Stevan Jakovljević (1890—1962)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Stevan Jakovljević (1890—1962)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan Jakovljević (1890—1962)  (Pročitano 22458 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 07:50:07 pm »

**



STEVAN  J.  JAKOVLJEVIĆ
(Knjaževac, 24.11/7.12.1890 — Beograd, 02.11.1962)


Stevan J. Jakovljević, srpski pisac i botaničar po struci, profesor Univerziteta u Beogradu i rektor od 1945. do 1950. godine. Kao oficir srpske vojske, borio se u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu bio je u italijanskim i nemačkim logorima.

Književno ime i popularnost stekao je romanom "Srpska trilogija" koji čine: "Devetsto četrnaesta", "Pod Krstom" i "Kapija slobode".

Njegova književna sudbina nije nimalo jednostavna. Značajna svedočanstva pruža nam u svojoj autobigrafiji, pisanoj uoči smrti i u razgovorima koje je sa njim vodio novinar i književnik Siniša Paunović. Razgovori su objavljeni u knjizi Pisci izbliza, 1958. godine. Jakovljević priča o detinjstvu, školovanju, ratovima, Srpskoj trilogiji, i redom objašnjava jednu po jednu svoju knjigu. Tekst je u celini pouzdan izvor informacija kako bismo bolje upoznali Jakovljevića kao ličnost a i njegovo književno delovanje. Kažu da je "iste stvari uvek govorio i pisao na isti način."

"Drukčijoj tradiciji srpske proze pripada Stevan Jakovljević... Njegovo glavno delo 'Srpska trilogija' (1937), u stvari romansirana istorija Srbije u prvom svetskom ratu, data iz perspektive malog čoveka, učesnika u ratu, doživela je neobičnu popularnost kod čitalaca i sve do danas nije se prestala preštampavati. Toj popularnosti nisu smetale ni sve one slabosti na koje je kritika od početka ukazivala: diletantizam, reporterska površnost, rasplinutost, faktografizam, suvoparnost, slabosti koje su još naglašenije u drugim njegovim romanima."

Dela Stevana Jakovljevića iz botanike: Studije o biljnom svetu Prespanskog jezera, Makrofitska vegetacija Ohridskog jezera, Sistematika lekovitog bilja.


Angelina, 05.04.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 07:51:10 pm »

**

KNJIŽEVNI OPUS STEVANA JAKOVLJEVIĆA


Književni opus Stevana Jakovljevića je veoma impresivan. Za manje od tri decenije nastalo je oko 300 autorskih tabaka proze — koja se sada jedva smestila u deset debelih tomova ovog, prvog izdanja sabranih dela. Ono obuhvata uglavnom hronike i romane:

Srpska trilogija, I—III,
I izdanje 1934—1936 (sve tri knjige zajedno prvi put 1937);
Smena generacija, 1939;
Velika zabuna, 1954;
Likovi u senci, 1956;
Zemlja u plamenu, 1961;
zatim knjigu pripovedaka Suze i osmesi, 1959,
i veću novelu Krvava avlija, 1958.

Najpoznatije i najpopularnije delo Stevana Jakovljevica, Srpska trilogija je doživela do II svetskog rata 6 izdanja, a posle rata još 10; prevedena je na nekoliko jezika (slovenački, česki, slovački); za života piščevog (novijih podataka nema) objavljeno je ukupno oko 150 prikaza na srpskohrvatskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i francuskom jeziku. Smena generacija je takođe imala znatan odjek, naročito uoči II svetskog rata. Novija dela su mu nekako ostala u senci prvih dveju knjiga, uopšte na periferiji posleratnih književnih zbivanja.—

U Srpskoj trilogiji je Stevan Jakovljević trijumfovao ipak zbog bezumne hrabrosti da se uhvati u koštac sa najosetljivijom tematikom toga doba — sa tek minulim ratnim krvoprolićem, koje je još natkrivljivalo posleratnu stvarnost. I to konkretno: dao je hroniku istinitih događaja, stvarne ljude pod njihovim imenima i prezimenima. Angažovana na strani pravde, čovekoljublja i mira, Jakovljevićeva rekonstrukcija je naučno detaljna, iscrpna, proverena. Apsolutna autentičnost, kao rezultat ukrštanja izvora pisanih i usmenih o bitkama i drugim ratnim operacijama, o pokretima trupa, o svim događajima, a iznad svega o ljudima — to odlikuje Srpsku trilogiju. I tako joj je pribavljen imunitet kojim se odbranila. U razgovorima Siniše Paunovića sa autorom, na jednom mestu se za nju tačno kaže: "Iako je pisana neposredno, niko dosad nije demantovao nijedan stav, što samo potvrđuje njenu verodostojnost."

Slične istraživačke poslove danas obavljaju timovi naučnika u institutima. Potrebna je bila zaista velika akribija, disciplina i samoorganizacija da jedan inokosni poslenik privede kraju i samo sređivanje materijala. Stevanu Jakovljeviću je to išlo od ruke, a materijal nije uz put izgubio dušu. Pogrešno je uverenje da se Stevan Jakovljević zadovoljavao svedočenjem o vremenu, ljudima i događajima. Njegove proze, a Srpska trilogija na prvom mestu, ne mogu se svrstati u siva svedočanstva ili suve hronike. Kao čovek koji zna šta radi, ovaj autor je nedvosmisleno, jasno i adekvatno izneo i svoju poetiku. Najkraće rečeno, on se u književnosti zalaže za lepotu istine tačno uočene i dokazane. Umesto neke varijante shvatanja umetnosti kao saznanja, uočava se isticanje lepote u preobraženom saznanju, koje odgovara viziji, viđenju celine i, još šire, odgovara isticanju stvaralačke crte u čoveku. Stevan Jakovljević je verovao da je tzv. stvaralačko mišljenje, kojim se dosta bavi moderna psihologija, isto ili bar ekvivalentno kod naučnika i umetnika. Razlike su veće tek u krajnjem rezultatu, tj. u različitim jezicima kojima se jedni i drugi izražavaju.

U poetaci Stevana Jakovljevića, koja se — kako je jednom postavljena u Srpskoj trilogiji — nije bitno menjala do Zemlje u plamanu, polazi se od života, odnosno od životnog materijala. Posao autora, u početnoj fazi, jeste da materijal prikupi, što više na izvoru, u kantaktu s ljudima i u literaturi. Sledi provera i selekcija, raspoređivanje i književno uobličavanje. Kad događaji i ličnosti postanu autoru zreli i jasni, onda seda da piše. Za pisce kao što je Jakovljević, to je fizičko-tehnički posao, koji se izvodi konačno, bez znatnijih prepravki. "I — tada je rukopis spreman za štampu."

Tim rečima se i simbolično završavaju piščevi razgovori sa Sinišom Paunovićem.

* * *

Književna sudbina Stevana Jakovljevića bila je odlučena Srpskom trilogajom. Kad se slegla prašina oko prepoznavanja pojedinih ličnosti i utihle ostale čaršijske priče, ispostavilo se — u smeši literarnih i vanliterarnih (na prvom mestu nacionalnih) razloga — da je Jakovljevićeva knjiga neosporiva. Primedbe su bile potisnute na periferiju. Ili samo zataškane — do prve sledeće prilike?

U stvari je Srpska trilogija još tada izuzeta. Zbog tematike i, dopustimo, neodoljivog "tajnog plamena", priznavana joj je vrednost, ali bez konkretnih poređenja sa drugim književnim delima u tradiciji ili sadašnjici, domaćoj i stranoj, u žanru romana ili nekom drugom. Delo je isticano i tumačeno kao "naše", u smislu "naško", jedinstveno i u srpskoj i u ostalim jugoslovenskim književnostima; ali ta jedinstvenost visila je u vazduhu.

Kad se, ubrzo zatim, Stevan Jakovljević u svom sledećem delu Smena generacija približio savremenosti kao temi i romanu kao žanru, popustile su brane — i bujica se sručila na novu knjigu. Iako je Srpska trilogija bila uglavnom pošteđena, oštrina tona kao da se inspirisala svime što je u vezi sa Jakovljevićevim prvencem ostalo nerečeno. Zar naučniku nije dosta jedna knjiga? Ispričao je ratnička sećanja, ispričao! Sad bi hteo da deli lekcije i iz savremenosti — kao da je pravi romanopisac?!?

Negacije su bile dvojake, i odmah posle objavljivanja Smene generacija su se uobličile u trajne dileme o Stevanu Jakovljeviću kao književnom stvaraocu, koje su ga pratile do smrti. Prva je poricala, ili se pitala za književnu stranu Jakovljevićeve proze, nalazeći joj mane u rasplinutosti, golom hroničarskom ređanju fakata, u zbiru fragmenata datom umesto organske, žive celine, i sl. U ovom delu ocene slagali su se kritičari različitih orijentacija, zaključno sa bivšim nadrealistom, potonjim levičarom Đorđem Jovanovićem, koji je verovatno bio i najstroži od svih.

Druga negacija ili dilema ticala se ideološko-političke strane. Masoni i građanski krugovi su napadali kritičku sliku svog sveta, koju su našli u Smeni generacija. Pristalicama, pak, socijalne literature, kao Đorđu Jovanoviću, ta je slika delovala mlako i razvodnjeno.

Posle drugog svetskog rata, kažemo, situacija se nije bitno promenila. Prva primedba se gotovo automatski ponavljala pri pojavi svakog novog dela, a i pri preštampavanju Smene generacija. Na drugoj primedbi se nije insistiralo, ali nije ni oborena. Sudeći po autobiografiji, to je pogađalo Jakovljevića, koji se po povratku iz zarobljeništva živo angažovao u novom jugoslovenskom društvu — kao poslanik, rektor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Jedino je Srpska trilogija imala svoj život, preštampavana je neprekidno, bez reklame i tako reći bez kritike, ali sa svojom mnogobrojnom publikom, i starom i još više novom, i koja se i dalje obnavlja. Najadekvatnije su u ovom razdoblju o prozi Stevana Jakovljevića pisali: Milan Boković u predgovoru Srpske trilogije u školskoj biblioteci "Prosveta", 1968, i Predrag Palavestra u svojoj studiji Posleratna srpska književnost, 7972. godine. No, izdvajajući preterano Srpsku trilogiju među njegovim delima, oni i nju mere aršinom kome odgovara, u punom smislu reči, jedino klasičan roman, još striktnije, roman iz sfere tzv. kritičkog realizma.

Nesporazum, koji u publici ne postoji, evo gde se produžava u kritičkim interpretacijama, čak i najdobronamernijim. Prvo izdanje sabranih dela Stevana Jakovljevića prava je prilika za ponovno čitanje i reviziju sudova. Knjige su sada prvi put sve zajedno, a mnogo je voda proteklo, stečena su i nova iskustva, koja upućuju na nužnost promene, pre svega, načelnih gledišta u kritici. Sam Jakovljević bio je svestan, još pre više od dve decenije, da počinju da se događaju u književnosti i oko nje neke drukčije stvari. U razgovoru sa Sinišom Paunovićem, on vidovito kaže o svojim posleratnim kritičarima i povodom njihovih interpretacija sledeće:

"Kad je izašla Srpska trilogija, a i Velika zabuna, kritika je naravno na razne načine ocenjivala moja dela: roman, reportaža, hronika, faktografija, romansirana hronika, mozaik-roman i tako dalje. Bilo je i takvih koji su mojim delima osporavali svaku književnu vrednost. Jer, moje knjige, vele, nisu pisane u klasičnoj formi realističkog romana. Kažu to, a zaboravljaju da u poslednje vreme dolazi u pitanje čak i ta oprobana forma (podvukao S. L.), jer se roman, bar po mom mišljenju, ne piše romana radi, već da se što verodostojnije izlože životne radnje ljudi i događaji u društvu."

Na ovom mestu Stevan Jakovljević iznosi najeksplicitnije, kao svoj književni kredo, stavove koji odgovaraju principima dokumentarne proze, jedne struje koja se na naše oči razvila u celom svetu tokom poslednje, osme decenije ovog veka i koja je u sadašnjem trenutku možda i dominantna u svetskoj prozi. Stevan Jakovljević je — bez obzira na deklaracije, dakle karakterom svog književnog stvaralaštva — u časnoj prethodnici te moderne struje. On je, štaviše, otac srpske dokumentarne proze.

Čak i ne moramo da u raspravu uvodimo kategorije koje se u Jakovljevićevo vreme nisu upotrebljavale. Ako njegovu prozu čitamo nedogmatski i nedoktrinarno, jasno je da on veoma moderan pisac već u ranoj i davnašnjoj Srpskoj trilogiji. U prožimanju fakata i vizije, ona je hibridno delo, i svejedno je kako će biti krštena: kao roman-hronika ili kao romansirana hronika. U svakom slučaju, ona je jedna od najboljih proza srpske književnosti između dva rata i uopšte, uz bok Seobama Crnjanskog, Danu šestom Rastka Petrovića, Pokošenom polju Branimira Ćosića, kao i nešto kasnijim Andrićevim dvema hronikama. Ne ustupa ni novijim ostvarenjima; interesantno bi bilo napraviti detaljno poređenje sa Vremenom smrti Dobrice Bosića.

Na širem planu jugoslovenskom i međunarodnom, Srpska trilogija se približava Krležinim antiratnim prozama, zatim romanima Remarka, Barbisa i Rena. Gorčina ratnika-učesnika i svedoka je zajednička poenta većine tih dela. Kod Jakovljevića se rano glasi njen signal i javljaće se sve do završetka, tj. do epiloga treće knjige. Ali naš pisac ne odlazi u krajnost desperacije; drži ga njegov kolektivni junak, obični ljudi iz naroda koji čine jezgro Srpske trilogije, slično Goloj godini Borisa Piljnjaka, Tihom Donu Mihaila Šolohova i još nekim knjigama ruske proze o oktobarskoj revoluciji i građanskom ratu.

Kolektivni junak prepliće se sa piscem-pripovedačem, koji i sam ravnopravno učestvuje u događajima. Tako knjiga ima modernu punoću koja na kraju prerasta u monumentalnu, a živu, stalno konkretnu, životnu, drhtavu viziju celog naroda i epohe.

Druge stvari Jakovljevićeve ne dosežu uvek dotle, i ne izdržavaju u svemu poređenje, pre svega sa samom Srpskom trilogijom. Ali takođe ni sa njima ne treba biti krut. Nepravda suviše pogađa Smenu generacija, roman iz života u gradu koji ni dandanas nema svoj pravi roman, jer je kao grad još nekonstituisan, sav rovit (od mentaliteta do jezika), pa ni Andrić (recimo u povesti Zeko) nije tu postigao izuzetnije domete. Istini za volju, možda je u Smeni generacija pisac ipak previše odstupio sa svog terena i od svog stvaralačkog postupka, upravo pod pritiskom kritike, da bi napisao pravi realistički roman, u žanru koji mu nije "po meri".

U duhu poetike Srpske trilogije, Velika zabuna predstavlja prvo posleratno svedočanstvo o slomu stare Jugoslavije u aprilu 1941. godine, kao što su i Likovi u senci prva — i dosad jedina — detaljnija hronika robovanja u Nemačkoj 1941—1944. Materijal je na mahove savladavao koncentraciju pisca — i to su razlozi skromnijeg domašaja ovih dveju hronika, a, naročito Zemlje u plamenu, koju je Jakovljević radio već ozbiljno bolestan i u preteranoj trci sa vremenom, ne bi li je završio za dvadesetogodišnjicu kragujevačkog pokolja.

Čitalac će svakako imati izuzetnu mogućnost da blagodareći Jakovljevićevoj prozi, vidi i doživi uzbudljivo platno prevratne epohe od četiri rata: dva balkanska i dva svetska, sa vremenom i između ta dva svetska rata. Pisac ovih redova je isto tako uveren da će sada i kritičari dati književnom stvaralaštvu Stevana Jakovljevića, za četiri decenije predanosti i doslednosti, punu satisfakciju postavljajući ga na časno mesto koje mu u istoriji srpske književnosti i pripada.


Sveta Lukić
31. mart 1981.


Stevan Jakovljević
Srpska trilogija
"Sloboda"
Beograd, 1982.


[postavljeno 09.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 07:52:47 pm »

*

STEVAN  JAKOVLJEVIĆ


1890. Ro­đen je 7. de­cem­bra u Knja­žev­cu. Osnov­nu ško­lu po­ha­đa u rod­nom me­stu, a gimnaziju u Kra­gu­jev­cu.

1913. Di­plo­mi­rao na bi­o­lo­škoj gru­pi Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du.

1914. Od­la­zi u rat kao re­zer­vni ofi­cir.

1919. Po­sle če­tvo­ro­go­di­šnjeg ra­to­va­nja, de­mo­bi­li­še se i do­bi­ja pr­vo za­po­sle­nje — ra­di naj­pre kao su­plent, a za­tim kao pro­fe­sor u kra­gu­je­vač­koj gim­na­zi­ji.

1922. Pre­me­šten je u Be­o­grad, gde ra­di kao pro­fe­sor u IV mu­škoj gim­na­zi­ji. Iste go­di­ne po­či­nje ob­ja­vlji­va­ti svo­je pr­ve na­uč­ne ra­do­ve iz obla­sti eks­pe­ri­men­tal­ne bilj­ne mor­fo­lo­gi­je. Na kra­ju go­di­ne bi­va iza­bran za asi­sten­ta Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta na ka­te­dri bo­ta­ni­ke.

1925. Po­la­že dok­to­rat na­u­ka.

1929. Po­sta­je do­cent na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu.

1934. Iz­da­je pr­vu knji­gu svo­je rat­ne hro­ni­ke, De­vet­sto-če­tr­na­e­sta. Iste go­di­ne po­sta­je van­red­ni pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta.

1935. Iz­la­zi dru­ga knji­ga nje­go­ve rat­ne hro­ni­ke, Pod kr­stom.

1936. Štam­pa tre­ći deo, Ka­pi­ja Slo­bo­de.

1937. Ob­ja­vlju­je sva tri de­la za­jed­no pod na­slo­vom Srp­ska tri­lo­gi­ja.

1938. Po­sta­je re­dov­ni pro­fe­sor Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta.

1939. Ob­ja­vlju­je sa­vre­me­ni ro­man iz be­o­grad­skog ži­vo­ta Sme­na ge­ne­ra­ci­ja.

1941. U krat­ko­traj­nom april­skom ra­tu bi­va za­ro­bljen od Ne­ma­ca i od­ve­den u za­ro­blje­ni­štvo gde pro­vo­di če­ti­ri go­di­ne.

1946. Po­sta­je rek­tor Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta.

1952. Štam­pa rat­nu hro­ni­ku iz Dru­gog svet­skog ra­ta, Ve­li­ka za­bu­na.

1956. Ob­ja­vlju­je ro­man iz za­ro­blje­nič­kog ži­vo­ta, Li­ko­vi u sen­ci.

1962. Umro u Be­o­gra­du.

Iz: Ste­van Ja­ko­vlje­vić, Srp­ska tri­lo­gi­ja, Pro­sve­ta / Obod, 1976.
Objavljeno na sajtu Narodno pozorište
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 07:53:31 pm »

**

STEVAN  JAKOVLJEVIĆ  —  IZBLIZA
|RAZGOVOR SA SINIŠOM PAUNOVIĆEM|


Za ime Stevana Jakovljevića — pisca jedne od najčitanijih knjiga izmedju dva rata — Srpska trilogija — šira čitalacka publika čula je otprilike kad i širi krugovi ljudi od pera. Negde oko hiljadu devet stotina trideset četvrte-šeste. O tom imenu i novom književnom delu najčeđće se govorilo među čitaocima i piscima okupljenim oko "Politikine" originalne priče, oko redakcije "Misli" — jednog od dva najveća časopisa između dva rata — i nove edicije "Naša knjiga", na čijem čelu je stajao književnik i novinar Žarko Milićević.

Iako je u početku uspeo da objavi nekolike kratke priče, doduše pod pseudonimom, nije zadugo mislio na veće stvari. Jednoga dana ipak sedne i, kako danas kaže, "sam sebi izdiktirao u pero" sve što je mislio da je najzanimljivije u njegovom životu, naročito u vreme između 1914. i 1918. godine. Bilo je to više živo sećanje bivšeg ratnika, koji rat nije gledao iz štabova, više to nego kakav dnevnik ili ratni roman. Ali, i takav kakav je bio, taj prvi rukopis je po mišljenju ovoga pisca zasluživao da bude prekucan i u dva primerka ukoričen, kao knjiga, a posle nekog vremena pušten i u promet među najbliže prijatelje. Nekima se više sviđalo njegovo usmeno pričanje, nekima su pojedina mesta, koja su znali iz usmenog kazivanja, izgledala zanimljivije napisana, tako da on zadugo nije imao jednog određenog suda ni od te svoje najskromnije čitalacke publike. Nekom prilikom pokaže svoj rukopis i vlasnici "Misli" Smilji Đaković, koja se i sama "krišom" bavila pisanjem. Njoj se dopadnu neka mesta i posavetuje mu da izvadi odlomak-dva za njen časopis. Naravno, s napomenom da krajnju reč treba da kaže urednik — Živko Milićević, koji mu je pre toga već bio objavio neke manje prvence. On tada donese jedan veći odlomak, koji bude objavljen, i na tome bi se možda sve i svršilo da u međuvremenu nije već bila pokrenuta "Naša knjiga". Smilja Đaković, koja je volela da pronalazi nove pisce za svoj časopis, i da ih hrabri za dalji rad, predloži mu uskoro da pokaže ceo rukopis Milićeviću. On to odbije prosto iz straha.

— Napisao sam ja to, brate, više za sebe! — rekao je. — Ako se ipak rešim da jednom ponudim čitav rukopis i kao knjigu, moraću ga preraditi. Ali moram priznati da bih voleo da čujem neko kompetentnije književno mišljenje.

Međutim, ona mu je savetovala da ipak pokaže svoj rukopis i takav kakav je... Kad je ponovo odbio, ona pomene tu svoju želju Milićeviću.

— Dobro, neka donese... pa ćemo videti! — rekao je, po običaju, kratko i suvo Milićević.

I on donese. Predao je Milićeviću lično, ne pominjući ni jednom rečju koliko je pragova pre toga obio pokušavajuci da objavi odlomke iz tog istog rukopisa i u drugim časopisima, sem "Misli". Još manje je rekao da je svoj rukopis pominjao i nekim "profesionalcima", priznatim i poznatim pripovedačima i romansijerima, ali da ga oni nisu nikada ni čestito saslušali. A ukoliko su i uzimali na čitanje, nikada nisu našli vremena i da ga pročitaju...

Milićević pročita rukopis brzo i jednoga dana osvanuli su najveći prestonički listovi sa ogromnim oglasima preko čitave strane i slikom Stevana Jakovljevića, pisca Devesto četrnaeste, a iste nedelje, ili nešto kasnije, pojavi se i sama knjiga koja kod čitalaca dožive, od prvih dana, redak uspeh...

Godinu dana kasnije pojavila se i druga knjiga — Pod krstom, koju su čitaoci dočekali sa još većom simpatijom. I prosto je nametali ne samo sve široj publici nego i jednom velikom delu kritike. Pa ipak, ona "najpozvanija" kritika, i veći deo profesionalnih književnika, držali su se i dalje rezervisano. Naročito je to bio slučaj sa piscima koji su obrađivali ili mislili da obrađuju tu istu temu — poslednji rat. Prosto su se podsmevali i svom novom kolegi i izdavaču i "naivnoj publici", a malo je ko od njih pogledao i jednu i drugu knjigu, akamoli da je čitao. No, i pored toga, baš sa svih strana padala su najraznovrsnija usmena "mišljenja":

— Obično ređanje događaja iz rata, koji su sami po sebi zanimljivi.

— Razliveno novinarsko pričanje!

— Prepričavanje istorije!

I tako dalje, i tako dalje.

Usto, govorilo se u isto vreme da je i ovo što je dosad objavljeno bilo u takvim "traljama"da je samo jedan "pedant" i "inadžija", kakav je Živko Milićević, mogao nešto od toga da "sklepa".

Ali kako je knjiga za knjigom izlazila, pa se najzad pojavila i treća, u roku od godine dana — Kapija slobode — "priče" o novom piscu i njegovom velikom uspehu menjale su se sve više u njegovu korist.

Stevan Jakovljević smatra se danas za jednog od najpopularnijih i najčitanijih naših pisaca. On piše lako, jednostavno, ali živo. Zameraju mu i sad "razlivenost" i "slabu kompoziciju". No, on se od toga mnogo ne brani:

— Kakav sam takav sam, i takvog me čitajte! — kaže on uvek nasmejan i gotov za šalu. — Da sam drugačiji, ne bih bio ja.

Kao što su jednostavno, lako pisana njegova dela, kao da sedi pred vama on lično i priča vam za stolom, takav je Jakovljević i u privatnom životu. Prijatan, prostosrdačan, neposredan, "sav od jednog komada", kako kažu o njemu baš sami pisci. Čovek koji će vam posle nekoliko susreta reći "ti" i koga vi ne morate oslovljavati sa "vi" ni posle drugog razgovora, naročito ako ste istog "esnafa" i bar približno istih godina. Jakovljević je inače sjajan kozer i danas, mada se on brani da je izgubio dar pričanja otkad je počeo da piše. A kažu i da je čitavu svoju Trilogiju prvo godinama pričao prijateljima i poznanicima za kafanskim stolom, kao ratne "zgode" i "nezgode", i to tako da su ljudi, koji su inače učestvovali u tim istim događajima, slušali njegova kazivanja bez predaha. A u njegovom pričanju bilo je uvek ne samo živosti, duhovitosti, humora i atmosfere, nego i istinskog glumačkog prikazivanja.

Jednom prilikom kad je pričao na nekoj večeri kojoj su prisustvovali između ostalih i Milan Grol, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta i pesnik Milan Rakić, obojica su bili prosto fascinirani njegovom virtuoznošću pričanja.

— Ovo je rođeni glumac! Kao poručen za scenu. Šteta što ga ranije nisam čuo. Pozorište bi moglo imati izvanrednog prvaka, — rekao je Grol, koji je bio i pozorišni kritičar. A sa njim se složio i Rakić.

Slušao sam jednom Jakovljevića kad priča stare i nove svoje "cake", o sebi i drugima. Mnogo što šta sam beležio i to ne jednom istu priču, pa kad sam nedavno pregledao i upoređivao, on se kao i njegov veliki sabrat u književnosti i u pričanju, Veljko Petrović, nije menjao skoro nikad. Uvek se tu osećao onaj tipično njegov humor, uvek lapidartnost konverzacije i slike.

Jakovljević inače i fizički snažno deluje na svoje slušaoce. Visok, oštrih crta lica, prava pogleda — no koji gleda nekud kroz ljude — obično daje utisak kao da će da se rve sa svim onim događajima i ljudima koje vam u svojim pričanjima dočarava. Glas mu je malo rapav, no i pevucav, ali ipak prijatan i mora ga zapamtiti ko ga i jednom čuje.

Kad ide, čini se da je još u ratu, u čizmama i šinjelu, kao da je profesionalni oficir. Kad govori, u njegovom glasu se uvek oseća ona vojnička odsečnost. Kao da komanduje. Iako je njegova visoka figura malo povijena u leđima, i kad hoda i kad je za stolom drži se "po propisu".

Pripovedanje mu je naoko ravno, ali često, kad se najmanje nadate, on ubaci neku uzrečicu, učini neki gest rukom, i "priča" se zašareni, postaje zanimljivija.

Ne jednom u svom pričanju znao je on i da skoči, da razmahne rukama široko i snažno. Nekad se prosto oznoji od pričanja, umori. I što je najlepše, kad o svojim živim i mrtvim junacima priča s najviše humora i satire, vi osećate da ih voli, da ih nosi u srcu.

Stevan Jakovljević potiče iz činovničke porodice koja vodi, s obe strane, poreklo sa sela, iz uže Šumadije. Njegov otac, Jakov Jakovljević, rođen je u selu Živkovci kod Rudnika. Mati, Simka, rođena Pavlović, iz sela je Vlakce, blizu Topole. Sam Stevan rođen je, kao činovnicko dete, slučajno, u Knjaževcu 1890. godine 7. decembra.

Pre njegovog rođenja oca su mu, kao i većinu tadašnjeg činovništva, po istinskoj potrebi ili iz partijskih razloga, premeštali uz mesta u mesto. Tako je porodica Jakovljević prošla Gornji Milanovac, Jagodinu, Vranje. I skoro u svakom mestu se rodilo neko dete. Iz Knjaževca Jakov Jakovljević bude premešten u Kragujevac. Stevanu je bilo jedva dva meseca kad su se odselili iz njegovog rodnog mesta.

Dok je Stevan bio u osnovnoj školi, otac mu je stalno zauzimao činovnicki položaj okružnog načelnika, koji se smatrao za "visok". Pa ipak, ni plata tako "visokog činovnika" malene Srbije nije skoro nikad stizala da podmiri sve potrebe velike porodice. Kad je, međutim, Jakov Jakovljević uskoro penzionisan, penzija je bila još nedovoljnija. Porodica je zato oduvek živela skromno, a često i sasvim osrednje, lišavajuci se mnogih prohteva koje su imali i stariji i mlađi.

— Dok sam bio mali, želeo sam da imam dečji tricikl; kao gimnazista, priželjkivao sam biciklet; kao student žudio sam za motociklom, ali nijedna želja mi se nikad nije ispunila!

Na duhovni razvitak dece mati je imala mnogo veći uticaj od oca. Iako je dolazila pravo iz sela, po prirodi bistra i otresita, brzo se snašla u varoškom šarenilu i uspevala je da podiže svoju decu kao i najškolovanije varoške.

— Naša mati bila je veliki drug. Pametna, zdrava, snažna, imala je i jedan izuzetan dar — lepotu i lakoću pričanja. Do naše sedme godine ona nas je skoro redovno uspavljivala tim svojim neiscrpnim pričama, koje nisu ličile ni na jednu koje smo od drugih slušali ili čitali. Ako bi se desilo da neku priču ponovi, ljutili bi smo se. I ona bi, htela ne htela, smesta morala ponovo da izmišlja nove. A njene priče su bile pune osećajnosti, lepote i neobičnosti, što je sve golicalo našu dečju maštu i još dugo držalo budne u postelji, iako smo se pravili da smo zaspali.

Sve do prvih razreda više gimnazije glavna lektira bili su mi školski udžbenici, knjige koje bi se dobile na kraju godine i poneki senzacionalisticko-kriminalni roman, koji se mogao kupiti kod prodavaca novina po ulicama.

— Tek u petom razredu gimnazije počeli su mi dolaziti do ruku i istinska književna dela: pripovetke Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Sime Matavulja i drugih, a uz njih i dela nezaboravnog Žil Verna. U to vreme postao sam već i član đačke literarne družine "Podmladak", pod čijim uticajem sam se počeo sve više interesovati i za raznovrsniju lektiru prevodne književnosti...

— U osmom razredu počeo sam naveliko čitati rusku literaturu: Arčibaševa, Turgenjeva, Dostojevskog, Gorkog, Čehova, Tolstoja i druge. Preko njihovih dela postepeno sam uobličavao i svoj duhovni lik. Naročito veliki uticaj imalo je na moje formiranje Darvinovo delo Postanak vrsta, koje sam upoznao negde pri kraju osmog razreda. To me je potpuno opredelilo da se odam izučavanju biologije na ondašnjem Filozofskom fakultetu, a i kasnije.

Godine 1912. objavljen je u Turskoj rat. On je bio student četvrte godine. Ali pošto univerzitet nije radio, vratio se u kragujevac. Tu je bio dobrovoljac — bolničar u kasarni 11 puka, koja je bila pretvorena u bolnicu.

Po svršenim balkanskim ratovima, prijavio se za diplomatski ispit i položio ga sa odličnom ocenom.
 
Prvog novembra 1913. stupio je u đačku bateriju u Kragujevcu, na otsluženje vojnog roka od šest meseci. Iz kadra je iziđao prvoga maja 1914. i već posle devet dana postavljen za suplenta gimnazije u Kragujevcu. Pošto je bio kraj godine, nije držao predavanja...

Ali već idućeg meseca izbije prvi svetski rat, koji sve poremeti, pa i njihovu naučnu ekspediciju. Stevan se hitno vraća kući i posle dva dana kreće u Zaječar, na svoje mobilizaciono mesto.

— Zbog ona dva meseca, koliko sam kao novorođenče proveo u Knjaževcu, morao sam tada da napustim svoje drugove, prijatelje i poznanike i idem u diviziju u kojoj nisam nikoga poznavao. Ali sam se ipak nekako snašao; što reče jedan moj podnarednik iz okoline Zaječara, Trajilo: "U vojsci su vam sve stvari iste i svuda se vrši ista služba. Tamo, ovamo, sve je to jedno isto!"

Ali i pored toga, on nije ostao do kraja u toj sredini. Za vreme zatišja 1915, kad su Austrijanci izbačeni iz Srbije, preveden je u Šumadiski artiljeriski puk, u kome je ostao do kraja toga rata. Posle tri godine provedene na Solunskom frontu, godine 1919. vratio se kući.

— Kad sam polazio u rat, izgubio sam oca. Kad sam se vratio iz rata, zatekao sam majku na mrtvačkom odru. Ratne godine zarezale su se duboko u moju psihu. Prvih dana osećao sam se užasno usamljenim. Preokret je bio veliki. Nedostajala mi je ona ratna dinamika, svejedno što sam kao i svi ostali, jedva čekao da se rat završi. Tek kad sam se opet vratio svojoj staroj, ustvari jedva započetoj dužnosti gimnazijskog suplenta, dani su počeli bivati snošljiviji, a život je dobio novi smisao.

Ubrzo je konkurisao za asistenta na katedri botanike na univerzitetu i bio izabran. Ali i posle toga izbora radio je još neko vreme kao suplent u Četvrtoj gimnaziji u Beogradu. A tek iduće godine je preveden na univerzitet. Hiljadu devesto dvadeset pete položio je doktorski ispit iz oblasti perimentalne morfologije. Pet godina kasnije odao se i izučavanju hidrobiologije. Za sve ovo vreme bavio se aktivno politikom, zauzimajući u nekoliko mahova i istaknutije položaje u sindikalnim i partijskom organizacijama radničke kalse. Uporedo sa naukom i politikom, počela ga je sve više zanimati i književnost kao stvaralaštvo.

— Jos 1920. bio sam počeo da pišem jednu veću novelu, koja je malo po malo uzimala razmere romana. Bio je to jedan ljubavni roman, čiji je rukopis propao za vreme bombardovanja 1941. godine.


Iz knjige Siniše Paunovića
Pisci izbliza, "Prosveta", 1958, str. 43—69.

[postavljeno 12.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 07:54:46 pm »

**
nastavak

STEVAN  JAKOVLJEVIĆ  —  IZBLIZA
|RAZGOVOR SA SINIŠOM PAUNOVIĆEM|


Prva ozbiljnija Jakovljevićeva stvar iz rata zvala se "Slutnja". Tu priču napisao je po nagovoru nekih svojih prijatelja kojima je u nekoliko mahova pričao istinit doživljaj iz rata o nekom srpskom vojniku koji se dugo zatezao da pređe Jadransko More, i najzad završio nesrećno.

— Svoju prvu ratnu pripovetku "Slutnja" ponudio sam najpre Svetislavu Petroviću-Žoliki za "Srpski književni glaonik" čnji je on bio urednik u to vreme. Šta je najzad bilo sa tom mojom pričom, to ćete saznati iz jedne druge moje priče koja se zove "Urednik": pošto mi je urednik, bez stvarnog razloga, više puta u toku nekoliko meseci vraćao rukopis na popravku, ja sam ga najzad pocepao pred njim i bacio mu ga na sto. Srećom, sačuvao sam kopiju. I ta se pripovetka pojavila u časopisu "Misao" već idućeg meseca. Samo, pošto se ta moje "piskaranje po književnosti" nije gledalo lepim očima među mojim kolegama u nauci, iduće svoje literarne tvorevine objavljujem pod pseudonimom — Sanio Pavlović (ime jednog prirodnjaka i prezime Jakovljevićeve majke).

Do 1934. Jakovljević je napisao i objavio još nekoliko većih i manjih pripovedaka: "Neznani", "Živa lobanja", "Od Pontija do Pilata", "Osveta", "Petronije Žugiću, ja sam kriv", "Golo zbivanje" i "Priča o malom drugu" (sakupljeno u knjigu i biće objavljeno).*

— Koliko ste godina pisali prvu verziju Trilogije? — u većim vremenskim razmacima nekoliko puta sam pitao Jakovljevića. — Neki kažu da ste vrlo brzo to "sročili"?

— Naprotiv. Iako ja pišem vrlo lako ni tu prvu verziju nisam napisao tako prekonoć kao što zaista poneki pričaju.

Radio sam ja pune tri godine.

— Prvi objavljeni odlomak iz tog prvobitnog rukopisa?

— "Prestava za džabe" u "Misli", koji se posle u knjizi pojavio pod drugim naslovom — "Na uzoranim poljima Mačve".

— Pa kako je onda uistinu nastala današnja vaša Srpska trilogija?

— Nimalo jednostavno, kažem, kao što se priča i danas. Onaj moj prvobitni rukopis, kao što svakako znate, stigao je i do Živka Milićevića, koji je bio urednik "Naše knjige". Dajući mu ovo svoje prvo veće delo, mislio sam da će ga samo pročitati i posle me uputiti šta dalje da radim, kako da mu dam završnu formu. Ali posle desetak dana Milićević me pozove svojoj kući. Sastanak je zakazan za jedanaest časova pre podne. Znao sam Milićevićevu pedantnost, pa sam se trudio da budem tačan u minut. I zaista, zatekao sam ga već za pisaćim stolom. I to s mojim rukopisom pred njim. Malo sam se zbunio. Nešto me je taknulo. Pomislio sam: "Kad me sad ovaj počne kritikovati! ..."Bio sam pripravan da mu odmah kažem istinu: da ja nisam ni spremao rukopis za štampu. Šta je on mislio, ne znam, niti sam ga posle ikad pitao, ali sam video kako je primetio moju zbunjenost i pronicljivo me pogledao, verovatno da vidi kako ću se dalje ponašati. Ja sam pak čekao da on nešto kaže. Ali on ni reči. Nego čim je video da sam se ja spustio na ponuđeno sedište pred njim, izvadio je iz džepa neki dugačak nožić, otvorio ga i zatim na određenoj strani rasklopio rukopis i snažno zarezao sečivom da preseče "knjigu" po dužini. Iznenađen, poumih nešto da kažam, ali se zbunih još više nego kad sam ušao. U međuvremenu nožić učini svoje — moj toliko pažljivo ukoričen i nežno čuvan rukopis raspade se na dva dela. Razrogačenih očiju posmatrao sam, nem i dalje, i jedva nekako uzbuđen upitao:

— Zašto ste to učinili?!

Na "operatorovom" licu nijedan mišić nije zaigrao. Zahvatio je samo više od polovine moga rukopisa i mirno, ali nekako kao da smo o ovoj temi već ranije razgovarali, rekao:

— E, vidite... ovo će biti prva knjiga, koja će moći da se štampa. A od ovoga ovde ostatka napisaćete još dve knjige!

Tek tad sam bio iznenađen i zbunjen.

— Pa zar vi hoćete to da štampate?!

Nije ništa odgovorio na to. Pružio mi je samo onaj ostatak rukopisa i rekao, skoro istim tonom kao i onaj maločas "napisaćgte još dve knjige"! — Ovo možete poneti i razraditi dalje...

— Kako razraditi?! Kako dve knjige?!

—Tako. Ovaj deo rukopisa, koji vam dajem, ne može da ostane ovako. To ne ide zajedno. Zatišje 1915, nemačka i bugarska ofanziva, odstupanje kroz Albaniju, Krf, do dolaska na Solunski front — jedna je stvar, i to zahteva zasebnu kljigu. Solunski front i oslobođenje, drugo je — treća knjiga. A oboje ćete popuniti novim materijalom, obrađujući sve važnije događaje, kao i u ovoj prvoj knjizi, zasebno. Kad bude koja knjiga gotova, donećete mi je, pa ćemo opet porazgovarati.

Prvi deo rukopisa ostao je kod Milićevića. I mada je bio uglavnom pripremljen za štampu, i posle toga je dolazilo do izvesnih novih izmena i skraćenja u njemu. Naročito na početku. Naravno, sporazumno. Pa je rukopis tek onda dat na slaganje.

— No sve je to išlo tako brzo da sam ja dobio korekturu pre nego što sam se ikad mogao tome nadati. Moram reći da sam bio iznenađen čitajući svoj tekst. U prvim trenucima izgledalo mi je kao da je to nečija tuđa knjiga. Čudno je to! ...

I čim je bila gotova prva knjiga, Jakovljević je počeo da radi i na drugoj. Ona je imala, kao što je utovoreno sa urednikom, da obuhiati period od zatišja 1915. do dolaska na Solunski fropt.

— Milićević je čovek koji uvek zna šta hoće. Od mene je želeo da drugu knjigu završim što je mogućno pre, mada mi nije postavljao nikakve određene rokove. Ja sam to shvatio pravilno i uspeo sam da drugu knjigu svršim u roku od sedam meseci. Ona je izišla 1935. u istoj ediciji, pod naslovom Pod krstom. Za vreme rada ja sam se viđao češće sa Milićerićem i skoro uvek razgovarao o onome što radim. I to mi je ne malo koristilo.

Treća knjiga imala je da bude najveća. Pošto je za nju u prvobitnom rukopisu bilo najmanje materijala, trebalo je skoro sve ispočetka raditi. Prikupiti potreban materijal, rasporediti ga i književno uobličiti, kao i prvu i drugu knjigu.

— U trećoj knjizi najviše muke zadao mi je opis Kajmakčalana, odnosno onoga što se na njemu događalo u toku prvog svetskog rata. Iako sam i sam bio ratnik na Solunskom frontu, do vremena kad je trebalo da pišem ovu treću knjigu, verovali ili ne, malo sam znao o važnosti toga bojišta savezničkog, odnosno našeg, jer smo se mi tu najviše krvili. Ta ratna drama odigravala se u ono vreme kad su Bugari svom snagom navalili na našu Šumadijsku diviziju na Požarskoj kosi, koja je bila udaljena od Kajmakčalana. U tim danima, zbog toga ogromnog pritiska, ceo Solunski front visio je takoreći o koncu. Da su Bugari učinili veći napor, ko zna šta bi bilo. Doduše, u to vreme neprijatelji su tavaljivali na sve strane, tako da je svako od nas bio zauzet svojim jadom, pa nismo ni imali vremena da obraćamo pažnju šta se odigrava na drugim sektorima našeg fronta. Naša muka izgledala nam je, kao i obično kod svih ratnika, najveća. Ali, srećom, front se malo-pomalo ustalio. I pošto su zatim nailazile nove borbe, o prošlim se više nije ni govorilo, tako da i ono malo što smo na frontu bili čuli o Kajmakčalanu, do povratka u zemlju skoro smo zaboravili.

— Tek kad je počela ova rasprava oko Kajmakčalana i prolivene krvi na njegovim bojištima, počeo sam ozbiljno da se raspitujem koji su ljudi učestvovali u tim bitkama. Ali na koga sam god naišao, taj ili je ošljario ili dao nepotpune podatke. Većina ljih govorili su kako bi to i sami "opisali".

Obratio se onda zvaničmim dokumentima: podacima Vrhovne komande. Oni su, začudo, upućivali na Drinsku diviziju. Iako mu je to izgledalo malo čudno, sudeći po onome što je dotle ovde-onde čuo od pojedinaca koji su pripadali drugim formacijama, na osnovu razgovora sa drincima i zvaničnih podataka, seo je i napisao prvu verziju odeljka o Kajmakčalanu. Ali kad je sve bilo gotovo i taman se spremao da završi celu knjigu, sretne se sa jednim svojim poznanikom, potpukovnikom Svetislavom Krejakovićem i pohvali se da je završio i odeljak o Kajmakčalanu. On je zastao, pogledao ga značajno i malo iznenađeno rekao:

— Bitku na Kajmakčalanu?! ... Šta misliš, ko je zauzeo Kajmakčalan?

— Pa ko nego Drinska divizija?! ...

— Nije istina. Vrh Kajmakčalana zauzeo sam ja — Dobrovoljačka divizija.

Jakovljević mu je odgovorio da se u zvaničnim dokumentima nigde ne pominje ni odred, a kamoli Dobrovoljačka divizija.

— Nije isključeno, ali sve je to laž, falsifikat. Dođi k meni pa da ti ja to sve natenane ispričam.

I Jakovljević je otišao. Krejaković mu je izneo svoje beleške i puna četiri sata mu opisivao bitku. Živo i uverljivo. Na osnovu onoga što je ranije bio napisao i ovog novog materijala, seo je i komponovao novu verziju odeljka o istoj bici, — Kajmakčalan.

— E, samo kad sam i ovu brigu prebrinuo! — rekao je jednog dana sebi i već se spremao da preda rukopis uredniku.

Pošto su se i poznanici sa svoje strane interesovali kad će biti završena i treća njegova knjiga, jednoga dana sreo se sa generalom Jovanom Jovanovićem, koji mu je uputio slično pitanje:

— Kad će treća?!

— Ama bila bi već gotova da nije bilo Kajmakčalana. To me je mnogo zadržalo. Ali, sad sam i sa tim gotov ...

General ga pogledao isto onako značajno kao i i potpukovnik Krejaković i skoro ljutito uzviknuo:

— Ene, de! ... A zašto se meni nisi obratio?

— Pa gde ste vi bili za vreme rata?

— U Dunavskoj diviziji.

— A Kajmakčalan su osvojili dobrovoljci ...

— Šta kažeš?! ...

— Pa...

— Kajmakčalan sam osvojio ja sa svojim devetim pukom.

"Ajd' dovraga, sad tek ništa nisam razumeo!" pomislio je Jakovljević u sebi ali ništa više nije rekao.

— Slušaj! ... Doći ću večeras tvojoj kući i izložiću ti sve po redu.

— Molim! Izvolite, — odgovorio je Jakovljević, ali mu nije bilo lako pri pomisli da će možda zaista morati opet sve "Jovo nanovo", iako se već dosad s tim odeljkom zamorio više nego s celom knjigom.

I tako je napisao i treću verziju. Ali sad ni sam on nije hteo da se zadrži samo na tome. Hteo je da ovaj treći rukopis pročita u prisustvu oba "osvajača" Kajmakčalana. Pristali su. Ali da bi mu slika bojišta bila očiglednija, dva mlada generalštabna oficira izradila su reljefnu kartu kajmakčalanskog masiva. Kad je sve bilo gotovo, sastali su je u jednoj sobi Vojne akademije, gde je bilo još oficira. On je polako čitao, a oficiri gledali u karte. Jovanović i Krejaković počeli su onda da diskutuju pozivajući se svaki na svoje pamćenje i zabeleške. Ispravljali su jedan drugoga. U tome su ih pomagali i ostali oficiri. Duel je trajao od osam do petnaest časova. I jedva su se jednom u svemu složili. I tek posle toga Jakovljević je napisao definitivno novu, četvrtu verziju o bici na Kajmakčalanu.

Treći deo izašao je 1936. godine pod naslovom Kapija slobode. Sve tri knjige publika je dočekala kao retko koju knjigu posle rata, tako da se već govorilo o novim izdanjima.

— Na predlog Živka Milićevića, još iste godine izdavač Geca Kon odlučio je da sve tri knjige štampa u jednom izdanju. Ja sam dao naslov zajedničkom izdanju Krvavi talasi. Tako je i objavljeno u prvom "Politikinom" oglasu. Ali, pošto je u međuvremenu izišlo više prikaza i kritika u kojima se delo kao celina nazivalo Srpskom trilogijom, izdavač je odlučio da se knjiga tako i nazove, pa je ta promena učinjena već u idućem oglasu u novinama.

Ličnosti u ovoj knjizi su stvarne i imena originalna. Iako je pisana neposredno, niko dosad nije demantovao ni jedan stav, što samo potvrđuje njenu verodostojnost...

— Inače, ja sam se malo koristio svojim dnevnicima. Ukoliko je to i bio slučaj, služili su mi više kao putokaz za hronolognju. Oslanjao sam se više na svoju memoriju n pričanja ljudi.


_____________________

* Objavljeno u knjizi Suze i osmesi, "Minerva" 1959.

Iz knjige Siniše Paunovića
Pisci izbliza, "Prosveta", 1958, str. 43—69.

[postavljeno 22.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 07:55:34 pm »

**
nastavak

STEVAN  JAKOVLJEVIĆ  —  IZBLIZA
|RAZGOVOR SA SINIŠOM PAUNOVIĆEM|


Drugo svoje veće delo — Smenu generacija — Jakovljević je počeo da piše 1937. godine. U tom romanu obuhvaćeno je razdoblje između 1922. i 1938. godine. Upravo, beogradsko društvo toga vremena. Period prilično dug, pa je i delo malo većih razmera. U romanu se raspravlja o mnogim problemima koji se odnose na "beogradsku čaršiju", administrativni aparat, korupciju, Upravu grada Beograda, studente, njihove borbe protiv vladajućih režima, studentska mučenja u zloglasnoj "Glavnjači", masone, religioznu istočnjačku sektu Bahaulah, koja je bila počela zahvatati i naše ljude, naročito intelektualne krugove beogradskog društva, i tako dalje. Roman obuhvata uglavnom tri generacije, pa otuda i potiče naziv. Prvoj generaciji pripadaju ljudi koji nemaju nikakve veze sa sadašnjim društvom, već žive od starih uspomena: Mitar, Sreten, Berd i drugi. Drugu generaciju čine Nikola Stevanović, njegov sin Milan i njegova okolina. Pa onda Vladimir Mihajlović i njegov brat. Nikola i Milan su pretstavnici reakcije i korupcije. Oni do maksimuma iskorišćavaju društvo. Vladimir i njegov brat Aksentije uviđaju mnoge rđave strane tadašnjeg poretka, ali nemaju moći da se tome zlu odupru. Prvi se posvećuje nauci, drugi zapada u religiozni zanos Bahaulaha. Treću generaciju čini omladina. Na prvome mestu studentska. Ona se bori protiv korupcije. Njihovi protesti čuju se i sa prozora Univerziteta. Policija neke hapsi i muči u "Glavnjači" ali oni ostaju uporni. Neki odlaze u Španiju da se bore protiv fašizma. Oni koji ostaju u zemlji kliču: "Branićemo zemlju od fašizma!"

— Kad je roman završen, nastale su onda teškoće oko njegovog izdavanja. Bilo je sasvim prirodno da i novu knjigu ponudim istom izdavaču, koji je dotle izdao već pet izdanja Srpske trilogije. Ja sam je ponudio. Ali jednoga dana izdavač me je pozvao i rekao mi da ne može štampati moju novu knjigu.

— Zašto?

— Ja nisam čitao knjigu, ali su mi recenzenti rekli o čemu se radi. Znate, žao mi je, ali ja ne smem da izdam vašu knjigu. Vi ste, brate, udarili pa čaršiju, na Upravu grada... i na druge! A ja nemam nameru da se zameram policiji. Vi me valjda razumete? I među te druge podrazumevao je masone. A to je, kako sam kasnije doznao, bio glavni razlog zbog koga je odbio knjigu. Jer on ne samo da je bio mason nego i starešina lože.

Bolji odgovor za ovo svoje delo Stevan Jakovljević nije mogao očekivati ni od ostadih izdavača — knjižara tadašnjeg Beograda. Nikome zaista, nije bilo do "svađe" s policijom. Na tome bespuću, jednoga dana požali se on slučajno svome poznaiiku Voji Đorđeviću, predsedniku Zemljoradničke zadruge pod kojom je bilo i izdavačko preduzeće "Iproz". Borđević se zainteresovao za rukopis. I posle nekoliko dana izvesti ga da je "Iproz" voljan da preuzme štampanja, s tim da se izvesna mesta ublaže, naročito završna scena mučenja u Glavnjači.

— I bez toga mi ćemo imati velikih neprijatnosti, pa nije isključeno da knjiga bude i zabranjena. Ali mi ćemo još sada odmah objaviti da se delo štampa i otvorićemo pretplatu. Nadam se da ćemo tako knjigu proturiti pre nego što bi mogla biti donesena odluka o eventualnoj zabrani.

Roman je štampan u tri hiljade primeraka. U toku štampanja prijavilo se dve hiljade pretplatnika. Kad je knjiga bila gotova, poslata je prvo pretplatnicima, pa tek onda puštena u prodaju, a dva primerka upućena Državnom tužioštvu, kako je zakon predviđao. Knjiga je bila obimna, preko hiljadu strana. Državni tužilac je tek posle mesec dana stigao da je završi. Uvideo je da je puna "opasnih" mesta i smesta je doneo odluku da se zabrani. Samo, za zabranu je bilo već kasno. Ime pisca Srpske trilogije privlačilo je i dalje čitaoce, tako da je tiraž bio na izmaku.

— Bio sam kod kuće kad se jedno veče oko deset sati pojavio na mojim vratima službenik "Iproza" Moja Dobrosavljević i šapatom mi saopštio da će sutra doći agenti policije da pokupe preostale primerke Smene generacija. Doznao je, veli, preko nekih svojih veza u Upravi grada. Da bi se to izbeglo, pozivao me je da prenesemo knjige u njegov stan, automobilom koji mu je bio stavio na raspolaganje predsednik Borđević.

Bilo je preostalo svega pet stotina primeraka. Preneli su ih u Dobrosavljevićev stan u Kotorskoj ulici, ostavljajući u rafovima prodavnice svega petnaest primeraka.

— Imate li Smenu generacija od Jakovljevića? — upitali su ujutru rano dva mlađa čoveka prodavačicu knjižare "Iproz".

— Imamo, izvol'te!

Umesto da kupe, "kupci" su se pogledali i jedan od njih dodao:

— Imamo nalog da zaplenimo te knjige. Molim vas, dajte nam sve!

Pošto je bila pripremljena, prodavačica se kao malo bunila, tražeći da vidi nalog za konfiskaciju. Kad su joj pokazali, pustila je da pokupe knjige. Videći tako malo primeraka, pitali su da li ima knjiga i u magacinu. Odgovorila je da nema. Nisu verovali. Otišli su i pregledali čitav magacin. Onda su se vratili u radnju pa je jedan ostao tu, a drugi otišao nekud autom. Verovatno da izvesti tužioca ili svoje pretpostavljene da knjiga više ustvari nema. Posle jednog časa vratio se, ali je otišao sa svojim drugom bez ijednog primerka.

— Nije ni tu bio kraj našoj podvali policiji. Sačuvan je u štampariji slog, i, neopaženo štampano je još jedno izdanje.

Smenu generacija najbolje je primila omladina. U njoj je ona poznala mnoge tipove beogradskog društva i nalazila prikazane događaje o kojima štampa nije smela uvek da piše, ili bar ne u tančinu. U ličnosti Kozarca otkrila je zloglasnog policiskog agenta Kosmajca, koji je posle, za vreme okupacije, pao od ruke komunista, onih koje je godinama mučio i tukao po "Glavnjači". U Tregubovu poznala je lukavog policiskog pisara Gubareva, ruskog emigranta, koji je posle rata streljan u Beogradu. Policija je bila "tabu". I kad je u ovoj knjizi obelodanjen njen rad, publika je osećala veliku satisfakijcu što se ipak neko usudio da i po njoj udari. I ne samo po njoj, nego i po korumptivnim režimima i raznim organizacijama koje su imale velikog, ali negativnog uticaja na ondašnji javni i društveni život.

— Ali je zato inspirisana kritika bila nemilosrdna i prema knjizi i prema piscu. Osporavali su mi sve, pa išli toliko daleko da su počeli tvrditi da ja nisam pisac Srpske trilogije. U tome su najviše prednjačili režimlije i policajci. Tu hajku protiv mene nastavili su traganjem da doznaju ko mi je davao podatke za novu knjigu, pa me nisu ostavili na miru i u ropstvu.

Posle drugog svetskog rata izišlo je novo izdanje Smene generacija u izdanju "Bratstva-jedinstva". Čitalačka publika primila je i ovog puta lepo knjigu, ali kritika je, uglavnom, prećutala, iako se u njoj opisuje revolucionarna borba studenata protiv ondašnjih vladajućih režima, iako se mnogi od tih bivših studenata nalaze danas na rukovodećim položajima.


Iz knjige Siniše Paunovića
Pisci izbliza, "Prosveta", 1958, str. 43—69.

[postavljeno 22.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 07:56:10 pm »

**
nastavak

STEVAN  JAKOVLJEVIĆ  —  IZBLIZA
 |RAZGOVOR SA SINIŠOM PAUNOVIĆEM|


— Materijal za vaše prvo posleratno delo — Velika zabuna?

— Ta moja knjiga prikazuje slom bivše Jugoslavije. Materijal za nju prikupljao sam još od prvih dana zarobljeničkog života. Sabijeni u logor u Prezi, u Albaniji, sakupljeni iz raznih jedinica, ogorčeni ljudi pričali su otvoreno sve što su videli, čuli i doživeli. Bila je to bučna gomila razočaranih ratnika. Lišeni svake discipline, razrešeni obaveza, govorili su bez ikakva zazora. Ja sam slušao i beležio. Ponekad sam naročito sakupljao ljude da mi pričaju i to iz raznih divizija. I oni su mi izlagali po redu, kontrolišući jedan drugog.

Iz toga logora Jakovljević je preveden u drugi, pa u treći i tako dalje. I u svakom je nalazio nove ljude, koji su mu davali i nove podatke. Materijal je postajao sve obimniji: opisao je propast šesnaest divizija, počev od Slovenije, Hrvatske i Dalmacije do Crnogorskog Primorja. Pa propast divizija u Srbiji i Makedoniji. Beleške su iznosile preko hiljadu i po strana kancelarijskog formata.

— Ali uskoro su u logorima nastale borbe među oficirima. Jedni su se opredeljivali za vladu u zemlji, drugi za emigrantsku u Londonu, a izvestan broj za narodnooslobodilački pokret u otadžbini. U početku je to bila pritajena borba, ali je vremenom uzimala sve oštriji zamah. Ja sam pripadao grupi koja je bila za narodnooslobodilačku borbu, a koju su nazivali opštim imenom "komunisti". Mnogi od kraljevskih oficira, koji su mi u prvom momentu ogorčenja davali podatke, sad su se pokajali i tražili priliku da mi oduzmu rukopis. Bio sam u vrlo neugodnom položaju. Bio je to dragocen istorijski materijal i smatrao sam da bi bila velika šteta ako bih ga uništio. Nalazio sam se zbog toga stalno u društvu nekoliko potporučnika koji su motrili na te moje rukopise, da ih neko ne bi zgrabio. Posle nekog vremena odlučio sam da ih prepišem u još dva primerka. Za naše cigarete dobio sam od italijanskog komesara tanku hartiju i indigo, i ovi mladi potporučnici počeli su prepisivanje. Radili su pun mesec dana. Sad sam imao tri primerka. Ali sa tim nije prošla opasnost. Jedna veče prišao mi je stari pukovnik Aca Aronović, moj poznanik od ranije. Razgovor je počeo izdalje. Pričao mi je kako je on stari oficir, vaspitan u strogo vojničkom duhu. Iako mnogo što šta odobrava mladim ljudima, "kojima po mojim shvatanjima i ti pripadaš", ipak je njemu nekako nezgodno da nam pristupi.

— Ali želim da ostanem tvoj dobar prijatelj, pa ću ti zato nešto reći u poverenju.

Onda se obazreo da ga neko ne sluša i nastavio tišim glasom:

— Danas posle podne držali su sednicu u mojoj sobi i odlučili da ti otmu rukopis. Ako im ne uspe, oni će to sprovesti preko italijanske komande. Bilo mi je mrsko da ih slušam i žao bi mi bilo da tvoji rukopisi propadnu. Nego, znaš šta? Daj ih meni, pa ću ih ja čuvati u svom koferu.

Govorio je tako iskreno, da nisam imao nikakvog razloga da posumnjam u njegovu dobronamernost. I tako, još iste večeri krišom sam mu predao sve rukopise, a on ih zaključao u svoj kofer.

Posle dva dana upali su Italijani u Jakovljevićevu baraku. Isggreturali mu sve stvari, ali rukopis, naravno, nisu našli. Tražili su i kod ostalih na koje su sumnjali, ali i tamo bez uspeha.

— Kad sam posle četiri meseca upućen u kaznenički logor, prijatelj mi je vratio rukopis. Ali pošto nisam znao na kakvu ću situaciju naići u novom logoru, dva prepisa ostavio sam kod nekih drugih svojih prijatelja, mlađih ljudi. Jedan kod kapetana Pavla Josifovića, drugi kod potporučnika Vojvodića. Original sam poneo sobom, kroz sve italijanske logore, ne govoreći nikome o tome.

Slom Italije zatekao je Stevana Jakovljevića u mestu Akvapendente. Ceo njegov logor preuzeli su Nemci i zarobljenike preveli u Nemačku, u logor Strij. Pri ulasku u ovaj logor vršen je strog pretres, pa su Nemci naišli i na Jakovljevićeve rukopise i zaplenili ih. Na intervenciju našeg geodetskog pukovnika Žarka Kurjačkog, koji je uverio logorskog abveroficira, inače muzičara po profesiji, da se ne radi ni o kakvom vojnom rukopisu već o romanu iz predratnog našeg života, pozvan je jedan naš folksdojčer da to proveri. Taj naš nesrećnik jedva je čitao i štampanu ćirilicu, akamoli pisanu, pa je samo prelistavao one strane, praveći se važan kao da čita, i na kraju je "stručno" rekao da se rukopis može vratiti.

— I ja sam dobio rukopis istog tog dana, blagodareći neznanju toga našeg "zemljaka". Tada su neki moji logorski drugovi napravili lažan pečat cenzure, ali apsolutno isti kao i originalni, i na svakoj desetoj stranici udarili otisak "Geprift". Sa tako "cenzurisanim" rukopisom nastavio sam put kroz razne druge nemačke logore, dok nisam dospeo i do logora Barkenbrige u Pomeraniji.

Bila je oštra, vetrovita zima. Sneg do više kolena. Sovjetske trupe nadirale su sa istoka. Nemci su odlučili da zbog toga logor premeste negde na drugu stranu. Govorilo se da će se morati pešačiti preko sedam stotina kilometara. Po takvom vremenu! Izmučeni, izgladneli, prozebli, i ne mnogo zdravi, zarobljenici su gledali da se oslobode svega što bi im na tom napornom putu moglo smetati, samo da i ovoga puta istraju, da ostanu živi. I Stevan Jakovljević brinuo je istu brigu. Ali njega je mučilo i to šta da radi sa svojim rukopisima. Hartija teška, a on toliko islabio da se jedva kreće. Sam ih nije mogao dalje nositi, a uništiti još manje. Videći ga u nevolji, drugovi su mu predložili da rukopise razdeli među nekolicinom njih. I on to učini. Kod sebe zadrži samo jedan manji deo.

— Ali, na moju sreću, ili nesreću, ko bi to u onako mutnim danima znao, mene zbog iznemoglosti i bolesti zadrže u logoru, a moji dugovi krenuše s mojim rukopisima na svoj daleki, opasan put.

U početku je izgledalo da je bolje što je ostao u logoru, ma i bolestan, jer su uskoro u Barkenbrige stigle sovjetske trupe i oslobodile ceo logor, pa i Jakovljevića. Ali već posle dva dana, na putu za zemlju, koja je bila većim delom oslobođena, zarobili su ga ponovo Nemci, zajedno sa njegovim logorskim drugovima. To ropstvo nije trajalo dugo, ali je bilo, kako danas kaže, "crnje od najcrnjeg".

— U tom poslednjem ropstvu proveo sam dvadeset sedam dana, i tek 15. aprila stigao u zemlju bez rukopisa, bez dnevnika, praznih ruku i još oronulija zdravlja.

— Kakva je bila sudbina ostalih vaših rukopisa, koje su poneli vaši drugovi? — upitao sam Jakovljevića.

— Priča za sebe. Kapetan Josifović prešao je 1943. iz Italije u Švajcarsku i tamo umro. Niko nije umeo da mi kaže šta se dogodilo sa njegovim stvarima. Potporučnik Vojvodić, sa drugim primerkom moga rukopisa, pao je takođe, posle kapitulacije Italije, u nemačko ropstvo i stigao do logora u Osnabriku. Rukopis je stalno čuvao. Ali je godine 1944. ostao bez njega — propao je u baraci prilikom jednog engleskog bombardovanja, pošto je izbio požar.

Kad su polazili poslednji zarobljenici iz logora Barkenbrige, među kojima i bolesni Jakovljević, on je i poslednji deo svojih rukopisa razdelio među svojim najbližim drugovima, s obzirom na svoju malaksalost. Bio je sumrak, sve se radilo na brzinu, i on nije ni znao kome je šta poverio. Seća se samo da su to bili dobri, provereni drugovi iz najtežih dana ropstva. Bilo ih je osmorica. I nadao se da će mu se posle rata sami javiti.

— Nažalost, samo se jedan javio. I to tek 1946. godine. Bio je to jedan mlad čovek koji je došao u moju rektorsku kancelariju na Univerzitetu i predao jedan svežanj rukopisa. Sve je, veli, svoje stvari pobacao, ali je moj rukopis sačuvao u nedrima ispod košulje. U mojoj knjizi Velika zabuna, koju sam odmah posle toga počeo da radim, nalazi se i odeljak "Zarobljenici pričaju". To je jedini verodostojan dokumenat o našoj propasti 1941. godine, bar koliko ja znam.*

— Vašim delima se zamera da nemaju čvrste kompozicije, da su često vrlo jednostavno pisana i da su preopširna?

— Pišu i tako o mojim delima, ali ima i drugačijih mišljenja ... Kad je izašla Srpska trilogija, a i Velika zabuna, kritika je naravno na razne načine ocenjivala moja dela: roman, reportaža, hronika, faktografija, romansirana hronika, mozaik-roman i tako dalje. Bilo je i takvih koji su mojim delima osporavali svaku književnu vrednost. Jer moje knjige, vele, nisu pisane u klasičnoj formi realističkog romana. Kažu to, a zaboravljaju da u poslednje vreme dolazi u pitanje čak i, ta oprobana forma, jer se roman, bar po mome mišljenju, ne piše romana radi, već da se što verodostojnije izlože životne radnje ljudi i događaji u društvu. Dugo sam razmišljao kakvu formu da dam novoj svojoj knjizi koja je izašla pod naslovom Likovi u senci. Zadržavao sam se na mnogim mogućnostima, pa čak i na toj da stvorim glavnog junaka i da kroz njegove oči i uši sve drugo gledam i ocenjujem. Ali iz straha da ovaj inače živi materijal ne zazvuči izveštačeno, neuverljivo, odlučio sam se da pišem i ovu knjigu u formi u kojoj je pisana i Srpska trilogija. Da opisujem ono što vidim i ljude oko sebe. Događaji su i ovde istiniti, ali fabula nije doslovna, imena ljudi su međutim potpuno izmenjena.

— Kako vi pišete?

— Počinjem da pišem tek onda kad su u meni događaji i ličnosti potpuno jasni i zreli. To sazrevanje sastoji se u sklapanju legende i prikupljanju pisanog i usmenog materijala. Najradije slušam ljude. Često ih i sam navodim na određeni događaj, da mi pričaju. A tom prilikom ih ne jednom prekinem, kako bih što više doznao o ljudinma i događajima o kojima je reč. Za ponešto pripitam i stručnjake. Ponekad zamolim da mi se inscenira i čitav događaj, kao na pozornici.

— Naprimer?

— Ima više takvih slučajeva. A ja ću vam reći samo jedan najkarakterističniji za moje stvaranje.

Tiče se jednog poglavlja u Smeni generacija. U toj knjizi Vladimir Mihajlović, profesor, trebalo je da se razvede od svoje žene Danice. On ne zna postupak oko razvoda. Ne znam ga ni ja kao pisac. Idemo "obojica" mome prijatelju advokatu, da se "razvedemo". U zajedničko ime kažem najozbiljnijim tonom svome prijatelju pobude koje me navode na razvod braka sa mojom ženom koju on poznaje dobro kao i mene. On se prosto zgranjava. Šta se posle toga sve odigralo u njegovoj kancelariji između mene i njega, što će reći između Mihajlovića i advokata, to su onda čitaoci našli u mom romanu.

— Radite li redovno?

— Kad prikupim materijal radim redovno po tri časa dnevno. Nikad ne čitam ono što sam napisao. Ali pravim kratke izvode glava, da bih znao u kojim se glavama pojedine ličnosti prikazuju i kako. Kad sam na poslednjoj strani napisao "kraj", ostavljam rukopis bar mesec dana. Pošto rad traje obično dve-tri godine, toliki je ustvari i razmak između pisanja i prvog čitanja. Pri čitanju uglavnom popravljam stil, zamenjujem reči, ispravljam poneku misao. Poniegde ubacim i nove podatke. Ali može se reći da devedeset odsto onoga što sam prvo napisao ostaje. Tako ispravljen rukopis, dajem da se prekuca na mašini u dva primerka. Zatim ga ponovo čitam i činim nove ispravke, najviše dva do tri procenta. I — tada je rukopis spreman za štampu.


___________________

* Kako je ovaj intervju obavljen ranije, u njemu nije moglo biti govora o poslednjim dvema novim knjigama Stevana Jakovljevića, takođe sa tematikom iz II svetskog rata. To su veća novela Krvava avlija, "Prosveta", 1958, i obimna hronika Zemlja u plamenu, pisana po porudžbini za dvadesetogodišnjicu kragujevačkog masakra i objavljena 1961. u izdanju "Svetlosti", Kragujevac.

Iz knjige Siniše Paunovića
Pisci izbliza, "Prosveta", 1958, str. 43—69.


Stevan Jakovljević
Srpska trilogija
"Sloboda" Beograd, 1982.


[postavljeno 22.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Januar 10, 2014, 01:46:16 am »

*

GODINE PATNJI, STRADANJA I POBEDE

Premijerom "Srpske trilogije", Narodno pozorište u Beogradu počelo je obeležavanje stogodišnjice Velikoga rata u kojem je srpska vojska, zajedno sa savezničkim snagama, u munjevitom pohodu proterala austrougarske i nemačke okupatore

Glavno delo Stevana Jakovljevića, jednog od najplodnijih srpskih romansijera, svakako je "Srpska trilogija", koju čine tri opsežna romana: "Devetstočetrnaesta", "Pod krstom" i "Kapija slobode", objavljeni od 1934. do 1936. godine. Oni su mu doneli književnu slavu i veliku popularnost među čitaocima, ali i zamerke kritičara koji su mu prebacivali novinarsku, odnosno reportersku površnost, rasplinutost kompozicije, robovanje faktografiji i suvoparnost stila. Međutim, veliki uspeh i brojna izdanja "Srpske trilogije", što neće dostići druga njegova dela kao što su "Smena generacija", roman o životu u međuratnom Beogradu, ili "Velika zabuna", roman-hronika o Drugom svetskom ratu, dokazuju da je čitaoce osvojila autentičnost romanesknog kazivanja, kao i objektivnost prikaza ratnih godina patnji, stradanja i pobede srpskoga naroda u razdoblju od 1914. do 1918. godine.

ISTORIJA BOLA Uspeh Stevana Jakovljevića kod široke čitalačke publike najčešće se objašnjava nespornom činjenicom da je on pisao o velikim istorijskim zbivanjima, koja su uvek u žiži interesovanja običnih ljudi, ali i time što je "Srpsku trilogiju" stvorio tako što je sasvim jednostavno i neposredno pisao o svemu što je video i doživeo, te su ga sa zanimanjem i uživanjem mogli pratiti i prihvatiti svi — kako oni iskusni i probirljivi čitaoci, tako i oni koji nikada ne čitaju dela umetničke književnosti. "Srpska trilogija" u suštini je romansirana istorija Srbije u Prvom svetskom ratu u kojoj se ne govori o državnicima i vojskovođama, već o malim ljudima zahvaćenim ratom, čije sudbine pisac prati izbliza i saosećajući sa njihovim patnjama, ljubavima, strahovima i umiranjima. Na taj način pisac sveobuhvatno i otvoreno prikazuje žalosnu situaciju u kojoj je mnoštvo ljudi moralo prekinuti svakidašnje životne delatnosti i poslove, pa i napustiti porodice i domove da bi se našli u veoma opasnim pozicijama u kojima je smrt neizbežno bila deo svakodnevice, što je iziskivala opšta potreba odbrane od ratnog agresora. Ta borba u kojoj, hteo ne hteo, slabašan pojedinac mora učestvovati i često obavljati vanredno teške zadatke, koji daleko prevazilaze njegove moći, vodi se zarad odbrane slobode države i nacije, pa i jednog dela sveta. O tome Jakovljević piše živo i zanimljivo i, što je najvažnije — istinito. To godi širokom krugu čitalaca i zato su njegove knjige "Srpske trilogije" odmah naišle na povoljan prijem i veliko zanimanje ne samo književne publike. I zato se već druge godine po objavljivanju toga dela, 1938, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pojavila predstava "Na leđima ježa" za koju se kao autor teksta navodi Stevan Jakovljević. Međutim, radi se o dramatizaciji Jakovljevićeve "Srpske trilogije" koju su načinili braća Miodrag i Svetolik Nikačević. Prvi je bio književnik, a drugi glumac Narodnog pozorišta u Beogradu. Ovaj pokušaj dramatizacije njegovog dela, koji je obuhvatio samo deo treće knjige "Srpske trilogije", što će reći romana "Kapija slobode", i to segment koji ima naslov "Na leđima ježa", sâm romansijer ovako je ocenio: "Mogu vam reći da sam kao pisac i čovek koji je preživeo sve te časove zadovoljan dramatizacijom."


Piše Raško V. Jovanović | 06.12.2013. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Januar 10, 2014, 03:00:52 am »

*

KOMUNISTI UCENJIVALI PISCA "SRPSKE TRILOGIJE" I MIR JAM

Kako je komunistički režim ucenjivao, progonio i ponižavao pisca „Srpske trilogije“ i njegovu sestru Mir Jam. Režim koristio autoritet Stevana Jakovljevića da zavlada Srbijom. Za Milicu čak ni penzija

"SRPSKA trilogija", odiseja ratnika-seljaka u Velikom ratu, koju je zapisao Stevan Jakovljević, i sentimentalni romani njegove sestre Milice, poznatije kao Mir Jam, deo su opšte kulture u Srbiji već 80 godina.

Stariji Beograđani još se sećaju novembra 1962. godine, kada je uz velike počasti sahranjen akademik Jakovljević, pisac prvog srpskog bestselera. Niko se ne seća sahrane njegove starije sestre Milice, jedne od prvih žena novinara u Srbiji i omiljene spisateljice na čijim su knjigama odrastale generacije devojaka. Mir Jam je, usamljena i prokazana od komunističkog režima, umrla u decembru 1952. godine.

Milica je tokom okupacije odbila da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama da ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok se Stevan munjevito peo na lestvici društvenog uspeha.

Zvanične biografije navode neverovatan podatak da je bolesni i iznureni Jakovljević samo pet dana posle dolaska iz zarobljeničkog logora u aprilu 1945. postao predsednik komisije za obnovu Beogradskog univerziteta, a ubrzo i njegov prvi rektor, a istovremeno je ušao u novu vlast kao član prezidijuma ispred Narodnog fronta. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije. Međutim, prvi intervju njegove kćeri Gordane otkrio je pukotine na lakiranoj posleratnoj biografiji pisca "Srpske trilogije" i sumnju da je Brozov režim bezobzirno koristio njegov autoritet da bi zavladao antikomunističkom Srbijom.

— Stan je opštinski, ja od tate ništa nisam nasledila. Pravo da kažem, i ne treba mi. Moje najveće nasleđe su uspomene koje mi je ostavio — otkrila je 1986. Gordana Jakovljević novinaru koji ju je intervjuisao u Stevanovom predratnom stanu.

Pokazalo se da je slavnom piscu i naučniku, kao i ostalim "buržujima", konfiskovana imovina!

— Kad je štampana "Srpska trilogija", tata je, pred rat, kupio jedan plac na Dedinju, poviše "Zvezdinog" stadiona. Možda je mislio tamo da sagradi kuću, ne znam, ali je onda došla okupacija i odveli su ga u zarobljeništvo. Posle oslobođenja, plac su nam oduzeli — navela je Gordana Jakovljević.

Oca je opisivala kao veoma skromnog čoveka, koji je kao rektor univerziteta mogao da ima veći stan, ali je smatrao to nemoralnim.

— Govorio je: "Po dve porodice stanuju u jednom stanu, a ja da se širim. Od sramote ne bih mogao da uđem u veći stan" — sećala se Gordana Jakovljević reči svog oca koji je proslavio skromnog srpskog vojnika kao pravog pobednika Velikog rata.

Zbog simpatija prema pravim herojima, srpskim vojnicima seljacima, Jakovljević je pre Drugog svetskog rata trpeo oštre kritike salonskih generala. Posle rata ponovo je imao problema s generalima zbog knjige "Velika zabuna" u kojoj je opisao slom jugoslovenske vojske u aprilskom ratu 1941. zbog izdaje pre svega hrvatskih oficira. Sudu ga je tužio general-major JNA Petar Tomac, koji se, iako imenom nije pomenut, prepoznao kao komandant štaba Vardarske divizije, defetista i izdajnik. Tomac je dezertirao i postao pukovnik u Pavelićevoj vojsci, a 1944. prešao je u partizane i postao načelnik "Obavještajnog odjela Glavnog štaba Hrvatske".

Jakovljević se branio da je "Veliku zabunu", kao i "Srpsku trilogiju", pisao na osnovu izjava učesnika događaja, oficira s kojima je robovao u logorima Italije i Nemačke. Kasnije je Jakovljević priznao da su razočarani srpski oficiri (hrvatski i slovenački su odmah pušteni) prvo rado davali izjave o slomu vojske, a kasnije su hteli da mu uzmu svedočenja u strahu kako će ti iskazi biti upotrebljeni.

— Jedni su se opredeljivali za vladu u zemlji, drugi za emigrantsku u Londonu, a izvestan broj za narodnooslobodilački pokret u otadžbini. U početku je to bila pritajena borba, ali je vremenom uzimala sve oštriji zamah. Mnogi od kraljevskih oficira, koji su mi u prvom momentu ogorčenja davali podatke, sad su se pokajali i tražili priliku da mi oduzmu rukopis — javno je pričao Jakovljević.

Između redova je ostavio svedočanstvo da su rukopise o slomu Jugoslavije sačuvali upravo njegovi sapatnici, kraljevi oficiri, koji nisu hteli da se vrate u Brozovu Jugoslaviju.

Pisac se u Beograd porodici iz nemačkog logora vratio u aprilu praznih ruku, bolestan i iznemogao, pošto je prošao ispitivanje crvenoarmejske obaveštajne službe. Jakovljević, predratni salonski levičar koji je saosećajno pisao o progonima studenata komunista, sad se sudario s realnošću da su isti mladi aktivisti postali okrutna vlast koja besomučno hapsi i ne dopušta obnovu rada Beogradskog univerziteta. Pod komandom ministra kulture Mitre Mitrović (33), supruge Milovana Đilasa, Brozove desne ruke, univerzitet je temeljno "očišćen" od najuglednijih profesora, Jakovljevićevih kolega.

Slavni pisac, predratni dopisni član Srpske kraljevske akademije i deo kruga Srpskog kulturnog kluba, molećivo je pisao nekadašnjoj komunističkoj aktivistkinji s Filozofskog fakulteta.

— Imajući u vidu da ste vi isuviše zauzeti i drugim vrlo važnim poslovima ja vam se ovim putem obraćam nudeći vam svoje usluge po svim pitanjima koja se tiču studentskog života. Ispoljava se neodoljiva žudnja naše omladine da Univerzitet što pre počne da radi. Ukazuju na analogiju u ostalim evropskim zemljama koje su isto tako stradale pa njihovi univerziteti već odavno rade — pisao je profesor Jakovljević drugarici ministarki Mitri.

Univerzitet je u jesen 1945. otvoren, a on je postavljen za prvog rektora. Na mala vrata polako je vratio na posao većinu profesora kojima su komunisti zabranili rad. Međutim, to je imalo svoju cenu. Jakovljević je u javnosti postao tribun Titovog režima koji nije smeo imenom da pomene "Srpsku trilogiju".

— Nekada sam napisao jednu knjigu u kojoj sam predstavio onoga našeg malog čoveka koji je nesebično ginuo po raznim bojnim poljima, mnogo puta nepotrebno, greškom visokih štabova — govorio je Jakovljević na mitingu Narodnog fronta 1945. godine.

Uprkos izrazima lojalnosti, uključujući pisanje panegirika Titu u ženskim novinama Mitre Mitrović, Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Legendarna Mir Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli — "revolucionarni pesnik" Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu.

— Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam — grmeo je Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je "prekid" nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.

Mir Jam je nestala iz javnosti, a robusne pripadnice AFŽ šamarale su devojčice koje bi videle s njenom knjigom. Otišla je 1951. u Udruženje novinara s molbom da joj daju potvrdu o dugogodišnjem radu kako bi dobila penziju. Tamo su joj rekli da prvo mora pred odgovarajućim komisijama da dokaže da tokom okupacije nije "okaljala nacionalnu čast". Mir Jam je umrla 1952. sama i u bedi, jer nije dozvoljavala da o njenoj časti odlučuju komunisti.

— Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze — ispričala je tek tri decenije kasnije Stevanova kći Gordana.

Ko su bili "oni" koji grubo javljaju o smrti bližnjih nije objasnila.



AUTORSKA PRAVA ZA UGALJ Mir Jam je "rehabilitovana" tek 1972. postavljanjem predstave "Ranjeni orao" po njenom romanu na scenu Ateljea 212. Rodbinu koja je mislila da ima autorska prava iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenela sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir Jam se zahvaljivala "anđelu čuvaru" Veselinoviću jer joj je "dao novac da kupi nešto uglja" da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala i opština Stari grad, podsećajući da je Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovanih 10 odsto.

Boris Subašić | 01.12.2013. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: