Zaharija Stefanović Orfelin (1726—1785)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predstavnici baroka i klasicizma  « Zaharija Stefanović Orfelin (1726—1785)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zaharija Stefanović Orfelin (1726—1785)  (Pročitano 23007 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Decembar 14, 2010, 03:14:04 am »

**

O R F E L I N  Z A H A R I J A
P I S A C


Orfelin Zaharija rodio se u Vukovaru 1726. Zvao se prezimenom Stefanović, pa je ovo prezime ostavio, i sastavio sebi novo od Orfeja i Lina, starih grčkih pevača.

Beleže ga kao samouka, ali je on mnogo znao: pisao je knjige, crtao karte, rezao na bakru slike, i bio je član bečke umetničke Akademije.

Služio je kao kancelista u karlovačkog mitropolita Nenadovića; bio je blagajnik u vladike temišvarskog Vićentija Jovanovića; po tom je učio decu spahije od Mače Jovana Saplancajije; živeo je u manastirima Beočinu, Grgetegu i u Remeti. Neko vreme boravio je u Novom Sadu, kod vladive Putnika, koji ga je poslao u Beč štamparu Kurcbeku za korektora. Nalazio se neko vreme i u Pakracu kod vladike Josifa Šakabente.

Čovek nestalne naravi, nije se mogao dugo na jednom mestu skrasiti.

Umro je blizu Novog Sada na Isailovcu (dobru bačkoga vladike) u najvećoj siromaštini.

Od njega su nam ostali ovi radovi:

01. Kratkoje nastavlenije, 1757.
02. Ortodoksos omologija ili pravoslavnoje ispovjedanije, 1758.
03. Kratkoje o sedmih tajinstvah nastavlenije, 1760.
04. Plač Serbiji jejaže sini v različnije gosudarstva rasjejalisja, 1761.
04. Oda na vospominanije vtorago Hristova prišestvija, 1763.
05. Sjetovanije naučenogo mladago čelovjeka, iz ruskoga, 1764.
06. Melodija k proleću, 1765. Dva puta štampana.
07. Pervija načatki latinskogo jazika, 1767.
08. Slavenoserpski magazin, 1768.
09. Žitije Petra Velikogo, 1772.
10. Generalnaja karta vserosijkoj Imperiji, 1774.
11. Položenije provuncij: Liflandije, Finlandije, Karelije, Ingrije, i Kurlandije, i pr. 1774.
12. Karta georaf. Germanije, Holandije, Danije, Poljane i proč. 1774.
13. Karta Male Tatarije, 1774.
14. Bukvar za srpsku decu slovenski, u Veneciji, 1776.
15. Vječni kalendar, u Vijeni, 1783, Trn puta prešatampavan.
16. Iskusni podrumar, u Budimu, 1808.
17. Propisi srpski. I drugo izdanje.
18. Sedam stepenej premudrosti.

Prema svojoj velikoj ljubavi k rodu srpskom i k veri pravoslavnoj, on se nije znao umoriti u raznovrsnim radovnma, koji pokazuju i njegov veliki trud i visok stupanj znanja u svakom poslu koji je poslovao.


Milan Đ. Milićević | POMENIK ZNAMENITIH LJUDI U SRPSKOG NARODA NOVIJEGA DOBA | U BEOGRADU U SRPSKOJ KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI 1888.

[postavljeno 03.08.2008]

Dejan Medaković o slikarstvu Zaharija Orfelina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Decembar 14, 2010, 03:14:55 am »

**

ZAHARIJE STEFANOVIĆ ORFELIN
(Vukovar, 1726. — Novi Sad, 19.01.1785.)


Zaharije Orfelin je krupna figura knjizevnog zivota Srba u Ugarskoj tokom 18. veka. Jedan je od najprosvecenijih Srba toga doba i prvi Srbin koji je pisao i objavljivao stihove, prvi primer stampanog pesnistva kod Srba u 18. veku. Uz sve to, Orfelin je pokrenuo u Mlecima 1768. godine Slaveno-serbskij magazin, prvi srpski casopis.

Bio je svestrana licnost. Jovan Skerlic, koji je prvi detaljno proucio srpsku knjizevnost 18. veka i napisao obimnu studiju o njoj, pise o Orfelinu: "Zivopisac, bakrorezac, kaligraf, kartograf, pisac bogoslovskih, skolskih, istotijskih i prigodnih knjiga, fizicar, vinogradar, pesnik, izdavac, uvek puki siromah, on je sve to bio nekih trideset godina nase knjizevnosti, koju je gotovo sam nekeo vreme predstavljao i nosio." To vreme je trazilo takve ljude koji ce srpskom narodu ukazati na nepregledno polje ljudskih znanja i zapoceti temelje njegove nacionalne kulture novoga doba. Znacaj Zaharija Orfelina istakli su Dositej Obradovic ("Zaharija Orfelina ime nece medju rodom zaboraviti") i Dobrovski ("Nova srpska knjizevnost pocinje od Zaharija Orfelina").

Orfelin je nastojao da njegovo delo dodje do citalaca pa je zato stampao svoje pesme kao zasebne knjizice, ali i druge knjige: Goretski plac, na crkvenom, ruskoslovenskom jeziku (1971), Plac Serbiji, na srpskom, narodnom jeziku, stihovana varijanta Goretskog placa (1972), Sjetovanije (1764), Pesn istoriceskaja (1765), Kaligrafija (1778), Zivot Petra Velikog (1772).

Pre Goretskog placa Orfelin je izmedju 1757 — 1761. godine objavio prvih sest pesama na ruskoslovenskom jeziku, jeziku crkve, sa religioznom sadrzinom. Posle toga, od 1761. godine, objavljuje pesme na srpskom (narodnom) jeziku sa svetovnim temama. sasvim je razumljivo sto u ovim pesmama ima primesa ruskog i crkvenoslovenskog jezika.

Poezija Zaharija Orfelina je delo svoga vremena i aktuelnih politickih i kulturnih potreba srpskog naroda u Ugarskoj. Ona je izraz drustvene klime, politickog trenutka i emotivne atmosfere. U svome vremenu ona je imala znacajnu funkciju i ispunila je svoju misao. Zato se danas pred nju ne mogu postavljati strogi i umetnicki kriterijumi i traziti od nje trajne umetnicke vrednosti. Te ambicije nije ni imao Zaharije Orfelin.


Staniša Veličković
Interpretacije

[postavljeno 04.08.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Decembar 14, 2010, 03:17:30 am »

*

ZAHARIJE ORFELIN


Početak novije srpske književnosti vezan je uz ime i delo Zaharije Orfelina, jednog od najznačajnijih, ali i najneobičnijih srpskih stvaralaca.

Orfelin je bio učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, prevodilac, urednik i izdavač, polemičar i putnik, i još mnogo toga. Znao je ruski, latinski, nemački, francuski. Stvorio je vlastitu biblioteku od preko 200 knjiga. To je i jedina zbirka njegovih stvari sačuvana do danas.

Mnoge nepoznanice ostavio je sam Orfelin jer je, ko zna zbog čega, mistifikovao svoj život i rad i zametao tragove. I o njegovom prezimenu, koje je sam uzeo, postoje jedino pretpostavke. Da je nastalo spajanjem antičkih mitoloških imena Orfej i Lin, vezuje se, zatim, uz francusku reč orphelin (siroče) ali i uz ime francuskog medaljera Orphelina iz sedamnaestog vijeka. Prezime Stefanović, pod kojim se takođe pominje, nije nikada i nigde upotrebio i ono nije načinjeno prema očevom imenu.

Prva Orfelinova biografija objavljena je za njegovog života, 1776., u leksikonu ugarskih pisaca učenog mađarskog pijariste Eleka Horanyia i sadrži podatke koje nijedan kasniji izvor nije doveo u sumnju.

Orfelin je rođen u Vukovaru 1726. godine. Po vlastitom tvrđenju bio je samouk u šta je, u svetlu zavidnih znanja koja je pokazao u mnogim oblastima, teško poverovati.

Svoju književnu, umetničku i sve druge aktivnosti započinje 1757., nakon sedmogodišnjeg učiteljskog rada, raskošnom rukopisnom knjigom Pozdrav Mojseju Putniku. Za ovu spomenicu u čast instalacije novopostavljenog bačkog episkopa Orfelin je ispevao, vrlo složenom metrikom, venac panegiričnih pesama, neke i sa akrostihom. Knjigu je kaligrafski ispisao i ukrasio portretima, crtežima i vinjetama, notama zabeleživši čak i melodiju pojedinih pjesama.

Iste godine (1757) postaje kancelar u službi mitropolita Pavla Nenadovića. U Sremske Karlovce, tada centar srpskog političkog i duhovnog života, donosi štamparsku presu i počinje sa otiskivanjem bakroreznih knjižica, ali i samostalnih grafičkih listova. Želja za štampanjem knjiga u pravim štamparijama odvešće ga u Veneciju. Tamo će 1761., u štampariji venecijanskog Grka Dimitrija Teodosija koji je nešto ranije nabavio ćirilična slova, objaviti svoju pjesmu Gorestni plač, prvo štampano pesničko delo kod Srba. Time će postati začetnik srpskog književnog pesništva. Jedini poznati primjerak ove knjižice izgoreo je 6. aprila 1941. u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Pod naslovom Plač Serbiji objaviće, 1762. ili 1763., istu pesmu na jeziku bližem narodnom. U posebnim knjižicama štampaće u Veneciji i pesme Trenodija, Sjetovanje, Pjesn istoričeska te 1765. Melodiju k proleću kojom, uglavnom, završava svoj pesnički rad.

U Veneciji radi kao redaktor i korektor Teodosijeve štamparije koja u to doba doživljava najveći procvat. Izdaje Slovenski bukvar (1767.) kojim, možda i nehotice, načinje pitanje reforme srpskog književnog jezika, priređuje i izdaje udžbenike latinskog jezika, prve srpske, danas nesačuvane, kalendare te niz drugih knjiga.

Žureći da svojim sunarodnicima približi dostignuća evropske prosvećenosti objavljuje 1768. prvi i, nažalost, jedini broj Slaveno-srpskog magazina, prvog srpskog i južnoslovenskog časopisa.

Orfelinov Magazin sadrži poučne članke, pripovetke, pesmu — prvi sonet u srpskoj književnosti, epigrame i pregled novoobjavljenih knjiga - prve recenzije u srpskoj literaturi. Predgovor ovom časopisu prvi je programski tekst srpske književnosti. U njemu Orfelin izlaže razloge pokretanja i urednički program koji je, zapravo, dugoročni projekat kulturne politike, plan najprečih delatnosti u brojnim oblastima. Jasno ističući nacionalno-patriotski moment smatra da samo prosvećeni i kulturni narodni mogu održati korak u svom istorijskom rastu. Iako je pisao na slaveno-srpskom, Orfelin uočava potrebu upotrebe narodnog jezika u književnosti i zalaže se za narodni jezik kao medij književnog dela. Bez širokog kruga čitalaca i saradnika ali i bez mecene koji bi mu produžio život Magazin je bio preuranjen pokušaj.

Orfelinovo životno delo je dvotomna knjiga Život Petra Velikog, objavljena 1772. u Veneciji u dve varijante - skromnijoj, anonimnoj i luksuznoj, potpisanoj, sa posvetom Katarini Velikoj. Za svoju monografiju o slavnom ruskom caru prikupio je znatnu literaturu i koristio brojne izvore, ruske i zapadnoevropske, među ostalima dela Lomonosova i Voltairea. Petra Velikog veliča kao prosvećenog vladara i reformatora koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Knjiga ima i sasvim određenu patriotsku misiju jer skreće ruskom dvoru pažnju na srpski narod. Pedantno beleženje događaja doveo je Orfelin u sklad sa raskošnom likovnom opremom knjige za koju je izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama učinivši je tako pravim štamparskih i grafičkim remek-delom, jednom od najlepše opremljenih srpskih knjiga sve do danas. Kao književno djelo ta se knjiga može smatrati začetkom srpskog istorijskog romana. Već 1774. preštampana je u Rusiji, a njome se koristio i Puškin.

Godine 1770. bečki štampar Josef Kurcbek dobija monopolsku privilegiju za štampanje ćiriličnih knjiga i značaj venecijanske štamparije zamire. Orfelin, već bolestan od tuberkuloze, nastanjuje se u Sremskim Karlovcima i, baveći se domaćom ekonomijom, vraća se umetnosti bakroreza. Izrađuje niz bakroreznih listova koji su među najvećim dometima srpske grafičke umetnosti. Postaje član akademije bečkog majstora Jacoba Mathiasa Schmutzera, prvog bakroresca carstva. Automatski će biti primljen i u novoosnovanu Akademiju slobodnih umetnosti. Za svoj udžbenik krasnopisa, Slavensku i vlašku kaligrafiju, naručen od Ilirske dvorske kancelarije i otisnut 1778. sa bakrenih ploča, dobiće nagradu od Marije Terezije. Kritički i otvoreno piše tih godina Predstavku Mariji Tereziji, opsežnu studiju o stanju crkveno-prosvetnih poslova i javnog života srpskog naroda u austrijskoj monarhiji s predlozima za rešavanje čitavog niza pitanja. U tom spisu ostaviće dragocenu građu za poznavanje društvenih prilika kod Srba u osamnaestom veku, svedočanstvo o izvrsnoj obaveštenosti i znanju, ali i savršeno savladanom skolastičkom načinu raspravljanja.

Zbog bolesti, nerodnih godina, finansijske propasti — ne zna se pouzdano, ostaje bez kuće i imanja. Živi u fruškogorskim manastirima. Početkom 1783. dobija mesto korektora Kurcbekove štamparije u Beču. Pravi ponovo planove, predlaže izdavanje srpsko-nemačko-latinskog rečnika, objavljivanje Biblije i raznih drugih potrebnih knjiga. U Beču te godine objavljuje i svoje poslednje knjige Večni kalendar i Iskusni podrumar.

Večni kalendar je čitava mala enciklopedija znanja u duhu vremena i prema horizontu publike. Njime Orfelin u srpsko društvo uvodi naučne pojmove o prirodi i svemiru, govori o astronomiji, klimi, fizici, piše pouke o čuvanju zdravlja i druge korisne savete, ustajući protiv neznanja i praznoverja, ističući ideje o važnosti prirodnih nauka. Donosi i bakrorezne ilustracije tema o kojima piše, među ostalima crteže kristala snega. Za Večni kalendar radi jedan od svojih najuspelijih bakroreza, kompoziciju Stvaranje sveta i piše Molitvu pred smrt, svoje poslednje pesničko delo.

Iskusni podrumar knjiga je namijenjena vinogradarima, nastala na nemačkim uzorima, u koju unosi i svoja vlastita iskustva i, možda prve, opise proizvodnje vina u Sremu. Ni ovom knjigom nije Orfelin ostao u granicama konvencionalnog, nudeći samo praktični priručnik. Pišući o istoriji, mestu i značaju vina, o raspoznavanju kvaliteta, uživanju u vinu, ispisao je Orfelin, prvi kod Srba, i stranice o odgajanju ukusa.

Za više od toga što je uradio u Beču te godine bilo je već prekasno. Teško bolestan, vraća se da potraži mesto za grob u zavičaju. Boravi najpre u Pakracu, a početkom 1784. stiže u Novi Sad. Tu umire, izmučen u borbi života, 30. januara 1785. Iza sebe je ostavio veliko, lepo i raznoliko delo. U to doba teško da je ko mogao više i bolje.

Svojim celokupnim opusom Orfelin je postavio temelje racionalističke i građanske orijentacije srpske kulture. Sretna je okolnost što se taj i takav stvaralac našao na njenom početku, u doba kada je pravila svoje prve moderne korake.


Autor teksta: Borivoj Čalić | antikvarne-knjige.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Decembar 14, 2010, 03:17:59 am »

*
Srpska književnost 18. vijeka — 10


ŽIVOT I KNJIŽEVNI RAD ZAHARIJA ORFELINA

Po mnogima jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti 18. vijeka jeste Zaharije Orfelin, rijetki samouk i eklektik među umjetnicima tog doba. Stvara u periodu kada jača srpsko građansko društvo, koje tada pokazuje intenzivno interesovanje za aktuelna kulturna i druga dešavanja u Evropi. U Evropi 18. vijeka bilo je na snazi prosvjetiteljstvo kao didaktički pravac u umjetnosti, potom procvat humanističkih nauka, osobito filozofije racionalizma, i stvaranje sve većeg broja visokih obrazovnih institucija. Za takav 18. vijek Orfelin je rekao da je toliko mnogo mudrih mužej u Evropi proizveo, ćto do ovoga pročije jedva li tolikim čislom snadbeni bili.

Zaharije Orfelin bio je obdaren mnogim sposobnostima, osobito za književnu i likovnu djelatnost. Bavio se živopisom i bakrorezom, kojima ostavlja više traga iza sebe u istoriji umjetnosti nego u književnosti, a pošto je bio zaljubljenik knjige, postao je i autor, grafički gledano, najljepših knjiga u istoriji srpske književnosti. Takođe, nema gotovo nijedne oblasti iz tadašnje nauke u kojoj se on nije ogledao, od pedagogije, preko ekonomije do medicine, i koje nije umio na popularan način predstaviti svojim čitaocima. Na svoja djela se uglavnom nije potpisivao, iz njemu znanih razloga, pa se vjeruje da iza njegovog imena stoji veo misterioznosti i anonimnosti.


ŽIVOT ZAHARIJA ORFELINA

Zaharije Stefanović Orfelin, kako mu glasi puno ime, rođen je 1726. godine u Vukovaru. Nije poznato kakvo je obrazovanje imao. Iako je tvrdio da je bio samouk, proučavaoci njegovog djela tvrde da je morao završiti neke škole. U mladosti je bio učitelj, a nakon perioda učiteljevanja slijedi vrijeme Zaharijinog otšelništva po različitim mjestima i bivanja u službama uglavnom kod vladika Srpske pravoslavne crkve. Jedno vrijeme bio je u činovničkoj službi kod mitropolita Pavla Nenadovića u Sremskim Karlovcima, onda u Temišvaru kod vladike Vićentija Jovanovića, a potom slijedi nekoliko godina provedenih po fruškogorskim manastirima — Velikoj Remeti, Beočinu i Grgetegu. Da bi nadgledao štampanje nekih svojih djela, odlazi u Veneciju, tamo se uči slikarstvu i rezanju u bakru, što će da ostavi pozitivne posljedice na njegov potonji likovni rad. Nakon povratka u Ugarsku radi ponovo u Temišvaru, zatim kod vladike Mojsija Putnika u Novom Sadu i Josifa Šakabente u Pakracu.

U porodičnom životu nije imao mnogo sreće; umire mu žena Ana nakon rođenja sina Petra, sa kojim će se zbog nekih razmirica kasnije razići. Sreća Orfelina često nije pratila ni u ostalim segmentima života. U svojoj pjesmi Trenodija, v mir čelovjeka všedšago ot vsjeh i svojstvennih prezrennago u ispovjednom stilu govori o svom životnom udesu. Ot kako se rodio, veli, u životu mu je bijeda i mnogi su mu svojom zavišću pridodavali još veći teret: Znaju pričinu sjetovat boljno, /ves ja grozusja v misli dovoljno; /bo kak rodilsja, /na svijet javilsja, /to mnje bjeda, /to mnje bjeda. /Ah! sam načatok bil mnje naščastljiv, /čto ja rodilsja, vsjak bil zavistljiv: /vsi udručali, /dihat ne dali /mnje bjednomu, /mnje bjednomu.


ORFELINOV KNJIŽEVNI RAD

U književnosti najveći značaj Zaharij u Orfelinu pripada kao pjesniku, ali je i njegov književno-prosvjetiteljski rad obiman i raznovrstan. Sastavljao je udžbenike, katihizise, kalendare, časopise, rasprave i različite naučno-popularne spise. Bavio se i teologijom — Apostolsko mleko mali je katihizis koji je sa puno ljubavi sastavio za svog sina, prevodio je i djela poznatog ruskog teologa i besjednika Teofana Prokopoviča, a poznat je i jedan njegov traktat protiv rimskog papstva, koji nije bio štampan jer nije mogao da prođe cenzuru. Sastavio je jedan udžbenik latinskog jezika, kao i prvi slovenski bukvar, koji je ujedno i prva srpska knjiga štampana ruskom građanskom ćirilicom. Prevodio je djela sa njemačkog, vlaškog i ruskog, uglavnom bogoslovskog sadržaja. Tvorac je prvog časopisa u istoriji srpske kulture — Slavenoserbskog magazina, i prve kalifragije — Slovenskaja i valahijskaja kaligrafija. Prvi broj Slavenos e rbskog magazina, koji je ujedno bio i posljednji broj, pojavio se u Veneciji 1768. godine. Osim niza raznovrsnih članaka iz oblasti geografije, etike, ekonomije, trgovine, muzike, slikarstva, arhitekture, čak i prikaza nekoliko knjiga, u Magazinu je naročito zanimljiv Orfelinov Predgovor. U Predgovoru na trinaest strana on obrazlaže zašto pokreće list, navodeći kao spiritus movens Magazina "obšču polzu" naroda u prosvjećivanju naukom, a ne sopstvenu korist.

Od ostalih djela Orfelina poznati su Večiti kalendar — ot načala do konca mira trajušći kalendar, koji u tradicionalnoj formi kalendara donosi enciklopediju znanja iz različitih nauka, naročito fizike, potom monografija o Petru Velikom i Iskusni podrumar, djelo iz oblasti ekonomije vinogradarstva sa nizom praktičnih savjeta iz oblasti medicine. Monografija o Petru Velikom nastaje kao jedno u nizu djela o ovom poznatom vladaru napisanih u Rusiji 18. vijeka. Orfelin je pokazao zanimanje za njegovu ličnost zato što se car Petar proglasio zaštitnikom pravoslavnih hrišćana na Balkanu i stalno tražio dodir sa Srbima u Crnoj Gori, kao i zato što je Petar bio vladar jedne velike pravoslavne carevine. Stil djela o Petru Velikom arhaičan je i romantičan, izdanak je prisnog odnosa prema čitaocima starih srpskih pisaca. Opisujući, recimo, ulazak Petrov u Kenigsberg pri njegovoj prvoj posjeti Evropi, Orfelin veli: Nadam se da ću ugoditi čitaocu ako ovde opišem ceremonije s kojima je ovo poslanstvo bilo dočekano, jer od kako je sveta niko nije ovake posaobine video, a teško da će iko kad videti. Prisan odnos zadržava ne samo prema čitaocima nego i prema likovima u djelu: Mi ćemo ga (Karla XII), kaže Orfelin na jednom mjestu, ostaviti u tako nepomirljivom radu, pa ćemo poći malo u Crnu Goru, da vidimo kakvo je dejstvo imalo ono pismo koje je car P.V. pet godina pre toga bio poslao Crnogorcima...


PJESNIŠTVO ZAHARIJA ORFELINA

Zaharije Orfelin je jedan od najboljih, ako ne i najbolji srpski pjesnik 18. vijeka. Sve što je napisao u stihu napisano je između 1757. i 1768. godine, što čini desetak dužih pjesama. Među njima su najpoznatije: Malovažnoe privjestvije Mojseju Putniku, Trenodija, Plač Serbii, Melodija k proljeću i Pjesn Istoričeska. Pjesme su pisane na crkvenoslovenskom ili ruskom ili srpskom narodnom jeziku. Jedino je i u slovenskoj i srpskoj verziji napisana pjesma Plač Serbii, koja je ujedno prvo ćirilsko djelo štampano u štampariji Grka Dimitrija Teodosija u Veneciji. Prije toga štampano pjesništvo kod Srba gotovo da nije ni postojalo. Tematski, kao i po formi stiha, pjesme Zaharija Orfelina su različite. Najpoznatija pjesma, Plač Sebii, spada u žanr kolektivnih plačeva, gdje personificirana Srbija vapije i tuguje zbog svoje žalosne sudbine. U pjesmi se pominje i tadašnje loše stanje Srba pod Austrijsko m monarhij om: Kako stade Serbia, slavna i ugodna /sa množestvom naroda, bivša pređe plodna /presilnimi carevi i hrabri soldati, /sad u robstvo drugima morala se dati... Jedna čada u Turskoj, a posvuda druga, / stenjut ljuto, žalostno, ah! pregorka tuga! /Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti, /porugana stala sam, o moe žalosti... Tko mi može dovoljno žarkih suza dati, /ovu moju nesreću doveka plakati? /Više nejmam nadežde, razve moju žalost /sam ti, o višnji Bože, premeni na radost!


piše: Anja Jeftić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Decembar 14, 2010, 03:18:26 am »

*

ZAHARIJA STEFANOVIĆ ORFELIN


Dositej Obradović, Jovan Rajić i Zaharija Orfelin su tri najznatnija književna radnika srpska u XVIII veku. Orfelin je svoje vrlo raznostruke sposobnosti razvijao u nekoliko pravaca i prvi započinjao rad na nekoliko polja narodne prosvete. Živopisac, bakrorezac, kaligraf, kartograf, pisac bogoslovskih, školskih i prirodnjačkih knjiga, istoričar, fizičar, vinogradar, pesnik, sastavljač kalendara, — on je za nekih trideset godina ispunjavao našu oskudnu književnost, u doba kada su se pisci mogli na prste izbrojati i kada su se književna dela tek s vremena na vreme pojavljivala. Njegova književna delatnost bila je takva da ga je Vuk Karadžić u izvesnom pogledu isticao pred Dositejem Obradovićem i da je slavist Dobrovski pisao da "nova srpska književnost počinje od Zaharije Orfelina".
 
ŽIVOT. — Zaharija Stefanović Orfelin rodio se 1726. godine, u Vukovaru, u Sremu. Pravo prezime mu je bilo Stefanović, a sam se nazvao Orfelin. Nije se redovno školovao, i što je naučio postigao je svojim samoučkim trudom. U mladosti bio je učitelj. Napustivši tu službu, proveo je nekoliko godina, od 1757, kao činovnik, "arhiepiskopsko-mitropolijski iliričeski kancelist", sekretar ili blagajnik, kod srpskih crkvenih velikodostojnika u Karlovcima, Temišvaru, Novom Sadu, Pakracu. On je nestalan, bez sigurnih sredstava za život, i ceo vek provodi u lutanju od mesta do mesta. Bivao je i domaći učitelj, nalazio je utočište i u fruškogorskim manastirima, odlazio je u Mletke, gde je štampao svoja dela i gde je, izgleda, izučio slikarstvo i bakrorez, u čemu se jako usavršio. Na pojedinim svojim radovima potpisivao se kao član bečkih akademija umetnosti. Od književnoga rada nije mogao živeti, u poslednjim godinama života bio je u bedi, živeći gotovo od milostinje. Sasvim oronuo i oboleo, dobije najzad utočišta na Isajlovu, dobru bačkog vladike kraj Novog Sada, i tu, ubog i napušten, umre 19. januara 1785. godine.24 Njegovu smrt zabeležio je Jovan Rajić ovako: "1785, 19. januarija umre ljubezni moj brat Zaharija Orfelin v Novom Sadje v episkopskom majurje prebjedno..."

 
BOGOSLOVSKI RAD. — Na svima poljima na kojima je radio Orfelin je imao uspeha. Njegovi bakrorezi pokazuju dobra crtača i vešta rezača; ilustracije u Žitiju Petra Velikog, najbolje štampanoj i po spoljašnosti najlepšoj srpskoj knjizi toga doba, ne pokazuju samo vešta majstora no pravoga umetnika, koji bi dobro izgledao ma gde u Evropi da je bio. Isto tako odlični su njegovi kartografski radovi.

Ali svoj pravi spisateljski rad Orfelin počeo je pobožnim knjigama. Po broju svojih dela Orfelin je najviše radio na bogosloviji, ali bez stručne bogoslovske spreme Jovana Rajića. To su poslovi obične vrste, kakvi su se u ono doba radili u ruskoj popularnoj književnosti i kakvi su se kod Srba tražili u doba kada su gotovo celu čitalačku publiku sačinjavali popovi i kaluđeri. On je obično prevodio sa ruskoga, katkada prosto preštampavao ruska izdanja, davao katihizise koji su u stvari izvodi ruskih katihizisa, spise o dogmama pravoslavne crkve, popularne pobožne pouke. Sve to radio je bez ikakvih književnih ambicija, često i ne potpisujući se, više da bi mogao živeti, i svi ti poslovi su bez književne vrednosti. Jedini njegov bolji i originalni bogoslovski rad jeste rukopis Apostolskoe mleko, pisan u Temišvaru 1763, jedno od najranijih dela napisanih na srpskom narodnom jeziku. To je neka vrsta katihizisa, koji je napisao za svoga sina, sa roditeljskom nežnošću i iskrenom pobožnošću, sa nečim toplim i intimnim u tonu.

 
KNJIŽEVNI RAD. — Zaharija Orfelin je jedan od najranijih književnih pesnika srpskih. 1761. izišla je u Mlecima knjižica Plač Serbijii, jejaže sini v različnije gosudarstva rasjejalisja.25 Uporedo sa tom knjižicom, u istoj mletačkoj štampariji i iste godine, izišla je knjižica: Горестный плачъ славныя иногда Сербіи, своихъ царей, князей, вождовъ, градовъ же и земель лишенныя, и на чужихъ предълехъ въ жалостномъ подданствъ съдящыя. Ova druga knjiga ima isti sadržaj kao i prva, ima isti broj paralelnih strofa, razlika je što je prva na srpskom narodnom, a druga na ruskoslovenskom jeziku. Srpska verzija je mnogo bolja, jasnija, slobodnija i sa boljim stihovima. Obe knjižice su izišle bez potpisa, samo na prvoj bila je šifra S. S. S. ("Sobstveni Sin Serbiji", kako se tumači), i tek u novije doba utvrđeno je da im je pisac Zaharija Orfelin. Pesnik uzbuđeno opeva zlu sudbinu srpskoga naroda u Austriji, verolomnost novih gospodara, nerodoljublje srpskih crkvenih starešina. To je prva štampana knjiga u kojoj ima antiaustrijske tendencije i u kojoj je izražena težnja srpskoga naroda za punom nacionalnom slobodom. Orfelin, koji je u to doba bio mali činovnik pri mitropolitskom dvoru, nije smeo potpisati ovaj antiaustrijski i antijerarhijski patriotski i politički spev.*

Značajan posao Zaharije Orfelina jeste Славено-сербскій магазинъ то естъ: собраніе разныхъ сочиненій и преводовъ, къ пользъ, и увеселенïю служащихъ. 1768. godine, pojavio se u Mlecima taj časopis, prvi ne samo među Srbima no i među svima Južnim Slovenima. Zavisan u svojoj sirotinji, strahujući da ne dođe u sukob sa kaluđerima, Orfelin se i na ovom delu nije potpisao. Što je od naročitoga značaja u ovom časopisu to je veći predgovor, u kome je naznačeno zašto se taj časopis pokrenuo i u kome duhu će se uređivati. To nije samo program književnoga rada u jednom časopisu no ceo jedan proglas istorijskoga značaja, u kome će se prvi put na srpskom jeziku izneti napredne i prosvetiteljske ideje racionalističkog XVIII veka, misao svetovne kulture, rada "na obšču polzu" i radi "ščastija čelovječeskog roda", prosvete za sve staleže, pisanja na narodnom jeziku — svega onoga što će malo zatim početi da propoveda Dositej Obradović.

Orfelin proslavlja novo doba i "častljivu Evropu", tako bogatu učenim, naprednim ljudima koji traže "ščastije sadašnjemu čelovječeskomu rodu", novo doba kada se Evropa prekrilila mnogobrojnim naučnim ustanovama i kada svaki dan izlaze na svet "premudro sočinjene knjige". Orfelin je naročito oduševljen za novu nauku, koja hoće da znanje postane opšte blago ljudi i da zraci prosvete greju sve staleže i sve narode. Zato se piše tako da svaki može razumeti, narodnim jezikom koji je pristupačan i najprostijim ljudima. Naročito je potrebno da se nauka i prosveta tako shvate kod jednog tako zapuštenog i zaostalog naroda kao što je srpski, koji je inače "po prirodi najsposobnjejši k svakim naukam". Slaveno-serpski magazin biće u tim idejama opštekorisne nauke i opštenarodne prosvete.

Po sadržaju to je bio sasvim moderan časopis, za pouku i zabavu, u stihu i prozi, sa pregledom novih knjiga srpskih. List je bio uređen po ugledu na Ежемъсячныя Сочиненiя, "prvi učeno-književni časopis u Rusiji", koji je od 1755. počela izdavati u Petrogradu Ruska akademija nauka. Orfelin je i pravac, i osnovne ideje, i terminologiju, i format, i štampu, i raspored radova udesio po tom ruskom časopisu, i iz njega je preveo nekoliko članaka. Samo Orfelinovo predislovije nije ništa drugo do predgovor u prvom broju ruskog časopisa. Orfelin je odatle uzeo glavne ideje, negde je prosto prevodio, odbacivši što je bilo za ruske prilike, i udesio prema srpskim potrebama. Originalnih sastava nema, sami prilozi nemaju književne vrednosti, ali ono što je karakteristično to je sama zamisao o pokretanju jednog ovakvog časopisa i nove ideje prvi put iznesene u predgovoru.


ISTORIČAR. — Najvažniji posao Zaharije Orfelina jeste njegovo istorijsko delo Žitіe i slavnыя dъla Gosudarя imperatora Petra Velikago, samoderžca.— Delo je izišlo u Mlecima 1772. godine, u dve velike sveske, koje zajedno iznose blizu 800 strana. I na ovoj knjizi Orfelin, austrijski podanik, činovnik kod zavisnih srpskih arhijereja u Ugarskoj, u doba kada su se progonile svake simpatije i veze Srba prema Rusiji, nije smeo potpisati ovu apologiju ruskog vladaoca. Dugo vreme nagađalo se ko je pisac, i tek u poslednje vreme stvar se utvrdila. Pored običnog izdanja ima i jedno bolje izdanje ove knjige, na finoj hartiji, sa vrlo lepim bakrorezima i dobrim kartama, i sa posvetom Katarini II i potpisom pisca.

Dok se u crkvenim krugovima ruskim Petar Veliki, zbog svojih naprednih reforama u crkvi, proglašavao za antihrista, sa druge strane imao je obožavalaca, i među njima je i Orfelin.— On ga veliča ne samo kao najvećeg slovenskog vladara no i kao prosvećenog vladaoca, filozofa i reformatora na prestolu, koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Orfelin je taj svoj posao radio dugo, nekih pet godina, i savesno. Preko svojih prijatelja iz Rusije nabavio je celu jednu biblioteku ruskih i stranih dela o Petru Velikom, među ostalim Lomonosova i Voltera. Pored toga on daje i originalnih podataka o vezi Srba sa Petrom Velikim. Ceo posao je shvaćen na široj osnovici, vrlo dobro je izrađen i ostaje najbolji istorijski rad u srpskoj književnosti XVIII veka. Žitie Petra Velikog "po ukupnom shvatanju i oceni Petrove ličnosti, kao i bogatoj i savesnoj upotrebi pomoćnih sredstava, ne zaostaje nimalo za savremenim delima o caru Petru Velikom" (Dr Jovan Radonić). 1774. godine, u Petrogradu, knez M. Ščerbatov i V. Troepoljski izdali su drugo i popravljeno izdanje ovog Orfelinovog dela.


OPŠTI POGLED. — Delatnost Zaharije Orfelina u srpskoj književnosti je raznostrana i plodna, i nekih trideset godina on uspešno radi u nekoliko pravaca. Mnogostruk, obilan i plodan duh, on se sa uspehom ogleda na nekoliko polja i zadovoljava mnogobrojne i raznorodne duhovne potrebe srpskog društva onog vremena. On zauzima osobito mesto u srpskoj književnosti XVIII veka: on je prelazan pisac između starije, bogoslovske, i nove prosvetiteljske svetovne knjževnosti. Po broju svojih dela on je najviše radio na bogoslovskoj književnosti, ali to su obredne knjige i udžbenici, mahom prevodi i prerade, gotovo knjižarski poslovi. Orfelin je čovek novih ideja, on je obožavalac Petra Velikog, i, pre Dositeja Obradovića, ističe se kao protivnik kaluđera i zloupotreba u crkvi. Sam Dositej Obradović ga je zato jako cenio, i 1786. pisao: "Gonjenije silniji i sitije od njega nije njega moglo uplašiti! Gvozdene verige siromaštva i skudosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on za opšte dobri što ne piše. Nek̓ posvećeno bude prečesno ime njegovo večnom vospominaniju i visokom počitaniju čuvstvitelni, blagodarni i dobrodjetelni srdaca srpski sinova!" Siromah, zavisan od kaluđera, usamljen u svojim novim idejama, on mora da krije svoje misli, i samo u knjigama koje ne potpisuje on napada na srpske arhijereje koji zanemaruju srpske nacionalne interese, na njihovo vlastoljublje i srebroljublje, na lenje i neznaličke kaluđere koje naziva "šumskim besposličarima". On veliča prirodne nauke, propoveda prosvetu za široke slojeve naroda, traži upotrebu narodnoga jezika, i prvi među Srbima počinje se služiti građanskom azbukom. To je prvi propovednik racionalizma kod Srba. U pogledu ideja on je preteča Dositeja Obradovića; u pogledu narodnoga jezika on je preteča Vuka Karadžića.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Decembar 14, 2010, 03:18:49 am »

**
Stihovi Zaharija Orfelin


PLAČ SERBIJI

jejaže sini v razlicnija gosudarstva rasjejali sja

Kako stade Serbija, slavna i ugodna,
sa množestvom naroda bivša pređe plodna,
presilnima careva i hrabri soldati
sad u ropstvo drugima morala se dati.

Placuci, ah, pregorko, placem se dan i noc,
moju terzam utrobu, jer ja nejmam pomoc;
koji su mi od najpre dobri druzi bili,
sad su mi se veliki vrazi pojavili.

Slavni moji carevi i voždi veliki,
s mojih hrabri vitezi i sini toliki
ostrim mecem padose u svojoj derzavi.
Ah, na zalost gorku mu ostah ja bez salvi!

Vostok, zapad, polunoć bojali se mene,
slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne;
a sad sjedim zalosna, u ropstvu tuzeci,
i za mojom hrabrostju pregorko placuci.


1762.


"Pesma je napisana u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, buntovnička pesma. U toj pesmi Srbija žali za nekadašnjim sjajem srednjovekovne države i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet."

[postavljeno 04.08.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: Decembar 14, 2010, 03:19:09 am »

**

Zaharije Stefanović Orfelin


PLAČ SERBIJI

Zaharije Orfelin je dobro shvatio svoj zadatak pesnika naroda koji je zapao u velike nevolje: pritisnut zulumom napustio je svoje ognjiste, naselio se u tudjoj zemlji koja ga koristi kao stit; izlozen je pritisku da se odrekne jezika i vere; zapao je u camotinju zaostalosti i neznanja; obuzet je nostalgijom za zavicajem. Ceo zivot je posvetio radu na prosvecivanju svoga naroda, prvi je pisac koji stampa svoje pesme na narodnom jeziku.

Plac Serbije ima dve varijante. Gorestni plac ima prozni oblik a pisan je na crkvenom ruskoslovenskom jeziku — namenjen je obrazovnom sloju srpskog drustva. Plac Serbiji ima stihovani oblik i pisan je na narodnom srpskom jeziku ocigledno namenjen obicnom srpskom coveku koji je umeo da cita. Na taj nacin Orfelin je oduzivao dug svojoj duznosti svestenog lica u sluzbi karlovackog mitropolita i dug svome narodu. Ima li se u vidu sadrzina pesme i cinjenica da je objavljena pod pseudonimom ("S.S.S"), jasan je jos jedan razlog za nastajanje dve varijante pesme — da je procitaju i crkveni velikodostojnici koji su u pesmi izlozeni osudi.

Plac Serbiji je znacajan i kao prva stampana srpska knjiga u kojoj je izrazen antiaustrijski duh i koja izrazava teznje srpskog naroda za slobodom.

Pesma ima oblik monologa — ispovesti a sedisnja tema je jadanje zbog bede i patnje u koju su Srbi zapali posle seobe. Pesnik se posluzio alegorijskom slikom: Srbija je predocila kao ojadjena i izmucena zena koja trpi mnoge muke i ponizenja i koja tuguje za prosloscu svoje moci, bogastva i slave. Po tome je ona vrlo bliska narodnoj pesmi Margrita devojka i Rajko vojvoda: i Margrita devojka zali za slavnom prosloscu koju su krasili brojni junaci, slobodni gradovi i nacionalno dostojanstvo.

Plac Serbiji sadrzi veliki broj motiva, slika, misli, emocija. U njoj je secanje na proslost koju su krasili slava, ugodnost, veliki narod, silni carevi, hrabri vitezovi i vojnici, bogati i lepi gradovi:

Kako stade Serbija, slavna i ugodna,
sa mnozestvom naroda bivsa predje plodna,
presilnimi carevi i hrabri soldati.
*
Slavni moji carevi i vozdi veliki,
s mojih hrabri vitezovi i sini toliki.
*
Vostok, zapad, polunoc bojali su za mene,
slavne, hrabre Serbije, bivse togda jedne.

Nostalgija za tom prosloscu je utoliko veca jer je sadasnjost preteska. Zato se Srbija, lirski subjekt pesme, vise puta vraca na svetle slike svoje proslosti: stalno su suprostavljene kontrasne slike sadasnjosti u kojoj:

Razoreni gradovi svi pusti vec stali,
kule bojne srpske sve i dvorovi pali.
*
A sad sjedim zalosna, u ropstvu tuzeci,
i za mojoj hrabrostju pregorko placuci.
*
Pomraci se i vid moj, ruki oslabili,
zgubila sam i snagu, sasvim me satrli.


U spoju proslosti i sadasnjosti jad i cemer postaju jos tezi. To izaziva bolne uzvike: Ah, Serbije prebjedne", "Ah, Serbije zalosna". Redjaju se uvrede, ponizenja, bolovi, primeri stradanja i mucenja.


  • Prijatelji su je izneverili i napustili, ostavili je samu i bespomocnu ("Gdi su sad bliznji moji? I sestra ostavi,/ sasvim mene prezrjela, pomoci ne javi"). A neki prijatelji pretvorili su se u vragove koji jos vise pogorsavaju muke.
  • Uvredjeno dostojanstvo i cast, grubo vredjanje i ponizavanje, zluradi podsmeh nekada jakoj i slavnoj Srbiji koja sada grca u ropstvu.
  • Sinovi su joj rasejani po raznim zemljama pa je i to oslabilo njenu snagu jer su oni u tudjim zemljama ponizeni i obespravljeni — dakle slabi.
  • Oni koji su ostali "sarke puske i britke sablje polozili" jer ne mogu da se snadju "nemajuci svog vozda".
  • Mnogi su sinovi posli za svojim interesom zaboravivsi na zemlju i na opste interese — osuda onih koji su primili tudju veru.
  • Uceni ljudi su sebe "sebe pomracili" i ne vide breme ropstva koje ih pritiska - osuda intelektualaca koji zaboravljaju svoj jezik i narod.
  • Crkve su propale "ot slobode svoje" a namece se tudja vera i crkva — osuda politike austrougarske vlasti.
  • crkvene staresine, visoki crkveni dostojanstvenici, ne brane srpske interese, vec nastoje da se nagode sa tudjinom — osuda politike srpskog visokog klera.

Plac Serbiji je snazan glas probudjene svesti o sudbini i polozaju srpskog naroda. Ona je odgovor na aktuelni tenutak Srba u ugarskoj, ali odgovor koji ne stedi Austrougarsku, ni srpski kler, ni srpske trgovce i intelektualce. Jedan Srbin je bacio lice svojim sunarodnicima istinu koja boli.

Zaharije Orfelin je na prvom mestu rodoljub zabrinut za sudbinu svoga naroda. Poslednja strofa pesme, zakljucak pesnika i lirskog subjekta, potpuno je pesimisticka slika buducnosti. Ali to je rezultat subjektivnog dozivljaja stvarnosti. Sama cinjenica da je pesnik progovorio ovako otvoreno i konkretno, ukazuje na puteve koji su otvoreni ka buducnosti.

Iako je pesnikova intencija rodoljubiva i politicki aktuelna, Orfelin ne zapostavlja cisto poetsku i versifikacijsku stranu svoje pesme. Na tom planu je ostvario pravilnost strofe, stiha i ritma.... Tako je Zaharije Orfelin, sredinom 18. veka vodio racuna o versifikacijskoj strani svoje pesme uspevsi da ostvari dosledan sklad i pravilnost u svim elementima.


Staniša Veličković
Interpretacije

[postavljeno 04.08.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: Decembar 14, 2010, 03:19:31 am »

*
Stihovi Zaharije Stefanović Orfelin


SJETOVANJE

Mladije ljeta skoro prehode,
u meni bjednom žalosti plode
što bezpolezno
žizn svoju slezno
prekraćavam,
prekraćavam.

Nikakvu službu, eto, ja nejmam
i srdcem padam k žalostnim bjedam,
ako učih se
ali liših se
sve nadežde
sve nadežde.

Jerbo je sada nauka pala,
a na mjesto nje bogatstva stala,
propalo zlato,
zgaženo v blato,
ljudej umnih,
ljudej umnih.

No ja bogatstva ne hoću znati
baš da bez mjesta budem zgibati,
zdjelal bi tako
a ne inako
kak ću javit,
kak ću javit.

Oženil bi se, da ženat budem,
no mislim: zašto da lanac uzmem
na moju glavu?
Jer hoće s' nravu
njenu svagdar,
njenu svagdar.

Bio b' monahom, otrekši s' svjeta,
ali bojim se čto mlada ljeta
lažlive sirene,
ljepotne žene,
prevariće,
prevariće.

Prazno u svjetu živit ovako,
svak skažet ludo za mene tako:
eto, učil se,
k čemu godil se
s naukom on
s naukom on.

Eto nauka: bogatim biti,
svak mudar takov, i mož javiti
da novcov plodi
dajut s prirodi
nauku svim,
nauku svim.

Javil bi s'dvoru, no ima zamku,
koja čest lovit a ne nauku
bogata dobrim
kažet i umnim
bez Paladi,
bez Paladi.

Pošel bi k prostim, no i tam bjeda,
ne znajuć okotov, zgibnu bez sljeda,
Paladi mjesto
jest tamo pusto
do konca
do konca

Ja samo žalost budu imati,
jer nejmam svjeta polak gledati,
bez službi domu
gdjegod mojemu
s naukom ja
s naukom ja.


Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: Decembar 14, 2010, 03:19:56 am »

**
Stihovi Zaharije Stefanović Orfelin


MELODIJA K PROLEĆU

Dično vreme nam prihodit,
zima progonjava se,
čto proleće već dohodit,
ljeto približava se.
Nebo čisto nam javlja se.
i svjetljeje izdaje se.
o zlatoje proleće!

Živopisci predstavljaju
u sadiku djevicu,
nakićenu nam izdaju
i prejasnu u licu,
vjenac cvjeća na jej glavi,
drži cvjeće k svojoj slavi.
O zlatoje proleće!

Sunce jasno ot nizine
milostivo grejući
tečet sada do visine
hladnost progonjajući,
radost ljetnu pokazujet,
svjetlost lučšu svim darujet.
O zlatoje proleće!

Mesec ravno ljepše sjaje,
blagosloven bivaja;
plodam zemnim rasti daje,
zimu već otpuskaja,
u poretku svomu biva
i tečenje napravljiva.
O zlatoje proleće!

Zvjezde svjetlost toplu dajut
sve uveseljavajući,
vjetri južni prohlaždajut
ljeto pokazujući,
i Denica ran' ishodit,
sunce toplo nam dovodit.
O zlatoje proleće!

Po svem svjetu svjetlost krasna
svjetlo sve javljajet eja;
sunca, lune i zvjezd jasna
toplota nam dajet sja:
zemlju, ljude obimajet
i sve stvari zagrjevajet.
O Zlatoje proleće!

Jutrom rano vozduh krasni,
noseći se istiha,
prohlaždava sav svjet jasni
preradosno izliha.
Životnaja v njem igrajut,
tim veselost nami dajut.
O zlatoje proleće!

I u zemlji tvari male,
oseteći proleće,
sve u radost oni stale,
skoro idut u cveće.
Jednim slovom: sve životno
skazuje se bit radosno.
O Zlatoje proleće!

Djejatelji ran' ustajut,
imajući ohotu
zemlju plodnu da djelajut
ne smatrajući potu.
Ptici iz gnjezd izljetajut,
na luft sebe tihoj dajut.
O zlatoje proleće!

Polja krasna radujut se
imajuć zelenjeti,
i sve na njim' čto nasut se
načinu s veseljeti.
Jelen v gorah poskakuje,
sova hitro vozljetuje.
O zlatoje proleće!

Dreva plodna već cvjetaju
i dubrave zelene;
drenki rani povjest daju,
nejma zimnog vremene.
Grif si krila raskriljava,
glasom svojim vosklicava:
O zlatoje proleće!

Koze skačut po brdini,
igraju se veselo;
ovci pasut po dolini
sa jaganjci tu smjelo.
Pastir svirku nadimajet,
pri potokah on svirjajet:
O zlatoje proleće!

Žabe kreče u potokah
osjeteći toplotu,
dajut glas svoj do visoka
uzimajuć ohotu.
Ribe v' vodah igraju se,
svi za vesnu raduju se.
O zlatoje poleće!

Ribolovci ran' ustaju
ne boje se hladnosti,
mreže svoje sakupljaju,
polni jesu radosti;
na korabljah oni plove,
po bistrini ribu love.
O zlatoje proleće!

Zemlja sjeme već izdava
ot dobrote nebesne,
pokritoje izraštava,
koje biva ot vesne.
Svi sadiki plod javljaju,
vinogradi lozu daju.
O zlatoje proleće!

Na drevesah ptice pojut
skazujući premjenu,
među sobom ljubov slavut
muško s ženskim prezjelnu;
zec u gori poigrava,
slavuj dično pocvrkava:
O zlatoje proleće!

Lastavice ran vostajut
rani gosti budući,
pred pendžeri glase dajut
zoru svim skazujući.
Orel gorje više letit,
po vozduhu vesel sljedit.
O zlatoje proleće!

Štiglic maloj s žutovoljkom
po grančicah skakaja,
a zjablica tak sa sojkom
pjesničke krasne Daja.
Kanar ptica uzvijajet,
s čislom vsjeh ptic vospjevajet:
O zlatoje proleće!

Drozgi mali svud igrajut
po grančicah skačući,
jerodije klokot dajut,
mjesta gnjezdam tražući.
I kos divnoj ran' zljetujet,
glasno v ljesah pozviždujet:
O zlatoje proleće!

Patka rano pa pa kvikčet
i pačiće pogleda,
kukuk tako ku ku vičet:
svima radost bez sljeda.
Jastreb iščet za lov k sreći,
vrapci glede da b' pobeći.
O zlatoje proleće!

Rajnšvalb letit po vozduhu
preradostan do zjela,
golubica gučet k sluhu,
s golubom svojim smela.
Pjetel rano kukuriče,
gromoglasno vesel viče:
O zlatoje proleće!

Kvočka s gnjezda ran' ustaje
popravljajuć postelju,
s piličići kvo kvo daje
privodeć ih k veselju.
Guska gačet, guščad vodit,
gusak smjehi ga ga nosit.
O zlatoje proleće!

Turtur ljubit gorličicu
veseleći s' za vesnu,
labud bjeloj labudicu
po jestestvu tjelesnu.
Prepelica čuva travu,
glasom svoju javlja glavu:
O Zlatoje proleće!

Paun slavnoj sebe dvižet
ponoseći s' s krasotom,
zlatnoj rep svoj s krili sriščet,
osmatra se s divotom.
Ždral pri vodi tiho rovet,
u kavezu cajzel pojet:
O zlatoje proleće!

Slava Bogu jedinomu
koji vlada sve tako,
v nebje njemu predivnomu
blagodarnost jednako,
a želi se svima srećno
vospjevati mnogoljetno:
O zlatoje proleće!


1765.

[postavljeno 05.09.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Decembar 14, 2010, 03:20:20 am »

*

POČECI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU
Pisana književnost za decu

sastavila Ljiljana Ćuk



ORFELINOVU poemu namenjenu mladom čitalaštvu Melodija k proleću možemo staviti na sam početak dečjeg stvaralaštva kod nas. Poznato je da Zaharije Orfelin, hronološki gledano, prethodi i, u izvesnom smislu, priprema jezičku revoluciju koju će sprovesti Vuk Stefanović Karadžić, da je uprkos svom baroknom visokom stilu, imao simpatija za Vuka, i da je stidljivo umeo da preuzme pendžere iz narodnog jezika, gde su dospeli vekovnim i presudnim turskim uticajem, ali da je sintaksom i ruskoslovenskim pletenijem sloves ostajao dosledan tradicionalnom načinu pisanja. Ko se danas, osim književnih istoričara i retkih ljubitelja klasične srpske književnosti, još seća Zaharija Stefanovića, čoveka koji je zadužio srpsku kulturu? Orfelin je rođen u Vukovaru 1726. Beše samouki intelektualac, bakrorezac perfekcionista, zanata izučenog u Veneciji. Vinogradar, kartograf, kaligraf. Prvi srpski pisac — profesionalac. Najbolji istoriograf srpskog 18. veka, pisac veličanstvene dvotomne monografije o Petru Velikom, objavljene prvi put 1772. Autor prvog srpskog časopisa (Slaveno-serbskij Magazin, 1768). Sve u skladu sa poslovičnom srpskom ignorancijom za nacionalne heroje Duha, Orfelin će umreti kao prosjak u totalnoj bedi i zaboravu na vladičanskom dobru Isailovo, nedaleko od Novog Sada, 1785, pet godina posle Imperatorke.

Poema Melodija k proleću objavljena je 1765. godine i nekoliko puta je preštampavana. (Dično vreme nam prohodit, / zima progonjava se, / što proleće već dogodit, / ljeto približava se. / I svetljeje izdaje se. / O zlatoje proleće! ili: Patka rano pa pa kvičet / i pačiće pogleda, / kukut tako ku ku vičet: / svima radost bez sljeda. / Jastreb iščet za lov k sreći, vrapci glede da b’ pobeći. / O zlatoje proleće! itd.)

Treba zamisliti srpsku graždansku populaciju s ove strane Save i Dunava na vetrometini uticaja i interesa, pod Monarhijom Marije Terezije, centriranu Crkvom i obasjanu Rusijom, i videti malobrojnu varošku decu kako ovu neveliku Orfelinovu pesmu uče napamet. (Slava Bogu jedinomu, / koji vlada sve tako, / i nebje njemu predivnomu / blagodarnost jednako, / a želi se svima srećno / vospjevati mnogoljetno: / O zlatoje proleće!) Zna se da u ovo vreme ni u prosvećenoj Evropi ne postoji književnost za decu kao poseban literarni žanr...


Ljiljana Ćuk
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Jun 18, 2011, 07:28:00 pm »

*

O  R  F  E  L  I  N

3707.
Ceo dan, juče, čitao sam o Zahariji Orfelinu. Spremao sam reč za otvaranje izložbe o njemu, u Tronoši, za Vukov sabor. Uvek me privlačilo njegovo neobično prezime. Sastavio je imena dva mitska pevača, Orfeja i Lina, i dobio Orfelin. Ista reč, na francuskom, znači — siroče, sirjak, čovek bez imanja i zaštite. A ista reč kazuje ime "kamena na vrhu krune". Svaka kombinacija je zanimljiva. Kaže da je Zaharija bio neobičan i da je sebi dao neobično prezime. Živeo je šezdesetak godina (oko 1726, Vukovar — 19. I 1785, Sajlovo, Novi Sad). Koliko godina, toliko zanimanja. Gotovo tako. Prvi je srpski pesnik koji je štampao svoje pesme. Nije ih potpisivao. Možda nije smeo, možda ga je bilo sram. Njegov je Večiti kalendar. Njegova je divna Kaligrafija. Njegovo je Žitije Petra Velikog, ruskog. On je sa Dositejem i Rajićem najzaslužniji Srbin osamnaestog veka.
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 7h50'

3708.
Zaharija Orfelin je napisao Plač Serbiji. Tekst je ostao do danas kao i drugi njegovi spisi (pomenuti malo pre, Iskusni podrumar, još poneki). Ostale su njegove vanredne grafike, bakrorezi, inicijali, vinjete, sinđelije, gramate i druge njegovom rukom izrađene stvari. U predgovoru jednoj svojoj knjizi kritikovao je svoju pesmu Plač Serbiji. Da li se pokajao? Da li su ga na to primorali? Da li je tako mogao jer nije pesmu potpisao? Bolje je čitati pesmu od ovih pitanja. U predgovoru Večnom kalendaru pisao je za sebe da je odavno mrtav. Bio je bolestan, tuberkulozan, a štampanje je trajalo. Mislio je da će otići pre no što će otići knjiga u narod. Zaslužan, raznorodan, svestran, sirot, kuđen, nepriznat...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 8h00'

3709.
Često sam, najčešće nedeljom pre podne, sa nekim, išao uz polje, od Novog naselja, od Bistrice, kako su mu ime dali po nekadašnjem imenu, u livade, kroz žita, pored bivše vojničke ograde i kanala ispod nje, malog. Izlazio sam na uzvišicu, ravnu, obrađenu, sa salašom, sa svinjcima i lavežom. A desno od mene, od Rumenke, od puta, dolazile su kuće, u neredu, narasle posle srpskog izbega, posle krajinskih stradanja, mobama dižene, obilate, sa širokim prozorima, u uskim i zemljanim ulicama. Nisam proverio (a to ću učiniti kada onamo odem) da li su ljudi u Sajlovu, u novom naselju, gde je nekada vladika bački imao svoj majur, u osamnaestom veku, gde je dao krevet sičijavom Zahariji Orfelinu da onde navek počine, da li su Sajlovčani svojoj sirotnoj ulici, jednoj, dali Orfelinovo ime. Bilo bi pravedno. To bi dvoje išlo jedno uz drugo.
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 9h22'

3710.
Da li su Sajlovčani i oni što žive u gradu pored njih, osim profesora, istoričara, bibliografa i ostalih koji su zagledani u predvukovski vek, pročitali rečenicu Dositeja Obradovića: Naš je pokojni gospodin Orfelin blaženiji i blagopolučniji od sviju njegovoga vremena srodni? Da li su doznali koliko je bilo srodnih Orfelinu? Kolicina nabraja da je Orfelin bio učitelj, pisar, administrativac u crkvenim upravama, kaligraf bez premca, kartograf, ilustrator, grafičar, štampar, bakrorezac, pedagoški pisac, autor bukvara slavenskih i latinskih, pesnik, pisac na srpskom, ruskom i nemačkom, govornik na latinskom, italijanskom i francuskom, prevodilac, teološki polemičar i bogoslov, projektant originalnih tornjeva na sremskokarlovačkoj crkvi, izdavač knjiga, časopisa, liturgijskih stvari, čovek sa krupnim minejskim rukopisom...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 9h33'

3711.
... da li znaju, igde, a ne u Sajlovu i Novom Sadu samo, da je Zaharija Orfelin, osim pomenutog pod prethodnim brojem (uz Orfelinovo ime lepo pristaju brojevi i današnji datum, lepo i prirodno), da je bio filolog, leksikograf, da je započeo da sastavlja veliki srpski Slovar, a slovo je reč, a slovar je rečnik, fino mi je pa ponavljam, da je bio urednik kalendara, onog Večnog i ponekog godišnjeg, da je u kalendaru njegovom Vuk Karadžić našao znak za slovo ć, da bi lakše mogao napisati Stefanović, svoje prvo prezime, po ocu, svoje očestvo, kako kažu Rusi, isto kao i Orfelinovo, jer je i on bio Stefanović, kaže Skerlić, jer se i njegov otac zvao Stefan, kolicina danas među nama nabrajaju da je Orfelin bio prvi urednik prvog broja prvog časopisa srpskog i južnoslovenskog, Slaveno-serbskog magazina iz 1768, da je prvi pozvao na saradnju u časopisu, a nije mu se imao ko odazvati, pa je njegov Magazin jedinac...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 9h43'

3712.
... kao što mu je i Petar bio jedinac, što ga je dao u školu, uzaludno, što se sina odrekao jer u njemu nije nadežde imao, da je Zaharija Orfelin bio recenzent izdanja, da je imao "bakarnu tipografiju" u Sremskim Karlovcima, kuću u Novom Sadu i u Kamenici, poslove u Beču, Temišvaru i Veneciji, da je bio korektor, pa valja još puniti pitanje kao što je Orfelin punio svoju radoznalost, kolicina znaju, danas, kada smo iz štiva počeli da izagonimo štamparske greške i zašto to tako ubedljivo nismo do ove naučili, niti ćemo, kako smo masovno u trčeće štampanje ugazili, kolicina skida kapu pred Orfelinovim uredničkim poslovima i zna da je svoju Kaligrafiju štampao u tri hiljade primeraka...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 9h53'

3713.
... i to onda, 1778, i koliki su tiraži naših (i mojih) knjiga u sadašnji dan, kolicina zna da je Orfelin prodavao svoje i tuđe knjige, da je imao najveću privatnu srpsku biblioteku svog vremena, probranu, sa zapisima na knjigama, višejezičnu, da od njegove knjižnice ponešto ima i danas, da je poneka njegova knjiga pretekla i u njegovom Vukovaru, ne pomenulo se ono što je na knjige krenulo i na ćirilična slova u njima, da je Orfelin bio naučnik u noćima kada je to u srpskom svetu bila retkost, da je bio prirodnjak, kako je iz žargona ušlo u udžbenik, da je bio botaničar, da je krenuo da sastavi veliki srpski Travar, veliki spisak imena trava, da nije dovršio ni Travar ni Slovar, nije dala sičija, da je Orfelin pisac vinske knjige, knjige o vinima, o svemu u njima i vinskim podrumima, pisac pouka za svaku priliku, dnevnu i noćnu, opisivač prirodnih pojava, da je o njemu knjigu prvi napisao Tihomir Ostojić...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 10h02'

3714.
... da o njemu postoji bogata literatura, skerlićka, čurčićka, čalićka, radojčićka, josifovićka, kirilovačka, tucakovska, militarska, strahinjokostićka, mirjanskoboškovska, timotijevićka, mamuzićka, mladenskoleskovačka, dinkovskodavidovska, otovićka, kajpertska, fejnberška, ali da to nije dosta, ne može biti, jer je Orfelin, pored svega načetog, bio i bibliograf, početnik u svemu, neko će možda cinično reći, ali će se brzo uhvatiti za usta, jer je Orfelin bio istoričar, izradio je ogromnu biografiju, ukrašenu, u više knjiga, u više izdanja, venecijanskih i ruskih, izradio je, dakle, istorijsku priču o caru Petru Velikom, o velikom caru veliku knjigu, jednu od najlepših srpskih knjiga, a kolicina zna da su tek posle dva veka priznali da je ta knjiga Orfelinova...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 10h15'

3715.
... da je Orfelin bio vinogradar, korespondent u ime drugih i u svoje ime, da je poslednje pismo poslao Jakovu Šmuceru u Beč, nepun mesec pred kraj što ga je u svom dnevniku zapisao istoričar Jovan Rajić, da je školovao svog sinovca Jakova, svog nastavljača u likovnim poslovima, da je pisao političke i sociološke studije, da je pisao tužbu protiv pravoslavnih Rusina koji su ometali gradnju crkve u Krsturu, da je u pero hvatao misli mitropolita Pavla Nenadovića, da je stihom i majstorskom linijom slavio Mojseju Putnika, da je ručno uresio likovima srpskih svetaca Živanovićev Srbljak, da je započeo ono što zovemo istorijski roman, da je sastavio popis Kameničana iz 1741. koji su umrli bez nasledstva, pa kolicina danas među nama zna da je Zaharija Orfelin izradio onako svečane bakroreze Kneza Lazara i Krušedola te ih gledamo na zidovima, u odajama...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 10h30'

3716.
... ko ima vremena i interesa da iščitava Save Palančanina Data Orfelinianu, do bola detaljnu, po godinama i događajima načičkanu, kao da je hteo da ga živog privede u Maticu srpsku gde je možda najviše od Orfelina ostalo, kolicina sada, dok ovo pišem, zna koliko je ikonostasa uredio Orfelin i da je bakrorez Sveta trojica sa arhistratigom Mihailom rezao i umnožio za manastir Privinu glavu, kolicina zna gde je Privina glava i risovana ikona, ili pamti sećanje Veljka Petrovića kako se Laza Kostić, u Somboru, posle čitanja novina, sitno i pakosno smejao nekom "pronalazaču" koji je otkrio ime starog majstora, da se zvao Risuval, da je to našao napisano, a nije znao da je to glagol a ne ime, kolicina...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 10h45'

3717.
... vidi ovog pronalazača koji je otkrio Zahariju Orfelina posle toliko godina, svojih i njegovih, kako meša musli u kiselom mleku, leži na tvrdom krevetu, uzaslonjen, s dignutim kolenima, ućutan i zatečen, dok Danilo u svom krevetu čita nečiji traktat o slikarstvu, dok ovaj pronalazač, nalik kolicini koju toliko pominje, a nije siguran da li se piše da kolicina zna ili kolicina znaju, sa sveskom naslonjenom na oba dižena stegna i vuneni jorgan na njima, prikuplja orfelinovske "musle", stavlja ih u svoju dosadnu rečenicu, natrpanu, sve više takvu, tobož sve sipa iz glave, a zapravo uzima iz stranica što ih je juče prvi put pročitao, a ne bi ni tada da nije morao, da nema obavezu čim se vrati u grad gde je zaturen Orfelinov grob, gde su smirene njegove knjige, za sastavljanje kataloga, za bibliografe bibliografija, pankovićkih, i za brkovićko-grbićku pažnju, za vežbanje fontova, staroćiriličnih, u elektronskom katalogu, pod novkinskošokičkom rukom...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 1h055'

3718.
... za ksenijski katalog od jednog tabaka o čoveku koji je imao jednu knjigu od blizu dve stotine tabaka, posle 275 godina od njegovog rođenja, pa pita i dalje uporno pero, što avetnije to upornije, pita ne prestaje od zapisa broj 3710, pomalo i pre njega, kolicina učenih srpskih duša zna u ovaj velikogospojinski dan kada se kraj njega, kraj pronalazača koji pitanje savija u klupko, obeležava velika godišnjica Lavre koja je starija od Kosova i od Petrovića, kada je sedamstotinaipedeset godina otkako je sigom utvrđena Morača, koliko duša, tamo i drugde, zna da je Zaharija Orfelin otiskivao antiminse, da je nazvan "serpski Diogen" od Atanasija Stojkovića, da je Pavle Solarić pitao dokle će Zaharija Orfelin među nama u rezbi pervi i poslednji biti...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 11h11'

3719.
... i kolicina u isti svetac mari za Stojkovićeve, Solarićeve i Orfelinove spise i nauke, koliko ih zna da je Orfelin na bakroreznim listovima prikazao svete Nemanjiće, pretke Stefana Vukanova koji je 1252. ozidao Moraču sedrom koja je vađena iskraj ovog teksta, iskraj mesta u kojem nastaje, kod prozora s kojeg se kroz bukovu goru naziru prevoji kuda je išao kamen u Moraču pre toliko godina, koliko ih na saboru moračkom zna da je orfelinska ruka krenula da risuje Lavru oko koje su se okupili, koliko ih, svuda, bilo gde, u bilo kojoj kući, ume da čita kaligrafski niz orfelinski, a koliko ih se mršti i otura rukom ista slova, jer nisu in i nisu kul, otkud im pomisao da čitaju kako je Zaharija Orfelin (da pogledam šta), evo, 22. februara 1759. "beležio na računima prihoda mitropolije od arende u koviljskom ritu", da mu je 5. juna 1760. jedinac prohodao, malo kasnije i progovorio, da je 6. avgusta 1764. "venecijanski štampar Dimitrije Teodosije dobio odobrenje za štampanje...
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 11h27'

3720.
... Orfelinovih knjižica poezije: Setovanije naučenago mladago čeloveka i Melodia k proleću", da napišem bez jata, može se povampiriti jat kao i oni što hoće da ga ožive, zamene i ujednače, a koliko nas za to mari i zna da je Marija Terezija (ništa bez nje i naših sunarodnika probranih iz stroja, po priči i po prilici, za nikad smirljivu caricu), da je ona posle izveštaja ilirske dvorske deputacije, u julu 1777, ne moram svuda prepisivati datum, evo ovako, "nagradila Orfelinovu Kaligrafiju sa sto dukata i dekretom odredila da Orfelin načini bakrorezno izdanje od 17 listova na srpskom i vlaškom jeziku..."
.....Krnja Jela, 28. VIII 2002, 11h37'

3721.
...  i da je ista carica naredila da Kaligrafija bude u listovima bakroreznim, na pet listova, i "na nemačkom jeziku u više hiljada primeraka", a koliko nas sada, sa mnom, pomišlja da Marija Terezija nije cenila samo momačku lepotu no da je dukatima kitila i krasnopis, Orfelinov i naš, da je Orfelin to po pravdi dobio, da je ugarska dvorska kancelarija loše mišljenje dala o njegovoj Promemoriji, da je 1781, bolestan, bio u manastiru beočinskom, da je odatle otišao u Grgeteg, da je odatle isteran, da ga je iguman Remete Danilo Marković s bratijom, posle moljakanja, primio u svoj manastir, da je Orfelinu Kiril Živković, kasniji episkop pakrački, u pismu poslao "mnogo grdnji, grubih uvreda, napada i omalovažavanja", dve godine pred njegovu (Orfelinovu) smrt, da su tek Pavle Šafarik, Lukijan Mušicki i Dimitrije Ruvarac, posle dugog muka, počeli da osvetljavaju Zahariju Orfelina, pa kolicina, doista, sve to danas hoće da zna?
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 11h55'

3722.
U pet do dvanaest, prekinut u pitanju, a ko zna koliko bi trajalo da mi Kosa nije donela čaj i rekla da pumpa za vodu, koja vodom vodu goni uz brdo, bez struje, da "pumpa nešto štuca i krklja", srećom prekinut, radi mene, pošto niko neće pod ovakvo i ovoliko pitanje, šta će tamo, niti ga zanima pitač ni odgovor, osim onih što uzimaju pincetama fusnote, napomene, godine, gole činjenice i citate, sastavljaju studije i bibliografske jedinice, ali neće ni oni. Lako im je videti odakle je sve ovde natrpano, uzeto i postavljeno, da je sve rađeno bez pincete, nemarno, raskalašno, da bi ličilo na Zahariju Orfelina, ne na njih. Zato će orfelinovci zanositi glavu od ove pripovesti koja se zanosi da to jeste.
Krnja Jela, 28. VIII 2002, 12h03'


M i r o   V u k s a n o v i ć | Polja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 15, 2012, 02:40:20 am »

*

RODNA KUĆA I CRKVA U KOJOJ JE KRŠTEN ZAHARIJE ORFELIN U VUKOVARU


Prema pisanim izvorima "Rodna kuća Zaharija Orfelina" nalazila se na kraju Milovog brda u Vukovaru. Roditelji Orfelina doselili su se u Vukovar iz Pačetina neposredno pre njegovog rođenja. Kuća je bila skromna, od drveta, sazidana og građe dopremljene iz Pačetina i pokrivena trskom koju su Orfelinovi roditelji posekli u ritu pored Vukovara. U ovoj kući rođen je 1726. godine od oca Jovana Dragojevića i majke Sene rođ. Mikšić rodom iz Dalmacije, sin Zaharije Dragojević, kasnije menja prezime u Orfelin. Ime je dobio po parohu sabornog hrama "Svetog Nikolaja" u Vukovaru Zahariju Damjanoviću. Mali Orfelin kršten je u ovom hramu odmah po rođenju. Otac Orfelinov Jovan bio je dunđer u Vukovaru i radio je na izgradnji nove crkve "Svetog Nikolaja", Franjevačkog samostana, crkve "Svetog Josipa", dvorca Eltz i drugih vukovarskih zdanja toga vremena. Orfelin je u Vukovaru završio pravoslavnu srpsko-ruskoslovensku školu kod učitelja Timofeja Levandovskog. Pohađao je uporedo i latinsku školu pri franjevačkom samostanu kod magistera fratra Angelika. Nemački jezik naučio je družeći se sa decom Nemaca koji u to vreme naseljavaju novi Vukovar. Knjige je pozajmljivao iz privatne biblioteke kupeca Peje Paunovića. Posebno su ga interosovale knjige o Serbiji. U Vukovaru na Miholjskom vašaru 1741. godine, trošeći poslednje novčiće u džepu, kupuje svoju prvu knjigu "Stematografiju" Hristifora Žefarovića. Prilikom uređenja sabornog hrama "Svetog Nikolaja" i  rimokatoličkih crkava "Svetog Josipa" i "Svetog Roka" Orfelin se upoznaje sa tehnikama oslikavanja i vajanja ovih baroknih građevina. Već kao stasali mladić, Orfelin se izdvaja od svojih vršnjaka znanjem kojim pleni. Zapošljava se kao pisar pri Carskoj velikoj komisiji za razgraničene austrijskog carstva od Vojne granice-Krajine. Nakon uspostavljanja Županije sremske Orfelin konkuriše za službu u Županiji, ali iako najbolji na konkursu, odbijen je od strane župana Marka Pejačevića. Razoračan prihvata se posla pisara kod kupeca Peje Paunovića i podučavanja đaka vukovarskih, a potom na poziv episkopa sremskog Visariona odlazi u Novi Sad, gde započinje učiteljsku službu. Zahvaljujući poznijem delovanju u novijoj srpskoj istoriji poznat je kao izdavač prvog štampanog pesničkog dela Srba 1761. godine, prvog srpskog bukvara 1767. godine, prvog spskog časopisa 1768. godine i dr.

Danas se pouzdano ne zna gde je na Milovom brdu u Vukovaru bila rodna Kuća Zaharija Orfelina. U Vukovaru ne postoji obeležje posvećeno ovom pesniku, grafičaru, leksikografu, istoričaru, učitelju, vinogradaru i izdavaču.

Crkva "Svetog Nikolaja" u kojoj je kršten Zaharije Orfelin, nalazi se u Vukovaru u ulici Europske unije broj 7 (ranije Zmajeva broj 13). Prvobitna crkva sagrađena je 1690. godine od drveta. Trapeza joj je bila od daske, krstionica od kamena. Na ikonostasu je imala 4 velike saprestolne ikone i 32 male. U periodu od 1733. do 1737. godine na istom mestu, sagrađena je nova crkva od tvrdog materijala, koja i danas postoji. Crkvu je osvetio 09.05.1752. godine mitropolit Pavle Nenadović. Ikonostas je završen 1757. godine, rad osečkog drvoreznika Firtlera. Tokom 1755. godine na koru je dozidana kapela "Svetog velikomučenika Georgija". Crkva  je preuređivana 1763, 1893. i 1935. godine. Tokom drugog svetskog rata, crkva je zatvorena 1941. godine, a arhiva i riznica opljačkane su tokom 1942. godine. Hram je tokom ratnih zbivanja 1991. godine miniran zbog čega je pretrpeo teška oštećenja. Tokom proteklog perioda obnovljena je spoljašnost hrama, ali ne i njegova unutrašnjost.


Generalnni konzul Srbije — Vukovar
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #12 poslato: Jul 05, 2013, 02:26:19 am »

*
KAD SIROČE PEVA


ORFELINOVO ZVONCE

Objavio je prvu knjigu poezije kod Srba i napisao možda našu najlepšu knjigu. Bio je i znalac nekoliko stranih jezika, bakrorezac, graver, crtač, kaligraf, član Bečke akademije nauka, vinogradar, travar...




Zaharija Orfelin bio je čovek od mnogo znanja


Da je sreće i pravde, a pre svega onoga čega u nas nikada nije bilo, pre svega pameti, novosadski Univerzitet bi se zvao po njemu, po Orfelinu. A ovako? Ovako su mu dali uličicu sa četiri kućerka, gurnuli ga i skrajnuli, kao što su ga vazda i za života gurali. Pa je morao sve sam, usprkos svih. Pa on je, takav, sam samcijat, on je bio cela jedna akademija, sa sve prirodnim i društvenim naukama i umetnošću, naravno.
 
Tako govori Vasilije, kojeg ja, ali samo u sebi, zovem čika Vaske, jer čini mi se da bi, iako ima sedamdeset jednu godinu, ono čika teško podneo. Tako govori dok stoji ispred mene, visok i vitak, sa belom bradom, nalik na proroka. Govori malo povišenim tonom i kao da meri svaku reč, ali ne zato što proriče, već zato što je nagluv i što želi da bude siguran da, kad već on ne čuje, njegov sagovornik razume sve šta je rekao.

— Srećan sam — kaže Vasilije i digne kažiprst desne šake, kao da stavlja naglasak na svoju sreću — srećan sam što bar godinu Zaharijina rođenja zasigurno znamo, onu 1726, i srećan sam što bar nju nije uspeo da sakrije i izvitoperi, a da li je rođen u Vukovaru, kako većina misli, ili pak u Petrovaradinu, sasvim je svejedno. Izvesno je da je, i ovako i onako, bio Sremac. Ali, sve ti to znaš!

MEĐU TRI VUKA

I stvarno znam, i u tom znanju je draž Vasilijevog govora. Njegova antikvarna knjižara zove se "Orfelin" i moja izdavačka kuća zove se "Orfelin" i ovo nije prvi put da slušam kako Vasilije pripoveda o Zahariji Orfelinu. Ništa neočekivano neće izgovoriti, promeniće, možda, poneku frazu, redosled, napraviće pauzu tamo gde prošli put nije, ali i on i ja smo u toj priči, jer velike priče ponavljanjem ništa ne gube, one samo postaju sve veće, kao kad dva čoveka od neprijatelja postanu prijatelji — kao Enkidu i Gilgameš — kao kad se neko posle dugog rata dugo vraća kući, kao kad neko smogne snage da razume i oprosti, kao Banović Strahinja.

— Srećom znamo kad je rođen, možda i gde, ali o njegovom školovanju ništa! Za sebe je, posle, tvrdio da je samouk, ali teško da bi neko sam, bez valjanog osnovnog znanja, savladao toliko veština, obučio se u bakrorezačkoj umetnosti, naučio onoliko jezika — latinski, nemački, francuski, ruski, italijanski — teško da bi neko postao 1749, u dvadeset trećoj svojoj godini Zaharija magister, slavenskija škola novosadskija, bez formalnog obrazovanja. A Orfelin je tvrdio da je to baš tako, kao da je želeo da iznikne ni iz čega, niotkuda. Ne znam kada je počeo da se skriva i prerušava, ni zbog čega je to činio. Ne znam, ali slutim, jer to je opako, opako vreme. Građanski sloj čine oficiri, sveštenici i trgovci. Prvi su bahati grubijani, što i u crkvu na konjima ulaze, drugi se kolebaju između Rusije i Austrije, i sve tako zagledani u daljinu ne vide one sa kojima žive, ni njihovu muku, polažući pravo na narod kao na stadâ, treći zgrću novac. I tu, među ta tri vuka, stoji naš Zaharija. I kaže da se zove još i Orfelin. Neki tvrde da je to spoj imena dva mitska, grčka pevač, Orfeja i Lina, drugi da je to ime preuzeo od nekog francuskog medaljara, treći, skloni alhemiji, upozoravaju da se tako zvao najvažniji kamen u kruni. Biće, ipak, da je Orfelin svoje prezime posudio iz jezika francuskog, gde ta reč znači siroče.


ZAŠTO SE KRIO?

Vasilije ovde zastane, uvek zastane. Kao da mu ta reč stegne grlo. I zakašlje se. Potom sedne. Sad obojica sedimo, u njegovoj antikvarnici, dok nas obavija polumrak i miris starih knjiga. I ćutimo. Toplo je, mada je decembar. Napolju, na trgu koji nikako da postane trg, već je dugo bio autobuska stanica, a sada je parking, svađaju se dva pijanca. Oni žive tu, oko tezgi i birtija na Ribljoj pijaci, ovo je njihov kraj. Dobro je da ljudi neko mesto osećaju kao svoje.

— A šta je to siroče uradilo? — pita me Vasilije, gledajući negde u stranu.
 
I počinje da nabraja.





— Objavilo je prvu knjigu poezije kod Srba, objavilo je prvu svetovnu knjigu i prvi časopis, Slavenoserbski magazin, 1768, u Mlecima, u štampariji Dimitrija Teodosija, za koju je, valjda, i sámo zaslužno, donelo je prve prosvetiteljske ideje, napisalo i objavilo najlepšu našu knjigu 18. veka, možda i najlepšu našu knjigu ikada, životopis ruskog cara Petra Velikog, koja je Puškina podsetila na Borisa Godunova, bilo je bakrorezac, graver, crtač, kaligraf, član Bečke akademije umetnosti, korektor, u Veneciji i u Beču, leksikograf, prevodilac, istoričar, prirodnjak, popularizator nauke, poznavalac trava i vina, naročito lekovitih, travnih vina. I polemičar. Za njegovu pesmu "Plač Serbiji" rekli su da je bezobzirno nemilosrdna, bezmalo protiv svih i svakog ko je ikada odlučivao ili rukovodio sudbinom Srba. I mistifikator je bilo, to siroče.

— Znaš — kaže Vasilije — to nikada neću shvatiti. To će ostati u slutnji. Zašto je toliko mistifikovao, zašto se krio?

Još je rano da Vaske priča o ovoj čudnoj strani Orfelinove ličnosti. Ona kao da ga plaši pa odgađa govor o njoj, odgađa ga kao što se pokušava odgoditi neminovno. Bezuspešno. I još se čini da je njemu, Vasiliju, Orfelin blizak i drag i zbog te strane, čudne, neobične, a žive, da ona od jednog pesnika, pisca, istoričara — šta sve Orfelin u tom veku naše nemaštine nije bio — da ona od Zaharije čini živog čoveka.

MRTAV SAM

Jer, možda su njegova postignuća razlog da ga pamti istorija, istorija kao nauka, udžbenici i čitanke — bar bi tako trebalo da bude, mada sada nije, ali će, možda, jednom biti — ali tek sa Orfelinovim strahom, zebnjom i sumnjama, to je jedna potpuna istorija duše, intimna i stišana, bez pompe, istorija kao povest, kao priča, a samo u takvoj povest-istoriji može opstati uspomena na ljude, prave ljude, a ne na njihove poželjne, pojednostavljene ljušture, i samo zato Vaske priča, iznova i iznova, svoju priču o Zahariji Orfelinu.




Prvi listovi "Istorije Petra I" spadaju u mala remek-dela evropskih knjiga 18. stoleća


— Ti znaš — kaže Vasilije — da Zahariju ovde nije imao ko da razume, ni oficiri, ni trgovci, ni sveštenici. Pogotovu se, kao petao prosvećenosti, zamerio ovim potonjim. A oni su bili veoma moćni, u sveopštoj bedi našoj, u kojoj nije bilo nikoga da čita Orfelinove pesme, u kojoj nije mogao da nađe nijednog saradnika za Slavenoserbski magazin, mada je pozivao na saradnju, pa je izašao samo prvi i jedini broj, u kojoj nikoga nije bilo briga za njegova istorijska istraživanja, pa se dugo nije ni znalo ko je autor Istorije Petra Prvog. Ti znaš, sve je bilo gluvo oko njega. Dirljivo je kada gledaš kako Zaharija pokušava da se menja, valjda misleći da je kvar u njemu, koliko novih područja, novih mogućnosti otkriva, na koliko vrata pokušava da kuca.
 
Piše Iskusnog podrumara, savetnik za vinogradare, piše Večiti kalendar, pokušavajući da populariše nauku, nastoji da sačini Travnik, prvu našu knjigu o lekovitom bilju. Sasvim se menja, iz korena. Već je bolestan, veoma, i na pragu starosti koju nikada neće dočekati. Ali, ne odustaje. Sve će da učini da nađe sagovornika. Samozadovoljna slepost, gluvoća i nemost, sve je što zatiče. Zato ne čudi što u predgovoru svom Večitom kalendaru, koji se pojavio 1783, u Beču, kod Josifa Kurcbeka, koji je imao monopol na štampanje naših knjiga, Zaharija sam za sebe kaže da je mrtav. On o sebi govori u trećem licu i naziva se pokojnikom. Bolestan je, od bolesti grudne, jektike, tuberkuloze, sa krvopljuvanjem i ne zna da li će doživeti štampanje knjige. Bolest ga je zbunila, kako sam kaže.

OBRNUTA BASNA

— A protosinđel Kiril Živković — nastavlja Vaske u jednom dahu i ponavlja, kao da želi da se to ime upamti — protosinđel Kiril Živković, iguman manastira Grgeteg, kasnije episkop pakrački, kupio je na iriškom vašaru Večiti kalendar. Tobože je bio radostan i pun želje da pročita knjigu. A onda, kada je pročitao predgovor — a pročitao je, do tada, prema vlastitom priznanju, čak trista predgovora—– onda se sve u njemu, protosinđelu, uzburkalo. Jer, kako se Zaharija usudio proglasiti mrtvim. I kao svi dobri i pristojni ljudi, protosinđel Kiril sažaljeva Orfelina, jer se podsmehu izložio. Ali protosinđel nije običan čitalac, on je neka vrsta literarnog žbira, on je veoma dobro upućen od koga je i koliko je novca dobijao Zaharija. Pa ga kori. Tako mu prepodobni, tobože učeni Kiril zamera što je on, Zaharija, potrošio sto dukata, koje je na ime svoje Kaligrafije dobio od carice Marije Terezije, a po preporuci čuvenog Jakoba Šmucera, pri tome zaboravljajući da je Orfelin patio zbog te Kaligrafije jer su mu izbacili najbolje strane, spočitava mu i pedeset dukata dobijenih od Save Vukovića za štampanje Večitog kalendara. Ko o čemu, protosinđel, svešteno lice, pod monaškim zavetom, oprosti mu Bože, samo broji dukate. Javno. I to tuđe. O svojima ćuti.




"Slovensko-vlaška kaligrafija" iz 1778. godine štampana je u Veneciji u tehnici bakroreza


Osioni Kiril Živković ide i dalje i tvrdi da je Orfelin sam kriv za svoju bolest i siromaštvo, kori ga i navodi primere antičkih pisaca koji su i u nemaštini i boleštinama i dalje stvarali. Sretni, slepi, gluvi, nemi, bezosećajni Kiril Živković, iguman manastira Grgeteg, kasnije episkop pakrački, ušuškan i uljuljkan neplodnim životom crkvenog administratora, navodi Zahariji sve prednosti koje je uživao a koje nije umeo da ceni. Nezahvalnik. Tako je to pismo protosinđela Kirila Živkovića Zahariji Orfelinu jedan od najsramnijih dokumenata naše kulturne istorije, manifest nerazumevanja i osionosti, u kojem, kao u nekoj vrsti obrnute basne, koju je smislio i sačinio neki cinični um, Ezop iz pakla, trut pridikuje pčeli radilici. Orfelinu je, izgleda, bilo suđeno da sve iskuša na vlastitoj koži.
 
Vasilije nije nikada pominjao ovu epizodu sa Kirilom Živkovićem. Ignorisao je protosinđela, kao što je bio majstor da ignoriše glupe i nadobudne ljude isključivši slušni aparat, jednostavno se zatvarajući u svoju gluvoću.

BEČ JE DALEKO

Ovo je verovatno poslednji put da o Orfelinu razgovaramo na ovom mestu, u Vasketovoj antikvarnici. Postavili su mu, Vasiliju, nemoguće uslove. Isteraće ga odavde, sa svim njegovim knjigama, zatvoriće jedinu antikvarnu knjižaru u gradu. A i kome trebaju stare, prašnjave knjige? Knjige moraju biti nove i sjajne, moraju pripovedati o uspehu i sreći, o bezgraničnoj snazi pozitivnog mišljenja, o čudesnim isceljenjima, o veštini i dobrobiti seksa, o tome kako treba neprestano raditi na samom sebi, kao da je čovek sam svoj objekt. To su knjige za rascepljene ludake, knjige koje skrivaju sve o čemu govore — sreću, uspeh, zdravlje, mišljenje, ljubav, rad. Te knjige treba da prodaju nasmejane i cvrkutave devojke, koje ne vole da čitaju, jer knjige smaraju, ali vole da lepo izgledaju i da su pozitivne, a ne nagluvi starci sa sedim bradama.

— Zamerio mu je — priča dalje Vasilije — i što se on, Zaharija, u svojoj bedi tri godine potucao po fruškogorskim manastirima, Beočinu, Grgetegu i Velikoj Remeti. Kaže, tamo je imao sve, a evo kako se nezahvalnim i sujetnim pokazao. Kiril Živković samo što nije Zahariju nazvao psom.
 
Ona dva pijanca napolju sad složno i glasno pevaju. Pesma je bestidna, pa Vaske ustaje i zatvara vrata knjižare. Okrene se, skrsti ruke na leđima i osloni se na vrata. Svetlost dopire iza njega, tako da mu ne vidim lice.

— Jovan Rajić je zapisao, 30. januara 1785. godine: "Umre ljubezni moj brat Zaharija Orfelin u Novom Sadu, na episkopskom majuru, prebedno." I sam je episkop Josif Šakabenta, Zaharijin pokrovitelj, te godine izgleda bio u nevolji. Mesec-dva pre smrti pisao je Zaharija kaluđerima u Velikoj Remeti da mu pošalju njegovo zvonce. On više nema glasa, leži u postelji, pa kad ga spopadne kašalj i gušenje da može da pozvoni, da u pomoć dozove nekoga. Takvo zvonce, kaže, košta u Beču forintu. Ali, Beč je daleko, a i kad bi bio bliže on nema tu forintu.

Vasilije još stoji u kontrasvetlu, ne razaznajem mu lice, ali osećam da je ovog puta sve drugačije, da će se danas možda odmotati skriveno klupko priče o Orfelinu.

— Nisu mu poslali to zvonce. Umro je bez glasa, sam, na Sajlovu.

Ćutim. Vasilije mi prilazi između polica pretrpanih knjigama. I seda kraj mene. Gotovo da šapuće.

— Znaš, tu preko je Saborna crkva, i Katedrala je blizu, i Almaška i Uspenska. Sve to ima zvona i sve to sigurno zvoni, okupljaju se ljudi. Ali ja ih nekako ne čujem, ta velika zvona. Valjda je kriva ova moja gluvoća. A čujem ono Orfelinovo zvonce!
 
Napolju pijanci pevaju. I spušta se noć.



MOJE KNJIGE, MOJA ČEDA

Bez obzira na siromaštvo, Orfelin je stvorio sopstvenu biblioteku od preko, za ono vreme, ogromnih 200 knjiga. To je jedina zbirka njegovih stvari sačuvana do danas. U požaru Narodne biblioteke koji je 6. aprila 1941. izazvalo nemačko bombardovanje Beograda, nestao je i jedini poznati primerak knjižice u kojoj je pesma "Gorestni plac", prvo štampano pesničko delo kod Srba nastalo u Veneciji 1761. godine. Zanimljivo je, pored ostalog, i da je dvotomna knjiga "Život Petra Velikog", objavljena 1772. u Veneciji u dve varijante: skromnijoj, bez potpisa autora, i luksuznoj, potpisanoj, s posvetom ruskoj carici Katarini Velikoj. Za svoj udžbenik krasnopisa, Slavensku i vlašku kaligrafiju, naručen od Ilirske dvorske kancelarije i otisnut 1778. godine sa bakarnih ploča, dobio je nagradu od austrijske carice Marije Terezije.
 
Međunarodni salon knjiga u Novom Sadu već godinama dodeljuje nagradu "Zaharija Orfelin" za najbolju likovnu i tehničku opremu knjiga izdatih između dva Salona.


Autor: Milenko Bodirogić broj: 3145 | Politikin zabavnik | 2012
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: