Dejan Medaković (1922—2008)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dejan Medaković (1922—2008)  (Pročitano 36410 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 15, 2010, 04:06:26 am »

*





DEJAN MEDAKOVIĆ
(Zagreb, 07.07.1922 — Beograd, 01.07.2008)

Dejan Medaković rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima 1941. godine. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu, gde je 1942. godine stupio kao asistent-volonter u tadašnji Muzej kneza Pavla (današnji Narodni muzej). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti. Na istom fakultetu je odbranio doktorsku disertaciju i držao predavanja do 1982. godine, kada je otišao u penziju. Predsednik je Srpske akademije nauka i umetnosti od 1998. Za redovnog člana Evropske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u Salcburgu izabran je 1995. godine. Redovni član društva Leibnicz societe i Honoris causa Rumunske akademije od 2001. godine. Predsednik je Vukove zadužbine od 1997. godine.—

Pored niza studija i priloga iz struke, Medaković je objavio i knjige: Beograd u starim gravirama, 1950; Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka, 1958; Srpski slikari XVIII—XX veka, 1968; Putevi srpskog baroka, 1971; Tragom srpskog baroka, 1976; Manastir Savina, 1978; Hilandar, 1978. (kao koautor sa Dimitrijem Bogdanovićem i Vojislavom J. Đurićem); Srpska umetnost u XVIII veku, 1980; Srpska umetnost u XIX veku, 1981; Sentandreja, 1982. (sa Dinkom Davidovim); Svedočenja, 1984; Istraživači srpskih starina, 1985; Letopis Srba u Trstu, 1987. (sa Đorđem Miloševićem), Barok kod Srba, 1988; Kosovski boj u likovnim umetnostima, 1989; Serbischer Barock, 1991; Traženje dobra, 1995; Pisma, 1996; Srbi u Beču, 1999 (i na nemačkom); Otkrivanje Hilandara[/i], 2001; Srbi u Zagrebu, 2004; Dunav reka jedinstva Evrope/Die Donau der Strom der europeischen Einheit, 2004, 2006; Izabrane srpske teme I 1996, II 2001, III 2002 i IV 2005, 2006.

Objavio je knjige pesama: Motivi, 1946; Kamenovi, 1966; Umir, 1987; Niska, 1989, i Znak na kamenu, 1994, kao i knjigu izabranih pesama Zaveštanje, 1995. Pod zajedničkim naslovom Efemeris objavio je pet knjiga autobiografske proze. Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životno delo, austrijske Gindeldz nagrade i Herderove nagrade za 1990. godinu, Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu, nagrade "Miloš Crnjanski" i BIGZ-ove nagrade. Dobitnik je nagrade "Jakov Ignjatović" iz Budimpešte. Godine 1994. dobio je izvanredni "Zlatni beočug" Beograda i nagradu Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji. Izabran za počasnog građanina Sremskih Karlovaca...

"Izdavačka kuća 'Prometej' iz Novog Sada izdalo je Medakovićevih pet knjiga poezije 2000. godine zajedno sa novim pesmama pod naslovom: Sve čudnije je čudo. Najzad, Beogradsko izdavačko-grafički zavod je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994)."
gerila.com

Fotografija Dejana Medakovića: Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 04:06:51 am »

*

DEJAN MEDAKOVIĆLIK I DELO


BIOGRAFIJA: Rođen u Zagrebu 7. jula 1922. Nižu gimnaziju završio kod franjevaca na Badiji, pored Korčule. Gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu. Od 1942. do 1946. asistent-volonter u Muzeju kneza Pavla (Narodnom muzeju) u Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (grupa za istoriju umetnosti). Na istom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju. Na Beogradskom univerzitetu radi od 1954. do 1982, kad odlazi u penziju. Za dopisnog člana SANU-a izabran 1972.

KORENI: Deda po očevoj liniji, dr Bogdan Medaković ("moj neprevaziđeni uzor"), bio je vođa Srba u Hrvatskoj u vreme Austrougarske monarhije, predsednik Hrvatsko-srpske koalicije i predsednik Hrvatskog sabora 1908-1918. Pradeda Danilo dolazi u Srbiju: bio je u službi kneza Miloša i kneza Mihaila. Pradedin mlađi brat je Njegošev sekretar, pa sekretar knjaza Danila; postao je državni sekretar Crne Gore i prvi necrnogorac koji je dobio čin vojvode. Ovaj neženja je umro u Beogradu, sav imetak zaveštava beogradskoj sirotinji. Beogradsko naselje Medaković po njemu je dobilo ime. Po majčinoj liniji (Rajići), austrijsko vojno plemstvo od Lonje.

DELO: Knjige: Beograd u starim gravirama, Grafika srpskih štampanih knjiga XV i XVII veka, Srpski slikari XVIII i XIX veka, Putevi srpskog baroka, Manastir Savina, Hilandar, Srpska umetnost XVIII i XIX veka, Sentandreja, Istraživači srpskih starina, Letopis Srba u Trstu, Izabrane srpske teme, Pisma. Šest knjiga pesama (Motivi, Kamenovi, Umir, Niska, Znak u kamenu i Zaveštanje). Efemeris, pet knjiga autobiografske proze.

KREDO: Ja sam stvaralački pesimista: ovom okruženju koje me na momente dovodi do očajanja suprotstavljam se nekim unutrašnjim snagama. Ukoliko je čovek pesimista u odnosu na život i na velike sudbonosne tokove civilizacije naroda kome pripadam, to osećanje se može savladati, kako je to rekla Isidora Sekulić, jedino stvaralaštvom, ne očajanjem i demobilizacijom.

O ZAVIČAJU: Decidirano tvrdim da ne planiram posetu zavičaju. Za mene je to završeno. Ni pod kojim uslovima ne bih želeo da idem u Zagreb. Ljudi pogrešno misle da ono što je prošlo mogu da repriziraju. Nada da se mogu obnoviti prošli srećni trenuci samo otvara rane.

O IZBEGLICAMA: Danas su izbeglice u gorem položaju nego što smo mi bili pre pedeset i kusur godina. Srbija tada nije bila toliko ekonomski siromašna, bez obzira na okupaciju i nevolje koje su nas pratile. Beograd je tada pokazivao solidarnost prema izbeglicama. Postojala je nada da će Nemačka biti poražena i da smo u Srbiji samo privremeno. Danas nema solidarnosti. Ima vrlo ružnih javno izrečenih izjava... Danas izbeglicama nije jasno koja se demografska politika vodi. Privid je da ima povratka.

O MEMORANDUMU: Ovaj spis je nikao iz rodoljubivih namera, kako bi se skrenula pažnja na pogibeljne tokove jugoslovenske krize. Nedovršen, ukraden iz fioke, nepravično je optužen da je krivac za sve što nam se dogodilo. Akademija nije zastupala nikakve ekstremno desne stavove, prevladavala je leva socijalna orjentacija koja je insistirala na demokratskom preobražaju društva, na preuređenju zemlje, za koje su se uostalom i svi drugi zalagali.

O SRBIMA: Delovanje različitih istorijskih faktora uslovilo je stvaranje civilizacijski različitih tipova Srba. Danas postoji mediteranski tip, panonski tip, centralno-balkanski, srednjoevropski i orjentalni tip Srbina.

O JUGOSLAVIJI: Moja generacija je vrlo bolno doživela krah Jugoslavije još 1941. Mi smo u nju verovali. Jugoslavija je imala velike šanse da preživi, desile su se, međutim, neke strašne stvari, poput genocida. Genocid je prošao nekažnjeno, prećutan je. Pod prinudom je došlo do veštačkog egaliziranja, stvaranja simetričnih krivica.
Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 15, 2010, 04:07:15 am »

**




DEJAN MEDAKOVIĆ
SRBI U BEČU



PREDGOVOR

Knjigu Srbi u Zagrebu napisao sam u nameri da zaokružim svoja razmišljanja o rubnim krajevima srpskog etničkog prostora. Ovo, dakle, nije istorija Srba u Hrvatskoj, već pokušaj da se njihova prisutnost na ovom prostoru usredsredi na grad Zagreb. Takvo opredeljenje je rezultat celokupnog razvoja Srba u glavnom gradu Hrvatske. Oni su tokom XIX veka ušli u sve pore gradskog života, postigavši zapažen ugled i časno mesto u procesu brze urbanizacije ovoga grada. Živeći i radeći u hrvatskoj metropoli, Srbi su svoje vredno mesto zauzeli u prvom redu kao trgovci i bankari, a prisutni su i u samim vrhovima državne administracije, prosvetnog i kulturnog života. To se vidno odrazilo na njihov doprinos celokupnom razvoju Zagreba kao multietničkog grada, u kome je stvaran građanski poredak srednjoevropskog tipa. Istaknuti položaj Srba u Zagrebu uticao je i na postepeno stvaranje njihovog novog političkog središta, čime je preuzeto ranije prvenstvo od Novog Sada. Taj novostečeni položaj zadržan je do kraja Austro-Ugarske Monarhije 1918. godine.

Pišući ovu knjigu, nailazio sam na mnoge teškoće. Kako nisam imao mogućnost da na licu mesta, izvorno proučavam arhivsku građu, bio sam primoran da se koristim samo objavljenim radovima koji su se bavili istorijom Srba u Hrvatskoj. Ovom prilikom, sem starijih istraživača Mane Grbića i Radoslava M. Grujića, ističem i novije pisce Slavka Gavrilovića i posebno Vasilija Krestića, danas bez sumnje vodeće istoričare Srba u Hrvatskoj.

Pri pisanju ove knjige naišao sam na pomoć mnogih pojedinaca. Ističem već uobičajeno zalaganje Vladimira Davidovića, kao i Radovana Popovića, dr Koste Popovića iz N. Sada, Bogdana Popovića iz Sremskih Karlovaca, Predraga Milovanovića koji mi je velikodušno ustupio gravire iz svoje kolekcije, Mirke Pavlović, Anke Vračar, dr Srđana Đurića i Ljubinka Vasića bibliotekara SANU, službenika rukopisnog odeljenja Matice srpske i Aleksandre Ljubinković bibliotekara Matice srpske. Svima njima dugujem iskrenu zahvalnost.

Sa velikim zadovoljstvom ističem da sam nastavio plodnu saradnju sa izdavačkom kućom Prometej.

Ovom knjigom želeo sam da se odužim mom rodnom gradu, u kojem je prošao deo moje mladosti i gde počivaju moji preci.

Knjigu posvećujem onima koji su izgubili svoju domovinu.


U Beogradu, aprila 2004.
Dejan Medaković



REČ NA KRAJU

Pisanjem knjige Srbi u Zagrebu, želeo sam da, bar u osnovnim crtama, istaknem ulogu i značaj Srba u ovom gradu, koji je izrastao u glavno duhovno i političko središte hrvatskog naroda. U taj proces Srbi su se uključivali zajedno sa grčkim Cincarima, sa kojima su stvorili zajedničku crkvenu opštinu, koja je brzo izrasla u duhovni stožer oba naroda. Bilo je to pravo i prirodno jezgro u procesu njihovog uklapanja u multietničku sliku Zagreba. U decenijama hrvatskog preporoda i formiranja moderne nacionalne svesti, pravoslavni žitelji Zagreba učestvovali su u njegovom životu gotovo ravnopravno sa Hrvatima. Taj period međusobne saradnje, bez obzira na politički razvoj koji je često išao drugim pravcima, stvorio je dobru osnovu za savlađivanje međunacionalnih prepreka. U periodu dok je hrvatski Sabor vodio borbu oko uređenja hrvatsko-mađarskih odnosa, posle pretvaranja Austrije u Austrougarsku monarhiju, politička uloga Srba nije bila mala, jer izneveravanje srpsko-hrvatske saradnje nikome ne bi donelo dobra. Državno-pravni položaj Hrvatske u odnosu na Ugarsku neminovno je morao da se odrazi i na ukupan politički razvoj Monarhije, koja je, posebno posle vojničkih neuspeha sa Pruskom i Italijom, i sama bila pred ozbiljnim problemima svog unutrašnjeg preustrojstva. Celokupni društveni okviri Austrije i njeni pokušaji reformi, uvlačili su u te procese sve njene narode. Položaj Srba u Austriji bio je utoliko složeniji, što su bili podeljeni u dve osnovne celine. To je neizbežno postavilo pitanje njihovog političkog centra. Srbi su u Karlovačkoj patrijaršiji imali svoj duhovni centar, ali je političko jedinstvo bilo izvan moći crkvene vlasti. Glavne političke bitke nisu vođene na crkveno-narodnim saborima, već u parlamentima Zagreba, Pešte i Zadra. Takva rascepkanost snažno je uticala na srpsku politiku, koja nije imala ni uslove ni snagu da stvori zajednički, jedinstveni srpski politički program. U Budimpešti su svesno ograničavali i već priznata prava, koja su Srbima potvrđena zaključcima o crkveno-školskoj autonomiji. U zamršenim reformama Austrougarske monarhije, hrvatsko-srpska politička i duhovna saradnja je namerno ometana, a ponekad i sprečavana. Stalno su iskrsavali novi problemi vezani za brojne unutrašnje procese, u kojima se ogledala želja centralne vlasti da Monarhija sačuva svoje feudalno ustrojstvo, imperijalne ambicije i da se zaustave promene koje su sa sobom nosili novi kapitalistički odnosi.

Učešće Srba u političkom i društvenom životu Zagreba je od izuzetnog značaja. Porast njihovog uticaja u ovom gradu zaustavlja rast Novog Sada, dotadašnje "Srpske Atine". Preseljenje srpske političke misli u Zagreb bilo je prirodna posledica izmenjenih odnosa snaga u srpskom društvu, u kojima su Srbi iz Zagreba stekli zasluženo prvenstvo. Njihova jaka ekonomska baza i dobra društvena organizacija, doživele su puni procvat u prvim decenijama XX veka. U takvim prilikama, hrvatsko-srpsko sporazumevanje je bilo prirodni put, koji je doveo i do stvaranja njihove koalicije. Tada su ispoljene mnoge zajedničke vrednosti, koje su predstavljale garanciju za prevazilaženje kriza koje je nosilo novo vreme. Iako su opšte političke prilike isključivale jedinstvenu politiku Srba u Austro-Ugarskoj, velika zasluga Srba u Zagrebu je što su svoje težnje upravili prema ekonomskom homogenizovanju svog naroda, a posebno seljačkog sveta. To je potvrđeno i osnivanjem Saveza zemljoradničkih zadruga. Ovakvim plemenitim težnjama priključuje se i osnivanje društva "Privrednik", sa ciljem da se kod Srba stvori i ojača treći stalež, zanatlijski sloj koji je nedostajao kao socijalni faktor u društvenoj strukturi srpskog naroda. Od velike važnosti je i ukrupnjavanje srpskog kapitala u Hrvatskoj, što je dovelo do osnivanja "Srpske banke", koja je od osnivanja imala ugled jedne od najmoćnijih banaka Hrvatske. Sve te mudro osmišljene privredne i ekonomske mere donesene su gotovo istovremeno sa jačanjem političkih snaga u srpskom narodu, posebno Samostalne demokratske stranke, koja do Prvog svetskog rata, pa čak i do njegovog kraja, predstavlja glavnu političku snagu Srba u Hrvatskoj.

Uspon Srba u Hrvatskoj neminovno je uticao i na njihovu kulturu i nauku. Uloga srpskih glumaca i reditelja u razvoju Hrvatskog narodnog kazališta bila je veoma dragocena. Na toj sceni igrao je čitav niz pozorišnih velikana, od Adama Mandrovića do Ive Rajića, Radeta Šerbedžije i Pere Kvrgića. Stvoreno je svojevrsno kulturno jedinstvo Srba i Hrvata, trajnije i vrednije od političkog, koje nije odolelo iskušenjima vremena.

Ako se istorija Zagreba gleda u rasponu od kraja XVIII veka pa do decenije pred 1941. godinu, lako se uočava da je u tom periodu ovaj grad imao izrazito mešovitu nacionalnu strukturu stanovništva. Cilj ove knjige bio je da podvuče srpski doprinos ovom razvoju, odnosno da pokaže u kojoj meri su Srbi bili sastavni deo njegovog razvoja. Oni su se brzo ugradili u sve urbane oblike koji su u njemu stvoreii. Ušli su u sve gradske strukture na tolerantan i visokocivilizovani način. Srbi su postali sastavni deo ukupnog političkog života Hrvatske. Bez njih se ne može zamisliti borba hrvatskog naroda da u reformama Austro-ugarske monarhije izbori svoja istorijska prava. U mnogim kriznim zbivanjima srpska politika nije odudarala od politike koja je vođena u Hrvatskom saboru. Te godine međusobne saradnje pripadaju svetlim stranicama istorije odnosa dva naroda.

Politika koju su srpske političke partije vodile u Hrvatskoj, pretežno je bila usmerena na borbu za njihov ravnopravni položaj u Trojednici. Ali, njihovo interesovanje je obuhvatalo i druge krajeve u kojima je živeo srpski narod. Obuhvatanje sveukupnog srpskog etničkog prostora potvrđuje i sadržaj štampe i drugih publikacija koje su štampane u Zagrebu. To je dokazao i Stanko Korać, analizirajući njihovu sadržinu, posebno kalendar Srbobran koji je donosio vesti iz svih srpskih krajeva, uključujući Srbiju i Crnu Goru. Takve su vesti širile svest o duhovnoj celini i jedinstvu srpskog naroda, koji je silom političkih i istorijskih prilika ostao razjedinjen. Stoga su i najbezazlenije vesti iz drugih srpskih krajeva pobuđivale nepoverenje mnogih političkih snaga u Austrougarskoj monarhiji, u kojoj je već krajem XIX veka stvorena sintagma o "veliko-srpskoj zaveri i opasnosti". Takav strah potvrđuju i brojni veleizdajnički procesi, banjalučki, zagrebački i Fridjungov u Beču, mahom zasnovani na lažnim dokazima. "Državni odvjetnici", upuštali su se u falsifikovanje neoborivih istorijskih činjenica, kao što je na primer pitanje tzv. "Vlaha", srpskih privilegija i pravoslavne vere, a sve sa namerom da Srbe u Hrvatskoj pretvore u političke Hrvate. U sabiranju svih tih političkih zbivanja, nije teško prepoznati tuđe interese, kao ni vešto korišćenje političkog načela: divide et impera. Svi narodi u mnogonarodnoj Austrougarskoj imperiji zavisili su od politike Beča, kao glavnog centra državne moći. Tamo su stvarane političke prepreke koje neki od tih naroda nisu mogli da predvide i savladaju. Stoga je sudar interesa bio neizbežan, a isto tako i kraj imperije.

U razdoblju od 1918. do 1941. godine zaokružen je jedan važan period života Zagreba. Uoči raspada Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, malo ko je slutio kakve će promene izazvati slom zajedničke države i kakvi će sve događaji izmeniti urbanu sliku Zagreba, a posebno kako će se na to odraziti likvidiranje Srba i Jevreja iz političkog, privrednog i kulturnog života Hrvatske.

Ova knjiga nema nameru da lamentira nad nečim što je davno prošlo. Namera je bila da se bar delimično osvetli gradski lik Zagreba koji je stvorila građanska klasa XIX veka, u čijem nastojanju su i Srbi imali svoj doprinos. Nepotpunost ove knjige treba da bude podsticaj za one koji će sutra sa više mogućnosti osvetljavati prošlost Srba u Zagrebu čija prisutnost nezadrživo gasne.

Feci quod potui, faciant meliora potentes.
 
Učinio sam što sam mogao, neka bolje učine oni koji znaju.


Predgovor i Reč na kraju preuzeti iz knjige Srbi u Zagrebu, Dejan Medaković | Prometej | Novi Sad, 2004

 
* * *

Ova kapitalna monografija akademika Medakovića je dosad najubedljivije svedočanstvo o ekonomskoj moći i kulturnim dometima Srbije u 18. i 19. veku, jer obuhvata vremenski raspon od kraja 17. veka pa sve do sloma Austro-ugarske monarhije 1918. godine. Delo je prvi, celovit prikaz o viševekovnom prisustvu Srba u ovom gradu. Obrađeni su svi bitniji, naučno provereni dokazi o Srbima u Beču, o njihovoj crkvenoj organizaciji stvorenoj u 18. veku...

Beč je tada postao i glavno središte u kojem su štampane naše knjige, njih preko 300, tu je, posle vekovnog prekida proradila i prva srpska štamparija. Iako su Srbi u 18. veku u Beču prisutni prvenstveno kao nosioci balkanske trgovine, postoje brojni dokazi o njihovom kulturnom uzdizanju, u prvom redu preko školovanja u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji. U tom je gradu izvršena konačna evropeizacija našeg slikarstva, ovde deluju i borave mnogi naši kulturni i javni radnici, školuju se naučnici i vojnici. Sve to potvrđuje zaključak da je Beč presudno uticao na razvoj naše nacionalne ideologije u 19. veku. Delo akademika Medakovića ima nemerljiv značaj za našu kulturu i afirmaciju pred svetom, a Medakovićeva interpretacija mnogih činjenica i događaja, propraćena brojnim autentičnim dokumentima, fotosima i reprodukcijama ne samo da svedoči o kulturnim dometima, Srbije u prošlosti i njenom prisustvu u evropskim okvirima.

Knjiga je dragocen prilog i austrijskoj kulturi i istoriji, a bogate ilustracije će zadiviti i Bečlije.

Knjiga je prevedena i na nemački ('Serben in Wien') i možete da je kupite u Knjižari Vesti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 15, 2010, 04:07:42 am »

*




DEJAN MEDAKOVIĆ
JOSIF II I SRBI


OPIS:

Nova knjiga akademika Dejana Medakovića (tekst paralelno pisan na srpskom i na nemačkom jeziku) govori o austrijskom caru Josifu II i njegovom odnosu prema srpskom narodu u dobu njegove vladavine austrijskom državom, tzv. josefinizmu (1780—1790).Kod srpskog naroda car Josif II je upamćen kao veliki reformator, vizionar i umni vladar koji je mnogo uticao na preobražaj srpskog društva koje je steklo novu samosvest i sa mnogo više zrelosti ušlo u novo razdoblje svoje istorije kada je konačno ostvareno postojanje srpske nacionalne države. Monografija je reprezentativno opremljena i ilustrovana brojnim crno-belim i kolor ilustracijama.


O KNJIZI:

Uvod

Proučavajući društvene i političke prilike austrijske države u 18. veku, postepeno je u meni sazrevalo saznanje da još uvek nisu dovoljno objašnjene sve promene u srpskom društvu, koje pojednostavljeno zovemo našom barokizacijom. Moju pažnju posebno su privukle četrdeset godina vladanja Marije Terezije, koju karakterišu pokušaji da se što više učvrsti jedinstvo i celina ove višenacionalne države. S tim je u vezi i veoma zanimljiv period kada je njen sin Josif II postao njen savladar, nagoveštavajući one svoje reforme koje će pokušati da sprovede od trenutka kada je 1780. posle smrti svoje majke samostalno preuzeo carsku vlast. Kako Josif II nije dugo vladao (1780—1790) svojom energijom i jasnom vizijom kako da preporodi svoju državu, a posebno kako da je odvoji od još uvek prisutnog srednjovekovnog nasleđa, iako apsolutista, uspeo je da sprovede brojne reforme koje karakterišu jednog visoko prosvećenog vladara. Pred sam kraj svog života Josif II je bio prinuđen da povuče neke svoje reforme, ali je i ono što je preživelo ostavilo tragove dostojne pamćenja.

I dok je otpor feudalne Ugarske prisiljavao cara Josifa II na povlačenje, kod Srba je on upamćen kao car reformator i ličnost koja je mnogo uticala na preobražaj srpskog društva, a posebno na tradicionalni stav srpske crkve.

U ovom radu pokušao sam da što tačnije obradim odnos Josifa II i srpskog naroda, o čijim se zaslugama za monarhiju mogao on lično uveriti, posebno na čestim putovanjima. Otuda ne iznenađuje ni činjenica kako su glavni predstavnici jozefinističkih ideja u srpskom društvu prišli njegovim idejama i postali njegovi verni zastupnici. Iako je cela Evropa bila zahvaćena idejama Francuske revolucije, može se reći da je upravo car Josif II u svojoj državi ublažio oštricu njene surovosti i kasno shvaćene nužnosti da se reformiše društveni poredak. Josif II je pokušao da, bez revolucionarnog nasilja, uvede zastarelo ustrojstvo austrijske države u novo doba njene istorije. Na svoj prosvećeni način on je svojim vizijama u Austriji oglasio kraj srednjeg veka oslanjajući se na napredne i prosvećene krugove ojačalog građanskog staleža. Za Srbe u Austriji on je s pravom prihvaćen kao idealni vladar jedne pravne države u kojoj su svi građani bili izjednačeni pred zakonom. Sve su to bili razlozi da u ovom radu to jasnije i sigurnije obrazložim.

(Iz uvodnog teksta autora)


IZ RECENZIJE:

"Iako u poodmakloj dobi, akademik Dejan Medaković impresionira svojim stvaralačkim moćima, izvanrednom erudicijom, smislom za suptilnu analizu istorijskih zbivanja i sintetičke sudove o njima. Te neosporne činjenice potvrđuje i ovom, zasad, poslednjom knjigom o caru Josifu i Srbima, o kreativnoj istorijskoj ličnosti koja je kod Srba u Habzburškoj monarhiji upamćena kao car reformator i kao takva umnogom uticala na preobražaj njihovog društva, prvenstveno na njegov građanski stalež, ali i na Srpsku crkvu. Uočavajući to značenje, akademik Medaković se odlučio na pisanje svoje visokovredne monografije, i to ne samo o Josifu kao izuzetnoj istorijskoj ličnosti nego i o srpskom društvu u 18. i u prvoj polovini 19. veka. U dvojezičnom tekstu monografije, na nemačkom i srpskom, on je izrekao obilje kritičkih, dubokoumnih sudova do kojih je došao temeljnim interdisciplinarnim proučavanjem raspoloživih publikovanih izvora, zapisa i natpisa onovremene i savremene istoriografije.

… Akademik Medaković ukazuje na to da su svi slojevi srpskog društva u Monarhiji sa zahvalnošću primali reforme cara Josifa: sveštenstvo, posebno zbog Patenata o toleranciji iz 1781, trgovci zbog rušenja feudalnih ograničenja u društvu, gradske crkvene opštine zbog proklamovanja građanske ravnopravnosti i sticanja statusa punopravnih građana njihovih uglednijih članova, a seljaci zbog neospornog poboljšanja njihovog socijalnog i ekonomskog stanja. U narodu, kao u celini stvaran je kult dobrog i pravednog cara, u čemu se išlo u njegovu idelaizaciju…

…Akademik Medaković dolazi do zaključka da nije preterano reći da je Josif II za Srbe predstavljao "idelanog vladara", koji, ipak, nije uspeo da do kraja reformiše svoju državu i društvo zbog otpora mađarske feudalno-staleške opozicije. Ali, ono što se nije postiglo u odnosu na Mađare i Hrvate, koji su negativno ocenjivali i potcenjivali carev apsolutizam i reformnu delatnost, na Srbe je ostavilo duboke tragove, za koje Medaković tvrdi da jozefinizam za njih predstavlja "najviši stepen njihove evropeizacije u 18. veku", njihov, srpski, "snažan susret s prosvećenim svetom, u kome su…prepoznali mogućnosti za potvrđivanje svog nacionalnog bića i prihvatanje nove kulturne orijentacije".

Sve rečeno do punog izražaja je došlo na Narodnooslobodilačkom saboru u Temišvaru 1790, nedugo posle smrti cara Josifa II, na kome je postavljen temeljni zahtev za srpskom nacionalnom teritorijom.

U prilog ove sadržajne, misaono-kritičke, visoko stilski pisane monografije, ide i njena likovna oprema sa ukusom i iskustvom vodećeg srpskog istoričara umetnosti i estete, kakav je akademik Dejan Medaković.

Sve u svemu, reč je o vrhunskom istoriografskom delu koje nas uvodi u "vek prosveštenija", obeležen državničkom mudrošću cara Josifa II i njegovom naklonošću prema "Serbskom nacionu" koji se borio za dostojno mesto u njegovoj etnički i verski složenoj državi.


akademik Slavko Gavrilović | e-ducan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 15, 2010, 04:08:11 am »

*



Završena štampa knjige
"Fruškogorski manastiri" Dejana Medakovića



TAJNI BELEG DUHOVNOSTI


PRELEPA knjiga, neobičnog formata, u sjajnoj opremi, sa više od 800 ilustracija, "Fruškogorski manastiri" Dejana Medakovića (1922—2008), nastala je na osnovu tekstova koje je ovaj naš velikan svojevremeno pisao za istoimenu TV seriju. Uz to, tu su i nova četiri teksta koja je autor dao izdavaču Zoranu Kolundžiji samo nekoliko nedelja pre nego što je minuo svetom. Knjiga se pojavila pre nekoliko dana, na dan Medakovićevog rođenja.

Nepogrešivo stručno i znalački, ali i vrlo pitko, na samo njemu svojstven način Medaković je dao istorijat, arhitekturu, opis fresaka, riznica svih 17 manastira na Fruškoj gori kao jedinstvenoj oazi pravoslavlja kadroj da odoli svim rušilačkim snagama. Manastiri su nastajali u različitim vremenima, od 12. do 16. veka, često rušeni po nekoliko puta, a do danas su svi obnovljeni izuzev Bešenova, od koga su ostali samo ostaci ruševina.

U manastirima na obroncima Fruške gore došlo je do zanimljivih kulturnih simbioza između još živih poruka poslevizantijske umetnosti i duhovnosti, sa nastupajućim tekovinama pobedonosne barokne epohe. Bili su to razvojni procesi od izuzetne važnosti, koji svedoče o vitalnosti kojom je branjena naša privrženost vizantijskoj civilizaciji. Tako je, zahvaljujući zanimljivim simbiozama u srpskoj sredini stvorena jedna posebna varijanta evropskog baroka — piše Medaković.

Tokom 18. veka u manastirima su razvijani kultovi svih srpskih vladara — svetitelja, svih nosioca državnog legitimiteta, od Uroša V Nemanjića u manastiru Jasku, kneza Lazara u Vrdniku i sremskih Brankovića u Krušedolu. Riznice su bile ispunjene i brojnim moštima drugih srpskih, pa i hrišćanskih svetitelja. Fruškogorski manastiri poslužili su i kao stecište za dragocenosti manastira u Srbiji čiji su monasi bežali pred turskom odmazdom.

Sve naše seobe — a one su posle propasti srpske srednjovekovne države trajale neprestano — koliko god su utanjile staro jezgro i biološku snagu srpske države, ne dovode i do potpunog slabljenja našeg nacionalnog bića, do kidanja i sloma stečenih duhovnih tekovina koje svedoče u prilog tvrđenju da u srpskoj istoriji nije došlo do pobede "vukova dušepogubnih" do kobnog diskontinuiteta, njenih opasnih prekida koji u jednom narodu neminovno slabe njegovo istorijsko pamćenje — ističe Medaković. — Jednom stvorena i nataložena duhovna baština bila je kadra da izdrži sva iskušenja naše nemile istorije. Na prostornom području, sve do dalekih "vretanijskih strana" nadomak Zagreba, sve pored zidina Šibenika i Zadra, srpski preseljenici, saselnici i begunci ne pojavljuju se kao trajno raskućeni očajnici, već kao narod koji je u sebi nosio začuđujuću duhovnu snagu.

Među najznačajnijim fruškogorskim manastirima svakako su Krušedol i Beočin. Vrednost prvog između ostalog je i u životopisu koji predstavlja prekretnicu u slikarstvu novijeg doba. Prekinuta je tradicija starog zografskog slikarstva kada su crkve u Sremu oslikavali nedoučeni slikari koje je patrijarh Arsenije IV nazvao "bogomrznim mazalima" i poručivao: "Ko želi da uči slikarstvo, neka dođe u Karlovce, i da uči kod pridvornog slikara Jova Vasiljevića, slikara koji dolazi iz Male Rosije" (Ukrajine). Dragocen je i ikonostas ovog manastira koji potiče iz raznih razdoblja, ali čini jedinstvenu celinu i nama mu ravnog u našoj umetnosti. Najstariji sloj pripada XVI veku i to su možda najlepše ikone tog stoleća na Balkanu.

Jednu od najbogatijih riznica imao je i Beočin, gde su brojni rukopisi i predmeti doneti iz starih krajeva. U manastirskoj crkvi sačuvan je izvanredan ikonostas, jedan od reprezentativnijih ikonostasa XVIII veka koji je delo više majstora među kojima je bio i Teodor Dimitrijević Kračun, koji se smatra najčuvenijim slikarem srpskog baroka.

Želeo bih da fruškogorske manastire vidim kao neuništive belege srpske duhovnosti u koje su njeni davni monasi, kao večiti sanjari, predano verovali posvećujući im život i sve svoj žrtve koje su ih sustizale. U toj, često varljivoj sudbini stizali su ih i mnogi padovi i neminovna iskušenja. Uprkos svemu, ti monasi su istrajavali i nisu prekidali osnovnu poruku svoje misije i čuvanja monaških, isposničkih pravila kojima su se zavetovali. Opasni zastoj je nastao tek pred silom ustaškog bezumlja 1941. godine. Ako je verovati svedočanstvima prošlosti srpskog monaštva, njihov trajni oporavak zavisio je prvenstveno od snage njihovih duhovnih vrednosti. Jedino ta snaga osigurava njihovo postojanje i moralnu pobedu nad iskušenjima savremene izopačenosti — zaključuje Dejan Medaković.


D. Bogutović | 09.07.2010. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 15, 2010, 04:08:38 am »

*




EFEMERIS 1—5;
Autor: DEJAN MEDAKOVIĆ


Broj strana/povez/pismo: 1819/tvrd/ćirilica
Dimenzije: 14 x 20
Godina izdavanja: 2007.



OPIS:

Drugo izdanje porodične hronike Dejana Medakovića, objavljeno povodom autorovog osamdesetpetog rođendana. "EFEMERIS 1" je, prema podacima Narodne biblioteke u Beogradu, bila najčitanija knjiga 1994. godine. Drugo izdanje petoknjižja ilustrovano je porodičnim fotografijama.


RECENZIJE NA HRONIKU "EFEMERIS:

"...Otud u ovoj hronici, u ovim memoarima, sve što je trag jedne sudbine, jednog individualnog udesa, ma koliko ovi bili po sebi bogati značenjem i zanimljivošću, preoblikovano je u svojevrsnu priču-esej koji teži punijoj i obuhvatnijoj životnoj mudrosti: i koji, takoreći, isijava jedan prigušen, diskretan, obezoružavajući ton sete izazvane svešću o osipanju ljudskih života i rasapu vrednosti.

I baš to, baš jedna takva mudrost i takav ton, izrasli iz autobiografske priče, ali i uz očitovanje prebogatog životnog i naučnog saznanja u samom stanovištu sa kojeg se priča iznosi — baš to i podaruje izuzetnu čar i književnu lepotu ovom spisu."

Ljubiša Jeremić


"Jedan od izvora čitalačkog uživanja i u prvoj i u drugoj knjizi 'Efemerisa', čine portreti ličnosti, među kojima su mnoge istorijske i mnogima znane. Vrednost portreta počiva na tananoj psihološkoj analizi, ali i na dobro uhvaćenim spoljnim likovnim elementima: uvek u nekoliko znalački povučenih poteza."

Slobodan Vitanović


"Treća knjiga Medakovićevog 'Efemerisa' deluje kao prirodan deo srpskog i balkanskog triptihona o uticaju dve najmoćnije totalitarne ideologije ovoga veka — fašizma i komunizma — na jedan mali narod, na sudbinu jednog staleža i na raspad jedne građanske porodice.

Uz priču o nekom beznačajnom događaju ili naoko nevažnom detalju, uz diskreciju, opis ili razmišljanje, čitalac neprimetno proguta gorku travu istine i u sebi podsvesno sklopi sliku o smutnom i teškom vremenu osionosti, nasilja, nepravde i ozakonjenog bešćašća. U tome vremenu postepeno je nestajalo čistih i nevinih: svi su disali isti prljav vazduh, navikavali se na zagađenu i zagušljivu klimu i na neljudske odnose. Svako na svoj način, prema meri časti i spretnosti, svi su pokušavali da opstanu, ostajući bar u onom iskonskom, osnovnom životnom stavu i opredeljenju u nekakvom skladu sa samim sobom, sa porodičnim predanjem i sa duhovnom vertikalom svoga naroda."

Predrag Palavestra


"To je knjiga istina o nama i o onima oko nas, otrežnjujuća, često i pustošna za naše osetljivosti, ali lekovita upravo zato što je pisana smireno, bez srdžbe, osuda ili obračuna; bez zrna jeda, bez truni mržnje. Ove se istine same kazuju, kao u pravim, važnim knjigama, a upravo je takva, u najvećoj meri, Medakovićeva.

Današnji čitalac prosto ne veruje da sve ono što se događa, pa i na svoje oči vidi, da je sve to bilo rečeno pre gotovo pola veka i tako savesno, znalački, vidovito zabeleženo u knjizi Dejana Medakovića."

Živorad Stojković


"Jedan od najvećih naših usmenih pripovedača, duhovit i s erudicijom posve naročito organizovanom, opsesivno vezan sa doživljajima detinjstva u prustovski spiralnim pretragama za vlastitim bićem, onim kakvog više nigde nije, Dejan Medaković je od svojih antimemoara stvorio veoma lično signiranu, nezaobilaznu, bogato aromatičnu istoriju našeg prečanskog sveta, naših iluzija, naših katastrofalnih lomova. Samo je u srpskoj književnosti Veljko Petrović pamtio i snatrio koliko čitave generacije naše. I samo je još u raskošnom štivu Medakovićevom prisutan nestali, izgubljeni i poput Atlantide naših tlapnji svet, potopljen i zaboravljen, sačuvan za sva vremena.

Draško Ređep

Recenzenti: Ljubiša Jeremić, Slobodan Vitanović, Predrag Palavestra, Živorad Stojković, Draško Ređep
/ e-ducan.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 15, 2010, 04:09:08 am »

*

ISTORIJA JEDNE PORODICE


Dejan Medaković

EFEMERIS (EPHEMERIS — Hronika jedne porodice, BIGZ 1992.)

Supruga pijanistkinja, sin Pavle dirigent i unuk Dejan.


Akademik Dejan Medaković, doktor historije i jedan od najznačajnijih historičara srpske umjetnosti, bio je intelektulac renesansnih dimenzija i jedan od posljednjih Mohikanaca srpskog duha, koji je u jednom intervjuu neposredno pred smrt izjavio: "IZVOR NAŠIH NEVOLJA JE U VLADAVINI MEDIOKRITETA". Tom prilikom je također konstatovao: "Stranke su danas jedna vrsta biroa za zapošljvanje, a velik broj ljudi ide u te organizacije iz čistog karijerizma. To se vidi po mnogobrojnim "preletačima" koji lutaju od jedne do druge stranke dok ne ostvare korist za sebe. Zamislite kakva je tragedija kad se dogodi da takvi dobiju vlast u ruke — samo jedna njihova reč je dovoljna da pokopa mnoge napredne projekte i ljude koji su pametniji od njih! Mediokriteti na vlasti su izvor svih naših nevolja, a oni su u većini, pa se redaju sve jedan za drugim na funkcijama i u vlasti. Oni nemaju vizija ni širine pa ne mogu osmisliti ni realizovati prava rješenja. Jedini spas je — omogućiti prohodnost talentima i ljudima sa vizijom i širinom, a ne mediokritetima, kao do sada."

Medaković je govorio nekoliko jezika i bio je od onih rijetkih naših intelektualaca kojisu mogli da izađu na crtu mnogim evropskim intelektualcima. U ovim oskudnim vremenima po našu kulturu, bio je jedan od rijetkih koji se usudio strasno angažovati u svim etapama naše novije historije.

Godinama je bio opsjednut, kako sam kaže, razmišljanjima o ulozi istorijske nauke u prosvećivanju i obrazovanju jednog naroda. U Karlovačkoj gimnaziji, nastavnici si mu predočavali sve one misli koje je o istoriji izrekla latinska mudrost, koje su zvučale ubedljivo i skoro nepomerivo. Ali, tokom vremena počeo je da shvata da jedno zastupaju ta lepo obrazložena načela i preporuke, a drugo se dešavalo u svakodnevnom životu.

On tvrdi da za svu našu nesreću nisu krivi samo komunisti, iako su mnogo, mnogo krivi, već je sunovrat Srbije počeo 1. dec. 1918., kad je ona ušla u tu državu "kao bula u jagode”, tj nisu znali u što ulaze. Ulazak u tu državu je bio tragedija za Srbiju, jer je u nju unijela sve što je do tada stvorila, ceo svoj identitet, svoju ličnu kartu. Bila je poštovana, na pobjedničkoj strani i vjerovala je da svi hoće isto: zajedničku bratsku državu. A to se pokazalo strahovito naivno!
 
Preporučuje se pročitati
 
EFEMERIS I—V
Kronika jedne porodice
(BIGZ 1992)
ISBN 86 13 00630 2

kako bi se vidjeli rezultati onog dugotrajnog zla o kom se govori u tekstovima ZLO SVUDA OKO NAS, KRIŽARSKI RATOVI JOŠ TRAJU, UDARAC RUSKIH BOGOVA i mnogih drugih. Za one koji nisu u prilici da dođu do knjga Efemeris I—V, slijedi kratki izvod:

 
Komunisti su bili pronašli svoje trikove za obmanjivanje lakovernih, a njihova suština je bila u stalnom odlaganju te "ovozemaljske sreće", koja nikako da stigne. Vremenom ljudi postaju apatični, pa niko niti više pita kad će da prestane to odlaganje. Na kraju, umjesto nje, dočekali smo najgoru moguću nesreću: ponovo bratoubilački rat!

Kao da nam je suđeno to skraćeno pamćenje i svi ti lakomisleni zaboravi.

Tada sam se prvi put suočio s tom strašnom partijskom giljotinom koja je bez milosti i predugog isleđivanja sekla glave. Bilo je očito da je već davno negde skrojena slika o ovom narodu i da mu je određeno da na sebe primi i one grehe koje nikad nije počinio. Tako se u javnosti sve više počela nametati partijska tvrdnja o velikosrpskoj hegemoniji, o eksploataciji drugih naroda.


Mediokriteti su imali partijski zadatak da sve ljude ubijede u svoju "istinu", da svi postanu poslušni vojnici revolucije, što su otežavali oni koji su zbog neumoljive logike u sebi ostajali skeptici. Oni su vidjeli da ti govornici svi liče jedan na drugoga, da raspolažu sa istom količinom reči, istim rečenicama, a samo njihov povišeni ton treba da dogradi njhovu ubjedljivost. A kad analizirate šta je rekao svaki taj "junoša" — vidite da nije rekao NIŠTA. Pred samu propast ovog režima već se stidljivo počela provlačiti krilatica: Kako može toliko pričati — a ništa ne reći! Ali, tada je već bilo kasno....
 

Postoje ljudi koji su stvoreni za jaram, koji ga nose kao neku najprirodniju ogrlicu, pa ćemo se izgleda, vječno dijeliti na stada i pastire. Ali ove komunističke pastire ne zanima jedna ovca, već isključivo stado kao cjelina. Oni negiraju i pojedince, čak i stanovništvo kao zbir pojedinaca, njih zanima jedino MASA sa kojom se može manipulisati.
 

Olga Šafarik kaže: "Ovaj komunistički sistem je suprotan celokupnom razvoju zapadnoevropskog čoveka. Renesansni ideal stavio je na pijadestal jedinku, čoveka, ličnost, a ovi ruše tu tekovinu evropskog duha i nameću nam neke daleke, tuđe oblike azijtske mase, gomile u kojoj iščezava jedinka, ona nema nikakvo pravo na individulnost. Zato je na partijskim i sindikalnim sastancima — kao u crkvi! "Pop" priča ono što mu je naređeno, tvoje je da to čuješ, otrpiš i prihvatiš, a niko te ne pita za tvoje mišljenje."


"Rat koji je neizbežan pogasiće i ono malo svetlosti koja još čkilji. Dolazi vreme velikog plaćanja: za sve ono što je propušteno; za svu ljenost duha, nemar, zablude; za prizemno mišljenje.. U tom obračunu izvjesno je jedino stradanje, a niko i ne sluti sav njegov užas. Uz to, ovo je i prilika za neku vrstu krstaškog rata, jer katolička crkva ima sa Srbima svoje vekovne neizmirene račune. Srbi su za nju šizmatici i prepreka za prodor prema Istoku. "Dr Barmaper, zagrebački Jevrejin dalje kaže: "Ne kažem da će zagrebački nadbiskup (Stepinac) lično sa propovedaonice pozvati na pogrome pravoslavnih, ali, ako nekakve civilne vlasti krenu u zločin, sumnjam da će preuzvišeni reći i jednu riječ protiv. Čekaće on da taj prljavi posao za njih obave drugi, oni sitni dželati kojih se poslije mogu tako lako i elegantno odreći. Sjetite se samo koliko puta su bili gonjeni Jevreji, a militantni katolicizam nije niti jednom ustao u njihovu odbranu! Ostaće oni iza kulisa i prati krvave ruke kao Pilat. Zato je strahovito naivno što neki Srbi u Zagrebu šalju Stepincu ceduljice i nadaju se da će se on zauzeti za njih, imajući u vidu njegovo učešće na solunskom frontu (koje je također bilo svojevrsna katolička ujudurma, jer je on između zatvora koji mu je bio dosuđen i odlaska na solunski front, mudro odbrao solunski front!). Ali, vrlo brzo shvatili su progonjeni da preuzvišeni, na jedan poseban, samosvojan način učestvuje u velikoj prozivci mržnje, da njegova i nedorečena riječ umnožva broj dželata od kojih mnogi ni do kraja neće naslutiti tko im je namijenio ovu njihovu krvavu ulogu, sačuvavši za sebe pravo oproštaja. U tom lukavom rasponu između zločina i oproštaja, skrivala se i naša konačna izgubljenost koja je posebno utvrđena nakon što je mitroplit Dositej pretučen do besvjesti i takav polumrtav prebačen u Srbiju, iako se do tada nikad nije sukobio sa Stepincem i ništa nije kvarilo idiličnu sliku sloge Hristovih vinogradara. Nakon Dositeja redom su stradavali i svi drugi pravoslavni velikodostojnici, sveštenstvo i narod, crkve su rušene i paljene i sve tako dok nije potpuno uništena institucija SPC u Hrvatskoj, a narod poubijan ili protjeran. Ovo sve ukazuje na pravu suštinu ovih zlodjela koja imaju karakter pravog povampirenog križarskog rata! Stepinac se na ovo oglušio, a umjesto kandila milosrđa iz njegovih očiju su svjetlile užarene oči opakog križara! Nema sumnje, Stepinac je radosno pozdravio uspostavljanje ove čudovišne države poistovjećujući je sa vekovnim snom hrvatskog naroda za svojom državom, ne mareći što je time izdao Kraljevinu Jugoslaviju kojoj se zakleo na vjernost prilikom svog ustoličenja i time se pokazao kao krivokletnik. Ali, katolicizam nikad neće priznati da je ovaj njegov čin zločin i pravo klasično izdajstvo. Oni nikada ne priznaju svoje greške niti se mogu kajati kao što se ne kaju niti zbog tolikih spaljenih "jeretika". Tim svojim činom on je ustaškim razbojnicima dao i onaj legitimitet za koji je nadležna crkva. Prihvatio je da postane i vojni vikar, te da u vojnim odredima postavlja svećenike koji će vršiti otpis grehova dželatima. To je sve vodilo i njega i crkvu koju je predstavljao u saučešništvo i sticanje neposredne koristi, pa je tako Crkva u Hrvata postala neka vrsta ratnog dobitnika. Pogotovo ako se uzme u obzir da joj je ovo bila šansa da se konačno obračuna sa vekovnim šizmaticima i privede kraju gotovo 1000 godišnji (rimokatolički ) križrski rat! A od tada "Bit će jedno stado i jedan pastir" — kao što glasi križarski bojni poklič. Njima se ne žuri. Naime, Vatikan uvijek obilato računa na faktor: vrijeme. Ono doprinosi tome da se neprestano povećava upotrebna vrijednost raznih poluistina i polustanja, što oni pune sadržajima koji im odgovaraju. Otuda rimokatolicizam ne djeluje munjevito, on prima i udarce, trpi gubitke i računa na mučenike. Svima je unapred pružena utjeha, tako da se ničija žrtva ne smatra suvišnom i uzaludnom. Na taj način katolicizam stalno uvećava svoju vojsku i održava svoju vojujuću crkvu i sebe izgrađuje kao nasljednicu Rimskog Carstva, što je stara imperijalna ideja koju je preuzelo papstvo i održava je neprekidno do danas. Zato ona stalno čuči kao kobac i vreba svaku priliku koja se ukaže zbog pravnih i ljudskih poremećaja, pa nikad niti jednog trenutka ne zaboravljaju na na svoje osnovne ciljeve: uništenje pravoslavlja po svaku cijenu. Kakav "Drang nach Osten", pa to je dječja igra u poređenju sa ovim vatikanskim planovima koji su unapred izrađeni za vijekove. Zato su se tako strasno ostrvili na rušenje fruškogorskih manastira uz napadnu kroatizaciju okolnog stanovništva.

Više na sajtu: Radojka Praštalo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 15, 2010, 04:09:38 am »

*
DEJAN MEDAKOVIĆ





EFEMERIS (odlomci)

Ponovo, dakle, ulazim u svet svoje mašte, u kojem sam se jedino dobro osećao, suočen isključivo sa onim što me je u životu činilo spokojnim i sposobnim da nadjačam zlo. Sebe sam u to bezbroj puta uveravao i to je napokon postala moja velika životna istina, pravo otkrovenje. Rat mi je to saznanje grubo nametnuo i više ne mogu da ga se oslobodim. Kao otpor zlu i nasilju, ja sam, nekom novostečenom snago, upravo u ovom ratu, odlučio da se što pre opredelim za sve nesputane mašte. Taj svet otkrio sam u Muzeju kneza Pavla u koji sam stupio kao asistent volonter 1. marta 1942.

Ne mogu reći da sam u Muzeju prihvaćen radosno i voljno. Naprotiv, već od prvog dana osetio sam da me svi službenici posmatraju sa neskrivenim radoznalošću i sa isto toliko ispoljenog nepoverenja. Sumnjali su, verovatno, da u ovom času mogu u Muzeju da budem i od neke koristi. Ravnodušnost, koja je graničila i sa neučtivom mrzovoljom, osetio sam već i prilikom predstavljanja direktoru Muzeja kneza Pavla, gospodinu Milanu Kašaninu. Primio me je u svom velikom i udobnom kabinetu. Nije ustao, a nije me ni ponudio da sednem. Iako je već redovno dolazio subotom kod Rajićevih, gde sam ga i upoznao, bilo mi je jasno da je odmah na početku moga službovanja u Muzeju želeo da mi stavi do znanja da to neće uticati na naše službene odnose.

— Vi ste od danas službenik Muzeja — rekao mi je suvo. — Istina, vi ste volonter i nećete primati platu, ali imate obaveze kao i svi drugi službenici. To važi i za radno vreme. Vaš neposredni šef biće kustos Đorđe Mano-Zisi. Ako bude bilo potrebno zvaću vas, a sad idite gore u biblioteku i upoznajte se sa vašim budućim kolegama.

Razgovor je bio kratak i bez posebne srdačnosti. Bilo mi je jasno da pred sobom gledam čoveka iza čijeg nesumnjivog autoriteta još stoji sam Knez namesnik Pavle. Učinilo mi se da je knežev duh još prisutan u ovom zdanju koje je tada i dalje nosilo njegovo ime. Kao da će se svakoga trenutka otvoriti neka vrata, a u sobu ući ovaj elegantni i tako povučeni princ, za koga sam već ranije čuo da je doista bio i veliki poznavalac umetnosti, da je u Kembridžu završio studije istorije umetnosti i da je postao poznati sakupljač slika. Jedan deo svoje zbirke poklonio je svom muzeju, kome je od osnivanja 1937. godine dao i svoje ime i svoju darežljivost.

Na spratu, u bivšoj kraljevoj biblioteci, već me je čekao moj novi šef, profesor Đorđe Mano-Zisi. Bio je debeljuškast, rumen u licu i živih pokreta, a govorio je isprekidano, nemirno skačući s teme na temu. Očigledno, bio je zbunjen mojom prisutnošću i činjenicom da će odsad sa mnom deliti veliki, dvostruki sto kneza Mihaila. Kao da je i u ovoj prostoriji još sve opominjalo na bivše vlasnike ovoga zdanja. Vladala je neka neobična tišina, ulazilo se nečujno, kao na prstima, a glasna reč sama je zamirala u grlu i prelazila u obavezno šaputanje. Čak se i plahoviti Đorđe Mano-Zisi, posle prvih bučnih izliva svoje radosti što je konačno dobio asistenta, pa bio on i volonter, brzo utišao, kao da se odjednom setio da je prekršio strogi kućni red koji je u Muzeju zaveo Milan Kašanin.

Prvu neprijatnost doživeo sam u razgovoru sa arhitektom Muzeja Ivanom Zdravkovićem. Visok, elegantan lepotan, odmah mi je stavio do znanja da mu nije sasvim jasno zašto u Srbiju, sa svih strana, iz Hrvatske beži toliki svet. Čak mi je grubo rekao:

— Da ste valjali, ne bi morali da bežite.

Na tu uvredu, koja je u trenu bolno sevnula, jetko sam odbrusio:

— Vi govorite koješta. Idite na Savu i pogledajte one leševe koje plove, pa će vam možda biti jasnije zašto ljudi beže.

Zaćutao je. Otada smo bili u najboljim odnosima i ja sam rado slušao Zdravkovićeve priče iz vremena kada je u Muzej gotovo svakodnevno dolazio njegov patron knez namesnik Pavle.

Shvataš da sam u Muzeju prepušten samom sebi, a da opšta ravnodušnost vremenom neće postati manja, pokušao sam da iz ovog stanja izvučem i određene prednosti. Shvatio sam da mi je poklonjeno vreme, ogromno vreme koje odnekuda, valjda zato jer je bio rat i jer je vladala opšta beda, protiče sporo i tromo, sve u nekom jalovom iščekivanju nekog čuda. Kao da su svi ljudi oko mene, skriveno u sebi nosili tu svoju duboku čežnju za čudom, nadu da će ovaj sudnji dan koji se obrušio na nevine Srbe, odjednom, doista preko noći, prestati i da ćemo se svi opet vratiti onom spokojstvu i miru koji nam je iznenada narušila ta gruba sila. Ljudi su težili da i kod drugih otkriju
bar iskru te iste nade koja ih je spasavala od neminovnog očajanja. Nesigurni i sumnjičavi, a gonjeni ličnom nesrećom i strahom, ljudi su na svakom koraku i u svakoj prilici tražili svoje istomišljenike kako bi ih odmah pretvorili u svoje saučesnike.

Ovde, u Muzeju kneza Pavla, u kojem je još vladao ranije ustrojeni red, shvatio sam da sam se odjednom obreo u jednoj sasvim čudnoj oazi stvorenoj u tom poluzatvorenom prostoru. Jer, iako je Muzej zvanično bio otvoren za publiku, ipak, najčešće je bio pust i gotovo bez ijednog posetioca. Čak su nas i nemački vojnici zaobilazili kao da su još poštovali ime našeg kneževskog protektora. U to vreme mi smo predstavljali i nekakav preživeli ostatak propale države, a naše zbirke kao da su pretvorene i u neke taoce, u garante naše neizvesne sudbine.

Tom utisku i uverenju da smo zaštićeni i neranjivi doprinosio je i naš direktor Milan Kašanin, jer je i uporno čuvao sve svoje predratne direktorske navike, svoju nesumnjivu strogost koja nije trpela ni najmanji nered. Ponašao se kao da se ništa bitno nije dogodilo, kao da će svakoga trenutka, na službenički ulaz u Muzej ući Njegovo kraljevsko visočanstvo, onako hitro, čigrasto, pozdravljajući zaprepašćene služitelje skidanjem svog sivog polucilindera.

Ponekad, doista, nije bilo lako da u Muzeju živimo kao da se ništa neće i ne može desiti, kad nas, eto, iz svoje daleke engleske internacije štiti i brani naš proterani knez, onaj isti koji još nikako nije potpuno iščezao iz hodnika i sala ove negdašnje kraljevske palate.

Kako je vreme prolazilo, postepeno su se u Muzeju otkrivale i pukotine u našoj svečanoj fasadi. Iskrsli su trenuci kada smo svi zajedno doživljavali svoje otrežnjenje kao opšte buđenje iz nekog transa. To su bili trenuci kada smo bili iznenadno suočeni sa brutalnim postupcima jedne svirepe okupacije. Bili su to časovi kada su nam nekakve nemačke vojne vlasti, uvek po višem naređenju, tražile pa i odnosile slike za ukrašavanje raznih kantina i Soldatenheima.1 Tako je iz Muzeja nestao portret cara Franca Jozefa I i carice Jelisavete, dok se Gestapo odnekuda ustremio na portret engleskog špijuna pukovnika Lorensa. Dugo nam nije bilo jasan izbor baš ovih slika, čija je umetnička vrednost bila više nego skromna.

Tada se u Muzeju pojavio naš drugi zaštitnik: baron Johan Albreht fon Rajsvic, koji je pri Upravnom štabu za Srbiju dr Turnera vodio referat "Denkmalschutz und Denkmalpflete"2, a bio je neposredno potčinjen knezu Meternihu. Tim referatom trebalo je da na okupiranim područjima štiti od mogućih razaranja sve spomenike kulture, na prvom mestu manastire i muzeje.

Baron Rajsvic bio je po struci profesor balkanologije u Berlinu, pisac knjige "Belgrad — Berlin, — Berlin — Belgrad", u kojoj je obradio prodor pruskih interesa na Balkan u vreme kneza Mihaila. Nije skrivao svoje simpatije za srpski narod, a po našim krajevima putova je još pre rata. Sada je nosio uniformu majora Vermahta, a svoju aristokratsku ležernost pokazivao je veoma bučno i napadno. Bio je očigledno svestan šta je pre rata značio Muzej kneza Pavla i kakvu je moć tada imao direktor Milan Kašanin. Upravo iz tih razloga, Rajsvic se trudio da našem direktoru, ponosnom Milanu Kašaninu, ni gestom ni rečju ne pokaže u kojoj su se meri korenito izmenile njihove uloge. Sva njegova galama i vika bila je usmerena na nemačke birokratske šajsere, na šture vojničke pameti koje zamišljaju da je muzej stovarište predmeta koje oni mogu da razvlače za ukrašavanje svojih kantina. "Und diesen Kaiser Franz Joseph, und das Bild der schonen Sissi wurde sicher von einer dummen osterreichischen Mannschaft gestohlen, denenwerde ich schon beibringen wie man sich in einem Museum benehmen sollte."3

Dok bi baron Rajsvic ovako praskao i pretio kaznama, Kašanin ga je mirno posmatrao kao da dokraja ne veruje njegovom gnevu, dok je Mano-Zisi oduševljeno klimao glavom ubacujući u ovu Rajsvicovu bujicu reči poneko: "Jawohl Herr Baron, jawohl herr Baron, ausgezeichnet Herr Baron."4

Pa ipak, Rajsvicove pretnje nisu bile isprazne. Odjednom, svi smo osetili da se nad sudbinom Muzeja kneza Pavla nadvila istinska ruka zaštitnica i da ovaj pruski aristokrata nije čovek koji olako daje svoja obećanja. Često je dolazio u Muzej, obavezno prošetao salama kao da izviđa da li su svi predmeti na svom mestu, a budno je motrio zbirku francuskih impresionista. Tada je obično lamentirao: "Und bei uns sind des alle Bilder der entarteten Kunst, bedenken Sie meine Herrn ein Renoir, oder Degas entartete Kunst, ist das nich lacherlich. Man muss nach Belgrad kommen um solche prachtige Bilder in aller Ruhe zu geniessen."5


Već na prvom koraku, baron Rajsvic je želeo da se nedvosmisleno i naglašeno do nametljivosti prikaže kao prijatelj Srba, a kao ogorčeni protivnik ustaša i, razume se, kao ubeđeni antihitlerovac. O ustašama je govorio sa istinskim, aristokratskim prezirom i uvek ih je spominjao kao "eine gewohliche Morderbande, dass einzige fur was sie fahig sind ist das morden, aber immer auf ein sehr feige Art"6 Do tančina je bio upoznat sa svim grozotama Nezavisne Države Hrvatske, smatrajući "das der grosste Fehler 1918 begonnen wurde. Die Serben waren die Sieger im Kriege und die Kroaten dei Besiegten. Warum waren die Serben so groszugig und haben die Kroaten auf ihre siegreiche Seite herangezogen? Das war ein Fehler! Und wie ist der Dank gekommen? Die Ausrotterung der unschuldigen serbischen Bevolkerung. Sie nutzen geschickt die Wut des Hitlers der sich gegenuber den Serben rachen will wegen den 27. Marz."7

Odlazeći iz biblioteke, baron Rajsvic nas je često pozdravljao sa "Heil Hitler, meine Herrn", ali je pri tome obično pravio i nekakve šeretske grimase, stavljajući nam sasvim jasno do znanja da to ne misli ozbiljno.

Tako se u Muzeju kneza Pavla postepeno stvarala i učvršćivala jedna čudna i sasvim posebna atmosfera, jedinstvena u okupiranom Beogradu, neka vrsta slobodne zone, eksteritorijalnog prostora koji je prećutno priznat od svih, a zbog toga i zaštićen.

Upravo tom osećanju nekakve sigurnosti dugujem što sam u to vreme u Muzeju mogao da mirno čitam, maštam i da neometano, kao iz kakve dobro skrivene busije, posmatram život oko sebe. Brzo sam shvatio da se i u intelektualnom Beogradu ponešto naslutilo o našem Muzeju, o toj neobičnoj atmosferi u kojoj se mogla zaboraviti čak i sva surovost naše ratne stvarnosti. Kao da su naši gosti pri ulazu u Muzej ostavljali napolje sve svoje brige i strahove, svu svoju ličnu nesreću i bedu, postajući drugi ljudi kojima je Muzej na neki čudesan način vraćao izgubljeno dostojanstvo. To je bio razlog što su nam učestale posete, a razgovori postajali sve življi i sve dalji od ratnih strahota. Prećutno, i kao po tajnom dogovoru, ponašali smo se kao da su nam svima do detalja poznata sva zverstva ustaške države, sve odmazde nemačkih kaznenih ekspedicija, brzo iščeznuće beogradskih Jevreja koje su Beograđani ispratili sa iskrenim suzama u očima, sva beda i sve gladi izbegličke dece i staraca, sva nemoć Nedićeve vlade da spreči ili zaustavi nagoveštene surovosti okupacijskih vlasti koje su zahtevale bespogovorno poslušnost. Sve terete ovih saznanja nosili smo strpljivo, mučenički predano napolju, van Muzeja. A u Muzeju, u dodiru sa savršenim mirom vekova koje je zračio od svih vitrina, kao da je tiho iščezavala sva naša ružna svakodnevna stvarnost, a mi sami postajali smo nadmoćni u odnosu na opaki svet u kojem smo živeli, neizbežno suočeni sa svim njegovim obaveznim deformacijama. Uzbune koje su se ponekad javljale nisu se odnosile na naše lične sudbine, već na mogućnost da bilo šta izgubimo od ovog blaga koje nam je povereno na čuvanje. Velika odgovornost koju smo osećali davala nam je neku posebnu, dodatnu snagu.

Sećam se uzbune koja je u Muzeju zavladala na vest da su ustaše oskrnavile mošti Srba svetitelja u fruškogorskim manastirima. Neko je tu strašnu vest dojavio profesoru Radoslavu M. Grujiću, istoričaru i teologu, čoveku izuzetnog rodoljublja, savesti i poštenja. Još u mladim danima umeo je Grujić da za nekoliko meseci napiše svoju čuvenu "Apologiju Srba u Hrvatskoj", naučno delo kojim je dokraja pobio sve navode zastupnika tužbe dr Akurtija u tzv. zagrebačkom veleizdajničkom procesu. Sada je ovaj mudri čovek dojurio u Muzej kneza Pavla pokušavajući da uprkos vidljivom očajanju spreči dalje varvarstvo nad ovim srpskim svetinjama. Ako iko, onda je tog trenutka Radoslav M. Grujić bio ona osoba koja je znala šta se to desilo sa fruškogorskim manastirima, a kakva opasnost preti da konačno budu uništene i ove svete srpske mošti koje su izbegle, nošene kaluđerskim rukama, sve stradije seoba pred turskim besom.

— Biće to nešto strašno, nemam ni reči da to opišem — jaukao je Radoslav Grujić tražeći spasenje da se nekako spreči ovo varvarstvo. Onda se doista sasvim prirodno došlo do barona Rajsvica, a profesor Grujić je odmah otrčao k njemu preklinjući ga da spase svete mošti srpskih svetitelja. Učinio je to sa sklopljenim rukama i sa suzama u očima. Baron Rajsvic odmah je reagovao. Zajedno sa profesorom Grujićem krenuo je nemačkim štapskim automobilom u Srem da izvrši tu neobičnu operaciju i spase ove svete mošti. U Jasku su pokupili mošti sv. cara Uroša, u Šišatovcu Stefana Štiljanovića, a u Bešenovu sv. kneza Lazara. Mošti su doista bile oskrnavljene na taj način što su bile izvađene iz njihovih skupocenih ćivota i bačene na pod u manastirskim crkvama. Za njihov prenos u Beograd baron Rajsvic je nabavio obične mrtvačke sanduke, a kamionom ih je prevezao do železničke stanice u Rumi. Tu, na peronu, bila je postrojena nekakva počasna četa hrvatske vojske koja je odala počast srpskim vladarima svetiteljima na njihovom putu u novu emigraciju. Baron Rajsvic, u uniformi nemačkog majora, izvršio je smotru te neobične čete, a onda su sanduci ukrcani u jedan rezervisani kupe i otpremljeni za Beograd. U Beogradu, dočekala ih je masa sveta i celokupna Nedićeva vlada, a mošti su u svečanoj litiji položene pred oltarom u beogradskoj Sabornoj crkvi.

Posle ove uspešne akcije spasavanja, Rajsvic je još samouverenije posećivao Muzej, svestan da je napravio jedno veliko, istorijsko delo. Mi smo ga otada posmatrali kao pravog junaka, a on nije propuštao da nebrojeno puta ponovi svoje duboko preziranje Hrvata, jadao se da je u bogatim sremskim manastirima sreo nekakve civilne upravitelje i da mu nije bilo teško da u njima odmah prepozna ordinarne pljačkaše, istinske marodere. Žalio je duboko i iskreno da na toj ukletoj teritoriji više ništa ne može da učini, a i spasavanje moštiju uspelo je jer je obavljeno na brzinu, dok se razbojnici još nisu čestito ni snašli. Da se malo duže čekalo, sve bi bilo uzaludno. Svakako bi se ponovila lomača sa Vračara.

Posle ove uzbune u Muzeju je opet zavladala tišina i, rekao bih, nastavio se proces laganog iščezavanja predratnog reda. Čak ni strogi Milan Kašanin više nije bio kadar da od personala zahteva raniju disciplinu i urednost u oblačenju. Sjajne tamno-plave uniforme sa lampasima, crne cipele i kape, već su pokazivale tragove propadanja. Najpre su otpadala srebrna dugmad za koju nisu postojala rezervna, onda su došle zakrpe, a "glanc" na uniformama postao je vidljiv. Uniforme su izgubile svaki smisao kada su se pojavile braon cipele, sa debelim gumenim đonom jer u ekonomatu su bile iscrpene sve zalihe crnih. Poslužitelji su počeli da kasne na dužnost, izgovarali su se lošim saobraćajnim vezama, pojavila se i oskudica u hartiji i olovkama. Pa ipak, nije nas u Muzeju mimoišla ni prodaja namirnica na crnoj berzi. Kašanin je bio poslednji koji je to smeo da dozna. Ispod pulta garderobe niklo je pravo spremište hrane, najviše se nudilo brašno, jaja, sir i slanina. Činovnici, naročito oni iz administracije, najpre su gunđali, ljutili se, pa čak i pretili, dok su naši domaći crnoberzijanci, sigurni u sebe, mirno i nadmoćno iščekivali slom ovog tihog otpora. Ishod je bio jasan. Pobedila je potreba da se kući odnese hrana čija je nabavka bivala sve teža. Dalji korak u razaranju starog reda bile su espadrile od kanapa koje je uz povoljnu cenu prodavao jedna čuvar za koga se ispostavilo da je, pre nego što je postao muzejski čuvar, bio obućar. I te espadrile dobro su se prodavale u Muzeju kneza Pavla, a niko više nije ni protestovao što ih je ovaj majstor izradio u radno vreme, ionako nema u Muzeju posetilaca, pa je pametnije da čovek korisno upotrebi svoje vreme.

_______________________

1 Dom vojnika
2 Zaštita spomenika i njegove spomenika kulture
3 A ovog cara Franje Josifa i tu sliku lepe Sisi sigurno je ukradena od jedne glupe austrijske momčadi, njima će već pokazati kako se treba ponašati u jednom Muzeju
4 Da, gospodine barone, da gospodine barone, izvanredno gospodine barone
5 A kod nas su to sve slike neumetničke umetnosti, zamislite moja gospodo, jedan Renoar, ili Dega, neumetnička umetnost, nije li to smešno. Čovek mora da dođe u Beograd, kako bi u miru uživao u ovim prekrasnim slikama!
6 Jedna obična banda ubica, jedino za šta su sposobni je ubijanje, ali uvek na jedan kukavički način.
7 Najveća greška počinjena je 1918. godine. Srbi su bili pobednici u ratu, a Hrvati pobeđeni. Zašto su Srbi bili tako velikodušni, pa su na svoju, pobedničku stranu privukli Hrvate? To je bila pogreška. A kako je došla zahvalnost? Istrebljenje nevinog srpskog stanovništva. Oni vešto koriste Hitlerov bes koji hoće da se Srbima osveti za 27. mart.


Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nije naveden.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 15, 2010, 04:10:09 am »

*
nastavak

Dejan Medaković

EFEMERIS (odlomci)

Od nemačkih oficira koji su posetili Muzej pamtim nekoliko. Prvi među njima bio je čuveni vizantolog iz Minhena Franc Delger (Franz Dolger). Nosio je uniformu sonderfirera, a došao je u Muzej jer je bio na proputovanju. Nemačka Vrhovna komanda poverila mu je dužnost neke vrste guvernera na Sv. Gori Atonskoj. Do skora Atos je bio pod bugarskom vlašću, a ovi su poremetili vekovni poredak i svom manastiru Zografu dali nezasluženo prvenstvo u svetogorskoj sv. Epistasiji. To je bilo dovoljno da svi manastiri napišu pismo Adolfu Hitleru i da u stilu obraćanja srednjovekovnim vladarima ponizno zamole da bugarsku vojsku povuče, a pošalje nemačku upravu koja će poštovati vekovno ustrojstvo Atosa. Hitler je prihvatio ovu molbu svetogorskih monaha i sada je dole krenuo ovaj svetski poznat vizantolog da kao guverner napravi red na Atosu. Pričao nam je o tome i slatko se smejao ovoj svojoj novoj ulozi. Raspitivao se i za srpske manastire u kojima je boravio pre rata, da li su oštećeni, posebno oni na Kosovu i Metohiji. Obećao je da će se zalagati i za manastir Hilandar i dok on obavlja dužnost guvernera ne treba niko da brine za ovu srpsku svetinju, nikome se ništa neće desiti.

Manje simpatičan bio nam je dr Robert Švanke. On se u Muzeju ponašao kao neko ko je ovamo došao da izabere predmete koje treba da odnese. Baron Rajsvic nam je otkrio da je on u činu sonderfirera ovlašćen da pretražuje sva dokumenta koja bi mogla da kompromituju Srbiju i Srbe kao krivce za dva svetska rata. Šepurio se, svestan svoje važne misije, a već svojim bahatim držanjem svima je stavljao do znanja da će svoj posao obaviti temeljno i bez kompromisa.

— Ovi Nemci su ponekad u svojoj sistematičnosti doista ludi — šalio se baron Rajsvic. — Još se ne zna ishod rata, a oni već unapred šalju ovog naduvenog majmuna da prekopava stare arhive i spremi dokumentaciju za nekakve buduće pregovore. Plaše se da ne zakasne, pa zar to nije sasvim ludo?

Treći Nemac opet je došao u uniformi sonderfirera. Bio je to Fridrih Gerke, hrišćanski arheolog po struci, koji se odmah raspričao sa Đorđem Mano-Zisijem, zanimajući se isključivo za muzejska iskopavanja u Stobima. Bio je veseo i prirodan čovek, jasno se primećivalo da ga uniforma sapinje i da je nerado nosi.

Posle njihovog odlaska, u Muzeju je opet zavladala uobičajena tišina, a mi smo bili srećni ako je prošao koji dan bez uniformisanih gostiju.

Ipak, pravu uzbunu nismo mogli da izbegnemo. To uznemirenje uneo je u Muzej naš kustos dr Miodrag Grbić, arheolog po struci koji se prihvatio i dužnosti honorarnog načelnika u Ministarstvu prosvete. Bio je dr Grbić pun ideja, živahan kao čigra, brzorek i lako podložan autoritetu vlasti. Dr Milan Kašanin bio je za njegovu ličnost pravi direktor, idealan naredbodavac pred kojim je Grbić stajao pokorno i skrušeno kao đačić kad učini kakav prestup. Bez Kašaninove saglasnosti dr Grbić je u Ministarstvu prosvete proturio projekt da se pri Muzeju kneza Pavla otvori jednogodišnji muzejski kurs koji bi okupio mlade ljude željne znanja, jer je Beogradski univerzitet bio od prvoga dana okupacije zatvoren i praktički nije ni upisivao đake. Angažovani su i nastavnici: za muzeologiju dr Borivoje Drobnjaković, za tehnike muzejskih objekata Đorđe Mano-Zisi, za istoriju umetnosti dr Milan Kašanin, za numizmatiku dr Vladimir Mošić, za konzervaciju Mile Duhać, za arhitekturu arh. Ivan Zdravković i, najzad, za arheologiju dr. Miodrag Grbić. Prijavio se veći broj učesnika i tako je Muzej kneza Pavla preko noći postao živo stecište gde su se okupljali mladi ljudi, a istovremeno je to bio i neki mali znak koji je sve zajedno podsećao na tako dugo očekivane i željene normalne prilike. Duša celog ovog kursa bio je dr Grbić i on je svoj posao predavača radio pasionirano i sa neobjašnjivim poletom. I pred srpskim i pred nemačkim vlastima dr Grbić je uspešan rad ovog kursa pripisivao u svoje lične zasluge, a svoju blagonaklonu pažnju pokazivao nam je i baron Rajsvic. Svakome je moglo da bude jasno da je stvarni pokrovitelj ovog celog poduhvata bio upravo ovaj pruski aristokrata koji nije propuštao nijednu priliku a da Srbima ne pokaže svoje neskrivene simpatije. Najmanje je sa idejom celoga kursa bio oduševljen direktor Muzeja dr Milan Kašanin. Pred jednim portretom Arse Teodorovića govorio je o bidermajeru kod Srba čitava dva sata, a u tom vremenu kao da je potrošio i svoje predavačke ambicije. Posle trećeg časa postao je nekako mrzovoljan, svima nam je jasno pokazivao da ga dalje pričanje o bidermajeru kod Srba jedva interesuje. S druge strane, suprotno Kašaninu, Đorđe Mano-Zisi predavao je padajući u prave zanose. Sve je u njegovim izlaganjima bilo podređeno prenaglašenoj patetici dokazivanja. Sticao se utisak kao da je Đorđe Mano-Zisi pod kakvom optužbom izveden pred neki preki sud, koji mu je ostavio prekratko vreme da dokaže svoju nevinost. Govorio je zbunjeno, preskačući zadihano logički red svojih rečenica, ali se moglo naslutiti da je to čovek obrazovan, iskreno zaljubljen u svoju struku i da poseduje nesumnjiv likovni senzibilitet. Svi ovi predavači zajedno, a sa njima i njihovi đaci, brzo su u Muzeju kneza Pavla stvorili i neku posebnu atmosferu, u kojoj se osećala velika čežnja za znanjem i slušanjem o postojanju nekakvog drugog sveta, u kojem nema mesta za ružno, banalno i svakodnevno, a najmanje za one beskrajne grozote koje su sačinjavale naš svakodnevni život. Živeli smo kao u nekoj oazi uzvišenih vrednosti, a ta mala grupa prvih slušalaca muzejskog kursa u Muzeju kneza Pavla brzo se pretvorila i u neko posebno, pa čak i izabrano društvo, nikako oholo i nadmeno zbog privilegije da sluša o lepom, već zbog zajedničke želje da pruži otpor svemu što nas je ponižavalo i vuklo na dno.

***

U teškim danima okupacije, Muzeju kneza Pavla dugujem mnogo. Možda se tada začela i moja lakoća kretanja po ovom našem prostoru. Pri tom mislim i na sposobnost da pomirim u sebi dve kulturne zone u kojima je živeo moj narod, stvarao u mukama svoje istorijske rascepkanosti, svoj mentalitet. Ponekad, mislim da za mene na ovom prostoru i ne postoje neke posebne tajne zašto smo tako različiti, a spolja gledano čak i nejedinstveni. Često mi izgleda kao da sam pretrčao kroz sve vekove našeg postojanja i kroz sva duhovna kretanja prošlih generacija. Sa svima se osećam kao orođen, poistovećen. Ima trenutaka kada sva ta putovanja duha kroz prostor i vreme doživljavam kao omađijan, kao u nekom velikom snu koji nema kraja. Shvatio sam, posebno u Muzeju kneza Pavla, kako sam doista prožet istorijom, još od detinjstva, i to su možda najsnažniji utisci čak iz moje rane mladosti.

***

Muzej kneza Pavla i salon porodice Rajić doživljavao sam u okupiranom Beogradu kao dve svoje uporišne tačke. Tu sam sticao novu snagu da nekako nadvladam sve što je van ta dva mesta izazivalo i stvaralo pravu pustoš u meni. Pokušavao sam da se nekako umirim šetanjem u jednom, dozvoljenom delu Kalemegdanske tvrđave. U Sabornoj crkvi slušao sam propovedi oca Justina Popovića, ali su njegove reči zvučale neubedljivo, možda zato jer ih je nadjačala ona svakodnevna, obična patnja. Svi smo živeli u potpunoj neizvesnosti, niko nije bio siguran da se još noćas neće naći u spisku pokupljenih talaca. A onda, uvek iznova, ti plakati sa imenima streljanih i potpisima zapovednika u Srbiji: "Gezeichnet Bader, gezeichnet Dankelmann, gezeichnet General der SS Waffen Maysner"8, i tako u nedogled.

***

Danas nas je u Muzeju posetio još jedan Nemac. Bio je to Alojz Šmaus, direktor Nemačkog naučnog instituta u Beogradu. Dugogodišnji lektor nemačkog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu, oženjen Srpkinjom, Alojz Šmaus je sa nepodeljenim simpatijama prihvaćen u profesorskim krugovima našega grada. Pripadao je stalnom profesorskom društvu u kafani "Moskva" koje su tu okupljalo oko Pavla Popovića, Stanoja Stanojevića i Vladimira Ćorovića. Zajedno sa Radoslavom Medenicom Šmaus je u Beogradu uređivao i izdavao i svoje čuvene "Priloge za proučavanje narodne poezije", a njegovo znanje srpskohrvatskog jezika bilo je zapanjujuće. Uoči rata je postavljen za direktora tek osnovanog Nemačkog naučnog instituta u Beogradu, a na toj dužnosti zatekao ga je i rat.

Sada se pojavio u Muzeju kneza Pavla i već na početku stavio nam do znanja da je došao kao prijatelj i da mu je beskrajno žao za sve što se dogodilo.

— Ja sam slavista i znam genezu srpsko-nemačkih odnosa — govorio je Šmaus — znam koliko su Nemci Herder, Gete ili braća Grim, razume se i Leopold Ranke, uradili za afirmaciju srpske kulture. No, valjda će i sve ovo proći i mi ćemo opet sarađivati, jer postoje duhovne veze koje su jače od svega.

To su svakako bile reči prijateljstva i utehe, ali je Šmaus došao da nam kaže i to da je uspeo da iz ruku Gestapoa iščupa čuvenu biblioteku Vladimira Ćorovića, koju su ovi zaplenili i kao ratni trofej poklonili Berlinskom univerzitetu. Kada je to čuo, Šmaus je sve učinio da ovu veliku biblioteku zadrži u Beogradu i da je iz Berlina dobije na trajnu pozajmicu za svoj Institut, gde je upravo katalogizuju. Pričao nam je tada i o svojim pokušajima da sa Banjice nekako izvuče uhapšene profesore beogradskog Univerziteta koji su u tom zatvoru čamili kao taoci. Posebno se trudio da spase svog bivšeg profesora Aleksandra Belića, a muke je imao i oko Viktora Novaka jer je optuživan i kao generalni sekretar masonske lože "Velika Jugoslavija". Potvrđivao nam je otvoreno da je baron Rajsvic istinski prijatelj Srba, ali da se čuvamo od krigsfervaltungorata profesora Roberta Švankea koji nam nije naklonjen. On nema nikakvog razumevanja za Srbe, ni u prošlosti, a još manje danas.

Otada, kad god bi došao u Muzej, Šmaus nam je prilazio kao prijatelj, naglašavajući pri tom da on ne može bog zna šta da postigne, ali će uvek pokušati da učini sve kako bi koliko-toliko ublažio naše nevolje.

— Volim Srbe i nikada neću zaboraviti one divne časove koje sam proveo u malom, a tako dragom Beogradu. Eh, kakve su to bile sedeljke u Skadarliji — dodavao bi sada već sasvim razneženo.


__________________________

8 Potpisan bider, potpisan Dankelman, potpisan general SS oružja Majsner. (Komandanti Srbije za vreme okupacije.)
.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 15, 2010, 04:10:42 am »

*
nastavak

Dejan Medaković

EFEMERIS (odlomci)

Takvo stanje iskoristio je dr Milan Kašanin, koji je dugo i naširoko tumačio prisutnima sjaj nemanjićke Srbije i nedovoljno ispitanost našeg dvorskog života u srednjem veku.

Cela nesreća naše nauke — govorio je žustro Milan Kašanin — počivao na uskom gledanju srednjovekovne Srbije, uvek iz istog ugla, iz vizije koju pruža sačuvani Dubrovački arhiv. Dakle, iz malog Dubrovnika, jedne minijaturne liliputanske državice, ocenjuje se jedna velika država koja je najzad postala carstvo. To je žablja perspektiva. Srednjovekovnu Srbiju i njenu kulturu trba gledati iz nje same, iz njenih središta. Pa onda, gospodo, uzmite naše manastire i freske. Gospodin Vlada Petković o njima govori kao običan ikonograf. Ne kažem, sve to pedantno inventarisanje naših fresaka u manastirima svakako je korisno, ali taj gospodin o njihovoj estetskoj vrednosti ne govori ni slovo. On u Sopoćanima Mileševi, Manasiji, Kaleniću ili Dečanima iščitava isključivo njihov sadržaj. To je trud dostojan pažnje, ali je to metod koji je već odavno prevaziđen u Evropi. Pa onda, uzmite našu srednjovekovnu književnost, i ona je postala žrtva naše pozitivističke nauke. Istoričari književnosti kao gospodin Pavle Popović, u žitijama naših vladara traže isključivo istorijske činjenice, pa zbog toga kao slepi prolaze kraj književne lepote tih starih pisaca. Uveravam vas da je Domentijan svetski pisac, ali se od te gospode još niko nije potrudio da ga otkrije kao takvog. Svi se uplašiše biblijskih i drugih teoloških citata, a pri tom gube iz vida njihovu funkcionalnost. Oni su upotrebljeni kao okvir glavne teme, a to traženje okvira, to su prava remek-dela. Ponekad se divim tim piscima kao pravim majstorima svoga posla. Pogledajte samo njihovu galeriju naših vladarskih portreta. Pojedine kraljevine, kralja Milutina na primer, možete lepo da pratite od ranog detinjstva, kao malog princa, pa sve do njegove staračke dobi. Samo radi upoređenja da vam kažem da Hrvati nemaju sačuvan ni jedan jedini lik nekog njihovog vladara ili vlastelina. Šta bi oni dali za portret kralja Petra Krešimira ili tako nekog kralja. Mi ne bismo mogli da izdržimo svu tu njihovu hvalisavu dreku. A mi Srbi, koji sve to imamo, naše zadužbine nisu neke male seoske crkvice sa nekakvom slabašnom kupolicom, mi ta velelepna zdanja ne umemo da prikažemo ni sebi ni drugima. Suviše dugo vezivali smo se u kulturološkom smislu za naš seljački svet, za folklor, a zanemarivali smo da smo imali bogato plemićko društvo, da smo Vizantiji bili suparnici. Uzmite naše srednjovekovne vladarske i vlasteoske letnjikovce po Metohiji. Sem imena, o njima se ništa ne zna, zagonetan je dvor u Nerodimlju, Deževu ili Paunima, kako se tamo živelo i vodili državni poslovi. U tim svojim letnjikovcima vladari su primali strane poslanike, izdavali povelje, a o svemu o tome mi nemamo ni pojma. Još se niko, posle starog Jirečeka, nije usudio da dublje zaroni u tu našu istoriju kulture, a i taj gospodin učinio je to opet sedeći nad dubrovačkim dokumentima. Pa, molim vas, on nikada nije ni video Studenicu ili Žiču, a za Mileševu je znao samo iz suvih papira dubrovačke kancelarije.

***

Jedinu živost unosili su u Muzej povremeni dolasci naših kursista, ili bučna poseta uvek veselog barona Rajsvica koji je voleo da se svima prikaže kao veliki, neprikosnoveni zaštitnik ne samo Muzeja već i uniženih Srba. Uvek iznova grdio je Hrvate, nazivajući ih pogrdno: "Eine ganz gewohnliche Morderbande."9 Jednom je došao sav radostan sa Šilerovim "Valenštajnom" u ruci i već s vrata počeo da maše knjigom. "Endlich habe ich es gefunden, ich wusste es, aber ich habe es vergessen. Schon bei Schiller steht es ganz klar, horen sie meine Herrn aufmerksam zu. Also es sind Schillers Worte: "Das morden lasse den Kroaten." Schon damals in Wallensteins Zeiten waren sie berumt durch solche Taten. Und dann kommen noch die panduren des Baron Trenks, die hatten auch einen ganz schonen Ruf."10

***

U salonu kod Rajićevih nastavljaju se učene diskusije. Sasvim razumljivo, svi pokušavaju da pomoću prošlosti protumače sadašnja zbivanja. Uporno se traže greške koje su našli prethodnici počinili dok su sastavljali celinu naše države 1918. godine.

Milan Kašanin je posebno osetljiv na ovakve teme i o njima dugo govori a drugima nerado prepušta reč. Tek ponekad upadicom moguće je, bar za trenutak, prekinuti Kašaninove monologe.

— Gospodo — započe Kašanin, a svi su odmah znali da će dugo govoriti — te famozne 1918. godine i srpski se narod našao odjednom zajedno. U tom trenutku i sami Srbi su bili nepovezani, kulturno razjedinjeni, međusobno nedovoljno upoznati. Ponovile su se naše stare protivnosti nastale još u dalekom srednjem veku, ujedinjenjem Zete i Raške. Bila je očita velika razlika u kulturi Primorja, gde je u gradovima cvetala romanska kultura, gde je vladao jedan drugi jezik i način života. U toj Zeti županske titule zamenjene su papskim krunama. Dvostruko krštenje Stevana Nemanje leži upravo u činjenici da je on uspeo da stopi i izmiri te dve različite, čak i suprotne kulture, koje su obeležile njegovu državu. Ostvarena je, jednom zauvek, sveta loza vladajuće dinastije i ona je postala ta neraskidiva spona sve do propasti srpske srednjovekovne države. Razlike koje su i dalje postojale nisu međusobno suprotstavile ta dva sveta, nisu ih pretvorile u neke nepomirljive suparnike.

— Nešto slično ponovilo se i u XIX veku između Srba u Kneževini i tzv. Prečanskih Srba — dodaje moj teča Ognjeslav.

— Sigurno, analogija vam nije promašena. Postojale su nesumnjive razlike u kulturi, ali su uvek pobeđivale snage prosvete i kulture. Nije Karađorđe slučajno Dositeju Obradoviću poverio Popečiteljstvo prosveščenija. Ja u tom činu vidim i simboliku da se izmire sve moguće suprotnosti izazvane dugim življenjem u dvema različitim državama i, što je još gore, u dvema neprijateljskim, nepomirljivim civilizacijama. Bio je to ogroman uspeh za koji je bio potreban i veliki napor, da se u Kneževini Srbiji savlada ta negativna strana orijenta. Za divljenje je da je tu borbu za našu evropeizaciju u Kneževini poveo baš nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je i sam po svemu više ličio na nekog anadolijskog pašu nego na evropskog vladara. Pa ipak, on se odvažio na tu borbu i zato zaslužuje zahvalnost nacije. Zašto vam sve ovo govorim? Da bih vas podsetio da smo svega 22 godine živeli u zajedničkoj državi i da nije bilo ni vremena ni volje da se bolje upoznamo i da izgladimo sve naše prirodne vekovne razlike u kulturi, jeziku i, najzad, veri. Parafrazirajući Njegoša, rekao bih da je teško opisivati ono što smo mi ljudi morali zaboraviti. Ratna je epika vrlo zapletena i na nebu i na zemlji i teško je biti čovek i na nebu i na zemlji. Zlo jednako savlađujemo, a zlu dajemo večnost. I nismo samo Hrvati i Slovenci u toj novoj državi bili za Srbe novi i nepoznati ljudi! Čak i sami prečanski Srbi bili su ne manje zagonetka za Srbe iz Kraljevine Srbije. Ne zaboravite da su sve te suprotnosti, čije se poreklo može sasvim razložno, istorijski dokazati, iskoristile odmah i nama neprijateljske sile, na prvom mestu katolička crkva. Ona po svojoj osnovnoj strukturi ne može da napusti svoju prozelitsku borbenost, ona je oduvek bila i ostala Ecclesia militans.11 Kao organizacija sa vekovnim iskustvom u prilagođavanju nametnutim uslovima, ona uvek računa sa faktorom vremena i sa neminovnim pogreškama svojih protivnika. Kad god oni greše, tada na scenu stupa snaga onih koji su imali pameti i strpljenja da pokažu svoju nadmoć nad onima koji svoje postupanje vezuju isključivo za sadašnje vreme, koji se ponašaju kao da uopšte ne postoji sutra. Tu se katolička crkva predstavlja u svom punom sjaju, a njena moć deluje sasvim u skladu sa Hristovim rečima: "Ti si Petar, tj. stena i na toj steni sazidaću crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati." Zato su istinski naivni svi oni pokreti koji se u borbi sa militantnim katolicizmom oslanjaju na neke svoje trenutne pobede. Za katoličku crkvu postoje čak i korisni, ako hoćete i nužni porazi, udarci koji joj ne dopuštaju da zastane i da se zadovolji osušenim lovorikama svoje slave. Pogledajte sa kakvom pažnjom skoro svake godine uvećava galeriju svojih svetitelja. A svaki novi svetitelj predstavlja i neku novu pređenu etapu same crkvene organizacije. To isto važi i za osnivanje nekih novih redova. Crkva tačno proceni da je nastupilo vreme da se stvori, čije delovanje nije okončano. Franjevci i dominikanci osnovani su u XIII veku, benediktinci još ranije, u VI veku, Isusovci u XVI veku, a svaki od ovih redova preuzeo je na sebe i neku sasvim određenu misiju u svetu i u tom svom nastupanju stekao je i svoje mučenike i svetitelje. Svi oni pripadaju istom poslanju i služe istim ciljevima.


________________________

09 Sasvim obična banda ubica
10 Konačno sam našao, znao sam, ali sam zaboravio. Već kod Šilera stoji sasvim jasno, čujte moja gospodo pažljivo. Dakle, to su Šilerove reči: “Ubijanje prepusti Hrvatima.” Već tada, u Valenštajnovim vremenima bili su slavni zbog takvih dela. A onda još dolaze panduri barona Trenka i ti su imali sasvim lep glas.
11 Vojujuća crkva

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 15, 2010, 04:11:06 am »

*
nastavak

Dejan Medaković

EFEMERIS (odlomci)

Onda nas je sve zajedno zadesio najveći šok. Sećam se, išao sam da svom školskom drugu Mihizu, koji se u međuvremenu vratio iz Banata, čestitam Uskrs. Unapred sam se radovao tom susretu, jer smo svi zajedno stalno žalili što Mihiz nije sa nama što su izostale njegove vrcave analize političkih prilika, njegove uvek duhovite i mudre prognoze naše sutrašnjice. Odjednom, sirene su dale alarm da se Beogradu približavaju saveznički bombarderi. Na njihove letove u pravcu Budimpešte i Ploeštija već smo se bili navikli, tako da smo, uprkos svim upozorenjima, radoznalo izlazili na balkone da radosno posmatramo pobedonosni let naših saveznika. Učinili smo to i ovoga puta. Nemačka protuavionska artiljerija je neumorno pucala, a rasprsnute granate pravile su oko ovih gorostasnih letećih tvrđava ljupke oblačiće. U jednom trenutku učinilo nam se da je jedan američki avion pogođen, jer smo primetili da mašina naglo gubi visinu, a dva pilota iskaču sa padobranima. Valjda je to bio znak za celu eskadrilu koja je odjednom napravila krug nad Beogradom, a onda započela snažno bombardovanje grada. Bili smo skamenjeni od užasa. Bombe su padale na sve gradske četvrti, a nama se učinilo da je najviše pogođena Francuska ulica i Bajlonijeva pijaca. Najbolnija je za nas bila činjenica da smo to divljačko bombardovanje doživeli na sam Uskrs. Ni taj praznik nije sprečio da nas bar tada poštede. Bio je to za sve nas dokaz više kako se naši saveznici sa nama bestidno poigravaju.

Razume se da je ovo bombardovanje bilo samo znak za nova stradanja. Od ovog Uskrsa američki bombarderi tukli su nas češće, a odnekuda su ljudi uhvatili i tačan red njihovog dolaženja. Bilo je to vreme između deset i dvanaest sati pre podne, nikad noću. Ta tačnost jedva da je jednom ili dva puta bila izneverena, tako da su reke uplašenih ljudi, već od osam sati hitale prema periferiji Beograda, gde su se smestili, kao na nekom teferiču, po obližnjim brežuljcima i mirno čekali na sledeće bombardovanje, nagađajući koji će deo grada ovoga puta stradati.

Sve češća bombardovanja donela su i neke izmene u životu moje porodice. Teča Ognjeslav, tetka Helena i baka Olga evakuisani su na krajnju periferiju Voždovca kod nekog gosn Brane, penzionisanog žandarmerijskog narednika. Ujaci i frau Rozi ostali su u Frankopanovoj 32, a ja sam preuzeo obavezu da na Voždovac biciklom ili peške nosim našim izbeglicama u porcijama hranu i, razume se, vesti. Moj otac je otišao kod nekog domaćina u selo Slance, a ja sam ostao veran Muzeju kneza Pavla. Uprkos svim ovim bombardovanjima, stiglo je naređenje iz srpskog Ministarstva prosvete da Muzej mora da ostane otvoren. Navodno, to je rešenje doneto kako bi se u građanstvu izbegla panika. Svima je bilo jasno da je ovakva odluka više nego besmislena, jer je panika već uveliko zahvatila sve slojeve građanstva, a seoba naroda oko osam sati postala je sastavni deo beogradskog života.

Tu neizvesnost prekinuo je baron Rajsvic. Jednog dana došao je u muzej i kratko saopštio svoju odluku:

— Gospodo, od sutra počnite da pakujete sve eksponate koji se moraju skinuti u podrum. Isto važi i za biblioteku. Kada sve bude u podrumu, sve će se zazidati kako bi se sprečile moguće pljačke. Ako se vaše Ministarstvo bude bunilo, saopštite im da je to moje lično naređenje i neka se samnom ne šale. Nastupaju i suviše ozbiljna vremena, a ja više nemam vremena da se igram sa nekakvim idiotskim činovnicima koji i ne znaju šta je sve moguće da se desi u jednom ovakvom ratu. Dakle, od sutra, marljivo na posao. Razume se, čitava stvar je poverljiva. Je li to sada jasno? To nam je izgovorio kao u jednom dahu, lupnuo čizmama kao na raportu, podigao ruku na hitlerovski pozdrav i uzviknuo: "Heil Hitler, moja gospodo", posle čega nam je šeretski namignuo i zalupio vrata.

Od tog trenutka svi smo u Muzeju shvatili da će se nešto promeniti i da će prestati ova muzejska tišina na koju smo se već svi navikli. Uostalom, saveznička bombardovanja postala su sve češća, a cinični komentar Radio-Londona o pogođenim vojnim ciljevima redovno je pratio ove emisije. To je Rajićeve, a posebno moga teču Ognjeslava, dovodilo do besa.

Uz životnu opasnost, ja sam produžio da im na Voždovac nosim ručak u porcijama, dok je ova mala porodična izbeglička grupa neprestano jadikovala. Baka Olga je čeznula za svojim sinovima, dok se teča tužio da mu nedostaju knjige za pisanje njegovog dela o srpsko-hrvatskim odnosima u 19. veku.

— Ne osećam se dobro, a tek sam na početku, tu negde oko Gaja i njegove krađe srpskog jezika — govorio nam je pun očajanja. — A onda, sve sam više zaprepašćen ovolikim neznanjem srbijanskih naučnika. Uzmi za primer Skerlića, taj je bio toliko naivan da je čak i jednog suludog Antu Starčevića proglasio Jugoslovenom! Pa Supilo, pa Trumbić, Radić, sve sami prevaranti, koji su se pokazali kao veštiji, prevejani majstori koji su znali da prevare i jednog takvog lisca kao što je bio Nikola Pašić. Srbijancima jednostavno neke stvari nisu išle u glavu, a sad je lako za sve greške bacati krivicu na mrtvog kralja. Od prvoga dana po našem ujedinjenju stvari su krenule krivo, a sada je lako za sve greške bacati krivicu na mrtvog kralja. Od prvoga dana po našem ujedinjenju stvari su krenule krivo, a sada je očito da smo državu počeli da zidamo na temeljima od peska.

Vest o hitnom pakovanju Muzeja kneza Pavla primljena je sa istinskim zabrinutošću, a gest barona fon Rajsvica ocenjen je kao nesumnjivo svedočanstvo njegovih srbofilskih osećanja.

— Hvala Bogu te se opet jednom pojavio neki Nemac da prema Srbima, progonjenim i ugroženim sa svih strana, pokaže neko razumevanje i ljudskog — kaže ujka Lazar, a tu njegovu opasku potvrđuje i dr Pero Zec:

— U pravu ste, a upravo primer ovog pruskog barona pokazuje da čak ni Hitler nije uspeo da dokraja iskoreni neke aristokratske crte svojih Prusa. U svim vremenima, a posebno u ovako  neredovnim prilikama, kakve sobom donosi jedna svetski rat, zaista se ne mogu unapred predvideti svi postupci onim u čijim je rukama nekakva vlast. Uzmite, na primer, i jednog Dragog Jovanovića, šefa specijalne policije, strah i trepet svih onih koji mu dopadnu šaka. Apsolutno mi je poznato da je čak i takav razbojnik imao neko razumevanje za svoje školske drugove i svoju generaciju. Zahvaljujući njemu, sačuvali su svoje živote i Aleksandar Vučo, Dušan Matić i Marko Ristić. Znao je on o njima sve i pratio je sa svojim doušnicima svaki njihov korak. Pa ipak, eno ih,  živi su, a neki manje poznati levičari već odavno platiše glavom svoja uverenja. I pored svih molbi rođaka i rodbine, Dragi Jovanović nije ni prstom makao da ih sačuva. Eto, to su ti ratni paradoksi koji svedoče i nepredvidljivosti ljudske duše. Zaista je teško reći da je slika o svakom čoveku isključivo ili crna ili bela — zaključio je dr Pero Zec svoje razmišljanje o sudbini i ponašanju ljudi u izuzetnim okolnostima jednog svetskog rata, kada se nasilno ruše sve pregrade ranije uspostavljenog poretka.

Pakovanje u Muzeju napredovalo je neočekivanom brzinom. Moj zadatak je bio da pakujem biblioteku i da te pakete odnosim u podrum u jednu posebnu prostoriju. Danima sam silazio sporednim, spiralnim stepenicama, koje su iz biblioteke vodile pravo u podrum, a svaki paket koji sam dole sneo, ispunjavao me je neopisivim zadovoljstvom da spasavam tako dragocenu biblioteku od neminovnog uništenja.

U međuvremenu, još jednom smo imali priliku da se uverimo u iskreno prijateljstvo barona Rajsvica. Desilo se to onda kada je u Konak kneginje Ljubice ušao jedan odred Wassershutzpolizei, a baš u toj građevini starog Beograda čuvala se i čuvena Vinčanska zbirka, vlasništvo Filozofskog fakulteta, poznata zbog velikog broja neolitskih statueta koje je decenijama u Vinči iskopavao profesor arheologije Miloje Vasić. Prema obaveštenjima, koja su stigla u Muzej, ovi vojnici počeli su da lupaju vitrine i da lome male statuete od neprocenjive arheološke vrednosti. Bilo je dovoljno da dr Grbić, i sam po struci arheolog, odmah otrči do barona Rajsvica i da zatraži njegovu hitnu intervenciju. Bez oklevanja, Rajsvic je odjurio u Konak kneginje Ljubice i uz neopisive grdnje uspelo mu je da ovaj odred Wasserschutzpolizei odmah najuri iz zgrade. A desilo se to baš u trenutku kada je uz svoj tipični glasan smeh nama u Muzeju pričao kako upravo pakuje kofere, jer je njegova misija u Srbiji završena. Uskoro dolaze dani kada Denkmalschutz12 neće imati nikakvog posla, jer će glavnu reč od sada voditi isključivo oficiri. A većina nije zainteresovana za umetnost, već gleda da što bolje obavi svoj pravi posao i da zaradi neki E. K. Nisu ovi novi kao stara garda. A kao dokaz ove svoje tvrdnje baron Rajsvic nam pročita pismo starog feldmaršala fon Makenzena koji je svom ađutantu izdiktirao svoju želju da bude najhitnije obavešten da li su nemačke trupe u ovom ratu nastavile sa bilo kakvim iskopavanjima na antičkom lokalitetu Stobi. Gospodin feldmaršal je za vreme I svetskog rata blagoizvoleo lično posetiti ovaj izvanredno zanimljiv antički lokalitet i takođe lično naredio da nemačka vojska počne sa nekakvim iskopavanjem. Gotovo je neverovatno da se stari feldmaršal u vrtlogu II svetskog rata, kada tutnji sa svih strna, ponaša kao da se ništa ne događa, tražeći da ga vojne vlasti što hitnije obaveste da li je Vermaht nastavio da iskopava Stobi. "So etwas werden sie niemals erleben von einem hoheren Offizier der heutigen Wehrmacht"13 — zaključivao je baron Rajsvic sa neskrivenim ponosom, što je i on nekada služio u vilhelmovskoj, pruskoj armiji u kojoj su još poštovali i neke stare, viteške običaje. Ograđivao se baron Rajsvic i od represalija u Srbiji, smatrajući kobnim primenu načela 1:100. "Ein reiner Wahnsinn", govorio je sa iskrenim ogorčenjem, "diese Gewalttaten in Serbien beweisen dass die Herrn in Berlin keine Ahnung haben von der serbischen Geschichte und von der Seele des serbischen Volkes. Nie wird sich Serbien beruhigen und nie wird in diesem Lande der Friede herrschen, wenn man mit solchen Brutalitaten fortsetzt. Einmal mussen das die Herrn in Berlin einsehen und daraus die notigen Schlusse ziehen".14

Pribojavali smo se svi u Muzeju kneza Pavla, znajući da se brzo približava čas kada će se baron Rajsvic pojaviti kako bi se sa nama svima ponaosob oprostio. A kada je taj dan došao, svima nam je odjednom postalo jasno da smo se sa njegovim odlaskom izgubili prijatelja i zaštitnika. Upravo trijumfalno obišao je sada već pusti muzej, a pred velikim Meštrovićevim skulpturama, pred "Velikom udovicom" i dvema "udovicama" i "Sećanjem" koje nismo zbog težine mogli skinuti u podrum, šeretski se poklonio i rekao:

Entschuldigen Sie, meine Damen, dass wir sie ihrem Schicksal uberlassen mussen. Aber ich hoffe es wird Ihnen nichts Boses geschehen.15

I to je bila poslednja šala barona Johana Albrehta fon Rajsvica u okupiranom Beogradu, gde su se Nemci već uveliko spremali na gradske, ulične borbe. Svakodnevno smo sa strepnjom posmatrali kako po ulicama izgrađuje bunkere. Jednu takvu grdosiju sagradili su ispred velike dvorske kapije, a bila je okrenuta prema Krunskoj ulici. Nikla je preko noći, a njeni prorezi, kao dva opaka oka, stražarili su nad celom ulicom. Službenici Muzeja su sada već vidno proređeni, a njihovom odsustvu doprinosili su ponavljani bombardmani. Ja sam i dalje dolazio u Muzej, iako je najveći deo naših eksponata već davno bio sklonjen i zazidan u podrumu zgrade. I direktor Milan Kašanin proredio je svoje dolaske, znalo se da obilazi svoju porodicu u nekom selu u okolini Beograda. Đorđe Mano-Zisi zadržao se kod svoje porodice u Pančevu, a dr Grbić je postao gotovo nevidljiv. Senka potpunog rasula već se uveliko nadvila nad ovim zdanjem u kojem sam, kada sam primljen za službenika, još osećao dah onih godina kada je ovde vladao knez Pavle, kada je strogi Milan Kašanin zahtevao od svih krajnju urednost i savesno ispunjavanje primljenih obaveza. Bilo je to vreme kada su tamnoplave uniforme bile još cele, bez zakrpa i sa srebrnim dugmadima, a bele, čiste košulje, sa kravatom, bile su obaveza. Sve se to u opštem neredu i bedi okupacije izmenilo i uprostačilo. Spala je ta veštačka, kneževska glazura, a ispod nje se otkrilo pravo, sirotinjsko lice, saznanje da se ovaj personal sabrao ovde skoro slučajno i da je bilo potrebno još mnogo godina pa da se svi ti službenici konačno prilagode zahtevima jednog modernog muzeja. Sa knezom Pavlom kao zaštitnikom i mecenom Milan Kašanin je jedini bio kadar da sve te rogobatnosti i neujednačenosti u stilu i ponašanju konačno izbrusi, izgladi, a njihovu tako upadljivu, veštačku, uljuđenost pretvori u nešto sasvim prirodno i obično. I tek to se krenulo nabolje, došao je ovaj rat, a prosvećeni i mudri knez namesnik Pavle izbačen je iz zemlje kao običan izdajnik. Sve se okrenulo protiv napora i težnji da se u srpskom narodu nešto od vrednosti stvori, što će pretrajati ove naše nesrećne balkanske prilike i biti u plemenitoj službi našega uljuđivanja. Šetajući kroz prazne sale Muzeja kneza Pavla često sam razmišljao o našoj kobi da nas neke više sile stalno vraćaju na neki naš početak. Tek što smo zakoračili napred sa crte koja ga označava, tek što smo poverovali da nezadrživo krećemo napred i da nam je blagostanje i spokojstvo nadohvat ruke, kad se odjednom sve okreće protiv nas, a neka neopisiva mržnja rasteruje sve naše snove. U ovim pustim salama, gotovo ne mogu u to sada da verujem, još pre nekoliko godina visile su slike jednog Ticijana, Rafaela, Tintoreta, ovde se mogao videti i Mikelanđelov Brut, dolazili su ljudi iz cele Jugoslavije kao na pravo hodočašće, svi su se nepodeljeno i bez otpora smerno klanjali pred tim velikanima ljudskog duha. Izgledalo je da su nam oni došli u pohode kako bi nas sve zajedno — onako unesrećene, sirotne i unazađene - uzeli u zaštitu, da u nama razgore sve naše pritajene vrednosti i gušenu pripadnost velikoj umetnosti i višim vrednostima života. Bilo je to vreme velikog slavlja, pravog trijumfa umetnosti kada smo se osetili kao orođeni sa najvećima, kada smo za trenutak poverovali da se ova svečanost duha može pretvoriti i u neko stalno, nepromenljivo stanje. Nismo izdržali. Prevelike nade i očekivanja natovarili smo na svoja leđa, nesvesni svoje moći, svoje snage i nosivosti. Užasavam se pri pomisli da ćemo se još jednom naći na samom početku, na mestu odakle tek treba započeti drugo putovanje u neomeđene prostore kulture. Ako preživim ovaj rat, pitao sam se nebrojeno puta, šta će me sve snaći i da li ću uopšte imati snage za neophodna, nužna podvižništva?


__________________________

12 Zaštita spomenika
13 Tako nešto nećete nikada doživeti od jednog višeg oficira današnjeg Vermahta
14 Čista ludost. Ova nasilja u Srbiji dokazuju da gospoda u Berlinu nemaju pojma o srpskoj istoriji i o duši srpskog naroda. Nikada se Srbija neće smiriti i nikada neće u ovoj zemlji da zavlada mir, ukoliko se nastavi sa ovakvim brutalnostima. Jednom to moraju gospoda u Berlinu da uvide i da iz toga izvuku nužne zaključke
15 Izvinite, moje dame, što vas moramo prepustiti vašoj sudbini. Ali ja se nadam da vam se neće ništa rđavo desiti.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 15, 2010, 04:11:29 am »

*
nastavak

Dejan Medaković

EFEMERIS (odlomci)

Odmah posle kapitulacije Nemaca pohitao sam u Muzej kneza Pavla. Skupljali smo se sa svih strana naše bežanije, oprezno prilazili velikoj zgradi, izranavljenoj od nedavnih borbi. Pojavio se i direktor Milan Kašanin, a došao je iz nekog sela iz okoline Beograda, kamo je za vreme bombardovanja sklonio svoju veliku porodicu. Pojavio se malo zbunjeno, nesigurno, ni traga od one njegove lične samouverenosti koju je zadržao čak i za vreme rata. Raspitivao se za Muzej, za oštećenja, a naredbe više nije davao, kao da je i sam postao svestan da mora otići i da mu nova vlast ne sprema neko dobro. U prvo vreme raskrčivali smo oštećenja u samoj zgradi, čistili golemi nered koji je ostao iza nemačke vojske koja se ne neko vreme branila iz Muzeja pred jurišima Crvene armije. A onda se kao izaslanik nove vlasti pojavio Tatomir Vukanović, u uniformi partizanskog kapetana. Nosio je duge čizme sa velikim mamuzama, a o bedru visio mu je ogromni parabelum u drvenoj kutiji. Nastupao je prividno blago, govorio je tiho, a pokreti su mu bili meki i ženstveni, što je odudaralo od onog pištolja koji se tako preteći njihao o pasu. Niko tada nije znao stvarnu moć ovog neočekivanog izaslanika nove vlasti, za koga su stariji službenici u Muzeju govorili da je pre rata pisao u "Umetničkom pregledu" člančić "O šaranju jaja" i da je kao kustos-etnograf radio u Muzeju Južne Srbije u Skoplju. Kašanin je odavno utisak čoveka koji s mukom pokušavao da zadrži neku hladnokrvnost i da tako spase bar nešto od svog ranijeg neprikosnovenog autoriteta. Ipak, svakim danom bivalo je sve jasnije da njegova sigurnost nezadrživo opada. Neki njegovi bivši poslužitelji i čuvari koji su pred njim nekada drhtali od straha, iščaurili su se kao organizovani komunisti, a njihova samouverenost bila je u stalnom porastu. Kao da su od starog direktora oduzimali deo po deo njegovog autoriteta, dodavajući ga sebi kao neko znamenje pobedničke revolucije. Kašanin je, dakle, živeo u nekom stalnom procesu svoga postepenog raščinjavanja. Posle izvesnog vremena kao da se već sasvim navikao i pomirio sa mišlju da će svakako otići, jer se negde u potaji već uveliko rešava njegova buduća rđava sudbina. Sigurno su tada mereni njegovi politički gresi, ocenjivao stepen njegove povezanosti sa knezom namesnikom Pavlom, a sa posebnom pažnjom proučavala i vagala njegova moguća upotrebljivost. Najverovatnije, Kašanin je na tom merenju loše prošao, sigurno je u donošenju konačne presude bila presudna njegova odanost dinastiji Karađorđevića. Ovim gresima dodavano je i kumstvo sa knezom Pavlom, a sve to zajedno presudilo je da stari direktor mora da ode. Kašanin je, dakle, bio neopozivo otpisan.

I doista, jednoga dana dojavljeno nam je u Muzeju da ćemo dobiti novog direktora, još se ne zna ko je ta ličnost, ali on sigurno dolazi. Valjda je to javljeno i Milanu Kašaninu, jer nas je sve sabrao u bivšem kraljičinom kabinetu, koji je inače korišćen kao redakcijska soba "Umetničkog pregleda". Bila je to udobna manja prostorija, obložena drvenom lamperijom, jedina koja u borbama oko Muzeja nije jače oštećena. Skupili smo se svi. I službenici i služitelji. Dugo, veoma dugo smo čekali. Sećam se tog čekanja punog neizvesnosti, zlokobnog ćutanja i usporenih kretnji u tom malom prostoru. Kašanin ništa nije govorio, jedva je krio svoje uzbuđenje. Najzad, čulo se na spratu oštro zveckanje mamuza. Odmah smo znali: dolazi Tatomir Vukanović. Doista, bio je on. Ušao je visoko zabačene glave, i danas pamtim taj neprirodni, pobednički stav. Očima koje su sevale, kružio je po sobi, polako, sasvim polako, kao da sa zadrškom izabire svoju žrtvu. Znali smo odmah: žrtva je Kašanin.

— Smrt fašizmu — prodera se Vukanović i pozdravi stisnutom pesnicom. Oćutali smo pozdrav. Ne sećam se da je iko odgovorio već ustaljeni refren. Vukanović je stajao u vratima, kao da je još oklevao da sasvim zakorači u sobu. Stojeći u vratima, kao da je osećao da ima svoj okvir i da zato izgleda svečanije. Onda je napokon ušao, opet lagano, još mekše, još ženstvenije, uvijajući se u kukovima na jedan neprijatan način. Pištolj u drvenoj kutiji lagano se njihao kao neko teško, otromboljeno klatno na satu crkvenog tornja.

— Danas će se ovde izvršiti primopredaja dužnosti — rekao je suvo. — Za koji čas doći će vaš novi direktor.

Onda je opet pošao ka vratima, zaćutao i još strožije pogledao u Kašanina, kao da razmišlja da li da ga sada, odmah posle ovih reči, prosto najuri iz sobe, ili da zbog nekog reda, još malo pričeka.

Predomislio se, pomislim u magnovenju, žrtva još ostaje. Ne znam koliko je vremena proteklo u tom opštem ćutanju i napetom iščekivanju da se konačno ipak nešto desi. Onda se napolju čulo tiho pucketanje parketa. Neko dolazi kao uhoda, pomislih, kao da se šunja. A tada, iz Vukanovića, odjednom je nikao visok, elegantan gospodin, koji je u nas zurio nekim ukočenim, tupim pogledom, kao da kroz prozor sobe, a preko naših glava, nekoga traži. Stajao je kao ukopan i bez pozdrava. Vukanović se tada uklonio sa praga, kao da došljaku tek sada odobrava ulazak u sobu. Kao neki nevešti ceremonijal-majstor upadljivo je glasno rekao: "Vaš novi direktor, drug Veljko Petrović".

Predstavljeni došljak je još nemo stajao u vratima, kao da se on sada dočepao onog belog okvira, osećajući da i njemu pozajmljuje neko dostojanstvo i da je svečaniji izgled. Umesto pozdrava, kao da su se sam malo pomerili njegovi oštri štucani brkovi.

Veljka Petrovića nisam do tada nikada video. Poznavao sam njegovo književno stvaranje i znao iz Karlovaca da je bio lični prijatelj našeg katihete Gliše Mikića, koji ga je povremeno obaveštavao o sličicama iz građanskog života i terao da napiše roman. U malim Karlovcima o Veljku Petroviću se govorilo kao o nacionalnom bardu i neprikosnovenoj veličini. Nisam znao da je pre rata bio visoki činovnik Ministarstva prosvete, da je bi blizak dvoru i da je bio mason. Znao sam da je zajedno sa Milanom Kašaninom još 1927. objavio knjigu: "Srpska umetnost u Vojvodini", a ni pojma nisam imao da su ta dva saradnika na istom poslu već odavno zavađena i da međusobno ne govore. Bilo mi je jasno da prisustvujem kao svedok najvećem poniženju Milana Kašanina. Jadno je izgledalo to njegovo smirivanje onog ogromnog iznenađenja koje ga je celog obuzelo.

— Od danas vi ćete sarađivati sa vašim novim direktorom — rekao je Vukanović, sada već malo nestrpljivo, kao da je i sam bio razočaran postignutim efektom svog nastupa. Opet je zavladao muk. Kašanin ga je prvi prekinuo:

— Želim da kažem nekoliko reči — rekao je tiho. — Želim da vam svima zahvalim na radu, na onom predratnom, kao i u teškim godinama rata, u kojima ste časno dokazali svoju odanost ovog kući. Želim da i ubuduće radite tako prilježno i da pomognete da Muzej što pre zaleči svoje ratne rane. Doviđenja i hvala.

Onda nam je svima prišao i sa svakim ponaosob se rukovao bez reči. Ne znam kako je odjednom iščezao iz sobe, kako je prošao kraj Veljka Petrovića koji se još isprčio u svom belom drvenom okviru. Primopredaja je bila gotova. Od tog trenutka u tu bivšu kraljičinu sobu uselio se novi direktor, odatle je počeo da upravlja Muzejom.

U međuvremenu, Muzej se postepeno popunjavao novim ljudima. Ubrzo se pojavila Zorka Simić-Milovanović, koja je odmah, skoro s vrata, svima obznanila da je pre rata bila Kašaninova lična žrtva, da ju je ovaj isterao iz Muzeja kad je u Karanu otkrila "Bogorodicu Trojeručicu", koju on, ta velika neznalica, nije video sakrivenu iza nekog ormana, a o živopisu te crkve radio je tezu. I neki služitelji počeli su da napadaju bivšeg direktora. Govorilo se da je bi kabadahija, da je zahtevao da se kod njega u kabinet ulazi najavljen i sa vizitkartom, da nije bio demokrata, već je isključivo gledao u kneza namesnika, da je prema knezu bio snishodljiv, dok je druge ljude prezirao, po dva sata čekale su stranke da budu primljene, da je samog sebe predložio za Odlikovanje sv. Save I stepena sa lentom.

I druge promene u Muzeju bile su vidljive, a primetno je popustio raniji red. U kancelariji računovodstva deljene su namirnice, a naglo je porastao i promet u Muzeju. Bio je to doista veliki haos u kojem se Veljko Petrović kretao uvek dostojanstveno kao prvosveštenik nekog strašnog božanstva, na čiji mig će se sve opet dovesti u red. Samo to božanstvo i taj njegov prvosveštenik znali su za svetu tajnu zašto se toliko odlaže uspostavljanje harmonije i dokle će trajati taj nepodnošljivi košmar.

Ja sam tada bio ono isto što i za vreme okupacije: asistent volonter i nisam primao platu, iako sam radio puno radno vreme. Moje postavljenje sa platom nikako nije stizalo. Ni slutio nisam da sam od Tatomira Vukanovića zaradio lošu karakteristiku u kojoj je otprilike rečeno da delujem deprimirano, a najverovatnije je tome uzrok moje građansko poreklo i pobeda narodne revolucije. Tada nisam znao ni to da Veljko Petrović za mene nije ni prstom makao, a nepoznato mi je bilo i to da je moj deda Bogdan upravo Veljku Petroviću dao prvo zaposlenje u životu, poslavši ga u Sarajevo za dopisnika zagrebačkog "Srbobrana".

Radio sam u Muzeju, dolazio na dužnost kao i ostali, a nikako da me postave za stalnog službenika i da konačno primim prvu platu. Umesto postavljenja dobio sam dužnost da privremeno radim u "Komisiji za prikupljanje istorijskih predmeta u korist države". Zapravo, naše je zadatak bio da neprekidno obilazimo Beograd, da ulazimo u kuće streljanih narodnih neprijatelja, odbeglih političara i bogataša, i da iz njihovih napuštenih stanova sprečimo odnošenje skupocenih predmeta. Bio je to težak a iznad svega mučan posao. Obavljali smo ga po ciči zimi, doista gladni i stalno promrzli. Sve te nađene stvari trpane su u neki ruski kamion i dopremane u Muzej, gde su deponovane, a zatim klasifikovane. Naš šef je bio Tatomir Vukanović, a članovi komisije su bili profesor Pera Popović, Jovan Kovačević i Milutin Garašanin. Pamtim i naš susret sa Mošom Pijade, koga smo posetili kako bi ga upozorili na vest da se iz Belog dvora razvlače slike iz zbirke kneza namesnika Pavla koje Nemci nisu odneli. Napolju je bila ciča zima, a u vili gde je Moša Pijade stanovao bilo je prijatno i toplo. Moša Pijade je sedeo za velikim pisaćim stolom, onako sićušan i slab, jedva se primećivao iza gomile knjiga. Iako je u stanu bilo toplo, Moša je bio utopljen vatiranim prslukom. Na vrhu gomile knjiga bile su neke posvećene Lenjinu. Sećam se i jednog tanjira sa dva sendviča sa šunkom, koja su po sobi širila primamljiv miris. Starac nas je pogledao ispod spuštenih naočara i pitao za razlog naše posete. Pera Popović je počeo da objašnjava da smo kao članovi "Komisije za prikupljanje umetničkih predmeta u korist države", ozbiljno zabrinuti jer se gradom pronose vesti o razvlačenju zbirke kneza Pavla. To Popovićevo izlaganje Moša Pijade je nervozno, čak srdito prekinuo rečima:

— Dražinovština još živi.

Rekao je to glasom koji ne trpi protivljenje, a posetiocu daje do znanja da je svaki dalji razgovor suvišan. Bez posebnog objašnjenja, Moša Pijade nam je još rekao:

— Valjda ste sada mirni, a drugi put bolje proveravajte ovakve ili slične vesti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 15, 2010, 04:11:54 am »

*
nastavak

Dejan Medaković

EFEMERIS (odlomci)

Uskoro, Muzej kneza Pavla dobio je i novo ime. Prekršten je u Umetnički muzej, a stiglo je i naređenje da se svi predmeti izvade iz podruma, a Muzej postepeno pripremi za otvaranje. Bilo je odlučeno da naša prva izložba bude posvećena srpskom slikarstvu 18. i 19. veka. Tada sam skoro svakodnevno viđao Veljka Petrovića. Dolazio je najčešće sa namerom da pred nama mlađima komentariše slike. Ponekad je dolazio u pratnji nekog rukovodioca, Mitre Mitrović-Đilas, našeg prvog ministra prosvete. Onako visok, elegantan, neprirodno se uvijao prema Mitri Mitrović koja je bila srednje visine, više sitna nego krupna žena. On je svoje praćenje shvatio i kao priliku da u tom kratkom vremenskom rasponu osvoji, šarmira, zadivi svoju moćnu sagovornicu. Videlo se, očigledno, da sa velikom ambicijom upotrebljava sav svoj zavodnički repertoar, da vešto prima impulse sa strane i da prema njima dalje manipuliše svojim glasom i mimikom. Zaista, čak i prema nama mlađima bio je Veljko Petrović obuzet pravom strašću da nas omađija i da mu se neprestano divimo. Sve nas je uporno oslovljavao sa "druže" i "drugarice", a te nove reči upotrebljavao je nekako oprezno, kao da nas dariva nekim naročito dragocenim poklonom. Tim oslovljavanjem Veljko Petrović nas je podsticao da se prema njemu ponašamo ne kao prema nekom isluženom građaninu, već kao prema starom, proverenom revolucionaru. Bila su to vremena kada je ovakvo oslovljavanje još bilo novo i kada mnogi još nisu ni navikli na takav način prilaženja ljudima. Veljko Petrović je brzo preskočio sve te barijere, lepo se videlo da mu izuzetno godi što je od nove vlasti prihvaćen i što mu je ukazano ovako visoko poverenje. On je, međutim, želeo više, uvek više od onoga što je primao u datom trenutku. Želeo je da bude voljen, razmažen. Da bi to postigao, Veljko Petrović je primenio taktiku deteta koje traži igračku. Zbog toga se ponekad ponašao durljivo, uvređeno, kao čovek koji svoje srce nosi na dlanu, a koga društvo bije svojim ledenim nerazumevanjem. Bila je to neka čudna igra satkana od hitro izmenjenih emocija. On, ta stara primadona, bio je ponekad ćudljiv, skoro na granici nekog oprezno građenog prkosa. A to njegovo nezadovoljstvo uvek je obrazlagao velikim, bombastim razlozima nekog svog promašenog, društvenog htenja. Nikada nije bio tužan, ili ja to nisam uspeo da vidim, zbog nekih običnih, malih, ljudskih razloga. Uvek su to bili uzroci koji su se sa neke pozornice mogli izgovoriti povišenim glasom, neka mešavina tribunskog govora i suverenske prestone besede.

Takav stil ponašanja podrazumeva i svoje razrađene odstupnice, a Veljko Petrović ih je imao na stotine. Posmatrao sam ga kako Srbijancima, sa nekim tananim odstojanjem, vešto rasprodaje svoju građansku Vojvodinu. U ironičnom pripovedanju sudbine naših starih porodica, on je nalazio priliku da provuče svoje divljenje pred svežim, moćnim dinarskim tipom, čija posleratna kolonizacija svojom svežom krvlju spasava, trulu, lenju, posustalu Vojvodinu. Srbijanci i Crnogorci su ga slušali sa neskrivenim divljenjem i glasnim odobravanjem, slažući se sa njegovim ocenama sopstvenih vrlina. Veljko Petrović je svim društvima uvek prilazio sa namerom da svoje slušaoce opčini i zarobi, da ih pretvori u svoje obožavaoce.

Veljko Petrović je u Muzej dolazio svakodnevno. Prošetao bi sobama u kojima su radile komisije koje su odabirale predmete od vrednosti koje je po Beogradu sabrala naša komisija. Dugo je posmatrao sve te napabirčene stilske stolice, tepihe, lampe, slike, komode. Ponekad, pažljivo bi prebirao po gomilama knjiga, kao da traži neku određenu, a kada bi nešto pronašao od tih je otkrića pravio čitave male predstave. Mislio je u slikama, kao rođeni pripovedač, i začas bi nas sve zabavio dugim kazivanjem o starom Beogradu, o građanskim porodicama koje su iščezavale u potpunoj dnarođenosti i degeneraciji. Pamtim ga kako stoji nasred nekog krša i loma od dovučenih stvari koje su svuda po Muzeju ležale u očekivanju da im stručnjaci odrede dalju sudbinu. U rukama bi držao neki tek otkriven predmet koji ga je podsećao da neumorno priča, ne obazirući se uopšte na broj svojih slušalaca. Ako je taj broj rastao novim pridošlicama, bilo je dobro. Ali isto je tako bilo dobro i dovoljno, ukoliko bi se broj slušalaca sveo na jednog ili dvojicu. Ponašao se kao da to osipanje i ne primećuje, toliko je bio ponet svojim pričanjem. A ono je uvek bilo propraćeno i pravim glumačkim tačkama. Jer, na jedan izuzetan način, Veljko Petrović je glumom i imitiranjem dorađivao svoje likove. Sećam se kako me je potresao opisujući smrt Jovana Skerlića, Skerle, kako su ga mlađi zvali. Njega je voleo mnogo, skoro nežno, jer ga je ovaj strašni književni sudija još kao sasvim mladog početnika, pohvalio u Srpskom književnom glasniku. Ubeđivao nas je da nije bilo te ohrabrujuće Skerlićeve kritike, nije isključeno da bi se zakopao u nekom fruškogorskom manastiru, gde su mnogi nepriznati i neostvareni prečanski đaci nalazili svoje pravo utočište.

Saznalo se da je Skerlić teško bolestan i da će ga operisati dr Koen. Skupili su se ti mladi poštovaoci na smrt bolesnog kritičara, očekujući rezultat te kobne operacije. U sobi tišina. Veljko Petrović je znao da govorničkim pauzama dočara i tu tišinu u sobi. A onda, rezak telefonski zvuk, dug i prodoran, kakav su nekad imali ti stari telefoni. Veljko uzima slušalicu, a čini to polako, polako, kao da time sprečava ili odlaže širenje strašne vesti.

— Da, da operacija je izvršena, uspela je, da, dr Koen je otvorio Skerlu, da, da, pankreas, beznadežno je, dani su mu odbrojani.

Neko krklja u slušalicu te panične novosti koje dolaze neposredno iz operacione sale. A onda, opisuje Veljko, potekoše nam svima suze. Nikada više nisam čuo da je neko tako majstorski ispričao i odglumio plač. Uživeo se u toj meri u tu svoju priču, izgovorenu ko zna po koji put, da je i sam ponovo zasuzio.

Divno je pričao i o svojoj poslednjoj poseti umirućem Skerliću. Ušao je u sobu i ništa nije mogao da kaže, zanemeo je od bola. Skerlić ga je prepoznao, nasmešio se i šapatom pohvalio njegovu tek objavljenu priču koju su neki kritikovali. Rekao je tiho i jedva čujno: "Nemaju pravo, ne brini Veljko."

Posmatrajući ga sa tim na brzinu spasenim i u poslednji trenutak iščupanim skupocenostima u korist države, doživljavao sam Veljka Petrovića kao čoveka koji toj nesređenoj gomili predmeta prilazi bez nekog posebnog žaljenja, jednostavno, pred njim su ležala svedočanstva koja su na veoma jasan način svedočila o ukusu i pretenzijama jednog poraženog sveta, a on se baš tada trudio da se novoj vlasti prikaže kao čovek koji je upravo taj svet kritikovao i proricao mu skoru propast. Pa ipak, ponekad sam verovao da Veljko Petrović oprezno čuva i krije svoje pravo raspoloženje. U toj gomili ležali su razbacani predmeti iz kuće Miroslava Spalajkovića, Miše Trivunca, Ilije Pržića, Milana Stojadinovića, Aleksandra Cincar Markovića, Milana Srškića, arh. Smirnova, Stanislava Krakova, nekog bogatog gospodina Perišića. Veljko Petrović je o tom društvu govorio kao čovek koji se već potpuno odvojio od njih i postao neosetljiv i ravnodušan prema njihovoj sudbini. Uvek kada je pričao o tom građanskom svetu, ponašao se kao da mu nikada nije pripadao, kao da je propast tog sveta nešto najprirodnije na svetu, kao da se u tom iščezavanju ispunila i neka dugo očekivana ovozemaljska pravda.

Tu, u toj bivšoj kraljičinoj sobi Veljko Petrović je pisao i svoju pristupnu akademsku besedu, poemu "Milton i guslar". Rekao bih da je tu više glumio da piše tekst jer su ga svaki čas prekidali dosadnim, svakodnevnim pitanjima. Primetio sam da on zbog tog uznemiravanja nikada nije planuo, niti je zabranio da mu dok radi dosađuju. Na svaki prekid trzao bi se kao oparen, a zatim bi dugo i nema posmatrao napasnika, praveći se kao da ga jedva zapaža negde u daljini. Čak je i žmirkao, baš onako kako to čine oni koji su kratkovidi. I to je bio neki njegov mali teatar, tako da se njegovo ponašanje bitno i sasvim upadljivo razlikovalo od Kašaninove hladne učtivosti. Veljko je bez sumnje bio žovijalniji, mazniji, podatniji od krutog Kašanina koji se u Muzeju osećao sigurnijim, kao čovek koji je sve to prvi postavio i doveo u red. U odnosu na njega, Veljko Petrović je podsećao na gospodskog sina koji troši tuđu tečevinu, pa se polako podsmeva očevom tvrdičluku i svakodnevnom odricanju. Zapravo, Veljko se ponašao dosta nesigurno u tom Muzeju kompleksnog sadržaja, kao da je tačno naslućivao da svi muzejski stručnjaci u njemu vide amatera kome ne treba suviše verovati. Osećao je on dobro da se u Muzeju pojavio posle jednog rata i revolucije, u vremenima kada je sve bilo neizvesno, kada se ni ljudima ni umetničkim predmetima nije mogla predvideti sudbina.

A u taj Muzej dolazili su tada uvek novi i sasvim neobični ljudi. Tatomir Vukanović bio je samo prethodnica za one koji će posle nastupiti. U partizanskoj bluzi, marširajući neprijatnim vojničkim korakom, pojavila se Nada Andrejević-Kun. Po muzeju je šetala sa uvek smrknutim licem koje je podsećalo na neumoljive revolucionarke iz ruskih romana. Sve nas je posmatrala kao sumnjiva lica. Pred njenim vodenoplavim očima obavezno je iščezavala sigurnost i gasila se svaka vedrina. Čak je i umetničke slike posmatrala islednički pažljivo, kao da traga za nekom skrivenom podvalom. Nije ona bila ni glasna, ni nametljiva. Naprotiv, malo je govorila, ali je uvek ostavljala utisak dežurnog egzekutora revolucije koji privremeno, ali samo privremeno, nema posla. Neka tiha pretnja oglašavala se iz njenog čvrstog, jedrog tela žene u punoj snazi. Ponekad sam je doživljavao sasvim erotski, kao ženu koja je u dugim godinama borbe, silom potisnula i ugušila svaku ženstvenost. Sada, u miru, ona je još bila neopuštena, uvek u grču, odbojna i mrka. U onoj pripijenoj vojničkoj bluzi ličila je na neku modernu personifikaciju Minerve sa očima pozajmljenim iz glave kakve Meduze. U njenom prisustvu čak je i kočoperni Tatomir Vukanović gubio svoju nametljivo iskazanu sigurnost. Za mene je bilo naročito zanimljivo da posmatram ponašanje Veljka Petrovića u prisustvu ove ćutljive i nepristupačne žene. Imao sam utisak da je Veljko Petrović po svojoj navici odmah poželeo da je opčini i priključi parohiji svojih obožavalaca. Odmah je osetio da je Nada Andrejević Kun tvrđi orah i da se ona dobro ušančila slepom odanošću partiji, ideologiji i da je tip čoveka koji ne podnosi suvišne intelektualne dileme. Sem toga, ta kćerka bogatog beogradskog stolara imala je i dobru partijsku biografiju do koje je došla na težak način, i uz mnogo opasnosti. Pred tom ženom, Petrović se šepurio ka paun, a ja sam imao neodoljivi utisak da ga ona posmatra sa nepoverenjem, kao buržuja stručnjaka, preuzetog zato je trenutno nema boljega, a ovaj će dobro služiti. Ovakvim ljudima nikad dokraja ne treba verovati, već ih treba ostaviti da pokorno kaskaju za pobedničkim hodom revolucije. Tako reći od prvog dana začela se između njih neka nevidljiva borba. Bili su to Veljkovi uporni pokušaji da ga ta sumnjičava žena prestane posmatrati kao neki islednik, kao sudija i neprijatelj. Ne sećam se da je Veljko Petrović u to prvo vreme ikada uspeo da je nasmeje, ne iz srca, već da joj barem izmami i najmanju grimasu smeha i vedrine. Uprkos neuspesima, Veljko se nije predavao, već je i dalje uporno svojom ljubaznošću opsedao tu neosvojivu tvrđavu. Zapravo, on je u malome samo ponavljao ono što je već uveliko primenjivao u odnosu na novu vlast. Toj vlasti on je prilazio kao pravi zaljubljenik, kao čovek koji je spreman da ceo svoj književni dar stavi u službu visokih ciljeva naše revolucije. Postepeno, on se pretvorio u uzornog građanina, čija politička ubeđenja u celosti pokrivaju zadaci Narodnog fronta. Vreme njegovog iskušeništva brzo je prošlo i on je uskoro postao tražena ličnost javnih nastupa i prijema. Put u visoko društvo bio je otvoren, i Veljko Petrović je njime krenuo sasvim uveren da ne izneverava prkosne ideale svoje mladosti. Dopalo mu je scensko šepurenje i uloga državnog nazdravičara. A kada su ubrzo usledile i prve privilegije, iskazane najpre kroz diplomatske magacine zatvorenog tipa, Veljko Petrović ih je uzimao u dubokom uverenju da mu i one sleduju, kao javno priznanje i kao pravedna podela darova.

***

Sećam se sa kakvim smo bolom i gnevom primili vest da ćemo se seliti iz kraljevog dvora u tesne i nefunkcionalne prostorije nekadašnje Beogradske berze. To ponovo pakovanje, tek raspakovanih muzejskih dragocenosti, doživeli smo svi kao pravu sramotu i nacionalni poraz. Kuća iz koje se iselio jedan kralj da bi u nju ušao Muzej, postala je meta srpskih političara, tako da je naša seoba postala neizbežna. Sećam se sa kakvim smo besom posmatrali našeg novog direktora koji je svoje nezadovoljstvo ispoljavao samo u četiri oka, a nikada na javnom mestu. Privatno je tada durljivo govorio "oni", zaboravljajući da je svojim ćutanjem na javnom mestu i sam postao saučesnik ove sramne operacije. Veljko je šetao pod maskom uvređenog čoveka, ali je izbegavao da nekim ozbiljnijim protestom ozlovolji moćnike. Tada smo se sa uzdasima sećali Milana Kašanina, duboko uvereni da bi on sprečio ovakvo nasilje prema Muzeju. Bez obzira na realnost ovakve procene, za nas očajnike, ona je bila jedino sigurno utočište, jedini oslonac našeg nemoćnog otpora. Od te seobe Muzeja Veljko Petrović se još dugo nije mogao da oporavi u očima svoji službenika. On za nas nije bio samo komandant koji je izgubio jednu bitku, a kapitulacija koju smo posmatrali, ocenjena je kao duboka uvreda srpske kulturne baštine. Pred tim činom bile su sasvim nedovoljne sve Veljkove nezadovoljničke grimase, svo to detinjasto kreveljenje, lažno iščuđavanje, a posebno neosećanje vlastite odgovornosti.

Sva ova zbivanja primao sam teško i bolno. I danas pamtim sav užas mojih prvih posleratnih otkrića, a posebno one moralne poremećaje koji su, kao neka duboka tektonska pomeranja, doveli i do nezaustavljive nacionalne nizbrdice. Svakako da je moje najteže otkriće koje sam poneo iz Muzeja bilo da smo kao narod pristali da zatremo svoje istorijsko pamćenje i da smo čvrsto rešeni da iskopamo i vlastiti grob. U takvim sumornim trenucima moga života, često su u meni odjekivale one mudre reči gostiju u salonu Rajićevih, jednako kao vidovita predskazanja čika-Alekse Stojkovića, koji je sve svoje sudove i ocene o događajima i ljudima, zasnivao na njihovom odnosu prema radu.

— Došli neradnici da uzmu tuđu muku, sve na gotovo i fraj. Borili se četiri godine, a sad ko će da im plati sve te njihove zasluge. Sve će da pojedu, ko skakavci, a najveća im je ludost da u glavu biju seljaka, našeg jedinog hranitelja. Kakvi američki paketi, mi da hranimo Evropu, a ne da nam drugi doturaju milostinju, a mi kao slepci pružili ruku pa uzimaj jer je mufte.


Prema; Dejan Medaković
EPHEMERIS 2
Hronika jedne porodice
BIGZ, Beograd, 1993. / 27march.net
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 15, 2010, 04:12:18 am »

*
AKADEMIK DEJAN MEDAKOVIĆ: JEDNO KAZIVANJE O SVETOJ GORI


KAKO SU RUSI STEKLI IVER S HRISTOVOG GROBA

Grupa posetilaca solunske izložbe "Blago Svete Gore ", okupila se oko akademika Dejana Medakovića, i narušila privatnost njegovog "hodočašća" u Solun. Zaokupljen radoznalošću zemljaka, razoružan pažnjom s kojom su lovili svaku njegovu reč, gospodin Medaković je, spontano i neplanirano, uz kafu i piće, okupljenima izgovorio pravo malo predavanje o Svetoj Gori — čija vrednost nije samo u obaveštenosti i erudiciji, nego i u jednostavnom stilu izlaganja, usklađenom sa ovom neformalnom prilikom. Objavljujemo neredigovan i neautorizovan zapis njegove "Solunske besede", čitaocima ostavljajući zadovoljstvo da zamišljaju kako su pola sata bili u društvu sa našim glasovitim istoričarem umetnosti

Nadam se da ste baš pažljivo obišli ovu izuzetnu izložbu, izuzetnu, zato što se prvi put, van Svete Gore, pojavljuje jedna ovakva velika dragocenost, koje se inače ne mogu videti, ne samo zato što je Sveta Gora zatvorena za žene, nego i što ih monasi vrlo teško i nerado pokazuju, a jedan — najveći deo svetogorskih manastira i nema sređene riznice. To što ima Hilandar — to je izuzetak, jer to je napravljeno upravo kao neki muzej, dok druge crkve, odnosno manastiri, poseduju riznice više-manje zatvorenog tipa, ne u muzejskoj prezentaciji. To važi i za Vatoped, kao jednu veliku i bogatu zbirku, i naravno, to važi i za Lavru, kao najugledniji manastir.

Mi smo, naravno kao narod posebno zainteresovani za Svetu Goru, i možda bi bilo pogrešno ako bismo se vezivali isključivo za Hilandar, iako je Hilandar u našoj nacionalnoj svesti na prvom mestu. Pri tom zaboravljamo da su i drugi svetogorski manastiri bili pod pažnjom naše vlastele i vladara. To važi, recimo, za manastir Svetog Pavla, koji je u jednom trenutku bio potpuno srpski manastir, to važi i za Simonopetru, ili manastir Vatoped gde je u dvorištu sazidao jednu crkvu despot Uglješa, jedna nevelika kapela sa živopisom, a da ne govorimo o svetogorskim riznicama.

Bilo bi potrebno, naravno, da uvodimo celu priču u sam postanak Svete Gore, i da povežemo tu neobičnu monašku zajednicu manastira koja je tu nastala kao rezultat razvoja istočnog monaštva.


PUSTINOŽITELJI: RAZLIKA ISTOČNOG OD ZAPADNOG MONAŠTVA

Istočno monaštvo je prvo monaštvo u hrišćanskom svetu, i ono se razvilo iz pustinožitelja koji su pobegli iz već dekadentnih građanskih sredina, gradskih sredina helenističkog sveta, kao što je bila Kartaga, kao što je bila Antiohija, Aleksandrija i drugi veliki centri. Pustinožitelji su se posebno sklanjali u velike pustinje Egipta, gde se i nalaze te prve njihove naseobine. To je vreme trećega veka, odnosno trećega i četvrtog, kada se javljaju prve monaške zajednice, kada se prvi anahoreti, kako ih mi zovemo, ili pustinožitelji, pridružuju ostalima i prave prve manastire. Prvi manastiri, dakle, nastaju u 4. veku, dva veka ranije nego što se to desilo na Zapadu. Zapadno monaštvo je nešto mlađe, a kao najstariji manastir zapadnog hrišćanstva smatra se Montekasina — benediktinski manastir, matica svih benediktanskih manastira značajnih za Evropu.

Istočno monaštvo je, za razliku od zapadnog, stvorilo red vasilijanaca. To je jedini red istočnog hrišćanstva koji traje i danas. Zapadno hrišćanstvo neprestano stvara nove redove: oni neprekidno prate život, i prema tom životu se prilagođava Katolička crkva. Nijedan red u Katoličkoj crkvi nije nastao, a da nije odgovarao, na izvestan način, krizi vremena. Tako su nastali franjevci u 13. veku, tako su nastali dominikanci, takođe u 13. veku, ili kapucini, kao ogranci franjevaca... Naravno, onda dolaze jezuiti kao poseban red koji je direktno u papskoj ili službi kontrareformacije, da spasava katoličanstvo ugroženo reformacijom. I to je osnovna funkcija jezuita i njihovo pravo ime je Compania di Jesus. To je pravo ime jezuita. Zašto? Jer je Sveti Ignjacije Lojola koji ih je osnovao bio profesionalni oficir, koji je, ranjen u bici, u bolnici meditirao i došao do toga da oseti oziv, itd. Tako je Lojola osnovao jezuite kao jednu vojnu formaciju.

Istočno monaštvo se suštinski razlikuje od zapadnog (i tu već dolazimo na Atos) — karakteriše ga udaljavanje od života. Dakle, ne ulazak u život, kao što to čine katolici, već izlazak iz života. Istočni monasi se povlače, zatvaraju u određene zone. Naravno da je najpoznatija koja je preživela Atos. Ali i Kapadokija i pojedini delovi Palestine bili su prepuni monaških naseobina koje su izumrle. Jednostavno ih je islam očistio: zato je toliko dragocenija — ova atoska grupacija.


KAKO SU GRUZINCI NESTALI SA SVETE GORE

Atoski život se obično vezuje za osnivača Velike Lavre — Svetog Atanasija Velikog koji je osnovao prvu veliku zajednicu — grčki manastir Veliku Lavru. Lavra je u 9. i 10. veku na jedan neobičan način izgrađena kao jedno naselje, gotovo kao jedna gradska četvrt, gotovo da tako deluje. To je bio trenutak kada i drugi manastiri počinju da se osnivaju, što ne znači da, kaošto rekoh, i ranije nije bilo anahoreta — pustinožitelja, kao što ih ima i danas. Na Svetoj Gori danas postoji oko 20 manastira. Oni su svi okupljeni u Svetoj opštini čije je središte u Kareji i imaju posebnu upravu. U samoj opštini bira se prot, starešina cele Svete Gore, po jednom protokolu ustanovljenom u srednjem veku, i taj se poredak ne može menjati. Pet najuglednijih manastira rangirano je tako da se iz sastava njihovog bratstva bira prot. Zanimljiva je ta rang-lista: na prvom mestu je Velika Lavra, kao najstariji manastir. Na drugom je Vatoped, na trećem mestu je Iviron, stari, nekada gruzijski manastir, pomagan nekad od gruzijskih careva i kraljeva, jedne, dakle, stare hrišćanske kulture sa svojim osloncem na Atosu. Danas, Gruzinaca nema, manastir je grčki. Hilandar je po rangu na četvrtom mestu. Na petom je, mislim, Dionisijat. Svake godine se taj poredak menja u krug, tako da je Hilandar zaista u najuglednijem društvu.

Rusi su u jednom periodu nastupali od 16. veka, od vremena Ivana Groznog, kao nosioci imperijalne ideologije Trećega Rima.

"Dva su Rima prošla", tako su pisali letopisci, "treći Rim je Moskva. Ona postoji i nikada neće proći" (do Jeljcina, razume se).

Dakle, ideja Trećeg Rima je istovremeno podrazumevala da on kao naslednik vizantijskih careva, vasileusa, preuzme i ulogu vicarius dei, namesnika Božjeg na zemlji, da bude neka vrsta nadzornika zemaljskog poretka, i da za njega odgovara Pantokratoru. To je velika uloga institucije vizantijskog cara koju Rusi preuzimaju, a da bi je legitimisali, oni počinju da darivaju manastire po celom Istoku, mnoge koji su bili već u Turskoj — Turska se imperija već ustalila — u Kapadokiji, Svetoj zemlji, Africi...

Od posebne pažnje Rusa prema Hilandaru, ja bih pomenuo samo Ivana Groznog i njegovu veliku katapetazmu, ili zavesu za carske dveri. To je jedna ogromna zavesa sa izvezenom ikonografijom na kojoj su i srpski svetitelji Sveti Sava i Stefan Nemanja. U njegovo vreme srpski vladari i svetitelji ne ulaze svi u mineje, mesečnike, nego po izboru. I Rusi su izabrali Savu i Nemanju, zatim, Stefana Dečanskog i kneza Lazara; njih je, dakle, priznala Ruska crkva. Četiri srpska svetitelja unela je Ruska crkva u svoje mineje, Grčka crkva priznaje Savu i Nemanju, no dobro.


ZAVESA ZA CARSKE DVERI, POKLON IVANA GROZNOG

U 16. veku Rusi pokušavaju da dobiju svoje manastire na Svetoj Gori. Oni imaju nekoliko vrlo značajnih manastira — prvo stari Rusikon, koji je vezan za nas jer je tu izvršen postrig Svetoga Save. Svetog Savu je neki ruski monah Teodosije, prema žitiju, i doveo u Svetu Goru. Njihov je i Sveti Pantelejmon, drugi veliki ruski manastir. Sve drugo što imaju Rusi, a to je ogromno bilo, su skitovi. I tu dolazimo do osnovne razlike između manastira i skita. Posed manastirski na Svetoj Gori isparcelisan je u srednjem veku, zemlje nema jer su je sveti ktitori dali, i granice se ne mogu menjati, ali su se ambicije Rusa da naprave veliki manastir rešavale tako što je na teritoriji jednog manastira koji može biti i manji nego budući skit, Rusi izgrađivali i veliki skit. Ali on nema rang samostalnog manastira, jer zavisi od svog matičnog manastira, i taj ga manastir i nasleđuje ukoliko on izumre. Recimo, najveći skitovi koje su Rusi imali su Svetoga Jovana Zlatoustog, i veliki Svetoandrejski skit, blizu Kareje. To je ogroman skit, poslednja velika investicija carske Rusije na Svetoj Gori. U vreme kada je Oktobarska revolucija isterala jedan ogroman broj Rusa, onda se na Atosu pojavilo nekoliko hiljada monaha, tako da je zahvaljujući "velikom oktobru" Atos bio potpuno rusifikovan.


HILANDAR SU DVA VEKA DRŽALI BUGARI

Pet-šest hiljada monaha bilo je raspoređeno po Atosu, razume se, najviše u Pantelejmonu. Tada Pantelejmon dobija štampariju, ambulante, sve što treba, naravno, kao i ogromne konake koji su služili da se u njima smeste hodočasnici, jer je Pantelejmon imao nedeljnu liniju sa Odesom. Kad parobrod iskrca jedno 2.000 "palomnika" ispred Pantelejmona onda oni, posle nekoliko dana u manastiru razviju barjake po celoj Svetoj Gori, uz gromke ruske pesme. Međutim, nisu se obnavljali, iz emigracije nije dolazio podmladak, i oni su danas spali na deset-petnaest monaha. Ako bi pali na sedam, kritični broj, manastir — skit bi prešao u grčke ruke, odnosno onog manastira na čijoj teritoriji je sazidan. I to je kraj. Skoro da se više ne može govoriti o povraćaju: ako bi do toga došlo, taj manastir bi vo vjeki vjekov za taj narod bio izgubljen. Gruzini su svoj manastir izgubili, Rumuni su imali svoj manastir, Kutlumuš, blizu Kareje, i on je takođe izumro, pa je danas grčki manastir. Srbi su izgubili nekoliko manastira, između ostalih, Simonopetru i Svetoga Pavla. Rusi se još žilavo bore. I bugarski Zograf došao je do kritične granice, ali se ipak održao. Bugari su nekad imali veliku epohu: držali su i Hilandar i Zograf. Dva veka je Hilandar bio u bugarskim rukama.

E, sad, ceo taj život na Svetoj Gori odvija se po tipicima, pravilima. Mi imamo svoje tipike. Sveti Sava je kompilovao tipike Save Osvećenog, u Jerusalimu, ili opet Evergetidski tipik posvećen Bogorodici, ali prilagođen za srpske prilike. Hilandar je po tipiku pripadao monaškoj zajednici opštežića. I tu se sada nalazimo pred dva modela monaškog življenja. Prvi model, osnovni i najpravilniji je kinovija ili opštežiće. Opštežiće je manastir sa jednim igumanom ili arhimandritom, ako bi dobio titulu, i njegov izbor je doživotan. On naređuje, i po njegovom — nema pogovora. Ukoliko dođe do nekog sukoba, monah može da dobije više kazni, kao što je, između ostalog, epitimija — obaveza na veći broj metanisanja. Drugi tip življenja na Atosu je idioritmički, gde u manastiru svako živi za sebe.

Svi ti manastiri u pravoslavnom svetu, ne samo na Atosu, su velika vlastelinstva, veća ili manja. Hilandar spada u velika. On je i po broju poseda na prvom mestu: ima oko 30 000 poseda, što na samoj Svetoj Gori, od šuma i maslina, uglavnom, što van Svete Gore. Kao jako dobar, plodan komad zemlje posed Kakovo. Tu je sazidana crkva Svetog Save, i tu je obično jedan dežurni Hilandarac koji se bavi ekonomijom. Zahvaljujući tim vlastelinstvima manastiri su materijalno osigurani, i za razliku od katoličkog monaštva nisu, recimo, bili proizvođači sira ili pravili i prodavali pivo ili kobasice u svojim gostionicama, kao što su to benediktanci radili u Bavarskoj. Materijalna obezbeđenost pravoslavnih manastira postizala se darovima svetih ktitora, a to je bilo veliko plemstvo.

Bilo je na Svetoj Gori čak i svrgnutih careva, iz Carigrada. Pošto bi im poštedeli život, naslednici bi ih poslali u manastir. Pošto bi na brzinu tu postao monah, car bi tu i skončao. Dakle, manastiri su imali i tu funkciju, bili su mesta za internaciju, kao što su imali funkciju azila, spasavanja raznih pretendenata na vlast.

To, naravno veliko, darivanje manastira potkrepljeno je bilo poveljama. Hilandar je jedan od manastira koji ima preko sto srpskih vladarskih povelja.


KAKO JE HILANDAR RUSIMA POKLONIO IVER SA HRISTOVOG KRSTA

Najveća hilandarska retkost je osnivačka povelja Stefana Nemanje, data 1198. godine. To je prekrasna povelja! Prekrasna? Mi znamo samo jedan njen prepis koji je u litografiji izveo Dimitrije Avramović. Kada je on 1847. boravio, odnosno štampao knjigu o spomenicima na Svetoj Gori, dao je faksimil te povelje koja je kasnije poklonjena kralju Aleksandru Obrenoviću, 1866, kada i Miroslavljevo jevanđelje. Kad je došla u posed dvora, kralj Aleksandar je povelju poklonio Narodnoj biblioteci, i ona je nestala u Prvom ratu, a jevanđelje je zadržao u dvoru, i tako je ono sačuvano, čak prošlo neke nesrećne konzervacije.

Hilandarska zbirka povelja ne obuhvata samo srpske povelje. Kada je nastalo naše plemstvo i srpska država padom Smedereva pala pod tursku vlast, još se jedno vreme javljaju kao darodavci poslednji izdanci Brankovića, tada već u ugarskoj službi, kao komandant južne granice prema Turskoj. Kao vlasnici nekadašnjih velikih imanja u Sremu — to su ti takozvani sremski despoti, sada već jako osiromašeni, oni zaista otkidaju od usta da bi dali za Hilandar.

Od 16. veka se javlja nešto što ranije i nije bilo, a to je "slanje u pisaniju". Kaluđeri izbegavaju pravi termin, oni ne prose. Interesantno je da srpsko monaštvo nije stvorilo monahe lutalice, kao rusko, koji beže po celoj Rusiji, idu i torbare. Srpsko monaštvo je sačuvalo nešto od tog otmenog ponašanja: oni "idu u pisaniju", ali nose darove ruskim carevima. Ja sam nalazio u tome dokumente: Hilandar je imao šta da da. Hilandar je dobio, i danas to postoji, jedan komad najveće hrišćanske svetinje — komad drveta na kome je Hristos razapet, a koji je još Sv. Sava pribavio. U 18. veku, Hilandarci su odlučili da nekoliko komadića tog drveta odnesu Rusima, te čuvene hilandarske relikvije, kao i ikone Svetog Save i Simeona. Tada se i javlja tipično hilandarska dvojna ikona Svetog Save i Simeona, koja se kasnije proširila.

Šta još sadrži monaški dnevni život? Jedno od monaških "poslušanja" je prepisivanje knjiga, bogoslužbenih, osnivanje skiptorija. Knjige koje oni iluminiraju šalju se kao posebni darovi iz Hilandara, ili se čak prodaju. "Poslušanje" zahteva izuzetno pažljiv rad.

To znači da knjiga ne sme imati greške. Ali, pošto su ljudi grešni, i greše, onda je izmišljena jedna završna, zaštitna formula koja, po mom sećanju, glasi:

"Siju knjigu ne pisa angel Božji ni Duh sveti, nego čovek sa rukom grešnom i umornom i zato vikoji čitate (čitajušči) ne knite (ne kunite) nego ispravljajte".

Ta tradicija da se rukopisna knjiga smatra podvigom dugo se održala. Poslednji primerak koji sam ja video, ali ne u Hilandaru, nalazi se u malom manastiru Banja, između Risna i Perasta, koji je posvećen Svetom Đorđu. Jedan momak iz Ostroga zavetovao se da će celo četvorojevađelje prepisati rukom, i iluminirati kao srednjovekovno, i to je uradio za vreme kralja Petra, završavajući ovom istom rečenicom: "Siju knjigu..." To je božanstven primer tog velikog luka koji ide od srednjeg veka do jednoga podvižnika iz manastira Ostroga, i stvarno je bez greške.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 15, 2010, 04:12:58 am »

*
nastavak

NA TEMELJIMA STARIJEG, GRČKOG MANASTIRA

Hilandar je bio stari manastir. Tu je bio porušen grčki manastir koji su Sava i Nemanja, već Simeon, monah, dobili od grčkih careva, od Andronika Drugog.

Hilandar ima tu sreću da ima dve svoje osnivačke povelje u originalu. Andronikovu je Franja Barišić koji je na njoj radio, utvrdio kao original, za Nemanjinu znamo iz te litografije. Nemanjina povelja je jako važna jer je sadržala arengu, uvodne delove, koji su do nedavno u našoj nauci bili potcenjeni.

Čak i tako veliki izdavači povelja kao što su bili Stojan Novaković ili Ljuba Stojanović, koji su objavljivali povelje kao srpske pisane spomenike, činili su to bez arenge. To je jako interesantno jer pokazuje stepen razvoja naše istorijske nauke, koja je dugo bila opsednuta konkretnom, materijalnom stranom, dakle onim što vladar daje: imanjem, selom, koliko litar srebra itd. Međutim, motiv, koji vladar daje kao jednu malu ispovednu priču, gde je istovremeno dao svoj kredo, svoje veruju — zašto on to daje, šta ga je potaklo, ona duhovna strana — to je arenga. Recimo, povelja Stefana Dečanskog (koja je u državnoj arhivi, srećom je sačuvana, i u obliku je svitka od pet metara, sadrži u arengi ideju Strašnog suda. On veruje u dolazak, i on to čini, preplašen gresima koje je počinio, objašnjava šta se dogodilo da se manastiru da jedan hilandarski posed.

Za nas je interesantna povelja koju je despot Đurađ Branković dao manastiru Esfigmenu ili kako se on još zove u našim tekstovima — Šimen. To je bio prvi susret između Hilandara i Esfigmena, koji se proslavio po otporu Carigradskoj patrijaršiji, zbog njenih ustupaka katolicima, i na njemu je još uvek crni barjak na kome piše: "Pravoslavlje ili smrt". Kad su grčke vlasti htele da smire ili čak rasele neke bundžije protiv takvog carigradskog patrijarha, onda su se oni zabarikadirali i rekli da će, ako bi neko na silu ušao, dići manastir u vazduh. Bilo ih je oko trideset unutra, i onda je, naravno, vlast odustala. Papa Pavle Šesti posetio je carigradskog patrijarha Atinagoru, i oni su se poljubili. Monasi su smatrali da je taj poljubac bio poljubac sa Satanom i da je u carigradskog patrijarha ušao demon. Zato ga ne priznaju i prestali su da ga pominju u molitvama. To ne smeju monasi da rade, i za to su postali bundžije.

Esfigmenska povelja čuvena je po tome što je to jedina srpska povelja koja ima likove donatora. Cela porodica Đurđa Brankovića sa ženom Jerinom, i sinovima Lazarom i Grgurom, sa svim ćerkama, princezama, izuzetno zanimljivo prikazanim, tu je i Mara, i Kantakuzina, jedina je tako iluminirana povelja. Naravno, obrazac vizantijski, da se na povelji daje i lik vladara darodavca. Ne znam za drugi primer cele porodice, grupnog portreta, obično su tu muž i žena. Ja sam je imao u rukama dva puta. Hilandarci vrlo nerado pokazuju dragocenosti, jednostavno kažu:

"Nema!"

Stari hilandarski trik da vas se reše je:

"Biblioteka je otišla u Kareju".

"Ne znamo".

To je znak da možete da se pakujete. Daju vam večeru za zbogom: ne prihvataju vas.


KAKO SE VIZANTIJSKA IKONA PRETVARALA U BAROKNU SLIKU

Trezor koji je ovde izložen, mogli ste videti, nije selektivan, već je napravljen da pokaže kontinuitet. Ta ideja je istaknuta. To je razlog da se na izložbi nalaze stvari koje su prvorazredne po svojoj umetničkoj vrednosti, i zatim, stvari koje pokazuju jednu decadence, koje govore o drugim vremenima, drugim stilskim uticajima, kada se vizantijska ikona već menja, kada te promene dolaze sa Mediterana, područja italo-kritske umetnosti ili kritsko-venecijanske, ili su bili u posedu Venecije, kada dolazi do velikih spojeva, simbioza.

Ti umetnički spojevi imali su pre svega svoju ishodišnu tačku u samoj Veneciji, zato što je posle pada Carigrada 1453. u Veneciju dobegao jedan veliki broj jako učenih ljudi, koji su osnovali svoju opštinu koja i danas postoji, San Đorđo dei Greci. Ti Grci su izumrli, nema ih više, možda nekoliko porodica, ali je ostao izuzetno bogat arhiv, veliki muzej, crkva i briga grčke države. Grčka tamo šalje svoje naučnike koji u Veneciji žive po nekoliko godina, rade, i upravljaju time. Onda se smenjuju, kao ambasadori, i posle pet godina, dolaze drugi.

Istovremeno, Venecija postaje izvoznik ikona. Ogroman broj Grka koji ovde dolaze od 15. veka, počeo je da radi ikone. Te ikone su se raširile po celom Levantu, i lagano su dolazile i na Atos. Atos je postao otvoren za te uticaje, i oni menjaju karakter vizantijske ikone. Suštinska promena je u tome što se vizantijska ikona lagano pretvara u jednu baroknu sliku.

Vizantijska ikona neprodubljuje prostor, ona ima inverznu, linearnui perspektivu. To je sasvim drugo shvatanje od zapadne slike, koja produbljuje prostor.

Postoji dakle linearna perspektiva, vazdušna i bojena, koja onda daje iluziju jednog velikog prostora. Ta se iluzija povećava upotrebom arhitektonskih kulisa, koje se tu pojavljuju kao jedna scena. To nije vizantijsko. Vizantijska arhitektura na živopisu, ima samo standardnu funkciju, nema ambiciju da bude realistička, da verno predstavi grčki stub; to su kulise koje su tu u jednoj sekundarnoj funkciji, jednostavno naglašavaju, na primer, Bogorodično rođenje u jednom prostoru. To je nešto sasvim drugo od onoga što rade zapadnjaci. I, naravno, javlja se na Svetoj Gori i potpuna promena enterijera.


JEVANĐELJE VOJVODE NIKOLE STANJEVIĆA

Hilandar i Sveta Gora su značajni za nas i zbog toga što ima raznih slikara koji prolaze kroz Hilandar ili su monasi hilandarski. Svakako najinteresantnija ličnost o kojoj ovde, naravno, nema pomena je Georgije Mitrofanović.

Georgije Mitrofanović je slikar koji je u jednom rasponu od Hilandara, radio staru trpezariju i "Legendu Sv. Save", naime žitije Sv. Save u dvadeset i više scena. To je istovremeno bila akademska beseda starog Vladimira Petkovića, rodonačelnika istorije umetnosti kod Srba. Kao ključni dokaz poslužila mu je upravo hilandarska "Legenda Sv. Save" i da je Georgije Mitrofanović, iluminirajući te scene imao pred sobom jedno ilustrovano žitije Svetoga Save. Da je to postojalo, iako nije nađeno. Svakako da je to interesantna teza.

Zatim, tu dolazi jedan niz drugih umetnika primenjene umetnosti, do ovihzanatlijakoji učestvuju u dnevnom životu, alatima, tu je i keramika itd.

Hilandar poseduje i jednu od najvećih zbirki etnografskog materijala. Ona je sad sređena. Nisam spomenuo iluminatore. Hilandar ima, i ovde su izložena dva ili čak tri reprezentativna rukopisa od kojih je najpoznatiji — Četvorojevanđelje patrijarha Save.

Na žalost nije izloženo predivno Četvorojevanđelje velikog vojvode Nikole Stanjevića. To je jedan "džentlmen" iz vremena cara Dušana, koji je bio vojvoda u Makedoniji, i koji je poklonio jedno četvorojevanđelje Hilandaru. Još se tamo nalazi.


DRVOREZI ŠTAMPARA MAKARIJA

Interesantno je da je i štampar srpski, Makarije — koji je posle pada Crne Gore emigrirao u Vlašku, i 1510. u Trgovištu osnovao vlašku štampariju, i štampao jedan oktoih, kao i na Cetinju, sa jednom jako lepom ilustracijom koja je unikat u svetu — došao u Hilandar i postao proiguman: 1526. mu se gubi trag, a ostavio je u Hilandaru jedan geografski spis koji je nedavno otkriven (nije bilo uočeno da je to Makarijev spis) "O međama Dacije" što je svedočanstvo da je bio u današnjoj Rumuniji.

Mi smo znali za taj spis, ali nismo znali da je to još jedno njegovo delo. Hilandaru je ostavio i neke drvoreze. Sad sukonzervirani i ne može se sa njih više otiskivati. Divni drvorezi!

Biblioteka hilandarska ima najviše srpskih knjiga, jedan broj grčkih, ima i ruskih, raznih redakcija. Sa onim što je prikupio Dimitrije Bogdanović po raznim kelijama, što je bilo rasuto, broji preko 800 knjiga. To je najveća srpska zbirka, veća od dečanske, veća od one koju je imala Narodna biblioteka, ona stara! Šta bi, smišljam, ovde još trebalo reći?

— Da li se zna šta je bilo spaljeno i uništeno — upitala sam Medakovića uprkos dogovoru da nema postavljanja pitanja.

— Hilandarska biblioteka je bila strahovito uništavana, posebno u vreme posle grčkog ustanka, u 19. veku. Onda je Hilandar, kao i mnogi drugi manastiri dobio tursku posadu, askere, koji su čuvenu trpezariju upotrebili za konjušnicu, u nju mazge uvodili, a knjige su ložili. Ko bi to znao šta je spaljeno?

— Nema nikakvog traga?

— Nema traga. Prvi opis hilandarske biblioteke dugujemo Rusima. Ruska nauka je čvrsto krenula u otkrivanje Atosa još u 18. veku. Postoji jedan, kako se potpisao, Pješkohodec, pešak, zatim Vasilije Barski u 18. veku, koji je imao dva putovanja u Svetu Goru, prvo je publikovano, to je moderna iterpretacija i opis Svete Gore, gde je on dao i opis Hilandara.


DOSITEJ OBRADOVIĆ NA ZGARIŠTU PROTENSTANSKE AKADEMIJE

U 18. veku pojavljuje se, od Srba na Svetoj Gori, i to je interesantno, Dositej Obradović, u traganju za Akademijom atoskom, koja je osnovana kraj manastira Vatopeda, a koju je osnovao jedan zanimljiv kaluđer koji se zvao Evgenije Volgaris, ili Vulgaris, koji je, kao i Dositej, bio nemirnog duha i "dogurao" do protestantskih univerziteta u Nemačkoj (naročito je Hale igrao veliku ulogu) i onda se pojavio na Svetoj Gori sa željom da pravoslavlje malo reformiše "sa natruhama" protestantskog, i osnovao Akademiju Atonitanu.

Dositej, čuvši da jedna takva "srodna duša" postoji, pojurio je da to vidi, ali je malo "zakasnio", jer su ga kaluđeri u Vatopedu dočekali "ožalošćeno", ali na kaluđerski način, rekavši:

"Akademija je izgorela".

I danas kad prolazite pored Vatopeda, na jednom ćuviku vam pokazuju ruševine Akademije. Jasno. Kaluđeri su je upalili. Međutim, imamo jednog drugog "džentlmena" koji je došao u Hilandar. Eh, da! Dositejev dolazak u Hilandar je zadivljujući po jednoj kompletnoj neosetljivosti za Hilandar. Dositej je bio totalno indiferentan prema Hilandaru i sve što je uočio, to je sukob Bugara i Srba. Oni su se verovatno na nekoj večeri svađali oko toga čiji je manastir, jer su Srbi bili u manjini, Bugari u većini, zato su ih ovi možda malo ponižavali, eto to je Dositej zapazio.

Ali, jedan novi čovek se pojavio i hteo je ozbiljno da radi u Hilandaru, a to je bio Jovan Rajić. Jovan Rajić je krenuo peške u Hilandar. On je, iz naših krajeva, iz Vojvodine, peške krenuo najpre u Požun, tu je studirao, pa je onda peške otišao u Kijev, u Duhovnu akademiju. Iz Kijeva peške do Odese. Lepa šetnja. Onda se ukrcao na brod i stigao na Svetu Goru, u Hilandar, da istražuje povelje. Međutim, kaluđeri su ga loše primili i on, koji je inače bio prznica, loše je ocenio Hilandarce zbog toga što mu nisu sve dali da vidi, ali je opisao svoje "moreplavnije" na Crnom moru, svoje muke na brodu, on Vojvođanin. (Smeh)

Treći značajan putnik bio je Gerasim Zelić. Gerasim Zelić je bio arhimandrit manastira Krupe, u Dalmaciji. I on je bio jedan "nemirko" koji je mnogo krstario. Rekao sam da je prvi opis biblioteke dao Rus: to je bio neki arhimandrit Leonid koji je svoj boravak u Hilandaru objavio u nekim "Imperatorskim zapiski", to je prevedeno u "Glasniku srpskog učenog društva". Ta biblioteka je dobila svog velikog bibliotekara u Savi Čehu. Sava Čeh je došao iz moravske Češke iz Ostrave, i postao pravoslavni monah u Hilandaru. On je opisao biblioteku u izdanjima Kraljevskog češkog muzeuma. I sad završimo sa Dimitrijem Bogdanovićem. Ima ih još koji su u Hilandaru radili, jedan Vladimir Ćorović. Voja Đurić je radio živopis i najviše je radio ikone, spremao se, pa ga je smrt omela. To je hteo da nastavi njegov sin Srđan, a sada vidim da je izašla knjiga "Ikone manastira Hilandara" Sretena Petkovića, koga su sami hilandarci angažovali. Mateja Matejić je napravio jedan inventar ali to nije ono što je Dimitrije Bogdanović uradio, ali je snimio celu biblioteku, takozvanu "hilandarsku sobu". Jednu kopiju je dao SANU, jednu kopiju Narodnoj biblioteci, a jednu Patrijaršiji.

Kad sam ja sa Dimitrijem bio tamo, nekoliko puta, mi smo odlučili da krenemo od rukopisa "broj jedan" kao da pre nije ništa rađeno. Okončali smo snimanje i došli do kompletnog filmskog materijala. Radili smo vrlo teško, nismo imali povoljne uslove. Taj posao su uradili Narodna biblioteka i veliki Dimitrije Bogdanović. Veliki Dimitrije Bogdanović. A da se rodi jedan Dimitrije Bogdanović treba da prođe jako mnogo vremena. Ali, šta možemo.



~

Prvi pravoslavni manastiri nastaju u IV veku, dva veka pre nego što će se manastiri pojaviti na Zapadu. Istočno monaštvo stvorilo je samo jedan red — vasilijance, a zapadno je stalno stvaralo nove redove, kao odgovore na aktuelnu krizu: franjevci, dominikanci, jezuiti... Istočno monaštvo suštinski se razlikuje od zapadnog po "zatvaranju", povlačenju iz života. Atos je najstarija preživela monaška "zona". Kapadokija i neki delovi Palestine bili su stariji, ali su tamo monaške naseobine izumrle, jednostavno: islam ih je počistio.

~

Na Svetoj Gori ima danas 20 manastira, okupljenih u "svetoj opštini", u Kareji. Na čelu te zajednice je prot, starešina koji se bira po srednjovekovnom protokolu, iz jednog od pet glavnih manastira. Hilandar je četvrti na toj listi koja počinje Velikom Lavrom, grčkim manastirom iz IXX veka, koji je osnovao sveti Atanasije Veliki.

~

Kada se monaško bratstvo smanji na sedam kaluđera, manastir prelazi u grčke ruke — Gruzini su izgubili svoj manastir Iviron. Rumuni su imali Kutlumuš, blizu Kareje — danas je to grčki manastir. Srbi su, između ostalog, izgubili Simonapetru i Svetog Pavla. Bugari su dva veka držali Hilandar, a posle je njihov Zograf stigao do kritične granice, ali se ipak održao.

~

Srpski svetitelji nisu svi ulazili u mineje, nego po izboru. Ruska crkva izabrala je Svetog Savu, Nemanju, Stefana Dečanskog i kneza Lazara. Grčka, recimo, priznala je samo Savu i Nemanju. Dva ruska atoska manastira vezana su za Srbe: Rusikon, gde je Sveti Sava postrižen, i sveti Pantelejmon. Pored ova dva manastira, Rusi su na Svetoj Gori gradili velike skitove: Svetoandrejski, Jovana Zlatoustog... Pantelejmon je, ujednom trenutku, imao direktnu vezu sa Odesom, parobrodski: ovde je odjednom dolazilo po dve hiljade ruskih hodočasnika.

~

Jedna od najvećih hilandarskih dragocenosti je povelja Stefana Nemanje o osnivanju manastira. Mi znamo za jedan njen prepis, u litografiji, Dimitrija Avramovića. Faksimil povelje poklonjen je kralju Aleksandru Obrenoviću, kao i Miroslavljevo jevanđelje. Kralj je povelju ustupio Narodnoj biblioteci i ona je nestala tokom Prvog svetskog rata. Miroslavljevo jevanđelje sačuvano je, jer je ostalo na dvoru.

~

Despot Đurađ Branković bio je veliki darodavac manastira Esfigmena (Šimen u našim rukopisima). Na tom manastiru i danas visi crni barjak sa natpisom "Pravoslavlje ili smrt". Kad je papa Pavle Šesti posetio carigradskog patrijarha Atinagoru, monasi, njih trideset, protumače njihov poljubac kao ulazak satane u patrijarha, i izbace Atinagoru iz Kolektiva. Grčke vlasti su htele da ih rasele, ali se monasi zabarikadiraju i zaprete da će dići manastir i sebe u vazduh... Na esfigmenskoj povelji su likovi Despota Stefana, despotice "Proklete Jerine", sinovi Lazar i Grgur.

~


Piše: Jelica Roćenović

SRPSKO NASLEĐE
ISTORIJSKE SVESKE
BROJ 6 • JUN 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 15, 2010, 04:13:26 am »

*

PORAZ KAO POBEDA

Užasavam se vesti koje naše poraze pokušavaju da objasne kao pobede. Kad smo izgubili državu, svet nas je otpisao

DANAS sam navršio 74 godine. Melanholično raspoloženje nije zbog godina, već zbog velikih promena. Smanjio se broj prijatelja, za šta postoje nekakvi razlozi. U šta se pretvorio krug iz Simine 9a kojem sam toliko verovao? Voja Đurić je umro. Odneo je i deo moga života. Mića Popović mi je danas stran čovek. Prozreo sam svu neiskrenost, pritvorenost, sav sebičluk i opsednutost svojom veličinom, koja je izobličila njegov lik. Žika Stojković je moje najbolnije razočarenje. I on me je obmanuo, najviše zato što sam mu slepo verovao, još od gimnazijskih dana, pre svega verovao u njegovu moralnu čvrstinu. Prevario me je, i tu više nema leka. Obojica znamo da je naš razlaz konačan i da se iza konvencionalnog rukovanja na sahrani Voje Đurića krije oproštaj u ovom životu.
 
Mihiz! Kakvo užasno finale! Naše prijateljstvo hrane još samo maglovite uspomene. Ono je izgubilo svoje obične, svakodnevne podsticaje, tako neophodne za održavanje prijateljstva. Oduvek je Mihiz bio zaokupljen sobom, ali je, uprkos svemu, rasipnički sebe razdavao, proširujući skoro lakomisleno krug onih koji su ga obožavali, onih koji su poverovalo da su stekli njegovu trajnu naklonost. Svi su otpisani, brzo i bezbolno. I ja sam među njima.  

Dobrica Ćosić! Koliko sam mu verovao i gradio pošten, naivno odan odnos prema njemu. Nisam prozreo u kojoj je meri beznadežno zaražen politikom, koliko je u toj zarazi obnevideo za bilo kakva dublja prijateljska osećanja.
 
Mora čovek da bude sasvim mlad pa da ne prepozna prava lica svojih prijatelja, trenutak kada su se oni odvojili od uverenja zbog kojih su postali moji prijatelji. Bata Mihailović! Negde u vihorima velikog sveta izgubio se taj nemirni i nepostojan čovek. Kao i njegovo slikarstvo, i život Bate Mihailovića ne izbegava košmare.

Buntovnik protiv svake harmonije, jer joj nije dorastao. On je bekstva pretvorio u svoju prirodu. On zahteva od svih da njegovu nepostojanost priznaju kao vrlinu. Susrete sa njim doživljavam kao da se dešavaju na peronu železničke stanice, na kojoj obojica čekamo razne vozove. Sve se između nas dešava u trenutku i sve je nedorečeno, jer su naša osećanja nedefinisana.
 
Pavle Ivić: Ni trostruko kumstvo nije pomoglo da se među nama razviju dublje emocije. Ne mogu od ljudi tražiti više nego što oni mogu da stvore u sebi. Najzad, Mihailo Đurić! Čovek velikog integriteta, sjajnog uma. Naše druženje smo proredili, rizikujući sve opasnosti koje nastaju iz takvog postupanja. Za sada još odolevamo. A šta da kažem za širi krug mojih prijatelja? Tešim se da su to prirodni procesi i da ih stvaraju godine i životno iskustvo, koje se neprestano taloži u nama.

Ponekad osećam kako me pritiska i guši, kako me zamara to večno potiskivanje životne zbilje, njeno kroćenje do granica pronicljivosti. Osećam kako svakodnevno silujem i zarobljavam svoja osećanja, savršeno svestan da za njih nema slobode. Tu iluziju srušio mi je savremeni svet i poredak, koji se stvara pred mojim očima. Izgubio sam raniju moć da svojim intervencijama dostvaram, za ličnu upotrebu, rugobu ovoga sveta. Zovimo to i gubitkom naivnosti, kojoj ne mogu da osporim lekovito dejstvo.
 
U melanholična razmišljanja spada i svođenje mojih naučnih "računa'. Koliko je ostalo od onoga što smatram svojom životnom obavezom? Ne mnogo. Dugo već traje pisanje Srba u Beču. (7. juli 1996.)

UŽASAVAM se od vesti. One svedoče o porazu našeg naroda i uzaludnim pokušajima da se to stanje prikaže kao pobeda. Najveće svedočanstvo tog poraza je ravnodušnost, koja je zavladala u srpskom narodu. Jer, nema poniženja koja nam neće nametnuti međunarodna zajednica, koje nas neće ostaviti potpuno ravnodušnim. To je bolesno stanje ravno abuliji. Mi kao da više nismo motivisani da se izvučemo iz potpune apatije. Izvežbani smo da poniženje primamo kao nešto što nam pripada, kao sledovanje koje nas održava u životu. Srpski narod je upao u savršeno projektovanu mišolovku iz koje se više ne može izaći. To su shvatili Crnogorci i već se izvlače iz stega srpske sudbine. Zapadni svet je brzo shvatio da će ekonomski razlozi preokrenuti javno mnjenje u Crnoj Gori. I njih moram da žalim, jer smo zajednički poraženi. Taj poraz zadali su nam muslimanski fundamentalisti i hrvatski nacionalisti.
 
Pavelićev san se ostvaruje uz pomoć Amerike, kojoj su Srbi slepo verovali, za koju su se kockali svojom državom. Bestidni Amerikanci sprovode naše uništenje, pravu kurdizaciju, a u svetu nema snage da nam pomogne. Svet voli samo pobednike. Onoga trenutka kada smo izgubili svoju državu, svet nas je hladnokrvno otpisao. Nismo shvatili da se nova savezništva neprekidno stvaraju, a stara zaboravljaju. Ono što se zove "tradicionalno prijateljstvo" spada u red diplomatskih trikova, u red praznih reči prilikom zdravica na banketima. To su reči koje pripadaju pozdravnim telegramima, koje nikoga ne ubeđuju u istinitost. Naivna glupost se konačno uselila u naše duše, ona, koja ne vidi ambis pred kojim stojimo i svoju propast zovemo pobedom. (11. jul 1996.)
 

NEGATIVNI KOMENTARI Još sam pod utiskom onoga što je izgovoreno na godišnjoj Skupštini SANU. Komentari su uglavnom negativni. Niko ne može da objasni zašto su Despić i Ivić tako neočekivano istupili sa kosovskim problemom, zalažući se za priznanje albanskih zahteva, jer su biološki pobedili Srbe i tu se više ništa ne može izmeniti. Čak i da je tako, to nije trebalo pokrenuti u SANU, koja je u nedavnoj prošlosti prećutala mnoge sudbonosne događaje našega naroda. Ovako, Akademija će duboko razočarati srpski narod, posebno na Kosovu. Njima se taj stav predsednika SANU i Pavla Ivića ne može objasniti. Počinjena je velika šteta, ugled Akademije je ozbiljno narušen.
 
Postaje nepodnošljivo svakodnevno čitanje vesti o "brizi" međunarodne zajednice oko izvršenja sporazuma u Dejtonu. Još gore utiske ostavljaju svi ti posrednici, emisari i kontrolori koji su se sručili na ovu našu nesrećnu zemlju, a ponašaju se kao njeni staratelji. Oni svakodnevno postaju sve drskiji, a i njihov broj raste. Od opšte nesreće napravili su dobar posao, osiguravajući sebi udoban život. (8. jun 1996.)

 
Dejan Medaković, 1996. | 10.10.2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 15, 2010, 04:13:55 am »

**

Dobrica Ćosić: VREME PRIJATELJSTVA

ODLOMCI


Sremski dalaj-lama

Zapisivao sam svašta u svesku o sebi, o prijateljima, istomišljenicima i neistomišljenicima, ponekad pod naslovom "Ljudi bez kompasa".[...]

Teško mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekih životnih saznanja i istina. A živeo sam dvojnim životom: radio s pravovernima, a prijateljevao s grešnicima. Radio sam političko-partijske poslove među vršnjacima koji su bili bez ijedne političke i moralne dileme, sa strasnom pobožnošću verovali u sve što radi i govori Partija i ni u snu nije dolazilo da nešto na ovom svetu može biti i drukčije nošto kažu drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vršnjacima koje su mučile ideološke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi biliskojevci ili partijci, iako su se svi u biti osećali komunistima i naprednim intelektualcima, zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistički realizam, zbog njihovog kritičkog stava prema odstupanjima od partizanskog i komunističkog morala, zbog njihovih gnevnih kritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih često smatrao "saputnicima revolucije", "dekadentima", "ljudima bez kompasa". Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovu iskrenost i intelektualno poštenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. Želeo sam da štoviše i što različitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugačije od mene i u drugo veruju. A bio sam zaista poročno radoznao za neznano i novo. U mojoj verničkoj duši nečastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam da neke "zabludele ovce" vratim našoj svetoj komunističkoj veri.

Bili smo mi, ako me pamćenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatno najpoznatiji, najgrlatiji socijalistički "dekadenti" i "anarhisti" u beogradskoj mladoj inteligenciji. Naše leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmah preko puta zloglasne "Glavnjače". [...] Tu sobu, u kojoj su stanovali Voja J. Đurić i Sremac Borislav Mihajlović Mihiz, ovako sam opisao usvom dnevniku: "Vrata na sobi nikad nisu zaključana. U nju ulazi ko hoće i kad hoće. A kad već uđeš, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnječene perine; na njima zgužvana nemačka ćebad, prljavi jorgan i od znoja i prašine žućkasti jastuci. Između tih ležaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto čaše za vodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaćine što nisu bili kod kuće, a oni ih dugo čekali. Na peći a oni ih dugo čekali. Na peći "zefir", lončići za hranu iz menze i vojničke cokule. Na prostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U ćošku zarđala puška, ratni trofej domaćina Voje, a kraj nje istrošena metla. Više ležaja, na zidu po jedan prazan ramiz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaćini tu, oni leže na svojim legalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak  počinje da se dolazi i po svu noć ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smuči od ideja i naših istina.

Mihiz, "dalaj-lama" Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleđuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se događalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori, govori... Najčešće se svađa i svagda kritikuje — bilo zbog čega da je neko "za", on je odmah "protiv".


I galamdžije ćute kad Isidora govori

Mihiz je iz Iriga, sveštenički sin, veliki sremskokarlovački komunist, koji je pred šiparicama i đacima galamio za svetsku revoluciju. Pobegao je 1941. od ustaša i tri godine se krio na nekom salašu u Banatu. Po oslobođenju postao skojevac, kandidat za člana Partije, bio referent u Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina u Pančevu. Tu se i sreo s Vojom Đurićem, tada komandantom Okružne milicije i, posle demobilizacije, zajedno su došli na studije. Mihiz nije mogao da podnese partijsku disciplinu i izišao je iz organizacije; sada je nekakav "vanpartijni" revolucionar... Đurić je razuman i blag student istorije umetnosti, iskren mladić s ruskoplavim očima, komunista je iz radničke porodice. Odlučio je da se posveti nauci. Od stipendije koju prima izdržava i Mihiza...

Dejan Medaković, student istorije umetnosti, valjda je posle rata prvi u Srbiji privatno objavio zbirku pesama "Motivi". Iz Zagreba je, bogat je, dobro živi. U studentskoj organizaciji vrlo aktivan. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simine 9a, a našao se s ovima ovde na liniji dekadencije...

Voja Korać, student arhitekture, jedna špicasta pamet i ideološki vrlo čist komunista. Nevoli svađe. Meri i sve procenjuje.

Vlada Medar, student, bio u Pančevu islednik Ozne; tu se upoznao s Vojom i Mihizom. Uhapšen je jer je kod Pozorišta prodavao Dejanovu zbirku: "Kupite pesme siromašnog, tuberkuloznog studenta!" — vikao svojim basom. Milicija ga legitimisala, taj bivši oznaš nije imao legitimaciju, pa je čitavu noć proveo u apsu, i tek ujutru, kad je svojim glumačkim recitovanjem oficiru Ozne dokazao naprednost Dejanovih pesama, pušten je na slobodu. [...]

Mihailo Đurić, ratni skojevac i ilegalac, student filozofije istorije, sada proučava Solovjova; piše studiju o boljševizmu. Svako jutro, tačno u pola osam, ide u Univerzitetsku biblioteku i čita do dva po podne. On je ovde "filozof" i glavni pesimist...

Pavle Ivić, mudri i ćutljivi skojevac, studira lingvistiku. On se silno trudi da bude savestan i objektivan; govori tiho, kao da je izgubio vazduh, jedva ga čujemo. Ali čim progovori, sve galamdžije, čak i Mihiz, odmah zaćute. Nije mi jasno šta će on, čovek, ovde...

Petar Omčikus, najprisniji drug Fame Famića, studira Likovnu akademiju; tvrde svi, pa i Fama, da je mnogo talentovan i veran drug. On nas sluša, ćuti, deluje apatično... Bata Mihajlović, fanatičan komunist, student Likovne akademije. Cinik je, opasne, razarajuće inteligencije. Mića i Mihiz tvrde da je darovit... Prepametan je on da bi bio slikar. Ali Bata ovde, za slikare ubedljivije od mene, brani socijalistički realizam... U ovu mušku družinu upadaju i studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica, Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, pažljivo slušaju, neke i očiste ponekad ovu sobetinu. Bogatije i one što imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kuća. Jovanka, najčešće, jer joj je otac čuveni vajar Sreten Stojanović, pa ima kartu R1, za snabdevanje...

...Do tri ujutro trajalo je to užasno bičevanje razuma. Slavio je Mihiz očevu slavu i prvi put nije samo ležao... Desetak mladića sedelo je na bukovim trupčićima pored zida. U sredini sobe gomilica knjiga, među njima i Marksov "Kapital", na njemu panj s kojeg gori slavska sveća. A svi su ovde bezbožnici! Na jednom belom stolu — čaše od hartije, flaše vina i rakije iz Iriga, sendviči, kolači i ren... Mihiz me poslužio pekmezom umesto žita. Mihiz je izgovorio svoje pesme pa je onda pročitao moje pismo svima njima, jedan žestok ideološki obračun s njihovim oportunizmom i kritizerstvom.[...]

Tako je noćima bilo u Siminoj 9a, tu su Dejan Medaković i Mihiz zajednički napisali dramu "Beograd" i na konkursu Narodnog pozorišta dobili nagradu. Dejan je napisao dva čina o buržoaziji, a Mihiz druga dva čina o naprednim snagama i revolucionarima; tu su Voja Đurić i Mihiz jedne mrazne noći spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesama "Motivi"...

Isidora Sekulić, u svojoj kućici na Topčiderskom brdu, primala je četvrtkom po podne. Ona nam je besedila o duhu, jeziku, umetnosti; obaveštavala nas šta se stvara i piše na nekoliko evropskih jezika; propitivala nas šta čitamo, merila nam znanja i ozbiljnost. Pred Isidorom se nismo nadvikivali; bili smo smerni i zaneti slušači.


Život u ritmu baroka

* * *
Dejan Medaković je najživopisnija i svestrana ličnost našeg intelektualnog kruga. On je to poreklom, vaspitanjem, kulturom, darovima, kao i moćima i slabostima. Svašta zna, svašta može, bogatog duha i sveže duhovitosti, sentimentalan i patetičan, sujetan inarcisoidan, slavoljuban i častoljuban, zanimljiv pripovedač zapanjujućeg pamćenja, ponekad i sitnog zlopamćenja. Nespreman da čini zla ljudima, nije spreman ni za veća požrtvovanja za njih, ali je sposoban i spreman da razume sve što je ljudsko. Kolenović koji neguje i časno čuva svoje znamenito prezime. Ugledan je naučnik i nedovoljno priznat pisac. Duh mu je prožet istorizmom; sve što čini, čini da se zapamti i za "dalekaneka pokolenja". I piše o istoriji, i delotvorno vrši javne funkcije za istoriju, i nadahnuto ikompetentno razgovara i ogovara istoriju. Ima znanja i redak dar za sinteze i kulturnu ideologiju. Stekao je istaknuto mesto otkrićima u srpskoj umetnosti 18. veka i njenim priključenjima tokovima novovekovne evropske umetnosti. Ali i literatura mu je ambicija, duševna potreba i hrana. Osim lepih pesama, napisao je, verujem od osobitog značaja, književnu autobiografiju "Efemeris". Obožava starine i Beč, govori nemačke dijalekte zbunjujući i nemačke profesore, ushićuje i bečke oberkelnere poznavanjem svojstva bečke pijaće vode. Kao velikom znalcu baroka, barok mu je i životni stil. Sve što čuje, zapamti, sve što vidi, ume da predstavi. Ima i glumačkog dara pa je vrlo često uspešan i u toj ulozi. Nije se prsio junaštvom, ne znam da je nečasno postupio. Bio je istaknut profesor istorije umetnosti, zapamćeni dekan Filozofskog fakulteta, danas je mudar i dostojanstven visoki časnik SANU. Krstio mi je "Deobe". Štedro mi je poklanjao svoja raznolika znanja, a jednom i Beč, i to nezaboravno. Inače, u mojoj generaciji, osim mnogih vrlina i mana, nesumnjivo je i najveći potrošač sladoleda.

Boravio sam 1975. nekoliko dana u Beču s Dejanom Medakovićem, da omirišem Franjinu prestonicu i potražim neku činjenicu za četvrtu knjigu "Vremena smrti". Pogrešio sam što se ranije nisam pozabavio Austrougarskom. Čitanje Kafke i Štefana Cvajga ogledno nije bilo dovoljno.


Zagreb mene ne voli

Ozbiljnost, istorijska zrelost, moralno i duhovno zdravlje nekog naroda, ispoljavaju se u poznavanju svojih neprijatelja. Takva znanja nisu potrebna samo zbog borbe za opstanak, slobodu i nezavisnost nego možda još više zbog kritičkog, istinitog sagledavanja sebe, svojih moći i nemoći, vrlina i slabosti. Nepoznavanje Austrougarske i Beča kobno je i za moju generaciju. Ako se ne zna ceo taj habzburški, katolički, antivizantijski, antislovenski i antisrpski kompleks podunavske monarhije, ne mogu se razumeti ni hrvatstvo i Zagreb, Ljubljana i slovenščina. A bogme ni naš srpski "prečanluk". Ni savremeni hrvatski nacionalizam ne može se shvatiti bez istorijskih korena koji su u Beču i Austrougarskoj. Moderno hrvatsko i slovenačko antisrpstvo je, zapravo, tradicionalno. Sve su mu bitne odrednice date u Austrougarskoj i beču, "predziđu hrišćanstva". U Beču sam shvatio da u četvrtom delu "Vremena smrti" moram da kažem nešto o austrougarskim oficirima i vojnicima koji su ratovali protiv Srbije. Zarobljenici, oficiri, posebno to "časništvo" koje se povlači iz Niša 1915. s vojskom i vladom preko Albanije, mora biti jedan motiv velikog poraza... Boravak u Beču bio je prilika da bolje upoznam svog starog druga i prijatelja, izvanrednog, prijatnog čoveka, sjajnog eruditu, intelektualca bogatog duha, koga smo svi mi siminovci upravo zbog njegovog bečkog nasleđa blago potcenjivali. Jedino sam s Vojom Đurićem u Grčkoj i na Svetoj gori provodio tako prijatne i bogate dane kao s Dejanom Medakovićem u Beču. Nauživao sam se istorije, umetnosti, arhitekture, blagodareći njegovom pripovedačkom daru i znanju. Uživeo sam se u onome što je nekada, pod Franjom Josifom, bio moćni Beč...

Dejan je želeo te 1975. da mi pokaže svoju rodnu kuću i stari Zagreb, pa smo, na njegovo nagovaranje, proveli dan i noć u Zagrebu. U Zagrebu sam se osećao kao tuđinac. Taj grad mene ne voli. Ne smetam im ja toliko kao Srbin, koliko sam im tuđ kao Srbin — Jugosloven. Moja rezignacija prilikom one ponoćne šetnje Zrinjevcem po kiši, s Dejanom koji priča o svojoj budućoj memoarskoj knjizi, neka ostane za jedno setno razmišljanje omom jugoslovenstvu. Bio sam u iskušenju da se javim Krleži na poslednji razgovor, ali me je Dejan odgovorio. I, zaista, o čemu bismo nas dvojica razgovarali danas? Za iskrenost on nema mudrosti ni hrabrosti. On je suviše tašt da bi pristao na ravnopravan dijalog sa mnom; on je suviše samouveren da bi moja istina dotakla njegovu enciklopedijsku piramidu, pokrivenu mekim filcanim šeširom koji služi za otpozdravljanje...

Hronika našeg prijateljstva je bogata saglasnostima o sudbinskim pitanjima našeg naroda

i kulture i meñusobnim podrškama u svemu što smo pisali, ali i nekim nesaglasjima uAkademiji, o čemu smo, dok je Dejan bio predsednik, i polemička pisma razmenjivali,obojica uvereni u to da smo u pravu. Ostavljam Dejanu da on ta pisma objavi ikomentariše. Prilikom njegove druge kandidature za predsednika Akademije, ja sam gaodlučno podržao pohvalama koje zaslužuje.

Od vremena Simine 9a, o kojoj, inače, nismo u svemu saglasni, traje neprekinuto našeknjiževno i intelektualno drugovanje, s iskrenim podsticajima i dostojnom kritičnošću. S Dejanom nisam uspeo da postanem onako intiman drug kakav sam bio s Vojom Đurićemi onoliko saradnički delatan na javnom poslu koliko sam bio sa Žikom Stojkovićem, Mihizom i Mićom Popovićem. Dejan i Voja Đurić su znatno manje od nas četvorice bili zainteresovani za dnevnu politiku i naša politička i opoziciona delovanja: Dejan je bio kritički raspoložen, ali u javnosti ne i aktivan intelektualac; prijateljski me podržavao u nacionalnoj politici i antititoizmu; o srpsko-hrvatskim odnosima sam od njega mnogo saznao. Dejanova saglasja sa mnom svagda su bila u granicama njegovih načela i građanske neutralnosti, osim u pitanjima kulture, čija ga je sudbina istinski obuzimala iza čije se vrednosti svagda zalagao.

Istorijske oluje koje su zahvatile Jugoslaviju i Srbiju u dvema poslednjim decenijama 20. veka skršile su državu, mnoge ustanove, ali i mnoge ljubavi i prijateljstva u našem naraštaju. Ta su događanja konačno razorila i naše staro "siminovsko bratstvo". Zajedno smo ostali Žika Stojković i ja, i to ne uvek i u svemu; Mića Popović i Mihiz su i umrli kao istomišljenici. Dejan se kritički odnosio prema nekim mojim stavovima u politici, još kritičniji je bio prema Mićinoj i Mihizovoj politici. Nekada smo se i ritualno dopisivali o letnjim raspustima i razmenjivali doživljaje i poglede na našu stvarnost: on iz Dubrovnika, ja iz Beograda.

Dejan je u prvim svojim knjigama "Sećanja, dani" pisao i o našem prijateljstvu. Neki njegovi tekstovi su me i uvredili. O tim tekstovima pisao sam i ja u svojim dnevničkim beleškama. U nekim trenucima sam nameravao da mu ih pošaljem: da sazna moje mišljenje o svom "istinoljublju", ali je on tada bio bolestan pa je meni bilo žao da svog starog prijatelja povredim i rastužim. Znajući da je Dejan, kao "istinoljubac" i samoljubac, u svojim dnevnicima i vrlo negativno pisao o mojim shvatanjima, postupcima, nekim tekstovima, a koje je njegov redaktor znatno ublažio, znajući da ću i u budućim knjigama biti izložen kritičkim sudovima tog hroničara beogradske svakodnevice.
scribd.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Decembar 15, 2010, 04:14:30 am »

*
Tema: Međuetnički odnosi, Nacionalizam, Istorija
Ličnost: Medaković Dejan
Profesija: Istoričar umetnosti



TUĐMANOVA TRAGIČNA PAROLA

Izjavljujući da je 1941. godine ostvaren san Hrvata, šef HDZ-a je naneo najveću uvredu sopstvenom narodu. Jednu fašističku tvorevinu, koja je imala genocidni program, on je poistovetio sa hrvatskim bićem. To kaže generalni sekretar Srpske akademije nauka i umetnosti, pisac tek izašle memoarske knjige "Efemeris".

U duhovnom životu pojedinca gubitak interesovanja za porodicu i porodičnu istoriju, za poštovanje i negovanje njenih na izgled beznačajnih, ali vrednih relikvija, u okvirima naše razasute, potkopane tradicije, svakim danom osipa našu krhku pojedinačnost, a onda i nacionalnu samosvest.

Ipak, u knjižarama se pojavila knjiga koja će nas svojim sadržajem i stilom vratiti u zanimanje za sopstvene korene i sopstvenu istoriju: akademik Dejan Medaković pojavljuje se kao hroničar svoje porodice, ali i hroničar svoga naroda. U knjizi "Efemeris", kroz pojedinačnu i kolektivnu biografiju Srba iz Hrvatske, mi možemo razgovarati i o zanimljivosti karaktera pojedinih ličnosti njegove porodice, ali i o nacionalnom problemu Srba u Hrvatskoj, "medijskoj temi" današnjice, o duhu Srednje Evrope.

Kakav je bio zajednički život judeo-hrišćanskog življa, nacionalno podeljen između Hrvata, Srba, Jevreja, Mađara i Austrijanaca? Koje su to "referentne tačke" u istoriji njegove porodice na kojima počiva i pamćenje srpskog naroda?

Po očevoj liniji, moj deda dr Bogdan Medaković bio je vođa Srba u Hrvatskoj u vreme Austro-Ugarske Monarhije i šef Srpske demokratske samostalne stranke, bio je predsednik hrvatsko-srpske koalicije kada je osnovana 1905. a zatim i predsednik hrvatskog Sabora 1908—1918, u kontinuitetu. Za njega je i vezano proklamovanje raspada Monarhije. Njegov otac, a moj pradeda, bio je dr Danilo Medaković koji je 1836, nakon završene Italijanske gimnazije u Zadru, došao u Srbiju i bio u službi kneza Miloša, u Popečiteljstvu finansija. Danilo Medaković bio je obrenovićevac, služio je dinastiju, jedno vreme i kao sekretar kneginje Ljubice. Pratio je Miloša na njegovom čuvenom putovanju po Nemačkoj, kada je izgnan iz Srbije, zatim je nasledio i sekretarsko mesto kod kneza Mihaila. Ali, ono što je najvažnije u biografiji odnosi se na njegov novinarski rad. bio je urednik "Napretka", lista koji je izlazio u revoluciji 1848. On ga je pravio jedno vreme u Karlovcima, na jednoj deregliji, a posle u Zemunu. Taj list je bio glavni organ Narodnog odbora srpskog, tog revolucionarnot tela. I važno je istaći da su to bile prve novine štampane Vukovim pravopisom. Njegov mlađi brat bio je Njegošev sekretar. Kasnije kao sekretar knjaza Danila postao je i državni sekretar Crne Gore i bio prvi ne-Crnogorac koji je dobio čin vojvode. Imao je prilike da vrši i korekturu "Gorskog vijenca". Umro je u Beogradu, a ceo imetak, budući da je bio neženja, zaveštao je njegovoj sirotinji. Po njemu je danas beogradsko naselje Medaković dobilo ime.

Po majčinoj liniji bili smo austrijsko vojno plemstvo od Lonje, a najpoznatiji predak po ovoj liniji je Ivo Rajić, dedin brat, đak Maksa Rajnharta, valjda jedini glumac u Evropi koji je igrao na četiri jezika. Radio je i kao intendant Hrvatskog kazališta, režirao je prve Vagnerove opere.

O duhu srednje Evrope danas se mnogo govori. Ko su bili njegovi nosioci na Balkanu? Da li je Zagreb u ovom veku bio njegov stvarni predstavnik? Na koji način su Srbi učestvovali u njemu?

Taj duh srednje Evrope nisu Srbi doživlavali, niti su se mogli vezati samo preko Hrvatske, preko Zagreba, to je nešto što je proželo pre svega Vojvodinu, preko Pešte. Zagreb je u tom periodu moje mladosti, sve do 41, možda najbolji predstavnik tog srednjoevropskog duha. Crvena nit tog duha je građanski model življenja u dobrom smislu reči, ne malograđanski.

U Zagrebu se u to vreme živelo u salonima, salon je bio institucija građanskog društva. Pamtim salon moje babe po majci, a on je bio tipičan, uvek ispunjen glumcima, muzičarima, književnicima, lekarima, advokatima. Vrlo zanimljiv svet koji je satima strasno razgovarao. Nezamislivo je bilo živeti u Zagrebu a ne pratiti teatar koji je bio stožer kulturnog života, a zatim koncertni život. Spadalo je u pravila ponašanja da imate svoje sedište u teatru, da pratite pozorišni život. Svakako da je i to društvo imalo svoje modele, a to su bili Beč i Pešta, gde su opet oni sebe proveravali. Ne zaboravite da je u tom miljeu prisutno i staro hrvatsko plemstvo: ja pamtim poslednje potomke bana Jelačića i staroga bana hrvatskog Antuna plemenitog Mihaloviča, vlasnika Kerestinca, zatim porodice Pongrac, Kulmer, koji su grofovi, zatim baroni Vranicani, svi su oni još tu, i oni stvaraju taj ambijent.

Kakav je bio kafanski život?

Opet po modelu Beča: tačno se znalo gde sedi Nazor, gde sedi Krleža, u koje vreme oni dolaze. Sećam se takozvanih štamptiša, stalnih stolova koji su rezervisani. Moji deda i baba imali su štamptiš u kafe "Zagrebu", na Zrinjevcu. Bilo je nemoguće da neko sedne za taj sto, bez obzira da li su oni došli ili ne.

I tako postoji čitav niz manifestacija koje stvaraju određenu atmosferu, pravila igre, stil, to je jako važno napomenuti, stil, i naravno sve je bilo deo jedne srednjoevropske civilizacije koja se prostire daleko prema istoku. Ja sam vrlo vidljive elemente sredne Evrope otkrivao, recimo, na putovanjima po Sovjetskom Savezu, u Kijevu — čitavi blokovi kuća su me podsećali na Beč. Ali, taj građanski Zagreb je poražen 41, zapravo od endehazije, kada je odjedared grunuo ogroman broj stanovnika koje su ustaše dovukle povećavajući svoj aparat: iz Hercegovine, Like, Dalmacije, Slavonije. Sav taj svet se sručio u Zagreb, i taj stari Zagreb je gubio snagu, počeo da doživljava agoniju, i ta agonija se nastavlja i danas. Nešto malo je ostalo od toga duha, ali više kao veštački negovana tradicija. Ali, to je proces koji se morao desiti.

Zaista, takav život izgleda udoban sa stanovišta građanina, ali, da li ste mogli u to vreme da govorite i o svom nacionaliom biću? Da li ste kao Srbin osećali nostalgiju za maticom?

Sve do 41. godine Srbi predstavljaju veliku i snažnu grupaciju u Zagrebu. Pre svega, Srbi imaju institucije vredne poštovanja, imaju moćnu instituciju koja se zove "Privrednik", koju je osnovao Matijević, da bi obezbedio daroviti podmladak u zanatstvu. Zatim imamo najjaču banku u Jugoslaviji, osim Narodne banke, naravno. To je bila Srpska banka, u Jurišićevoj ulici. Srpska banka bila je jedina koja je prebrodila krah berze tridesetih godina, kada je propala i Prva hrvatska štedionica. Znači, Srbi su imali vrlo veliku ekonomsku bazu i Srbi su imali jake intelektualne snage na Univerzitetu: predsednik Jugoslovenske akademije bio je Srbin, Gavra Manojlović. Pa, ugled moga dede koji je imao čak i kod svojih protivnika frankovaca, koji su ga napadali u Saboru, možda je bio osnovni razlog da je porodica ostala živa 41.

Zatim, Srbi su u pozorištu imali seriju velikih glumaca koji su bili obožavani, nosili repertoar. Podsećam vas na Ljubišu Jovanovića koji u Zagrebu počinje karijeru. Tu su i Strahinja Petrović, Mila Dimitrijević, Dejan Dubajić, Aleksandar Binički, Ivo Rajić, Srbi koji su kvalitetom svojih ljudi mogli da imponuju, a ne da igraju inferiornu ulogu, bez obzira na to što je postojao latentni antagonizam klerikalnih krugova i frankovaca koji su buškali i rovarili. Recimo čaršija, u Ilici, gde su niz velikih, moćnih trgovina držali Srbi. Najbolje štofove mogli ste kupiti u radnji "Bačić i Vurdelja". Najfiniji delikatesni dućan, gde je bilo od 'tice mleko, bio je "Bradić i Čikara". Najbolja kožna galanterija u Zagrebu bila je Milana Puđe. I crkvena opština bila je vrlo jaka, sa sjajnim svešteničkim kadrom, mislim na starog protu Dimitrija Vitkovića, pisca.

Ne zaboravite da još u vreme Austrije jedan broj vrhunskih oficira potiče iz Vojne krajine, da je generalisimus austrijski u Prvom svetskom ratu feldmaršal Svetozar plemeniti Borojević, Srbin. Branio je na Karpatima Budimpeštu i molio da ne bude upućen na srpsko ratište da ne bi ratovao protiv svojih zemljaka i dobio je takvu dozvolu od cara. Komand divizioner u Zagrebu bio je Pajo Grba, Ličanin. Komandant austrougarske flote bio je admiral Njegovan, viceadmiral Prica, kasnije komandant kraljevske mornarice.

Nije sporno da je među Srbima bilo ljudi od kvaliteta koji su mogli da osvoje razne društvene pozicije, ali da li su Srbi u Hrvatskoj, u carstvu, a zatim u kraljevstvu, imali svoju autonomiju?

Tragedija je ova Tuđmanova izvorna parola da je vrhovni san hrvatskog naroda za državom ostvaren četrdeset prve. On time čini najveću uvredu svome narodu; jednu fašističku tvorevinu koja je imala genocidni program, etnički čisti program, on je poistovetio sa hrvatskim bićem iako je još 1848. ban Jelačić u svim svojim dokumentima priznavao srpski narod. Ali frankovačka koncepcija, koja potiče još od Starčevića, poništila je srpski narod. I Budakov program, kao državni program za vreme Drugog svetskog rata, bio je da od 800.000 Srba, koliko je naseljavalo teritoriju današnje Hrvatske, trećina ode pod nož, trećina preko Drine, a trećina da se preobrati u Hrvate. To je biološki slomilo Srbe u Hrvatskoj. Posle rata Srbi su ekonomski izgubili svoje oslonce, ukinut je "Privrednik", ukinuta je Srpska banka, izgubili su sve institucije. Srbi nemaju nijedan svoj dnevni list, a 25 dnevnih novina izlazi danas u Hrvatskoj.

Ne mora autonimija da bude nešto što je utvrđeno granicom. Autonomija može da postoji i bez granice, ali da omogućava nacionalni identitet, da srpsko dete nauči svoje pismo, da zna šta je njegova tradicija.

Koliko je činjenica o postojanju srpske države izvojevane — kako Vi kažete na jednom mestu — "gedžinim opankom" davala sigurnost i samosvest Srbima da čuvaju svoju nacionalnu autonomiju?

Postojanje srpske države, i to još iz vremena kada je bila vazalna, od hatišerifa 1830, nesumnjivo je igralo ogromnu ulogu. I u Bosni i u Vojvodini srpstvo je počelo da se okreće svojoj matici. Taj proces je naročito vidljiv od 1903. od uspona u demokratskim promenama, do intelektualnog, i moralnog. I ratni uspesi uticali su silno da svest perifernih Srba ojača i da se okrenu svesno svome stožeru i da u Kraljevini Srbiji vide matičnu zemlju.

A vaše lično iskustvo?

Sazrevanje nacionalnog osećanja je deo moga obrazovanja. To se ne prenosi samo tradicijom. Ja sam znao da je moj pradeda napisao četiri debele knjige "Povjesnica srpskog naroda", da je njegov brat napisao "Povjesnicu Crne Gore", ali to je bilo nešto apstraktno, ja ih nisam čitao, stajale su u porodičnoj biblioteci, i nisu imale onu doživljajnu, aktivnu ulogu. Kritični momenat za mene, sa moralne tačke, bila je operacija "Stadion", kada su ustaše registrovale omladinu zatečenu na području Zagreba, krajem maja. Poslednje pitanje koje su nama postavljali anketari glasilo je: "Kako se osjećaš po nacionalnosti?" To je bilo kritično pitanje Vi ste mogli reći: otac rođen u Zagrebu, mati u Mađarskoj, vjera grčko-istočna, ime dede Bogdan, arijevac; međutim, preda mnom je bio moj rođak čiji je otac Srbin, a mati Jevrejka. On je na to pitanje stao i rekao: "Osjećam se kao Hrvat". Ja sam tada odgovorio, i to je verovatno odgovor koji je bio potpuno presudan u mom životu, jer ja nisam znao da li ću biti pušten sa stadiona, tog trenutka ja sam rekao "Srbin". Ustaša je zapisao i ja sam dobio crvenu cedulju. Oni koji su rekli da su Hrvati u našoj grupi dobili su belu i mi smo zajedno izmarširali sa stadiona. Jevreji su ostali i njih su posle nekoliko dana pokupili, odveli u logor gde su ih sve pobili.

A kako se, po vašem mišljenju, stvara i izgrađuje takav stav? Kako se usvajaju temeljne vrednosti i kako se uči moralnom biću?

Moj nedostižni uzor u ponašanju, u stavovima, u javnom moralu bio je moj deda. Ja sam imao 8 godina kada je on umro, ali ga pamtim. Nisu to nikakve velike pouke, ali ja se sećam poštovanja ljudi prema njemu. Pamtim zagrebačke šešire kako lete, i kada nije bio više u moći. Drugo, sazrevanje: kad čovek nešto sazna o svom korenu, on se određuje. Ja mislim da je za našu evropeizaciju veoma važno da dođemo kao nečiji građani, a ne kao raskućena bratija, nomadska. Mislim da su u mom ulasku u Evropu prisutne vrednosti moga naroda: ja sam naslednik Sopoćana, ja sam naslednik Studenice, ja sam naslednik narodne poezije i Njegoša, ja imam prtljag, ja nisam beda koja ulazi u Evropu preko "Mocart-kugla." Kada nama kažu "Vi ste Bizantinci", u negativnom smislu, oni zaboravljaju da je Vizantija prisutna u srcu Evrope. Ravena je Vizantija, Venecija nije samo barok i renesansa, već i Vizantija, rukopisi salcburškog Skriptorijuma su pod uticajem Vizantije, Vizantija ide do Mađarske. U jednom periodu Vizantija je bila centar Evrope, a sve su drugo bili varvari. Prema tome, izbacivati Vizantiju iz konteksta Evrope i vizantijsku civilizaciju, jer civilizacija je više od države, jeste ili šovinizam, ili klerikalna predrasuda, ili iracionalna mržnja.

Zbog svega toga moramo govoriti o prožimanju, a ne o antagoniziranju kulture. Svet više nije deljiv, mi smo jedna celina, hteli to ili ne.


Autor: Nevena Todorović | 06.10.1990. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Decembar 15, 2010, 04:14:52 am »

*

ŽIVOT PORAZIO ZVEZDU


Nemački filozof, istoričar i književnik Herder je još krajem 18. veka pripisao Slavenima posebno mesto u izgradnji humaniteta i ubrojio ih mešu najkonstruktivnije istorijske faktore. Akademik Dejan Medaković je proslogodišnji laureat Herderove nagrade.

Ja nijedan narod ne gledam kroz crno-belu prizmu. Zastupam kritičku istoriju ili kritičku misao. Ako hoćemo da dođemo do jedne istine, moramo prvo doći do istine o sebi. Sebe moramo očistiti od zabluda i prevara. U periodu koji je za nama dobrovoljno smo pristajali na laž, čak smo je pretvorili u istinu. Takva "istina" dobila je svoje vernike. Ne retko obračunavali smo se s ljudima koji su razumno govorili ali suprotno važećim "istinama". Mene je nekadašnji ideolog SKJ Spiro Galović napao jer sam manastir Savina kod Herceg Novog opisivao kao srpski. Tvrdio je da otimam ne samo tuđu, crnogorsku, baštinu već i tuđu teritoriju. Bio sam proglašen nacionalistom. Ali nisam bitan ja kao pojedinac. Takva politička floskula pripisivana je i drugima. Ja jesam nacionalan ali ne i nacionalista, jer to podrazumeva poništavanje drugih naroda. Mojim đacima sam uporno isticao lepotu pluralističkog u nama. Lepota kulture jedne zemlje upravo je u tim slojevima. Greh je antagonizirati kulture i upotrebiti ih u političkim razmiricama.

Izjavili ste da su na sceni veliki nesporazumi, duboko tragični po srpski i hrvatski narod. Kakve to tragičnosti naslućujete?

Pitate o uzrocima i posledicama i tražite lek. Uzroci naših nesporazuma nisu od juče. Stari su i treba posegnuti duboko u istoriju, čak u davnu, što mnogi previđaju, da bi se uhvatila geneza tih nesporazuma.

Stranke udružene u hrvatsko-srpsku koaliciju (predsednik je bio moj deda Bogdan Medaković) oborile su dugogodišnju vladavinu hrvatskog bana Kuena Hedervarija koji je sprovodio politiku zavađanja hrvatskog i srpskog naroda. Problemi nastaju kad se u Prvom svetskom ratu deo hrvatske vojske, takozvane varaždinske i zagrebačke pukovnije (domobrani), našao u borbi protiv Srbije. Istovremeno, skupština u izbeglištvu, u Nišu, stvara program ratnih ciljeva Srbije, a hrvatski predstavnik Fran Supilo moli da se ratni ciljevi formulišu u pravcu izmirenja svih južnih Slovena. Skupština je to i uradila i obavezala tako srpsku vladu da u kasnijim postupcima, pre svega u potpisivanju Krfske deklaracije, u ime jedinstva svih Slovena, ne potpisuje Londonski ugovor kako to nude saveznici. Tim ugovorom Srbiji bi bile garantovane granice sve do poluostrva Planka kod Šibenika. Ne potpisujući ga, uz veliku ljutnju Carske Rusije, Srbija je Hrvatskoj spasila Dalmaciju. Prema Londonskom ugovoru, ona bi bila podeljena između Srbije i Italije.

Spasavanje Dalmacije za Hrvatsku priznao je, na neki način, prvi ministar spoljnih poslova novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Ante Trumbić, koji je vrlo brzo prešao u opoziciju i vratio se na pravaske pozicije, dakle, sledio je frankovacke, odnosno antisrpske. U intervjuu jednom frankovačkom listu 1926. godine, na pitanje: ko ga je ovlastio da potpiše Krfsku deklaraciju, jer je došao iz emigracije u ime Jugoslovenskog odbora koji je delovao u Londonu, a ne u ime legitimnog Hrvatskog sabora na čijem čelu je bio šef Srba u Hrvatskoj Bogdan Medaković, odgovorio je: "Nitko! Ja sam taj sporazum sa Pašićem potpisao u dubokom uvjerenju da ne možemo čekati da zbudemo pokopaniz pod ruševinama Austrougarske monarhije, već je potrebno da se vežemo za moralni, politički i vojni potencijal Kraljevine Srbije i da se nađemo na pobjednickoj strani. Jedino tim putem mogli smo da spasimo Dalmaciju, a to znači naša oba plućna krilaz."

Dakle, motivi ulaska u zajedničku državu bili su, možda je danas preoštra reč, različiti. Tek kad je stvoreno jedinstvo, došlo je do razlika koje su kulminirale ubistvom Stjepana Radića u skupštini.

Naravno, ne treba zaboraviti da su se stavovi Kominterne, koja je u nekoliko navrata bila vrlo važna u formiranju unutrašnjih granica Jugoslavije, menjali. Do stavova da Jugoslaviju treba smatrati versajskom tvorevinom (što se provlačilo i u govorima Josipa Broza ali i Adolfa Hitlera) i da kao takva mora biti razorena. U cilju razaranja, Komunističkoj partiji Jugoslavije (u to vreme postojale su i KP Crne Gore, Slovenije i Hrvatske) data je direktiva da sarašuju sa svim ekstremnim organizacijama kojima je bio cilj razoriti Jugoslaviju. Tu spadaju i ustaški pokret i VMRO. U tom svetlu treba gledati i ubistvo kralja Aleksandra u Marseju, jer je kao monarh pokušavao da spasi zemlju diktaturom. Bio je to očajnicki pokušaj da se raspustanjem političkih partija izbegne posredništvo između kralja i naroda. Geneza negovanja mržnje između građanskih partija je napredovala, a do punog izražaja je došla 1941. godine.

Čime počinje geneza genocida nad Srbima?

U okružnici sveštenštvu zagrebački nadbiskup Stepinac je 24. aprila 1941. godine stvaranje Nezavisne Države Hrvatske proglasio ispunjenjem "vjekovnog sna hrvatskog naroda", koji je tako konačno došao do države i dovodi to u vezu sa nekom vrstom "božijeg čuda". Najveći greh koji je mogao da počini je upravo u tome što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone. Od početka je Srbe, Jevreje i Cigane stavila van zakona i vrlo rano, već u aprilu, nekoliko dana posle osnivanja NDH, započela svoje pokolje. Znači, otvoreno je proklamovala "etničko čišćenje povijesnog prostora". To znači do granica koje su odredili Nemci i Italijani, uz čiju pomoć je NDH i osnovana, a koja je bila na Drini i Savi. U to vreme na području današnje Hrvatske živelo je više od 800.000 Srba. Pavelićev doglavnik Mile Budak dao je formulu konačnog rešenja srpskog pitanja: trećinu pod nož, trećinu iseliti preko Drine, a trećinu prekrstiti.

I Komunistička partija Hrvatske, u trenucima kad je Sovjetski Savez još u savezništvu sa nacističkom Nemačkom, dakle do 22. juna, imala je tu svog udela. Ulicama Zagreba mirno šetaju Bakarić i Budak, a zna se kakavih su političkih uverenja. U zatvoru su u to vreme samo komunisti pohapšeni za vreme Mačeka i isporučeni Paveliću; Adzija, Kersovani, Prica i ostali. Dakle, Komunisticka partija Hrvatske pozdravila je uspostavljanje NDH. To je navelo Komunisticku partiju Jugoslavije, tačnije Broza, koji je tada bio u Beogradu, da pošalje partijskog instruktora Vladimira Popovića koji je pokažnjavao Bakarića i Hebranga. Posle toga dolazi do masovnog hapšenja komunista, ali je narod već uveliko u zbegovima i SK tamo organizuje otpor.

Ponavljam to zbog toga jer se i danas ponavlja slična zabluda, a hrvatska država se, prema Tuđmanovoj interpretaciji, takođe nadovezuje na NDH kao na ispunjenje "vjekovnog sna hrvatskog naroda". To što je radio Stepinac, sad ponavlja kardinal Kuharić.

Etika i humanizam, kažete, nalažu da se uozbiljimo pred mrtvim ljudima. U kojoj meri je komunizam osporio ili sprečio takve namere?

Jedna fašistička zlocinačka tvorevina bila je na sceni i dovela do biološkog uništenja ogromnog broja ljudi, naravno, ne iz ideoloških već verskih pobuda. Samo u Bosni i Hercegovini, bez Like, ima vise od 1.000 jama u koje su bačeni mučenici. Koliko ih je stvarno pobijeno to niko još ne zna. Pitanje Jasenovca, kao centralnog mesta, naravno podrazumeva se. Nije slučajno što se i Tuđman i Kuharić slažu u stavu prema Jasenovcu, a to je da minimalizuju žrtve. Kažu, ima ih 40.000, a prema nemačkim dokumentima ima ih između 400 i 600 hiljada. Zašto ovo pominjem? Ne slučajno, već zato što smo pristajali, ili pristajemo, da se ponište tragovi. Išlo se za tim da se sve nekako preda zaboravu. Zvanična partijska linija je izjednačavala ono sto se dešavalo u Jugoslaviji posle njenog sloma. Tražile su se večito neke simetrije. Ja to zovem teorijom simetričkih krivaca. To znači: Pavelić jednako Draža Mihajlović, Rupnik jednako Nedić. Ali, istorijski gledano, i naučno, to nisu iste stvari. Draža Mihajlović nema genocidni program. Naravno, bilo je ekscesa u okviru jednog građanskog rata koji je prikriven. Jer, zvanična istoriografija je počinjala sa NOB, pa se posle izvesnog vremena dodaje i revolucija. A niko nije prihvatio da je pre svega građanski rat. A on je doveo do mnogih incidenata.

Posle komunizma, tvrde, i nije postojala druga alternativa sem nacionalizma!?

Ja potpuno razumem reakcije do kojih dolazi posle 50 godina sistematskog zatiranja. To su za mene devijantne pojave. Nama se dešava i ekstremno srbovanje koje poprima oblik folklornog kiča. I do te situacije je moralo doći. I kroz nju moramo proći kao kroz čistilište. Jer, nakupilo se toliko pritajene energije u ovom narodu koji je nevin, a stradalan. U dva svetska rata je bio na pravoj strani. Ne ume da pali tuđe crkve, opoganjuje ih, skrnavi groblja. Pričali su mi Nemci, ratni zarobljenici, da su marširajući u koloni dugoj 60 kilometara od Celja do Beograda tačno raspoznavali koja su srpska, a koja hrvatska sela. U prvim su im seljanke, rizikujući, davale hleb i vodu. U drugima ni žive duše nisu vidjali. A Hrvati su im bili saveznici u ratu. Zaboravljaju se stihovi Milutina Bojića, kad je 1912. srpska vojska pobedila na Kumanovu tursku vojsku, srpski oficir je pružio ruku protivničkom poraženom i rekao: dostojni smo protivnici bili.

Srbi su čudan narod. Ne umeju da mrze dugo, pogotovo ako je protivnik na kolenima.

Može li ta osobina srpskog da skrati rok pomirenja dva naroda?

Međunarodno izmirenje je dug proces. U njemu veliku ulogu imaju političke partije, pa i pojedinci. Dakle, ljudi kojima je zavađanje ili arbitraza u sukobima, profesija. Oni žive od međunacionalnih nesporazuma. Treba mnogo napora da se stanje izmeni i da nauka rasčisti mnoge pojave u demokratskom dijalogu.

Sem toga, nipošto ne možete isključiti faktor koji je veoma prisutan i danas, a mi od te istorijske činjenice bežimo još od 19. veka, uticaj i moć, ili da kažem najtežu reč vlast, velikih oko nas koji vuku konce. Podsetiću samo na 27. mart 1941. To je bila heroika s tačke gledišta racionalne politike. Ali, to je značilo ići na lokomotivu, a imali ste šanse da je izbegnete. Moramo se pomiriti sa istinom da je najbolje ukloniti se s bojišta u kojem se razračunavaju velike sile i milion ubijenih Srba i najmanje 350 000 onih koji su završili u zarobljeništvu. To je najproduktivniji kadar. Hrvati su se izvukli. Ko je platio ceh — gedža. Katastrofalnim biološkim posledicama koje su došle svega 22 godine pošto je Srbija iznela Prvi i Drugi balkanski, pa svetski rat, pa arbanaski program.

Može li nam se ta istorijska naivnost ponoviti?

Stvari se odvijaju rđavo i nisam optimista. Mada imam jedan poredak koji mene rukovodi: mislim da je srpski narod u tako teškoj situaciji da je izgubio čak i pravo na pesimizam. Znam da je to paradoks, ali biti pesimista u ovoj situaciji je luksuz. Nemamo na to pravo. Narod prvo mora da se vrati sam sebi. Da seljaka koji čini našu okosnicu ojačamo i omogućimo mu da ponovo veruje u svoju zemlju. Najstrašnije je to što smo njemu posle rata uradili. Satrli smo svog hranitelja. Batinali ga, zatvarali, a potom ga terali u te komične zadruge. Naš seljak je individualac. Pogledajte sela u Šumadiji. Svaka kuća je tvrđava za sebe. To nije tip prečanskog ušorenog sela koje je Austrija regulisala principom: kuća do kuće — da bi lako vodila evidenciju za vojnu granicu koliko svaka kuća mora da da vojnika.

Istorijsko vreme više neće da gube ni Srbi. Zato je ovih dana aktuelan nacrt Deklaracije o srpskom nacionalnom jedinstvu. Niste učestvovali u njegovom stvaranju. Zašto?

O programu nisam bio obavešten niti me je ko pitao. Možda je ispalo jetko što ja prekorevam, preko "Politike", nekoga što me nije pozvao. Ne zato što sam generalni sekretar SANU, niti što sam predsednik Skupštine Srba iz Hrvatske, a samo u Beogradu nas ima oko 200.000, već zato što mi je nacionalna istorija struka. Program koji su dali u načelu ću uvek pozdraviti, ali se plašim ishoda borbe za vlast. Za mene u ovom trenutku postoji samo srpski narod. I jedino on. I jedino on. I jedino on. Jedino njegovi, a ne stranački interesi. Sasvim je svejedno kome je ta ideja prva pala na pamet. Važno je da se realizuje, a mi da shvatimo da smo svi samo prolaznici u funkciji. Moramo mnogo smernije, ne samo ozbiljnije vec i pobožnije, prilaziti ovim problemima. Dosta je bahatosti i liderstva.

Kakav je Vas komentar stava iz nacrta Deklaracije da "za uspostavljanje suverenosti srpskog naroda kao celine, ljudskih sloboda i prava građana, neophodna je promena sadašnjeg državnog i političkog uređenja Jugoslavije"?

Nema povratka na staro. Sve se mora promeniti. To nam život donosi, a njega je tesko zaustaviti. Problem boljševičkog mišljenja nije samo naš već mnogih delova Evrope koji su pripadali realsocijalizmu. Razgovarao sam sa nemačkim kolegama. Rekao sam im: vi ste primili 35.000.000 bolesnika. Za njih je stres ulazak u kapitalistički svet o kojem su možda i sanjali vozeći svoje smešne plastične automobile, a gledajući preko zida one druge što voze limuzine. Nema više vraćanja na stare modele, ali će biti potrebni strahoviti napori da se vratimo sebi. Život je porazio zvezdu i bespotrebno je nju prefarbavati u žuto, belo ili crveno. U Beču sam na dodeli Herderove nagrade pitao: šta se od jedne poražene ideologije može spasiti. Od silnih snova, ideala, ljudi koji su ideji mnogo žrtvovali. Ima li nešto što se može ugraditi kao socijalni korektiv u taj novi svet. Ili je sve bilo uzalud?

Zar je bilo?

Citirao sam u Beču i Getea: Ono sto blješti rođeno je za trenutak, istinito će ostati sačuvano za vek posle. Dakle, i od našeg preživelog društvenog modela ostaće nešto. Nama preostaje da se vratimo sebi i večnim istinama. Do tada, predstoji nam da se očistimo, jer, u etičkom i moralnom smislu, mi smo jedno zagađeno društvo.


serbianunity.net | 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Decembar 15, 2010, 04:15:14 am »

*
NEPOZNATI DEJAN MEDAKOVIĆ


KOMPJUTER JE TEKOVINA MOG UNUKA

Znam da dolazi vreme drugog senzibiliteta i s tim se treba pomiriti. Ja cu umreti u mom svetu, uz moje knjige, i slusacu Vagnera ili Verdija. Svoj privremeni boravak na ovom svetu zakljucicu u okruzenju onog sto ja volim.

Dejan Medakovic, potomak ugledne srpske porodice iz Hrvatske, 7. jula ce napuniti 78 godina. Njegov deda Bogdan bio je predsednik Hrvatskog sabora, a Dejan Medakovic je u svojoj hronici "Efemeris" u nekoliko knjiga opisao vreme u kome je bio ucesnik i svedok. To mu je donelo reputaciju jednog od najcitanijih srpskih pisaca poslednje decenije. Istoricar umetnosti po obrazovanju, Medakovic je karijeru univerzitetskog profesora zavrsio 1982. godine, a danas je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, najuglednije nacionalne ustanove u Srba.

Medakovic se sa tog mesta cesto oglasava u javnosti, posebno kada je rec o odbrani nacionalnih interesa. Kao intelektualac promislja o sudbini svog naroda, ali manje je poznato njegovo opredeljenje kad je rec o muzici, slikarstvu, knjizevnosti. Od kada je naucio slova, nije prosao ni jedan dan da nije citao. Knjige, naravno:

"Mozda je to ostatak mog prevazidjenog konzervativizma, ali ja namerno uzmem jako debelu knjigu da bih se s njom nosio i mucio. Najtezi trenuci, zamorne i iscedjujuce sednice, izleti, rat (tek to!)... nista me nije omelo da svakog dana citam. Naravno, ne samo knjige iz svoje struke, iz kulturne istorije koja me jako zanima, vec najvise cistu beletristiku. Ako se pojavi neka hit knjiga a ja sa vise strana cujem da je to zanimljivo, hocu to da proverim. Nekada je knjiga zbilja dobra, a nekada se razocaram jer vidim da je marketinski deo nadvladao i da je neko postao laureat ne znam cega, jer je igra tako namestena."

Malo je poznato da ste vrstan poznavalac klasicne muzike. Vasa supruga Vera je bila pijanistkinja, profesor klavira, a sin Pavle, dirigent, nedavno je postao direktor Beogradske filharmonije...

"Ja sam odrastao uz muziku, jedna moja baka je bila ozbiljan muzicar, druga baka se takodje bavila muzikom. Kao decak sam zavoleo gregorijansko pevanje i danas bih satima mogao da slusam korale iz gregorijanskog napeva. Moj senzibilitet ipak, nije beskrajan, i ja ne razumem konstruktivisticki krojenu muziku, ne razumem atonalnu muziku jer mi ona nista ne govori. Naravno, ja to ne osudjujem do one mere da bih trazio progone, ali to je prosto van mog domasaja."

Kao istoricar umetnosti, verovatno tesko primate i razne eksperimente u slikarstvu?

"I tu se postavlja pitanje senzibilitetata. Cuo sam, na primer, da je na Bijenalu u Veneciji bio veliki hit nase umetnice, slikarke Marine Abramovic, struganje konjskih kostiju na velikoj piramidi od konjskih kostiju, uz neku tihu orijentalnu muziku. Da sam kojim slucajem prosao kroz tu salu gde je to izlozeno, ne bih ni casa casio da sto pre izadjem napolje.

Jednostavno bih smatrao da sam zalutao na mesto odakle treba ici na lecenje. Ja sam, ocigledno, krojen za jednu drugu vrstu forme i sadrzaja. Tacnije, ja verujem u jedinstvo forme i sadrzaja. I zato cu, recimo, u svako doba dana i noci da citam Andrica jer smatram da je to savrsenstvo forme i sadrzaja."

Kompjuter takodje ne spada u vase sredstvo izrazavanja?

"Ne spada. Kompjuter je tekovina mog unuka koji nosi moje ime i koji ce, sigurno, biti majstor za tu vrstu pismenosti. A ja sam, sto se kompjutera tice, totalni analfabeta. Ja cu ostati onako pismen kako su me naucili moji divni ucitelji. Jasno mi je od kolike je dragocene pomoci ta sprava, ali bojim se da ce se, dugorocno, videti jednog dana koliko ona unistava pojmovni oblik razmisljanja i razvija samo vizuelni momenat.

Znam da dolazi vreme drugog senzibiliteta i s tim se treba pomiriti. Primiti to kao normalnu pojavu, bez ogorcenja. Smesni su ljudi koji mrze nesto sto ne razumeju i sto im je strano. Na te stvari treba gledati kao na normalnu smenu poput dana i noci, zdravlja i bolesti...

Ja cu umreti u mom svetu, uz moje knjige, i slusacu Vagnera ili Verdija. Svoj privremeni boravak na ovom svetu zakljucicu u okruzenju onog sto ja volim."


Piše Radmila Stanković | 03.06.2000. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: