Radomir Smiljanić (1934)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Smiljanić (1934)  (Pročitano 16107 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 15, 2010, 03:16:29 am »

**





R A D O M I R  S M I LJ A N I Ć

"Jedina sila koje pokreće ovog umetnika i filozofa je da se celim svojim bićem i umom Posveti radu i aktivnostima je briga za fizički i duhovni opstanak srpskog naroda, naroda koji nikada u svojoj istoriji nije imao genocidnu strategiju, dok se nad njim u kontinuitetu vrši genocid. Smiljanićeva borba neprekidno traje..."


O PISCU I DELU

Radomir Smiljanić je rođen 1934. godine u Jagodini.

Od svoje devete godine Smiljanić živi u Beogradu, gde završava gimnaziju i filozofski fakultet. Studirao je i muziku, ali ga je ipak privuklo književno stvaralaštvo. U "Književnim novinama" objavljuje pripovetku Tragičan kraj Hajpriha Grumajera službenika. Ova pripovetka ubrzo izlazi u zbirci Alkarki dan  (Nolit, 1964. godine). Sledeća Smiljanićeva knjiga, roman Martinov izlazak dobija prvu nagradu zagrebačkog nedeljnika "Telegram", kao najbolji kratki roman godine u Jugoslaviji (Otokar Keršovani, Rijeka, 1965. godine). Roman Vojnikov put bio mu je istaknut u anketi kritičara "Književnih novina" 1967. godine kao jedno od najboljih dela te godine u zemlji. Sva tri romana Smiljanićeve trilogije Neko je oklevetao Hegela (Prosveta 1973. godine), U Andima Hegelovo telo (Prosveta, 1975. godine) i Bekstvo na Helgoland Prosveta 1975. godine) naišla su na izvanredno povoljne ocene kritike kod nas i u svetu i bili u najužem izboru za roman godine, "Ninovu" nagradu kritike. Nikola Milošević ističe ova dela kao "sasvim osobenu trilogiju u nas" i zaključuje da je "Radomir Smiljanić otvorio neke nove, univerzalnije vidike u ovom književnom žanru; (misli se na satirični roman). Njegova trilogija o Hegelu Miliradoviću je po mnogo čemu jedinstvena pojava u domaćoj satiričnoj literaturi, a njegov roman U Andima Hegelovo telo možda najbolji satirični roman koji smo imali". Zagrebački kritičar Igor Mandić takođe podvlači da su romani Smiljanićeve trilogije o Hegelu Miliradoviću "nešto potpuno samorodno i kod nas i u svijetu" (VUS, Zagreb, 1.10.1977. godina).

Radomir Smiljanić je stvorio i još jednu trilogiju, tj. Beograsku trilogiju, koju čine romani Ljubivne ispovesti Sofije Malovrazić, Ljubavii slučaj šimpiona i Ubistvo u kafani Dardaneli, kojima su prikazani ljudi iz predgrađa glavnog grada, njihovo živovanje, njihova strahovanja i nade, želje i promašaji, njihova ljubav. Ovaj uspešni prelaz romansijera na nove teme svakodnevice i nov, njihov moderan tretman istakao je i Predrag Protić u svojoj studiji "Evoluciji književnog izriza u prozi Ridomiri Smiljnića" ("Savremenik", br. 3/4, 1980. godine). Prema oceni dr Predraga Palavestre "Smiljanić ovim delima obnavlja, tj. modernizuje savremenu srpsku realističku prozu".

Strana kritika je pojavu romana o Hegelu Miliradoviću, u izdanju ugledne zapadnonemačke izdavačke kuće DEVAUA (Stuttgart), pozdravila dobrodošlicom. Poznati nemački kritičar Peter Jokostra piše, između ostalog, u hamburškom listu "Die Welt": "Treba da se konstatuje: Smiljanić je ravnopravan pripovedač jednom Servantesu, njegovo majstorsko fabuliranje, tako retko kod današnjih pisaca, njegova slikovitost izraza, suptilna ironija ne odstupaju ovom velikanu svetske literature. Radomir Smiljanić je napisao obrazac prave tragikomike i groteske života". Nešto kasnije, pišući o nemačkom izdanju romana Bekstvo na Helgoland Jokostra podvlači: "Radomir Smiljanić je obnovitelj evropske satirične književnosti, on je legitimni naslednik Svifta i Servantesa". U vodećem švajcarskom listu "Neue Zuercer Zeitung" dr Šite ističe: "Ono što je Fridrih Šlegel kroz povest uspevao da zaodene u kritiku duha, Smiljanić razvija još dalje, da bi sve ono komično, čudesno, zloćudno, pa čak i apsurdno osvetlio novim načinom razotkrivanja, nama još do sada nepoznatim". U bečkom dnevniku "Die Press" ističe: "Smiljanić je romanima o Hegelu Miliradoviću pošao iz svoje zemlje u svet i tako je romansijerski Jugoslaviju doveo u centar svetskih zbivanja". Za ovu prozu pisac je dva puta, 1973. i 1975. godine, nagrađen internacionalnom nagradom ARNSBERG.

Veoma uspešna su i Smiljanićeva dela Alkarki dan (pripovetke, Nolit, 1964. g.), kao i roman Mirno doba (Prosveta, 1969. godina).

Kao dramskom piscu Radomiru Smiljaniću izvedena su sa uspehom dela Isidore, gde si (Narodno pozorište, Beograd), Slučaj šampiona, elegična komedija koja je bila izabrana za jubilarno Sterijino pozorje 1975. godine i dobila nagradu za glavni lik (Beogradsko dramsko pozorište) i monodrama Pisma Sofije Malovrazić (Jugoslovensko dramsko pozorište). Odnedavno se igra pred prepunim gledalištem na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu njegova drama Ubistvo u kafani Dardaneli.

Pored proze i scenskih dela, objavljuje i teorijske radove. Stalni je saradnik uglednog švajcarskog lista Neue Zuercher Zeitung, u kome u svojoj rubrici Pismo iz Beograda piše o knjigama, pozorištu i muzici u našoj zemlji.

Radomir Smiljanić je osnivač Zajednice pisaca ZAPIS i njen prvi predsednik. Sa grupom istaknutih evropskih literata osnovao je i prvi internacionalni izdavački pogon pisaca — Interpacionalnu literarnu fabriku, čiji je glavni i odgovorni urednik. U zborniku Jugoslavija, koji su izdali prof. dr Grothauzen i dr Kristijan Gnojs, objavljena je njegova duža studija Najvažnije tendencije u posleratioj književnosti jugoslovenskih naroda (izdavač Klett Kotta Stutgart 1979. godina).

Izdavačka kuća Partizanska knjiga, (Beograd — Ljubljana) objavila je 1982. godine i plasirala u saradnji s Prosvetom, Beograd, Smiljanićeva Odabrana dela u šest knjiga, gde je publikovan i roman Kako uništiti Beograd.

U NOVA Slobodana Mašića izašao je 1984. godine Smiljanićev roman Lepa Lena. "Borbin" kritičar ističe da je autor u ovom romanu "podigao težak kamen koji pritiska našu stvarnost" a Nikola Milošević daje u romanu Lepa Lena, "u jednom od najboljih Smiljanićevih dela postignuta psihološki uverljiva, a nadasve duhovita individualizacija likova i bogat jezik i da se ovo delo svrstava u sam vrh domaće satiričke proze". Roman Lepa Lena izašao je u drugom izdanju 1985. godine u "Književnim novinama" (Beograd).

U istoj kući izlazi i njegov roman Ubistvo na Dedinju, kao drugi deo trilogije Popis gnusoba, u ediciji Super-roman (prvi deo Lepa Lena), kao i delo Ludi svet od Džonatana.

Radomir Smiljanić je biran u ugledni svetski literarni forum — Internacionalni literarni kolokvijum kao njegov predsednik. Nedavno je BIGZ objavio četvrto izdanje njegovog čuvenog romana Neko je oklevetao Hegela (ovo delo ovde i u svetu ubrajaju u klasična dela književnosti), a izašao mu je i najnoviji roman Stanje prirodnog nereda. Njegov prethodni roman Požar na Trgu Marksa i Engelsa doživeo je više izdanja i predstavlja snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma, koji je, poput Vatikana i islamskog fundamentalizma, pogubno nasrnuo na srpski narod.

Roman Stanje prirodnog nereda kritičar Zlatko Krasni u "Poljima" (decembarska sveska 1992. g.) u svojoj studiji promoviše kao "prvi roman postmoderne u nas, a neki inostrani kritičari ga ističu kao najbolji roman postmoderne u Evropi".

Radomir Smiljanić je objavio i dve knjige s političkom tematikom — Srbi, Nemci i Hrvati ("Dečje novine", G. Milanovac, 1991. godine) i, u "Večernjim novostima", Srbi i svet.

Osnovao je i poznato nezavisno humanističko udruženje "Bela ruža", koje se pročulo širom sveta spektakularnom akcijom Blokada Dunava zbog nepravednih sankcija. Istovremeno, osnovao je i magazin "Bela ruža". U pripremi mu je novi roman Nemačkosrpska rapsodija.

Za roman Karađorđe, Vladimir Ličina beleži da je Radomir Smiljanić napisao "roman za sva vremena".

"Poželjno bi bilo da se ovo delo nađe u svakoj biblioteci i da bude dostupno svakom čitaocu. Ono je sažimanje iskustva srpske istorije iz pera snažnog pisca, vizionarski projektovane u budućnost (koja nam se dešava upravo — danas!...)" zaključuje Ličina.

Radomir Smiljanić je i dobitnik Visokog internacionalnog priznanja DOSTOJEVSKI za životno delo, kao i Nagrade za životno delo Udruženja književnika Srbije.





Fotografija i tekst preuzeti iz knjige
Radomir Smiljanić
KARAĐORĐE VOŽD SERBSKI
Kosmos — Beograd
četvrto, dopunjeno izdanje — 2004.


[postavljeno 01.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 03:24:41 am »

*

RADOMIR SMILJANIĆ  
O PISCU I DELU






DER UNTERGANG VON PARIS
Izdavači: —
Štampa: —






EIN BAD FUR DAS GLUCK
Izdavači: —
Štampa: —






NEKO JE OKLEVETAO HEGELA
(Verleumdet Hegel nicht)

Izdavač: "Prosveta" — Beograd —1973.; Atelier Gebhardt & Lorenz Korntal — 1975. god.
Štampa: Druckerie Manz AG, Dillingen/Donau






BEKSTVO NA HELGOLAMD
(Hegels flucht nach helgoland)

Izdavač: "Prosveta" — Beograd —1977.; Deutsche Verlags -Anstalt GmbH — Stuttgart l979. god.
Štampa; Hans Klotz KG. Aus Durg - 1979. god.





UBISTVO NA DEDINJU
Izdavač: "NIRO — Književne novine" — Beograd, Francuska 7
Štampa: "Kosmos" — Beograd — Sv. Save 16-18 1986. god.






PAS BEZ ZAVIČAJA
Izdavač: IRO "NOVA KNJIGA" — Beograd
Štampa: "Srboštampa" — Beograd — 1987. god.


"Ovom knjigom Radomir Smiljanić se ponovo iskazuje kao stvaralac nesumnjive radoznalosti i značajne smelosti. Smiljanića znamo i kao neumornog pregaoca i inventivnog poslenika, pokretača, utemeljivača i realizatora mnogih programa i kulturnih akcija kod nas. Objedinjujući raznorodna životna i stvaralačka iskustva u ovom štivu za, kako sam naglašava, celu porodicu, on nastoji da bude i inspirator novih literarnih zahteva. "
Dragomir Brajković

"Ovu knjigu, uglavnom stihova, jedinstvenom čini autorova želja i volja da ona baš tako, kako je složena, i izgleda.
Radomira Smiljanića čitaoci ne znaju kao pesnika, mada ovo nije prvi put da se on u stihovima oglašava (može se reći da je Smiljanić uvek pevao, ali uzgred i da je svoje pesme integrisao skoro neprimetno, u veće književne celine, kao što je roman). Tako će ovom knjigom Smiljanić, inače sklon priređivanju iznenađenja, još jednom iznenaditi svoje čitaoce. Naravno na razne načine. Za one koji vole njegove romane, ovde će biti još jedan razlog da ga bolje i složenije shvate.
Kao što se Smiljanićeva književna delatnost ne može omeđiti tačno određenim krugom tema, strogim poštovanjem određenih formi i svesti samo na određene sadržaje, to isto važi i za ovaj rukopis, po Smiljaniću namenjen svim uzrastima, koji počinju temama prvih ljubavi, a završava se mudrim i rezignantnim razočarenjima.
Smiljanićeve pesme su neka vrsta narodnih-autorskih balada i to bi bila najbolja odrednica ove poezije i temama i u jeziku i u pesničkom postupku. To su balade i po svojim za pesme neobičnim dužinama. Smiljanić svojim "narodnim" baladama daje intonaciju naive, kojom opravdava, pa čak i ublažava prizvuk patetike, čak i tamo gde je patetika iskorišćena do krajnih granica (naročito u pesmama, baladama, o beloj kugi, o narkomaniji). Međutim, ta naiva nije ruralnog tipa, već je to vrsta urbane naive, koju Smiljanić izuzetno dobro poznaje i o kojoj verno svedočio u romanima.
Oponašajući i neku vrstu neveštine pevanja, Smiljanić daje tu vrstu urbane naive u svojim "narodnim" baladama, koristeći se iskustvom songa (onim iskustvom koje nam je ostavio Breht u songovima Prosjačke opere). Od songa uzima ležernost i prividnu neobaveznost, pravo na namernu grešku u jeziku i pravo na neveštinu pevanja.
Sistem organizacije ovog rukopisa je u nepristajanju na sistem. Tome nepristajanju na sistem imamo da zahvalimo i za poslednje stranice ove knjige koje će nas zabrinuti nad samim sobom. A za to imamo i razloga, koliko, neka nam posvedoči ovaj aforizam: "Do sada su nam krojili kapu a od sada i nuklearni oblak nad glavom."

Milovan Vitezović (IP NOVA KNJIGA, BEOGRAD 1987. godina)

AFORIZMI U KNJIZI PAS BEZ ZAVIČAJA

DA LI ĆE DOĆI DO "VELIKE ALBANIJE" — NE ZNAMO. ALI DA JE VEĆ UVELIKO DOŠLO DO M A L E  S R B I J E — E, TO ZNAMO...

KOSOVKA DEVOJKA JE NEKADA VIDALA JUNAKE, SADA JE NEJUNACI SILUJU...

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE IMAJU REZERVATE ZA INDIJANCE, USKORO ĆE I SJEDINJENE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE I POKRAJINE — DRŽAVE IMATI NA KOSOVU REZERVAT — ZA SRBE...

DAN JE INAČE POČEO DIVNO, SAMO — KAKO LI ĆE DA SE ZAVRŠI?

DA LI ĆE DOĆI DO TOGA DA SE OČEKNE DA JOŠ SAMO I PTICA KOS POBEGNE SA KOSOVA?!

POŠANDRCALI SMO — PA NIJE NI ČUDO ŠTO NAM SE USTAV LUPA PO GLAVI...

BAZA NAM POSTALA — LJUTA KISELINA...

DUGOROČNI PROGRAM STABILIZACIJE SOCIJALISTIČKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE PRETVORIO SE U — KRATKOROČNU DESTABILIZACIJU...

FAMOZNA KRITIČKA ANALIZA SAVEZA KOMUNISTA SFRJ ZASLUŽUJE I ANALIZU (FAMOZNIH) KRITIČARA KOJI SU JE
RADILI...

SLOBODU NAM ODMERAVAJU: OD TRIDESET DANA DO DOŽIVOTNO...

DRUŠTVENE IGRE I IGRARIJE NOVIJEG DATUMA: DELEGATSKI IZBORI!

BIROKRATIJA = GLAVOKRATIJA!

"ŠTA DA SE RADI" (Černiševski), "BITI IL' NE BITI" (Šekspir) — UZVIKNU NAČITANI BIROKRATA I ODRUBI PESNIKU GLAVU.

OBEĆAŠE NAM SVETLU BUDUĆNOST A NE OBEZBEDIŠE SADAŠNJOST...

NAROD IH ČITA K'O BUKVAR, A KAKO I NE BI KADA SU — ANALFABETE...

ZA VELIKI PUT U BUDUĆNOST — VELIKA KAMATA!...

PRI OVOM STANJU STVARI, DA POZAVIDIMO SLEPCU — NJEGA BAR VODI SLEPAČKI ŠTAP...

DO SADA SU NAM KROJILI KAPU A OD SADA I NUKLEARNI OBLAK NAD GLAVOM

I OVA SADAŠNJOST, BOJIM SE, POSTAĆE NAŠA BOLNA BURNA (ISTORIJA) PROŠLOST...


 



POŽAR NA TRGU MARKSA l ENGELSA
Izdavač: IRO "NOVA KNJIGA"— Beograd
Štampa: "Simbol" — Opovo — 1989. godina.


"OVAJ ROMAN POSVEĆUJEM OCU UGLJEŽI SMILJANIĆU, KOMPOZITORU I PROFESORU MUZIKE, KOGA SU UBILI USTAŠKI ZLIKOVCI, KAO I VIŠE STOTINA HILJADA NEDUŽNIH SRBA, U JASENOVCU, LOGORU SMRTI PAVELIĆEVE HRVATSKE"
Pisac romana Radomir Smiljanić

"Dokgod naša zemlja Nemačka bude ovako rascepkana na države i državice, mi Nemci ćemo biti i ostati — POLITIČKA NULA".
Fridrih Engels (Marks — Engels, sabrana dela )
 




STANJE PRIRODNOG NEREDA
Izdavači: "Dečije novine" — Gornji Milanovac i "Jedinstvo" — Priština
Štampa: "GIP Kultura" — Beograd — 1992. godina


Sa tako laskavim ocenama o svom romanesknom delu kod nas i u svetu, Smiljanić se javlja ovim jedistvenim delom - novim svojim romanom koji je, ujedno, i ANTOLOGIJA ROMANA! Čitajući uzbudljive i duboko misaone stranice ovog neobičnog literarnog projekta, STANJE PRIRODNOG NEREDA, čitalac se pridružuje razmatranjima o krahu epohe, o neugasloj nadi i veri u ipak jedno bolje sutra, koje se probija kroz košmar PRIRODNOG NEREDA.
Istovremeno će čitalac, što je apsolutno svetska novina, pri lektiri ovog Smiljanićevog romana, moći da se upozna sa velikim brojem najzla. Čitanjem ovog romana upoznajemo se i sa mnogobrojnim drugim romanima, čije ćemo čitanje obnoviti, ili se u čitanju tih dragocenih dela prvi put predati! Ovaj Smiljanićev roman bismo mogli nazvati i roman romana.

Iz recenzije Rastka Zakića





VITEŠKI KRALJ UJEDINITELJ
Izdavač: "METALOGRAF" — Trstenik, Sv. Save 59
Štampa: "METALOGRAF" — Trstenik, Sv. Save 59 — 1993. godina

 
Kralj Aleksandar I Karađorđević je poput Cara Dušana Silnog ili Petra Prvog Oslobodioca, uzdigao srpski narod u red najznačajnijih naroda sveta. Sa ovim velikim vladarima Srbi su braneći svoje, pobeđivali i jače od sebe, menjali političku kartu Evrope.
Kralj Aleksandar je prva velika žrtva fašizma u svetu. Kao začetnik Evropske zajednice (s kojom Srbi danas imaju toliko problema), on je bio prepreka širenju Nemačke. I onda, kao i sada, nemačkoj ekspanziji smetaju Srbi... I onda, kao i sada, Hrvati traže svoju državu, oslanjajući se na Nemačku, potkopavaju Jugoslaviju, utirući put nemačkom prodoru na Jadran i Sredozemlje i ovladavanju Evropom.
"Evropa će biti Nemačka" — uzvikivao je Hitler u Smiljanićevom romanu. Da li se danas istorija ponavlja? Autor koristi verna dokumenta, svedočenja, neposredne iskaze i gradi lik velikog kralja, vojskovođe i državnika Srba i Jugoslovena, koga je Hitler u svom pohodu na svet morao da ukloni, organizujući političko ubistvo (dokaz za ovo je dokument "Operacija Tevtonski mač", pronađena u Lajpcigu).


Radomir Smiljanić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 15, 2010, 03:26:02 am »

*

RADOMIR SMILJANIĆ
O PISCU I DELU






LUDI SVET DROGE l PARA-LJUBAVI
Izdavač: "NIGP ABC Štamparija" — Beograd, Vlajkovićeva 8
Štampa: "NIGP ABC Štamparija" — Beograd — 1995. godina


"Radomir Smiljanić je otvorio neke nove, univerzalne vidike u našem romanu" — piše Akademik Nikola Milošević o Smiljanićevom delu uopšte, a o ovom romanu (u recenziji za prvo izdanje 1981. godine), pored ostalog, i: "Ovo je roman uverljive opomene, roman uzbune pred naletom poroka o kojem će roditelji, vaspitači, socijalni i medicinski radnici itd., posredstvom ovoga dela, doći do neophodnih saznanja u borbi protiv duševnog zla - droge."

Poznati neuropsihijatar, doktor Harvardskog univerziteta i dugogodišnji šef psihijatrijske klinike u Beogradu, Prof. Dr. Josif Veseli, ističe u svojoj recenziji da "ovim delom pre svega roditelji, ali i socijalni i medicinski radnici, kao i najširi krug ugroženih mladića i devojaka dobijaju moćno oružje u borbi protiv droge i njenog pustošenja". Kao vrhunski stručnjak za pitanje narkomanije mladih, ugledni profesor medicine Dr. Veseli ističe: "Recenzentu ostaje da se zapita odakle piscu romana Radomiru Smiljaniću toliko znanje (imaginacije, intuicije) da prodre u tako suptilne, složene i teško dokučive delove psihe svojih junaka."

Dragomir Brajković





POZORIŠTE BEOGRAD
Izdavač: "NARODNA KNJIGA ALFA" — Beograd, Šafarikova 11
Štampa: "Poligraf" — Beograd — 1997. godina


Autor posvećuje ovo delo svojim junacima, PAVLIMIRU GLIGOVIĆU, velikom sanjaru, poeti i pripovedaču, osnivaču i uredniku značajnih časopisa i listova, utemeljivaču kulturnih institucija, naročito na Kosovu i Metohiji, čije je stvaralaštvo prekinuto na samom svom početku Drugim svetskim ratom (pao je u prvim borbama za oslobođenje Beograda), i IVI ANDRIĆU, genijalnom stvaraocu umetnosti pisane reči, misliocu i poeti, koji je aktivnošću, čak i u susretima sa Adolfom Hitlerom u Berlinu (o čemu svedoči ovaj roman), uvek bio, kao i Pavlimir, na strani svog naroda, neprestano napadanog i izloženog velikim stradanjima.
Autor zahvaljuje gospođi Zorki Radojković, rođenoj Gligović, piscu i publicisti, koja je takođe, kao i njen otac, pokretač listova i časopisa za značajne podsticaje bez kojih ne bi ni bilo ovoga romana o Pavlimiru Gligoviću.

U Beogradu, 1. oktobar 1997. godine  
 




POST SKRIPTUM — TARGET
Izdavač: "NARODNA KNJIGA ALFA" — Beograd, Francuska 7
Štampa: "Poligraf" — Beograd — 1999. godina


Roman "POST SKRIPTUM - TARGET " (IP "Narodna knjiga", elitna edicija MEGA-HIT) ističe u svojoj recenziji Vladimir Ličanina kao delo koje slojevito ponire u traganju za poreklom zla i, kao remek delo Radomira Smiljanića, ostavlja neizbrisiv zapis epohe masovnih stradanja i patnji naroda i pojedinca.
Ugledni književni kritičar, romansijer i pesnik Vladimir Ličina ističe u svojoj recenziji i roman Radomira Smiljanića o velikom Vranjancu Borislavu Stankoviću - SVA BORINA ŽAL — kao pravo remek delo. Baš kao predhodni o Ivi Andriću POZORIŠTE BEOGRAD, nagrađen izuzetno presižnom nagradom pisca, novoustanovljenom nagradom Udruženja književnika Srbije za 1998. godinu (jednoglasnom odlukom književnog žirija Smiljanić je postao pri laureat ovog priznanja u konkurenciji i takvih dela kao što su "Oslobodioci i izdajnici" M. Danojlića, inače ovenčanom NIN-ovom nagradom, "Zlotvori" D. Mihajlovića i sl.). Sva tri romana istaknuto je, i "POST SKRIPTUM — TARGET", i onaj o Bori Stankoviću i onaj o Andriću, "spadaju u dela koja odslikavaju epohu".
Inače, Radomir Smiljanić je, shodno napisima naših i inostranih kritičara, "otvorio neke nove, univerzalne vidike u našem romanu". Čuveni nemački pisac i kritičar Peter Jokostra podvlači: "Smiljanićevi romani spadaju u najbolja dela svetske literature u poslednjih nekoliko decenija".






PEVAČ PROTIV SVOGA NARODA
Izdavač: "TEAGRAF" — Beograd, Šafarikova 3
Štampa: "CICERO" — Beograd — 2000. godina


"KNJIGA KOJA NIJE SMELA BITI NAPISANA — možda zato jer u njoj ima skaradnosti, seksualne histerije, duševnih lomova uz škrhut zuba i ječanja u brakolomnim, preljubničkim posteljama, u kupatilima, sa zatamnjenim karakterima, posrnulim vrlinama heroja koji su to nekada možda bili, a više to nisu, niti, kao sada takvi, nikada to mogu biti. Sve u svemu, porazi na ličnom i opštem planu, uz erotske orgije i podužu listu gnusoba, KNJIGA koju, kada je već napisana, valja čitati s oprezom, sa odlaganjem. Polako je privoditi kraju, onako kako i naš trpki nemogući život poklizava svome kraju."
Radomir Smiljanić, autor knjige





KOLEKCIONAR — Roman istina
Izdavač: "TEOVID" — Beograd
Štampa: "GORAPRES" — Beograd — 2001. godina
      
      
Istorija zla, nikla iz ideje o svetu kao o "jednoj jedinoj robnoj kući" iz Hitlerovog "Majn kampfa", iz ideje o globalizaciji (po mogućstvu i svim nastojanjima nekih zapadnjaka — bez Slovena), ideje koja potresa novi tehnološki univerzum našeg vremena (Smiljanić to u "Kolekcionaru" naziva prostim imenom "kokošije jaje zla"...) komunicira na čudan način u ovom izuzetnom romanesknom ostvarenju sa svetom čovekoljubivog mislioca poete Hegela Miloradovića.
Sve se ovim Smijanićevim delima događa na onoj granici gde se mitsko i istorijsko u varnici tragično i nerasudno dodiruju i mešaju.

Dragoljub Stojadinović
 


   

REČ ZAVEŠTANJA
Izdavač: "NARODNA KNJIGA ALFA"- Beograd, Šafarikova 11
Štampa: "Poligraf" — Beograd — 2002. godina


Ovaj roman spada u "sazvežđe" Smiljanićeve trilogije o Hegelu (dela: "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland") koja mu je prva donela svetsko priznanje. I ova knjiga će potvrditi rasprostranjeno uverenje da je Radomir Smiljanić daleko pre Pavića i Albaharija (još 1971. godine) uveo u našu (i evropsku) književnost novu fantastiku.
Ugledni književnik, i teoretičar književnosti i književni kritičar (vodećih srpskih listova "NIN", "Večernje novosti", "Politika", "Književne novine" esej O DVADESET NAJBOLJIH SRPSKIH PISACA DVADESETOG VEKA, u koje je uvrstio i Radomira Smiljanića, vezujući neka njegova vrhunska satirična ostvarenja uz moćno delo Radoja Domanovića.

Dragoljub Stojadinović

"Brilijantan stilist Smiljanić nas svojim delom kroz vratolomije i senzacije jezika, govora, mišljenja i čudesnih situacija i slika, kroz neobičnu atmosferu, vodi u svet koji tek što nismo zaboravili.
Pisac u nas i u svetu čuvene trilogije romana "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo", "Bekstvo na Helgoland", kao i izuzetnih dela "Stanje prirodnog nereda", "Kolekcionar", itd., Radomir Smiljanić, sprovodi i u ovom romanu jedinstveni originalni postupak u kome predominantu čini samo prividno humorna i ironijska određenost i intonacija, a to je smiljanićevski način da se sa daljine vremena i prostora živim i posve verodostojnim govorom, lišenim patetike, vaskrsne svet nepristajanja na zlo. Ovo je bez sumnje elitni roman elite romana, roman pisca dugog daha čije se delo čita u jednom dahu ("Reč zaveštanja")."

Iz obrazloženja žirijia U.K.S.-a, 29.12.2001. godine





KARAĐORĐE — VOŽD SERBSKl
Izdavači: "NOVA EVROPA" — Beograd, Kosovska br. 8/7
Štampa: "Kosmos" — Beograd


"Jedini roman o Karađorđu i Srpskom državotvorstvu"
U ovoj knjizi ništa nije skriveno — ni raskol u srpskom narodu, ni neshvatanja, potrebe odricanja u ime konačnog cilja, ni sumnje u sve i svakog kada nešto pođe naopako, ni surevnjivost među vojvodama, ni državnu laž kao pragmatičnu potrebu opstanka ustanka, ni naivnost u nekim zaključivanjima od koje se i Bogu plače. Ništa. Zaista, ništa...
Teško je predpostaviti da bi koji čitalac ostao ravnodušan kad pročita ovaj roman, a da se ne zamisli nad porukama koje su ne samo još uvek aktuelne nego i naša svakidašnjica. Naš okvir kretanja, ponašanja i nedoumica...
Na sceni su veliki akteri drame — Karađorđe, kao nosilac ideje o snažnoj, jedinstvenoj Srbiji; prota Mateja — Srbija kao pravne države; vojvoda Milenko Stojković i Petar Dobrnjac kao ishoditelj ideje separatizma i autonomaštva; obični ljudi, glave porodice, nedorasli sinovi, niže starešine — kojima često nije jasno u kakvim se vrtlozima nalaze, ali su uvek spremni da ginu za slobodu; Turci, Osmanlije i dahije, — koji u Srbima vide samo raju koja mora da im služi na bilo koji način; Rusi — tobožnji zaštitnici srpstva i pravoslavlja, ali, u suštini, samo hladni i proračunati zagovornici svojih interesa...
"Ovo je knjiga za svaki dom, za svaku biblioteku"

Vladimir Ličina
 
*



RADOMIR SMILJANIĆ
ROMAN O DNEVNOJ NOVINI (Moralno i seksualno — političko vaspitanje)

(započeto krajem 2005. godine)

"Samo dnevna novina može da spase književnost i kuituns od politikantske, mahom zastupljujuće i lažljive televizije!"
Norman Majler, američki pisac

Da li dnevna novina, po mišljenju mnogih, živi zaista samo jedan dan? Ili, da li ipak neke ličnosti, neki događaji sa njenih stranica mogu imati i duži vek? Neka razmatranja pogotovu.
Bilo je još nekih pitanja, ali ova dva sa početka uvodnog poglavlja svog (koji će valjda, jedini od njegovih "produkata duha", biti najzad čitan) nastala su, kao i namera da svoj eventualni spisateljski talenat posveti "poetici dnevne novine" spontano, odjednom. Bez naročitog promišljanja. Dakle, posle godina i tumbanja od besciljnosti do besciljnosti" (sopstvena njegova, sa mnogo "emocionalnih komunikacija - paradoksima" (akademik Jovan Rašković). ponovo je uleteo u virove avantura pisanja romana. Romana sa savremenom temom, bogat!
Romana koji će, gle, gle — biti čitan! Najzad delo ispod njegovog pera nastalo, a u rukama brojnog čitateljstva! Kakva zamamna nada, valjda ne i opet varljiva iluzija. Zar danas knjige dotiču brojno čitateljstvo?!
Hm, pitanje koje i dalje traži svoj pravi odgovor.
A dnevna novina, ona od bolje vrste — čitana je! Nesumnjivo. Stoga i ovaj naum književnika da u svom novom obitavalištu, vetrenjači, ustanovi krajnje SVESKU ZA PISANJE ROMANA i da se baci na provereno tiražnu temu — novina!
Već prvi isećak iz visokotiražne i uticajne dnevne novine VECERNJE NOVOSTI isečak o novom pokušaju ubistva, o prebijanju novinara, sasvim činjenično govori da nekome, da mnogam tipovima "zgužvanog morala" smetaju oni koji o njima pišu u tiražnim listovima Evo tog...


NAPOMENA: Roman je predviđen da izađe u okviru izdavačke Kuće "Večernje novosti"...

Radomir Smiljanić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 15, 2010, 03:26:40 am »

*

RADOMIR SMILJANIĆ — NAGRADE I PRIZNANJA


NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO
od  "Udruženja književnika Srbije" 29.12.2001. godine
 
"Brilijantan stilist Smiljanić nas svojim delom kroz vratolomije i senzacije jezika, govora, mišljenja i čudesnih situacija i slika, kroz neobičnu atmosferu, vodi u svet koji tek što nismo zaboravili.

Pisac u nas i u svetu čuvene trilogije romana "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo", "Bekstvo na Helgoland", kao i izuzetnih dela "Stanje prirodnog nereda", "Kolekcionar", itd., Radomir Smiljanić, sprovodi i u ovom romanu jedinstveni originalni postupak u kome predominantu čini samo prividno humorna i ironijska određenost i intonacija, a to je smiljanićevski način da se sa daljine vremena i prostora živim i posve verodostojnim govorom, lišenim patetike, vaskrsne svet nepristajanja na zlo. Ovo je bez sumnje elitni roman elite romana, roman pisca dugog daha čije se delo čita u jednom dahu ( "Reč zaveštanja" )"

Iz obrazloženja žirijia U.K.S.-a


NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO "DOSTOJEVSKI"
prvi dobitnik internacionalnog književnog priznanja 11.11.2003.godine

Prvi laureati novoosnovanog visokog internacionalnog književnog priznanja "Dostojevski", nagrade za životno delo, jesu srpski pisci Dobrica Ćosić i Radomir Smiljanić.

Sve Sveslovensko književno društvo dodelilo je ovo priznanje dvojici srpskih pisaca jer, kako stoji u obrazloženju žirija, "Ćosić i Smiljanić ubrajaju se u one koji su duboko utisnuli pečat našoj epohi — delovanjem na dobrobit svom narodu i slovenstvu i čovečanstvu uopšte".

Priznanje "Dostojevski" Smiljanić je primio na dan rođenja velikog ruskog pisca (11. novembar) u 11 časova, u Kući Đure Jakšića, gde je održana svečana Akademija Dostojevskom u čast, a koju je priredilo Sveslovensko književno društvo. Zbog odsustva Dobrice Ćosića zbog gripa, njegovo priznanje upućeno je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
 

Radomir Smiljanić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 15, 2010, 03:27:07 am »

*

DVA ESEJA O SMILJANIĆEVOM DELU — U RAŠLJAMA PODSVESNOG I ČULNOG


Radomir Smiljanić je velika figura savremene srpske književnosti, pisac, koji je u srpsku prozu uneo duh one stvaralačke veličine, koja se istinski ceni, komentariše i naglašava i izvan granica Srbije. Rođen je 1934. godine u Jagodini u porodici uglednog profesora muzike i kompozitora Uglješe Smiljanića, koji je na žalost stradao od ustaškog noža u zloglsnom logoru u Jasenovcu (najčuvenijoj "fabrici smrti" u Drugom svetskom ratu na Balkanu). Od svoje devete godine Radomir Smiljanić živi u Beogradu gde završava gimnaziju, a potom i filozofski fakultet. Studirao je i muziku, a kao pisac startovao je pričom u Književnim novinama, koje je u to vreme uređivao Predrag Palavestra. Smiljanić je napisao više knjiga priča i romana o kojima su se najpohvalnije izrazili u svojim tekstovima: dr Dragan M. Jeremić, akademik Nikola Milošević, dr Cedomir Brašanac, Predrag Protić, dr Miloslav Šutić, Zlatko Krasni i Dragoljub Stojadinović kod nas, ali i ugledni strani kritičari, i to naročito u Nemačkoj, akademik Peter Jokostra, dr Bekelman, dr Virpša i drugi. Kao poseban tehnički podatak ove biografsko-bibliografske informacije valja pomenuti da su Partizanska knjiga i Prosveta iz Beograda objavile 1980. godine Radomiru Smiljaniću izabrana dela u šest knjiga.

Vrhuncem Smiljanićeve proze smatra se njegova trilogija, koju čine romani: Neko je oklevetao Hegela, U Andima Hegelovo telo i Bekstvo na Helgoland, pri čemu ne treba gubiti iz čitalačkog vida i ostale njegove naslove, beogradsku trilogiju (Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić, Ubistvo u kafani Dardaneli i Ljubavni slučaj šampiona), ili roman Stanje prirodnog nereda, koji je u novosadskim Poljima, daleke 1992. god. označen, kao "prvi roman postmoderne u nas", ili poslednje romane Bendžamin i Kolekcionar u kojima je, po Dobrici Ćosiću, Smiljanić, u spoju imaginativnog i dokumentarnog, otišao najdalje u našoj književnosti.

Roman Reč zaveštanja u čijoj podnaslovnoj sintagmi stoji da je ta "reč" istovremeno i "reč", ili "završni tečaj" o socijalnoj, zdravstvenoj i erotskoj edukaciji, nadovezuje se u tematskoj intonaciji na ideologiju i tehniku pisanja trilogije inspirisane likom Hegela Miliradovića, pretvarajući je uslovno u tetralogiju u čijem temocentričnom kosmosu pulsira "zdravstvena ideologija" Hegela Miliradovića, naučnika, filozofa, pesnika i duhovnog reformatora, koji je "podsmešljivo verovao da čovečanstvo mora da revolucioniše svoj postanak i počne da živi od vazduha". Cime, u izvesnom smislu, Smiljanić promoviše novo "gorivo" za "perpetum mobile", kao vrhovnu ironijsku metaforu za senzaciju života.

Hodajući krivudavom stazom između svojih "hegelijanskih knjiga", tragom Hegela Miliradovića, tamo gde se mitsko sa istorijskim ukršta kako u govoru imaginativnog, tako i u "folklornim figurama i gestovima" nepopravive čulne stvarnosti, Smiljanić je u Reči zaveštanja napisao, opet, veliku, Sabato bi rekao sjajnu, fikcionalnu prozu sa ukusom romana u kome se prepliću karakteri i "grimase" njegovih žanrovskih podvrsta. Složenost tog preplitanja zavodi čitaoca i ne da mu, baš lako, da dešifruje tu kompleksnost, pogotovo što su na delu istovremeno orkestrirani glasovi: sentimentalnog, humorističkog, policijskog, trilerskog, didaktičkog, naučno-fantastičkog, putopisnog i nadasve satiričnog romana. A, uz ovu, konstataciju, ali ne samo kao njeno bukvalno opravdanje, mora se reći da postoji ono kritičko mišljenje po kome se ne može pisati i govoriti, samo, o jednom aspektu dela, bilo formalnom, bilo sadržajnom. Sa toga razloga Reč zaveštanja mora se čitati i analizirati kao estetički projekat, koji je istovremeno narativan i poetički. Refleksivni projekat s tezom o traganju za principom identiteta onako kako je to traganje vrhunski imaginirao veliki F. M. Dostojevski u svojim Karamazovima. To traganje odnosi se i na svojevrsno putovanje unatrag u "prošlost koja neće da prođe", kao "neizbežnost našeg doba", koje ono kontaminira sinharizijom: tragičkog, fantastičkog, čulnog i imaginacijskog. U ovom "romanu sećanja", koji se u dva vremenska nivoa, a sa distance, odvija u jednom imaginar nom sanatorijumu, kakav je recimo Golnik, sve se vrti oko mađarskog Jevrejina Tiberijana Fenjveši Levi Miklošida, koji je u izvesnom smislu aplikativni dvojnik Hegela Miliradovića. U liku Miklošida Smiljanić je imaginirao profil zaverenika u "spasavanju sveta" od egzistencijalne jednoličnosti i njegovog "zaveštavanja", gde je važno da ono bude što kraće, jedna jedina reč iz njenog milionskog filološkog arsenala. A, celom tom zavereničko-spasilačkom paradom "zaveštanja" dominira satirički istaknuta potreba za "socijalnom, zdravstvenom i erotskom edukacijom". I ironijski piščev stav o: (1) divljenju božjim delima (pri čemu se slika Boga nameće kao vrhunska kreacija fantastične književnosti, ili kako Borhes kaže: ono što su izmislili Vels, Kafka i Po, nije ništa u poređenju s onim što je izmislila teologija), (2) uočavanju rasula i destrukcije jednopartijskih i višepartijskih populacionih sistema sveta i "jedenja sveta", (3) smrti, koja bira, a ne dozvoljava da bude birana, kao jedinoj pouzdanosti i u reinkarnaciji, (4) glupostima o razvijanju neprijateljstva prema smrti, koja nikada neće proći, (5) preterivanjima u konkretnom socijalnom, zdravstvenom, seksualnom, erotskom pejsažu, njegovim akcijama i edukacijama, (6) građanskoj brizi i promišljanjima Danteovog Inferna.

Stuštinu složenosti ovog dela treba tražiti u činjenici da je ono nadmašilo namere svog autora, a kada delo to učini, onda je ono vrhunsko delo, jer, tek tada može da obelodanjuje velike istine. Smiljanić je svoje namere u imaginiranju projekta "zaveštanja" koristio kao trambulinu da bi zaronio u one dubine u kojima deluju i podsvesne sile, a uz pomoć kojih roman jedino i može da dosegne visok nivo i sposobnost za izražavanje velikih duhovnih nevolja čoveka, bilo kog čoveka (Hegela ili Miklošida) u bilo koje vreme: samoću i smrt, nepravdu, nadu, vreme i nevreme, veru i strah. Otuda su i moguće tolike interpretacije: sociološke, političke, metafizičke, filozofske, ili teološke.

Ovaj roman na tom fonu živi promišljajući i postupajući. U njemu se sve vraća, kako bi to rekao Kafka, u nerazjašnjivo, u ono koje se odvija "ovde i tamo" u odstupanju između bliskog i udaljenog vidokruga iskustva. I njegove transcedentalnosti. U rečima koje imaju dušu gomile (Miljković), a koje jedino raznežuje "prostaštvo i opasnosti prevaziđene metaforom". Ovaj opširni roman je i napisan kao satirična metafora i teško je u njemu predvideti na početku šta će se desiti do kraja "prostranog ostrva" na kojem se uzdiže Helgoland sa svojim imaginarnim sanatorijumom "beskonačne stvarnosti".


Zoran M. Mandić

Radomir Smiljanić: REČ ZAVEŠTANJA, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2002.

KNJIŽEVNE NOVINE 15. januar — 15. mart 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Decembar 15, 2010, 03:27:36 am »

*

RADOMIR SMILJANIĆ


GLOBALIZAM I "NOVI SVETSKI POREDAK"

Mi živimo u jednom vremenu koje nam nudi, rekao bih, nekakve političke nepromenljivosti, globalno gledano. Globalizam nije juče izmišljen, globalizam je Hitlerov recept, prikazan u Majn Kanfu. Hitler je u tom delu kazao da će doći vreme kada će ceo Svet biti premoduliran u jednu, jedinstvenu, robnu kuću u kojoj će Nemci biti glavni — upravnici, Englezima možemo dozvoliti da budu trgovci, a Jevreji, pogotovo oni u Americi, neka budu finansijeri. Ovo nije bila Hitlerova šala, a došlo je vreme kada se pokazuje da su Sloveni ipak bili u pravu. Rusi su uvek bili smetnja ekspanziji Novog svetskog poretka na istok. Medlin Olbrajt je stalno pričala kako je "nacionalni interes Amerike zaposedanje Balkana, koji će poslužiti kao prolazna tačka ka Kavkazu, na kome su najveće zalihe nafte i zemnog gasa". Američki "emisari" su ne tako retko isticali i da Sibir ne može biti večito Ruski.
  
Militantni Zapad je kao Hitler bacio oko na Rusiju i na čitav "Istočni svet", u skladu sa nacističkim planom pod nazivom "GENERALNI PLAN ISTOK", koji označava prodor na istok, nakon čega će, verovatno po uzoru na nacističku Nemačku, uslediti i NAPAD NA ISTOK. Ovaj plan se bazirao i na istrebljenju preko 30 miliona nenemačkog življa koji poseduju "markirane teritorije", sve do konačne pobede. Ovaj imperijalistički pritisak se oseća u svim Slovenskim narodima, kao opasnost od istrebljenja. Metode Zapada su se promenile, ali njihov brutalni plan je ostao neizmenjen. Vrši se u malim državama INSTRUMENTALIZACIJA da bi se postigla PARCIJALIZACIJA, kako bi se te male države pretvorile u Rajhs Protektorate. Ovo se poslednje decenije prošlog veka dešavalo sa nama i još uvek se dešava.


Radomir Smiljanić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Decembar 15, 2010, 03:28:00 am »

**
BELA RUŽA, Beograd, novembar 1994.


OTVORENO PISMO "SRPSKIM" INTELEKTUALCIMA

KO JE KRIV ZA RAT
(epistolarne zađevice)


PISMA MOJIM KOLEGAMA
Piše: Radomir Smiljanić

Pisma su glavnom pomoćno sredstvo (na daljinu) izražavanja ljubavi, račišćavanja nekih nemilih međusobica. O mojim kolegama — piscima, umetnicima i sličnima — sve najbolje. Osim... Osim ako su u pitanju optužbe, razmirice. Zađevice. U slučaju poslednjeg, dakle, optužbi, (kleveta?), zađevica, najelegantnija forma za sređivanje takvih stanja je — epistolarna forma; dakle, pisma. Po mogućstvu — otvorena.

Možda bi prvi adresant za ovu vrstu prepiske mogao biti srpski pisac s hrvatskom domovnicom (odnedavno) Mirko Kovač, a njegova adresa bi neizostvno morala biti ona raskošna vila gospodina Parage u Rovinju u kojoj je stolovao jednog divnog leta kao gost ovaj znameniti Srbin "u ostavci".

To jest, gospodin srpski pisac Mirko Kovač je upravo u narečnoj vili, odnosno Glavnom stanu Paraginih ustaša u Rovinju, u kojoj je "uživao odmor", ali i skokovito, lakoćom skoka gazele preskakao — skok po skok kao "loptica skočica"... "sve one vidljive i nevidljive prepone na trnovitoj stazi od Srpstva ka Hrvatstvu. U tom ustaškom Hauptkvartiru g. Parage u Rovinju je srpski pisac i Srbin "u ostavci" dao intervju za ugledni beogradski dnevnik "Borbu". A, na primedbu sagovornika i saradnika tog lista o čudnom gostovanju u još čudnijoj ("nemogućoj") kući (Paraginih ustaša), veliki mag pisane reči samo je slegnuo ramenima i progunđao važno da on "nema odnos prema takvim stvarima..."


MIRIS MORA POD ŠAHOVNICOM

Činjenica je, ipak, da se na toj vili, u kojoj je srpski pisac provodio svoje odmore, udisao miris mora i leandra, osluškivao šum valova i pisao "svom" Hrvatskom PEN-u pismo protiv takođe "svog" Srpskog PEN-a, ali i protiv "svih srpskih pisaca općenito", tražeći "da se osudi njihova šutnja o koncentracijskim logorima i genocidu nad Hrvatima i Muslimanima", činjenicaje da se na toj kući lepšala ustaška šahovnica.

I, pošto je u toj vili u Rovinju, u kojoj je srpski pisac Mirko Kovač (srpska dečica u školama uče o njemu...) provodio prijatne trenutke, i Glavni stan Paraginih ustaša, kako je to (onda) i u "Borbi" precizirano, sasvim se može zamisliti kako ustaški simboli, ustaške pogromaške antisrpske pesme, ustaške koračnice i budnice, komande i zaveti i sl. inspirišu velikog srpskog pisca da se požali protiv "šutnje" svojih kolega u Srbiji, a zbog nekakvih "koncentracijskih logora i genocida nad Hrvatima i Muslinamima".

Kovač ne pominje genocid nad Srbima, to za njega, valjda, ne postoji, već samo "srpska masovna ubistva civila", iako još ni jedna kamera nije zabeležila hrvatske i muslimanske masovne grobnice, a takve grobnice Srba jeste, iako Srbi nisu drugima podizali Jasenovce i Aušvice a njima — jesu!

Srpski pisac s domovnicom Države Hrvata (ustavna odredba) Mirko Kovač možda (ne) zna ono što se i u svetu već naširoko zna — da u srpskim zemljama nema nijednog Jasenovca ("hrvatski Aušvic", kako je to gotovo milionsko stratište Srba u bivšoj Državi Hrvata — NDH — nazvano šiirom sveta), da u Srba nema Jastrebarskog, jedinog dečijeg logora smrti u svetu, gde je, u tom hrvatskom "specifikumu" umoreno 20 hiljada srpske i jevrejske dečice, da nema ni jedne jedine jame-bezdanke s ljudskim kostima na dnu, a takvih je na stotine u hrvatskim i muslimanskim prostorima, u koje je bacano na hiljade i hiljade poklanih, maljem usmrćenih pa i živih Srba. Baš prema programu najeklatantnijih i prvih u Evropi rasista (antisrpske provencijencije) od Ante Starčevića i Josipa Franka od sredine prošog veka, do Ante Pavelića i našeg "kolege" Mila Budaka, do Šuška i dr Tuđmana (sa slavnim uzvikom pred 200.000 razdraganih Zagrepčana: "Bogu hvala moja supruga nije ni Srpkinja ni Židovka" i sa svojevrsnim "Majn kampfom": titlovanim "Stranputice povijesne zbilje" u kojem su Jevreji takovi gadovi da su "glavni" čak i u Jasenovcu!!!...)


"SRETNA" ODLUKA
"BIVŠEG" SRBINA

Srpski pisac Mirko Kovač s domovnicom Države Hrvata ("to što sam Hrvatsku uzabrao za domovinu bila je sretna odluka") najverovatnije (ne) zna da je Predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak, pravi Hrišćanin i uvek odlučni borac za hrvatsku i svaku drugu pravicu, izjavio za londonski Bi-Bi-Si, a što je prenela i "Borba", da "Svaki Srbin se u Tuđmanovoj Hrvatskj mora osjećati kao crnac u mjestu u kome su svi stanovnici članovi Kju Kluks klana".

Srpski pisac Mirko Kovač optužuje Srbe za rat i piše o nama svojim kolegama i sunarodnicima: "Zlo je primjerice zahvatilo Srpski PEN i srpske pisce općenito — oni podržavaju crveni fašizam i ovaj rat". Kao da su Srbi i srpski pisci jurišali agresivnom secesijom (a referendumi o izdvajanju iz Jugoslavije su bili u Hrvatskoj — Hrvati, u Sloveniji — Slovenci, i u Bosni i Hercegovini — Muslimani i Hrvati, kao i pucnjava i ubijanje nedužnih vojnika JNA), kao da su Srbi nasilničkim aktima protiv drugih naroda federalne vojske razbijali i razbili zajedničku državu Jugoslaviju?

A viteški kralj ujedinitelj (naslov romana potpisnika ovog pisma), na samrti u ulici Kanebijer u Marselju, prebira u glavi ove redove čuvenog Nemca Hermana Vendela: "Kao kvadraturu kruga predlagala je austrougarska diplomatija 1914, da se Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Hrvatska spoje u jednu upravnu oblast, u čijoj bi upravi hrvatski korpus imao prevagu i gde bi Hrvati i muslimani lako pritisli na zemlju Srbe". Dakle, današnji Vašingtonski sporazum o hrvatsko-muslimanskoj federaciji, skiciran je još 1914. godine! Sa "šahovnicama" i "ljiljanima" u čvor jednog barjaka vezanim sa zajedničkim muslimansko-hrvatskim ofanzivama protiv Srba odesečenih i Drinom!


SRBOMRŽNJA KAO UNOSAN ANGAŽMAN

Raskošna hacijenda, tj. ustaški Hauptkvartir u Rovinju, koje uživa novoudomljeni s domovnicom Države Hrvata srpski pisac Mirko Kovač ("to što sam Hrvatsku izabrao za domovinu bila je sretna odluka"), pripadala je, vele, nekom Italijanu. On je, zajedno sa 300 hiljada Italijana Istre i primorja proteran "tijekom" etničkog čišćenja SR Hrvatske (navike u Hrvatskoj još od NDH i Pavelića do danas i Tuđmana). Zatim je nastupilo etničko čišćenje Srba u SR Hrvatskoj, u SR BiH, i, naročito, na Kosmetu — primerice više od 600 kosmetskih mesta je albanizovano, stopostotno očišćeno od Srba! O tome Kovač u svom novogovornom novodomoljublju i ne haje.

Srpski pisac, dobitnik skoro svih važnih srpskih nagrada, Mirko Kovač, neispisani član Srpskog PEN-a, ima more problema dok sluša more u hacijendi s ustaškom šahovnicom. U jednom je bez problema, u mržnji prema svom srpskom narodu. A to stoga što je srbomržnja danas veoma isplativa rabota. Mrzeti i blatiti srpski narod je danas najveća predstava i najveći provod na svetu. I najbolje plaćeni posao.

Potpisnik ovog pisma je, na predlog akademika Predraga Palavestre, primljen istog dana kada i Mirko Kovač u Srpski PEN. Nešto ranije je član Srpskog PEN-a postao i Danilo Kiš. On je pred svoju smrt testamentom odredio da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom obredu. Danilo Kiš je znao zašto i u svojoj smrti mora da stane uz svoj narod.

Neumrli stvaralac neumrlog dela ostaje trajno u krilu svog naroda, a oni, koji to žele, neka još neko vremence učestvuju u najvećoj i najprljavijoj predstavi na svetu, u ruženju srpskog, odnosno svog naroda.


Radomir Smiljanić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Decembar 15, 2010, 03:28:37 am »

**

OTVORENO PISMO "SRPSKIM" INTELEKTUALCIMA (ČETVRTI PUT)

MALE BOGINJE VELIKE HRVATSKE


Još davne 1939. Slovenac Anton Korošec, potpredsednik kraljevske YU vlade i ministar unutrašnjih poslova, licemerno je izjavio "SRBI SU NAM DALI ZLATNU KOBILU JUGOSLAVIJU, VRATIĆEMO IM — RAGU"... Tako je i bilo... DA LI JE SRPSKA INTELIGENCIJA, PO KOVAČU, FILIPU DAVIDU ITD. PRIPREMILA RAT A POLITIKA (SRPSKA) GA SPROVELA?

Naša borba "Nezavisni list" izveštava 8.11.96 (str. 16) da se "u zgradi SANU održava Međunarodni okrugli sto posvećen temi "Literatura posle pada Berlinskog zida — između imoralizma i moralizma". Među domaćim učesnicima su i Filip David, Vida Ognjenović, Drinka Gojković, koji se, naročito Filip David, nisu ustručavali da baš na međunarodnim skupovima, žestoko osude srpsku inteligenciju i "srpsku politiku" za, kako oni kažu, "rat" (ne građanski rat) u bivšoj SFR Jugoslaviji.

Da li će, dakle, na temu "imoralizam i moralizam" Filip David ponoviti svoja često publikovana tvrđenja, kao što je i ona u "Našoj borbi", odnosno u njegovoj knjizi u izdanju Beogradskog kruga (kog bi drugog inače!?), a koja u doslovnom citiranju glasi: "Nacionalni kič kao uvod u rat, preuzeli su neumorni delatnici kulture. Podignute su kulise za grand guignol u kojem će smrt igrati svoju predstavu. Institucije kulture pripremale su rat. Politika je taj rat sprovela." (podv.: RS).

Ovaj navod (napisao sam i u svojoj knjizi "MOLITVA ZA NEMAČKU — ILI NEMAČKO-SRPSKA RAPSODIJA", knjizi koja već skoro dve godine čami zatočena u fijoci čelnika "Prosvete", (iako je, već odavno na pausu, tehnički, znači, spremna za objavljivanje...), ovo tvrđenje Filipa Davida, i ne samo njega, ukazuje na "temeljnu krivicu" srpske inteligencije za građanski rat na prostorima bivše SFR Jugoslavije. Mnogo je takvih stavova istaknutih srpskih pisaca (i ne samo pisaca), među njima, tim stavovima i piscima, ističu se Mirko Kovač, Vidosav Stevanović, i još neki. Oni koji samo Srbima pripisuju "magnum crimen" odnosno jedino odgovornost naše, srpske inteligencije za građnski rat ovde (napisao sam u "Molitvi" ZA NEMAČKU — ILI NEMAČKO-SRPSKA RAPSODIJA") da je to srećom, koliko usamljena toliko i apsurdna tvrdnja. Ne mogu se ni Mirko Kovač (koji i opet "juriša" i opet iz svoje hacijende, a u stvari Glavnog stana, "Hauptkvartira" Paraginih ustaša u Rovinju, na Dobricu Ćosića i ostale "ćosićevske" srpske intelektualce iliti ideje, kako bi to rekla madam Milanka Šaponja-Hadžić), ni Filip David, ni eventualno Vidosav Stevanović pohvaliti da su bolje informisani od onih koji su u samom vrhu evropske i svetske politike, i koji su uporno nastojali i uspeli, srećom, da vrate taj zao duh u bocu iz koje ga sigurno nisu pustili srpski pisci, učevnjaci, slikari, glumci, razni "doturi" i "profesuri" i slični. A taj zao duh sprečila je i srpska politika.

Iako na pr. slično Kovaču, Davidu, Vuku Draškoviću i sličnima (Nebojšu Popova i celu njegovu bulumentu "republikanaca", kao i beogradskokrugaša ne smemo i nećemo, dabome, nikada zaboraviti) Vidosav Stevanović izjavljuje po našim i belosvetskim medijima, a na zbilja stupidno pitanje-odgovor Branke Bogavac: "Riječi su napravile rat, zar ne?" — "ne potcenjujmo snagu reči" i, odmah zatim, da je želeo da se te njegove knjige "zgade nad zločincima, naročito nad mentalnim otpadom kojim ovi drugi opovrgavaju svoje zločine, nad svim tim verbalnim smećem o narodu, nacionalnom interesu, svetskoj zaveri protiv nas; dosadno je i nabrajati — zaključuje Vidosav Stevanović — sva njihova brbljanja koja su izazvala rat... " (podv.: R.S.)

E, pa — neće biti! Jer, pored "brbljanja" vodećih svetskih političara, publicista, naučnika, pisaca — a već ih je i na stotine, sve je više onih od imena i ugleda koji govore sasvim suprotno i to sada — uistinu i koji priznaju svoje greške. To se, najzad, istine radi ocenjivalo, pa i od nikog drugog do čelnog čoveka spoljne politike najmoćnije svetske sile — SAD — Vorena Kristofera (on je, baš u nastanku i rasplamsavanju građanskog rata u bivšoj SFRJ bio "na licu mesta", sasvim na pravim izvorima informacija o toj tragediji. U intervjuu tiražnom i veoma uticajnom američkom listu "USA to day" obelodanjuje Kristofer, sredinom juna 1993. g. da su "počinjene fatalne greške preuranjenim priznavanjem jugoslovenskih secesionističkih republika, a Nemci u tome SNOSE POSEBNU ODGOVORNOST, jer su na taj čin prisilili Evropsku zajednicu".

Vorenu Kristoferu, prvom čoveku američke diplomatije se u ovim njegovim tvrđenjima, takođe i sa svojim, čak i još žešćim tumačenjima i svedočenjima o antisrpskoj agresiji, pridružuje i njegov prethodnik na kormilu spoljne politike SAD Džejms Bejker) "jasno je da je Jugoslavija gurnuta u građanski rat, kada su agresivni secesionisti Slovenije i Hrvatske izvršili agresiju na ustavni poredak Jugoslavije, u Sloveniji, čak još i za njena života menjali ustavnu zastavu i ustavne oznake na jugoslovenskim granicama" — izjavljuje Bejker javno pred američkim Kongresom); Kristoferu se pridružuju u amnestiji Srba od krivice za građanski rat i njegove kolege — francuski ministar inostranih poslova (sada i premijer) Žipe, kao i itlijanski De Mikelis. A već odavno pre njih — lord Karington, glavni pregovarač u Jugo-konfliktu.

Svi oni argumentovno i dokumentovano tvrde: Krivica za građanski rat u SFR Jugoslaviji leži u ranom priznavanju secesionističke agresije Hrvatske i Slovenje, kao, nešto kasnije, i Bosne i Hercegovine, bez odobrenja srpskom narodu, kome razbijaju zajedničku državu SFR Jugoslaviju, da afirmiše svoje legitimno pravo na samoopredeljenje kao državotvoran narod ("Staatstragende Nation"), i te Jugoslavije, kao konstitutivni elemenat zajedničke države.

A agresivni secesionistički, tačnije — secesionistički nacionalisti i nacisti, imali su svoje planove za razbijanje zajedničke države Jugoslavije još od pre rata. Još od 1939. godine naročito, kada je već i stvorena "velika Hrvatska" kao hrvatska banovina. Kada je Slovenac Anton Korošec, potpredsednik kraljevske jugoslovenske vlade i ministar unutrašnjih poslova, javno izjavio: "Srbi su nam dali zlatnu kobilu Jugoslaviju, vratićemo im — ragu..." Što su donekle i učinili. A pisci oko tzv. Beogradskog kruga, oko "Republike", oko... — da li da nabrajamo? — satanizuju svoje Srbe, tvrde javno i šire svetom klevetu da je srpski narod, tj. "srpska inteligencija pripremila rat, a srpska politika ga sprovela"! XX (!!!).

U svom romanu "POŽAR NA TRGU MARKSA I ENGELSA" objavio sam autentična dokumenta "Strogo povjerljivu okružnicu hrvatskog narodnog voćstva" iz kraja tridesetih godina, ona je "temeljila" ovaj "prljavi rat", a ne srpska inteligencija, tj. "prljavi podrum" po Vuku Draškoviću.


Piše: Radomir Smiljanić književnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Decembar 15, 2010, 03:30:03 am »

*
RADOMIR SMILJANIĆ, DOBITNIK "PUPINOVE NAGRADE" ZA 2005. GODINU


BUDIMO SVOJI I POŠTUJMO TUĐE

— Laureat u romanu — dokumentu o Mihajlu Pupinu, sabrao bogatstvo podataka iz života jednog od najvećih naučnika sveta
— Smiljanić sprema poklone za "četiri jahačice apokalipse" — Sonju Biserko, Natašu Kandić, Sonju Liht i Biljanu Kovačević-Vučo

BEOGRAD — Romanopisac, mislilac i nacionalni radnik Radomir Smiljanić dobitnik je "Pupinove nagrade" za 2005. godinu za roman — dokument o životu ovog velikog naučnika "Mihajlo Pupin — Srbin za ceo svet".

Kako je žiri obrazložio svoju odluku, "Radomir Smiljanić je zaslužio pažnju i divljenje svojim umećem da odabere karakteristične detalje iz života Mihajla Idvorskog Pupina i da ih izrazi na veoma jasan i prikladan način, inscenirajući ih svojom imaginacijom kroz dijaloge i ličnosti Pupinovog okruženja."

Smiljanić u intervjuu za Glas javnosti poručuje: "Budimo ono što jesmo, kako nas je majka rodila, ali istovremeno poštujmo one koje je rodila mati njihova jer rodoljublje je pravdoljublje, a Srbin mora poštovati pravdu".

Odakle vaše interesovanje za Pupina?

Mihajlo Pupin je "odnegovao" sedmoricu studenata na Kolumbija univerzitetu, koji su kasnije, kao akademici, postali dobitnici Nobelove nagrade. Švedska kraljevska akademija ovu nagradu nije dala Jesenjinu, Majakovskom, ali ni našem Pupinu, mada o njemu dovoljno govori podatak da je bio profesor sedmorici nobelovaca. Pupin je bio svestrano obrazovan, a za knjigu "Od pašnjaka do naučnika" 1930. godine dobio je Pulicerovu nagradu. Malo je poznato da je ovaj vrstan naučnik napamet znao celu "Ilijadu". O veličini njegovog naučnog dela u savremenom svetu možda najbolje govori izjava Bila Gejtsa na proslavi 150 godina od Pupinovog rođenja koji je rekao da "nije bilo Pupinovih kalemova i metode pupinovanja, informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama i svetu bila bi nemoguća."

Kako je Vuk Drašković izjavio prilikom primanja nagrade "Dostojevski" da su mu najdraža tri pisca današnjice — Dostojevski, Dostojevski i Dostojevski i pored moje radosti što sam dobitnik i te nagrade, moram priznati da mi je Pupinova nagrada najdraža.


NAGRADE

Radomir Smiljanić dobitnik je mnogobrojnih domaćih i svetskih visokih priznanja među kojima su: internacionalno priznanje Sveslovenskog književnog društva "Fjodor Mihajlovič Dostojevski" 2003. godine, Udruženja književnika Srbije za životno delo 2001. godine, dva puta je bio laureat evropske nagrade "Arnsberg" — 1973. i 1975. godine, kao i dobitnik nemačke nagrade "Behajm — prajs", 1965. godine dobio je nagradu "Telegram" za najbolji moderni roman "Martinov izlazak", a 1967. godine nagradu Književnih novina za roman "Mirno doba".

Kako je nastao ovaj dokument — roman?

Godinama sam prikupljao materijal. Pasionirani sam srboljubac i smatram da je najvažnija ljubav prema rodu, porodu i narodu. Ako ne osećate tu ljubav, onda sa vama nešto nije u redu. Rodoljublje mora biti kao pravdoljublje i ne smeju ga oduzeti likovi poput Sonje Biserko, Nataše Kandić, Sonje Liht i Biljane Kovačević-Vučo. To su četiri jahačice srpske apokalipse, kojima ću, uz primerak knjige o Pupinu, pokloniti i moj prevod Hitlerovog "Majn kampfa", da se podsete kako je on svojevremeno izjavio da je malim narodima i državama odzvonilo i da "ćemo ih okrenuti jedne protiv drugih". Čovek opterećen rasnom mržnjom je najjadnije biće ovoga sveta.

Koje nove činjenice donosi ovaj roman?

Ovde su pretočene činjenice i ono što je autentično iz njegovog života i nadam se da ovim romanom — dokumentom otvaram mogućnost da se mnogo više piše o našim velikanima. U timu Tomasa Edisona su među vrhunske svetske naučnike uvršteni Nikola Tesla i Mihajlo Pupin. Da li treba reći nešto više od toga? Pupin je tvorac današnje NASE. To je čovek koji je za prijatelje imao tri američka predsednika, a Amerikanci "Pupinovom medaljom" kite svoje najcenjenije naučnike. Skromni dečak iz banatskog Idvora, cenjeni naučnik i profesor njujorškog Kolumbija univerziteta, bio je hrabar i otvarao vrata sopstvene kulture. Iako je živeo u Novom svetu, nikada se nije odrekao moralnih poruka kosovskog zaveta i duboko je verovao u moć nacionalne nade.

Šta treba da naučimo od Pupina i koja je osnovna poruka mladim generacijama?

Budi ono što jesi i kako te je rodila mati tvoja. Poštuj one koje je rodila mati njihova jer nema veće i uzvišenije misije od misije materinstva. Isto tako, nema veće bede nego kriti da si Srbin. Rodoljublje je pravdoljublje i Srbin mora poštovati pravdu. Ne smemo postati lažljivi i nepravedni. Uvek treba da pamtimo da smo u svim ratovima bili na časnoj strani. Primili smo pravoslavno svetosavno hrišćanstvo, koje je večna vodilja. Svaki Srbin treba da uči i iz one Hamletove "Pravedan da, neprirodan ne!".


Gordana Tadić | 16.01.2006. | Glas javnosti


~





U INAT ZLOVOLJNIM "JAHAČICAMA"

Biserko, Liht, Kandić i Vučo uživaju da mrze srpski narod i da mu pakoste gde stignu i kako stignu...
 
Dobitnik Pupinove nagrade, književnik Radomir Smiljanić, oštro osudio delovanje nevladinih antisrpskih "glasnogovornica'

Književnik Radomir Smiljamć dobitnik je novoosnovane Pupinove nagrade za 2005. godinu, za roman dokument o životu ovog velikog naučnika "Mihajlo Pupin — Srbin za ceo svet". Tim povodom, ovaj mislilac poručio je da mu je ovo priznanje jedno od najdražih, jer ga je dobio za knjigu napisanu o Srbinu:
  
Ovo kjiga koja doprinosi napretku sveta i srpskoga roda i proslavija Srbiju i Srbe, svakako je značajan kulturni događaj koji će nam omogućiti da znameniti ljudi našeg podneblja dobiju i večne pisane spomenike o sebi, jer su i knjige večne. Usuđujem se da istaknem da mi je ovo, od dosada ukazanih mi priznanja, najdraže, draže čak i od internacionalne nagrade Dostojevski jer je data za knjigu koju sam napisao o Srbinu, za koga je čak i Bil Gejts rekao: "Da nije bilo Pupinovih kalema, infomatička revolucija u SAD i svetu bila bi nemoguća". I to na zlovolju vrhunskih antisrpskih rasistkinja: Sonje Biserko, Sonje Liht, Nataše Kandić i Biljane Kovačević Vučo, četiri jahačice srpske apokalipse (kuga, glad, rat i smrt), predstavnica jednog niza spodoba koje uživaju u tome da mrze stradalnički srpski narod i da mu pakoste gde stignu, kako stignu, koliko umeju i koliko su za to plaćene" — rekao je Smiljanić.


Članak objavljen u listu "Kurir" 18.01.2006. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Novembar 19, 2011, 03:31:23 am »

*
INTERVJU — RADOMIR SMILJANIĆ, O SVOM NOVOM KNJIŽEVNOM PROJEKTU "TRILOGIJA RASULA"


SAMO NAS RUSIJA MOŽE SPASITI

Setimo se šta je govorio Žirinovski dok je boravio u Srbiji. Rekao je da su Srbi prvi na liniji fronta.
I jesmo! Rusi će u budućnosti ovde kupovati i osnivati firme, što će poboljšati naš standard






Sudeći po broju naslova koje je potpisao poslednjih meseci, Radomir Smiljanić je zacelo jedan od najaktivnijih pisaca na ovim prostorima. Najnovija Smiljanićeva trilogija privući će veliku pažnju javnosti, s obzirom na tematiku i činjenice koje po prvi put izlaze na videlo. Uz to, rukovodi i asocijacijom "Putinovim putem", čiji je osnovni cilj povezivanje ruskog i srpskog naroda. Za Glas javnosti Radomir Smiljanić govori o svojim novim romanima, Ginteru Grasu, desrbizaciji Balkana...

Pojavili ste se s novim romanima, u vreme kad počinje da se zahuktava priča o NIN-ovoj nagradi. Hoćete li konkurisati ove godine?

Već sam napisao jednu roman-trilogiju zbog koje mi je dva puta uskraćena NIN-ova nagrada. Gospoda u tadašnjem žiriju smatrala su da jedan izdvojeni roman iz trilogije ne može biti nagrađen kao roman, ali je to duga priča. To je roman o Hegelu Miloradoviću. Sada, posle dužeg vremena, ponovo dovršavam jednu trilogiju romana sa vrlo aktuelnim i stvarnim osvrtom na svet oko nas. Začudo, još niko nije napisao roman sa naslovom i temom — pad komunizma. Komunizam je pao. Osim Kube, više nigde ne postoji. Naslov moje knjige glasi "Pad komunizma i lažni greh DOS-izma". To je jedan deo trilogije. Drugi se odnosi na pad nacizma. On predstavlja moju reakciju na sve ono što se dešavalo posle afere sa Ginterom Grasom. Godinama smo se družili i svedok sam da je on bio izrazit antirasista, protivnik svakog totalitarizma. Nas srpske pisce je zaista šokiralo kada je otkriven deo njegove biografije koji potvrđuje da je bio u SS. Mi smo kao Akademija "Ivo Andrić" odmah uputili pismo Grasu, u kome piše da on treba da vrati Nobelovu nagradu. Ne može jedan SS-ovac da bude nobelovac! Zbog ovih sadašnjih, ali i budućih nobelovaca. Onda me je napala Borka Pavićević. Naprasno je u listu Danas osvanuo tekst u kome me ona napada zato što ja zaboravljam na Srebrenicu. Ne može ona da mota Srebrenicu pored Jasenovca, Prebilovaca, Aušvica... Srebrenica je jedan lokalni pojam i nije ispitano koliko njih je pobijeno sa oružjem, koliko je zaista pravih žrtava. To nije do kraja ispitano. Uostalom, niko ne spominje tri hiljade Srba pobijenih na području Bratunca.

Roman se nastavlja pričom o Grasu, tako što moj junak roman koji je napisao jedan pisac sa Balkana, u kome se opisuju zverstva Nemaca u Aušvicu. Gras na kraju kaže: "Šta znači biti SS-ovac? Pa bilo je tu i Šveđana, Danaca i Francuza. Mi smo se stalno čudili kako ti naši verni saveznici, kojima smo mi toliko pomogli, mogu da se okrenu protiv nas. Zaboravili smo i da su postojale dve Francuske. Jedna od njih bila je De Golova".

Šta se dešava sa vašom asocijacijom "Putinovim putem"?

Nedavno smo dobili vest da Putin nije dobro primljen u Parizu. Kaže Levi u uvodniku vodećeg pariskog nedeljnika: "Šta će nama Rusi". A ja kažem neka se seti Levi da je veliki francuski pisac Alber Kami, primajući Nobelovu nagradu, rekao: "Da nije bilo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog ne bih ja, gospodo, stajao ovde pred vama i primao ovu veliku nagradu". On to govori u momentu kada na velikim scenama Evrope igraju beli labudovi Petra Iljiča Čajkovskog. Levi izbacuje Rusiju iz Evrope u momentu kada se na elitnim scenama izvode komadi Čehova kao veliki kulturni događaj. Da spomenem Majakovskog, Gogolja... Veliki De Gol je rekao da nema ujedinjene Evrope ako je nema od Atlantika do Urala. Ne može taj Levi, bivši marksisti, bedne slugeranje komunističkih režima izbacivati jednu veliku kulturu iz Evrope.

U vašem novom troknjižju centralno mesto ima slovenački tržni centar.

Treći deo moje trilogije ima naziv "Važno zaveštanje". Na kraju ove godine ću žiriju Njegoševe nagrade ponuditi ovu moju trilogiju. Ja to i ne krijem. Ona nosi naziv "Trilogija rasula". Uz to, tu je i moj roman "Internacionalistički tango ljubavi u Niškoj banji". To je satira na sve ovo što se dešava na našem tržištu, na sve ove "Merkatore" koji su se poslednjih godina ugnezdili usred Srbije. To je moj progovor na ekspanziju slovenačkog tržišta. Satira na velikoslovenački ekspanzionizam. Oni su zato i rasturili SFRJ, da bi mogli da nam otmu tržišta i fabrike, da bi nam uvalili neke svoje robne kuće. Moram zbog toga da okrivim Dinkića za celu tu priču. Pravde radi! Mi smo zbog toga i oformili asocijaciju "Putinovim putem" baš pravde radi. Mi tražimo pravdu, a vi nam je zakidate. Jer mi, kao rodoljubi, smatramo da je rodoljublje pravdoljublje. Zapad non-stop siledžijski, ucenjivački nastupa. Ono o čemu se malo zna (a ja sam lično taj dokument video) dokument je Državne kancelarije za desrbizaciju Balkana, osnovane 1912. godine u Berlinu i Beču. Šta se dalje dešava? Pogledajte udeo Evropske unije, Olija Rena, koji nam je oteo Crnu Goru. Prvi deo tog procesa je satanizacija naroda i država. Drugi deo je stvaranje, izazivanje sukoba, kao što su podelili Rašku, a trude se i Vojvodinu, na fašiste i antifašiste. Sad ispade da je antifašista Nenad Čanak. Zamislite samo njega kao antifašistu! Treća faza je komadanje, rascepljavanje teritorija sa ciljem stvaranja novih protektorata u okviru Evropske unije. Što više ratova, to bolje za njih. Ali, ako postave ruski raketni sistem na Kopaonik, onda ćemo videti da li će gospoda dalje to smeti da rade. Ako Bog da. I naravno, ako Bog da, da ostvarimo naš cilj i da postanemo deo Ruske federacije. Svega toga neće biti. Setimo se šta je govorio Žirinovski dok je boravio u Srbiji. Rekao je da su Srbi prvi na frontu. I jesmo! Svi su zinuli na Kaspijski bazen, a taj bok može dobro da čuva Srbija.



HITLEROV TESTAMENT

Ja sam dugo boravio u Nemačkoj i proučavao sam tamo brojne arhive, između ostalog sam došao i do Hitlerovog političkog testamenta u kome on zaključuje: "Posle neverovatnih uspeha, u koje ni mi sami nismo mogli da verujemo, niko nije mogao ni da sanja ovaj strašni kraj koji me je doveo dotle da danas pišem ovaj testament. Omeo me je Benito Musolini. Moj saveznik koji me je uvukao u rat na Balkanu protiv Srba i Grka, neprijatelja dostojnih najvećeg poštovanja. Ja sam morao da za taj rat na Balkanu odvojim dva meseca. Plan 'Barbarosa' oduzeo mi je dragocenih šest nedelja. Morali smo da obustavimo kampanju, naš program. Za to vreme, Englezi su iza naših leđa doveli nove saveznike i cela stvar je krenula nizbrdo. I mi smo došli do kraja. Nismo uspeli da od Rusije otkinemo njen glavni deo, ogroman prostor za naš hiljadugodišnji Rajh..."


Autor: Mila Milosavljević | 07.11.2007 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Mart 01, 2013, 02:35:10 am »

*

PUBLICISTA RADOMIR SMILJANIĆ O SEBI, STVARALAŠTVU I SVOM JUBILEJU
 

Kada se osvrnete posle pola veka, i 75 godina života, ako ste nešto uradili, bili kreativni, uporni, onda sve to možete da posmatrate sa spokojnim osmehom. Pogotovo , što je tu negde i zalazak, kao neminovnost. Ono što sam do sada u svetu pisane reči uradio, nije sve. Privodim kraju trilogiju "Pad nacizma" odnosno tri romana: "Pad komunizma", "Lažni trijumf DOS-ove demokratije" i "Zaveštanje" koje je u završnoj fazi. Trilogija vremenski obuhvata našu sadašnjicu, stradanje srpskog naroda i njegovu herojsku borbu za opstanak. A, svetlost u tunelu već se nazire — kaže za "Pravdu" Smiljanić govoreći o svom višedecenijskom stvaralaštvu.

Na proslavi, vaše kolege, književnici, prijatelji su jedinstveni u jednom — da ste išli stazom pravdoljublja i bogoljublja?

Mislite na srpski patriotizam? Ono čemu se danas rugaju mondijalisti, koji su, dopustite, iz mog ugla, pokondirene tikve!! Ljudi koji brišu sopstvene korene, ti izrodi, posebno me motivišu da se i pod stare dane latim spisateljskog pera. Zbog toga što im je reč moral — nepoznanica. Za mene kao pisca osnovna moralna kategorija je božja ljubav prema svom narodu. Ne mogu biti rodoljub, ako nisam pravdoljub. Srpski narod u svojoj osnovi voli pravdu, a ja sam deo tog naroda. Ima li šta prirodnije?

Vaša vodilja rodoljublje povela vas je u neke svetove, gde ste se ponekad borili sa veretnjčama?

Vrlo rano kao dečak, osetio sam šta je tragedija i težina života, pa ako hoćete i nepravda. Moj otac, a bio je kompozitor, stradao je u Jasenovcu, u Drugom svetskom ratu. Upozao sam vrlo rano u NDH-aziji šta je to borba i strah za goli život. Bio svedok stradanja čitavih srpskih porodica. Od tada počinje moja bitka. I nikad se stvarajući nisam uplašio.

Kada je bilo teže, u vreme kada ste vi zakoračili u književnost, ili danas?

Danas je mnogo gore i strašnije vreme, nego, recimo, pre 50 godina. Teže jer, nemamo veliku državu južnih Slovena. Mislim da je šteta što ne postoji država Srba, Hrvata i Slovenaca. U Jugoslaviji smo utopili svoje srpsko ime. A našu državu, razume se, uništili su Vatikan i zapadne sile. To je, ujedno i tema romana "Lažni trijumf DOS-ove demokratije". Sada smo u svetu satanizovani! Uz to im bedno pomažu "jahači srpske apokalipse". Sad je, naravno, mnogo teže mladim stvaraocima, jer moraju svakog dana da se bore, da opstanu. U ovom režimu nisu omiljeni, ako vole istinu i pravdu. Uvek će ih negde, iza nekog ćoška, sačekati zapadnjačke sluge, odevene u razna "ruha". Ponekad ih je teško i prepoznati! Pasja vremena!!

Osnovali ste zajednicu pisaca "Zapis" koja je godinama objavljivala dela disidenata. Kao mlad čovek narsnuli na jednoumlje komunističkog režima, koji nikome nije praštao, ni sopstvenoj deci.

Mi koji smo osnovali "Zapis" nismo tada razmišljali o ceni. Uz Ivana Ivanovića, Rastka Zakića, Lazića, Šejića, radilo se neumorno i bez straha. Svaka objavljena knjiga, za nas je bila još jedan dobijena bitka. I Vuka Draškovića smo kroz "Zapis" promovisali kao pisca, autora "Sudije", "Noža" i da ne nabrajam. Nažalost, 1979. godine "Zapis" je ukinut, vladali su veliki pritsici, udari na nas, pogotovo posle objavljivanja knjige Hadži Dragana Antića "Gojko Đogo, za i protiv". U to vreme bila je velika hajka na Đoga, posle njegove čuvene knjige "Vunena veremena". On je tada direktno išao perom protiv Tita — "crvenog faraona". Nekoliko meseci smo u Udruženju književnika organizovali proteste, sve dok ga nisu pustili iz zatvora, a naš rad odmah su obustavili.

Koje delo vam je najdraže?

Delo sa kojom sam, u izvesnom smislu, stekao popularnost u Srbiji, posebno u Nemačkoj, pa i Evropi je trilogija o Hegelu, odnosno knjige "Neko je oklevetao Hegela", zatim "U Andima Hegelovo telo" i "Begstvo na Helgolan". Romani u kojim sam se borio protiv jednoumlja, bolesnog, namreškanog, koji je kao mač preteći stajao iznad mnogih slobodoljubivih glava. Svaki sistem mora da ima izraženu slobodnu misao, a ne hapsiti!!! To sam pišući ovu trilogu poručio. I nisam se nikada pokajao, naprotiv, savaka dobijena bitka, uliva piscu još više snage i hrabrosti.

I danas se borite?

A ko ne bi. Ne mogu da sedim skrštenih ruku i skrušeno ćitim, kada recimo francuski filozof Anre Levi izjavi da je imeđu Rusije i Evrope, nepremostivi jaz. Kako može Levi da izbacije Rusiju iz Evrope, ko mu daje pravo, kada su se baš na toj evropskoj sceni igrali "Beli labudovi" Čajkovskog, kada 10 izuzetnih evropskih pisaca sada stvaraju drame u Čehovljevom maniru? Kako može, kada se zna da je Majakovski tvorac evrospkog pesničkog futurizma. Podsećam na reči Albera Kamija na dodeli Nobelove nagrade za književnost. U besedi je rekao: "Ne bih danas stajao pred vama, da nije bilo Dostojevskog"!! Uvek ću istupati protiv nepravde!


B. Živković | 13.04.2008. | СРПСКА.РУ
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: