Kosta Dimitrijević (1933)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosta Dimitrijević (1933)  (Pročitano 9493 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:38:21 am »

*




KOSTA DIMITRIJEVIĆ
(Beograd, 17.07.1933)


Profesor, književnik, saradnik za nauku lista Politika u penziji Kosta Dimitrijević rođen je 1933. godine u Beogradu gde se školovao i 1958. diplomirao na Filozofskom fakultetu. U leksikonima je označen kao pripovedač, romansijer, esejist, likovni kritičar, dramski pisac, putopisac, dok je najviše zapaženo i od kritike povoljno ocenjeno njegovo stvaralaštvo vezano za životne ispovesti znamenitih umetnika. Pripadao grupi pisaca neosimbolista.

Tokom više od pola veka književnog stvaranja objavio 40 knjiga s tematikom iz naše kulturno-istorijske prošlosti i savremenosti dobivši niz istaknutih priznanja: Nagrada za životno delo UNS, Oktobarska nagrada grada Beograda, plaketa Narodne biblioteke Srbije, nagrada umetničkog udruženja Đura Jakšić, plakete Branislava Nušića, Milene Pavlović Barili i dr.

Najpre je sarađivao u omladinskoj štampi tokom školovanja, a od 1960. novinar je PUB zavoda Jugoslavija. Od 1963. do 1994. novinar je NIP "Politika" radeći u okviru kulturne rubrike, da bi u vremenu (ne)podobnosti zbog kritičkog pisanja u brozovsko-miloševićevskom periodu skoro dve decenije bio onemogućavan u radu, zabranjivan, premeštan na lošija radna mesta, primoran da vodi duge sudske sporove, neprestano boreći se za istinu i pravdu što najbolje svedoče njegove knjige Vreme zabrana (1991), Prljavi Hadži (1995) i Progoni pisca (2002).

Od niza svojih knjiga izdvajaju se Vožd Karađorđe (1971), Junaci Srpske trilogije govore (1971), Vuk i knez (1972), Narodni umetnici Jugoslavije (1976), Razgovori i ćutanja Iva Andrića (1975), Beograđanka (1983), Sedam priča o belom gradu (1986), Kazivanja Janka Brašića, Romantično-boemska Skadarlija, Nikola Tesla — srpski genije (1994), Starobeogradska hronika (2001), Ubijeni pesnik (2002) — roman o Branku Miljkoviću.

Knjige su mu prevedene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Sarađivao u preko stotinu domaćih i inostranih listova i časopisa: Politika, NIN, Duga, Letopis matice srpske, Književnost, Savremenik, Srpska reč, Pogledi itd. Objavio je niz predgovora, pogovora kao i priloga u zbornicima i posebnim publikacijama. Po njegovom scenariju snimljene su radio-drame posvećene životu i delu Hemingveja, Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Scenarista je i voditelj razgovora u dokumentarnom filmu Dinastija Karađorđevića (1991). TV Politika je po njegovom kazivanju snimila i prikazala dokumentarni film Beograd u sećanjima Koste Dimitrijevića.
Prometej
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jun 11, 2012, 01:41:02 pm »

*

OČI U OČI SA KULTURNOM ELITOM

U književnom poslu uvek mi je na umu bila Volterova krilatica da o živima treba pisati s merom a o mrtvima istinu — kaže Kosta Dimitrijević
 
Valjevo — Među novinarima bilo je i ima podosta uspešnih književnih stvaralaca , ali jedan je Kosta Dimitrijević (rođen 1933. u Beogradu) koji ovih dana obeležava šest decenija izuzetno plodnog rada. Ovaj penzionisani novinar samo u svom matičnom listu "Politici", pored ostalog, objavio je preko 50 kulturnoistorijskih feljtona a kao književnik 47 knjiga svih žanrova od romana, eseja, putopisa, hronika do memoarsko-biografskih beleški. Nedavno u Valjevu učestvujući na tradicionalnim književnim razgovorima u organizaciji ovdašnje Gradske biblioteke, predstavio je svoju najnoviju knjigu "Neobične sudbine — životni fragmenti" koja se iz posebnih uglova bavi životopisom mnogih značajnih ljudi koji su zadužili srpsku kulturu, nauku i obrazovanje.

U središnjem delu knjige od 550 strana, u izdanju beogradskog "Prometeja", utaboreno je preko 50 naših istaknutih književnika, slikara, akademika, besednika i vanserijskih intelektualaca. Ipak, takozvane "zvezde" u ovom ešalonu poznatih su među književnicima Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, Živorad Lazić a Peđa Milosavljević, Beta Vukanović, Toma Rosandić, Olja Ivanjicki, Miodrag Đilas i Radovan Trnavac Mića među slikarima i vajarima. Sa svima njima autor je neposredno "oči u oči" razgovarao a sa Isidorom Sekulić, na primer, bio je u kontaktu od srednjoškolskih dana do njene smrti.

"Ostavite beležnicu po strani. Rado ću vam pričati o temama koje vas interesuju, jer volim da razgovaram sa mladim ljudima. Ako smatrate da je što zanimljivo od mog kazivanja, zabeležite to u svoj dnevnik. Tako sam i ja nekada činila. Ali, mojih dnevnika nema više. Sve sam ih spalila posle Đilasovog napada. I sebe bih, samo da je Beograd imao krematorijum..." — jedan je od fragmenata iz beleške sećanja na veliku Isidoru Sekulić.

Onog momenta kad sam se upustio u književni posao na umu mi je uvek bila Volterova krilatica — da o živima treba pisati s obzirom a o mrtvima istinu. To nije bilo lako, ali i pored brojnih neprijatnosti među kojima je bilo i zabranjivanja nekoliko mojih knjiga uspevao sam da ostanem na nogama i nastavljam sa radom. Događalo se kao što je bio slučaj sa knjigom "Razgovori i ćutanja Ive Andrića" koja je od čitalaca sklonjena, jer je tadašnjim cenzorima zasmetalo "ćutanje", da nešto kasnije dobijem Oktobarsku nagradu Beograda. Inače, meni je bio cilj da u ovoj knjizi izvučem po nekoliko ključnih i najjačih razmišljanja i pouka iz celokupnog stvaralaštva i realnog života mojih markantnih sagovornika, objašnjava Dimitrijević.

U još dobrom stvaralačkom raspoloženju, Kosta Dimitrijević sa nestrpljenjem očekuje da se ovih dana iz štampe pojavi kapitalna knjiga "Veliki Beograd" u kojoj se bavio srpskom prestonicom, odnosno njenim uzdizanjem od praistorije do takozvanog zlatnog doba u vreme kralja Petra Prvog Karađorđevića.


Budo Novović | 09.07.2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 11, 2012, 02:02:45 pm »

*

ŽRTVE VLASTI NAJGORIH

Došli smo do onoga što je još Platon opisao kao poslednji stupanj izrođavanja demokratije — ostvarili smo tzv. "ohlokratiju", "vlast najgorih". Koliko to može da košta ljude koji su čitav život posvetili srpskoj kulturi, svedoče primeri Koste Dimitrijevića i Borisava Čelikovića
 
Ko god je čitao Dvornikovićevu "Karakterologiju Jugoslovena", zna na šta je spreman naš čovek u svojoj nenačelnosti; pogotovo kada se bavi politikom, i kad izgubi i ono malo moralnih skrupula koje sprečavaju da se politički život iz strašne i svete službe narodu i državi pretvori u brlog u kome se prasci valjaju. Zbog toga što smo, ovakvi mali kakvi jesmo, sebi dopustili luksuz neprestanih "ćeranija" (Matija Bećković), došli smo, polako, ali sigurno, do onoga što je još Platon opisao kao poslednji stupanj izrođavanja demokratije — ostvarili smo tzv. "ohlokratiju", "vlast najgorih".
 
U ovom članku, dva primera koliko to može da košta ljude koji su ceo život posvetili srpskoj kulturi.


SLUČAJ PRVI
 
Kosta Dimitrijević, rođen 1933. godine u Beogradu, gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu 1958. godine. Od 1962. član Udruženja književnika Srbije; profesor, književnik, saradnik za nauku lista "Politika". Tokom 60-godišnjeg stvaralačkog rada objavio je 45 knjiga (od pripovedaka, preko putopisa, do esejistike). Prevođen na razne svetske jezike. U mladosti, pripadao grupi neosimbolista ( kasnije će pisati, ozbiljno i svedočanski, o najznamenitijem našem neosimbolisti, svom drugu , Branku Miljkoviću). Objavio je niz romansiranih biografija (Karađorđa, kneza Miloša, Tesle ), istorijske hronike ("Junaci Srpske trilogije govore"), kao i zanimljive knjige autobiografsko-memoarske proze ("Razgovori i ćutanja Iva Andrića", "Vreme zabrana", "Momo Kapor-susreti i druženja" itd. ) Jedan je od ključnih afirmatora naše naivne umetnosti, o kojoj je napisao mnogo članaka i tri monografije ("Narodni umetnici Jugoslavije", "Leksikon o izvornim slikarima i vajarima", "Kazivanja Janka Brašića"). Kao novinar, imao je stalnu rubriku "Iz starog Beograda", koju je, sa stubaca "Politike", preneo u knjigu "Starobeogradska hronika", koja je doživela niz izdanja (nedavno se pojavilo još jedno). Po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio i TV emisije, među kojima se ističu drame posvećene životu Ernesta Hemingveja, Konstantina Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Kao novinar, imao je "petlju" da prvi iz Jugoslavije pod Titom ode u London da bi razgovarao sa Milošem Crnjanskim, a uradio je — baš u tom nevremenu — intervju sa kraljevićem Tomislavom Karađorđevićem. Nosilac je niza nagrada: Za životno delo, Oktobarske nagrade grada Beograda, Narodne biblioteke Srbije, Umetničkog udruženja "Đura Jakšić", "Zlatnog beočuga" za "trajni doprinos kulturi Beograda", kao i nagrade za životno delo Akademije "Ivo Andrić". Udruženje književnika Srbije ga je četiri puta do sada predložilo za nacionalnu penziju, ali, naravno, nije je dobio. Dobili su je, opet naravno, lovci magle, ali ne i čovek koji je dao trajan doprinos našoj kulturi. Na njemu su se bukvalno ispunile reči nedavno umrlog našeg psihijatra, Petra Bokuna, koji je tvrdio da te, privilegovane penzije (od novca poreskih obveznika, zar ne?) "dodeljuje neko ministarstvo", pri čemu "reproduktivci" daju povlašćeni položaj "reproduktivcima", dok su originalni stvaraoci potpuno zapostavljeni:

"Tu se našlo tušta i tma glumaca, pevaljki, prevodilaca, balerina, a književnika, pesnika, kompozitora — za prste jedne ruke /…/ Države su se menjale, ali su odreda negovale na svojim jaslama razne komitetlije, vladare iz senke, koji anonimno procenjuju nečije vrednosti" ("Politika", 5. avgust 2008. godine)


SLUČAJ DRUGI
 
Borisav Čeliković, istoričar iz Gornjeg Milanovca, je čovek čiju vrednoću ne poznaje samo rodni kraj. Prvo je bio ugledan profesor istorije u lokalnoj gimnaziji, da bi, od 2000. do 2004, radio kao direktor Biblioteke "Braća Nastasijević", koja je, za njegovog direktorovanja, pored biblioteke u Mariboru, jedina u jugoistočnoj Evropi bila uvela standard ISO 2001, i pokrenula obimnu izdavačku delatnost značajnih zavičajnih pisaca (braće Nastasijević, episkopa Irineja Đorđevića, Dragiše Vasića, Tadije P. Kostić). Od 2004. do 2005. bio je na čelu Muzeja rudničko-takovskog kraja, da bi, posle prelaska u opštinsku upravu, na poslove vezane za kulturu, opet bio direktor muzeja (od 2008. do maja 2011, kada je smenjen). Za rad i stvaralački doprinos kulturi Srbije nagrađen je zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Poveljom Društva za negovanje tradicija Oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine i Zlatnom plaketom Rudnika. Kao autor i priređivač potpisao je preko trideset knjiga i objavio preko 300 članaka u listovima i časopisima. Naročito se ističu njegova "Svetilišta rudničkog kraja" i "Pedeset kazivanja o Svetoj Gori i Hilandaru", kao i zbornici sa naučnih skupova koje je organizovao, posvećenih životu i delu Tadije P. Kostića i Dragiše Vasića. Saradnik je Miloša Jevtića, za čiju je ediciju "Odgovori" uredio nekoliko knjiga intervjua sa našim značajnim stvaraocima. U Javnom preduzeću "Službeni glasnik" poduhvatio se uređivanja biblioteke "Srpske zemlje: naselja, poreklo stanovništva, običaji", u kojoj je dosad izašlo preko deset naslova. Kao direktor Zavičajnog muzeja, ostvario je mnoge značajne izložbe, počev od "Ostava rudničko-takovskog kraja" do one o stanovnicima Opštine Gornji Milanovac koji su od 1941. do 1944. bili zatočeni u banjičkom logoru. Uspeo je da 2009. i 2010. organizuje arheološka iskopavanja na Rudniku, gde su otkriveni ostaci tvrđave i dva pravoslavna hrama iz srednjeg veka. Godine 2009, sa bibliotekom, osnovao je manifestaciju "Dani Nastasijevića", s ciljem da ukaže na značaj jedne od najtalentovanijih naših porodica 20. veka (Momčilo-pesnik, Živorad-slikar, Svetomir-kompozitor, Slavomir-pisac istorijskih romana). Godine 2011, Ministarstvo kulture je odobrilo Muzeju na čijem čelu je bio 1.800.000 dinara za sufinasiranje šest projekata od značaja za kulturu rudničko-takovskog kraja (dvostruko više no što izdvaja opština). I? Posle svega, Čeliković je smenjen.

Razlozi? Između ostalog, kažu: nije sarađivao sa organima opštine (kojom, inače, vlada DS-SPS družina), pa se mnogo bavio izdavaštvom (a time treba da se bavi biblioteka ), pa nije dovoljno brinuo o Spomen-kompleksu Drugog srpskog ustanka u Takovu, čime je "dovedeno u pitanje održavanje ceremonije polaganja venaca od strane predstavnika Vlade Srbije, Ministarstva odbrane i predstavnika inostranih delegacija na spomenik Takovskim junacima", pa je omalovažavao druge kulturne ustanove i opštinske organe, i čak (što, naravno, nije istina) zbog planinarenja "neopravdano odsustvovao s posla". I izbaciše ga s posla. Njegov pokušaj demetropolizacije srbijanskog kulturnog života naišao je među lokalnim moćnicima na oštru kritiku. Takozvanu KRITIKU BUDAKOM.


ZA KRAJ
 
Demokratija u politici ne poriče aristokratičnost kulture — naprotiv! Oni koji se kulturom bave treba da budu ljudi ugledni zbog svojih zasluga, jer su oni čuvari narodnog pamćenja (kultura je, pre svega, saborno pamćenje naroda i čovečanstva). Ali, pošto je u Srbiji demokratija samo farsa, to je i odnos prema istinskim kulturnim pregaocima više nego farsičan. Kosta Dimitrijević i Borisav Čeliković nisu jedini; njihovi slučajevi su tu samo kao paradigmatični primeri orijentalnog murdarluka i zapuštenosti maskiranih EU pričica za lakoverne. Zato borba za preobražaj Srbije neće moći da zaobiđe kako borbu za istinsku demokratiju u političkom životu, tako i borbu za aristokratičnost (uticaj najvrednijih i najdelatnijih) u našoj kulturi.


Piše Vladimir Dimitrijević | 22.09.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 27, 2013, 02:39:33 am »

*
INTERVJU: KOSTA DIMITRIJEVIĆ


NA POZIV ANDRIĆA PISAO SAM NJEGOVU ŽIVOTNU ISPOVEST

Književnik i novinar priča o porukama srpskih velikana u kojima citira Karađorđa, Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, vladiku Nikolaja, Branka Miljkovića, Isidoru Sekulić...
 
Kosta Dimitrijević, književnik i nekadašnji novinar "Politike", napisao je novi roman o ratu i ljubavi, mladalačkim sumnjama i razočarenjima — "Beograđanka". Ovo delo obuhvata raspon od pola veka uzbudljivog života ljudi u našem glavnom gradu. Taj život je bio razapet između boga i đavola, a vođen je idejom da se pronađe pravi put iz mraka ka svetlosti i čestitosti.

Rođen je 17. jula 1933. u Beogradu. Diplomirao je 1958. na Filozofskom fakultetu, a 1962. je primljen u članstvo Udruženja književnika. Objavio je više od 2.000 priloga u časopisima i 35 knjiga od kojih četiri i u inostranstvu. Pored Oktobarske, dobitnik jei pet nagrada za životno delo. Autor je knjige "Neobične sudbine" — zapisa o srpskim velikanima i njihovim porukama. Živi u Beogradu u braku s Oliverom, prevodiocem. Ima sina Aleksandra (45), inženjera.

Ko vam je prvi velikan u "Neobičnim sudbinama"?

Pre svih Sveti Sava koji je 1221. godine napisao poruku: "Mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga. Jer — ili ćemo biti svoji ili nas neće biti"! Evo još jedne poruke Svetog Save: "Ako čovek i ceo svet dobije, a dušu svoju izgubi, koja je korist"? A Karađorđe je osnovnu vodilju za Prvi srpski ustanak imao uz želju "da skinemo, u ime Boga, jaram koji Srbin vuče od Kosova do danas".

Kako je govorio Vuk Karadžić...

Pričajući o zanatima, kazao je: "Najmučniji zanat na svetu je biti pošten čovek, ali i dobar književnik"! A o radu, zabavi i lošim ljudima je rekao: "Radite i pevajte jednako. To je jedini način da se — blagodarno osvetite neprijatelju." A na pitanje: Ko su nesrećni ljudi, uvek je govorio: "Oni koji su svoj um dali pod arendu, pa sad moraju da misle kako drugi hoće"...

...a kako Dositej Obradović?

Ostavio je značajnu poruku: "Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci. Knjige, taj predragi i neprocenjeni nebeski dar prosvećenih umova. One sad na zemlji i na miru caruju i premudre zakone daju, one slavu srećnih narada do samih zvezda podižu!"

Kako nas opominje sveti vladika Nikolaj?

"Pogazili smo sve što je precima bilo sveto. Imali smo školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja, državu bez božijeg blagoslova. Zato su nas tuđinci, neprestano, poklopili svojim mrakom."

Koga od savremenika posebno poštujete?

Narodnog umetnika Janka Brašića koji je na spomeniku ratnicima uklesao slobodarsku poruku: "Čoveče, živi slobodno, budi putokaz, gordo stremi, nikad ne robuj i ne pretvaraj se u — spomenik!" Družio sam se sa Oljom Ivanjicki, koja je bila veliki slikar, ali i najlepša devojka moje generacije. Tu je bio i slikar Momo Kapor koji se proslavio kao najbolji pisac o Beogradu. Drugovali smo i sa "princem" beogradskih pesnika Brankom Miljkovićem i piscem Živoradom Žikom Lazićem, novinarom "Politike". Miljkovića posebno pamtim po rečenici: "Poezija se piše — vlastitom krvlju"! A i po pitanju: "Hoće li sloboda umeti da peva kao što su — sužnji pevali o njoj"?

Koje susrete ste imali sa književnicima...

Vodio sam razgovore sa Isidorom Sekulić. Pamtim i danas njenu znamenitu rečenicu: "Dokle god nema slobode, nema slobodne literature". Najveće neprilike sam doživeo 1962. posle razgovora sa, nažalost, obolelim, a bogomdanim piscem Milošem Crnjanskim. Zbog niza nesporazuma sa njim i emigrantima otpušten sam sa posla. Ipak, na poziv Ive Andrića pisao sam njegovu životnu ispovest: "Razgovori i ćutanja Ive Andrića", a sa arhitektom Aleksandrom Derokom, projektantom hrama "Svetog Save", vodio sam razgovor o starom Beogradu i izlazu grada na reke.

...a koje sa slikarima?

Beta Vukanović pričala mi je o radu na portretima poslednjih Obrenovića, kralja Aleksandar i kraljice Drage. Kritikovala je njihovu neljubaznost za razliku od gostoljubivog Aleksandrovog oca, kralja Milana, poznatog trošadžije, bonvivana i ljubitelja žena. Drugovao sam i sa slikarom Stojanom Aralicom koji je u Švajcarskoj primio injekcije sa živim ćelijama, istovremeno kad je to učinio i Čarli Čaplin, pa je tako produžio sebi život do 98. godine. I u dubokoj starosti je odlično slikao.

Koje životnu prekretnice pamtite?

Imao sam velike teškoće kao moralnopolitički nepodoban u ranijem režimu. Nije mi omogućeno da radim u prosveti. A tokom svog istraživačkog novinarstva, radeći u "Politici", pored niza prijatnih događanja doživeo sam, od nekolicine kolega, nečuvena progonstva. Tako sam, povodom 30 godina rada, jedini odbio da primim ručni sat sa posvetom. Jer mi je, i posle dobijenog spora, bilo onemogućeno da rešim stambeni problem. Ipak, srećan sam. Opstao sam u novinarstvu. Radeći kao novinar bolje sam upoznao ljude i život.

Čemu vas je naučio život?

Trpljenju i neprestanoj borbi za istinu i pravdu. "Stradanje mi diktira", kazao je rimski pesnik Propercije, a to se odnosi i na moju malenkost. Svoje neprijatelje i bolesti (pet operacija) pobeđivao sam s verom u Boga i neprestanim stvaralačkim radom.

Da li ste vernik?

Jesam i poštujem pravoslavnu misao: "Bog je ljubav". Vera me je spasla od mnogih iskušenja i nevolja, a prvi veroučitelj bio mi je vladika Simeon Zloković, episkop gornjokarlovački. Veoma sam poštovao patrijarha Germana, sa kojim sam se dopisivao, kao i Njegovu svetost patrijarha Pavla.

Koliko vaše telo može da prati vaš duh?

Trudim se da i u poznom životnom dobu ostanem mlad duhom. Redovno pratim našu štampu i izdavačku delatnost radujući se uspehu svakog mladog pisca. Mnogo sam pisao o drugima, a ovih dana dao sam sebi reč da ću pisati o sebi. Radni naslov te knjige je jednostavan: "Moj život".


Slavko Trošelj | 13.10.2013 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: