Janko Veselinović (1862—1905)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Janko Veselinović (1862—1905)
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Janko Veselinović (1862—1905)  (Pročitano 64842 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 15, 2010, 03:52:04 am »

*

JANKO VESELINOVIĆ SA PRIJATELJIMA





 Milorad Gavrilović, Milorad Petrović i Janko Veselinović





 sede: Milovan Glišić, Aleksandr Sumbatov-Yuzhin, Branislav Nušić, Stevan Sremac,
 stoje: Dragomir Brzak i Janko Veselinović (Pre 1901. godine)


 * * *

"Književno-umetnički odbor Narodnog pozorišta ... mesto sekretara jedno vreme zauzimao je Borisav Stanković, koji će, zubog sukoba
 sa Nušićem morati da napusti državnu službu, a jedno vreme u Odboru će biti Sima Matavulj, Milan Grol, Miroslav Spalajković i drugi."

 Fotografije: Milan Jovanović. Vlasništvo Muzeja pozorišne umetnosti Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 15, 2010, 03:52:26 am »

**

JANKO VESELINOVIĆ I ŠABAČKI GLASNIK


Može se s pravom govoriti o međusobnoj povezanosti i uslovljenosti šabačke štampe i stvaralaštva književnika Janka Veselinovića. Možda je od presudnog značaja bilo objavljivanje prve pripovetke u Šabačkom glasniku. S druge strane, Šabački glasnik, u prvim godinama svoga postojanja, sticao je popularnost zahvaljujući književnom podlistu, u kome su objavljivane "Slike iz seoskog života". Postoji više činjenica koje govore o Janku Veselinoviću kao novinaru i saradniku šabačkih listova. Navodimo samo neke.
 
O sudbini prve Jankove priče "Vika na kurjaka a lisice meso jedu" pisao je Jovan Skerlić u svojoj studiji o Janku. Prema njemu, ovu priču Janko je poslao socijalističkom časopisu Misao 1882. godine. Odgovor je bio negativan. Urednik u ovoj priči nije našao ništa vredno i originalno. "Ubi me prosto kao maljem, pisao je kasnije o ovom sam Janko. I ko zna šta sve ne bih poradio sa onim drugim radovima, da mi nije bilo moga druga i prijatelja Jove I. Aleksića, tada učitelja u Crnoj Bari, koji, razumevajući se toliko isto u pripoveci kao i ja, ipak me ubedi da ja treba to sve da smatram za pakost i neznanje dotičnog gospodina kritičara."
 
Nekoliko godina, posle prvog pokušaja, Janko se nije usuđivao da izdavačima nudi svoje pripovetke. Verovatno se plašio negativnih odgovora i čitanja lekcije, kao što su to uradili Kosta Arsenijević, urednik i Panta Tucaković, redaktor časopisa "Misao". Na nov pokušaj se odlučio tek 1886. godine. Bio je bez službe, a izdržavao je ženu i dete. Možda ga je besparica naterala da ponovo zakuca na vrata jednog lista. Bila je to štamparija Andrije Slavuja u Šapcu. Predao je rukopis pripovetke "Na prelu". U to vreme Šabački glasnik faktički je uređivao šabački profesor i poeta Vladimir Jovanović.
 
Kad je još tog popodneva Janko došao po odgovor, Slavuj ga dočeka veoma ljubazno, obeća da će pripovetku štampati u listu, kao podlistak, i dade mu tri ćesarska dukata kao nagradu. Književnik Vladimir Jovanović osetio je da je u Janku našao pripovedača koji će se dopasti najširem krugu čitalaca, pa je tražio da mu donese još pripovedaka da ih objavljuje u podlistku. I od pedesetog broja Šabački glasnik je objavljivao pripovetke: Na prelu, Odbegla, Sve zbog dukata, Kod samrtnika, Mali Stojan, Kumova kletva i mnoge druge. Posle su ove pripovetke, u štampariji Slavuja, izdate u zasebnoj zbirci pod naslovom "Slike iz seoskog života".
 
Tako je, zahvaljujući šabačkom štamparu i izdavaču, i Šabačkom glasniku, dotle nepoznati i nepriznati pripovedač sela, Janko Veselinović, ušao u redove srpskih književnika, da bi uskoro postao jedan od najpopularnijih srpskih pripovedača.
 
Pored objavljivanja pripovedaka, Janko je jedno vreme, 1888. godine, veliki deo vremena provodio u šabačkoj štampariji , gde je redigovao rukopise, pa čak vršio i urednički posao. O tome zaključujemo iz članka "Jedna uspomena na Janka Veselinovića" koji je nepoznati autor objavio u Šabačkom glasniku od 19. maja 1922. godine. Pored ostalog, u ovom članku pisalo je:
 
"Kako je pokojni Janko bio kao učitelj u Šapcu saradnik Šabačkog glasnika, a pisac ovih redaka je pomagao Janku i ostalim učiteljima koji su radili na "Glasniku", to mi je ostala jedna uspomena na pokojnog Janka u Šabačkom glasniku.
 
Šabački glasnik izdavala je tada g-đa Slavujka (udovica Andrije Slavuja — prim. V. B.) a štamparija je bila gde je kuća g. Joce Jurišića, u sadašnjoj kući pok. Pere Bojića, preko puta kafane "Devet direka", što joj je pravo ime. (Nalazila se na mestu gde se sada nalazi hotel "Jugoslavija" — porušena je 1929. godine — prim V. B.).
 
Na "Glasniku" su tada sarađivali počivši Vlada Jovanović, profesor, Janko Veselinović, učitelj, g. g. Gruja Protić i Vaso Ljubičić, učitelji, i drugi koje je pisac ovih redova zaboravio.
 
Redakcija im je bila gotovo u rečenoj kafani, gde su se pored navedenih učitelja, sakupljali i svi okolni trgovci i majstori, koji su voleli veselje, šalu i pesmu, jer zaista nikad neće biti veselije kafane u Šapcu kao što je tada bila ova, a kako neće kad su kafanu, koju su držali Kosta i Nikola Naumović, zvani Cincari, snabdevali dobrim crnim vinom čak iz Turske, koje je posle 2-3 čaše Gruju naterivalo na svađu, a Vasu i pok. Janka prvo na peckanje, pa bogme i na onu tanku glasovitu Jankovu pesmu: Sinćirići zveče... koju je pok. Janko sa najvećim oduševljenjem otpevao da ga je milina bilo slušati...
 
Elem, jedne večeri "Čiča", pok. Milan Marinković, slovoslagač, štampao je Šabački glasnik i tabake od, čini mi se, "Lude Velinke" a Matija Marinković, šegrt, trljao slog, jer je mašina bila ručna. Vasa Ljubičić, koji je bio svega domišljan, čitao je "Glasnik" ili tabake, neznam tačno, a znam da je u "Glasniku" bila jedna priča Jankova, i najedared, kako ga je bog dao, nasmejao se, dao korekturu Matiji koji je dremao, jer je ovo bilo jedne zimske večeri. Matija je odneo "Čiči" da proveri korekturu. Opkladiše se u dva litra vina da neće biti slovnih grešaka. Janko ponovo pročita reviziju i odobri za štampu.
 
Poče štampanje tabaka... Gruja uze tabak i poče Janka da grdi: "Zar ti ovakve bezobrazne reči mećeš u priču!"
 
Janko uze tabak i zaprepasti se, jer je u tekstu bila i ova rečenica: "Na njivi je bilo i jedno veličanstveno guvno" (upravo tako je glasila posle naknadne ispravke)...

Opklada se popila, jedna, pa druga. Cicvarići su naišli i to oni stari, koji su sad već pokojni i koje su oni voleli, naročito Salko, da udari u šarkiju i sa Jankom da otpeva "Hasan aga na klupi seđaše"..."


Vitomir Bujišić

Štampa i radio u Podrinju | Priredio Vitomir Bujišić | štampa Glas Podrinja | Šabac, 1975.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 15, 2010, 03:53:09 am »

**

JANKO ZA SVA VREMENA


POSVETA JANKU. Jovan Skerlić u osvrtu na pesnika Milorada Mitrovića, između ostalog, piše: "I danas meni ne izbija iz glave jedan od naših poslednjih razgovora. U prvim danima februara 1907. jednog kišnjeg i žalosnog večera celo naše društvo bilo je u uredništvu "Dnevnog lista". Kiša je doterala i one koji redovno ne dolaze... Mitrović je bio tu, sa podignutom kragnom od zimskog kaputa, sa šeširom oborenim na oči, u kojima se pogled svaki dan sve više mutio".

Tom prilikom Mitrović je dao Skerliću dve pesme "poslednje koje je ispevao" jednu posvećenu Vojislavu Iliću i drugu — Janku Veselinoviću. U pesmi, 'Pred proleće', posvećenoj Janku Veselinoviću, Mitrović je pevao:


Pohodiću proleće u mene,
k'o i nekad uz pesama zvuke,
i mutne će zasijati zene,
i kliknuće srce koje vene,
i pružiću malaksale ruke.

Al' i suza na očima blista
i još uzdah za minulim svetom:
"O, proleće, o, mladosti čista,
pošlji meni dva, tri suha lista,
okiti me uvenulim cvetom".



Pri kraju života, Janko je sa melanholijom pisao: "Ni mašta mi više nije bujna: vreme i život počupaše pera iz krila njenih, te, eto, ne može da se digne dalje od zemlje; nema više ni one drskosti njezine; sad više ne vidim Boga iza one sjajne zvezde".
(Dimitrije Vučenov)

I sada kada Janka Veselinovića nema više među živima, on uliva dvostruko osećanje: simpatije prema jednom piscu od intimnoga dara i nesumnjivih zasluga, i žaljenja što jedan takav prirodan talenat, sticajem prilika, svojim rođenim greškama, tako rasipnicki trošen, i tako žalosno strošen, nije dao sve što je, možda, mogao dati.
(Jovan Skerlić)

U svakom slučaju, u ime dosadašnjih i budućih generacija tvojih čitalaca, hvala ti Janko Veselinoviću, na onome što si ostavio srpskoj književnosti i srpskom narodu.


Deo teksta iz knjige JANKO za sva vremena
autori Nikola Devura — Tomislav Jerotić, Šabac, 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 15, 2010, 03:53:31 am »

**
SVEDOČANSTVO O MAČVI — I  II III


ALEM KAMEN SRPSKE PRIPOVETKE

U pričama Janka Veselinovića puna je običnih, prestih ljudi, koji i dan danas žive u Glogovcu i Bogatiću, u Badovincima i Pričinoviću, u Mačvi ili Pecerini. Dotle su živeli u selu i niko nije znao za te čestite duše, za njihove radosti i patnje. Janko ih je video i izneo — i sve je to postalo litaratura, sve je to alem kamen srpske pripovetke.





U rodnom mestu svoga oca, u Crnobarskom Salašu, rodio se 13. maja 1862. godine Janko Vsselinović, prvenac Miloša Veselinovića. U rodnome selu proveo je prve dane svoga života. Imao je svega nekoliko godina kada su njegovi roditelji prešli u Glogovac; u ovom selu je proživeo svoje bezbrižno detinjstvo, iz njega poneo prve utiske, za njega su bile vezane najdraže Jankove uspomene... Zato se on kasnije rado seća Glogovca, o njemu govorio kao o svom rodnom mestu, njega u njegove žitelje pevao u mnogim svojim pripovetkama. Za Glogovac je vezao i sva zbivanja obrađena u pripoveci SEJBANKA. Rano je otišao iz Crnobarskog Salaša i zato ovo selo i nije ostalo u njegovoj uspomeni, nije u njemu doživeo ništa trajnije, snažnije...

O prvim godinama svoga života i o svome školovanju Janko je ostavio dosta podataka u svome autobiografskom romanu BORCI. Došavši u Svilouvu, on se prve večeri u novome mestu sećao svoga detinjstva. "Povuče ga um u prošlosti, on se seti svoga detinjstva. Seti se oca i majke, kućice u kojoj se rodio, malog vajatića, u kome je kao maza na majčinom krilu spavao... Zaigra mu srce kada stvori sliku jednog mališana pred očima. Plavo detence, razbarušene kosice u dugoj košuljici, bez gaćica i bez kape, raspojasan i bos — to je bio on... Setio se kako je kupio prašinu po sokaku i bacao ssbi na glavu; kako je od blata mesio i pravio topove pa pucao; kako je kad je kiša padala trčao gologlav po onome pljusku, da "veći poraste" ...Pa onda, kako se sa decom seoskom igrao oko neke bare u selu, kako je preko jendeka skakao, kako je u skakanju uganuo jedared nogu, to ga je majka morala nostiti nekoj babi Smiljani."—

Bio je zdrav i krepak, po prirodi nestašan, neposlušan, jogunast i veoma radoznao. Intsresovalo ga je sve šta vidi, stalno je nešto ispitivao, pronalazio, proširivao svoj vidokrug, bogatio unutarnji svst, raspaljivao maštu. Prozvali su ga "zijakom" zato što stalno "zija" — gleda levo i desno, traži, ispituje. Zvali su ga još i "arum ždrebe" zbog njegovog jogunstva. Mažen je dosta od roditelja kao prvenac, ali su ga često otac i majka šibali prutom zbog inatstva, jogunstva i neposlušnosti.

Prolazio je kroz Mačvu jednom prilikom episkog iz Šapca, obilazio crkve i sveštenike. Posle završene službe u crkvi, on je svratio u Miloševu kuću da mu vidi porodicu i da se tu malo odmori. Znajući za vladičin dolazak, popadija je pripremila sve u kući, decu obuka u svečanu odeću i pazila na njih da se ne bi isprljala u dvorištu. Janko je iskoristio njenu zauzetost, neopaženo se izvukao iz kuće i otišao u baštu i, u društvu svojih drugova, pravio lopte od blata i bacao ih na zid neke zgrade. Kada ga je majka pronašla, on je bio već umazan.

Uz put, otimajući se od svoje majke, on se još više umazao: plakao je i, najzad, uspeo da se otrgne i da se pridruži starom društvu. Tako je Jelisaveta morala slagati vladiku da nije pronašla svoga prvenca, koji se negde izgubio.

Bezbrižno detinjstvo je prestalo polaskom u školu. Plakao je, proklinjao i školu i učitelja, želeo je da umre kako bi svoga oca što više ožalostio. Osnovna škola ss nalazila preko puta očeve kuće; u njoj je predavao učitelj Sima Milojević, poznati nacionalni radnik. On je bio strog i Janko je progutao mnogo batina. "Natmuren, ljut kao ris, za svaku sitnicu — batine". Ali Janko je i dalje ostao nestašan, i svaki nestašluk je bio propraćen porcijom batina od učitelja i od najstarijeg đaka. Bio je dobar đak i na kraju godine nagrađen je knjigom za uspeh u učenju. S neopisivom radošću je dočekivao letnje raspuste.

"Kao jare jurio je po poljima i šumama, knjige nije ni uzimao nikako u ruku, i — ne bi se ni znalo da je đak da nije morao svakog jutra i večeri, kad su se Bogu molili, čitati glasno "Očenaš", "Bogorodice Đeve" i "Vjeruju".

Opet poče škola, opet u školu, opet knjigu u šake pa nauči "napamet" sve od korice do korice; opet knjiga od dirsktora i — raspust... — Srećni dani!...

U trećem razredu bio je najstariji đak. Sad je on druge tukao i svi su se morali nokoriti... znao je, mnogo je znao! Na primer: 75 oka brašna po 32 pare — za tren bi izračunao. Čitao je i "Apostola" svakoga većega praznika i "započinjao" je u crkvi..."




ALEM KAMEN SRPSKE PRIPOVETKE

U takvoj atmosferi, na granici prema Bosni, u stalnim ratnim okršajima nicale su hajdučke čete još u prvim danima ustanka. Hajduci su presretali Turke, otimali od njih opljačkano blago i zarobljeno roblje, uništavali neprijateljevu živu snagu, plenili njihovo oružje i municiju. Često su prelazili u Bosnu i vršili prepade na Turke, njihove jedinice i domove. Bilo je u tim okršajima bezbroj podviga, istaknutih primera junaštva i odvažnosti. O tome se pričalo decenijama, stvarana je legenda, pojedini primeri junaštva su hiperbolisani. O mnogima je progovorio i narodni pevač na seoskim svetkovinama i posedima, guslar je prenosio na potonje generacije slavu njihovih predaka. O svemu tome Janko se dosta naslušao još u svome detinjstvu, upijao to u sebe, stvarao u svojoj bujnoj mašti sliku te herojike i zato se kasnije poveo za legendom, za predanjem.— O Stanku Aleksiću doznao je dosta od Stankovog sinovca, o svome dedi po majci Simi Katiću od oca i majke, o Surepu i drugim hajducima od svog starijeg druga Ignjata Panića, Surepovog potomka. Na sličan način, preko poznanika i rođaka, naslušao se dosta i o ostalim ličnostima koje je pominjao u romanu. Dobio je osnovu, a potku i ostalo je ispredao sam prema svojim koncepcijama, prema svojim osnovnim željama i namerama. Zato on i kaže u romanu, kada se pravda svetim senima što ih uznemirava, da će pričati o njima, o njihovi junaštvima onako kako je slušao o njima, kako oni žive u narodu.— Janko se u romanu nije držao hronološkog izlaganja događaja, zato je ličnosti obradio sa znatnim odstupanjem od stvarnog njihovog života.

Simu Katića, kneza podrinskih izbeglica, Janko dovodi u Mačvu pre ustanka, povezuje ga sa Stojanom Čupićem i drugim organizatorima ustanka i ističe ga kao jednog od organizatora. Međutim, Sima je u Mačvu došao tek u toku ustanka, priključio se ustanicima, istakao se u vojevanjima i preživeo oba ustanka. O njegovom sukobu sa Jevremom Obrenovićem, bratom kneza Miloša, Janko je pisao u pripoveci SUREP. Živeo je u Glogovcu i imao je kuću i imanje nedaleko od crkve. Umro je 1832. godine i jedan deo svoga imanja zaveštao školi i crkvi.

Jovan Gligorijević, poznat u narodnoj poeziji i istoriji kao Zeka Buljubaša, poreklom je Hercegovac. Iz svoga rodnog kraja pobegao je od turskog zuluma, služio u raznim krajenima skrivajući se od Turaka i u Mačvu je došao u proleće 1804. Godine. Tada se priključio hajducima, istakao u mnogim okršajima s Turcima i, kada je počeo ustanak u ovome kraju, prišao je ustanicima i postao komandant "golih sinova", odabranih ustaničkih trupa. Istakao se u mnogim borbama kao veoma hrabar i odvažan borac i komandant. I njega je Janko u svom romanu ranije doveo u Mačvu i priključio hajducima pre početka ustanka.

Pored već isticanih odstupanja, koje je izvršio kada je opisivao Stanka Aleksića, Janko je to činio i kada je govorio o poznatim istorijskim događajima o kojima ima sigurnih podataka. Takav je slučaj sa izmišljenim Stankovim megdanom u borbama oko Loznice 1909. Godine. Takvih ima još nekoliko slučajeva, i Janko je to činio sa željom da svoga junaka što više istakne.

U istoriji su poznate borbe koje Janko opisuje u "Hajduk Stanku" i one su, izuzev manjih odstupanja, verno prenete u roman. Poznate su i ustaničke vođe i starešine Sima i Janko Katić, Anta Bogićević, Luka Lazarević, Stojan Čupić, Miloš Stojićević Pocerac, Marko Štitarac, prota Nikola Smiljanić. O popu Toši iz Badovinaca, koji je Jankov predak po majci, Janko je pisao i u nekoliko svojih pripovedaka.

Opisi u istorijskim izvorima u osnovi se slažu sa opisima u romanu; izvesna neslaganja su logična i sasvim razumlliva, jer Janko nije pisao istorijsku studiju. Za njega je bilo primarno da istakne odvažnost i borbenost ustanika u ljutim bojevima protiv tlačitelja srpskog naroda. Toj osnovnoj ideji podredio je sve ostalo: i hronologiju događaja, i faktografiju, i pojedine detalje. Držao se svoje koncepcije romana i sve drugo, i ako se radi o istorijskim romanu, podredio je svojoj osnovnoj ideji.



ALEM KAMEN SRPSKE PRIPOVETKE

Oko pet časova ujutru, 14. juna, njemu je opet pozlilo. U kući su se svi uznemirili. Janko je još bio pri svesti, samo se žalio na bolove. Počeo se mučiti. Zatražio je očevu ruku da je poljubi. "Stari roditelj oseti odjednom šta to znači i sa suznim očima pruži mu ruku. Janko polako spusti poljubac na nju i diže glavu. Zatim se zavali u svoju naslonjaču, obe ruke pusti po naslonima i malo uzdiže i zavali glavu. Steže usnice i sklopi oči i u takvom položaju ostade. Dvaput se nešto pokrete u grkljanu i zastade. Usta Janko nije nikako otvarao. Umro je neprimetno, tiho, kao da je zaspao. Kad su mu pristupili pop Miloš i prijatelji, srce Jankovo i bilo nisu više radili".

Umro je 14 (27) juna 1905. godine u 6 časova ujutru u roditeljskoj kući u Glogovcu. Umro js u svojoj rodnoj Mačvi.

Crkvena zvona su prva oglasila Jankovu smrt. Uskoro je iz Bogatića telegrafskim žicama prostrujala vest čitavom Srbijom o preranoj smrti istaknutog srpskog pripovedača. Okupi se čitavo selo. Dođoše i učitelji iz susednih sela. Dođoše i mnogi prijatelji sa strane. Dvorište se punilo. Predveče stiže i njegov brat Steva. Stizali su i mnogi telegrami — izjave saučešća. Među prvima su bili Mostarci, srpski književnici Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović... Za njima i mnogi drugi.

Srpski načelnik Vulović uputio je pismo svim predsednicima opština i zatražio da oni, zajedno sa učiteljima i sveštenicima organizuju masovan dolazak seljaka u Glogovac na Jankovu sahranu.

U prvim jutarnjim časovima na Vidovdan počeo je da dolazi narod iz Mačve; učitelji i učenici osnovnih škola, sveštenici i predsednici opština, devojke i mladići, starice i starci. Pristizali su i delegati iz udaljenih mesta: Niša, Novog Sada, Karlovaca; predstavnici kulturnih i umetničkih društava: Književne zadruge, Književničkog društva, Narodnog pozorišta, predstavnici raznih redakcija: Dela, Samouprave, Odjeka, Dnevnog lista; dopisnici listova: Politike, Pravde, Štampe, Narodnog lista i drugih. Ministarstvo prosvete je uputilo telegram a vlada Kraljevine Srbije odredila okružnog načelnika iz Šapca za svog zvaničnog predstavnika. Iz Šapca su došli Pevačko društvo i predstavnici Učiteljskog udruženja. Pristizali su mnogobrojni telegrami, na odar polagani venci od poljskog cveća. Na sahranu su došli i poznati književnici, umetnici i kulturni radnici: Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milan Grol, Milorad Gavrilović, Milorad Pavlović Krpa i drugi. Sve do sahrane Jankova majka se nije pomakla s mesta: sedela je pored njegovog odra, bez jauka i reči, odsutna i utučena, i neprestano gledala u ukočeno lice svog prvenca. Uz prisustvo ogromnog broja seljaka i Jankovih prijatelja i poštovalaca sa strane sahrana je obavljena u četrnaest časova. Bilo je oko deset govornika: Simo Matapulj, Radoje Domanović, Milorad Gavrilović, Pavle Marinković, predstavnik učitelja iz Bosne, predstavnici raznih udruženja. Jankov kovčeg su nosili njegovi zemljaci i prijatelji od kuće do crkve njegovi rođaci i prijatelji iz Beograda, od crkve do groblja učitelji iz Mačve. Oko šesnaest časova završen je pogreb i Jankov grob je bio prekriven mnogobrojnim vencima svežeg cveća.

Simo Matavulj je u svom govoru rekao: "Janko! Naši drugovi, članovi Srpskog književnog društva, poslaše me, da se u ime svih s tobom oprostim, da tebe najvrednijeg člana, ponos našeg Društva, ispratim do tvog večnog boravišta!
Došao bih i sam, u svoje ime, dragi druže, da ti dam poslednje celovanije, jer, oplakujući sa vascelim Srpstvom slomljeno zlatno pero, presahnuli izvor umetne lepote, ugled nedostižni čistote i krasote srpskog jezika, što se sve skupa zove Janko Vesslinović, plačem u isto vreme za dobrim drugom! Mili Janko, znao si koliko te ljubim i cenim! Za četrnaest godina našeg drugovanja, imao sam prilike da se divim i tvome velikom talentu, i tvojoj lepoj duši, i tvome muškom pregalaštvu, i tvome hrišćanskom osećanju i visokom gledištu, kada si lako praštao uvredu, nepravdu, uniženja mnoga...

Ma čim se mi tešili, ma kako ti bogovima ugodan bio, pa stoga mlad preminuo (što bi u ovakvoj prilici rekli ljudi starovremeni) ipak je tvoj vek suviše kratak bio! Kad si lani, baš u jeku leta, kao ovo sad, u drugoj kitnjastoj srpskoj pokrajini, u Sremu, poljubio grudvu zemlje, koju si spustio u Zmajev grob, i tim dirljivim načinom više suza izmamio nego što učiniše mnogi besednici, onda nam se činjaše, da gledamo živ simbol; i ako mlad, veliki umetnik prihvaća luču koja se ugasila u ruci starca velikana! A gle sad jada, grudvu tebi namenjenu celivam ja stariji i u ime mnogih starijih!... Zli udes naš!

Janko, proslavljeni i napaćeni! I ako dan tvoj rano mrče, donese ti veliku radost i veliku patnju. Kad si kao skroman seoski učitelj pokušao da se ogledaš u mesnoj književnosti pa očekivao smeran uspeh, iznenadi te slava neslućena! Ti se nadaše steći priznanje i hvalu samo u svojoj Mačvi, a onamo, koliko je širom zemlje Srpske i božanstvenoga srpskog jezika, ti zanese lepotom tvoga pričanja i oblika mu! Postade odjednom omiljeni prvi pripovedač... Ne prođe mnogo, i tebe s poštom primi ceo slovenski svet pa i mnogi tuđinci!

...Klasična zemlja Mačva, rodila je divove iz prvog ustanka, i diva na peru Janka! Blagoslovena rodnost njena neće propasti. To nadanje nadahnjuje Jankov grob!"


Stanoje Filipović: Janko Veselinović

Izbor: Tomislav Arsenović
maj/juni 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 15, 2010, 03:54:47 am »

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA
1862—1905





Janko Veselinović sa roditeljima




Jankovo venčanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 15, 2010, 03:55:34 am »

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA
1862—1905


IZLOŽBA 7 — 28. 12. 2005
Autor izložbe
BRANISLAV STANKOVIĆ






Sahrana Janka Veselinovića
Janko Veselinović umro je 14. juna u očevoj kući u Glogovcu, gde je i sahranjen.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 15, 2010, 03:56:00 am »

*
NEOBIČNO OTKRIĆE U ŠABAČKOM MUZEJU "ČIČA PERA" POSLE POLA VEKA


VESELINOVIĆ JANKO

Izgubljeni rukopis Janka Veselinovića pozajmljen od Biblioteke za gradsku izložbu 1952. godine

ŠABAC — Posle više od pola veka u Narodnom muzeju u Šapcu prekjuče je pronađen izgubljeni rukopis pripovetke Janka Veselinovića "Čiča Pera". Delo poznatog pisca bilo je pozajmljeno muzeju za gradsku izložbu 1952. godine, a revers je potpisao tadašnji direktor Đorđe Kostić. Original "Čiča Pere" pronašao je prilikom raspremanja depoa novi direktor Branislav Stanković.

"Čiča Pera" se tako vratio u vitrine Biblioteke šabačke (kojoj je pripadao) baš na stogodišnjicu smrti Janka Veselinovića. Prvi trag da rukopis iz 1890. godine uopšte postoji, otkrila je direktorka Biblioteke mr Sonja Bokun-Đinić 1998. godine, kada je sa višim knjižničarom Nadom Radovanović počela preuređenje zavičajne zbirke.

Jedan od kartona svedočio je o postojanju tri rukopisa Janka Veselinovića: "Seja", "Krivokletnik" i "Čiča Pera", ali je ovaj poslednji nedostajao. Ubrzo smo pronašli i revers od 1. oktobra 1952. godine i odmah obavestili kolege u Muzeju — objašnjava Sonja Bokun-Đinić.

Direktor Muzeja Branislav Stanković kaže da je rukopis "Čiča Pere" našao u potpuno nadrealnoj situaciji, u sanduku na tavanu zgrade. Početkom marta u Muzeju su započeli detaljnu reinventarizaciju depoa, ali ovaj obiman posao još nije priveden kraju. Na poleđini "Čiča Pere" stoje dva pečata Muzeja, što ukazuje da je dokument neopaženo prolazio kroz ruke više puta.

Pronađeni original pripovetke Janka Veselinovića napisan je na dvanaest strana takozvanog trgovačkog papira. Iste 1890. godine objavio ga je privatni beogradski izdavač "Valožić". To je priča o dobrodušnom srpskom seljaku, na koga je sin digao ruku i isterao ga iz kuće.


M. Mijušković | Politika | 27.07.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Decembar 15, 2010, 03:56:26 am »

*

SUSRET ČIKA LJUBE NENADOVIĆA I JANKA VESELINOVIĆA

U Valjevu pre 120 godina


Uspomena na srpske velikane, koja kao kandilo zasija nad godinama njihovog spomena u Srpstvu, razbija veo zaborava. I ove godine, leta Gospodnjeg 2005, sećamo se godišnjice onih srpskih književnika koje smo u mladosti čitali i zavoleli; godišnjice velikog Valjevca, pesnika i putopisca čika-Ljube Nenadovića (1826—1895—2005) i tužnog spomena na srpskog pripovedača i boema Janka Veselinovića (1862—1905—2005). U pameti nam je ostalo zapisano da je prošlo od zemne smrti i jednog i drugog srpskog velikana mnogo godina — nezaborava; Čika-Ljuba Nenadović je preminuo pre ravno 110 godina, a Janko jednu deceniju kasnije od njega i upravo ove godine istekao je tačno jedan vek od njegove prerane smrti: u 43. godini života.

Čika Ljuba je u starosti najradije obitavao u Valjevu i Brankovini, a Janko, rođen u Mačvi, učiteljevao je u Svileuvi (1881—1883; 1886—1888), pa u Koceljevi, Šapcu, da se potom uputi u boemski Beograd gde je živeo poslednjih petnaestak godina, do same smrti. Današnji čitalac njihovih dela možda će se kadgod i zapitati: da li su se, nekom prilikom, sreli i kad je to i gde bilo? Jedno pismo iz Jankove prepiske koje mi je slučajno došlo do ruku, daje nam potvrdan odgovor.

Da odmah istaknem: do susreta Čika Ljube, starijeg od Janka 36 godina, i učitelja svileuvskog Janka došlo je u Valjevu 1887. godine. I o tom susretu piše sam Janko u pomenutom pismu. Pre nego što ga saopštim, opisaću okolnosti pod kojima je došlo do tog nezaboravnog viđenja.

UČITELJ SVILEUVSKI I PRIPOVEDAČ — Poznato je da je Janko Veselinović dvaput bio učitelj u selu Svileuvi, u šabačkoj Tamnavi; drugi put u periodu 1886-1888. Iz tog vremena sačuvano je jedno Jankovo pismo, datirano "10 decembra 1887. u Svileuvi", koje je on uputio uredniku književnog časopisa "Stražilovo", u Novi Sad, profesoru i književniku Jovanu Grčiću (1855—1941). Ugledni profesor je, šaljući mu svoj književni časopis u Svileuvu, pozvao Janka da napiše neku priču i za "Stražilovo", ali se on nije odmah odazvao. Uzroke svog nepisanja objasnio je Janko ovako: "... Ali, pre svega ja moram da se izvinim, ako se uopšte i mogu pred vama izviniti. Sami ste veliki trudbenik na srpskoj knjizi, pa ćete pojmiti kako po neki put dođu i taki časovi kad niste u stanju ni perom udariti. Taki časovi došli su i meni posle svršetka moga rada koji sam 'Otdžbini' poslao. Verujte mi da sam prosto bio nesposoban i da jedno pismo napišem. Ponekad mi je i dolazila volja da pišem, ali tad sam bio u poslu koji me hlebom hrani, u mojoj četvororazrednoj školi u kojoj imam 75 učenika. Ja mislim da ćete pojmiti da je meni nemoguće da jedan posao radim na uštrb ovom radu, koji me hrani. Ako mi to može poslužiti kao izvinjenje — dobro; a ako ne — onda zadržite ubeđenje da sam lenjština; ja se drukčije ne mogu izviniti..."

Pošto se izvinio uredniku "Stražilova", on je pokušao da povrati poverenje da će se saradnja ostvariti. Učinio je to ovako: "Za sad vam šaljem jedan mali rad. Pročitajte ga, pa ako bude dobar — vi štampajte, a ako ne, vi budite dobri te mi ga vratite... Sad sam se prilično odmorio, a što je najglavnije: podmirio sam "Otadžbinu" za nekoliko meseci, te ću tako moći šiljati moj rad i drugim našim književnim listovima, a ponajpre "Stražilovu."

Kako se urednik i ranije žalio da nije u mogućnosti da daje veće honorare, Janko mu je otpisao: "Odnosno honorara mogu vam kazati ovo: Meni 'Otadžbina' plaća od štampanog tabaka 50 din. To mi je dovoljno sa ovo moje plate, pa nisam rad da teretim srpsku knjigu. Ja ću na 'Stražilovu' raditi besplatno sve dotle dok 'Stražilovo' ne steče mogućnosti da plaća svoje suradnike — pa da bi to bilo do veka. Dotle plaćajte potrebnijim... Mislio sam da srpska knjiga bar tamo dobro prolazi, ali me je samo srce zabolelo kad sam pročitao pismo urednika 'Nemanje' koji mi kaže: da kao urednik nema više plate od 2 dukata mesečno!... Verujem da 'Stražilovo' bolje prolazi od 'Nemanje', ali verujem i to, da i ono jedva veže kraj s krajem. Meni kao honorar možete poslati 'Stražilovo' za prve dve godine, a za ovu od br. 39-og, pa na dalje; sem toga, pošljite mi i br. 33, jer ga nisam dobio. 'Stražilovo' za porošle godine ne morate slati dok ne dobijete drugi moj rad..."

Janko se odužio uredniku "Stražilova" tako što mu je sa ovim pismom poslao jednu vrlo zanimljivu pripovetku sa naslovom "Ljuban" i ona je objavljena u broju dva tog časopisa za 1888. godinu. Ta pripovetka spada u najbolje koje je Janko napisao. Tema je crpena iz seoskog života u Svileuvi, a glavni junak je nesrećni, siromašni i napušteni umobolni seoski momak Ljuban, koji se smrzao u snegu u jednoj graničnoj jaruzi između Batalaga i Svileuve, "glava mu u valjevskoj, a noge u šabačkoj" nahiji. Janko je opisao istinit događaj. Po sećanju uglednog Svileušanina Drage Milovanovića u selu se pričalo da se Ljuban pravim imenom zvao Ljubomir Vićentić iz familije Vićentića u Gunjačkoj mali, u Svileuvi. Protokol umrlih to potvrđuje podatkom da je čovek sa tim imenom preminuo 1886. godine.

POSETA ČIKA LJUBI NENADOVIĆU — Drugi deo ovog opširnog pisma uredniku "Stražilova" Jovanu Grčiću nešto je zanimljiviji. U njemu se Janko interesuje za poznatog sremskog pripovedača Pavla Markovića-Adamova (1855—1907). "Pozdravite Paju Markovića", piše on. "Vrlo mi je žao što nemam njegove knjige 'Na selu i prelu'. Naručivao sam knjižarima šabačkim da je dobave, pa neće. Pozdravite ga neka mi pošlje svoju adresu i sliku, a i ja ću njemu moju."

Zatim Janko pominje svoju značajnu posetu Valjevu u jesen 1887. godine i svoj susret sa popularnim čika Ljubom Nenadovićem u Valjevu. Taj deo pisma vezuje za Adamova, a glasi ovako: "... Možete mu (dakle Paji Adamovu) kazati i nešto što će mu milo biti da čuje: Jesenas sam bio u Valjevu sa našim veteranom Ljubom Nenadovićem. Izmeđ' ostalog poveli smo razgovor i o našoj književnosti. Čika Ljuba reče mi ovo: "I ako smo skorašnji, i ako nema mnogo kako smo počeli samostalno živeti — opet se vidi veoma veliki napredak kod nas. Uzmimo pripovetku. Srpska pripovetka ima budućnosti. Srbi s one strane Save i Dunava imaju pripovedača: Paju Adamova, a Srbi s ove strane imaju Veselinovića... Mene mrzi da laskam, a naročito mladim ljudima, jer postaju sujetni, ali ja samo dajem što je čije. Vama je 25 godina i Adamov ako je malo stariji od vas. Šta ćete vi uraditi dok dođete u moje godine... Samo truda!"

Navodeći čika Ljubine reči Janko je uz pozdrave uredništvu "Stražilova", kratko dodao: "Meni je milo što to mogu kazati Adamovu. Pozdravite ga dakle."

Zanimljivo je danas, posle toliko godina, podsetiti se jedne nepoznate čika Ljubine ocene o kvalitetu naše tadašnje pripovedne proze i vrednosti naših pripovedača — Paje Markovića-Adamova i Janka Veselinovića. Značajno je, da se čika Ljuba nije varao. Posle njega, to je potvrdio i najpoznatiji srpski književni istoričar, dr Jovan Skerlić, koji ih je obojicu, zajedno sa čika Ljubom, uneo u svoju neprolaznu istoriju nove srpske književnosti. A taj se sud poštuje i danas...


Đorđe Perić | septembar, 2005. | Revija Kolubara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Decembar 15, 2010, 03:57:02 am »

*
JEDAN MOGUĆI ŽIVOT


VEK OD SMRTI JANKA M. VESELINOVIĆA

Životna i stvaralačka biografija pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka M. Veselinovića (1862—1905), jednog od začetnika srpske realističke seoske pripovetke, obeležena je svetlošću dara i tragičnošću kratkovečnosti

Sin seoskog sveštenika, rođen u Mačvi, on nije stigao ni uspeo da stekne visoko obrazovanje. Mada je, kao toliki drugi srpski intelektualci i stvaraoci izvesno vreme, učeći, proveo u Beču. U tom gradu on se posebno zbližio sa Jovom Aleksićem, potonjim prvim veterinarom u Srbiji, i od njega više saznao o Aleksićevom pretku hajduku Stanku. Pošto je postao seoski učitelj imao je priliku da se upozna i srodi sa narodnim životom. Tako je pod uticajem lektire maloruskih realista, te srpske narodne i dostupne mu savremene književnosti, počeo da literarno uobličava slike iz seoskog života. Posle početničkih teškoća, osokoljen uspehom prvih radova i pripovednih knjiga, Janko Veselinović je za oko dve decenije stvorio obimom veliko i značajno književno delo. A ono mu je donelo ugled i slavu jednog od napopularnijih pisaca srpskog jezika. Njegov romantičarsko-istorijski roman Hajduk Stanko i danas je kod nas jedna od najobjavljivanijih i najčitanijih proznih knjiga.

Bivajući odan idejama Svetozara Markovića o vrlini patrijarhalnog i tradicionalnog načina života on je, u većini svojih pripovednih tekstova, folklornom stilizacijom, sa lirsko-sentimentalnim patosom slikao idilični život mačvanskih i posavotamnavskih seljaka. Odnosno ispisao ep o seoskoj zadruzi čija je deoba, po pravili, bivala osnov za tragičko osipanje i propast zajednice i pojedinca. To je posebno vidno u kartkom romanu Seljanka koji sadrži obilje etnografskih činjenica. Toliko mnogo da je smatran štivom koje pouzdano prikazuje vidove i način narodnog života, druge polovine devetnaestog veka, u Zapadnoj Srbiji. Dok je u romanu Hajduk Stanko Veselinović dao romantičarsku sliku borbe za oslobođenje od Turaka. Ali bez razvijenijeg istorijskog plana i složenijeg psihološkog nijansiranja likova. Međutim, zbog prijem čivog evokativnog tona u kome je oživljena daleka junačka prošlost, razvijene fabule i dinamične radnje taj roman doživeo je vremenom veliku naklonost publike. Postao je nezaobilazna mladalačka lektira i prava narodna knjiga. Slika-spomenik svoga doba.


JEDNA KARIJERA
 
Potpuno suprotnu stranu Veselinovićeve stvaralačke geneze predstavlja nedovršeni roman Junak našeg vremena. U tematsko središte tog nezavršenog romana postavnjena je priča o razvoju jedne karijere. Sa jasnom namerom da slikajući razvojni put Srećka Srećkovića (za izgradnju tog lika Veselinović je uzeo primer Vladana Đorđevića, režimskog političara) predstavi do čega dovodi nesrazmera između nevelikog talenta, golemih ambicija i karakterne nesavršenosti romansijer je, na širem planu, slikao građansko-političke prilike završne četvrtine deventaestog veka u Srbiji. U tom romanu Veselinović je realista u doslovnijem smislu, kao i individualno-psihološki i društveno-politički analitičar. U takvom njegovom kreativnom nastojanju naziru se crte modernijeg pristupa narativnom oblikovanju. Mada nezavršen, roman Junak našeg vremena jeste najostvarenije Veselinovićevo književno delo. On pokazuje da je ovaj popularni pisac tradicijskom nizu srpske književnosti priložio ostvarenje koje, istina, odudara od tematskog opsega onih književnih radova koji su ga učinili popularnim, ali pri tom pokazuje i drugu stranu njegovog književnog poslovanja — sasvim određen društveno kritički i politički angažman. To je, zapravo, onaj Janko Veselinović građanin-pisac koji se, kao takav, neopravdano retko pominje. A čitav niz srpskih romana na društveno-političke teme u dvadesetom veku, u ovom Veselinovićevom romanu ima nesumnjivog preteču.

VEZA SA VELOM NIGRINOVOM

Veselinovićevi dramski tekstovi Potera i Đido imali su sudbinu sličnu njegovim proznim delima. Dok je kritika o njima imala podenjeno mišnjenje publika ih je, posebno dramski komad Đido, bezrezervno prihvatala. Najpre zbog lepih narodnih melodija koje su bile uključene u dramski tekst. Slično drugima i Veselinović je, kao pisac od savremenika bio osporavan. Ali toliko popularan i voljen nije bio niko! Mada je malo prema kome, kao prema njemu, sudbina bila toliko varava.

Legenda o stasitom, muževnom, leporekom piscu, boemu koji je voleo narodne pesme (lepo ih je i pevao) začela se još za njegovog života. Dopunjavana i proširivana ona je, u formi anegdotskih crtica, živa i danas. Onaj koji je pripovedao o veličini i snazi ljubavi, pobratimstva i sloge, doživeo je da ga prijatelji i poštovaoci obaspu ljubavlju i pažnjom. No ona nije bila dovoljan lek za opaku bolest, kao ni za lične nesreće i razočaranja. Strasna veza sa lepom beogradskom glumicom Velom Nigrinovom, davno je prešla u priču, oko koje se već formirao ozarujući nimbis sentimentalne povesti.

Usud kratkovekosti nije mimoišao ni Jankove potomke. Jedino dete, ćerka Persida, rodila je pisca i novinara Janka Tufegdžića. Pored dedinog imena i literarnog dara, on je nasledio i ljubav prema rodu. Zbog toga iz tame svetskog (građanskog) rata nije izašao. Često sudbina, u poremećenim vremenima, ume da uzme najodvažnije, najbolje.

Sećajući se danas imena, života i dela Janka M. Veselinovića mi uočavamo kao se ono najbolje što je napisao drži i opstaje. A, pri tom, uviđamo i da su neke njegove prozne stranice važne za zasnivanje novovremenog književnog modernizma. Naknadni čitalački i analitički pogled na jedan deo njegovog opusa pokazaće da on nije bio samo bukolički pripovedač, već i samosvesan i angažovan intelektualac u svom vremenu.


Mileta Aćimović Ivkov | Politika | 03.09.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Decembar 15, 2010, 03:57:24 am »

*
DELO OSVEDOČENO ŽIVOTOM


VEK OD SMRTI JANKA VESELINOVIĆA

U Biblioteci grada Beograda traje izložba posvećena Janku Veselinoviću

Povodom sto godina od smrti pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka Veselinovića (1862—1905), jednog od začetnika srpske realističke pripovetke, do 16. septembra u Biblioteci grada Beograda traje izložba posvećena njegovom životu i delu. Autor izložbe je direktor Narodnog muzeja u Šapcu Branislav Stanković, čiji je prevashodni cilj bio da priredi novo čitanje Janka Veselinovića, kao pisca građanske svesti, svesnog kritičkog i političkog angažmana, koji je svoje delo svedočio sopstvenim životom. Autor teksta kataloga izložbe je Mileta Aćimović Ivkov, još jedan Mačvanin koji se odužuje Janku Veselinoviću.

Uobičajena su mišljenja da je Veselinović seoski učitelj, ruralni pisac koji sedi pored ognjišta i beleži priče mudrih seljaka. Odlučio sam da na drugačiji način predstavim ovog pisca i ponudim novo viđenje njegovog književnog dela i intelektualnog delovanja, bez želje da ijednog trenutka umanjim značaj onog doba njegovog života koje je proveo u Mačvi, Tamnavi ili Šapcu. Izložba ga pokazuje, pre svega, kao čitanog i voljenog pisca čiji je romantičarsko-istorijski roman "Hajduk Stanko" i danas kod nas jedna od najviše objavljivanih proznih knjiga i čija su dela među najprevođenijim na strane jezike. Autor izložbe akcenat je stavio na poslednjih petnaest godina Veselinovićevog života, koje je on proveo u Beogradu. "To je vreme koje ga pokazuje u svetlosti modernosti, i smešta ga u sam vrh ondašnje srpske intelektualne elite", kaže Branislav Stanković.

Kao primer za ovu tvrdnju naš sagovornik navodi izloženu fotografiju Janka Veselinovića sa prijateljima, na kojoj je pisac sa Svetozarom Ćorovićem, Simom Matavuljem, Aleksom Šantićem, Slobodanom Jovanovićem, Miloradom Mitrovićem, Atanasijem Šolom, Radojem Domanovićem, Svetolikom Jakšićem, Jovanom Skerlićem i drugima.

Da je pisac stvaralaštvom i idejnošću nerazdvojan od svoga doba, pokazuje i Stankovićeva postavka.

Poslednjih decenija 19. veka, za vreme apsolutističke vladavine dinastije Obrenović, dolazi do formiranja prvih stranaka u Srbiji, liberalne, naprednjačke i radikalne, koja je inače prva shvatila ozbiljnost stranačkog rada. Njenu politiku narodu su približavali seoski učitelji i sveštenici, a Janko Veselinović bio je pod uticajem Nikole Pašića i Svetozara Markovića, težeći socijalnoj pravdi. Često je zbog svojih satiričnih tekstova bivao hapšen i izdržavao zatvorske kazne u nekoliko navrata.

Janko Veselinović pisao je i o pozorištu i za pozorište. Izložba prikazuje i fotografiju glumice Vele Nigrinove, velike piščeve ljubavi, koja je u prvih 20 predstava igrala Ljubicu u "Đidu".

Mogu se videti i slike Veselinovićevog bečkog prijatelja Jove Aleksića, potonjeg prvog veterinara u Srbiji, koji mu je pričao o svom pretku hajduku Stanku Aleksiću i tako piscu dao ideju da stvori lik Hajduk Stanka iz Crne Bare. Ovaj roman, Janko je posvetio našem najvećem naučniku Nikoli Tesli — "junaku našeg doba", zbog koga će izložba o Janku Veselinoviću gostovati i u Njujorku, kao i u Beču i Berlinu.


MAČVA ODAJE POČAST Pod pokroviteljstvom Vlade Republike Srbije i Srpske pravoslavne crkve, 4. oktobra biće obeleženo 100 godina od smrti Janka Veselinovića u selu Glogovac u Mačvi gde je dugo godina radio i gde je sahranjen. Predsednik počasnog odbora manifestacije je naš istaknuti dramski pisac Dušan Kovačević, ambasador SCG u Portugaliji, a na čelu organizacionog odbora je ministar prosvete dr Slobodan Vuksanović. Među uglednim ličnostima našeg kulturnog i političkog života, koje učestvuju u radu odbora, su i episkop šabačko-valjevski Lavrentije, predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković, akademik Matija Bećković, prof. dr Milo Lompar, Dragan Dragojlović, predsednik Zadužbine Ivo Andrić, Radoš Ljušić, direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, mr Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije i drugi. Predviđena je i izložba "Život i delo Janka Veselinovića (1862—1905)" Branislava Stankovića, te svečana akademija na kojoj će o životu i delu istaknutog pripovedača i dramskog pisca govoriti akademik Nikola Milošević. Medijski pokrovitelj ove manifestacije je kuća "Politika".


Marina Vulićević | Politika | 13.09.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Decembar 15, 2010, 03:57:48 am »

*

SVEČANOST U MAČVI

Duh i ličnost Janka Veselinovića ostavili su duboki trag u njegovom stvaralaštvu, rekao u besedi akademik Nikola Milošević

Salaš Crnobarski — Pod pokroviteljstvom Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve juče je u selu Glogovac i Crnobarskom salašu u Mačvi obeleženo sto godina od smrti pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka Veselinovića. Manifestacija je otpočela parastosom na mesnom groblju u Glogovcu, koji je održao episkop šabačko-valjevski Lavrentije, uz sasluženje sveštenika iz te eparhije. Potom je usledilo osvećenje krstova na novopodignutoj crkvi u susednom selu, Salašu Crnobarskom, u kojem je naš istaknuti pisac učiteljevao.

Svečanu akademiju u Domu kulture otvorio je oktet Sveti Serafim Sarovski iz Zrenjanina, kompozicijom "Bože pravde". Čast da održi besedu na ovom svečanom skupu pripala je akademiku Nikoli Miloševiću.

"Duh i ličnost Janka Veselinovića ostavili su duboki trag u njegovom stvaralaštvu", rekao je, između ostalog, Nikola Milošević. Prema rečima poznatog akademika, "kada se o nekom piscu progovori, priziva se i ličnost a ne samo njegovo stvaralaštvo. Nekad je taj trag dubok, nekad ne. U slučaju Veselinovića, on je veoma dubok, i potekao je iz njegove duše. Rajske." U nastavku besede, Nikola Milošević je govorio i o vremenu, burnom i značajnom, u kojem je pisac živeo i stvarao.

Posle svečane akademije otvorena je izložba "Život i delo Janka Veselinovića" autora Branislava Stankovića, direktora Narodnog muzeja u Šapcu. Obeležavanju stogodišnjice od rođenja Janka Veselinovića prisustvovali su Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine Srbije, zatim mr Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije, Vojislav Mihailović, potpredsednik Narodne skupštine Srbije, Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca, i Dejan Savić, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

Slovo o piscu je govorio i književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov, koji je kazao i to da je Janko Veselinović nacionalni klasik i zbog činjenice da je, uvodeći mačanske toponime u svoju prozu, ovaj deo Srbije trajno situirao u srpski duhovni, kulturni, odnosno nacionalni i civilizacijski prostor.

Program manifestacije obuhvatio je i izvođenje izvornih srpskih pesama muške pevačke grupe iz Badovinaca, a svečanost je spletom igara ulepšao i KUD "Hajduk Stanko" iz Šapca. Glumci Šabačkog pozorišta izveli su dve scene iz Veselinovićevog dramskog komada "Đido", dok su učenici OŠ "Janko Veselinović" iz Beograda pročitali odlomke iz romana "Hajduk Stanko".


J. N. — M. V. | Politika | 04.10.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Decembar 15, 2010, 03:58:11 am »

*
SIMBOL MAČVE


U ČAST JANKA VESELINOVIĆA

U svojim delima ovaj realistički pisac dočarao je idiličnu sliku sveta, a junaci su mu bili dobri, plemeniti i pobožni ljudi

"Janko Veselinović je tamo gde rajske duše borave, i ništa mu više nije potrebno. Narod koji ne poštuje svoje znamenite ljude, ne zaslužuje ni da ih ima. Za naš narod se to ne može reći. Mi smo naše znamenite ljude zaslužili." Ovim rečima akademik Nikola Milošević završio je svoju besedu na Svečanoj akademiji povodom obeležavanja stogodišnjice od piščeve smrti, održanoj u Domu kulture Salaš Crnobarski u Mačvi.

Akademik Milošević istakao je, kao i mnogi proučavaoci dela ovog značajnog realističkog pripovedača i romansijera, da je Veselinović u svojim delima dočarao idiličnu sliku sveta, a junaci su mu bili dobri, plemeniti i pobožni ljudi. Nekad su ga zbog tog "ulepšavanja" i kritikovali. Ali, kako je akademik Milošević rekao, ako već čovek mora da bira između mraka i svetlosti, bolje je prikloniti se svetlosti.

Bog svakom čoveku nešto da, a s druge strane mu uzme. I Janko Veselinović je bio takve sudbine. Živeo je kratko, koliko sveća koja se zapali i brzo ugasi, i pravo je čudo što je uspeo toliko da napiše — dodao je Nikola Milošević.

Značajan deo ove kulturne manifestacije kojom su se Mačvani odužili svom velikanu, bilo je otvaranje izložbe "Život i delo Janka Veselinovića (1862—1905)" autora Branislava Stankovića, direktora Narodnog muzeja u Šapcu. Tom prilikom, episkop šabačko-valjevski Lavrentije podsetio je da je zvanice na ovom svečanom događaju okupilo sećanje na legendu i simbol Mačve, pisca koji je najlepše opevao selo u srpskoj literaturi.

I najokorelije srce mora zaigrati kada čita Jankove romane i pripovetke. Brojne generacije vaspitavane su na toj literaturi. Besmrtni likovi srpskih junaka, od Hajduk Stanka do Zeke Buljubaše, čestiti i vredni mačvanski domaćini, sveštenici kao pravi narodni pastiri, postali su i moj životni ideal i predmet divljenja i poštovanja. Janko je i danas potreban — reči su vladike Lavrentija.

Deo ove izložbe posvećen je i piščevom imenjaku, i unuku, Janku Tufegdžiću, pesniku i novinaru koji je bio aktivan između dva rata. Odrastao je u porodici koja je negovala uspomenu na njegovog dedu, Janka Veselinovića. Prvi je Branislav Stanković, posle višedecenijske pauze, u javnost izneo podatke o ovom pripovedačevom potomku, budući da je u Drugom svetskom ratu Tufegdžić bio na strani jugoslovenske vojske u otadžbini i šef propagandnog štaba Cersko-majevičke grupe korpusa, pod komandom Dragoslava Račića.

I dok su okupljeni posmatrali eksponate, pre svega fotografije, koji otkrivaju ličnost Veselinovića i duh vremena u kojem je živeo i pisao svoje pripovetke, dramske komade i romane, Mileta Aćimović Ivkov, književni kritičar, upotpunio je sliku pričom.

Zahvaljujući Jankovom stvaralaštvu, Mačva sa svojim toponimima postala je neodvojivi deo srpskog duhovnog prostora. Jednim delom, Veselinović jeste preteča našeg kulturnog modernizma jer nije pristajao ni na jedan vid nepravde. U nedovršenom romanu "Junak našeg vremena" iskazao je svoje intelektualno-kritičko "nevjeruju" tadašnjoj vlasti u Srbiji, budući da je u ovom angažovanom delu, kroz lik Sretena Srećkovića, kritikovao političara na visokoj funkciji, dr Vladana Đorđevića. Janko Veselinović je time postao naš savremenik — rekao je Mileta Aćimović Ivkov.


M. V. — J. N. | Politika | 06.10.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Decembar 15, 2010, 03:58:38 am »

*

TRIBINA POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA JANKA VESELINOVIĆA


BEOGRAD — U Udruženju književnika Srbije danas je, povodom 150.godišnjice rođenja pripovedača i romanopisca Janka Veselinovića (1862—1905), održana tribina posvećena jednom od najčitanijih srpskih pisaca, autoru romana "Hajduk Stanko", obaveznom delu školske lektire.

O piscu uzbudljivog štiva sa kojim su odrastale generacije govorili su urednik Tribinskog programa UKS Miljurko Vukadinović, prof. dr Dušan Ivanić i dr Miodrag Maticki, a tekstove je čitao dramski umetnik Toma Kuruzović. Rođen 13. maja 1862. godine u Crnobarskom Salašu u Mačvi, Veselinović je za dve nepune decenije stvaralaštva, 43 godine života, objavio 127 pripovedaka i dva romana, a iza njega je ostalo još nekoliko nezavršenih i započetih romana i pozorišnih komada.

Najpoznatiji roman "Hajduk Stanko", čija je tema Prvi srpski ustanak u Mačvi, prvi put je objavio 1896. godine, a dosad je izašao u više desetina izdanja i preveden je na mnoge jezike. "To je jedno od najuzbudljivijih dela u srpskoj književnoj tradiciji, o njemu se može razgovarati iz različitih perspektiva, vremena u kome je pisac živeo i roman nastao, kao i šta znači sada, sto godina posle nastanka", kazao je Ivanić. Ipak, on nije želeo da priča o najpopularnijem romanu Veselinovića, pisca koga su savremenici pamtili kao tipičnog "đidu", lepog, vedrog i nasmejanog čoveka koji je svet gledao kao lep i idiličan, već o tekstu "Pisma sa sela" koji je, prema njegovoj oceni, najbolji u čitavom opusu.

Veselinović je ovaj tekst pisao na samrtničkoj postelji, oboleo od tuberkuloze, pripovedač koji pesmama u prozi slika idilični svet mačvanskog sela, teme kojoj je posvetio svoj književni opus, od prve pripovetke koju je napisao 'Luda Velinka', menja idealističku poziciju, kritikuje, realno sagledava seoski život", ocenio je Ivanić.

Pisac koji je najlepše opevao selo u srpskoj literaturi, jer je hteo da ugodi svojim prvim čitaocima, seljacima sa kojima je živeo u rodnoj Mačvi, napisao je priče jasne i oštre radnje, prepune lirskih osećanja, tragao je za idealnim odnosima među ljudima, uveo je porodicu u srpsku priču, od početka je bio popularan i čitan i istovremeno oštro kritikovan, književni kritičari smatrali su njegovo delo kao preterano lirsko. Veselinovićevoj popularnosti doprineo je i uspeh njegovih dramskih komada "Đido", "seoski komad s pevanjem" koji je od premijere, 1892. godine do početka Prvog svetskog rata imao čak 84 izvođenja, a "Potera", "komad iz srpskog narodnog života u pet činova s pevanjem", od 1895. do 1913. godine pedeset izvođenja. Njegov opus, pored ova dva dramska komada, obuhvata pripovetke "Slike iz seoskog života", "Poljsko cveće", "Od srca srcu", "Rajske duše", "Zeleni vajati", romane "Seljanka" i "Hajduk Stanko" i četiri nedovršena romana "Borci", "Junak naših dana", "Seljak" i "Mašići".

Veselinović 1893. godine iz rodne Mačve odlazi u Beograd i postaje "duša beogradskog boemskog života 80-tih godina 18.veka i nije mnogo ulagao u svoj talenat. Ukazujući na manje poznat deo iz opusa Veselinovića, Maticki je rekao da je on kao čovek iz naroda sa sluhom za narodnu priču, imao i dubok osećaj za narodnu pesmu.

Veselinović je štampao antologiju sevdalinki koje je smatrao narodnim pesmama, iz toga se vidi da je imao istančan osećaj za narodno stvaralaštvo, kazao je Maticki o piscu koji je ostao upamćen kao odličan pevač, druželjubiv, vedar čovek nesvakidašnje dobrote koji je u svojim delima dočarao idiličnu sliku sveta, a junaci su mu bili dobri, plemeniti i pobožni ljudi.
[Tanjug] Glas Srbije 18.05.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Maj 22, 2012, 11:48:45 pm »

*

SJEĆANJE NA ŽIVOT I LJUBAVI JANKA VESELINOVIĆA

Srbija, Beograd i Mačva uveliko se pripremaju da u maju ove godine obilježe 150. godišnjicu rođenja pisca Janka Veselinovića, autora najprevođenijeg srpskog romana "Hajduk Stanko", te pozorišnog komada "Đido" i nebrojeno mnogo priča iz seoskog mačvanskog života. Možda će neko pomenuti i njegovu ljubav prema Augusti Veli Nigrinovoj. Ko zna? Možda će je i prećutati. A ne bi trebalo, jer je ta ljubav ostala u pamćenju Skadarske ulice, ali i značajan međaš u književnikovom životu.

Uz boemovanje u Skadarliji, započeto u prošlom milenijumu, nastale su brojne pripovijesti i legende — sastavni dio mita o Skadarskoj ulici u Beogradu.

Jedna od legendi tog vremena bila je Augusta Vela Nigrinova, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, čiju su dominaciju scenom mnogi dovodili u vezu sa njenom ženstvenošću i klasičnom ljepotom, ali i dostojanstvenom pojavom i sugestivnim tumačenjem uloga. Vela je rođena u Ljubljani 14. novembra 1862. godine, po ocu Čehinja, po majci Njemica. Ime je dobila po ocu Avgustu, koji je radio na željeznici.

Njeni biografi kažu da je bila predodređena za veliku glumicu, za divu, još u ranoj mladosti. Sa nepunih četrnaest godina nastupila je u glavnoj ulozi u jednoj predstavi Slovenačkog dramskog društva i odmah pokazala izuzetan prirodni glumački dar.

Po nagovoru Davorina Jenka, potonjeg kompozitora srpske himne "Bože pravde", Vela Nigrinova dolazi u beogradsko Narodno pozorište i prvi put nastupa 21. oktobra 1882. godine. Ta njena prva pojava u Beogradu, u predstavi "Debora", pretvorila se u pravi umjetnički događaj.

Njeni savremenici su kazivali da je diva u početku imala niz problema, jer je teško učila srpski jezik. Osim u srpskoj prestonici, ona je nastupala i na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Oduševljeni dio ženske publike, u znak zahvalnosti, Veli Nigrinovoj podario je narukvicu od zlata i brilijanata. Gostovala je i u Zagrebu, Sofiji, Ljubljani... Iz Praga, iz domovine njenog oca, stigao je poziv za angažman u Češkom narodnom pozorištu. Vela je odbila ponudu uz izjavu da je "Srbija njena najdraža domovina", ali je, ipak, u Pragu odigrala u predstavi "Dama s kamelijama" i pozdravljena ovacijama zadovoljne publike.

Augusta Nigrinova, u Beogradu i Srbiji nazivaju je Augustinom, živjela je sa Davorinom Jenkom, koji je od nje bio stariji dvadeset sedam godina. Brzo se i u potpunosti uklopila u tadašnju beogradsku sredinu i prihvatila njen duh i mentalitet. Odmah je postala jedna od najviđenijih gošći u Skadarliji.

U ovoj čuvenoj beogradskoj četvrti najprije se družila sa tadašnjim boemima: upravnikom Narodnog pozorišta Perom Dobrinovićem, rediteljem tog pozorišta Aleksom Bačvanskim, muzičarem Tošom Andrejevićem, te sa glumcima Ilijom Stanojevićem, Svetislavom Dinulovićem, Miloradom Gavrilovićem, Tošom Jovanovićem i Dobricom Milutinovićem, a bila je pozivana i među dvorske dame kraljice Natalije Obrenović.

Vela Nigrinova je zbog svoje neobične ljepote i izuzetne pojave izazivala nemir u muškim srcima gdje god bi se pojavila. Poznato je da su zbog nje i dva ondašnja ministra išla na dvoboj, kazuju poznavaoci boemskog života u Skadarliji. Ipak, najljepša priča o opčinjenosti Velinom ljepotom jeste ona o književniku Janku Veselinoviću.

Ono što je do sada poznato, Vela stasitom Mačvaninu za to nije posredno davala nikakvog povoda, niti je odgovarala na njegove ljubavne signale. Zbog nje je Janko čak napisao i čuveni pozorišni komad "Đido" i ulogu Ljubice namijenio baš njoj. Janko je čak u prvom činu ovoga komada oblačio mačvansku nošnju i u horu pjevao da bi Velin nastup bio još uspješniji.

Skadarska ulica u Beogradu bila je svjedok ove velike Jankove ljubavi. U ovoj prestonici srpskog boemluka Janko je zbog Vele Nigrinove, svog velikog neprebola, bančio po kafanama do posljednje pare, a potom opijen ljubavlju prema glumici i skadarlijskim vinom, poput klošara, spavao na skadarlijskim klupama.

Tako je, po svemu sudeći, književnik Janko Veselinović, na razmeđi dva vijeka, utoljavao svoju žeđ prema svom neprebolu — Veli Nigrinovoj.

Ta skadarlijska boemština, alkohol i neuredan život, naplatili su veliku cijenu i Janku i Veli. On je umro 1905. godine. Počiva na samom kraju groblja u selu Glogovac, u svojoj rodnoj Mačvi. Pored njega počivaju i ostali njegovi Veselinovići — i njegova supruga Jovanka, rodom iz posavotamnavskog sela Svileuve, u kojem je Janko, prije odlaska u Beograd i njegovu Skadarsku ulicu, bio učitelj i predsjednik opštine. Iza Jovanke i Janka ostala je njihova kćerka Persida, koja se kasnije udala za sveštenika Dragutina Tufegdžića. Imala je kuću u Badovincima. I njen sin Janko bio je pjesnik.

Augustina Vela Nigrinova posljednji put je nastupila na beogradskoj pozorišnoj sceni 28. maja 1908. godine u liku carice Teodore. Upokojila se 31. decembra te iste godine. Na vječni počinak ispratile su je hiljade Beograđana. Davorin Jenko je prodao njihovu kuću u Beogradu i vratio se u rodnu Sloveniju. Umro je šest godina kasnije.

Sada jedna ulica u Beogradu nosi ime Auguste Vele Nigrinove — neprebola stasitog mačvanskog književnika.

Tako se završava pripovijest o boemštini u Skadarskoj ulici. O Veli i Janku. O ovovremenim Beograđanima i o poštovaocima tradicije, jer ko zna iz kojih su sve krajeva svijeta došli sada, možda i u ovom času, u prestonicu boemluka, baš zbog skadarlijskih noći — istinskih praznika da i oni utole žeđ za svojim neostvarenim ljubavima.


POZORIŠNE ULOGE Vela Nigrinova je u nacionalnom teatru ostvarila veliki broj zapaženih uloga: Julije, Nore, Ofelije, Margaret Gotje, Eboli, Esmeralde, Meri Stjuart, Mona Vane, Debore, Safo... Ukupno četiri stotine dramskih uloga. Impozantna brojka i sa naše vrijeme.


Tihomir Nestorović | 11.02.2012. | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Oktobar 31, 2012, 09:28:13 pm »

**

Kada je Mačva plakala

Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga!
Kako mora da te žali tvoja Mačva,
kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik,
kojem si dao parče hleba i parče duše!

(Matoš)



JANKOV ODLAZAK U RAJ

Svake godine zvona Glogovačke crkve označavaju da je 14. juna daleke 1905. godine, prestalo da kuca srce znamenitog mačvanskog i srpskog književnika Janka Veselinovića. Na njegovom grobu, kraj spomenika gde počivaju roditelji, otac Miloš i majka Jelka, supruga Jovanka i braća Steva i Mihailo, učenici glogovačke osnovne škole, polažu sveže cveće. Možda i neki novopečeni boemi u kafani "Dardaneli" (ako postoji) u Beogradu, naruče koju litru "crnjaka" i u pokoj duše velikana srpske književnosti zapevaju njegovu omiljenu "Mila majko podigni me malko".

Sećanja pomalo blede, ali pisac "Hajduk Stanka", koga je iznedrila mačvanska ravnica je omiljen i živ među svojim žiteljima. Mnogi se i danas prisećaju tužnog junskog dana kada je cela Mačva plakala, a kao eho odzvanjale Matoševe reči, izgovorene kraj odra najboljeg prijatelja.

"Tebi dragi moj čiča Janko, bila laka gruda pradedovska, između zelenog Cera i plavih voda Drine i Save! U ovom modranu dobrog neba u tim zabranima, vajatima i selima, odasvud me greje tvoj plemeniti pogled. Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te žali tvoja Mačva, kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojem si dao parče hleba i parče duše!"

Janko je odrastao u Glogovcu uz dvojnice i gusle. Voleo je da sluša srpske narodne i junačke pesme, a posebno onu o starini Novaku i detetu Grujici. Napajao se pričama o vukodlacima i kojekakvim čudesima. I već tada se videlo da mladi protin sin iako je dosta pomagao ocu u crkvi, i pred oltarom divno pevao, neće krenuti očevim putem.

Odlazak u Beograd, na školovanje doneo je nova životna iskušenja za mladića koga je dosta privlačila gluma ali i kafanski život. Školovanje neslavno završava. Na drugoj godini učiteljske škole, a zahvaljujući pomoći Stojana Boškovića, tadašnjeg ministra prosvete i po sopstvenoj želji Janko odlazi za učitelja u Svileuvu. Sa uživanjem podučava decu, bez batina i izvlačenja ušiju, a u ovom selu, daleko od uzavrele prestonice, upoznaje crnooku lepojku Jovanku-Joku Jovanović, koju uzima za suprugu. Već 1881. godine, odmah posle svadbe na osnovu priče babe Bojane piše svoju prvu pripovetku "Kako je nastao kaišarluk".

Dolaze dani još većeg životnog iskušenja. Janko se više posvećuje književnosti ali i politici. Tadašnje vlasti ga često proganjaju, pa i hapse. Neko vreme provodi u zatvoru. Beogradski boemski krem, uskoro dobija nezamenljivog člana, a srpska književnost velikog pisca. Njegovo najznačajnije delo roman "Hajduk Stanko" prvi put je štampan 1896. godine, a doživljava oko 70 izdanja. Teško je pronaći Mačvanina koji nije čitao ovu knjigu.

Janko je mnogo voleo Mačvu i Mačvane. Kada je govorio o manama i vrlinama svojih zemljaka, uvek je to činio časnim, moleći za praštanje svete seni, što im kosti potresa. Pripovedao je o ljudima kako su mu drugovi i sinovi njihovi pričali. Kitio je njihova dela kao što devojka kiti venac ivanjski i slavio ih kao što su ih gusle slavile.

Podsećajući na dan kada je cela Mačva plakala, prisećamo se jecaja Radoja Domanovića na Jankovoj sahrani.

"Srbijo, majku ti... sve što vredno imađaše ti posahranjiva!"

Velikog književnika na njegovom poslednjem putu ispratili su sve sami velikani srpske književnosti, kojima i sam pripada ali i njegovi đaci, seljaci, učitelji... Svi su ga voleli i cenili njegovo delo. Možda je u tome i najveća veličina znamenitog književnika, čijim senima se poklanjamo svakog 14. juna u godini.


Ljubiša Đukić
("Glas Podrinja", jun 1986.)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #35 poslato: Jul 17, 2013, 03:20:47 am »

*

JANKO  V E S E L I N O V I Ć
PROZA, PERIODIKA, POZORIŠTE




Janko Veslinović je bio jedan od najčitanijih pisaca, izraziti predstavnik srpske seoske pripovetke i stvaralac iza koga je ostao čitav niz epigona. Danas, Veselinović je skoro zaboravljen pisac. Zbornik radova o ovom pripovedaču, romansijeru, dramskom piscu, publicisti pokušaj je da se njegovo delo iščita i oceni na nov način i iz drugačijih uglova, iz vremena koje daje dovoljnu distancu da se o piscu i njegovom delu progovori objektivno. U 16 priloga istraženo je folklorno nasleđe i uticaj, ispitana je i opovrgnuta ranija tvrdnja o idiličnoj slici sela, ispitan je kulturni i istorijski kontekst njegovog pripovedačkog, romansijerskog i novinarskog rada, a naročita pažnja je bila usmerena ka njegovim romanima i unutrašnjoj strukturi pripovedanja.


SADRŽAJ:

01. Miodrag Maticki: Sevdalinke narodne biser-pesme za pevanje Janka Veselinovića
02. Dragana Vukićević: Etnološki kod kao književni kod u pripovetkama Janka Veselinovića
03. Valentina Pitulić, Proza Janka Veselinovića / arhetipsko značenje
04. Clavica Garonja-Radovanec, Usmena matrica u proznom delu Janka Veselinovića (Hajduk Stanko)
05. Predrag Protić: Janko M. Veselinović viđen iz drugačijeg ugla
06. Mileta Aćimović Ivkov, Dva vida idile u pripovetkama Janka Veselinovića
07. Duško Pevulja, Status pripovjedača u pripovijetkama Janka Veselinovića
08. Vesna Matović: O kulturnom kontekstu Veselinovićevog Hajduk Stanka
09. Mladenko Sadžak, Junak naših dana Janka Veselinovića: imanentna poetika epohe
10. Tatjana Jovićević, Hajduk Stanko: "narodna književnost" između istorijskog romana i romantične epopeje
11. Slobodanka Peković: Romani Janka Veselinovića (Seljanka, Hajduk Stanko, Junak naših dana)
12. Slavica Dejanović: Doprinos Janka Veselinovića srpskoj psihološkoj pripoveci
13. Dobrivoje Mladenović, Janko Veselinović u Delu
14. Staniša Vojnović, Zora Janka Veselinovića
15. Zoran T. Jovanović, Janko Veselinović i pozorište (skica za studiju)
16. Ana Ćosić, Janko Veselinović u nekrolozima
17. Vesna Matović, Časopis na razmeđi epoha: Zvezda Janka Veselinovića (1894; 1898-1901)

zbornik radova, priredila Slobodanka Peković,
Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2006.
ikum.org.yu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #36 poslato: Avgust 29, 2013, 08:21:48 pm »

*

SEĆANJE NA HAJDUKE

Mnogi slikari, umetnici i književnici okupili su se u Crnoj Bari kod Bogatića, kako bi kroz razne materijale i forme podsetili mlađe generacije na Prvi srpski ustanak. Inspiracija za "Hajdučki bivak" im je, kako kažu, roman Janka Veselinovića "Hajduk Stanko".

Književnik Janko Veselinović i njegov roman Hajduk Stanko i danas su inspiracija umetnicima iz Mačve. Koristeći različite forme i materijale, poštovaoci tog pisca u Crnoj Bari kod Bogatića napravili su "Hajdučki bivak" da bi podsetili mlađe generacije na period pre i za vreme Prvog srpskog ustanka.

"Kao što se i danas prenose nemirni talasi valovite Drine, prenosiće i deca naša glas o vašem junaštvu" napisao je Janko Veselinović u romanu Hajduk Stanko.

Bivaci su nekada bili sakriveni u gustoj šumi i za njih su, osim hajduka, znali samo njihovi jataci.

"Bivaci su bili za hajduke utočišta. Oni su tamo odlazili o Đurđevdanu, a napuštali ga za Mitrovdan i vraćali se kod svojih jataka. Ovde su bile guste šume, hajduci su se penjali na drveće, gledali odakle dolaze Turci i onda ih presretali", kaže Sreten Ivanković, autor projekta "Hajdučki bivak".

Na devet ari u Crnoj Bari, pored hajdučkih čeka na drveću, postavljeni su i ambari i panjevi koje je Drina dovukla i izvajala.

"Janko Veselinović je ovde rođen, odavde je odlazio u svet, vraćao se, stvarao, ovde je i sahranjen. Da bi imali budućnost, moramo imati korene. Ovde, u Mačvi, Janko Veselinović je ostavio duboke korene u kulturi", kaže protojerej Milorad Jović.

Skoro na svakom od oko 6.000 radova akademski slikar Željko Dragićević je četkicom i bojom prenosio deo običaja i tradicije iz Mačve. U "Hajdučkom bivaku" radi mural na kojem su, pored hajduk Stanka Aleksića, i njegovi prijatelji.





"Na muralu je prikazano jedno hajdučko veče na kojem hajduk Stanko sa svojom družinom planira nove operacije protiv Turaka. Nacionalno istorijsko slikarstvo je pravac koji mene privlači i zato sam se priključio ovom projektu", kaže slikar.

Ograda sa šiljcima i udubljenja iza nje, simbolično prikazuju šanac koji su hajduci nekada pravili oko skloništa. Iako su umetnici iz Mačve bivak sagradili za svoju dušu i prijatelje, želja im je da, kako kažu, postane deo tradicionalne manifestacije "Hajdučko veče" koja se u Mačvi održava svake godine.


RTS | 06.10.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #37 poslato: Decembar 19, 2014, 03:08:01 am »

*
ALEKSANDRA SAVATIĆ O IDEJI ZA MUZEJ JANKA VESELINOVIĆA U GLOGOVCU


ZASLUŽUJE ZNAMENITI KNJŽEVNIK

Dom kulture u prelepom mačvanskom selu, gde je službovao otac Miloš, idealno mesto. Više kulturnih sadržaja. Škola, crkva i grobnica Veselinovića

Prilikom izrade prostornog plana opštine Bogatić, Aleksandra Savatić, diplomirani inženjer arhitekture, zaposlena u Planu Šabac, kao urbanista planer, došla je na ideju o projektovanju i izgradnji muzeja Janka Veselinovića u Glogovcu. Prema njenim saznanjima Dom kulture, podignut oko Drugog svetskog rata u ovom prelepom mačvanskom selu je gotovo idealno mesto za muzej, priznatog srpskog književnika. Janko je rođen u obližnjem Salašu Crnobarskom, a sa porodicom je došao u Glogovac, gde je njegov otac Miloš službovao u seoskoj crkvi.

Crkva, Škola i dom kulture su ranijom odlukom Skupštine opštine Bogatić, gde i Glogovac administrativno pripada, kulturna dobra od izuzetnog značaja.

— Zgrada doma kulture u centru sela je jako lepo arhitektonsko zdanje ali je u očajnom stanju i potrebno ju je što pre restaurirati. Po mojoj zamisli bila bi to višenamenska građevina, osposobljena za različite kulturne sadržaje. Tako i zamišljam njenu sanaciju i pripremu dela za muzejsku postavku posvećenu životu i delu Janka Veselinovića, koji sigurno zaslužuje ovako nešto, kaže Aleksandra.

Po njenim rečima u toku je prikupljanje projektne dokumentacije i uskoro bi trebalo da pristupi izradi samog projekta. Osnovna ideja je da rekonstruisana, postojeća građevina ima prostor za izlaganje i prezentaciju raznovrsne, arhivske i druge građe posvećene znamenitom književniku, čiji je, primera radi roman, "Hajduk Stanko", najviše štampana knjiga u istoriji srpske književnosti.

Deo doma seoskog Doma kulture, koji je sada ruglo u centru sela, trebalo bi posle renoviranja da bljesne novim sjajem, baš kao i izuzetno reprezentativan i osvetljen deo za izlaganje. Prema Aleksandrinoj zamisli neće izostati ni velika sala, predviđena za različite skupove.


Glas Podrinja | 10.04.2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #38 poslato: Novembar 05, 2016, 07:40:57 am »

*
HAJDUK STANKO, 120 GODINA POSLE, NA SAJMU KNJIGA U BEOGRADU


JOŠ NE SVIĆE JANKOVA ZORA

Postoji decenijama u usmenom predanju ali je sredinom prošlog veka izbačen iz obavezne školske lektire. Teslin venac slave. Literarna kreacija umetnika reči nadživela vreme

Roman "Hajduk Stanko" Janka Veselinovića, možda nije najbolji ali sigurno da je jedan od najomiljenijih i najviše štampanih u srpskoj književnosti do današnjih dana. To potvrđuje i njegova nova prezentacija na ovogodišnjem 61. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Teško je pronaći Mačvanina koji nije bar dva puta čitao ovu knjigu. Istina je i to da se znameniti pisac dosta namučio da bi ovo delo ugledalo svetlo dana i došlo pred čitaoce.

Prvi deo "Hajduk Stanka" izašao je u časopisu "Javor", a potom je ovaj prilog štampan u časopisima "Delo" i "Zvezda", koji su tada važili za najuticajnije u Srbiji. Tokom 1895. godine delovi romana izlaze u dnevnim listovima. Tada je štampana i knjiga, prvi deo na 107 strana, pod nazivom "Odmetnik". Iduće, 1896. godine delovi budućeg romana izlaze u časopisu "Zora". Napokon, iste godine u izdanju beogradskog knjižara Đoke Anastasijevića izlazi kompletan roman, koji je imao 456 strana. Tu staru, već požutelu knjigu, pocepanih listova, našli smo u Hajduk Stankovom vajatu u Crnoj Bari, gde je on često ašikovao sa lepom Jelicom u nju se zaljubio i zbog nje zavadio sa Lazarom. Među prvim, oštećenim listovima knjige nalazimo posvetu: "Unuku neumrlog Hajduk Stanka, svom drugu iz detinjstva, spomen od Jaše!" To je Janko Veselinović napisao, poklanjajući ovu knjigu svom školskom drugu Jovanu Aleksiću, prvom školovanom veterinaru u tadašnjoj Srbiji, rođenom u Crnoj Bari. Jova je umro 1949. godine, a Janko 1905. Dugo je u Crnoj Bari živela baba Jela, Jovina supruga, čak 98 godina.

Dakle od 1896. godine, sve do danas Jankov roman doživeo je više od 200 izdanja. Štampan je u Beogradu, Novom Sadu, Ljubljani, Zagrebu, Bukureštu, Njujorku...

Svoje najznačajnije delo neumorni pripovedač mačvanske ravnice posvetio je Nikoli Tesli. Obraćajući se velikom naučniku Janko piše: "19. vek plete ti venac slave. Dopusti meni na u nj upletem cvetak sa naših polja, cvetak prost ali poškropljen krvlju i orošen suzama naših predaka. Njegov miris neka te seća tvoje otadžbine. Neka te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju, kojim te tvoja srpska majka u detinjstvu zapajala.

Primi ga Srbine onoliko srdačno, što ti ga srdačno pružam. Tvoj veliki poštovalac Janko Veselinović."

Priča se da je Tesla bio oduševljen, pomalo iznenađen i zatečen pažnjom, poštovanjem i slavom kojim ga je Janko ovenčao i na neki način zadužio. Tako je "Hajduk Stanko" doživeo i jedno njujorško izdanje. Ali znameniti književnik je bio i ostao najomiljeniji u Mačvi jer je i sam mnogo voleo svoj rodni kraj i svoje zemljake.

U sali "Janko Veselinović" na ovogodišnjem velikom Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 61. po redu, svakog dana od 10 do 20 časova, održavane su promocije knjiga za decu i mlade. Sve povodom 120. godišnjice od štampanja prvog izdanja romana "Hajduk Stanko". Prvog dana o romanu su govorili: Ljubivoje Ršumović, Raša Popov, Vladimir Andrić, a u programu su učestvovali i učenici osnovne škole "Nikola Tesla" iz Beograda. Cele prošle sedmice, tokom trajanja sajma u ovoj sali gostovali su pisci, ilustratori za decu.

- Mislim da smo ga neopravdano zaboravili i nije samo reč o Janku.

Bojim se, ako se tako nastavi da će omladina ostati jednog dana bez upoznavanja i takvih genija pisane reči, kao što su Ćopić ili Andrić, kaže već afirmisani pisac, mlađe generacije Uroš Petrović.

Od prošle godine u Glogovcu i Bogatiću se održava manifestacija "Dani Janka Veselinovića". Uvedena je i književna nagrada za istorijski roman s imenom "Janko Veselinović". Prvi dobitnik je književnik Janko Vujanić (roman "Stari hrast"), a ovogodišnji profesor Nikola Moravčević (roman "Grof Sava Vladislavić").

Podsetimo, roman se sastoji iz tri dela. Glavni junak najpre postaje odmetnik, jer su ga nepravedno optužili za krađu dukata. Potom osvetnik, jer ubija Lazara Miražića, koji mu je bio najbolji prijatelj, ali i rival kod najlepše seoske devojke Jelice Sevićeve. Na kraju postaje besmrtan i odlazi u legendu, zajedno sa svojim drugovima, hajducima koji su svi odreda izginuli 1813. godine u Boju na Ravnju, braneći Mačvu i Srbiju od Turaka.


Lj. Đukić | 27.10.2016. | Glas Podrinja
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: