Janko Veselinović (1862—1905)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Janko Veselinović (1862—1905)
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Janko Veselinović (1862—1905)  (Pročitano 18295 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« poslato: Decembar 15, 2010, 03:33:13 am »

**



JANKO VESELINOVIĆ
(Crnobarski Salaš, 13.05.1862 — Glogovac, 26.06.1905)


Jankovi preci po očevoj liniji doselili su u Mačvu iz Hercegovine, u 18.veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salaš Crnobarski kod Bogatića. Ovde je, 1837. godine, rođen Miloš Veselinović, Jankov otac, koji je, prvi iz ove porodice, napustio težački zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca.

Miloš i Jelisaveta su imali šestoro dece — tri sina i tri kćeri. Njihov prvenac — Janko, rođen je 1. maja 1862.godine, u Salašu Crnobarskom.

Posle nekoliko godina službovanja u Salašu Crnobarskom, otac Miloš je podigao kuću u obližnjem Glogovcu, gde je bila crkva, i tu ostao do kraja života.

Mali Janko je imao samo nekoliko godina kad su se njegovi roditelji preselili iz Salaša u Glogovac. Bio je to zdrav i krepak dečak, po prirodi nestašan i jogunast, ali i veoma radoznao. Prozvali su ga "Zijak", jer je stalno "zijao", uvek nešto tražio i istraživao. Kao prvenac, bio je od roditelja dosta mažen, ali su oni katkad znali i batinama sputavati njegov inadžiluk, jogunstvo i neposlušnost.

Osnovnu školu, koja se nalazila preko puta njihove kuće, završio je u Glogovcu. Bio je dobar đak i nagrađivan je knjigama, ali se i strogi učitelj Sima Milojević znao pomagati "posebnim pedagoškim sredstvima" u obuzdavanju njegovih nestašluka. Već tada je bio veoma muzikalan i odlikovo se toplim i milozvučnim glasom, kojim je oduševljavao posetioce crkve.

Četiri razreda Gimnazije učio je i završio u Šapcu, od 1874. do 1878. godine. Otac Miloš je želeo da Janko nastavi svešteničku lozu, pa ga je upisao u Bogosloviju, ali se ovaj nije povinovao očevoj želji. Napustio je Bogosloviju i iz Beograda se vratio kući, u Glogovac. Usledilo je upisivanje u učiteljsku školu u Beogradu, ali se Janko ni ovde nije smirio. Nemirnog duha, plahovit i impulsivan, ubrzo se priključio jednoj pozorišnoj družini i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Nesrećni otac, kome će Janko i kasnije priređivati brojne neprijatnosti, uspeo je nekako da "zabludelog sina" vrati u školsku klupu, ali samo za kratko.

Stanovao je u Savamali i, odmah po završetku nastave, trčao u pozorište, gde su ga znali angažovati kao statistu.

Ne završivši ni prvi razred učiteljske škole, zatražio je službu. U nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete ga je, 1880. godine, postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve. Na njegovu sreću, tu je upoznao baba-Vidu, ženu iz naroda koja je, nekim posebnim darom, lako, lepršavo i slikovito, znala pripovedati o njoj znanim događajima i dogodovštinama. Inspirisan njome i njenom pričom, Janko je, teško i mukotrpno, započeo svoje književno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao, cepao i — iznova počinjao. Nikako reči nisu mogle poteći tako glatko, jednostavno i spontano kao što je bio govor baba-Vide. Ipak, njegova upornost i istrajnost će se isplatiti i biće krunisana rezultatima neslućenih vrednosti.

U Svileuvi je započelo njegovo političko angažovanje. Oduševljen idejama Svetozara Markovića, koje je prihvatio još kao učenik učiteljske škole, prišao je radikalima i sa njima, i za njih, radio do pred kraj života.

U Svileuvi se zagledao u crnomanjastu naočitu devojku Jovanku Jovanović. Ponesen prvom ljubavi, Jovankom se oženio 1881. godine, ali tada nije mogao naslutiti da on nije predodređen za klasičan brak, da će prvi zanos brzo proći i da će otrežnjenje, za oboje, biti bolno. Ostali su u formalnom braku, ali je Jovanka život proživela u Glogovcu, kod Jankovih roditelja, a Janko je radio, pisao, političio i boemisao u Koceljevi, Šapcu i Beogradu. Imali su više dece ali su sva, sem kćeri Perse, umirala veoma rano.

Posle trogodišnjeg službovanja u Svileuvi premešten je, decembra 1882. godine, u rodni Glogovac. Međutim, njegov nemirni duh nije trpeo porodične stege i školsku nemaštinu. Zatražio je premeštaj, a kad je postavljen za privremenog učitelja u selu Kosturu, u pirotskom kraju, 7. septembra 1884. godine podneo je ostavku na učiteljsku službu sa obrazloženjem da namerava da nastavi školovanje. U jesen iste godine obreo se u Beču, sa željom da završi telegrafski kurs, ali je u prestoničkom gradu brzo zaboravio svoje obaveze. Telegrafski kurs, koji je trebalo da počne tek na proleće, nije ni upisao, a vreme je provodio u zabavi, pesmi i igri. Kreće se u raznim društvima i svuda je rado priman, pre svega zbog komunikativnosti i svog toplog baritona.

Vratio se kući u februaru 1885. godine, da bi se ubrzo potom našao u Beogradu, među polaznicima telegrafskog kursa, ali ni ovoga puta nikakvog uspeha nije bilo. Nedovoljno odgovoran prema sebi i svojoj porodici i večito željan kafanskog života, i ovoga puta je ostao bez željene diplome.

Po povratku iz nesrećnog srpsko-bugarskog rata, u kome učestvuje kao četni intendant, Janko se ponovo obraća Ministarstvu prosvete, moleći za učiteljsko mesto. Njegova molba je uslišena i on je, 11. aprila 1886. godine, postavljen za učitelja sva četiri razreda Osnovne škole u Svileuvi, sa godišnjom platom od 800 dinara. Posle nepune dve godine, krajem februara 1888, premešten je za učitelja IV razreda Osnovne škole na Kamičku, u Šapcu. No, već posle dva meseca, uglavnom zbog svog "radikalisanja", premešten je u posavotamnavsko selo Koceljevu, gde će doživeti i politički uspeh i velike neprijatnosti, koje će ga pratiti do kraja života. Uporno i otvoreno je nastavio svoju političku delatnost, zbog koje je doživeo i svoje prvo hapšenje. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istragu i u pritvor, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika, i u šabačkom zatvoru — u kome nije puštao pera iz ruku — probavio je do polovine decembra, kada je pušten". U zatvoru je napisao dve pripovetke - Siroče i Zakletva.

Potom se vratio u Koceljevu i nastavio učiteljsku službu, ali ne za dugo. Njegov nemirni duh i političko angažovanje još jednom su nadjačali probuđene začetke praktičnog ovozemaljskog života. Krajem marta 1889. godine ponovo je dao ostavku na učiteljsku službu, jer su radikali na izborima osvojili vlast u Koceljevi, a Janko je izabran za predsednika opštine. Na ovoj dužnosti ostao je godinu i po dana, ali je kraj bio neslavan. Zbog napravljenog deficita u opštinskoj kasi od 11.617 dinara, smenjen je sa dužnosti predsednika u septembru 1890. godine, optužen i stavljen u isledni pritvor. Zahvaljujući upornom angažovanju istaknutih beogradskih književnika — Vojislava Ilića i Stevana Sremca, kod Kraljice Natalije i Milana Obrenovića, oslobođen je krivične odgovornosti.

O čemu se tu zapravo radilo? Janko je u suštini bio prostodušan veseljak i dobričina, pa stoga nije čudo što se u žestokim političkim obračunima, u kojima su padale i mrtve glave, nije najbolje snalazio. Prilikom organizovanja nekih izbora, stigao je nalog od rukovodstva Radikalne stranke da svi radikali izađu na izbore i glasaju za svoje kandidate. Međutim, po tadašnjim zakonskim propisima, na izbore nisu mogli izaći oni birači koji nisu izmirili dospele poreske obaveze. Pošto su radikalski birači bili pretežno siromašni seljaci, Janko je dobio zadatak da radikalima izda priznanice da su platili porez, bez odgovarajućeg ekvivalenta u novcu. On je to i učinio, čime je napravljen pomenuti deficit, ali su mu, posle izbora, svi okrenuli leđa.

Od oktobra 1890. do avgusta 1893. godine, Janko boravi u Šapcu i živi od novinarstva, književnog i učiteljskog rada. Postao je urednik Radikala, lokalnog političkog lista, preko koga vodi žestoku borbu sa političkim neistomišljenicima — naprednjacima i liberalima. Od 11. januara 1892, ponovo je učitelj u Šapcu, sa godišnjom platom od 800 dinara. Bilo je to njegovo poslednje učiteljsko službovanje.

Za vreme boravka u Šapcu, dobar deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka", ili kod "Kuma — Ane", mlade i lepe kafedžike. Umeo je majstorski da imitira sve i svakoga, ili da uspešno reprodukuje različite dijalekte i narečja našeg jezika; zbog pesme, vrcavog čivijaškog duha i drugih umeća, gotovo uvek je bio u centru pažnje.

U avgustu 1893. godine, Janko je zatražio premeštaj u Beograd, gde je uskoro postavljen za pomoćnika urednika Srpskih novina, koje je uređivao Milovan Glišić. Dobio je posao koji voli, uz solidnu platu od 2.000 dinara godišnje. No, u aprilu 1895. godine, ministar prosvete ga je smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji. Uporedo sa državnim poslom, Janko se intenzivno bavi novinarstvom i uređuje nekoliko listova. Prvo je, ujesen 1894. godine, pokrenuo list Zvezda, koji je živeo nepuna tri meseca. Naredne godine, pod Jankovim uredništvom, pojavio se Pobratim, list za zabavu i književnost, ali je i on bio kratkog veka. Nakon tri godine, u jesen 1898, nepunih godinu dana Janko uređuje Dnevni list, koji je bio blizak radikalima i u opoziciji prema naprednjacima i liberalima.

Kada je izašao zakonski propis po kome su za korektore Državne štamparije tražene posebne stručne kvalifikacije, Janko je, u januaru 1899. godine, razrešen te dužnosti i praktično se našao na ulici, bez stalnog zaposlenja i sredstava za život. No, kako mu sreća nikad do kraja nije okrenula leđa, i ovoga puta su mu okolnosti išle na ruku. Na mesto ministra prosvete ubrzo je postavljen Jankov kum Pavle Marinković, koji ga je, 22. jula 1900. godine, postavio za vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji, sa godišnjom platom od 3.000 dinara. Na ovoj dužnosti Janko će ostati do kraja života.

Uz ostale aktivnosti, imao je vremena da se posveti i svojoj velikoj ljubavi — pozorištu. Postao je pozorišni pisac i dramaturg, čak i glumac. U septembru 1893. godine, sa uspehom je igrao Živana u Glišićevoj 48 Podvali. Kasnije je nastupao kao glumac i u svome Đidi, i kao učitelj Stevan u Devojačkoj kletvi. Pored Đide i Potere, zajedno sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru Čučuk Stana, ali se ovaj komad nije pojavio na pozornici. Za života ili posle njegove smrti, dramatizovana su sledeća Jankova dela: Hajduk Stanko, Jadac, Momče, Kod vračare, Kumova kletva, Deoba i Dukat na glavu.

U novembru i decembru 1900. godine, Janko zamenjuje odsutnog Branislava Nušića na dužnosti dramaturga Narodnog pozorišta.

Dok je Janko bio urednik Dnevnog lista 1898. godine, u jednom broju pojavio se članak Milorada Pavlovića Krpe u kome je napadnut predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, jer "ukida slobodu štampe i zavodi lični režim". Broj je odmah zabranjen i zaplenjen, a Janko izveden pred sud i osuđen na tri meseca zatvora. Na izdržavanje kazne upućen je u maju 1899. godine.

Prvog oktobra 1898. godine ponovo je, pod Jankovim uredništvom, izašao prvi broj obnovljene Zvezde. Ovoga puta, Zvezda je izlazila četiri godine i predstavljala najvažniji deo Jankovog žurnalističkog i publicističkog rada. Mada je redakcija Zvezde bila zborište književnika opozicionara, list nije imao prevashodno političku notu.

Mada nije imao potrebno obrazovanje, Janko je počeo da piše veoma rano, kao devetnaestogodišnjak u Svileuvi, krajem 1881. godine. Da bi sve bilo u njegovom stilu, i prvi kritičar je bio pomalo neobičan; bio je to prostodušni seoski školski poslužitelj Luka.

Pripovetku Vika na kurjaka, a lisice meso jedu, koju je takođe napisao u Svileuvi 1882. godine, Janko je poslao na ocenu malom socijalističkom časopisu Misao. Za recenzentaje određen Panta Tucaković, koji je jednostavno konstatovao da je priča "posve ništavna" i čudio se smelosti mladih ljudi "koji pišu katkad take gluposti".

"Ubi me prosto kao maljem" — pričao je docnije Janko koji je, posle ovakve ocene, potpuno prestao da piše. Trebalo mu je vremena da se oporavi, ali je, na sreću, sačuvao rukopise svojih pripovedaka. Zbunjeno i bojažljivo, početkom 1886. godine, ušao je u redakciju Šabačkog glasnika, koji je uređivao Andrija Slavuj, dugogodišnji sekretar Šabačke opštine. Bio je prijatno iznenađen laskavom ocenom koju je o njegovim pripovetkama izrekao profesor Vlada Jovanović, već afirmisani pesnik. Rukopis je primljen, a Slavuj je zatražio da Janko donese i ostale pripovetke.


Branko Šašić

Izložba — Život i delo Janka Veselinovića (1862—1905)
Boemski dani Janka Veselinovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 03:34:18 am »

**
nastavak


DELA JANKA VESELINOVIĆA

Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrđenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana, dva započeta romana i dva pozorišna komada. Svoje radove je objavljivao u velikom broju listova i časopisa.

Prema podacima njegovih biografa, Janko je objavio sledeće pripovetke: Na prelu, Odbegla, Sve zbog dukata, Kod samrtnika, Mali Stojan, Kumova kletva (Šabački glasnik), 1886; Samrtna čaša (Kalendar Njiva), Čini, Roditelji, Braća, Momče (Otadžbina), 1887; Seljanka (Otađbina), Ljubav (Stražilovo), Preslava, Luda Velinka, Siroče, Zakletva (Šabački glasnik), 1888; Devojče (Kolo), 1889; Posle kiše sunce (Otadžbina), Krle, Bela vrana (Učitelj), Rvač (Srpske novine), Smetenjak (Bosanska vila), 1890; Kmet Ilija, Surep (Preodnica), Mali pevač (Kalendar Nemanja), Ašikov grob (Srpske novine), Pionir (Učitelj), 1891; Strelac (Kalendar Godišnjak), Caja (Učitelj), 1892; Jogunica (Učitelj), Adamsko koleno (Glasnik za zabavu i nauku), 1893; Kako je postao kajišarluk (Zvezda), Idiot (Učitelj), 1894; Slepi deda (Pobratim), Tuđi sluga, Suđenica, Božji sluga (Delo), Nedelja (Vesnik srpske crkve), Čudan čovek, Hristos se rodi, Hristos voskrese (Dnevni list), Muškobanja, Divljak (Učitelj), Jevtina posla (Vojislavljeva spomenica), 1895; Radni dan (Zora), Stari kov, Pionir, Kućanik, Beležnik jednog učitelja, Nekrolog Ivanu Filipoviću (Učitelj), Čedo ljubavi (Delo), Nemirni duh (Bosanska vila), 1896; Domaći sud (Kalendar Srbobran), Ratar (Bosanska vila), Siguran lek (Učitelj), 1897; Zavet (Kalendar Srbobran), Probisvet (Poljoprivredni kalendar), Lopov (Iskra), Nametljivac, Nad popom pop, Otac i sinovi (Bosanska vila), Dedine priče, Krsni znak, Domuz — arabe (Zorica), Serdar i vladika (Zvezda), Megdan (Delo), Ciganče (Zora), 1898; Čiča Boško (Kalendar Srbobran), Sveta voda (Kalendar Golub), Svekrva, Žetva (Zvezda), 1899; Jadac (Kalendar Zvezda), Pop i delija (Kalendar Srbobran), Baća (Brankovo kolo), Bože pomozi, Siročići, More, Bez primorja (Zvezda), 1900; Pod krovinjarom (Trgovinski glasnik), Proroci posle Hrista (Kolo), 1901; Punica, Neprilika (Kolo), Tuk na luk, Otac, Ženskonja (Dnevnik), Čiča Gavrilova tragedija (Letopis matice srpske), Luda (Delo), 1902; Junačko srce (Delo), Čiča Damnjan (Lovac), Mudrac, Šegrt Mita (Ustavna Srbija), 1903; Živančić, Jadan čovek, Prve laste (Delo), Kokan (Dnevni list), Komordžija (Beogradske novine), Čudno pobratimstvo, Rajko od Ljubovije (Pravda), Dućandžija (Trgovinski glasnik), 1904; Svoja krv (Bosanska vila), 1905.

Za Jankova života, štampane su sledeće zbirke njegovih pripovedaka: Slike iz seoskog života (Šabački glasnik), 1886; Slike iz seoskog života (Šabački glasnik), 1889; Slike iz učiteljskog života (Učitelj), 1890; Poljsko cveće, Knjižara Valožić, Beograd, 1890. i 1891; Pripovetke, izdanje Andrije Slavuja u Šapcu, 1892; Od srca srcu, izdanje Steve Kereševića u Velikom Bečkereku, 1893; Adamsko koleno, izdanje Valožića u Beogradu, 1893; Božja reč, izdanje braće Popović u Novom Sadu, 1893; Rajske duše, Knjižara Valožić, Beograd, 1894; Zeleni vajati, izdanje Valožić, Beograd, 1894; Stari poznanici, izdanje Knjižare Đoke Anastasijevića, Beograd, 1896; Slike iz seoskog života II, Srpska književna zadruga, 1899, Za Janka Beograd, 1899; Male priče, Beograd, 1902; Male priče II, Beograd, 1902.

U svojim pripovetkama, Janko je slikao svoju Mačvu, u kojoj je rođen i koju je strasno zavoleo još u detinjstvu, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene selu i seljacima, čiji život želi da prikaže što autentičnije i izvornije, ali i da idealizuje seoske patrijarhalne odnose, sklad i harmoniju porodične zadruge. Samo mali broj njegovih pripovedaka se bavi gradskim motivima.

Kad je prešao sa službom u Beograd, često se nalazio u velikoj oskudici, jer je živeo neurednim boemskim životom. Zbog toga je znao pisati po naruđbini, na brzinu, zbog honorara, posvećujući veću pažnju kvantitetu nego kvalitetu. poslednjih godina života, verovatno i zbog bolesti, pisanje mu je gubilo zanimljivost i svežinu. Prirodni talenat, koji nije posebno nadgrađivao, niti ga je pratila odgovarajuća naobrazba, sve više je bio razjedan neurednim; i stalnom borbom za životnu egzistenciju.

U našoj književnosti, Janko će ostati zapamćen, pre svega, po poznatom romanu Hajduk Stanko, koji će se pojaviti pred čitaocima u prvoj polovini 1896. godine, u izdanju Knjižare Đoke Anastasijevića u Beogradu. U njemu Janko, na sebi svojstven način, opisuje događaje iz Prvog srpskog ustanka u svom zavičaju - Mačvi. Punu afirmaciju Hajduk Stanko je doživeo posle Drugog svetskog rata i predstavlja jedno od najčitanijih dela u našoj književnosti. Samo do 1963. godine, doživeo je 24 izdanja i prevođen je na brojne strane jezike.

Zajedno sa Ilijom Stanojevićem, u leto 1895. godine, Janko je napisao pozorišni komad Potera. Ceo komad je protkan narodnim melosom, folklorom i opisom brojnih narodnih običaja. Pozorišna premijera održana je u Beogradu, u septembru 1895. godine, a muziku je komponovao Davorin Jenko. Preko 150 puta Potera je stavljana na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu i pozorišta u unutrašnjosti.

Nadalje, zajedno sa Dragomirom Brzakom, koji se prevashodno bavio dramskom tehnikom, Janko je, 1891. godine, napisao i drugi pozorišni komad — Đido. Premijera je, uz muzičku obradu Davorina Jenka, održana 6. juna 1892. godine. Mada mu kritika u početku nije bila naklonjena, Đido je sticao sve veću popularnost i ubrzo postao najomiljeniji komad ondašnjeg pozorišnog repertoara. Sam Janko je učestvovao i u dramskim probama komada i u probama hora, plašeći se da se ne izgubi štošta od zamišljene autentičnosti. Do oktobra 1895. godine Đido je, samo u Beogradu, doživeo tridesetak izvođenja, donoseći autorima značajne prihode. Đido je preživeo svoje autore i dugo posle njihove smrti bio prikazivan u zemlji i inostranstvu.

Dva Jankova romana ostala su nedovršena: Junak naših dana i Borci.

Politički roman Junak naših dana, Janko je počeo da objavljuje u Delu, 1897. godine. Zatim je nastalo šestogodišnje ćutanje, da bi novi nastavci ugledali svetlost dana 1903. godine, takođe u "Delu". Iz nepoznatih razloga, roman nikad nije završen. Kritika tvrdi da je ovo najslabije Jankovo delo.

Tri poglavlja autobiografskog romana Borci, Janko je objavio u Kolu, 1889. godine. Naredne, 1890, Kolo je objavilo još jedno poglavlje ovog romana i na tome se stalo.

Poslednjih godina života, posebno od oktobra 1904. godine, Janko je sve češće poboljevao i sve manje izlazio. U svom stanu preko puta "Kolarca", sve više se družio sa posteljom i brojnim prijateljima koji su ga obilazili. Božićne praznike, početkom 1905. godine, proveo je u svojoj Mačvi i svome Glogovcu, a Uskršnje — kod sestara u Nišu, gde je počeo naglo oticati i malaksavati. Po povratku u Beograd, konačno je savladan i prikovan za postelju. Krajem maja, otputovao je u Glogovac, opraštajući se na pristaništu i od Beograda i od svojih prijatelja.

Umro je u roditeljskoj kući u Glogovcu, 27. juna 1905. godine, u ranim jutarnjim časovima. Na sahranu, u njegovu Mačvu, došli su brojni prijatelji, među njima i Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milan Grol, Milorad Gavrilović, Milorad Pavlović Krpa... Imao je 43 godine.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #2 poslato: Decembar 15, 2010, 03:34:49 am »

*
SRPSKA KNIŽEVNOST 19. VIJEKA





JANKO VESELINOVIĆ
PRIPOVJEDAČ SRPSKOG SELA


Janko Veselinović je bio jedan od "pripovjedača sela" u epohi srpskog realizma. Radio je dugo kao seoski učitelj u mačvanskom selu Glogovcu i pripovijedati je počeo prvo usmeno seljacima među kojima je živio. Slušali su ga "dugim kao careva godina" zimskim noćima kao jedinog "učenog" među njima i "mudru glavu". Potom je odlučio da zapiše ono što je u tim noćima od njih čuo i tako je krenuo da niže pripov i jetku za pripov i jetkom. Iako na početku osuđen kao bijedan i netalentovan pisac, on se s vremenom probio do u sam vrh srpske literature. Pored ovih Slika iz seoskog života, danas je poznat još po svom romanu Hajduk Stanko, koji se bavi temom Prvog srpskog ustanka.

Među nekoliko realista 19. vijeka koji su se tipski i tematski usmjeravali na opisivanje događaja iz seoskog života bio je i Janko Veselinović, poznat kao dobrodušan i nezlobiv pisac. Provodeći svoje najbolje godine kao seoski učitelj u nekoliko mačvanskih mjesta, ostavio je dragocjene zapise o životu tadašnjih i tamošnjih ljudi, zapise koji se nalaze na granici između pripov i jetke i etnografskih zabilješki. Samo pisanje mu nije od početka išlo od ruke, pokušavao je da podražava narodni jezik, i to često bezuspješno. Dovodio je u sumnju svoj spisateljski poriv i pitao se koje to i čije pero uopšte može opisati i stoti dio jedne žalosti ili radosti. Ipak, život ljudi koji su ga okruživali bio je njegov neiscrpni izvor inspiracije, pa je tvrdio: Imao bih šta pisati i da imam dvadeset ruku na raspoloženju, jer ja gledam život, i život daje vazda materijala, interesantnog materijala kao i sam što je. Svaki je čovek roman. I onaj u ritici, kao i onaj u crnom kaputu, ima svoje vedre i mutne dane, svoje radosti i žalosti. Treba samo ljubavi prema svemu što gledaš, pa ćeš lako sve razumeti, a kad neku stvar razumeš, onda o njoj možeš pisati i govoriti.


ŽIVOT I DJELO JANKA VESELINOVIĆA

Janko Veselinović rođen je 1862. godine u mačvanskom Salašu Crnobarskom, u svešteničkoj porodici. Osnovnu školu je završio u Šapcu, a ondašnju učiteljsku školu u Beogradu, i potom je radio kao učitelj po raznim selima. Nije bio osobito obrazovan, a nije imao ni veliko čitalačko iskustvo kada je odlučio da se i sam lati pisanja. Izuzetno je cijenio ruske pisce realiste: Gogolja, Vovčeka, Feđkovića, naročito spisateljicu Mariju A. Markovič. Smatrao je da su Srbima Rusi najbliži, i po mentalitetu i po svemu drugom, a osobito po "slovenskoj mekoći i pitomosti" naravi. Savremenici vele da je i sam bio takav, nježan i bolećiv u ophođenju sa drugim ljudima, koje je sve smatrao svojim bližnjima i svima se obraćao sa "dušo moja". Od srpskih književnika uzor su mu bili Milovan Glišić , Đura Jakšić i Milan Milićević. Pripovijedati je počeo prvo usmeno, i to seljacima među kojima je živio — u "dugim kao careva godina" zimskim noćima — jer je bio jedini "učen" među njima i "mudra glava". Potom je odlučio da zapiše ono što je u tim noćima od njih čuo i tako je krenuo da niže pripov i jetku za pripov i jetkom. Iako na početku osuđen kao bijedan i netalentovan pisac, on se s vremenom probio do u sam vrh srpske literature. Prvu priču Na prelu je objavio 1888. godine u Šabačkom glasniku, a potom je objavljivao i po drugim časopisima, tako da je jednim dijelom njegovo djelo ostalo i do danas rasuto po štampi s kraja 19. vijeka. Za života je objavio zbirke pripovjedaka Slike iz seoskog života u dvije knjige, Poljsko cvijeće, Slike iz učiteljskog života, Od srca srcu, Rajske duše, Zeleni vajati, Stari poznanici i Male priče. Ostavio je iza sebe nekoliko nedovršenih romana, a završio je dva: Hajduk Stanko i Seljanka. Zajedno sa saradnicima napisao je dva pozorišna komada — Đida i Potera. Nekoliko godina prije smrti pisao je Pisma sa sela, objašnjavajući tu početke književnog rada i svoj svjetonazor u pitanju mnogih stvari. Ispočetka krajnje pažljiv pisac, sa gotovo sakralnim osjećanjem prema pisanoj riječi, otkada je postao slavan i preselio se u Beograd, Veselinović je počeo sve nemarnije da piše. Objavljivao je mnogo i često svoje priče i romane u nastavcima po raznim novinama i časopisima, često samo zbog honorara, pa su mnogi njegovi tabaci bili puko "ispisivanje", a čak je ponekad zaboravljao o čemu je u prethodnom broju pisao. To je sve dijametralno suprotno npr. svjedočenju iz jedne decembarske noći u Mačvi kada je kao mladić ispisivao prve retke: Bio sam kao u nekoj groznici, ruka mi je drhtala, srce burno lupalo, svaki živac čini mi se da je sudelovao u poslu.

Noćni život u prestonom Beogradu ga je iscrpljivao i on se sa čežnjom uvijek iznova vraćao selu. Osim kao pisac i učitelj, Veselinović je radio kao pomoćnik urednika Srpskih novina , kao urednik Zvezde i dramaturg Narodnog pozorišta. Umro je u selu Glogovcu relativno mlad, u četrdesetim godinama, koje je sam nazvao svojom "nizbrdicom života".



SEOSKI ŽIVOT PO VESELINOVIĆU

U početku svog stvaranja Veselinović je u prozi opjevao sve prirodne ljepote života seljaka i patrijarhalnog društva, pomalo idealistično i romantičarski. Oduševljavao se time kako je kod njih sve uređeno na najbolji mogući način, kako sami privređuju za sebe i slušaju nadređene. Porodične zadruge funkcionišu savršeno, ideal im je poštenje i ljubav, ljudi imaju stida i skrušenosti, pobožnosti i molitvenog odnosa prema svijetu i životu, umiju lijepo da pjevaju, igraju i vesele se, sve sa mjerom i bez raskalašnosti. A, kako sam piše, i seljaci su njega voljeli bez ikakvog interesa, kao i on njih: Ja sam s mladićima i devojkama išao po prelima, a sa starijim sam se nalazio kod sudnice, kod mehane, na slavi, na svadbi, na daći. Bio sam im iskren, pa i oni meni: ništa se od mene nije krilo, kao što i ja ne imadoh šta od njih kriti... Ja bejah njihov "uča"; stariji ljudi me zvahu prosto imenom bez ikakve titule. Mene ja zaneo taj život toliko da sam i sam počeo njime živeti.

I zaista, na selu se i oženio jednom mladom i lijepom seljankom, a sam je volio da nosi mačvansko narodno odijelo, umio da pjeva uz gusle, pa se na kraju i upokojio na selu. Fascinacija seoskim životom Janka Veselinovića imala je uporište najviše u tome što je i sam bio seosko dijete, neraskidivo povezan sa njegovim folklorom, i dičio se time. Sama moda vremena pak nalagala je "odlazak među narod" iz "pokvarenih" i izvještačenih gradskih društava i otkrivanje tu sokova istinske sreće, tuge, radosti života. A povrh svega, Veselinović je bio član Radikalne stranke, koja je bila izrasla iz otpora sela vladarskom despotizmu, građanskom pomodarstvu, birokratskoj tiraniji i drugome. Sve ovo je našlo svoj odraz u književnosti, ali i u etnografiji. Pored književne vrijednosti Veselinovićevih djela, ona su značajna i kao vjerodostojni dokumenti o jednom vremenu, podneblju i narodu. Tako, kada je na francuskom prevodu izašao Veselinovićev roman Seljanka 1891. godine, naučnik T. Funk-Brentano uzeo ga je kao dragocjen dokument za poznavanje života balkanskih Slovena i na osnovu njega pisao o slovenskom narodnom životu u studiji Evropa i Balkansko poluostrvo. U drugom dijelu literarnog opusa kod Veselinovića se osjećala rezignacija zbog dekadencije narodnog života, korupcije, nemorala i drugih društvenih boljki koje su iznutra podrivale svijet, koji je on toliko volio i njegovao.


Anja Jeftić

Fotografija Janka Veselinovića između 1887. i 1890. godine. Autor: Milan Jovanović. Vlasništvo Muzeja pozorišne umetnosti Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #3 poslato: Decembar 15, 2010, 03:35:20 am »

**

JANKO M. VESELINOVIĆ


ŽIVOT. — Rođen je u Salašu Crnobarskom (parohija glogovačka), u Mačvi, 1. maja 1862. [Osnovnu školu svršio je u Glogovcu.] Četiri razreda gimnazije svršio je u Šapcu, a učiteljsku školu učio u Beogradu. Učiteljevao je u Svileuvi, Glogovcu, Šapcu [i Koceljevi]. Od 1893. živeo je u Beogradu, kao pomoćnik urednika Srpskih novina. Otpušten iz državne službe, postao je urednik Zvezde, koja je izlazila od 1898. do 1901. Bio je jedno vreme dramaturg Narodnog pozorišta. Umro je u Glogovcu 14. juna 1905.


KNJIŽEVNI RAD. — Kao seoski učitelj u Svileuvi, čitajući pripovetke Milovana Đ. Glišića, Milana Đ. Milićevića i seoske pripovetke Đure Jakšića, a naročito maloruske spisateljke Marije A. Markovič (Marko Vovčok), počeo je i sam pisati seoske slike, upravo prepričavati narodne legende. Ali sa prvim pokušajima nije imao sreće, odbijan grubo na vratima na koja je zakucao i ne našav lista koji bi ih štampao. Obeshrabren, on je prestao pisati. 1886, u oskudici, seti se svojih pripovedačkih pokušaja, i ponudi ih lokalnom listiću Šabačkom glasniku, koji ih, na preporuku pesnika Vladimira Jovanovića, štampa. Pripovetke su skrenule pažnju na sebe; Veselinović, ohrabren, počne i nove pisati. Te prve pripovetke, pod naslovom Slike iz seoskog života, izišle su u dve knjige, u Šapcu, 1886. i 1888. On stiče glas, kritika ga obasipa pohvalama, javlja se u velikim časopisima i otpočinje svoju veliku delatnost.

U vremenu od 1890. do smrti, 1905, on je mnogo pisao, po svima listovima i u mnogim zasebnim knjižicama. Tako je izišla zasebna zbirka pripovedaka: Poljsko cveće u 10 sveščica, Beograd, 1890— —1891; Slike iz učiteljskog života (Beograd, 1890), Od srca srcu (Beograd, 1893), Rajske duše (Beograd, 1894), Zeleni vajati (Beograd, 1895), Stari poznanici (Beograd, 1891 do 1896, tri knjižice), Male priče, I—II (Beograd, 1902). Srpska književna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka Slike iz seoskog života (Beograd, I—II, 1896, 1899). Pored toga priličan broj pripovedaka izišao je u zasebnim sveščicama, a mnoge su ostale rasturene po listovima, časopisima i kalendarima. — Od Janka Veselinovića ostalo je i nekoliko romana: nedovršen politički roman Borci (Beograd, 1889), velika "pripovetka iz seoskog života" Seljanka (Beograd, 1893), vrlo popularni istorijski roman Hajduk Stanko (četiri izdanja, Beograd, 1896; Novi Sad, 1904; Velika Kikinda, 1911; Beograd, 1913). Nedovršeni su ostali romani: Junak naših dana (1897. do 1898, 1902. do 1903, u Delu), Seljak (1901. do 1902, u Zvezdi i Brankovu kolu) i Mašići (Delo, 1905). U saradnji sa Dragomirom Brzakom napisao je pozorišni komad iz narodnog života ("sliku iz seoskog života") Đido (1892). Taj komad, naročito zbog lepih pesama, imao je veliki uspeh u svima srpskim i hrvatskim krajevima; 1908. izdala ga je Srpska književna zadruga. Sa glumcem Ilijom Stanojevićem sastavio je komad Poteru (1895).

Od znatnoga interesa su njegova Pisma sa sela (1900. i 1904), u kojima je naslikao svoje shvatanje i osećanje sela i opisao početke svoga književnoga rada.


SEOSKA IDILA. — Janko Veselinović je možda više no ijedan od srpskih pisaca imao slovenske mekosti, osetljivosti i nežnosti. On je bio jedan od onih ljudi o kojima on priča u svojim pripovetkama, od onih "koji imaju srca za ceo svet". Svoju prirodnu duševnost, dobrotu, "ljubost", i "milost" on na lirski način unosi u svoje pripovetke. Bez ljubavi on ne može da shvati književnost. "Treba samo ljubavi prema svemu što gledaš, pa ćeš lako sve razumeti, i kad neku stvar razumeš, onda o njoj možeš pisati i govoriti." On nije bio hladan posmatrač i neuzbudljiv slikar života na selu, no ga je sa ljubavlju posmatrao, i sam njime živeo, i potpuno ga osećao. On sav učestvuje u radnji koju opisuje, plače, smeje se i peva sa svojim junacima, daje izliva svojim nabujalim osećanjima. Najveći deo njegovih "slika iz seoskog života" napisan je u tonu nežnosti i razdraganosti; neke od njih nazvao je "pesmama u prozi", i to u stvari jesu. Jedna zbirka njegovih pripovedaka nosi naslov Od srca srcu, i to bi se moglo dati kao opšti naslov svim tim njegovim lirskim idilama iz seoskog života.
 
Selo, idilično selo, selo prela, séla, kola, prosidbe, svadbe, selo ašikovanja, to će biti njegov omiljeni predmet. On će to selo videti samo sa najlepše strane, kao jednu veliku i srećnu idilu, gde se zna samo za pesmu i ljubav. Na njegovom selu ima mnogo "rajskih duša" i "bogatih sirotana", mnogo vrline, lepih i blagorodnih osećanja, naročito mnogo sentimentalnosti i optimizma.

On je selo poznao, kao dete seoskoga pope, kao seoski učitelj, kao "narodni čovek" koji je svu nadu polagao na seljaka. Duže no ijedan srpski seoski pripovedač on je probavio na selu, živeo i srodio se sa seljačkim životom, bolje ga poznavao no iko, zavoleo ga i opevao ga. On je postao pesnik sela, upravo pesnik bogatog i srećnog mačvanskog sela iz cvetnog doba starih zadruga, pre ekonomsko-političkih i moralnih kriza. Veselinović je silno voleo taj spokojan i zdrav starinski život i patrijarhalni red, veličao ga i opevao dok je cvetao, žalio ga i oplakivao kada je stao propadati. U Seljanci, kao i u mnogim drugim manjim pripovetkama, on je dao lepu i tihu idilu zadruge; u drugim, naročito poznijim pripovetkama, kada je otvorio oči za stvarnost, opisivao je borbu između "starinskog reda" i "novoga vakta", sukob između starog i novog sela, propadanje zadruge, razoravanje i padanje starog morala. Dok je sam bio mlađi i svežiji, on je život slikao ružičasto i ulepšavajući ga; kada je ušio u godine, on je, u Seljaku i u Pismima sa sela, stao davati crne slike palog, razrivenog, otrovanog života na selu, padajući iz velikog mladićkog optimizma u crn starački pesimizam, preterujući i u jednom i u drugom smislu.


ETNOGRAFSKI KARAKTER. — Još ranije Janko Veselinović je upoređen sa Vukom Karadžićem, i to sa dosta razloga. Obojica su ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo uticale; obojica odlično poznaju narodni život, obojica ga opisuju, jedan neposredno, njegove običaje i verovanja, drugi posredno, njegov svakodnevni život u vidu pripovetke. Veselinović je voleo i znao narodne pesme i legende, bio je dobar guslar, i 1895. izdao je jednu zbirku narodnih pesama Sevdalinke. U početku svoga rada on je prosto prepričavao narodne legende, često pisao "po narodnoj priči" i "narodnoj pesmi", ugledajući se u svemu na narodnog pripovedača. Sa narodnom dušom, izučen u narodnoj školi, sa visokim mišljenjem o pesničkim sposobnostima srpskog naroda, on je gotovo isto tako bio đak narodne umetnosti koliko i književnih pisaca koji su na njega s početka uticali. On je živeo u doba kada se imalo i naučnog i političkog interesovanja za narodni život na selu, u doba filologije i prvoga radikalizma, i sa naročitom pažnjom i ljubavlju opisivao je selo i seljaka. Sa intimnim poznavanjem ljudi i stvari on slika sav seoski život, u svima prilikama i oblicima, sve običaje, verovanja, navike, svu narodnu dušu. Seljanka opisuje život jedne seoske žene od kolevke do groba, i može da posluži kao ilustracija delu Milana Đ. Milićevića Život Srba seljaka. Veselinovićeve pripovetke zato imaju znatan folkloran interes, one su valjan etnografski materijal za proučavanje srpskoga sela iz zadružnog doba.


ROMANI. — Veselinović je bio izvrstan u malim pripovetkama, u jednoj književnoj vrsti koju je on prvi počeo pisati, u onim "slikama iz seoskog života", koje je on u srpskoj književnosti podigao na znatnu visinu. Ali on nije bio za roman, na kome je dosta radio. Borci i Junak naših dana su započeti politički romani, gde se slikaju borbe za političke slobode u Srbiji, i u kojima ima i ubeđenja i moralnog idealizma, ali koji nisu prava književna dela. Seljak započet na širokoj osnovici imao je da naslika suvremeno srpsko selo, ali je na žalost ostao nedovršen. Hajduk Stanko, najveći i najpopularniji roman Janka Veselinovića, jeste roman iz prvog ustanka. Istorijska vernost mogla bi se osporavati, ali u romanu ima mnogo dubokog nacionalnog osećanja, ima uzbuđenja i svečanog tona u prikazivanju epopeje oslobođenja srpskog, i kao popularan istorijski roman Hajduk Stanko je uspela stvar. To je danas najpopularniji i najčitaniji srpski roman. Od svih tih njegovih pokušaja najviše književne vrednosti ima Seljanka, razgranata seoska pripovetka koja dobija oblik i srazmere romana. To je prost opis života jedne seljanke, niz slika iz raznih trenutaka njenog života. Intriga i problema nema, ali izlaganje je u celini vrlo dobro, pojedini trenuci su srećno izabrani, pričanje je sveže i toplo, i nigde se u srpskoj književnosti nije dala tako opšta i dobra slika žene sa sela.

Sem Seljanke, koja je vrlo dobro umetničko delo, i Hajduk-Stanka, koji vredi kao popularan istorijski roman, ostali romani Janka Veselinovića stoje ispod njegovih pripovedaka. Za roman on nije imao širinu shvatanja, sposobnost da stvori plan i da ga izvodi, nije imao snage da nosi ceo taj teret, i zato je promašio. Kada je počeo čitati velike ruske pisce, i video šta je roman, on je osetio svoju slabu snagu, izgubio pouzdanje u sebe i prestao pisati romane.


OPŠTI POGLED. — Janko Veselinović vredi više kao pesnik no kao pripovedač. Ono što je najlepše u njegovim pripovetkama, to je obilje poezije, toplota osećanja, i tek u drugom redu verno prikazivanje seoskog života. Iako je bio vrlo plodan, obim njegova rada nije veliki. Samo po izuzetku on je prikazivao varoški i seoski učiteljski život. On je slikao pojedine trenutke, epizode, tipove sa sela, davao slike iz seoskog života, vrlo proste i jednostavne, sa malo radnje i drame, sa malo razvijanja i opisa, u kojima se nalazi sva lepa prostota narodnoga pričanja. On je valjao u svojoj prostoti i jednostavnosti, ali kada je hteo da bude moderniji i književniji, da slika složeniji i šareniji varoški život, da pravi psihološke studije i rešava političke i socijalne probleme, tada je bio usiljen, nevešt, pretenciozan, docnije razvučen i dosadan.

On je bio pesnik sela, raznežen pesnik idealizovanog srpskog sela iz "starog dobrog doba", idiličan pesnik "poljskog cveća" sa mačvanskih livada. On iskreno voli selo i seljake i prikazuje ih toplije i lepše no iko. Ali on više voli seljake no selo, više ljude no prirodu. Osećanje prirode kod njega je slabo razvijeno; ono je površno i svedeno na najsitnije zapažaje. No i ti sumarni i oskudni opisi su mu bolji od usiljenih književnih opisa, poabanih fraza iz drugih knjiga.

Veselinović je seoski život i seoski govor poznavao bolje no iko. On je opisivao jednu stranu seoskog života, lepu i idiličnu, i to jednostrano i nepotpuno, ali, u jednom pravcu, kao jedna strana seoskog života, tačno i živopisno. Ne samo da njegove ličnosti govore pravim seljačkim govorom no i on sam priča lako i prosto, lepim, odabranim jedrim seoskim jezikom. Dijalog mu je živ, tečan, prirodan. Njegova rečenica ima svoju jasnost, gipkost, živopisnost i melodičnost narodnog govora iz zapadne Srbije.

Veselinović, uopšte, vredi kao seoski pripovedač i po onome što mu je selo bilo dalo. Kada se odvojio od sela, od zemlje iz koje je crpao svoju snagu, od neposrednih i svežih utisaka, kada je došao u varoš, on se pomeo, zbunio, i počeo padati. U njegovom delu nestaje stara svežina, vedrina, spokojstvo; Beograd ga zbunjuje i razorava. On radi mnogo i sve, postaje žrtva izdavača, radi brzo, preko kolena, piše razvučeno, ponavlja se, gubi svoju originalnost, stil mu postaje nemaran, frazeološki, novinarski. Kada je pokušao da slika beogradski život u Cigančetu i Moru bez primorja, moglo se videti koliko ga je varoš pomela i oslabila, i kakav je u stvari bio njegov književni talenat.

On je umro mlad, ali već na "nizbrdici života", kako je on sam govorio, i na nizbrdici talenta, kako bi se moglo reći. Ali ostavlajući na stranu njegove slabije, književno-industrijske radove iz drugog perioda, on prvim delom svoga rada, iz doba od 1886. do 1892, zauzima jedno od najlepših mesta u istoriji srpske pripovetke. On je jedan od prvih i najobilnijih seoskih pripovedača naših, od onih koji su seosku pripovetku podigli na veliku visinu i stvorili od nje jedan od najrazvijenijih rodova srpske književnosti. On vrši jak uticaj na mlade pripovedače oko 1890. Ma kako to bila idealistička i ružičasta slika, ulepšan prikaz seoskog života u jednom trenutku i gledanoga sa jedne strane, njegov rad ima trajnu vrednost koliko svojom poetskom toplotom toliko i lepom slikovitošću.


Jovan Skerlić  
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #4 poslato: Decembar 15, 2010, 03:35:47 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ


KNJIŽEVNA STUDIJA


I

Teško oboleo, povučen u svoje rodno mesto, na nekoliko meseci pred smrt, Janko Veselinović je pao na dobru misao da opiše prve godine svojega učiteljevanja, koje su u isti mah bile i prve godine njegovog književnog rada. Tako je on, u jesen 1904, napisao svoja Pisma sa sela, gde je dao važnih i zanimljivih podataka o prilikama u kojima je počeo pisati, o uzorima kojih se pri pisanju držao, o teškoćama koje je imao savladati dok je izbio na pravi put.

Posle četiri razreda gimnazije svršena u Šapcu, i posle godine dana probavljene u beogradskoj Učiteljskoj školi, Veselinović 1880. godine dođe u Svileuvu, za privremenoga učitelja desete klase, a sa mesečnom platom od četrdeset i dva dinara. Vrlo mlad i ne znajući ništa od života, pao je on u jedno nepoznato mesto i u posao koji mu je bio sasvim nov. Dosada, dugo vreme bili su teret i opasnost za njegovu mladu dušu i živ duh, i on je morao tražiti načina da što lakše podnosi samoću i čamotinju.

Prva misao morala je biti: knjige. Ali njih je bilo malo, dve ili tri, davno pročitane i često prelistavane. Mladi učitelj, seosko dete, sa urođenom ljubavlju prema seljacima, sa demokratskim osećanjima koja je doneo iz Beograda, gde su nova načela bila zahvatila celu omladinu i gde se smatralo kao najveća dužnost "odlaženje u narod", morao se vrlo brzo zbližiti sa dobrim i prostim ljudima, među koje su ga udes i "interesi državne službe" bacili, i čiji je sugrađanin, savetnik i prijatelj postao.

Mladi uča, otvoren, druževan, dobar i veseo momak, postao je stalan pohodilac sviju sela, prela, slava, preslava, svadbi i krštenja, nalazeći poezije i lepote u tome životu, radoznalo slušajući lepe pesme i legende narodne. Seljaci njega zanimaju, ali i on njih ume da zanima. Iz Šapca nabavlja pesmarice i knjige, — po svoj prilici i pokoji broj Samouprave i Radnika, — i u zimskim noćima, "dugim kao careva godina", kraj velike vatre koja veselo bukti u "kući", čita starcima i mladeži, koji gutaju željno svaku reč.

Trudio sam se svima silama, — piše Veselinović, — da i oni osete ono što je lepo u pesmi ili priči; i kad bi im se oteo uzvik oduševljenja, ili omakla suza, ja bih tada osećao neko zadovoljstvo kao da sam ja to izazvao.

Uostalo, to je laskalo i mojoj taštini. Pošto su oni bili moj svet, ja sam bio prosto zadovoljan što sam tome svome svetu bio "učen" čovek i "mudra" glava. Potpunom verom u moju učenost prilazšš su mi oni, tražili saveta i obaveštenja; a ja sam se svom snagom trudio da se obavestim o onom što ne znam, pa da obavestim onoga što obaveštenja i saveta traži.

Tako je bilo cele zime.

A kad minuše duge zimske noći, te nastaše dani poljskih radova; kad se tamo na njivama i livadama orila pesma kopača i žetelaca, tada ja sam seđah u mojoj školi i slušah te pesme; a one nekako čarobno pleniše i moju dušu i moju misao. Ja osećah kako sam sav tamo, među njima, kako na meni nema ni jednoga ribića, a u mojoj duši ni jednog osećaja koji nije njihov. I onda mi dođe želja da to što osećam kažem svima: i njima i svakome.1

Ali, to je bilo lakše hteti nego učiniti. I mladi učitelj, koji za kratko vreme u školi nije mogao mnogo naučiti, i koji je uopšte malo čitao, pri prvom pokušaju je osetio da se za književni rad traži više od nabujalih osećanja i dobre volje. On koji je docnije tako lako, brzo i obilno pisao, koji je za jedno veče, tako reći jednim potezom pera, bio u stanju napisati celu jednu oveću pripovetku, u početku svoga književnog rada, kada je kušao svoju snagu i tražio svoj put, osećao je prave porođajne muke, poznao sve trudne napore savesnog početništva. Po čitave večeri stavljao je na hartiju svoja opažanja i utiske, dodavao, menjao, započinjao, brisao, cepao i najzad padao u nemoćno očajanje. "Ja sam hteo da iz onih vrsta bije život, a ono mesto njega samo reči."

On tada uviđa da književnost nije samo dobra volja i talenat, no dobrim delom i zanat, koji se uči, trudom i ugledanjem, kao i svaki drugi zanat. On se tada odlučuje da čita, da vidi kako su drugi postizavali ono što njemu nikako nije ispadalo za rukom. I tada nabavlja nekoliko godina beogradske Vile i novosadske Matice, dva starija omladinska lista, koja su bila obraćala pažnju na strane, naročito slovenske književnosti, i odlikovala se lepim prevodima. Njemu se naročito dopadaju Turgenjev, Malorusi: Gogolj, Marko Vovčok i Feđković, i Poljak Toma Jež. On je tada osećao ono što će docnije reći jedna ličnost u njegovom romanu Junak naših dana: "Rusi su nam najbliži; naročito oni pisci što slikaju maloruski život po selima, kao što su Gogolj, Vovčok, Feđković i dr.; to se čita i razume kao da se ovde kod nas dešava."

Marko Vovčok, Marija A. Markovič, bila je tada pisac na glasu. Njena Narodnija opovidenija Turgenjev je preveo na ruski, a nju nazvao "ruskom Bičer-Sto", a Taras Ševčenko, glava maloruske književnosti, proglasio ju je svojom prijemnicom i književnom ćerkom. Danica, Matica i Vila, u doba od 1866. do 1869, donose čitav niz njenih toplih priča: Svekrva, Odarka, Otkup, Maksim Grimič, Kiridžija, Parasja i Karmeljuk. Isto tako, na istom mestu, javljaju se i pripovetke O. Feđkovića, Ubojica, i to u prevodu Stojana Novakovića, i Nesrećna ljubav. Maloruski seoski život, tako sličan srpskom, maloruski narodni karakter, koji se čudesno poklapa sa našim, maloruski pisci sa osećanjima i tonom koji je neobično odgovarao raspoloženju i prirodi Janka Veselinovića, vrlo jako su na njega uticali. "Gutao sam ih", piše on u svojim Pismima sa sela, i prvi njegovi radovi napisani su prema tim maloruskim uzorima.

Sem toga, on počinje čitati i srpske pripovedače, naročito Milana Đ. Milićevića, koji se tada slavio kao pisac Zimnjih večeri, i Milovana Đ. Glišića, koji je više no iko na njega uticao i prema kojem je do smrti sačuvao izvesnu zahvalnu nežnost. I seoske pripovetke Đure Jakšića nisu bez izvesnoga uticaja na Veselinovića. Pričajući jednom prilikom o svojoj mladosti, on veli: "Ja obožavah pisca Seljaka i Bijele kućice."2

I pored tolikog srođavanja sa selom, i posle upoznavanja sa dobrim piscima, njemu posao još nikako ne ide za rukom. Predmeta za pisanje, zgoda seoskoga života ili poetskih narodnih legendi, imao je koliko je hteo, ali narodni jezik nikako mu nije išao. On je u svojim napisanim redovima osećao usiljenost, ugledanje, pozajmice od drugih, a ne onaj stečeni, prirodni seljački jezik koji je svaki dan slušao, i koji nikako nije mogao pogoditi, kao pevač sa rđavim sluhom koji ne može da pogodi potrebnu notu.

I tek jedne decembarske noći nadahnuće mu dođe. Napolju je silno vejala mećava, vetar je pomamno zviždao i vitlao se oko dimnjaka, i usamljenom učitelju dođe na um priča jedne stare žene seoske: Kako je postao kaišarluk. Celo njegovo unutarnje biće zadrhta, duh stade vriti, vatra udari u obraze. "Bio sam kao u nekoj groznici, ruka mi je drhtala, srce burno lupalo, svaki živac, čini mi se, da je sudelovao u poslu."3 I pripovetka bila je gotova još iste noći i pročitana školskom famulusu čiča-Luki, kada je došao da podloži peć. Starac se slatko nasmejao i našao da je to "đavolski smišljeno", i ta prva kritika učinila je veliko zadovoljstvo mladom piscu. Čiča-Lukinoga mišljenja bili su i ostali svileuvski seljaci, kojima je priča takođe čitana. I to mladog učitelja ohrabri.

On stade redovno pisati, prepričavati narodne legende, da se što lepše svikne seljačkom govoru i da što bolje izoštri svoje početničko pero: "Ali s tim pričama nisam smeo na javnost. To su narodne priče, a po mome tadašnjem mišljenju, pribeležiti ih nije nikakva zasluga. Ja sam hteo da ja pričam, da ja dam i stvorim nešto svoje i da se s tim pred čitaocima javim."

Novi pokušaji originalnih priča išli su vrlo teško. Ko je poznavao Janka Veselinovića iz poslednjih godina njegova života, slabe volje, nesposobna za rad i za napor, mora se diviti onoj upornoj energiji i retkoj istrajnosti koju je bio pokazivao u prvom početku svoga književnoga rada. "Po čitave sahate sedeo sam, — priča on tonom kojem se mora verovati, — pisao, cepao i bacao, pa onda ustajao iza stola jedak i nezadovoljan. Stotinu puta manuo sam sve, zaklinjući se da više i ne pokušavam, pa pošto me pređe srditost, opet se mašam pera te radim." I fijoka njegovog stola tako se puni pripovetkama, i onim "po narodnoj bajci", i onim koje je on nazivao svojim. Ali on još nikako nema hrabrosti da ih pusti na javnost i čuje tuđ sud o njima.

Najzad, jednoga dana, odluči se da ogleda sreću. U Beogradu je tada izlazio mali socijalistički časopis Misao, čiji je urednik bio Kosta Arsenijević, samouk, nekadašnji tipografski radnik, kojega su čitanje dela Svetozara Markovića i socijalističkih brošura i druženja sa velikoškolcima stvorila novinarem. Na listu je radila cela jedna gomila velikoškolaca: Boža Vučković, Milenko Vesnić, Sima Zlatičanin, Panta Tucaković, Aleksa Stojković, pišući oštro i kritikujući bezobzirno. Janko Veselinović je tada imao socijalističkih simpatija isto onako kao što su ih u mladosti imali i druga dva krupna pripovedača srpska, Laza K. Lazarević i Milovan Đ. Glišić, kojima je, kao i Veselinoviću, od socijalizma uvek ostalo uvažavanje ruskih pisaca i ljubav za prost, seljački svet. Veselinović se osećao blizak ljudima oko Misli, držao je da oni nemaju predrasuda prema početnicima, i sa izvesnim strahopoštovanjem pošlje im svoju prvu priču: Vika na kurjaka, a lisica meso jede.4 "Oni će pročitati i oceniti savesno, pa ako i ne štampaju, bar će mi pokazati mane, koje ja možda i ne vidim."

Sa nestrpljenjem koje znaju samo oni koji su pisali, Veselinović je čekao odgovor. I taj odgovor bio je surov. U Misli, gde kao da nije bilo nikoga koji je razumevao i osećao književnost, vladale su tada rđavo shvaćene i nesrećno formulovane "antiestetičke" doktrine Černiševskoga i Pisareva. Kritičar kome je povereno da pregleda početnikovu priču išarao je sav rukopis učestanim znacima divljenja i čuđenja i primedbama ove vrste: "Izgleda da ove pripovetke nije ni bilo, već da je g. uča, sedeći u toploj sobi, sam komponovao!", "oho, sirota gramatiko!!", "sad si baš najpametnije kazao!!", "zar baš tako, učo?", i tako dalje. A urednik, sveznalac i svestručnjak kao što su vrlo često autodidakti, ovako je, sa olimpijske visine jednog uskog doktrinara, poručivao bednom seoskom učitelju: "Priča je vaša posve ništavna, i ja mogu samo da žalim vreme, koje ste proveli radeći je. Ja se čudim smelosti mladih ljudi koji pišu katkad take gluposti, da se čovek mora čuditi." Najzad, priča sam Veselinović, završio je da je cela priča književna krađa iz Glišića i Milićevića, i "da će se on potruditi da mi to i dokaže, samo ako mene đavo nadari te ja tu priču ma gde štampam".

Nije teško zamisliti kakav je utisak učinio ovakav odgovor na osetljivog mladog pisca, koji je od svojih jednomišljenika očekivao prijateljsku lepu reč i bratsku potporu. "Ubi me prosto kao maljem", priča on. Za duže vreme, čitavih nekoliko godina, ne uzima više pero u ruke da piše, i čak ni gotove rukopise ne sme da izvadi iz svoga stola. I ko zna da li bi se on ikada i javio, da ga ne stiže nevolja i da ne pritera orla zla godina?

Posle srpsko-bugarskog rata, u kome je učestvovao, Janko Veselinović osta bez službe. Zakucao je na mnoga vrata, potražio je mesta u svima mogućim strukama, ali srpska država nije imala hleba za njega. Zdrav i mlad čovek, sedeo je on skrštenih ruku u očevoj kući, crveneći što mora da zatraži koji groš da kupi duvana. U nevolji, on se seti svojih rukopisa. Jednoga dana on izvadi iz njih pripovetku pod natpisom Na prelu, i sa njom pođe u Šabac.

U Šapcu je tada izlazio jedan mali lokalni list, Šabački glasnik, koji je izdavao, uređivao i štampao Andreja Slavuj, bivši delovođa opštine šabačke. Na njegova vrata zakucao je Janko Veselinović, skromno, plašljivo, u strahu da opet ne naiđe na neprijateljski prijem koji mu je pre nekoliko godina bio ukazan u Misli. Slavuju je trebalo rukopisa za podlistak; on lepo primi učitelja bez službe, uze mu rukopis i zamoli da dođe po odgovor još istog dana. Pripovetku pregleda Vladimir Jovanović, tada već poznati pesnik i književni orakul "za Šabac i okolinu", i on dade imprimatur. Posle podne Janko Veselinović dođe po odgovor, sumnjajući i sam da će videti kakve koristi od svojih hartija. Slavuj ga dočeka ljubazno, dade mu cela tri ćesarska dukata, uglavi da će njegove pripovetke prvo štampati u podlisku, a odatle u zasebnu knjigu. Janko Veselinović tako probi led.

15. maja 1888. pojavi se prva njegova pripovetka, Na prelu, i iste godine izađe prvo kolo njegovih Slika iz seoskog života. Aristarh ondašnje srpske književne kritike pozdravi radosno mladog "novajliju" i oglasi njegove slike za "čisto, nepomućeno ogledalo seoskog života". Otpušteni seoski učitelj dođe do mesta i službe, iz Šabačkog glasnika pređe u Otadžbinu, i brzim i pobedonosnim korakom zauze jedno od prvih mesta u celoj srpskoj književnosti.


________________

1 Pravda, 1904, br. 43. Pisma sa sela. Šesto pismo.
2 Pisma iz srpske prestonice. Prvo pismo, Bosanska Vila, 1902, br. 9, str. 165.
3 Pravda. 1904, br. 57. Pisma sa sela. Osmo pismo.
4 Milorad Pavlović: Jankova prva Pripovijetka, Bosanska vila, 1906 Rr. 11—12, str. 189—190. Pisma sa sela. Deveto pismo. Pravda, 1904, Br. 92






Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #5 poslato: Decembar 15, 2010, 03:36:20 am »

**
II

U pripoveci Adamsko koleno, Janko Veselinović priča o ljudima "koji imaju srca za ceo svet; osećaju tuđe bole; plaču za tuđinom; svačija tuga u stanju je njima suzu izmamiti; oni se ne razmišljaju kad treba kome pomoći, oni daju i čine dok imaju i mogu". Od takve vrste ljudi bio je i Janko Veselinović. Ceo svet je bio za njega "boleće", svakome bližem obraćao se on sa: "dušo moja", i ono što je vladalo celim njegovim bićem, što je davalo osobito i osnovno obeležje njegovom daru i celom književnom radu, to je bila duševnost, dobrota, nežnost prema ljudima. Kao njegov Stevan u Bilo pa bitisalo, on je "imao srca za ceo svet", a kao Vilip u Ludoj Velinci uvek je mogao reći: "puna mi prsa neke ljubosti". To je bila pitomost, krotkost, pasivna slovenska dobrota koja je kod njega išla do same slabosti, i puno stvari koje je činio u životu a koje nije trebao činiti dolazile su od te njegove nemoći da kaže mušku reč: ne.

Ta ljubost, ta milost, koja se razlcvala iz njegovog slatkog srca, davala je neki naročiti ton svemu što je pisao. On, iako je izbliza posmatrao i verno opisivao seljački život, nije imao neuzbudljivost jednog strogog naturalista, koji žive ljude posmatra, ispituje, opisuje i klasifikuje kao što botaničar sređuje svoj herbarijum ili mineralog svoju zbirku minerala. Ovaj realistički pripovedač imao je toplu i meku dušu jednog idealista i sanjala, uvek gotovu da se razneži i zasuzi. Sve njegove mnogobrojne "slike iz seoskog života" zadahnute su tim istim duhom jedne raznežene, slatko melanholične poezije, one blage, tihe i umirujuće poezije sutona na selu, kada povetarac sa pokošenih livada donosi miris svežega sena, kada se nebo stane osipati zvezdama "k'o ravno polje ovcama", a iz daljine čuje se setni i čežnjivi zvuk dvojnica i oteže se pesma žetelaca koji se vraćaju sa rada.

Nije moguće čitati izvesne priče Janka Veselinovića, one iskrene i tople, pisane prvih godina, a da se čovek ne razneži i da ne oseti kako celim njegovim unutrašnjim bićem prođe struja poezije, da mu srce milostivo ne zatreperi i prelije se silnom ljubavlju prema svemu što živi. Ono nerazlučljivo i neiskazano nešto što čini intimni osnov slovenske prirode, ono što je poetsko kod naše rase i najlepše u našoj narodnoj lirici, nalazi se vrlo često i u velikoj meri u pripovetkama Janka Veselinovića.

Gotovo sve njegove priče pisane su u lepom lirskom raspoloženju. Ima ih koje sam on naziva "pesma u prozi"; takav je Slepi deda, takav je Božji sluga. On je najradije slikao dobre, krotke, slatke ljude, one koji "nemaju žuči u srcu" i koji nose "anđela u srcu". Jedna njegova zbirka nosi natpis Rajske duše, a druga Od srca srcu, i ta dva naslova mogla bi se dati gotovo svima njegovim seoskim pripovetkama. On će da zaplače nad malim, slabim, napuštenim, ucveljenim i nesrećnim. Njemu će udariti suza od radosti kada vidi dvoje mladih gde guču svoju mladu ljubav i obasjavaju svet svojom srećom. Kao Bojana u Seji, on je gotov da raširi ruke i sa suzama u očima blagoslovi ih: "Milujte se, bog vas milovao!... Milujte se, sreća vas milovala!... Grlite se, sreća vas grlila!..." On nije od onih ljudi suva oka, i ko će izbrojati suze, naročito suze radosnice, kako bi bili rekli omladinski pesnici, obilno prosute u njegovom razneženom delu!

Pričajući, on nije bio u stanju da ostane kao hladan istoričar. U sredini priče, posle kakve dirljive scene, naročito na kraju kada mu se srce razigra, on se pojavljuje, sa neposrednom apostrofom, sa sentimentalnim izlivom, i obraća se čitaocu. "Braćo, — uzvikuje on na kraju idile Devojče, — ima jedno vreme kad čoveku samo kuca srce, kad su mu i same suze — radost, kad mu zadršće grlo, kad mu se sve čini i lepše i milije nego što je... To je vreme raj, koga se docnije sećamo, ali ga tada ne osećamo, bar ne umemo da ga uživamo!... To je vreme mladost." Takav je svršetak pripovetke Deca ih izmirila: "Od radosti ne umem da pričam, kao što i niko ne ume. Reči radosti,
to su reči anđelske. Mi, smrtni, samo osetimo kadikad slast njihovu." Takav je najzad ekstatičan kraj Bogatih sirotana: "Oh! ... što ne umem govoriti božanskim jezikom!"

Čovek sa takvim raspoloženjem morao je pisati idile i ekloge. Njegova priroda je bila u osnovu optimistička i njegovi drugovi iz Zvezde imali su prilike čuti koliko se ljutio kad je jedan mlad saradnik naveo jednu gorku reč Šopenhauerove filozofije. "Dobar je bog!" ponavljaju sve njegove ličnosti. Njegove pripovetke gotovo redovno dobro se svršavaju, svadbama, gruvanjem iz pušaka, rađanjem zdrave i lepe dece, suzama od radosti, i punim, iz dubine grudi: "o hvala ti, Gospode!" Retka je priča kao što je Svirač, sa neveselim svršetkom i sa gorkom filozofijom: "Dva točka iz blata, dva u blato". Ako se desi kakva nesreća i pomuti vedro nebo, to je za trenutak, da nabrzo nestane, da se ucveljeni uteše, rastuženi nasmeju, i da u svem sjaju opet zablista sreća. Iza kiše sunce zove se jedna njegova pripovetka, a mnogo ih je drugih koje bi taj isti naslov slobodno mogle poneti.

Selo koje on slika odjekuje od pesama. Život u njemu prolazi u veselom radu, u selima, prelima, slavama, preslavama, prosidbama, svadbama, krštenjima, naročito u ašikovanju, svuda, na svakom koraku, u svakom trenutku. Ječi ljubavna pesma iz zdravih momačkih grudi, ili iz belog grla devojačkog, trese se kolo išarano kršnim keviljima, kardama i jaranima, zveče niske talira i dukata na nabreknutim prsima devojačkim. Većim delom Veselinović priča ono što njegov učenik Milorad Petrović peva u svojim ljupkim Seljančicama:

Jesen stiže, dunjo moja,
jesen rana!
Od jeseni do jeseni,
sve se selo već iženi,
dušo moja, beži meni.
Ne varaj jarana!

Arkadijski pastiri! Bukolički život! Teokritovska idila! Ona, uvek "zdrava ka' od brega odvaljena", "ka' tresak", "da je pojedeš ka' jabuku", "uzeo bi je čovek da mu dom ukrasi". On, "đido", "sam ribić", momčina "kao grm", "ka' da je rastao po kišnoj godini". Na prelu, ili u kakvom zabranu, ili na livadi, dok "jaganjčići se igraju", "slavlje priželjkuje" i golubovi se ljube na gustom grabu, njih dvoje dogovoriće se da se paze, da stoje. I onda "malen je svet, a prsa su tesna". I ta će ljubav ići svojim normalnim tokom. On će kazati starijoj snaji, snaja nani, nana babu ili đedu. I kada se njive srede i uveliko "zajeseni", poći će se na proševinu. I onda svadba, na kojoj će se ljudi ponapijati, a žene potući; posle nekoliko meseci srećna mlada će jednoga dana pocrveneti, vrisnuti i povesti se, na vreme roditi muško čedo. I onda će se opet proliti suze i rakija.

Tako je opšte pravilo. Ređi je slučaj da se između dvoje mladih ispreče zavade seoskih Montegija i Kapuleta oko kmetovske palice ili brazde zemlje. Je li potrebno pominjati kako je pisac uvek na strani jarana i jaranice? On se drži narodne mudrosti: "Kad devojačka suza kane, tri aršina u zemlju propane". On zna šta je sevap: "Ja sevapnije bi i' bilo sastaviti nego crkvu sazidati!" Vrlo retko, kao u Ašikovom grobu, zločina tvrdoglavost roditelja završava idilu onako kako je Šekspir učinio sa svojim tragičnim ljubavnicima. Gotovo redovno, pisac će naći načina da ublaži, umilostivi roditelje, da ih izmiri kojim bilo pozorišnim načinom, i onda će se svi stati grliti: "onda se pilo, i pevalo, i pucalo tri dana". I kada se rodi muško čedo, oba dede će se napiti i podetinjiti od sreće i radosti.

Janko Veselinović je voleo da pokaže kakvih rajskih duša i bogatih sirotana ima na selu, koliko dvonožac može biti srećan, i kako se najzad sve u svetu lepo svršuje. Niko nije tako toplo kao on pevao seoska ljubovanja, kako bi rekli naši Hercegovci; niko nije tako jako osećao i kazivao ono što je Viktor Igo nazivao le geste auguste du semeur, plodan rad ratarov, kućenje kuće i stvaranje porodice. Koliko lepih i blagorodnih osećanja, ljubavi, duševne kreposti, anđelske odanosti i svetiteljskog samoodricanja kod svega toga seoskoga sveta! I koliko, najzad, taj gotovo bezuslovni optimizam, te ružičaste idealizacije, svojim idiličnim, prazničnim vidom podsećaju na kakvu staru lepu utopiju, na "novele ni sa koje strane" onoga modernog engleskog pisca!



Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #6 poslato: Decembar 15, 2010, 03:36:54 am »

**
III

Janko Veselinović pisao je pripovedaka vojničkih beogradskih, istorijskih, ali glavni, najbolji i najvažniji deo njegova rada, to su njegove Slike iz seoskog života. Seoski život bio je za njega neiscrpan izvor, i on je jednom prilikom pisao: "Imao bih šta pisati i da imam dvadeset ruku na raspoloženju, jer ja gledam život, i život daje vazda materijala, interesantnog materijala kao i sam što je. Svaki je čovek roman. I onaj u ritici, kao i onaj u crnom kaputu, ima svoje vedre i mutne dane, svoje radosti i žalosti. Treba samo ljubavi prema svemu što gledaš, pa ćeš lako sve razumeti, a kad neku stvar razumeš, onda o njoj možeš i pisati i govoriti."1

I sa tom svojom obilnom "ljubavlju prema svemu što gleda", on je osećao poeziju i zanimljivost po izgledu prozaičnog i jednolikog života seoskog, i stavio je sebi u dužnost da opiše život, rad, radosti i žalosti seljačke.

On je bio seoski pripovedač, i kao takav i ostaće u srpskoj književnosti. Nijedan od naših mnogobrojnih seoskih pripovedača nije tako dugo živeo u selu i tako se srodio sa njime kao on. Rođen na selu, u seoskoj svešteničkoj porodici, on je odrastao među seljacima, proveo najbolje godine među njima, i u neverovatnoj meri im se približio. U svojim Pismima sa sela on to sam opisuje: "U svakoj mogućnoj prilici ja sam se umeo naći sa seljacima, i oni su me voleli bez ikakva druga interesa nego samo mene radi — isto kao i ja njih. Ja sam s mladićima i devojkama išao po prelima, a sa starijima sam se nalazio kod sudnice, kod mehane, na slavi, na svadbi, na daći. Bio sam im iskren, pa i oni meni: ništa se od mene nije krilo, kao što i ja ne imadoh šta od njih kriti. Brzo smo uvideli da su nam interesi jedni i isti, i onda nesta i one najmanje brazdice što je delila "gospodina" učitelja od seljaka. Ja bejah njihov "uča"; stari ljudi zvahu me prosto imenom bez ikakve titule. Mene je zaneo taj život toliko, da sam i sam počeo njime živeti."2

Kao mlad seoski učitelj, on je drugovao sa seljačkim momcima, išao sa njima po prelima i ljuštidbama, pevao i ašikovao, imao svoje karde i jaranice, i najzad se na selu sasvim seoski i oženio, jednom lepom i mladom seljankom, sa kojom su ga devojke na prelima ispevale.3 Dugo vreme, čak docnije i u varoši, on je nosio seosko odelo, i ko se ne seća one njegove lepe fotografije gde se slikao u spretnom i ukusnom mačvanskom odelu? Kada je otišao u Šabac i Beograd, on nije prekidao veze sa selom, gde mu je porodica ostala, i gledao je da bar krsno ime provede sa seoskim prijateljima, susedima i drugovima iz mladosti. Poslednje dane života proveo je u selu, i umro je u sredini ljudi čije je radosti celoga živoga pričao i čiji je pesnik bio.

Jer, to je prava reč: on je bio pesnik sela, ili još tačnije: pesnik bogatog mačvanskog sela iz cvetnog doba starih zadruga. On je voleo Mačvu sinovljom nežnošću. On je imao vrlo mnogo uskoga lokalnoga patriotizma, i voleo katkada da se podsmehne i nipodaštava ostale naše krajeve. U Hajduk-Stanku govori on o "bogatoj curi" Mačvi: "Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu... A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, on je nikada ne zaboravlja." I odista, on svoju Mačvu nikada nije zaboravljao, sa malim izuzetkom sve se njegove pripovetke dešavaju u toj pitomoj i ravnoj Mačvi. Mačvanskim seljacima on je pridavao otmenosti i vrlina kakve se retko nalaze kod ostalih smrtnih. "Car na svome prestolu, — veli on u pripoveci Deca ih izmirila, — nema toliko dostojanstva, koliko ga ima jedan mačvanski domaćin u svojoj kući. Car nema toliko samosvesti o svom položaju, koliko ovaj o svome, ni toliko ponosa, koliko ovaj."

I ono što je on naročito voleo i slikao, to je bila srećna i zadovoljna Mačva iz doba pre 1876. godine, pre ona tri rata i ekonomskih kriza, koje su narodni život iz temelja poljuljale. "Sve do prvog rata..., — priča Veselinović u Birovu, — živelo se po našim selima kako se samo poželeti može. Bogate njive donosiše bogata ploda. Gde baciš zrno donese obilje. Dacije male, pa svaka kućica masna. Ej, baš se lepo živelo!" To je doba starih zadruga, koje su se i danas u Mačvi više zadržale no u ostalim krajevima Srbije. Velike i razgranate porodice imale su silno dobro i mal, i to sve "u komuni"; zemlja je bila masna i plodna, šume česte "da se guja za rep ne ne može izvući", ćemeri su bili puni žutih dukata, ovce su bile u čoporima, goveda u krdima, košnicama se nije broj znao. Narod u zadruzi bio je radan i naravan, svaki je znao svoje mesto i posao, radio ga sa pesmom i zadovoljstvom, i u celoj kući vladala je uvek božićna radost. Budno oko domaćinovo upravljalo je tom trudoljubivom košnicom, a pošteni domaćini, prvi ljudi, areopag sela, vodili su poslove seoske. To je doba najtešnje porodične i seoske organizacije, kolektivnoga duha, patrijarhalnoga morala, samoodricanja, poslušnosti, duševnosti, pobratimstva, pozajmica, moba, celog onoga čvrsto organizovanog moralnog i ekonomskog života na selu, pomoću kojega je naša rasa mogla da prođe kroz vekovna stradanja i opasnosti i da sačeka doba narodnog oslobođenja.

Veselinović je znao i voleo taj patrijarhalni, zadružni život, ukočio svoj pogled na njemu, gotovo samo o njemu pisao i uzdisao, i do same svoje smrti sačuvao nostalgiju toga starog, poštenog, zadružnog mačvanskog sela. Puno njegovih pripovedaka nisu ništa drugo do veličanje zadružnog života i rajskih duša koje su njime živele, isticanje junaka i junakinja patrijarhalnoga morala. Njegov veliki i lepi roman Seljanka nije ništa drugo do ep zadruge. I kada je taj roman 1891. izišao u francuskom prevodu u La Revue britannique francuski naučenjak T. Funk-Brentano uzeo ga je kao dragocen dokumenat za poznavanje intimnoga života balkanskih Slovena, i na osnovu njega, u svojoj studiji Evropa i Balkansko poluostrvo, ocrtao stare forme našeg narodnog života.4

Veliki broj Veselinovićevih pripovedaka opisuje borbu između tog zadružnog života, "starinskoga reda", i novoga "vakta", razornog i individualističkog, gde "svaka kuka sebi vuče". Takva je priča Braća, takva je Otac i sinovi. U Braći, Marko i Marinko, koji su kao prava braća živeli u punoj i složnoj zadruzi, znanoj i poštovanoj još od starina, hoće da se dele, jer je ženski bes zapalio kuću i hoće da je rasturi. Marko, starešina zadruge, koji čuva amanet starih: da se nikad i ni po koju cenu ne dele, u trenutku kada je deoba počela, dodaje bratu pištolj: "Udri! Ako me preživiš — živi; a ako te preživim — ubiću se!... Kad ne mogu lepim rečima, onda oružjem moram čuvati amanet". Takva scena ne može da bude bez efekta: zavađena braća padaju jedan drugom u naručje, suze se liju, ukućani se grle i ljube, popa se moli bogu, "a gospod okom svojim, suncem jarkim, blagosilja slogu među braćom." Gotovo isto to u docnijoj priči Otac i sinovi. Opet stara i uzorna zadruga zbog ženskih ćudi dolazi do same deobe. I u samome času kada je trebalo da se imanje deli na zavađenoga oca i dobre sinove, sličnim pozorišnim efektom kao u Braći, dolazi se do mira, zadruga ostaje, svi se grle, ljube i plaču: "E, pa da je kamen, proplakao bi." Isto to priča i u svojem petom Pismu sa sela, štampanom u Novoj iskri, gde se hvali kako je i sam često uspeo da pomiri "zavađene rođake" i očuva zadrugu.

U svim, pa i u prvim pripovetkama Janka M. Veselinovića vidi se da je taj idealni i idilični zadružni život izložen velikim opasnostima koje se približuju, da stari dub već crv podgriza i da se vedro nebo muti. U Čiča-Peri, starac, mačvanski kralj Lir, gorko se žali na novi "vakat", koji sve menja i ruši i koji on ne može da razume. U Popu i deliji ista reč žalbe: "Današnji se svet izopačio, pa se prosebičio: sve živo samo sebi grabi." U Malome Stojanu već se vidi naličje seoskoga života: prljava i strašna beda na selu, teška borba za komad nasušnoga hleba. Janko Veselinović nije mogao toliko zatvoriti oči da ne vidi one svirepe seljačke borbe oko komada zemlje koji je promenio "sedamdeset i sedam samih Radovana". On je stao nazirati selo inokoštine i započete pauperizacije, selo tapija, obligacija, menica, parnica, egzekucija, kocke, dostava, pobačaja, kupovanja glasova, selo razriveno, potreseno u svome osnovu, uzmućeno i preokrenuto, kakvog su ga učinili: obavezna vojna služba, zelenaši, mehane, veliki nameti i ugnjetavanja vlasti, koja za trideset godina kao da nije imala druga zadatka no da sistematski osiromašava i tuca u glavu tu zdravu i ponositu rasu seljačku. Već u Seljanci, gde se tako simpatično slika staro selo sa starim vrlinama, javljaju se crni oblaci i tipovi koji kazuju da se život i ljudi menjaju. Idealist i optimist Janko Veselinović sa teškim srcem to je zapazio, i, kao izvinjujući se pred drugima i pred samim sobom, pisao je: "Ja sam Srbin, i ništa ne bih voleo nego da pričam samo mile i lepe događaje iz života moga naroda — ali, kada sam uzeo pero, ne vredi mi lagati. Ja moram izneti podjednako i dobro i zlo."

Što je Veselinović bio mlađi, to je vedrije gledao selo i ružičastije ga slikao. Što je više zalazio u život, ukoliko je iluzije gubio i iskustva tekao, utoliko su mu se oči otvarale, i on se približavao stvarnosti, video selo onakvo kakvo se stvara i počinjao realistički pisati o onom o čemu je ranije pisao samo kao pesnik i idealist. Seljanka ima dva pandana. Prvi, raniji, gde se opisuje preimućstvo, poezija seoskoga života, virtus rustica, i gde se slavi patrijarhalni seljak, radan, čestiti, savršen. Drugi je pandan započeti i na žalost nedovršeni roman Seljak.

Janko Veselinović tu je uočio i pokušao da predstavi onu nepomirljivu protivnost koja postoji između starog zadružnog i patrijarhalnog života seoskog i rušilaca njegovih: birokratske države i kasarne. Selo, poštena i uređena zadružna kuća, poslalo je iz svoje zdrave i moralne sredine čestitog, poslušnog, naravnog mladića. Kasarna mu je dala kaplarske zvezdice, ali ga je naučila neradu, lakom hlebu, surovosti i razvratu, i on se vratio u selo da ništa ne radi, da zapoveda i lako živi, da se vrzma oko mehana, seljačkih vajata i policijskih kancelarija, da postane jedan od one strašne "gospode seljaka", koji su izgubili svaku vrlinu seljačke duše i dobili sve mane varoške, koji će svojim neradom i razvratom, kao kakav mikrob, trovati život seoski, iz kojih su se, u skoroj prošlosti, pravili regenti-predsednici, poslanici na policijskim skupštinama i izaslanici u deputacijama za čestitanja ukidanja ustava. Veselinović je to video i stao kazivati, i šteta je samo što se roman sveo ceo na psihološko razmatranje i opažanje kako kasarna truje zdravu seljačku dušu, i ceo se roman prekinuo onde gde je postajao najzanimljiviji i najvažniji: kada se gospodin seljak vratio doma i otpočeo svoj kobni i razorni uticaj na celo selo.

Nije samo u Seljaku Veselinović kazao svoje mišljenje i utisak o novome selu, koje se tako silno razlikovalo od onoga što ga je on ranije slikao. U Pismima sa sela, onim drugim, pisanim na nekoliko meseca pred smrt, i iz rodnoga mesta gde se povukao da umre, on je kazivao svoje utiske, sa iskustvom čoveka koji je živeo i kojega je život naučio da vidi, sa potmulim nezadovoljstvom samoobmanutog idealista i sa razdraženošću bolesnika čiji su dani izbrojani. I kakvim drugim očima gledao je on svoje stare poznanike: rajske duše i bogate sirotane!

Ljudi su u poslu, — piše on, — ovo radno doba, pa nemam s, kim ni da razgovaram; a kad se s kim sretnem i povedem reč, ono sve budi Bog s nama! Samo se tuže i kaju!... Ne prznajem više svoga seljaka. Drukčije me gleda, drukčije razgovara sa mnom. Da li sam se baš toliko udaljio od njega ili se on izmenio? Biće da je i jedno i drugo.5

I on se pita: otkuda, zašto sve to, čemu to vodi ? Odgovor mu daje "čestiti starac", čiča-Stojan, koji zapeva "kao Jeremija nad razvalinama Jerusalima", i govori mu stvari koje on dobrim delom odobrava.

Ko ti danas sluša savete? Danas te ni deca ne slušaju... Pa je to sve postalo samovoljno i sebično i samo o sebi misli... Nema tu više ni oca, ni matere, ni brata, ni druga; niko tu više nikoga ne voli; niko ni za koga ne mari... De! Sastavi mi danas zadrugu. Daj mi dva čoveka da zajedno kakav posao rade... Nema, nema toga više! Mi smo izleteli iz svoga kola, a u drugo nismo ušli, i zato smo sirotinja, ubita sirotinja... Znaš šta smo mi danas? Jesi li video katkad ždralove u letu? Poređaju se lepo: vođ napred, pa za njim dvojica, pa za ovima trojica, pa za njima drugi — čitavo jato ... lete, lete, preleću brda i planine, sela i gradove, lete bez odmorka. Dok već nešto bude pa se onaj vođ smete, i onda nastane lom: neko ide napred, neko natrag, neko ustranu, naleću jedan na drugoga, biju se krilima i kljunovima... digne se piska — duga u nebo. Ništa jadnije nisi video. To smo mi, pometeni...

Starac, kao i pripovedač, gorko se žali na individualističko doba koje nastaje i tuži za zadrugom koja se u nepovrat gubi:

Ja pamtim dane mladosti i sreće, i dobra. Znala mi se kuća, znao mi se posao, znao mi se starešina, znao sam šta sam mu dužan, a nisam brinuo o njegovom dugu. U selu mi se znao kmet, u srezu kapetan, u okrugu načelnik. Svaki je znao i vršio svoj posao. Naše selo nije imalo zidanih kuća, ali je pod onom šindrom bilo puno radenih ručica. Naša je Mačva bila puna lisnatih lugova; njeni drumovi behu zasađeni pitomim voćkama; njena se polja orila pesmom u vreme rada... To nije bio san, ja sam tim životom živeo i otac mi je ostavio da i ja mojoj deci ostavim! A ja, šta im ja ostavljam?... Ostavljam im rasturenu zadrugu; ostavljam im izorana, gola polja, nema hlada da se pod njime ruča; ostavljam ih pozavađene i rasturene; pričao sam im o mojim srećnim danima i dobru, a ostavljam ih gole, bose i raspojase, pune želja, a ničega da želje zadovolje.

Ima u ovim rečima i staračkog vajkanja, i lične gorčine, i literature, i ideja Seljačke sloge, ali isto tako ima mnogo i žalosne istine. Čiča-Stojan govori ono što se kod nas još oko 1870. godine počelo govoriti i što Janko Veselinović, poeta zadruge i vedri pisac seoskih idila i ekloga, sve do pred samu smrt svoju nije hteo, ili nije mogao da vidi. I ta njegova gorka i tužna Pisma sa sela mogu lako da budu javno oporicanje idiličnih Slika iz seoskog života.


________________

1 Pisma sa sela. Pasmo četvrto. Nova iskra, 1902, br. 1, str. 11—12.
2 Pravda, 1904, br. 43. Pismo šesto.
3 Drag. Đ. Tufegaić: Crtica iz Jankove ljubavi, Bosanska vila, 1906, 8r. 11—12, str. 177.
4 Nikola S. Petrović: Janko Veselinović u francuskoj književnosti. Bosanska vila. 1906, br. 11—12, str. 190.
5 Pravda, 1904, br. 1, Pisma sa sela. Prvo pismo.



Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #7 poslato: Decembar 15, 2010, 03:37:26 am »

**
IV

Jedan naš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poređenje nije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu dušu kao retko ko, obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodne umotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivao narodni život i iznosio narodnu dušu.

I možda ni na jednoga našega pisca, sem na Stjepana Mitrova Ljubišu, narodne umotvorine nisu imale tolikoga uticaja kao na Janka Veselinovića. Retko je ko znao toliko i tako narodne pesme i priče, i ko se ne seća Veselinovića od pre deset-petnaest godina, kada je na koncertima uz gusle pevao narodne pesme? Mačvanske pesme koje je on uneo u Đidu stekle su brzu i veliku popularnost i prešle granice ne samo Srbije no i zemalja gde Srbi žive. On je uredio i izdao, 1895, jednu zbirku narodnih pesama, Sevdalinke, "narodne biser-pesme".

Sam Veselinović je pričao od kolikog je uticaja bila narodna umetnost na razvoj njegovoga pripovedačkoga rada, i kako je počeo pisati ugledajući se na narodnu priču, prepričavajući njene fabule, starajući se da što vernije pogodi njen ton i jezik. Prve svoje pripovetke napisao je po kazivanju jedne proste i uzvišene seljanke, baba-Bojane, "jednog od onih retkih ženskih tipova koji iščezavaju", koja je za njega bila ono što je dojkinja Arina Rodinovna bila za Puškina, i čije je vrline i moralnu veličinu on opevao na svakoj stranici Seljanke. "Išao sam joj i dolazila mi je. Ona me je sa selom najviše poznala. Njene priče nikad zaboraviti neću; ta njima i danas živim!" Pišući prve svoje pripovetke, on se trudio da to bude kako narod čini, onako kako je čuo iz usta baba-Bojane. "Po sto puta izgovorim rečenicu; hteo bih da mi zazvoni u ušima onako kao kad je baba-Bojana kaže... Pred očima mi se stvori baba-Bojana, i ja čuh opet njenu prozu." I kada mu to nije polazilo za rukom, tada je gledao da kao fonograf ponavlja ono što je čuo od naroda. "Ja sam onda sedao ponovo i sve narodne priče koje bih čuo, radio, trudeći se da podražavam jeziku. Time sam najviše koristio sebi, jer sam se postupno privikavao jeziku narodnom i privikavao svoje pero da piše."

I taj pripovedač, tako brižljivo izučen u narodnoj školi, ostavio je za sobom pripovedaka koje nisu ništa drugo do prepričavanja lepih i poetskih narodnih legendi. Večnost je "narodna bajka", i u njoj pisac veli: "Topla je ruka stare bake, slatka su sećanja na detinjstvo kad su nas ovakvim lepim pričama uspavljivali." Isto tako "po narodnoj bajci" izrađene su pripovetke: Proroci posle Hrista, Tuđi sluga. Kako je postao kaišarluk pisan je "po narodnoj priči", a Sna i Iza kiše sunce — "po narodnoj pesmi". Ašikov grob je isto tako jedna poetska narodna legenda. Način pripovedanja u pripovetkama Janka Veselinovića gotovo je isti kao i u narodnim pripovetkama. Koliko je njegovih pripovedaka koje počinju tipskim frazama naših narodnih pripovedaka: "Bili, tako, starac i baba..." (Dobričine), "Bila tako jedna velika zadruga" (Suđenica), "Bila tako dva suseda" (Večnost). Sve pripovetke njegove prošarane su narodnim pesmama, onim kojima se natpeva na selima i priželjkuje u lugovima, pesmama sa mobe i sa svadbe, poskočicama u kolu i naricaljkama nad mrtvacima. Vrlo veliki broj njegovih priča ima i etnografsku vrednost, onim dragocenim opisima materijalnog narodnog života, podacima o narodnim običajima i verovanjima. U tome pogledu, Seljanka, koja verno i opširno opisuje život jedne žene na selu od udaje pa do groba, od iste je takve vrednosti za srpskog etnografa od koje su Život i običaji naroda srpskog od Vuka Karadžića i Život Srba seljaka od Milana Ć. Milićevića.

To obilje narodnog elementa, taj osobiti narodni duh, to verno slikanje narodnoga života, to prenošenje života u knjige, jeste ono što valja u seoskim pripovetkama Janka Veselinovića. Neke velike i složene umetnosti i nema kod njega. On je prikazivao zgode i trenutke iz života na selu, prave slike iz seoskog života, obične događaje iz kojih se sastoji običan život, i to prosto, neposredno, jednostavno, bez mnogo radnje i intrige, bez mnogo kićenja i razvijanja, sa lepom prostotom narodnih pripovedaka. Seoski život uopšte i nije obilan i raznostran, seljačka duša nije ni složena ni bogata, i on nije ni imao mogućnosti da pravi kakve veće i dublje analize i studije. Docnije, kada je ostavio selo i upoznao se sa velikim ruskim piscima, pokušao je da njihov psihološki metod prenese na svoje mačvanske seljake, i tada je pisao dela kao Punicu i Svekrvu, pretenciozno psihološka, puna digresija i izlišnih epizoda, i koja su od svojih ruskih uzora sačuvala jedino razvučenost. On se odlikovao samo u prostim slikama seoskoga života. Najbolje njegove pripovetke su proste scene, i ono što u njima valja, to je baš ta spontana, neusiljena i skladna prostota, to odsustvo svakih književnih pretenzija. Te se pripovetke dopadaju ne svojom spoljašnošću, ukrasima i literaturom, no onim osnovnim tonom nežnosti i topline, nečim sugestivnim što bi se piščevim jezikom dalo nazvati: od srca srcu.

Od interesa je da je kod Veselinovića, kao i u narodnoj poeziji, kao i kod primitivnih književnosti, osećanje prirode slabo razvijeno, i ukoliko i oseća prirodu, on nema veliku gamu osećaja, ni bogat rečnik da iskaže to osećanje. Izgleda da su samo složenije duše i kulturom razvijeni duhovi u stanju da silno osete čar prirode i da jakim rečima i neizgladljivim potezima kažu njenu lepotu i utiske. Kod Veselinovića, osećanje prirode je nešto oskudno i površno, opis je gotovo uvek vrlo opšti, bez mnogo boje i jačine.

Obično, to je nekoliko reči, koliko oznaka za scenariju gde se radnja dešava. Tako u Seji: "Lepa jesenja noć bez mesečine. Na nebu svetlucahu zvezde. Tišina vladaše svuda. Ni psa, ni petla, ni ptice da se javi." U Krivokletniku: "Noć blaga, tija, bez vetrića. Zvezde trepte, a iz mirnog Mladenovog dimnjaka diže se dim pravo u nebo." Relativno boljim Veselinovićevim opisom može se nazvati u pripoveci Odbegla onaj nešto malo prostraniji opis: "Sunce zalažaše. Horizont beše crven, kao da je sav u vatri. Na nebu ne beše nijednog oblaka; iz bašta dolažaše miris od zrelih bresaka i drugog voća; ptice preletahu u jatima, tražeći sebi konaka; kokoške skakahu na sedalo."

Još ti opšti površni i oskudni opisi mnogo su bolji od onih knjiških i lažno "pojetskih", od onih pohabanih fraza sentimentalne literature, kakvi se katkada nalaze u Janka Veselinovića, naročito u njegovim poznijim radovima. Reklo bi se da je ovaj opis u Ašikovu grobu izvađen iz najslabije novele Bogoboja Atanackovića ili Milorada P. Šapčanina: "Kroz zorino rumenilo tek se ukazaše prvi zraci jarkoga sunca... Gledao sam zelene bregove, suncem obasjane, pa su mi izgledali lepi, lepši nego ikad dotle... Lako je koračala moja noga; burno je lupalo moje srce; a oko je suzilo od radosti, gledajući onu sjajnu rosu, suncem podasjanu, kako treperi po zelenoj travi."

Retki su kod Veselinovića puni, živi opisi, u kojima se vidi snažno osećanje prirode i gde se daje utisak stvarnosti. U mnogobrojnim njegovim pripovetkama, koje se sve dešavaju pod vedrim nebom, u punoj prirodi, vrlo ih je malo koji se daju istaći. Takav je, na primer, onaj vrlo lep opis u Punici, prava živa slika: "Nastao beše onaj opojni večernji život seoski. Vazduh je mirisao na zrele breskve i suve šljive; pesma devojačka razlegala se otud iz male; lavež pasa orio se sa sviju strana; s drugog kraja sela jecao je zvuk dvojnica; njima u presret iđahu klokoćući puna neka kola; iz otvorenih domova čuo se razgovor čeljadi, okupljene oko ognjišta na kome je buktala velika vatra." Naročito se sa zadovoljstvom daje istaći onaj realistično detaljni opis prave stepske žege u Gradu, kudikamo bolji no poznati opis letnje žege u početku Lazarevićeve pripovetke U dobri čas hajduci, koji utoliko izgleda lepši i jači što je bezmalo usamljen u celoj prozi Veselinovićevoj:

Vrućina i omorina... Nigde cvrkuta, nigde vetrića. Pogdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve; psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad im muva na njušku padne... I živina poskapa. Guščići polegali po bari; kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču... I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se njihne... Da bog sačuva!... Sve igra pred očima; i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubije boje...

Ceo taj opis neobično je tačan i od utiska, ali on je usamljen i izuzetan. Veselinović je osećao svoju slabost u opisu i sam je pričao koliku su mu muku zadavali opisi u početku njegova književna rada: "Počnem, recimo, opisivati zimsku noć. Čujem vetar kako huji i jauče; osetim kako probija kroz moje lako ruvo i počne me obuzimati laka drhtavica: vetar me šiba po licu i čini mi se da mi snežno paperje pada na trepavice i topi se na mojim obrazima... I onda pišem, pišem... evo to stavljam na hartiju... I kad pročitam — nisam zadovoljan! To je prosto pribeleška, ali to nije ono što ja hoću, nije slika."

Reč je vrlo tačna! Veselinović je imao i invencije, i mašte, i osećanja, ali kada je trebalo da im da materijalnoga izraza, da ocrta i opiše, pero ga je izneveravalo, i mesto slike od utiska on je davao prostu i suvu pribelešku. U trenucima kada je trebalo širokih, moćnih i impresivnih opisa, on je, kao u pripoveci Odbegla, nemoćno i emfatično uzvikivao: "Šta će ovo pero? — Ja ga bacam!... Ono nije u stanju iskazati ono što nastade... Koje će pero opisati i stoti deo jedne radosti ili žalosti?... Zato ga bacam!"

U naknadu za to, Veselinović je majstorski vladao srpskim jezikom, znao ga prekrasno i rukovao njime okretno, vešto kao malo koji od pisaca njegova vremena. Rođen u kraju Srbije koji se sučeljava sa Bosnom i gde je stanovništvo najvećim delom bosanskoga porekla, gde se lepo, melodično i slatko govori srpski, on je još u kući imao prilike da nauči jezik i da zavlada njime onako kao Stjepan Mitrov Ljubiša. Kao što je bio ponosit svojim mačvanskim poreklom, on je tako isticao mačvanski govor, hvalio ga mimo ostale, mislio i tvrdio da se samo tu govori srpski kao što treba. I ne samo da je raspolagao bogatim rečnikom, da je znao masu seljačkih reči, ponavljajući isuviše neke od njih, kao ono njegovo "zorli" i "prezalogajiti". Nijedan naš seoski pripovedač nije tako znao narodnu sintaksu, i nigde se bolje no kod njega ne vidi epska boja, gipkost, jasnost i vedrina našeg narodnog jezika. Seljački govor kod njega je savršen, tako veran kao da je fonografski hvatan, i ako bi se ta prosta i uočljiva stvar morala dokazivati, trebalo bi navesti gotovo sve njegove seoske pripovetke. Katkad samo u taj njegov lepi i čisti narodni govor zalutao je kakav ružan novinarski izraz, koji je utoliko više vređao što je više štrčao. I zato se neprijatno sretaju u toj čistoj, prirodnoj i skladnoj prozi rečenice ovakve vrste i ukusa: "ovaj mladić bio je živi protest za njega" (Krivokletnik); "gledao je u bujni žar očiju Brankovih" (Večnost); "spava devojče uspavano prvom ljubavlju" (Devojče); "ljubav i dužnost, te dve najveće svetinje čovečanstva, behu pitanja koja ona moraše da reši" (Odbegla); "k'o da je bomba pala među njih" (Kumova kletva); "misao o oslobođenju podjarmljene braće i ujedinjenju sazrevala je lagano" (Birov).

Kako su opisi retki i oskudni kod Janka Veselinovića, to su njegove pripovetke sastavljene iz epskoga pričanja i čestih i velikih dijaloga. Dijalog je kod njega čudesno tačan i prirodan, i daje pun utisak razgovora živih ljudi. Ali, kod Veselinovića je to često prelazilo u manir, i ko se ne seća onoga njegovoga neizbežnoga: "ko, zar ja ? — ti, jest ti!" Kada je stao pisati za honorar, i kada mu se stalo plaćati po dužini, on je radio ono isto u čemu se mnogo pre njega odlikovao Aleksandar Dima-Otac: dijalog se razbijao u kratke rečenice i reči, upade, ponavljanja i uzvike. Tako je ovo u Baba-Stanici i Baba-Stanojci:

— Ko ? ... Ko ? ... Ko poludeo ? ...
— Pa ti!... Šta ti je ? ...
— Zar ja?!...
— Ti!... Ti!...
— Ama, zar ja?!

...Ali takve stvari ne spadaju u književnost no u knjižarski posao. I tragedija cele književne karijere Janka Veselinovića sastoji se u tome prelaženju iz književnosti u književnu industriju.



Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #8 poslato: Decembar 15, 2010, 03:37:55 am »

**
V

Istorija književne karijere Janka Veselinovića žalosno je poučna.

Kada je odmah, pošto je objavio prve radove, došao nagao i veliki uspeh, mladi i već slavni učitelj nije hteo više ostati u selu. Već 1888. godine dolazi u Šabac, a malo zatim u Beograd. On napušta selo gde se rodio i odrastao, sa kojim se bio srodio i čiji je život pevao. On se razdvaja od zemlje, od seljaka, od neposrednog i oživljujućeg dodira sa selom, od zdrave i prirodne sredine, od svežih, neposrednih osećaja koji su se uvek obnavljali, od utisaka koji su mu stvarali naročito raspoloženje u kojem je tako neposredno osećao i izražavao seoski život. On nije video da ostavljati selo znači podsecati krila svojoj umetnosti. I tako se biljka iščupala iz zemlje i prenela u varošku staklenu baštu. On je tako postao ono što Moris Bares naziva: iz korena istrgnut.

Tako je on sa mačvanskih livada upao u pometeni, razbijeni Beograd" od pre petnaestak godina, u zagušljive i sumnjive "literarne" kavane i krčme devedesetih godina, gde se mnogo ćaskalo o literaturi, ali još više pilo, gde se talenat jednog pisca merio starim, preživelim romantičarskim merilom: preziranjem "filistara", vođenjem praznog, besmislenog, tupog, nedostojnog, takozvanog "boemskog" života, gde se pisalo nadohvat, za što lakšu i bržu zaradu, i gde se u noćničkom životu i stalnom alkoholiziranju trošila ne samo slaba književna zarada no i talenat i, što je najgore, zdravlje. Čudan je bio taj Parnas naših pisaca pre petnaest godina u Beogradu! Brzak, koji je tada prolazio kao čovek od duha, sedeo je na prestolu kao Bahus, kasirke su bile muze, šljivovica nektar, a u pozadini, kao hor, bili su đaci koji su napustili školu i "facirani glumci" iz putujućih društava, kako priča Stevan Sremac, "koji se posle raspuštene družine obično u "Dardanele" sruče i zaglave kao u kakav levak."

Janko Veselinović, druževna i vesela temperamenta, dobar pevač i veseljak, zapao je u te krugove. I slava koja je brzo došla i taj tupi život koji je njemu izgledao literatorski i "pojetski", učinili su da je on nabrzo izgubio onu lepu duševnu vedrinu i duhovnu ravnotežu, u kojoj je pisao svoje prve pripovetke, istinsko poljsko cveće, izniklo i izraslo u čistom zraku seoskom i pod punim suncem prolećnim. U takvom životu nije moglo biti reči o pravom radu i stvarnom razvijanju, i ne može se a da se ne nasmeje kada Veselinović u jednoj pripoveci iz toga vremena piše: "Bejah se vratio iz Beograda kući, da se odmorim od teškog umnog naprezanja..." I u tim kratkovremenim vraćanjima k selu, on je osećao kako se osvežava i vedri. "Ne možeš pojmiti, — pisao je on, — koliko to silno utiče na me: ta ja se pod uticajem ovoga života menjam; osećam neki preporođaj u duši, u mislima; lakše mi je; krepčiji sam; ne vređaju me i ne uzbuđuju sitnice; sad se slatko smejem kao nekad u detinjstvu, kad ništa nije tištalo moje grudi, a san mi je miran i spokojan."1 Ali, taj blagotvorni i oživljujući uticaj sela bio je kratak. Varoš ga je vukla, i on se žurio da što pre tamo ode, i da nanovo produži stari život, na koji se toliko žalio, ali nije imao snage da se od njega otme. Tek poslednjih godina života on je video sve zlo koje je njegovom talentu i zdravlju učinio takav život, i tada, teško bolestan i nemoćan da stvara, govorio je jednome poznaniku: "Hoću da sam svačija potrebija. Kad se kome prohtelo da se veseli, 'ajd daj Janka. Pevaj, pij, veseli se, ne spavaj, evo ti otkuda sve to."2

Za takav život, za čoveka tako široke, darežljive ruke kao što je bio on, trebalo je novaca. Kao njegovi Mačvani, on se stavio na gledište: "daj, bože — nosi, vodo", i zato je vrlo brzo postao rob spekulativnih izdavača. Za jednu noć, dok sveća ne izgori, on je proizvodio celu pripovetku, da je sutradan odmah odnese izdavaču, proda je obično za deset, a u najboljem slučaju za petnaest dinara, i da taj dobijeni novac još istoga dana usitni. Žalosno je činiti poređenje između doba prve mladosti njegove, kada je kao seoski učitelj sa 42 dinara mesečne plate onako ozbiljno i savesno započeo svoj književnički rad, i doba zrelosti, kada je već kao čuven pisac, preko nogu i brzim potezima pera, liferovao robu za knjižarsku pijacu. On je tada stao pisati na sve strane i za svakoga ko mu plati: za kalendare i za časopise, za listove: političke, pedagoške, dečje, vojničke i svešteničke. Pripovetka se nizala za pripovetkom, ali bez one stare svežine i toplote, no sa razvlačenjima, sa ponavljanjima, sa uvek istim dijalozima, otegnutim u beskrajne kratke redove.

Nazadak nije bio samo u sadržini, što se njegova žica iscrpla i on stao pisati "opet to, ali malo drukčije", vraćajući se na jedne iste motive i jedne iste banalne dijaloge. Forma je isto toliko stradala, svela se na nizanje slabo povezanih dijaloga. No sa stilom je još najgore bilo. Veselinović je imao svoj, svež, vedar, topao, stil, prilagođen sredini i predmetima koje je opisivao, stil idealno prirodan za seosku pripovetku. Ali, otkako je izgubio neposredni dodir sa selom, otkako je stao živeti od starih sećanja i utisaka koji su sve više bledeli, izgubio ravnotežu i umetničko osećanje skladnosti, on je stao pisati stilom večernjih novina i romana u podliscima, stilom nepriličnim, pohabanim, punim starih fraza i klišea od reči, sa figurama nemogućnim, sa stranim rečima kojima svakada nije znao smisao. U Ženskonji, to je stil patriotskih novina: "Turska zrna raniše div-junaka hrabrog Gruju Miškovića."—

Nigde se dekadencija književnog talenta njegovog bolje ne opaža no u dvema pripovetkama iz beogradskoga života, u Moru bez primorja i Cigančetu. U pokušaju da opiše osobiti i složeni beogradski život nije uspeo jedan pisac obilnijega duha i veće književne kulture kao što je Simo Matavulj, a najmanje je mogao u tome imati uspeha Janko Veselinović, po prirodi stvoren samo za lirske opise jednostavnog seoskog života i sa nedovoljnim znanjem stranih uzora. Iako je proveo prilično godina u Beogradu, on ga nije mogao ni osetiti ni iskazati, i u onom što je pisao iz beogradskoga života pokazao je toliko naivnosti i neveštine da je bolje da nikada nije ni pokušavao. U Moru bez primorja Janko Veselinović je hteo da bude Pol Burže srpskog otmenog društva! Naslov je pozajmljen od jednog komada dona Hosea Ečegaraja, davanog u beogradskom Narodnom pozorištu. Priča je trebala da bude psihološka analiza nevernog srca jedne otmene Beograđanke, i izvedena je onako kako je Dušan Rogić pisao svoje Nevine žrtve, ili kako bi je izradio kakav "razočarani" šesnaestogodišnji gimnazist. Pa junak, Vilović, sekretar ministarstva, koji svome "idejalu" govori "poštovana gospođice" i drži joj čitava, — i to kakva! — predavanja o Balzaku i Zoli! Pa ljubavni razgovori i ljubavna pisma, kao da su izvađena iz "ručne knjige za zaljubljene"! — Pa one scene prve bračne noći Savete i Vitomirovića, koje tako podsećaju na poznatu scenu između Klare de Bolje i Filipa Derblea u Livničaru od slavom uvenčanog Žorža Onea! Pa elegancija salonskog života, i "parfemi" po budoarima, onako kako je to videla kratka i naivna mašta pisca koji se proslavio opisujući ljubavi po zabranima i vajatima! I kakav opis velikovaroškog života u Knez-Mihailovoj: "Kao da je kamenje oživelo! Nisi se mogao kretati po svojoj volji, nego si išao onamo kud te je talas svetine nosio!" Kakav orlovski pogled na otmeni svet beogradski, na "intove nakićene gospoštine beogradske", iz kojih se "lepe gospe smeškahu i pokazivahu svoje bele zube, gledajući neprestano u gomilu i otpozdravljajući svakoga ko bi se javljao, pa bilo to njima ili ma kome drugom"!

More bez primorja, sa izvesnom omladinskom notom sentimentalnosti, izgleda još i kojekako pored Cigančeta, gde se beogradski život hteo da naslika svim sirovim i crnim bojama zolinskog naturalizma. Prvi deo pripovetke je idila, jedna od onih koje se tako često sreću u Veselinovićevim pripovetkama: jedna bogom blagoslovena, sjedinjena i srećna porodica bogatih sirotana i rajskih duša, patrijarhalna i starinska. Idila starinskog života je samo zato istaknuta da se pokaže sva grdoba, nakaznost velikovaroškog života beogradskog, scene kao što se nalaze u Beogradu iza kulisa, kako jedan sekretar ministarstva zavodi sa puta dobrodetelji, i upropašćuje siroto i poverljivo devojče za čestite kuće. U prvome delu, vrlina u svom sjaju svome, u drugom, porok u svoj gnusobi svojoj, tamo miris od bosiljka i tamjana, ovde težak zadah na terevenkama od ljutoga duvana i prolivenoga vina; tamo savršenstvo od svih mogućih vrlina, ovde uglađeni zločinci u velikoj razbojničkoj jami što se zove Beograd, u tome novom Vavilonu i Sodomi, koji tek što zemlja nije progutala i oganj nebeski spržio. Naivna je ona ružičnost idile, ali ona je bar u prirodi pisca i u tonu njegovih ostalih priča, ali još naivnija je ona preterana rugoba i plitka pretenzija na naturalizam. A da se još mnogo ne zaustavlja na pojedinostima, na onom bogatom, rasipnom životu jedne putujuće glumice u Srbiji, ili na njenim ranijim sastancima sa sekretarom-zavodnikom, na "sklonitom mestu", u "dubinama finansijskoga parka" u Beogradu, opisanog tako romantično da bi se reklo da se scena dešava u američkim prašumama ili u tropskoj vegetaciji okeanskoga ostrva, gde Pavle i Virginija snevaju svoju mladu i edensku ljubav.

Beogradske pripovetke Janka Veselinovića su najbolji dokaz njegovog književnog opadanja i živ primer kako jedan pisac skupo plaća izneveravanje svoga poziva.


______________

1 Pisma sa sela. Prvo pismo. Nova iskra, 1900, br. 2, str. 36.
2 Sret. Dinić: Janko pred smrt. Bosanska vila, 1906, br. 11—12, str. 173.



Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #9 poslato: Decembar 15, 2010, 03:38:20 am »

**
VI

Pripovetke sačinjavaju najveći i najglavniji deo rada Janka Veselinovića. Ali, sem njih, on se bavio i pozorištem i romanom. Na dramskom radu nije radio sam, no u saradništvu. Tako je sa Dragomirom Brzakom dao popularnog Đida, napisanog po uzoru mađarskih komada iz narodnog života sa pevanjem, a u društvu sa Ilijom Stanojevićem Poteru, nešto nalik na la revue što se daje na pariskim pozornicama trećega reda. Na romanu je prilično radio, i od njega su ostala dva dovršena romana: Seljanka i Hajduk-Stanko, i četiri nedovršena: Borci, Junak naših dana, Seljak i Mašići, koji je jedva i započet. Pominje se da je za njime u rukopisu ostao započet istorijski roman Kapetan Zeka.

Seljanka je oveća pripovetka seoska, koja bi se teško mogla nazvati romanom, gde nema intrige i osobitih događaja no niz svakodnevnih zgoda seoskoga života, cela egzistencija jedne čestite i umne seljanke. To se delo sastoji iz nekoliko ovećih glava od kojih bi svaka za se mogla ići kao zasebna slika iz seoskog života. Pisac je tu slikao život u svom rodnom mestu, Glogovcu, i život jedne stare žene koju je u mladosti dobro poznavao, često pominjane baba-Bojane, "prvog saradnika" njegovog, koja ga je "sa selom najviše poznala". "To je jedan od onih retkih ženskih tipova, — priča on, — koji iščezavaju, i još malo, pa će živeti samo u pripovetkama; tipovi koji su samo znali za dužnosti celoga veka svoga a nijednoga trenutka nisu pomišljali na neka svoja prava; jednom reči: baba-Bojana je tip majke našega kolena." Taj savršen ženski tip, taj ideal stare Srpkinje, žene od dužnosti i moralnih shvatanja zadruge Veselinović je opisao, ili bolje reći opevao, sa ljubavlju i gotovo sa pobožnim poštovanjem. Anđelija, seljanka, izgleda visoka i sveta, ali pisac ne uspeva da nas ubedi u valjanost staroga patrijarhalnoga života, gde je dužnost, interes porodice ugušivao svaku ličnu slobodu i razvitak. Treba biti izuzetne moralne snage, imati gotovo svetiteljsku predispoziciju za samoodricanje, u svakome slučaju biti rođen u jedno doba kojega nema više i koje se nikada neće vratiti, pa biti na tolikom stupnju vrline i moralne lepote na kojem stoji Anđelija, i mi gotovo kao da dajemo za pravo Anici, koja hoće da živi svojim životom i na svoj način. Inače, delo je vrlo toplo pisano, pitomo je, milostivno, i najskladnije je od sviju većih tvorevina Veselinovićevih.

Hajduk-Stanko, istorijski roman iz doba prvoga ustanka, kod književne kritike svojega vremena rđavo je prošao, ali je u široj narodnoj publici naišao na srdačan prijem, i za tu njegovu popularnost ne može se reći da je nezaslužena. Veselinović, rođen u kraju Srbije gde su početkom prošloga veka bile glavne i najkrvavije borbe za slobodu zemlje, gde su uspomene na ta herojska vremena ostale neobično žive, morao je pomisliti da ispriča tu veliku epopeju narodnoga oslobođenja. On je naumio da opiše ona mutna vremena kada "usta raja ka' iz zemlje trava", i kada su dva vrana gavrana, krvavih kljunova, zagraktala nad kulom ljube Kulin-kapetana:

Rani sina pa šalji na vojsku,
Srbija se umirit' ne može!

Veselinović je duboko osećao tragičnu veličinu tih vremena, i sa razlogom u njima, a ne u dalekom nemanjićkom srednjem veku, gledao herojsko doba našega naroda. I kada je pisao o tim vremenima, on to nije mogao činiti sa hladnom objektivnošću i kritičkom neuzbudljivošću, sa kojom je jedan Flober opisivao staru Kartagenu. On je sa pojmljivim uzbuđenjem prilazio tom poslu, i radio ga kao kakav svečan obred crkveni: "Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte, što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!... Ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave." To doba mu se pričinjavalo na svetloj visini istorije, a ti ljudi kao stvorovi više vrste. "Mi se divimo ljudima iz toga doba. Nama se čini da je nemogućno ono što su oni učinili. Početak ovoga veka isturio je divove kakvi žive samo u pričama... Ti su ljudi čuda činili. Snaga, duh, okretnost, i to beše sve snažno i bujno. Prevrnite listove svetske istorije, pa im nećete naći ravnih, manj ako uzmete mitologiju. Čak su i nekakvim drukčijim jezikom govorili. Svaka je njihova reč — poslovica. Onako danas ne govori jedan naučar kako je tada govorio ratar. Polupismeni popa postade diplomata, običan ratar vojvoda, a jedan marveni trgovčić genije!... Celo pokolenje kao da je s neba spušteno."

I ceo roman napisan je u tome tonu iskrenog oduševljenja. On, koji je voleo život, rado je pričao priče o snazi i junaštvu, i veliki broj njegovih "malih priča" opisivao je seoske heroje i herkule, delije i levente, dobre strelce i snažne rvače. U doba ustanka je bilo prepuno tih tipova, i on se sa oduševljenjem bacio na taj predmet. Sa takvim osećanjima samo nije bilo moguće ne pasti, i oblikom i tonom, u izvesnu melodramatičnost. Ima ličnosti u romanu koje podsećaju na tipove iz starijih melodrama: takav je intrigant, zli duh, Marinko; takav je tajanstveni glasnik i pomagač u odsudnom času, vodeničar Deva. Slučaj igra vrlo veliku ulogu, i scena se udešava radi dramskog efekta. Naslovi glava su kao u kakvom engleskom "porodičnom" romanu kakvi su se kod nas prevodili sedamdesetih godina: Strašna zakletva, Grom iz vedra neba, Prokleta kuća, Skida se veo, Počinje osveta, Žižak se gasi, Natušteno nebo, Užas, i tako dalje. Ton nije uvek na visini događaja, i ima izlišnih epizoda i vrlo slabe psihologije.

Sve te zamerke mogu se učiniti Hajduk-Stanku, ali, u naknadu za to, roman ima solidnih vrlina. Na stranu što je trebalo imati građanske vrline pa 1894. proslavljati prvi ustanak, doba od 1804. do 1813, ali roman je dobro komponovan i vešto izveden. Bila je vrlo dobra ideja predstaviti epopeju ustanka u njenim raznim izgledima, opisati ne samo hajdučka daništa i busije, bojeve na Mišaru i na Ravnju, no i selo kako je izgledalo uoči ustanka i za vreme trajanja njegova, zbegove i život nejači, žena, dece, staraca i ranjenika. Veselinović je snažno osetio poetsku lepotu onoga vremena, znao je izraziti, i Hajduk-Stankom je dao ono što je nameravao dati: dobar narodni i istorijski roman.

Ima izvesne sličnosti po predmetu između Hajduk-Stanka i Boraca. U jednome opisivana je borba za nacionalno oslobođenje, u drugome se hteo predstaviti nastavak te borbe, borba za političko oslobođenje narodno, ustavni, antibirokratski i demokratski pokret osamdesetih godina. Hajduk-Stanko je epopeja ustanka; Borci su trebali biti epopeja radikalne stranke u Srbiji. U svojim Pismima sa sela, koja su izlazila 1902. godine u Novoj iskri, Veselinović je ovim rečima pričao o tome dobu i o svome radu u njemu: "U ono vreme kad sam ja postao učitelj, počeo je i ovaj naš politički život. I moja malenkost sudelovala je s ostalima u tome novome pokretu. Mlad, oduševljen; još u školi pročitao nekoliko članaka Svetozara Markovića, nešto socijalističkih knjiga i časopis Stražu — mislio sam da je to dosta pa da imam i prava i moći da uređujem državu i usrećavam narod. I ja sam išao hrabro i oduševljeno u borbu. Davao sam istina malo, ali sam davao sve i to svesrdno"...1

To vreme koje mu je bilo dobro poznato i borbu u kojoj je i sam uzeo udela, on je hteo opisati u romanu Borci. Namera mu je bila da predstavi kako su se ideje Radnika i Straže privodile u delo, kako se radikalna stranka organizovala i započinjala borbu protiv surove i pokvarene birokratije. Veselinović je lepo shvatio da će se ta borba najbolje moći predstaviti ako se iznese život jednog od običnih, prosečnih učitelja, koji su bili glavni i najizloženiji borci novih ideja. Ali je Veselinović možda dao isuviše mesta sasvim privatnom životu učitelja Jove Vasića, i izneo nam u pojedinostima istoriju njegove đačke ljubavi i romantičnu prosidbu. Mi malo vidimo samu borbu i njene borce. Nekoliko tajnih razgovora, nekoliko dopisa u opozicionim listovima, manji sukobi sa kapetanom, eto u čemu je borba, koja je bila drukčije mučna i krvava. Uostalom, to je bilo jedno od prvih dela Veselinovićevih, i pisac ga je ostavio tek započeto.

Isto tako nedovršeni i na širokim osnovima postavljeni roman Junak naših dana imao je da predstavi ono živo duhovno vrenje u Srbiji oko 1870. godine, a u isti mah da bude oštra satira na jednog od poznatih reakcionarnih ministara u Srbiji. Nove ljude, naročito Svetozara Markovića, darovitog, idealnog, oštrog i borbenog "viteza bez straha i prekora" mlade demokratije srpske, Veselinović predstavlja sa onim simpatijama, gotovo sa onim kultom, koji je napredno pokolenje osamdesetih godina imalo prema zaslužnom piscu Srbije na Istoku. Nasuprot njemu, simbolu istine, vrline i svetlosti, stavlja se dr Sreten Srećković, simbol arivizma i političke korupcije, vulgaran slavoljubac, niska i bezočna priroda, struggleforlifer najgore vrste, koji je iznet strasno, žučno, možda isuviše đavolski crn. Delo ima odveć polemičan i ličan karakter, i kako je rađeno za broj, bez utvrđenoga plana i reda, izišlo je isuviše razvučeno, sa puno izmišljenih epizoda, sa čitavim stranama — po pet-šest velikih strana odjednom! — navoda iz listova i polemičkih brošura sedamdesetih godina.

U svojim romanima, koji su mahom nedovršeni, Veselinović, koji nije imao ni šire književne kulture, ni sintetičkoga duha, nije mogao imati velika uspeha.

U poslednjim godinama života osetio je šta za romanopisca znači književno obrazovanje, i onda je počeo grozničavo, sa žarom prve mladosti, čitati strane uzore, naročito velike ruske pisce. Ali, utisak tih čitanja bio je negativan: videći visine na koje su oni ispeli svoju umetnost, on je stao gubiti hrabrost i veru u sebe, isto onako kao što Laza K. Lazarević, pošto je pročitao Tolstoja, za nekoliko godina nije se smeo pera dohvatiti, i kao što je Milovan Ć. Glišić prestao pisati kada se izbliza upoznao sa velikim majstorima ruske književnosti.

No Veselinovićevi ogledi na romanu nisu bili bez interesa. Seljanka, koja je samo niz njegovih slika iz seoskog života, i Hajduk-Stanko, istorijski roman, dela svršena ali ne savršena, ipak ne zaostaju za njegovim seoskim pripovetkama.


______________

1 Pisma sa sela. Pismo šesto. Nova iskra, 1902, br. 3, str. 86.


Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #10 poslato: Decembar 15, 2010, 03:38:52 am »

**
VII

Janko Veselinović je umro još mlad. Svojih četrdeset godina on je nazivao "nizbrdicom života", iako je to doba kada kod normalnih i sređenih naroda čovek dolazi do pune zrelosti i počinje stvarati svoja najbolja i najsnažnija dela. Ali, i za to vreme on je i obilnošću i vrednošću toliko dao da se sa pravom može uzeti kao jedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvaraju jednu književnost i daju joj naročito obeležje.

Apogeja njegovog književnog rada, to je doba kada je počeo pisati, približno od 1886. pa do 1892. Srođen sa selom, sa toplom slovenskom dušom, sa ljubavlju, koliko načelnom toliko i urođenom, prema seljaku, on je intimnije i toplije no iko u knjigu stavljao utisak prirodnog, svežeg i zdravog seoskog života. Više no ijedan naš seoski pripovedač on je poznavao seljačku dušu. U Laze K. Lazarevića ima više umetnosti, ali on je seoski život znao po sećanju, kada je kao varoško dete provodio raspust kod rodbine na selu, ili kao lekar po zvaničnom poslu dolazio u dodir sa seljacima. Milovan Đ. Glišić, koji je dobro znao selo, ostavio ga je još u detinjstvu, i njegova satirična priroda vukla ga je da seoski život vidi nešto jednostrano.

Veselinović je godine proveo ne u dodiru sa seoskim svetom, no srođen, preliven u njega, zaljubljen u njega, živeći njegovim životom, starajući se da ga što bolje pronikne, da što više uđe u njegova shvatanja i osećanja, da govori njegovim jezikom, da što manje bude gospodin, a što više njegov čovek, i uspeo u tome u tolikoj meri, kao niko i pre i posle njega. I on je takav pisao proste, tople i nežne slike, gde može biti ima isuviše optimizma, gde je iščezli zadružni život predstavljen u poetskoj perspektivi, onako kako se ne gleda više u naše kritičko i analitičko doba, kada se više ne uljuljkuje iluzijama. Ali, u tim pripovetkama lepo odbleskuje sva intimna duša naše rase, u jednom kraju gde je ona jako slovenska i osobito čista. Veselinović krupnim i snažnim potezima slika naš narodni život, dok je još počivao na starim osnovima, dok je bio u patrijarhalnom okviru, dok ga novi individualistički duh nije potkopao i razorio. U svemu što je on pisao možda nema mnogo umetnosti, bar ne onoliko koliko bi se danas tražilo; njegove pripovetke svojom lepom prostotom i narodskom naracijom čine tek prelaz između narodne i umetničke pripovetke, ali njihova vrednost je baš u toj nerazlučljivoj, prostoj i prirodnoj lepoti narodnih književnosti, u narodnom duhu kojim su tako zadahnute da pored svoje književne, pa i socijalne vrednosti, imaju čak i etnografsku vrednost. I može biti kada se kod nas stane proučavati naučnim putem ono što se u etnopsihologiji još neodređeno naziva "narodnom dušom", ove pripovetke, koje je pisao čovek koji je, kao retko ko kod nas, imao tu narodnu dušu, imaće možda više vrednosti no narodne pesme i pripovetke, gde je tako mnogo mešavine, pozajmica i tuđih uticaja.

U docnijem svome životu, Janko Veselinović je učinio dve velike greške. On je ostavio selo. On je prekinuo svoju vezu sa narodom, izgubio životvorni uticaj pod kojim je pisao i, zloupotrebljavajući svoju sposobnost lakopisca, kako bi rekli naši stari, proizvodio gomilama, po narudžbini, bez unutrašnjega podsticaja i nadahnuća. Tada je on sa melanholijom pisao: "Ni mašta mi više nije bujna: vreme i život počupaše pera iz krila njenih, te, eto, ne može da se digne dalje od zemlje; nema više ni one drskosti njezine; sad više ne vidim boga iza one sjajne zvezde"...1 Izvor se bio presušio, i on je pisao romane, drame, silne slike, ali bez one stare topline i poezije. Od svoje lepe umetnosti stvorio je bio jedan zanat, prepričavao, razvlačio, služio se uvek istim motivima i klišeima, stvorio jedan manir koji je od duge upotrebe najzad postao zamoran, i pogotovu otužan. Njegovi epigoni, koji ni izbliza nisu imali njegova talenta, razvili su još više rđave strane njegovog seljačkog manierizma, i ko bi hteo, i bio u stanju, čitati seoske "pripovetke" Mihaila Sretenovića, mogao bi videti do kojih neverovatnih granica otužnosti i dosadnosti može da ide idilična seoska pripovetka.

I sada kada Janka Veselinovića nema više među živima, on uliva dvostruko osećanje: simpatiju prema jednom piscu od intimnoga dara i nesumnjivih zasluga, i žaljenje što jedan takav prirodan talenat, sticajem prilika, svojim rođenim greškama, tako rasipnički trošen i tako žalosno strošen, nije dao sve što je, možda, mogao dati.]


________________

1 Pisma sa sela. Sedmo pismo. Nova iskra, 1902, br. 4, str. 212.

Jovan Skerlić, 1907.


Jovan Skerlić
PISCI I KNJIGE III
PROSVETA BEOGRAD
1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #11 poslato: Decembar 15, 2010, 03:39:22 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ


Janko Veselinović, pesnik seoske idile, razigranog kola, ašikovanja kršnih mladića ("sam ribić") i jedrih devojaka ("ka' od brega odvaljena"), zadružne sloge, združenih ruku pri radu i glasova u pesmi kada se vraća sa rada, "bolećeg" srca za tuđe radosti i žalosti, — po dolasku iz Mačve u Beograd postao je zatočenik boemskog društva, dimljivih kafana, nemaštine — i najzad tuberkuloze. Mada ga ne imenuje, na njega je upravo mislio Skerlić kada je pisao: "Mi smo tada doživljavali prva rušenja naših mladih iluzija, gledajući kako veliki pripovedač, tako mek, nežan, poetičan u svojim vedrim i idiličnim pripovetkama, u rano jutro, zakrvavljenih očiju, prazni okanice (...)"1 Kada je bolest počela ozbiljno da podriva njegovo zdravlje, Veselinović sve češće odlazi u rodno mesto, Glogovac, nadajući se oporavku u seoskoj prirodi. Ali grad i bolest su ga bili suviše inficirali: on je sve više kopnio. Matoš, koji ga je za vreme svoga prvog boravka u Beogradu zapamtio "u naponu umne i fizičke snage", po povratku iz Pariza zatiče ga potpuno izmenjenog: "Nađoh ga u jednoj pivnici na Terazijama. Kad opazih kako uvenu i oronu, kad vidjeh tanki vrat i mršave ruke u tog nekada najboljeg mačvanokot 'đide', pobratima hajduka Jevćevića i bujnog učitelja, zaplakasmo obojica."2 Tuberkulozi se pridružila i druga neizlečiva bolest, ciroza jetre, kao posledica alkoholizma, — i obe su ga dotukle u četrdeset i trećoj godini života.

Nije teško uočiti razliku između Veselinovićevih dela pisanih u prvom periodu i u ovom drugom, kada se, kako sam setno kaže, našao na "nizbrdici života". Umesto svežih "slika iz seoskog života", sličnih onome alevom turčinku u moru zelenog žita koji se, rosan, smeši kao nevinašce u njegovom Pustinjaku, Veselinović je, sa nešto izuzetaka, pisao dela koja su podsećala na jevtino veštačko cveće po beogradokim pijacama: i to cveće i takva dela bili su imitacija, i podjednako su bili namenjeni za prodaju. Skerlić je dekadenciju Veselinovićeva talenta objašnjavao piščevim nesrećenim životom i večitom oskudicom, potrebom za novcem i pisanjem na brzinu, gubljenjem kontakta sa selom i ponavljanjem motiva koje je prelazilo u manir i neukus. Tome opletu okolnosti treba dodati još jednu — bolest. A da sa njome treba računati, pokazuje i vidna promena tona u Veselinovićevim poslednjim delima. U ranijim njegovim pripovetkama ličnosti su, po pravilu, grcale od zanosa, i svaki sukob se skoro uvek završavao izmirenjem, opraštanjem i suzama radosnicama; umiralo se samo ponekad, i to od prevelike ljubavi, od božje volje i roditeljske ili kumovske kletve. Sada je smrt čest posetilac u Veselinovićevim delima: čiča Toma, iz istoimene priče, ubija se zbog nezahvalnosti čoveka kome je sve žrtvovao; junakinje Umijane, Crnke i Cigančeta žrtve su pohotljivih i verolomnih ljudi, i samoubistvom prekraćuju izneverenu mladost i promašeni život; u Ašikovom grobu dvoje mladih koji se vole gube život zbog roditelja koji se smrtno mrze; na starog Branka iz Slepog dede svalile su se sve životne nedaće — smrt sinova i drage unuke, poslednje uzdanice, i njegov život će se ugasiti jedne zimske noći kao i ognjište pored kojeg je usamljen sedeo. I kada ne umiru, Veselinovićeve ličnosti su pometene i razočarane, bilo u ličnom, porodičnom ili društvenom životu: u Neprilici muž i žena ispaštaju zbog velike razlike u godinama; u Svekrvi porodica pati zbog ljubomore muževljeve majke prema snahi; u Čiča-Gavrilovoj tragediji strada dobar čovek i domaćin jer ne može da se snađe između zakrvljenih seookih tabora; u Moru bez primorja ljubavnik se našao na bespuću zbog neverstva žene koju je voleo; u započetom a nedovršenom romanu Seljak glavnog junaka, seoskog mladića, kvare kasarna i varoš, kao što u Pismima sa sela i čitav seooki život razjedaju i truju pomodarstvo, politikanstvo, dokolica i nesloga. Pisma sa sela nisu samo kritika raznih činilaca koji su moralno i materijalno upropašćivali seljaštvo, već su i piščeva samokritika; reči koje upućuje čiča Stojan piscu u stvari su piščeva rezignacija i razočaranje u ranije političke ideale kada je kao radikal vodio borbu po Mačvi i Posavo-Tamnavi: "Ti si, na primer, bio učitelj u selu. Napregao si svu snagu, probio si toliku pomrčinu, izgazio si toliki glib, ležao si i u zatvoru, i sve to zašto? Zato da postaneš šabački učitelj! Pa to si mogao dobiti i bez toliko tutnja"... U suštini, ove prozaične reči su ono isto osećanje koje je Ilić poetičnije izrazio u Elegiji na razvalinama kule Severove:

Za sve što beše lepo,
Za otadžbinu, ljubav, i milog druga svog,
Spokojstva dane ja sam žrtvovao slepo
I sile duha mog.

I sve je propalo redom: zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi!
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.


Menjao se i stil u ovim delima: raniju lirsku osećajnost sve više je potiskivala afektacija koja je oscilirala od sentimentalne razneženosti do naturalističke turobnosti. I sam Veselinović se žalio kako su mu prebacivali da je "postao naturalista". Mutio se i piščev pogled na život i ljude: kritika mu je otvoreno, čak i sarkaetično stavljala do znanja da su njegove slike beogradskog života promašaj, a sam se žalio u Pismima sa sela da se teško snalazi u izmenjenim seoskim prilikama: "Ne poznajem više svoga seljaka. Drukčije me gleda, drukčije razgovara sa mnom. Da li sam se baš toliko udaljio od njega ili se on izmenio? Biće da je jedno i drugo." Još potpuniji odgovor bi bio: izmenili su se i seljak i njegov slikar. Seljak je zapao u vrzino kolo kapitalističke privrede i buržoaske politike, a pisac u koštunjavi zagrljaj tuberkuloze. Zato i jedan i drugi toliko žale za prošlim vremenima. Pisac je doživljavao raspadanje patrijarhalnih zadruga kao propadanje vlastitog organizma: nekada je i jedno i drugo bilo zdravo i srećno a sada je postalo razrovano i tužno.

Veselinović je u Pismima sa sela dirljivo zažalio još za nečim, najdražim i najdragocenijim, — za talentom koji se sve više gasio: "Ni mašta mi više nije bujna: vreme i život počupaše perad iz krila njenih, te, eto, ne može da se digne dalje od zemlje; nema više one drskosti njezine, sad više ne vidim boga iza one sjajne zvezde." To se, uostalom, vidi i po delima o kojima je ovde bilo reči. Bolest je nesumnjivo uticala na neke literarne elemente tih dela, ali, treba istaći, nije bila glavni vinovnik za njihov slabi kvalitet.— Njegov talenat je bio mrtav pre nego što je on sam umro. Zato je Matoš, reagujući na Veselinovićevu smrt, više žalio dobrog čoveka koji nestaje nego dobrog pisca koji prestaje da piše. On je već davno bio rekao tu oporu istinu svome prijatelju u kritici Hajduk-Stanka.


__________________

1 Jovan Skerlić: Lažni modernizam u srpskoj književnosti. Pisci i knjige, V, Beograd, 1964, str. 79.
2 A. G. Matoš: Janko Veselinović. Eseji i feljtoni o srpskim piscima, Beograd, 1952, str. 97.





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #12 poslato: Decembar 15, 2010, 03:43:43 am »

**
JANKO VESELINOVIĆ — HAJDUK STANKO


O KNJIZI

U romanu "Hajduk Stanko", u kome je Veselinovićevo rodoljublje najnaglašenije, naslovljeni junak veli ocu: "Ja, babo, volim junaka, pa neka mi je krvni dušmanin!... Ako se kad-god susretnem s junakom i ranim ga — na pleća ću ga svoja natovariti i skloniti, da ga ne kljuju orli i gavrani." Kao i u narodnom eposu, izrod je poganiji od tuđina neprijatelja, a sloboda roda vrhovno dobro dostojno najvećih žrtava. Povezavši ljubavni zaplet sa istorijskim (Prvi srpski ustanak) Veselinović je u Hajduk Stanku sižejno udružio zavičajno sa nacionalnim nadahnućem. Zaveštao je čitalištu knjigu koja je, ako ne u svemu kao roman, onda kao patriotsko-pedagoški priručnik odigrala veliku ulogu. To je oda viteštvu, vernosti vrednostima istorijski osvedočenim i opevanim u narodnoj pesmi, zastrašujuće upozorenje izdajnicima da će ih kazna stići makar u trećem kolenu. Pisac je propisuje u skladu sa osnovnom idejom romana: pošto je pojedinac nepostojan izvan kolektiva, duhovno usmrćen, a povrh toga još i moralno žigosan, sledi osuda svirepija od svake druge — prezrenje sredine, isključenje iz nje, i to ne samo vinovnika već i njegovih najbližih.

U romanu Hajduk Stanko oko nedužne devojke krvno se zavađaju dva pobratima, dve kuće, čitao selo, jer se plan jednog tuđina — Turčina Kruške, o cepanju dotle jedinstvenog srpskog sela, oslonio na prokletu strast zavisti i ljubomore. Nije nimalo slučajno što je baš ona, ta devojka, prva osumnjičena za nesreću i što se prva ona našla na udaru osuda i kazni. Žena je stub uzidan u kuću, i temelj i sleme ognjišta, ona ne sme da posrne, ali sav taj teret nosi bez nagrade i priznanja.

Ukoliko se pojedinac ili pojedinci izdvoje iz sredine da bi branili njenu čast i slobodu, oni su u tom slučaju još čvršće sa njom ujedinjeni. Selo živi za hajduke, sa njima je u stalnom dosluhu, a ovi svoj moralni oslonac nalaze među svojim seljanima. Dakle, isko hajduci, odmetnici od reda i zakona, oni su u samom središtu patrijarhalne, nacionalne zajednice, štaviše oni su njena uzdanica, njen ponos, ujedinjujuća snaga. Čitavi naraštaji vaspitavali su se na primeru Zekinih golaća, učili se smislu življenja i žrtvovanja za rod i otadžbinu. Taj primer-prizor delovao je tako dugo i snažno ne samo zato što je rodoljublje dugo i snažno opijalo srpsko čitalište već pre svega zato što je ispričan snažno i što se tako doživljava. U slici Ravnja, na kome su šančevi poravnati telima srpskih junaka, epski ton pripovedanja već samim predmetom pripovedanja dobija prizvuk drame, i to drame antičkih razmera. Čitalački doživljaj neusiljenosti i jednostavnosti sa kojom golaći polažu živote, plod je ukrštanja epske intonacije sa slikom dramatičnog, tragičnog značenja. Na taj način, pripovedač je izbegao patetiku nacionalnog romantizma koja je decenijama kiptela u takozvanim istorijskim dramama i romanima, u rodoljubivim pesmama srpskih pisaca. Završne stranice Hajduk Stanka deluju potresno, ali više argumentom svedočanstva nego ganutljivošću i tronutošću naracije.


Iz predgovora Vladimira Jovičića
Janko Veselinović ili Prokletstvo strasti,
"Vuk Karadžić", Beograd, 1980.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #13 poslato: Decembar 15, 2010, 03:44:07 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ | HAJDUK STANKO


JUNAKU NAŠEG DOBA

Velikom Srbinu

NIKOLI TESLI

Devetnaesti vek plete Ti venac slave. Dopusti i meni da u nj upletem jedan cvetak sa  n a š i h  polja, cvetak prost, ali pokropljen krvlju i orošen suzom  n a š i h  predaka. Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine, neka Te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja  S r p s k a  m a j k a u detinjstvu zapajala.

Primi ga, Srbine, onako srdačno kao što Ti ga srdačno pruža.

Tvoj veliki poštovalac
JANKO VESELINOVIĆ



~

Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!... Jer najsvetiji putir, što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv, koju tada proliste, i danas je blagodet Srbinu...

Zaliste i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina koja nam oči k nebu podiže!...

Hvala vam, i ... praštajte!

A ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu, kao što ih i danas pronose nemirni talasi valovite Drine!... Neka vam se sveća ne ugasi; neka vam se imena pominju do istrage srpskog kolena!...






Portret, Janko Veselinović
Dragan Đuričić (1961—2003)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #14 poslato: Decembar 15, 2010, 03:44:37 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ | HAJDUK STANKO


O d l o m c i


I DEO: ODMETNIK
CRNA BARA


Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve. Ona se proteže od Mišara do Drine i od najvišeg vrha Cera planine, Vidojevice, do Save. To je prostor od dvanaest sahata hoda. Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti jednog brežuljka, sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledaći jedno isto; njivu, pašnjak, njivu, pašnjak i — ništa više. Ili — uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza bunar, iza bunara voće. Iznajpre ga to oveseli, ali malo-pomalo ta mu jednakost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan...

Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna! Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donese bogata ploda. Lepa su njena polja kad ozelene, a još lepša kad se pozlate zlaćanim vlaćem ... Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati! Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje miloštu. A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, on je nikad ne zaboravlja.—



II DEO: OSVETNIK
JELICA


Mi se divimo ljudima iz toga doba. Nama se čini da je nemogućno učiniti ono što su oni učinili. Početak ovoga veka isturio je divove kakvi žive samo u pričama... Ti su ljudi čuda činili. Snaga, duh, okretnost, i to beše sve snažno i bujno. Prevrnite listove svetske istorije, pa im nećete naći ravnih, manj ako uzmete mitologiju. Čak su i nekakvim drukčijim jezikom govorili. Svaka je njihova reč — poslovica. Onako danas ne govori jedan naučar kako je tada govorio ratar. Polupismeni popa postade diplomata, običan ratar vojvoda, a jedan marveni trgovčić genije! A ma koji od njih je dva da je video dva-tri sela više od svog rođenog mesta!...—

Celo pokoljenje kao da je s neba spušteno. Ako bi hteo potražiti ko podgaji to koleno — Mučio bi se uzaludno!... Ni pre ni posle toga doba nećeš naći sličnih primera...

Čuda su te žene činile! Pored svojih domaćih poslova radile su i sve muške poslove. Nije bilo nikakvo čudo videti ženu na razbojištu gde prevrće mrtve i ranjene, zapaja ih i zalaže... Zar je jedna priča iz toga doba kako čak i same babe biju Turke! Od mnogih evo vam jedne:

Bahne Turčin u kuću popa Teše iz Badovinaca. Kod kuće ne beše nikog sem njegove popadije. Turčin beše i suviše osion da bi ga čovek mogao gledati ravnodušno. Kako dođe, on sede kraj ognjišta i poče trti ruke:

— Dede, babo, peci cicvaru! — reče. Ona beše nešto ljuta, pa ga samo pogleda popreko.

— Peci cicvaru, bre! — dreknu on i zamahnu binjedžijskom, trostrukom kandžijom, te je ošinu.

Planu baba kao vatra, sevnu okom, prilete Turčinu, pa onim drvenim tučkom što je beli luk maločas njime tucala — raspali Turčina posred temena... Turčin se izvrte. Iz provaljane glave kuljala je krv i mozak. Ona pogleda krvav tučak pa ga baci napolje.
 
— Opogani mi tučak pseto tursko! — reče hladno, pa ode gledati druge poslove...—



Janko Veselinović
Hajduk Stanko
RAD
BEOGRAD
, 1986.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #15 poslato: Decembar 15, 2010, 03:45:49 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ | HAJDUK STANKO

O d l o m c i


II DEO:
...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #16 poslato: Decembar 15, 2010, 03:46:17 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ | HAJDUK STANKO

O d l o m c i


III DEO: BESMRTNIK
DIVOVI


...Uputila se u trku konjica turska pravo k šancu...

Najedanput sve poleže po crnoj zemlji i zavlada tajac. Čuo se samo topot što je zemlju potresao i cakat oroza na puškama...

Ništa skuplje i ništa jevtinije od glave čovečje. I kruške kad treseš milostiviji si nego u boju... To je padalo kao snoplje; svaki pucanj nosio je po jedan život... Kroz onaj lom razlegala se zapevka i vrisak konjski. Jarko sunce, koje tek što beše obasjalo, zavi se tamnim plaštom, kroz koji ne mogoše probiti sjajni zraci...

Ali se opet tuklo. Starešine turske golim sabljama nagoniše svoje ljude u borbu... A ovi u šancu sve oduševljeniji...

Stanko je jurio tamo-amo i tukao. Zeka, prav kao bor, čisto popevaše od radosti što njegova nejaka četica takav lom gradi. Zavrzan je pravio šale i sa živim i sa mrtvim. Ivanko mu reče:

— Grehota je podsmevati se mrtvacu!...
— A šta smo mi? — pitaše on onako uzgred, pa, ne tražeći odgovora, iđaše dalje od jednog do drugog.

Deva je sedeo mirno i pucao. Nijedan ribić na njemu nije zaigrao. On beše hladan kao da pokiva kamen u svojoj vodenici...

Tri puta jurišaše Turci, i tri puta ih odbiše... Glasno se smejao Zavrzan kad ugleda da se povijaju njihovi redovi.

— Zeko!... Još ćeš ih zavitlati u Bosnu!... I ko zna što bi učinila ova šaka sokolova da beše baruta; ali baruta nestade.

Turci baš u taj mah jurnuše četvrti put.

— Nema baruta!... Da jurišamo! — viče Zavrzan.

I skoro da se reše, ali se diže Deva i reče:

— Ne.
— Pa šta ćemo? — upitaše.
— I jurišaćemo!... Ali najpre da učinimo sve. Neka pođu nekoliko za mnom...
— Šta li je sad smislio? — pitaše Stanko Zeku.
— Mora da je nešto pametno — reče Zeka.

Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom.

— Pritegnite vi malo!... — reče Deva.

Ode. I za nekoliko trenutaka vrati se. Svaki je nosio po dve košnice u rukama...

Glasan smeh pozdravi ga.

A on dokopa košnicu i stade uz sami bedem.

— Puštajte Turke bliže! — reče tiho.

Za nekoliko trenutaka utišaše se oni u šancu. Turci halaknuše i jurnuše... Konji se propinjahu da uskoče u šanac...

U taj mah pade nekoliko košnica među njih.

I nasta nov lom... Razljućene pčele činiše svoje. To behu tek neprijatelji, što goniše i konje i junake u vale savske i zasavičke...

Kad se to načini, Deva pogleda u Zeku pa reče:

— Sad možeš otvoriti kapiju...
— To i hoću!... Nego, braćo, da se još jedanput alalimo! — reče Zeka.

I izljubiše se kao da će u svatove.

— Ja govorim braći i junacima... Hoćemo li da izginemo?
— Do jednog! — povikaše.
— Onda — evo!...

I otvori kapiju, pa jurnuše s golim noževima među Turke... I izgubiše se u turskim redovima... Čulo se samo dovikivanje:

— Ha!... Ne daj!... Drž̓ onog tamo!... Zbogom braćo... osvetite me!...

I susretahu se u ljutom boju.

— Junački, Devo! — dovikuje Zavrzan. — Ala Stanko džumbusa!... Gledaj Zeku šta čini! Ej, veseli Klempo, zar izgubi glavu?... Ček da te bar ja osvetim!...

I mlatnu Turčina što oseče glavu Klempi, ali udarac što ga iza leđa dobi obori i njega!... Umuknuše usta koja su veselila držinu...

— Pogibe Zavrzan! — viknu Stanko Zeki. — Juriš tamo!

I upade u najgušće redove. Otuda se vrati s prebijenim nožem...

Ali družina sve manja. Ostalo ih desetak, i to bez oružja. Tukli su se puškama kao vrljikama. U najvećem očajanju Stanko pogleda u nebo. Pogled mu pade na sadevene hvatove, što ih preko Save prenosiše na nekoliko dana pred borbu. Njemu senu kroz glavu:

— Pobratime!... Evo nam oružja!...

I u trenutku svaki držaše po jednu cepanicu u rukama...

I složno učiniše još jedan juriš. Još jednom prsnuše mozgovi, pa se sve utiša...

I Turci provališe Ravnje...

Šumi Sava i svojim šumorom priča priče o junacima... Ćuti Zasavica kao stari grešnik od koga ne možeš rečce iščupati; i njeni vivci kao i njene ribe — nemi su. Ali stoji neko što remeti istoriju, što joj ništi najsjajnije primere, što je odskočio od sviju i stao u red Termopila. To je šanac na Ravnju. Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov; ali je još ponosit te dere nebesa...



Janko Veselinović
Hajduk Stanko
RAD
BEOGRAD
, 1986.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #17 poslato: Decembar 15, 2010, 03:49:25 am »

**

LEGENDA I ISTORIJA U "HAJDUK STANKU" JANKA VESELINOVIĆA


"Hajduk Stanko" Janka Veselinovića verovatno je najčitaniji naš roman. Samo od oslobođenja do danas doživeo je više od dvadesetak izdanja (ćirilicom i latinicom). Ništa manje omiljen nije bio ni pre rata. Uprkos kritici, koja ga je uvek s rezervom propraćala, popularnost mu je stalno rasla. Jovan Skerlić je osamnaest godina posle pojave prvog izdanja (1896. god.) konstatovao za "Hajduk-Stanka" da je to "danas najpopularniji i najčitaniji srpski roman."1 Posle šezdeset godina njegova života ovo Skerlićevo mišljenje može se samo ponoviti proširujući ga teritorijalno na celu Jugoslaviju.

Mi nećemo ulaziti u spor oko književne vrednosti "Hajduk-Stanka", jer su svi sudovi ove vrste, kako nam pokazuje baš ovaj slučaj, veoma relativni. Pozabavićemo se prvenstveno građom od koje je sačinjen. Tajnu njegova uspeha, čini nam se, tu treba tražiti.

Veselinović se u svom pisanju koristio mnogo narodnom legendom i etnografskim elementima. U "Hajduk-Stanku" naročito. Mačva, u kojoj se radnja romana događa, bila je Veselinovićev kraj. Veselinović se u njoj rodio (u Salašu Crnobarskom 1. maja 1862. god.), u njoj momkovao i u njoj umro (u selu Glogovcu 14. juna 1905). Za života Janka Veselinovića u Mačvi je ključalo vrelo uspomena na ljude iz prvog srpskog ustanka jače nego ma u kom kraju Srbije. Prepričavali se nevero vatni graničarski podvizi, ratni okršaji, surovi događaji iz doba robovanja. Pri tome treba znati da se Veselinovićevo vreme zanosilo snovima o poslednjem obračunu s Turcima i oslobođenju Bosne, koja se s Mačvom graničila na Drini, "meći plemenitoj". Planirana borba napajala se na starim izvorima. A u prvom ustanku položaj Mačve bio je izuzetan.

Za one koji te krajeve ne poznaju, dovoljno će biti da bace pogled na geografsku kartu. Obrubljena s dveju strana Drinom i Savom, Mačva je spajala dva pašaluka (beogradski i zvornički) i dve carevine (Tursku i Austriju). Ravna i šuumovita, "da guju za rep iz nje nisi mogao izvući", puna sprudova i lugova, potoka i mrtvaja, bila je idealno stecište svakakvih odmetnika. Oni što su bežali iz Bosne prešavši Drinu, u njoj su se naseljavali; oni što su iz Srbije nameravali prebeći u Srem, u njoj su se zadržavali. Turci i trgovci koji su iz Beograda i Šapca putovali za Zvornik i Sarajevo, i obratno, kroz Mačvu su morali proći. Sve su to bili uslovi da se na tom terenu obrazuju jake hajdučke družine. Mesto zgodno za skrivanje od potera, a puno mogućnosti za pljačku i osvetu. I prota Matija Nenadović je to opazio kad je paši Sirčiću rekao: "...Kod nas ima ajduka, Bošnjaka, Ercegovaca, Nemaca i drugi zemalja beskućaca koji će u Kitogu dočekati i pobiti se sa ordijom"2...

Kada je buknuo ustanak Mačva je postala najkrvavije poprište. Turci su nastojali da održe vezu Bosna—Šabac (Beograd), a Srbi, opet, da učvrste granicu na Drini i da se s te strane obezbede od upada. Nigde ustanički šančjevi nisu bili tako česti kao ovde. Jedan se nalazio na Loznici, drugi na Lešnici, treći kod Novog Sela, četvrti prema Badovincima, peti na Prudovima prema Salašu Crnobarskom, šesti na Rači, sedmi na Ravnju. Jedna neprekidna i veoma jako utvrđena linija na kojoj nije dan prolazio bez okršaja. Za vreme zatišja odande su kretale mnoge indvidualne akcije protiv bosanskih begova, uglavnom radi pljačke i lične osvete. Prebacivši se uveče preko Drine, hajduci su za noć mogli prokrstariti celu Semberiju. Ustaničke vlasti su oštro zabranjivale takve ispade, jer su remetili mir na granici kad je bio preko potreban, ali ih je narod slavio i kitio ovojim najlepšim vezom.

Posle oslobođenja hajdučke su porodice izišle iz ustanka obogaćene. Četrdeset godina kasnije, kad se Janko Veselinović rodio, iz njih su bile izrasle mnogoljudne imućne zadruge bez kojih se u Podrinju ništa nije rešavalo. Kult oca hajduka, borca s Mišara, Loznice, ili Salaša, imao je već svoj oreol, a lična hrabrost i pustahiluk goreli su još u sinovima. Mladi Janko Veselinović s takvim je ljudima rastao, a kao seoski uča s takvima se najviše družio. Najbolji drug u Glogrvcu bio mu je Surepov sin Ignjat Panić (iako od njega mnogo stariji) koga je vodio čak i u Beograd da gudi uz gusle i priča o ustanku njegovim beogradskim prijateljima. Krajčinovi sinovi bili su Veselinovićevi susedi. A pop Miloš, Jankov otac, održavao je prisne veze sa Jurišićima, Sevićima, Devićima, Aleksićima, Čonjagićima. Sve su to bili njegovi parohijani.

U tom krugu se začeo "Hajduk Stanko". Janko Veselinović je svom delu prišao prvenstveno kao književnik. On je odabrao najprivlačniju od mnogih idila — ljubav seoskog momka Stanka i devojke Jelice, da bi mu ona poslužila samo kao kostur romana. Ali ono glavno što je želeo da kaže, bilo je drugo — borba za oslobođenje! Ta dvojnost se zaista oseća kroz ceo roman. Janko Veselinović nije uspeo da je slije u jedan lemenat. Ali majstorski mu je pošlo za rukom da poveže raznorodne legende i fragmentne borbe. U narodnom gledanju oni nemaju tih veza (ukoliko su do danas očuvani), niti istorija mnoge može postaviti onako kako to Janko čini. U romanu je najviše ignorisana hronologija.

S vremenom se javio obrnut uticaj. Mnogo čitan "Hajduk Stanko" i u samoj Mačvi je nametnuo piščevu interpretaciju događaja. Narodna priča i priča Janka Veselinovića uglavnom su postale jedno. Ako bismo danas hteli da razlučimo istorijske činjenice od nakita legende, to bismo mogli samo donekle učiniti.

Istina je da je Sima Katić, knez prekodrinsklh izbeglica, živeo u Glogovcu; kuća mu je bila na velikom plodnom imanju zvanom Izvor. On je tu i umro zaveštavši deo svoje zemlje školi i crkvi. I kuća Jankova oca nalazila se pored Katićeve. Ali je Katić došao u Mačvu i u Glogovac tek u toku ustanka, a ne kako Janko Veselinović predstavlja da je već poznat trgovac koji je pripremao ustanak zajedno sa ostalim knezovima i trgovcima. Janku Veselinoviću je za roman bilo potrebno da je Katić tu, pa ga je i preveo iz Bosne ranije.

Slično se desilo i sa buljubašom Zekom. I on je došao u Mačvu tokom ustanka i stao pod komandu Stojana Čupića. Njegovo je junaštvo neosporna činjenica koju potvrđuju i mnoga komandantska pisma kao i njegov predvođenje "golih sinova". On se sa hajduk-Stankom mogao sresti tek tad, mogli su biti i prijatelji, i zajedno učestvovati u nekim borbama — ali samo toliko. Janku Veselinoviću je pak bilo potrebno da od njih napravi pobratime, dva idealna junačka lika, pa je sve anegdote o jednm i drugom protkao istim crvenim nitima.

Postojanje jake hajdučke družine u Mačvi pre ustanka i u njegovom toku, tačno je. Dimitrije Nogić iz Sovljaka naročito je dugo hajdukovao. Preživeo je sve borbe; na Dublju je isekao kmetove koji su izdali Čupića Turcima. Zatim se, neznano iz kojih razloga, povukao u Mitrovicu gde je i umro. Pored njega pre ustanka bili su se odmetnuli u hajduke Čonjaga iz Salaša, Jovan Latković iz Klenja, Krajčin, Ilija Zavrzan, Stanojlo Surep iz Glogovca. Porodice svih tih hajduka (sem Zavrzanove) i danas traju. O Zavrzanu nekog posebnog pamćenja u narodu nema, nikako po crtama kojima ga pisac karakteriše. Izgleda da je na osnovi jedne retke hajdučke ličnosti romanopisac konstruisao književni lik spadala, šaljivčine i junačine. I vodeničar Deva je realna ličnost. On je još u veoma živom predanju i anegdote o njemu idu dalje od romana. Takve tipove narodna usmena književnost smatra svojim najzahvalnijim junacima.

Istorijski je najzagonetnija glavna ličnost romana — Stanko Aleksić. On je postojao, bio je oženjen od Sevića i odmetnuo se u hajduke iz ličnih pobuda. Istorijski izvori znaju za hajduka Stanka Crnobarca, koji je nesumnjivo identičan sa Veselinovićevim. Pominje ga i Vuk Karadžić kao "poznatog harambašu", ali ne po lepome.3 Stanko Crnobarac, sa svojom družinom, bio je 1806. zarobio semberijskog kneza Ivu Kneževića, duševna i omiljena čoveka, i vodio ga po šumama oko Drine sve "dok se nije otkupio kao od ajduka" — kaže Vuk. Prilikom boja na Salašu, vojvoda mačvanski Stojan Čupić oprostio je Stanku Crnobarcu neku krivicu zbog koje se harambaša morao od ustaničkih vlasti kriti. Karađorđe je žestoko gonio samostalnu hajdučiju. Pozivao je svakog takvog da se preda i da se pridruži regularnim trupama, a ako ne bi hajduk poslušao, dizao je na nj poteru dok ga ne bi uništio. Jedno je nesumnjivo: harambaša Crnobarac Stanko nije bio u prisnim odnosima sa ustaničkim vlastima sve do leta 1806. Janko preko toga prelazi. On svog junaka od početka povezuje s planskom oslobodilačkom borbom i vodi ga kroza sve događaje do propasti ustanka. Ovi mačvanski hajduci, pa i Stanko Aleksić, izginuli su listom na Ravnju 1813, braneći srpskim trupama odstupnicu ka Šapcu.

Narodno predanje nikada ne pravi razlike između ličnih pobuda i nekih širih interesa. Nije to činilo ni ovom prilikom. Za njega je bitno bilo tući Turke i svetiti žrtve. Usvajajući takvo shvatanje, Janko Veselinović je otišao korak dalje — on je sve poznate junake jednog kraja povezao jedinstvenom organizacijom, a sve razdrobljene akcije slio u jedan tok. I tako su legenda i pisac pobedili i nadživeli istorijsku hroniku. To je, razume se, mogao učiniti samo talenat. A Janko Veselinović ga je imao izobilno. Slatkorečiv, pun mašte, nadahnut žarkim patriotizmom, ovaj pesnik sela svojim "Hajduk-Stankom" postao je i pesnik slobode. A to je ono magnetično polje koje će ovom romanu uvek privlačiti čitaoca.


Milorad Panić Surep

___________

1 Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1914, str. 388.
2 Prota Matija Nenadović: Celokupna dela, Beograd, izd. "Narodna prosveta", str. 194.
3 Vuk S. Karadžić: Srpske narodne pjesme, Beograd, 1896 (državno izdanje), str. 73.





Janko Veselinović
Hajduk Stanko
RAD
BEOGRAD
, 1986.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #18 poslato: Decembar 15, 2010, 03:49:54 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ


U Mačvi, čiji je moralni istorik bio, na selu koje je srdačno opevao, umro je od teške bolesti Janko Veselinović. On je izišao iz života onda kada u normalnih naroda pisci ozbiljno ulaze u rad i počinju davati dela duboke i trajne vrednosti.

Biće i vremena i prilike da se opširnije progovori o Veselinoviću, koji se sa Milovanom Đ. Glišićem i Lazom K. Lazarevićem ima smatrati kao osnivač seoske pripovetke naše, i nesumnjivo kao jedan od najkrupnijih ljudi naše književnosti.

Ono što je vladalo celim njegovim bićem, što je davalo neko naročito obeležje njegovom delu, to je osećanje ljubavi, nežnosti prema ljudima, milošte i dobrote, koja je išla do slabosti. Ovaj realistički pripovedač imao je dušu jednog idealista, sentimentalca, uvek gotovu da se razneži i zasuzi. I to je bila i dobra i slaba glavna strana njegova.

Dobro je bilo što je dala njegovim pripovetkama mnogo tople i meke poezije, one poezije večeri na selu, kada se zvezde stanu osipati nebom, i kada se kroz polja nepokošene deteline i nepožnjevena ječma u daljini čuje otegnuta i melanholična pesma seoska i sitno jecanje dvojnica. Nije moguće čitati izvesne stvari Veselinovića a da se čovek ne razmekša, da ne oseti kako kroza nj prostruji moćan mlaz poezije, i kako mu se srce počinje presipati ljubavlju prema ljudima i stvarima.

Ali ta osećajnost bila je i njegova mana. On je imao mnogo simpatija za skromne i male koje je opisivao. Svakako, ako je istina ono što je jedan veliki istoričar rekao za simpatiju da je ona duša istorije, to se dvojinom može reći i za pripovedača, koji ne može opisivati svoje junake sa onakvom neuzdržljivošću kojom botaničar sređuje svoj herbarijum, ili mineralog svoju petrografsku zbirku. Samo, kod Veselinovića te simpatije bile su i isključive i preterane.

Njegovo selo je i suviše lepo, i suviše idilično, na njemu se i suviše igra, peva, i ašikuje, seljaci su mnogo praznični, mnogo opominju na Teokritove ribare ili Vergilijeve pastire. Njemu u odbranu može se reći da je crtao selo onako kakvo je zapamtio u svojoj prvoj mladosti, selo bogate Mačve u zlatno doba zadruga i patrijarhalnih vrlina. On je u razgovoru poredio to negdašnje selo, čiji je pesnik bio i selo današnje, onakvo kakvo ga je napravio opori i razorni individualistički život, kasarna, veliki porezi, režimi čija je glavna misao bila ugnjetavanje i osiromašavanje seljaka. I Veselinović je novoga, mnogo promenjenoga seljaka slikao u nedovršenom romanu Seljaku i u jesenašnjim Pismima sa sela, važnim po istoriju obrazovanja njegova duha.

Kao kod mnogih naših pripovedača, ono što je bilo najbolje kod njega, to je svežina neposrednog osećanja, jačina prvog utiska, sposobnost da na listove hartije stavi ono što je neposredno video i osećao, da u jednu pripovetku zbije jedan deo života kojim je živeo. Prve njegove pripovetke pune su toga sirovog, blagorodnog materijala, to su pravi "odsečci života", bogati odblesci života kroz jednu lepu pesničku dušu. Docnije, na žalost, stvari su se promenile. Bio je došao uspeh, brz i opojan. Seoski učitelj je ostavio selo, čijim je životom živeo, i čije je proste i lepe istorije nežno i toplo pričao, došao je u varoš, gde nije bilo više mogućnosti da se dar obnavlja na istočniku života, gde se duša nije mogla osvežavati više u dodiru sa selom. I Veselinović se osetio poremećen, izgubio lepu ravnotežu i sklad duše koji je imao. Uvek potrebit, uvek široke ruke, postao je rob izdavača. On je počeo mnogo pisati, i u njegovom radu nastao je period prepričavanja i ponavljanja. U najboljem slučaju dostizao je staru visinu svojih prvih pripovedaka; u većini slučajeva podbacivao je. U varoškoj pripoveci i u socijalnom romanu nije nikako uspeo, i bolje je i ne zadržavati se na tim pokušajima.

Svi koji su izbliza poznavali Veselinovića, i oni koji su se docnije sasvim razišli sa njime, ne mogu a da iskreno ne zažale za njime. To je bio čovek od srca i kojega je morao zavoleti svaki ko je živeo i radio s njime. Njegovi saradnici na Zvezdi ne mogu zaboraviti Janka iz toga i crnoga i lepoga doba. Oni neće zaboraviti one dobre časove koje su provodili u malom i prizemnom stanu, suterenu u Lominoj ulici, gde je stanovao Radoje Domanović, i gde je malo društvo Zvezde u smehu i šali gonilo mračne misli i teške dane koje su preživljavali. Vedra i dobra šala Jankova padala je kao melem, i tako se rado čuo njegov zvonak glas kojim je pevao starca Vujadina, kojem su Turci Lijevljani polomili i noge i ruke, povadili obe oči čarne, ali koji nije prokazao družinu ostalu. I jedno takvo septembarsko veče u prvi suton, Janko je sa suzama na trepavicama i u glasu koji je drhtao zapevao Zmajeve reči:

Borilo se pa se umorilo,
mrtva leži na Kosovu vojska.
Sloboda je mrtve saranila,
ostavila žive siromahe...

Život i rđavi ljudi mogli su posle rastaviti sve te ljude koji su se voleli i poštovali, ali se ne zaboravljaju ti trenuci, koji su, po rečima pesnika francuskog, kao miris koji ostaje u razbijenoj amfori.


Jovan Skerlić, 1905


Jovan Skerlić | PISCI I KNJIGE III | PROSVETA BEOGRAD 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #19 poslato: Decembar 15, 2010, 03:51:36 am »

**

HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA JANKA M. VESELINOVIĆA


1862.
Seoskom svešteniku Milošu u Salašu Crnobarskom 1. maja rodio se sin Janko.

1870.
Miloš svoju mnogobrojnu porodicu (imao je devetoro dece od kojih je Janko bio drugi sin) zbog potreba službe seli u obližnje selo Glogovac u kome je Janko proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Crkva i škola glogovačka podignute su na imanju vojvode iz I srpskog ustanka Sime Katića, junaka iz kasnije Jankove proze.

1874.
U Šapcu upisuje i završava četiri razreda gimnazije.

1878.
Školovanje nastavlja u Beogradu upisavši učiteljsku školu. Veliki grad i njegov burni kulturni i javni život privlačio je mladog Janka i on, umesto da vreme provodi učeći, posećuje pozorišne predstave pa čak postaje i glumac statista. Otac Miloš se ovakvom sinovom ponašanju žestoko usprotivio, a Janko ne uspevši da popravi dve slabe ocene koje je imao, prekida školovanje i nikada ga ne okončava.

1880.
1. januara Janko biva postavljen za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Svileuvi. Tako sa nepunih osamnaest godina, daleko i od rodnog sela i od prestonice, sa 42 dinara mesečne plate Janko započinje svoju prvu učiteljsku službu.

1881.
Mladi i radoznali učitelj brzo se uklopio u novu sredinu i najveći deo svoga vremena provodi, pored seoske škole, u drugovanju sa seoskom mladeži sa kojom posećuje seoska prela.
Mnogo čita narodne pesmarice, kalendare, ali i domaće pripovedače: M. Glišića, M. Đ. Milićevića... Od prevedene literature ruske i maloruske pisce: Turgenjeva, Gogolja, Vovčka...
U dugoj zimskoj noći, 9. decembra, sećajući se pričanja babe Bojane, zapisuje svoju prvu pripovetku: "Kako je postao kajišarluk".

1882.
Janko se oženio i sa službom se premešta u Glogovac gde mu se rodila ćerka Persa, koja će jedina od Jankove dece ostati živa.

1884.
U želji da pomogne mlađem bratu Stevanu, svršenom bogoslovu, zajedno pišu molbu ministarstvu i Janko biva sa službom premešten u selo Kostur u pirotskom kraju, a na njegovo mesto u Glogovcu dolazi njegov brat. Pošto se Janku nije išlo u tek od Turaka oslobođeni kraj, on 7. septembra podnosi ostavku na službu sa obrazloženjem da želi da produži školovanje.
Prvi pokušaj štampanja Veselinovićevih pripovedaka završava se neuspešno. Urednik Misli Kosta Arsenijević odbija da mu objavi tekst. To mladom pripovedaču teško pada.

1358
Razočaran i obeshrabren Janko namerava da spali svoje dotadašnje rukopise. U tome ga sprečava njegov drug i prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk-Stanka.
Odlazi u Beč da završi telegrafski kurs. Ni to ne uspeva. Posle pet meseci vraća se u Beograd, ali kurs ni u Beogradu ne završava.

1886.
Više od godinu dana Janko je bez posla. Piše molbu ministarstvu prosvete i tek posle druge molbe biva 11. aprila postavljen za učitelja u Svileuvi.
U maju te godine Janko se, pritešnjen oskudicom, seća svojih rukopisa i nudi ih lokalnom listu Šabački glasnik. Na osnovu referata pesnika Vlade Jovanovića štampar A. Slavuj prihvata i štampa Veselinovićevu priču "Na prelu" bez potpisa autora. Priča biva povoljno prihvaćena i Janko u Šabačkom glasniku štampa pregršt svojih priča. U oktobru mu iz štampe izlazi i prva knjižica pripovedaka Slike iz seoskog života. Janko postaje pisac.

1888.
Kao učitelj u Svileuvi nije radio ni dve godine, jer se u međuvremenu angažovao u stranačkoj borbi protiv tadašnje vlasti. Zbog toga je kao učitelj bivao premeštan u nekoliko mesta: krajem februara u šabačku školu na Kamičku, posle dva meseca u Koceljevu, a posle tri meseca u Ježevicu, u koju nije pristao da ide.
U septembru zbog sukoba sa sreskom vlašću dopada zatvora iz kog je pušten polovinom decembra. U tri nastavka u časopisu Otadžbina objavljuje svo ju najdužu pripovetku (kratki roman) — Seljanku, koja će se tek 1893. pojaviti kao zasebna knjiga.
Izlazi mu i druga knjiga pripovedaka pod istim naslovom — Slike iz seoskog života.

1889.
Krajem marta biva izabran za predsednika opštine koceljevske sa liste radikalske stranke. Od političkih istomišljenika biva iskorišćen i zbog manjka u opštinskoj kasi potpada pod zakonsku odgovornost. Ovaj mu je slučaj godinama zagorčavao život.

1890.
Krajem marta smenjen je sa dužnosti predsednika opštine u Koceljevi, pa ostaje bez posla i sredstava za život. U Šapcu je počeo da se bavi novinarstvom. Jedno vreme se angažovao kao urednik lokalnog političkog lista Radikalac. U Beogradu mu izlazi zbirka pripovedaka Poljsko cveće (ukupno deset sveščica u 1890. i 1891. godini), kao i Slike iz učiteljskog života.
Svoja politička shvatanja Janko je formirao na idejama Svetozara Markovića i tadašnje socijalističke literature.

1892.
Vraća se ponovo učiteljskom pozivu. Mesto učitelja dobija u Šapcu. Te godine putuje sa ekskurzijom Učiteljskog društva u Zagreb, gde biva dočekan sa pažnjom i uvažavanjem.
Zajedno sa Dragomirom Brzakom objavljuje pozorišni komad Đido koji zbog obilja narodnih pesama u tekstu biva vanredno lepo prihvaćen i izvođen kasnije u Beogradu i unutrašnjosti.
Pokreće u to vreme u Beogradu jedini opozicioni list Zoru (1898—1901), što mu donosi prilično problema.

1893.
Avgusta te godine Janko je sa službom prešao u prestoni Beograd. Bio je pomoćnik urednika Srpskih novina. Objavio je dve zbirke pripovedaka: Od srca srcu i Rajske duše. Septembra ove godine Janku se ispunila vajkadašnja želja, postao je glumac — igrao je Živana u Glišićevoj Podvali.

1894.
10. septembra izlazi prvi broj lista za zabavu i književnost Zvezda, čiji je Janko pokretač i urednik. U prvom broju objavljene su početne stranice Hajduk Stanka. Uskoro potom, što zbog problema sa vlašću što zbog materijalne oskudice, list prestaje da izlazi.

1895.
Postavljen za korektora u Državnoj štampariji. Objavljuje zbirku pripovedaka Zeleni vajati, pozorišni komad Potera (zajedno sa glumcem Ilijom Stanojevićem) i zbirku narodnih pesama Sevdalinke.
U aprilu pokreće zabavni list Pobratim koji već u junu mesecu prekida sa izlaženjem.

1896.
Posle dve godine objavljivanja delova romana po periodici, Hajduk Stanko u luksuznoj opremi izlazi u celini. Prethodne godine je zasebno objavljen deo romana Odmetnik. Srpska književna zadruga u periodu od 1896. do 1899. objavljuje izabrane Veselinovićeve pripovetke u tri knjige pod zajedničkim naslovom Slike iz seoskog života.

1897.
U radikalskom listu Delo objavljuje delove svog političkog romana Junak naših dana, koji ostaje nezavršen.

1898.
Počinje ponovo da objavljuje Zvezdu oko koje okuplja širok krug saradnika: M. Glišić, M. Mitrović, R. Domanović i dr. i u časopisu pored domaćih autora objavljuje tada vodeće francuske i ruske pisce.

1900.
Postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Počinje sa objavljivanjem svoje autobiografske proze Pisma sa sela.

1901.
U Zvezdi i Brankovom kolu izlaze odlomci nedovršenog romana Seljak.

1902.
Izlaze me dve knjige pripovedaka pod nazivom Male priče.

1905.
Pošto je još krajem prošle godine počeo ozbiljno poboljevati, bolestan, oronuo i razočaran, krajem maja kreće u zavičaj. Umire 14. juna u očevoj kući u Glogovcu, gde je i sahranjen.


Priredio Vladimir Jovičić
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: