili se oni, ako već poznaje desetak različitih jezika, stvarno razlikuju, ali onda, kako je moguće da su njih dvoje tako bliski, gotovo jednaki? A kad je i u turšiji, sa kojom je počeo ugođaj posluženja rane večere, opazio jednak ukus kao i u onoj turšiji detinjstva koju je stavljala njegova majka u Čakovu i Saitovu, onda je bio siguran da je Dragovit'cu dobro prekrstio u Dragicu, i da su bili jedno.
 
Naročito je osetio da su zaista jedno kad su posle dobre večere popili i malo vina, kojeg je kneževska kćer uvek morala imati za retke i probrane goste, i svoje, ali i očeve, kad bi, kao trgovac krompirom u celoj Saksoniji, ponekad sa ponekim navratio da tu, dok je ona na predavanjima, malo predahnu i popiju po koju.
 
Dobro vino učinilo je svoje: Dositej, zagolican pitanjem šta to može da iščita kod Dragice, ili ne, namešta usta da postavi pitanje, ali ga ženska intuicija preduhitruje i stavlja mu kažiprst na usne koje samo što nisu izrekle zapitanost, dok mu se motivi cveća i pernatih životinja ruše u krilo. Tada gost-student oseća da bi mu pitanje bilo suvišno za stepen slobode koji mu je već u naručju i umesto pitanja, on vrele usne preobraćuje u stisnuto slovo "O", koje se spušta na one druge, nežnije i uznemirenije (usne), koje takođe podražavaju to pismo "O". Čas-potom, ti krugovi usana se u najtešnjem približavanju preobraćaju u tesno srastao dvoglas "OH", koji odmah prelazi i u jedno dugo, i završno "HMMMMMM...", s kojim se, dok dugo traje, cvetovi i šare sa kecelje tako otvaraju i pupe, da se perje na jeleku razleće na sve strane ...
 
I još jednom su usta mladića, koji je stanovao u telu studenta- četrdesetogodišnjaka, bila pretečena: taman što su htela da predlože zreloj devojci da se skine i odbaci ptičice i cveće, a iz naglo presečenog "HMMMM" isprhnula je čudna ptica zadivljujućih krila, koja čujno progovori onim sličnim i znanim im jezikom: Skini se, ti, prvi!
 
Znao je student filozofije i poznavalac nemačkog jezika da se ovo nije reklo na nemačkom, već na jednom, njihovom koji se govori od Budima do Andriatičeskoga mora, no baš zato je i bilo teško poverovati u značenje koje je primio sa preznojavanjem i stresom, pa je, pre no što bi i postupio po imperativu, još jednom želeo da se uveri da li je to ono što misli sada, u trenutku, ili je to ono na čemu Dragica već neko vreme radi u svim njihovim razgovorima u učionici — da se skine u građansko odelo. I opet ga je ženska intucija razumela i preduhitrila, rekavši mu: U oba smisla; i tu se više nije imalo šta da okleva. No, sva je prilika da nam život uvek da malu odstupnicu, pa je do konačnog izvršenja junoši bilo ostalo još malo manevra. Požalio se da se sa skidanjem u građansko odelo ne može složiti dok ne vidi kako mu stoji, a nije ga imao u ovom času (drugi smisao skidanja nije ni pominjao, ni negirao). Ali, nikada nećemo razumeti žensku spremnost na prilaz muškome, jedanku lukavosti ili velikoj pameti, jer ona očekivano odgovori da je on sa dragim joj ocem Stanislavom gotovo jednak u svim telesnim merama, te da ona ima jedno lepo, u isti mah i svečano i radno, odelo u kući, i da može i da ga proba. Sad je put do svakog odbijanja skidanja bio zatečen i nedelotvoran.
 
A kad se začudo, tako ozbiljan "mladić" sa snebivanjem skinuo, paunovi, fazani i druge ptice ostaše u keceljinom cvetnjaku na fotelji da se uz svakojake mirise cveća dočerupaju do gole kože, a priču preuze mnogo komotniji i udobniji, nedaleki divan, primiv na svoje gostoljubive i, pak, prepoznate šare dvoje zaljubljenih jedno u drugo, ali, reklo bi se prevashodnije, poslušnijih jedno prema drugome, jer ništa što je jedno htelo, ono drugo nije uskratilo. Za veliki trud, kad je jutarnje sunce zaplovilo osovinom ulice Šarlotenburgvegštrase ka centru grada, neumorni mladić, koji je o ljubavi slušao na Balkanu i u Maloj Aziji, kad je, posle kaluđerskog bratstva, video da ima i druge mudrosti i drugačijeg morala, dobio je Stanislavljevo odelo da ga ponese, i ne dok kupi drugo, svoje, već na večni dar od vrle devojke Dragice, jer je tata-trgovac imao više kompleta. Pošto se pogledao u ogledalu, proba je bila gotova. Skidanje u građansko odelo, očima čoveka od ukusa, beše odobreno.
 
Dositej je potrčkivao na prstima svojih razgaženih, građanskih cipela sa šnalom, ali se čudio kako se tako i u svim ostalim odevnim komadima oseća udobno, kao da su oduvek bili njegovi. Žaket od lagane tkanine, na prvi red dugmadi zakopčan, uvek je komotan i dovoljno kratak u rukavima da se i manžetne, sa karnerima elegantne svilene košulje, mogu ležerno i barokno probiti do zglovova ruku i upotpuniti stilsko jedinstvo kakvo već postavlja beli svileni šal pod valovima kragne tamnog kostima. Pantalone-pumpanice, trofrtaljke, srasle sa ranflom pod samim kolenima, kao da su bile gornji deo pletenih čarapa, na koje su lako mogle doći kamašne. Čitava ta gomila odevnih elemenata, smeštenih na živoj osobi, ujavi se kao da je oduvek njoj i bila namenjena. Visoki i ciguljavi crni cilindar, sa suženim obodom pokrivao je ovu lepotu od odela i čoveka, i sve to, u jedan isti korak, potrčkivalo je radosno, ka centru grada, kao da se bojalo da ga sunce ne sustigne, dok su se ulični kestenovi budili iz prethodnoga, noćnoga života, punog svežine i bezbrige.
 
Nakon kratke nedeljne pauze, dok su Dositeju svi u slušaonici čestitali, govoreći mu da je tek sada pravi filosof, Dragica se najviše čudila gotovo priprostoj stvari: kako je moglo da bude tako da mu je očevo odelo stajalo kao po meri za njega, kao da mu je bilo sraslo uza stas.
 
Dva kestena pred stanom devojke kneževske i plemićke krvi, kao dva pilona na svečanom ulazu u sveti prostor, beležila su svojim nemim pamćenjem sve češće navraćanje elegantnog muškarca u lepu kuću sa rasušenim drvenim pragom na ulazu. A onda je stigao i mesec kad se širio miris još jednog drveta, sličnog kestenu u maju, a to je lipe u junu, i to u jednom drugom, nedalekom gradu. A upravo je trebalo da Dositej i Dragica pređu u taj grad, jer su studije filosofije u manjem gradu Hale postajale sve tešnje. Uvećanje broja studenata za iduću školsku godinu prevazilazilo je komociju slušaonica, kao i broj profesora na listi, kakvi su bili prof. Eberhard i, posebno prof. dr Cvijetić, koji je držao etiku i koga su studenti voleli, a koji je i sam prelazio u Lajpsik.
 
Dragica je uticala na Dositeja da pređe u novi grad, jer je ovaj bio primetno bliži Budišinu i njenim roditeljima. Imao je mnogo veće mogućnosti smeštaja. I priča koju je od svoje sledbenice čuo uveličala je Dositejevu radoznalost. Naime, Lužički Srbi, kao i Dositejevi, poštovali su bogove Peruna, Svaroga i druge, ali je jedan među njima bio na najvećem glasu poštivanja. Bio je to Svevid. On se proslavljao u vreme kad cveta to drvo slično kestenu u maju — lipa u junu, a nje ima u velikoj meri u gradu kuda treba da pođu na dalje studije. Taj grad se po lužičko-srpskom kumstvu naziva Lipsik (bezmalo srpski: Lipik ili nemački: Lajpcig) i leži na tri divne rečice: Elster, Plajse i Parte. Od pametnog i lepog sagovornika Dositej saznaje da su i drugi gradovi u Saksoniji i izvan nje imali takođe srpske kumove, kao što su Barljin ili Brljin (blatnjav), kasnije na nemačkom Berlin, a posebno, još bliži glavnoj lužičko-srpskoj prestonici — Budišinu, grad Driježdžani, koji su po legendi, koja se čuva na Rutenu, već od 10-og veka driježdali pred Budišinim, a taj će se oblik, gotovo nepromenjen, zadržati i u nemačkom — Drezden. Inače, Ruten (Rujan), najveće ostrvo (Crveno ost.) u Baltičkom moru bilo je naseljeno Lužičkim Srbima, i sve je to Dragica tolkovala Dositeju, predlažući mu da to i pogledaju u nekim spisima koji se čuvaju u njenoj kneževskoj porodici. Ali cenjeni Srbin sa Balkana treba prvo da dođe i bude gost u kući. Dositej obećava jer ga ta materija zaista veoma interesuje, kao i da sazna i sve drugo od tate-trgovca kartofelima (krompirima), ali ima sve manje vremena jer je gotovo pripremio za brzo štampanje Život i priključenija, i nedostaje mu samo tipografik, što se, srećom, ako igde može, može naći naj pre u Lipsiku. Dok knjiga nije sklopljena za tipografiju, Dragica Glomačanin, ženski radoznala, lukava i mudra, moli Dositeja da u Život unese čitav svoj život, četiri decenije, od rođenja pa do Halea, jer ovo ostalo ona o njemu zna. Kod čoveka zdravoga razuma mogla je Dragica postići taj stepen uticaja, jer ga je gotovo uvek, primetivši da on to voli, obasipala pričama i legendama, koje su bile, činilo mu se, veoma mudre, a alegorija i basna su ga već i izranije povukle na tu stranu — jezgrovitog, mudrog saopštavanja misli.
 
Tako j e uz priču o krštenju Lipsika, gde je prvo "i", po germanskom glasovnom nagonu, da ispred sebe ima jedno "e", pa se izgovara "aj" tj. Lajpsik, čuo i staru lužičko-srpsku bajku o Lipi koja svira, što pokazuje da su Stari Sloveni, živeći u prirodi s Bogom Gergom, imali priliku da najstariji instrument — panovu frulu — okušaju izdeljati u svakom drvetu, ali da se lipa, valjda, pokazala najboljom. Izvukao je zaključak, a voleo je da ga zove naravoučenije, a taj zaključak je i Dragica želela da postigne u priči, da lipa zato postoji da bi blag vetar "ćarlijaš" mogao da rasprhne njen miris, koji je jednak magičnom i umilnom zvuku lipove frule, do svakoga ko ume da ga osetiti i čuje (oni drugi ih nisu ni zaslužili).
 
Godine 1783. kad se pojavila i knjiga, Dragica je imala i rašta, a i bilo je krajnje vreme, odvesti u Budišin-grad (Baucen) svoga vrlog prijatelja u goste kod oca trgovca, koji je bio potomak nekog ranijeg kneza Miloduha. Dositej je nastojao da se odvezu tamo u vreme vađenja krompira sa širokih polja, kojima su obilovale doline Lužice i Labe. Nosio se mišlju da jednom kad se vrati u svoj kraj, donese sa sobom ovu plemenitu biljku koja može lako da ishrani svako brojno domaćinstvo, ako se brižno odgaji. Pomišljao je na oskudan život u porodici, po očevoj smrti, kad ga je tetkin muž u takvom siromaštvu povukao iz škole, za kojom je žalio, i dao na zanat.
 
U dugim razgovorima sa nesuđenim tastom Stanislavom dokučuje još jednu legendu — da su za krompir, pored paradajza i paprike, Lužički Srbi znali i ranije, ali ih nisu odgajali iz uverenja da su to tri noćne biljke, koje, znači, rastu samo noću, ne i danju, i da je uticaj Meseca na njihov plod takav da kod čoveka pre izazove bolest nego dobro zdravlje, ali da se život u stvarnosti pokazuje drugačijim — narod se ishranjuje dobro, i uglavnom je zdrav.
 
I Stanislav Glomačanin je želeo nešto da sazna od dragog mu i hvaljenog gosta. Najpre, koliko je daleko ta njegova postojbina, odnosno koliko su se daleko odvojila dva naroda koja su očito, bar jezik im gotovo zajednički to pokazuje, jednom bila, ako ne baš jedan narod, a ono sigurno, narod-blizanci. Kad mu Dositej reče: oko 1300 kilometara, trgovac, koji matematički brzo misli, reče: 1300 kilometara i isto toliko godina od rastajanja, i uzdahnu, dodavši: Sad već nisam siguran, teško je tvrditi da mi nismo jedan isti narod! Na to Dositej nije mogao, ili nije hteo, ništa reći, ali je pogledao na staru kneževsku zastavu sa amblemima kuće Glomačanina, pod kojom su sedeli i, izdvajajući na njoj samo tri osnovne boje: crvenu, plavu i belu, za koje mu se učini da ih je viđao na starim slikama sa Nemanjićkom heraldikom, i to šta više i u sličnom odnosu, propusti misao kroz glavu da je njegov vrli domaćin možda i u pravu, ali se i konačno suzdrža da bilo šta kaže.
 
Jedno pitanje je potpuno zbunilo studenta. Domaćin je priupitao da li studenti imaju vremena, kad već studiraju u Lajpsiku, da primete kako gradske vlasti položenim palisadima ogromne debljine, praveći drvene mostove i tamo gde im nisu potrebni, pokrivaju prirodu od Boga nam datu, odnosno kriju tokove tri zlatne rečice po imenu Elster, Plajse i Parte, kao da grad ne bi bio kudikamo lepši bez tih nedoličnih intervencija bezbožnih ljudi, a osim toga ja mislim — dodade — da se tako iz grada proteruju i njegovi osnivači Srbi, koji su naseobinu postavili na rekama punim mirisima lipe, a ne na mostovima. Gotovo da je Dositej mahnuo glavom i potvrdio divnu misao ovoga čoveka, ali je u sebi znao da će to, čim se vrati, s većom pažnjom proveriti i pogledati.
 
Stanislav Glomačanin, koji je dosta znao o svojoj braći Srbima sa Balkana, a koji je, uostalom, zato i nastojao kod kćeri da što pre ima dragog gosta u kući, hteo je da jedan razgovor posveti priči o velikim Dalmacijskim Srbima, koji su se sredinom veka sa Jovanom Ševićem, u seobama koje su ih zahvatile, selili u Slavjanoserbiju, i označili vek upoznavanja sveta sa tim narodom; te da gosta, štaviše, nešto i obavesti, što ovaj, možda, nije ni znao. Tako mu je kazao da su pre nekoliko godina, kad se ruska carica Katarina Druga spremala da obiđe Belorusiju 1780, posle priključenja pet zapadnih gubernija Rusiji, i da se u Mogiljevu sastane sa austrnjsknm carem Josifom Drugim, ona namerno obrela i u Šklovu, da oda počast srpskom generalu Simeonu Zoriću, usvojeniku generala ruske vojske Maksima Zorića. Simeonu je već bila poklonila posede oko Pskova, za zasluge u Sedmogodišnjem ratu sa Pruskom i za gušenje poljskogu stanka. A na ličnu preporuku kancelara Gligorija Aleksandroviča Potemkina Simeon beše proizveden i u čin generala. U svom dvorcu, takođe poklon od Katarine, u Šklovu, na desnoj obali Dnjepra, Zorić je činio sve da se populariše srpska kultura i nauka, te da, možda, ne bi bilo zgoreg da mu Dositej pošalje i koji primerak svoje knjige Život i priključenija. A onda mu je opisao i to kako su Zorićevi misionari po čitavoj Saksoniji pribavljali skupoceno posuđe, poznate pruske izrade, da bi mu večera koju će za nju, caricu prirediti bila što raskošnija. Još je i prvi slavoluk na istoku podigao, na ulazu u Šklov, kroz koji će carica proći. Za sudove je dao i više od šest hiljade dukata, čitavo bogatstvo, te da je koji dukat ostao i u kneževskoj kući, jer im je Stanislav imao ponuditi naročitu mašinicu ručno-zanatske izrade za podužno sečenje oljuštenog krompira na dugačke četvrtaste štapiće koji se dalje prže na ulju. Čudno je bilo to da je celu trgovačku delegaciju u Saksoniji predvodila izvesna mlada i lepa žena, poslovne opredeljenosti, po imenu Zora Narandžić, koja je upravo trgovala, i sa kojom je knežev potomak razgovarao nekim približno jednakim, skoro istim, jezikom, zbog čega će i upamtiti njeno ime. Mnogi su naši ljudi po odlasku ove delegacije, preko Poljske i Litvanije otišli za njom — dodao je "tast" — u Belorusiju. Tako da našeg naroda ima svuda od Rusije na istoku, pa do nama najlepšega, ljubimoga grada na zapadu "Ljubeka" (kasnije Libeka), kojeg zato tako i zovemo. Ali tamo nas već manje ima, kao i na Rujnom ostrvu, jer nas odasvuda negostoprimljivi domaćini proteruju i smanjuju nam procenat naseljenosti. Čak nam i jezik ubijaju, ali on, izgleda, još živi, zahvaljujući našoj revnosnoj zapisci i punoj prepisci, u vidu spisa koje brižno čuvamo da jednom ovaj arhiv bude institucija.
 
Kad se mili gost spremao da pođe, nesuđeni tast ga još jednom zamoli da se porazgovaraju. Tada mu je obratio pažnju na tri stvari. Prvo mu je rekao da ima stalnu trgovačku vezu sa beloruskim gubernijama koje snabdeva krompirom, te da bi mogao da do generala Simeona Zorića prosledi nekoliko Života i priključenija, samo ako bi autor to želeo; drugo, napomenuo mu je da bi, ako opet on samo zaželi, mogao da uredi da se posle slušanja filosofije, a sad još i fizike, zaposli na sređivanju arhiva za kasnije osnivanje neke srpske kuće, te da ima mesta za njih oboje, i Dragicu i njega. Treća stvar podrazumevala je jedan poklon. Rekao mu je: Kad već izgledate tako elegantno u tome građanskom odelu voleo bih da vam poklonim jedan od mojih mnogobrojnih mondenskih štapova. To je onaj koji nema kuku, kao za stare osobe, već umesto toga samo mondenski rukohvat koji Francuzi zovu "poanje", odakle je štap i stigao, ili kako mi kažemo, "jabolka"... Dositej je Budišin napustio bogatiji za mnogo iskustava, a posebno sa rešenošću da krompir odnese i u svoj Kraj ...
 
A onda je stigao najtužniji dan za Dragicu Glomačanin: trbalo je Dositeju da uruči pismo koje joj je dao njen otac Stanislav, a koje je stiglo od generala Simenona Zorića za ljubimog autora knjige Život i priključenija, Dositeja Obradovića. Bila je u situaciji da mu ga je morala uručiti, a to joj se najmanje dopadalo, jer je to značilo da Dositej treba da putuje u Šklov pošto ga je mecena, pored Emanuila Jankovića planirao za nastavnika u njegovoj vojnoj školi.
 
Iako je kao svaki veliki prijatelj prijatelja, Dositej uveravao Dragicu da će se vratiti, posebno jer bi hteo i da se odazove na molbu njenoga oca da pomogne u predsređivanju spisa i arhiva za izvesno kasnije osnivanje nekog budućeg srpskog instituta, ipak, krahirani prag na ulaznim vratima stambene kuće u lužičko-srpskoj arhitekturi, a u ulici Šarlotenburgvegštrase, zacvilio je i zaškripao tako bolno pod građanskom cipelom sa šnalom i sve to još bilo propraćeno ne baš tako zvonkim udarom štapa sa jabukom, kao da se to srpska kuća iza kestenova-portala opraštala zauvek od vrednog i marljivog hodočasnika po mnogim svetskim meridijanima, što će se, uprkos svih osećanja i želja oboje filosofa, konačno i obistiniti, jer svet je tako veliki da ga ni najpregnantnij i hodač ne bi mogao za života obići, a kad se tome dodaju i sve one lepote kojima on obiluje, onda, bogami, ni za tri cela života najdugovečnijih ljudi na tom istom svetu.


Vlasta Stanisavljević Šarkamenac

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 27
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: