Dejan Medaković (1922—2008)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dejan Medaković (1922—2008)  (Pročitano 34357 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 15, 2010, 04:15:40 am »

*
INTERVJU — DEJAN MEDAKOVIĆ


JADNA NAM JE DRŽAVA

"Dolazi do preteranog očekivanja da neko, u ovom slučaju Akademija, bude ta koja će razrešiti zagonetke jedne države komplikovane do krajnosti a koju porađaju strane sile"

Članovi Srpske akademije nauka i umetnosti ponovo nisu mogli da izaberu predsednika, tačnije da se odluče između akademika Nikole Hajdina i Ljubise Rakića. Tako je i dalje na čelu ove institucije v. d. predsednika akademik Dejan Medaković.

Akademik Medaković imao je pravo da se ponovo kandiduje za mesto predsednika, ali on to nije učinio. Međutim, u razgovoru za "Vreme", Dejan Medaković kaže da će se, po svemu sudeći, na novim izborima i njegovo ime naći na listi kandidata. Odluku je doneo na nagovor prijatelja. Po njegovim rečima, reč je o dobronamernim ljudima najrazličitijih profila i to ne samo iz Beograda već i iz Novog Sada.

"Znam da će ova moja odluka izazvati komentare nekih ljudi u Akademiji i nekih faktora van nje. Ima onih koji moju principijelnost ne podnose, tako da ja nemam iluzija da će mi biti lako", kaže Medaković.

Kada je prvi put kandidovan za predsednika SANU, protivkandidat akademiku Medakoviću bio je akademik Mića Popović, slikar. Posle nekoliko glasanja nijedan od njih nije dobio potreban broj glasova. U to vreme pričalo se da možda nije loše da jedan umetnik dođe na čelo ove najveće nacionalne institucije. Međutim, to se nije dogodilo. Mića Popović se povukao, Dejan Medaković opet nije dobio potreban broj glasova, a na čelo SANU došao je akademik Aleksandar Despić. Akademik Dejan Medaković će tek nakon četiri godine biti izabran.

DEJAN MEDAKOVIĆ: Mića i ja nismo mogli da dobijemo potreban broj glasova, uvek je bilo "pata karta". Jednog dana Mića mi je rekao: "Šta nama dvoma, starim prijateljima sve to treba." A ja sam mu odgovorio: "Mićo, ti pogrešno pitaš. Šta to tebi treba? Meni treba. Ja sam doktorirao u Akademiji, bio sam asistent Instituta u Akademiji, bio sam sekretar odeljenja istorijskih nauka četiri godine. Bio sam šest godina generalni sekretar. Meni to treba. To je normalan kraj čoveka koji je stasao u Akademiji. Šta si ti uradio za Akademiju? Šta to tebi treba? Dobio si gore besplatan atelje u kome si slikao i te slike prodavao za devize. Šta si ti Akademiji privredio? Ja sam radio za Akademiju, prema tome, meni treba."

"VREME": Postoji li uopšte mogućnost da predsednik bude umetnik?

DEJAN MEDAKOVIĆ: Ja ću vam odgovoriti čisto statistički. Mi imamo osam odeljenja, od toga je sedam naučnih a jedno je umetničko. Sedam prema jedan.

"VREME": Mislite li da je SANU opravdala svoje zvanje u prethodnih deset i više godina?

DEJAN MEDAKOVIĆ: U uslovima u kojima je radila, a nije mogla da se izdvoji od opšteg sklopa državnih problema i onoga što nas je snašlo kao narod, ona je uradila koliko je mogla. Naravno, uvek je moguće i bolje. Ali, gledano u globalu, mislim da je učinila svoj maksimum.

"VREME": U javnosti se čuju prigovori da se o mnogim pitanjima Akademija nije oglasila?

DEJAN MEDAKOVIĆ: Moramo biti svesni da je u pitanju institucija čiji članovi imaju više mogućnosti da iskažu svoj sopstveni stav, misljenje. Mi nismo neko pevačko drustvo koje mora unisono da peva i jedinstveno misli. Postoji, naravno, jedna količina jedinstva. Ali, mi moramo da branimo demokratsko pravo svakog člana Akademije da ima svoje misljenje i poglede. Što se načelnog stava tiče, ja sam se trudio da se u Akademiju ne unese dnevna politika. Iz jednog jednostavnog razloga, da ne dođe do političke polarizacije. Mi treba da se bavimo naukom i jezikom nauke, a ne da se pokorimo zakonima dnevno-političkog tržista.

"VREME": Da li je onda javnost od vas previše očekivala tokom ovih prethodnih deset i više godina?

DEJAN MEDAKOVIĆ: Vidite, mi se nalazimo u situaciji jednog preustrojavanja i društva i države. Stvara se neka nova država koja još nije do kraja jasna, pre svega to kako će da funkcionise. Prema tome, u takvom jednom provizorijumu, kako bih ja to nazvao, jer vrlo često imate osećaj da živite u provizorijumu u kome se stvari od danas do sutra menjaju. Imate nejasno pitanje Ustava, pitanje najelementarnijih funkcija države. Dele se neke poslaničke kvote poslanicima koji se biraju nekim posrednim putevima. Ko je odrezao tu kvotu da ta stranka, nije bitno koja, ima dva, ova druga pet i tako redom. To su napamet izgovorene stvari na osnovu nepostojećih izbornih rezultata. Još niko nije verifikovao svoju stranku da tačno zna koliko ona vredi. Dakle, još uvek je to na bazi pobede DOS-a. To je još zajednička tekovina koja se deli po principu "ja tebi ti meni". To je vrlo jadno... U takvim vremenima ja razumem našu javnost koja traži neku tačku, neki svetionik, koji će razjasniti stvari. I naravno da dolazi do preteranog očekivanja da neko, u ovom slučaju Akademija, bude ta koja će razrešiti zagonetke jedne države komplikovane do krajnosti a koju porađaju strane sile. Jer, to moramo konstatovati. Da nije bilo gospodina Solane, nosioca određenih grupacija Evropske zajednice, verovatno se ne bismo sporazumeli ni danas. Imali smo u novinama drastične vesti: Gospodin Solana nosi šampanjac, gospodin Solana odleteo da ubedi Crnogorce, te Solana ovo, te Solana ono... To stvara jednu tenziju i jedno ubeđenje da nije tog čoveka "spasioca" mi bismo verovatno još tražili naš zajednički put. Što god mi mislili, naučno dokazali, ne može imati onaj odjek i onaj efekat koji bi svet očekivao. Ja mogu da vam dokažem da smo u SANU na mnoge velike srpske teme maksimalno odgovorili, i to naučnim rezultatima. Mi imamo pet ili šest knjiga sa međunarodnog skupa o temi "Srpsko-albanski odnosi". Ko je koristio te knjige? Ko je znanja, koja je nauka na tu temu pružila, koristio u političkim razgovorima sa određenom stranom? Ja verujem — niko. Postoji jedan raskorak između politike i naučne misli. Ako se u jednoj zemlji taj raskorak povećava svakodnevno, to znači da dolazi do kratkog spoja. Ta zemlja ne funkcioniše dobro. Zašto smo se mi divili kratkoj demokratskoj eri, koja je trajala od dolaska Petra Prvog Karađorđevića do Prvog svetskog rata? Cela tajna bila je u tome što je posle jedne vlade kakva je bila vlada Obrenovića, u kojoj je bilo mnogo političkih skokova, zatim ličnih problema, menjanja ustava... dosla jedna stabilizacija. Ona se pokazala jedino u tome što je došlo do nekog približavanja političke i naučne misli. Ako je Stanoje Stanojević kao veliki istoričar nešto rekao, ili Jovan Radonjić, ili Skerlić, ili Ljuba Stojanović to je imalo odjeka i u političkom životu. Politika je prihvatila rezultate nauke i ponašala se kao da želi da uči od nauke. Evo, nedavno je održan međunarodni naučni skup o zloupotrebama i mitovima vezanim za pojam Velika Srbija, što je već postalo formula za optuživanje srpskog naroda, stalna hipoteka, a sve je izmišljeno. Mi smo na jedan miran, naučni način pokazali genezu svih falsifikata.

"VREME": Ima tome osam godina kada ste tražili da se organizuje naučni skup u Akademiji, jedna vrsta javne rasprave povodom Memoranduma. Ovih dana Hag je ponovo u priču o Srbima vratio i priču o tom dokumentu...

DEJAN MEDAKOVIĆ: Nije došlo do skupa, ali došlo je do nečega jednako važnog. Prvo, mi smo integralni tekst Memoranduma objavili na tri svetska jezika, engleskom, francuskom i nemačkom. Zatim smo objavili jednu knjigu izuzetno značajnih komentara koje su dali akademici Kosta Mihailović i Vasilije Krestić. To je takođe prevedeno. Dakle, mi smo naučno odgovorili na optužbe. Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. U prvom pasusu to stoji: "Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni međunarodni sukobi izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne samo politički i privredni sistem već i celokupan javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuće nepoverenje među ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni egoizam. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodećih ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praćeni su apatijom i ogorčenjem naroda, otuđenjem čoveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući i tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi, niko nema pravo da zatvara oči. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naučnog i kulturnog stvaralaštva u ovom narodu." Samo se upotrebljava kako kome treba.

Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. To znači komunisti, Stambolić, cela hrvatska štampa, Slovenci. Svi su skočili kao ugroženi, uključujući i vladu Srbije. Nama je vlada Ivana Stambolića oduzela pravo na proslavu stogodišnjice SANU. U Hagu se sada opet poteže Memorandum. Naravno, sada im treba druga varijanta. To je vrtlog dnevne politike. Moram ovo reći, postoji veliki problem a to su nevladine organizacije koje isporučuju ili prosto odrađuju neki svoj honorar. Ja ne znam ko to plaća, tek, uglavnom stalno isporučuju optužbe za nacionalizam, jednostavno ljudi odrađuju svoj lebac. U takvoj klimi koja je nezdrava, koja miriše na trulež teško je sačuvati obraz i dostojanstvo. Ako je ista ova Akademija u mom četvorogodišnjem mandatu uspela, ako sam išta uspeo, sada laskam sebi, to je da sam branio dostojanstvo kuće. Koliko sam ga odbranio, to prepuštam drugima da procenjuju. Ja sada mogu mirne duše da se osvrnem na taj period mog predsednikovanja, koji je inače bio najteži period mog života. Imam i dokumentaciju koju čine moji tekstovi, molbe, protesti, za koje čak i pola Akademije ne zna a koje sam upućivao na razne adrese i koje ću objaviti.

"VREME": Država je SANU skinula sa budžeta i prebacila Ministarstvu za nauku...

DEJAN MEDAKOVIĆ: Da, niko nas nije obavestio o tome. To je isto jedna metoda kojom se normalna zemlja ne može služiti. Morate biti obavešteni da postoji predlog da budete skinuti sa državnog budžeta i da idete na budžet jednog ministarstva. Mi smo do sada od države dobijali global koji smo sami delili preko našeg fonda. Tako su finansirani naučni projekti na osnovu odluke fonda. Znači, bilo je u kompentenciji Akademije šta će se raditi. Sada zavisimo od Ministarstva nauke. Odnosno, svi naši projekti sada će se finansirati verifikacijom u Ministarstvu nauke. Što znači jednu novu vrstu problema i dokazivanja. I kome se dokazivati?! Ko može meritornije da oceni nego jedan Akademijin fond, u kome sede akademici, o sopstvenim projektima. Da li će to bolje da urade neki činovnici koji danas jesu, sutra nisu?

"VREME": To je trenutni materijalni položaj, odnosno materijalna zavisnost vaše institucije. Mnogo velikih intelektualaca, pisaca i njima sličnih tokom ovih prethodnih godina bilo je na ivici egzistencije. Šta je sa akademicima?

DEJAN MEDAKOVIĆ: Kada me tako provocirate, onda ću reći ono što zna mali broj ljudi. Mi imamo šest akademika koji imaju 12.000 dinara penziju. Posle trideset i više godina rada na Univerzitetu, institutima. Ja neću reći imena, radi njihovog dostojanstva, ali, da li je u redu da ljudi koji su stekli status akademika, dakle najviše što se može u nauci, budu na ivici egzistencije. Govori se o privilegijama akademika. To je smešno. To što se daje kao nagrada to je beda, odnosno daje vam se samo za ono što ste uradili. Mi imamo problem da jedan broj ljudi uradi projekte uz pomoć Akademije, ali kada sklope knjigu, shvate da je honorar koji im sleduje simboličan i onda odlaze u izdavačka preduzeća jer im ona daju honorar koji Akademija ne može da im priušti. Što znači, živeli smo i živimo kao i ostali stanovnici države. Ja sam ove godine imao veliku produkciju, a zamislite, i s tim sam ispod poreskog limita. A ja spadam u izuzetke po produktivnosti.

"VREME": Vaše ponovno kandidovanje za predsednika SANU u neku ruku znači da svoj prethodni četvorogodišnji rad i predsednikovanje stavljate u isto vreme na proveru svojim kolegama. Šta ukoliko vas ne izaberu?

DEJAN MEDAKOVIĆ: Trudio sam se da budem pravedan. Kao što sam rekao, desetine ljudi me je posavetovalo da se odlučim na tako nešto. To znači da cene moj rad i doslednost. Ali, ukoliko ne budem izabran, neću biti nesrećan, neću to doživeti kao poraz.


Vojka Pajkić | 13.03.2003. | Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 15, 2010, 04:16:00 am »

*
AKADEMIK DEJAN MEDAKOVIĆ


TITO JE NAREDIO PAVLU SAVIĆU DA VOJVODINA DOBIJE AKADEMIJU NAUKA

Ideja o oživljavanju VANU krenula je iz Čankovog kabineta, a njeni inicijatori su Mađar Bela Ribar i Hrvat Rudolf Bruči, ali od tog posla neće biti ništa — kaže za "Poglede" akademik Dejan Medaković

Do pojavljivanja prvog toma "Istorije srpskog naroda" (1981) nije došlo lako. Srbi su se jedini držali unitarne jugoslovenske istoriografije, dok su ostali narodi u SFRJ prilježno radili na veličanju i buđenju sopstvene nacionalne istorije i nacionalne svesti. Krajem 1966. istoričar Radovan Samardžić je u Srpskoj književnoj zadruzi pokrenuo inicijativu za izdavanje jedne 12-tomne istorije srpskog naroda. Namera je bila da se napiše sveobuhvatna istorija srpskog naroda na prostoru Srbije, Crne Gore, Hrvatske, BiH i Makedonije, koja bi obradila razdoblje od dolaska Slovena na Balkan do nastanka Kraljevine SHS, ali su marksistički ideolozi taj predlog odmah osudili kao "reakcionaran" i "velikosrpski".

Kada je, posle mnogo sastančenja, u SKZ prihvaćen idejni projekat Sime Ćirkovića, počeli su se javljati ne samo politički otpori, nego i otpori u okviru struke. Protivnici te ideje bili su istoričari Jorio Tadić, Viktor Novak i Vasa Čubrilović, koji su nastupali kao članovi SANU. Do ponovnog oživljavanja projekta dolazi 1971, kada o njemu govore Radovan Samardžić, Franjo Barišić, Ivan Božić, Andrej Mitrović i Vladimir Stojančević. Uprkos tome, na izlazak prvog toma trebalo je sačekati još deset godina. O tom problemu, ali i o nekim drugim pitanjima, razgovarali smo sa akademikom Dejanom Medakovićem, bivšim predsednikom SANU, koji je i sam bio uključen u ta zbivanja, protiveći se dnevnopolitičkom razumevanju istorije i njenom pretvaranju u primenjenu nauku.

POGLEDI: Zašto su se poznata imena istorijske nauke, kao što su bili Viktor Novak ili Vasa Čubrilović, toliko protivila pisanju jedne višetomne istorije srpskog naroda?

MEDAKOVIĆ: Pazite, ja neću sumnjati u Viktora Novaka, koga sam izuzetno voleo i cenio. I on je mene voleo. Dakle, imali smo jedan visok kontakt. Novak je bio iskreni Jugosloven, to znači integralni Jugosloven. Ja sam mu spremio i spomenicu na fakultetu. Imao sam okapanje zbog toga. Tužili su me partijskoj organizaciji zbog jedne rečenice, potpuno nevine. Ja sam rekao u tom predgovoru da je Viktor Novak pripadnik onog dela jugoslovenske inteligencije koja se još pre Prvog svetskog rata zalagala za oslobođenje od duhovnog ropstva jednog dela jugoslovenskih naroda. Nigde nisam Hrvate pomenuo, jer se to odnosi na Srbe u Austriji. A to je Vuko Pavićević, otac gđe Borke Pavićević, iskoristio da me tuži partijskoj organizaciji Filozofskog fakulteta, iako ja nisam bio član, ali nastala je afera zbog toga što sam ja napao Hrvate itd.

POGLEDI: Kako ste se odbranili od njegovih optužbi?

MEDAKOVIĆ: Naravno, ja sam se odbranio vrlo lako. Rekao sam da g. Pavićević, koji je onda bio u bolnici, ne čita dobro. Neka pročita još jedared, pa da vidi. On je rekao u tom pismu partijskoj organizaciji: "Ja ću njega tužiti 'Borbi'", kao pisaće "Borbi". Dobro, to je epizoda. Dakle, oni su bili Jugosloveni. I Jorio Tadić bio je apsolutno Jugosloven. Čubrilović, takođe. Ja mislim da su se oni jako bojali da to može da šteti jugoslovenstvu, da će jedna takva istorija srpskog naroda otvoriti neke određene probleme, jer ja sam prisustvovao svim tim sastancima i bio sam tada potpredsednik SKZ. Zadatak je dobila komisija za kapitalna dela koju je vodio Vojislav Đurić, akademik, još je živ, i ja sam bio član i te komisije koju je osnovala Stanka Veselinov.

Oni su nastupili sa tezom — NIJE VREME. To je bila njihova glavna odbrana. Ja sam ih izazvao, naravno, ne želeći kavgu, ali sam morao da ih izazovem. Ja sam ih pitao, baš Čubrilovića: "Meni nije jasno šta to znači: nije vreme? Da li nije vreme naučno sazrelo; je li to mislite? Ako to mislite, onda je za nauku sazrelo vreme da podvuče crtu dosadašnjih istraživanja, jer nikad neće nauka do kraja iscrpsti sve argumente, i čekaćemo još koliko? Sto godina!? Sad postoji jedna generacija koja hoće to da ostvari na temelju do sada postignutih naučnih rezultata. Ili su neki drugi razlozi u pitanju?" I onda je on eksplodirao. Čak je napustio sastanak, protestovao itd.

POGLEDI: Šta Vam je zamerio Jorio Tadić?

MEDAKOVIĆ: I Jorio Tadić je na toj sednici — isto moj veoma drag profesor, puno sam naučio od njega — rekao: "Zašto šest knjiga? Kakva je to ambicija, šest knjiga? Zašto ne osam, zašto ne devet? Zašto baš šest? Ko je to tako sklopio?" Ja sam na to isto odgovorio da se ja slažem sa njim, da je moglo i osam. A kažem: "Ja se čudim" — tad nisam bio u Akademiji — "da Akademija nije preuzela to da radi. Logičnije je bilo da je to posao Akademije, nego SKZ. Niko nije Akademiju sprečavao. Zašto nije to pokrenula?" A mi smo hteli u šest tomova, ispalo je deset. Onda će on: "U Rusiji pišu četiri knjige istorije Rusije i SSSR". Ja kažem: "Da, profesore. Oni pišu četiri, ali niste rekli koliko takvih višetomnih istorija oni imaju od 19. veka. To je tradicija kod njih. Oni su imali ogromne serije istorija Rusije, i u boljševizmu su to isto nastavili, a mi nemamo nijednu".

Čubrilović je kao glavni argument izneo da treba pisati istoriju srpske države. Znači, staviti limit na srpsku državu. To znači na Republiku Srbiju, jer je Dragi Janković, ne sećam se da li je tada još bio rektor, ali je bio član komisije, meni dobacio: "Pa, ti valjda ne misliš da staviš i Srbe iz Hrvatske? Oni pripadaju hrvatskoj istoriji". Sećam se kao danas. A ja kažem: "Ne, Dragi, ne. Mi ćemo ih uneti, razume se, jer je to istorija srpskog naroda. A, naravno da će ih i Hrvati uneti kada pišu istoriju Hrvatske, kao državno-pravni pojam, jer onda moraju pisati o njima. Naravno, niko to neće zabranjivati, niti je to naučno moguće". A on se zbunio: "A onda ćeš i one što su otišli u Rusiju u 18. veku?"

POGLEDI: Kakav je bio Vaš odgovor?

MEDAKOVIĆ: Kažem: "Pa, hvala Bogu. Pa, kako ne bih one koji su otišli u Rusiju?" Oni idu zbog uslova koje Marija Terezija propisuje u banatsko-potiskoj vojnoj krajini, kad je ukida i kada te slobodne seljake-graničare podređuje pod vlast mađarskih vlastelina, kada ih ubacuje u kmetovski odnos. Oni neće da od privilegisanog seljaka postanu kmetovi i odlaze. Katarina Druga ih poziva: "Dođite, isti status ćete kod mene imati". To je ono što Crnjanski piše u "Seobama". "Kako ne bih to", kažem. "Ja ne govorim da mi imamo teritorijalne pretenzije na Novu Serbiju i Slavenoserbiju u Ukrajini. Ja znam da su oni danas u Rusiji ili su Ukrajinci, nije ni važno. Njih nema, ali fenomen njihov, da se jedan blok srpskog naroda odselio da bi ostao slobodni seljak, naravno da mora da ide u istoriju srpskog naroda. To je potpuno jasno".

S takvim stvarima smo se onda nosili. I oni su se se bojali da će to otvoriti probleme, jer u to vreme, moram da vam kažem, zvanična partijska parola — ja to znam iz drugih izvora, znam iz Novog Sada, jer sam bio 30 godina sekretar likovnog odeljenja i svašta sam tamo doživeo — bila je: "Nema vertikalnog povezivanja". To je tako bilo formulisano. Znači, Srbi van Srbije ne mogu se povezivati sa maticom. To je bio zvaničan stav. Srbi imaju identitet, oni pripadaju Hrvatskoj i treba da ostvaruju svoje ciljeve preko hrvatskih institucija. Znači, preko JAZU. Sve je to u jednoj užasnoj vezi.

POGLEDI: Tada se pojavljuju i zahtevi za osnivanjem "Vojvođanske akademije nauka". Ko je naložio njeno uspostavljanje?

MEDAKOVIĆ: "Vojvođanska akademija"? Znam ja celu istoriju, naravno. Nažalost, znam. "Vojvođanska akademija", kad je počelo o tome da se priča, kod nas je to u Akademiji izazvalo veliko negodovanje. Čak je i tadašnji predsednik Pavle Savić smatrao da se rešenje može naći u jednom ogranku SANU i da nema potrebe da se stvara jedna nova akademija. Ne lezi vraže, onda je on pozvan u Karađorđevo, da li u lov ili na razgovor, tek uglavnom on je bio u Karađorđevu gost Titov. Pavle Savić je bio čovek koji je rušio sve autoritete do Tita. On je imao poziciju potpredsednika AVNOJ-a, jedini sa one čuvene slike koji je živ, gde je Masleša i društvo, je li, Pozderac, do Tita. Tita nemoj slučajno da dirnete. Onda je kao ris išao. A Stambolić, Draža Marković, to uopšte nije postojalo za njega.

Njegova pozicija je bila takva. On je bio šifrant Vrhovnog štaba, a njegova supruga je bila politički komesar Pratećeg bataljona. Sve je video, sve je znao. Ali, Tita ne diraj. Do Tita sve. I Kardelja, i sve, to nije ništa. Čak i Rankovića. Ali, Tita ne. I on je otišao kod Tita. Sa tog ručka vratio se sa kapitulacijom da ćemo napraviti "Vojvođansku akademiju" i da se ona mora napraviti. A pošto je on bio lukav, onda je svog potpredsednika Kanazira gurnuo za predsednika matične komisije. Kanazir je bio član partije — mora se! I tako je to počelo. Znači, to je bila jedna politička situacija, ne naučna, jer Novi Sad ima svoju "Maticu" koja je po novoj posleratnoj strukturi zapravo koncipovana kao jedna, pa možemo reći, akademija. Ona ima isto odeljenja, časopise, i svoj devetnaestovekovni prosvetni zadatak je prebacila u naučno polje.

Prema tome, Novi Sad je imao jednu takvu instituciju, i ona je bila mešovita. Tu su bili i Mađari i ne znam ko sve ne.

POGLEDI: Zašto se onda išlo na osnivanje akademije?

MEDAKOVIĆ: Problem je u tome što je, politički, za odvajanje Vojvodine potrebno da dobijete sve konstitutivne elemente državnosti. I to vidite sad kod Čanka. Sve, hoće on i zastavu, hoće on i grbove, hoće on i pečate. To je opštenetačno. Falsifikuju ideju Vojvodine. Vojvodina se, prvo, nikad nije zvala Vojvodina, nego se zvala Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, to je zvanična titula. To je dato Srbima kao nagrada za njihovo učestvovanje u mađarskoj revoluciji na strani cara, protiv Mađara. Znači, to je kazna za Mađare, a nagrada srpskom narodu za vernu službu. Kako je Austrija kretala u jednu dualističku formu države, te tendencije se vide već u 60-im godinama 19. veka. Naravno, Vojvodina se morala ukinuti. I Austrija je Vojvodinu potezom pera ukinula. Znači, tu srpsku nagradu smo mi izgubili 1860. I, naravno, par godina kasnije, došlo je do dvojne monarhije, oni prave Austro-Ugarsku itd. Znači, to je bila osnova cele ideje. To isto je bilo i u Crnoj Gori. Crnogorska državnost zahteva akademiju nauka. Još su oni imali neke, mogu reći predradnje, i to dosta dobre.

POGLEDI: Na koje predradnje mislite?

MEDAKOVIĆ: Oni su imali Istorijsko društvo. To je bilo dobro društvo, još pre rata osnovano. Vrlo dobri ljudi su ga izgradili. Dakle, oni su imali neku tradiciju, ali ovi u Vojvodini ništa, jer sve što je valjalo je bilo u "Matici". I drugo, Vojvodina je ispraznila svoje kadrove, mogu reći, kada je stvorena zajednička država, jer onda je gro kadrova, sjajnih, iz duštvenih nauka pre svega, otišao u Srbiju. Otišao je Nikola Radojčić, otišao je Mita Kostić, otišao je Dušan Lj. Popović, otišao je Prvoslav Kamenac, otišao je Radoslav M. Grujić, otišao je Stanoje Stanojević, otišao je Balugdžić. Sve se to preselilo u Srbiju ili na novoosnovani skopski filozofski fakultet, kada oni gube sekretara "Matice", sjajnoga Tihomira Ostojića. Tihomir Ostojić ide u Skoplje za profesora. Dakle, Vojvodina je dala Srbiji svoje najbolje naučne kadrove. I to je tačno. I ostala je dosta oštećena. Ja sam đak karlovački i znam situaciju, vrlo dobro znam situaciju. Sad to ovi obnavljaju, je li.

POGLEDI: Doneta je i odluka Pokrajinske skupštine o tome?

MEDAKOVIĆ: Naravno. Ja sam, prvo, kao generalni sekretar, posle i kao predsednik SANU, stupio u pregovore sa već postojećom "Vojvođanskom akademijom", da vidimo modalitete spajanja. Dakle, ukidanja toga. Ja sam tamo imao vrlo dobre partnere. Pre svega, akademika Berića, ginekologa. On je bio sekretar. Mi smo vodili preliminarne razgovore. Delegacija je došla u Beograd i ja sam vodio taj sastanak. Na tom sastanku ja sam rekao Vojvođanima, pošto ja znam kako treba razgovarati: "Molim vas, odmah da vam kažem, SANU nema namere da vas proguta. Prema tome, nikakve forme spajanja nećemo učiniti bez vaše odluke i vaše želje. Vi treba da se odlučite, bez našeg učestvovanja, da li želite ukidanje akademije i spajanje sa SANU. Modaliteti jedne kombinacije su ti, ti, i ti". Oni su to želeli. Tada je bila atmosfera da se to uradi. I oni su legalno izglasali svoje ukinuće i pripajanje SANU, kao ogranak.

Njihova jedina želja je bila da im se priznaju činovi. Ja sam imao opoziciju ovde u Beogradu, u Akademiji. Nisu hteli da pristanu na to, jer su smatrali da su tamo ljudi koji ne bi po našim kriterijumima mogli da budu akademici, što nije netačno, ali ja sam imao jedan drugi argument. Glavni argument je, da od trenutka kad se spajamo, zajedničko je biranje novih akademika. Prema tome, neka se prizna svakome njegov čin koji je zaradio u VANU. U redu, bilo je tu nekih Mađara i Slovaka koji sigurno nisu ispunili kriterijume. Dobri ljudi, ali nisu ispunili to što treba. Pa i među Srbima je bilo takvih. I mi smo se spojili. Onda su oni počeli sada da buškaju.

POGLEDI: Ko su inicijatori te akcije?

MEDAKOVIĆ: Celu inicijativu je pokrenuo Bela Ribar, Mađar, inače dobar naučnik, i Rudolf Bruči, Hrvat, dobar kompozitor. Inače, on je bio moj prijatelj. Ja sam tri puta išao u Novi Sad na njihove sastanke, vodio čak razgovore, diskusije itd. I došlo je do izjašnjavanja, ali bez prinude. Ja nisam nikad hteo da ih opominjem na neku prinudu ili disciplinu: "Vi ste sad SANU. Ne, ako vi želite da se odvojite, izjasnite se o tome"; jer je to krenulo u Čankovom kabinetu, što sam ja znao, pošto su mi javljali, je li. Dva Srbina, sve se sazna. I oni su se tada izjasnili. To je bilo zadnje izjašnjavanje kad sam i ja bio, kada je 21 glasač bio prisutan.

Bela Ribar je čak otvoreno tu rekao: "Ja sam mađarski nacionalista". Javno je rekao. "Ja se duboko klanjam", kažem ja, "nemam ništa protiv". Bruči je nešto muvao, zbunio se. I onda je došlo do glasanja i tri glasa je bilo "za" i jedan je bio uzdržan, a ovo drugo je bilo za to da se ostane u SANU, s tim što je usvojena preporuka i molba da kod novih izbora, to su ovi što su nedavno bili za nove kandidate, jedan broj kandidata iz Vojvodine prođe. Dobrih kandidata. I oni su prošli. Prema tome, mi smo ostali jedinstveni. Od cele te stvari neće biti ništa, iako je Pokrajinska skupština izglasala to što vi kažete.

POGLEDI: Nedavno se pojavila Vaša knjiga "Dani sećanja", gde pominjete mnogo ljudi iz našeg političkog i kulturnog života. Primetna je i jedna kritična nota u njihovom opisivanju. Meni je bio interesantan Vaš pogled na Kašanina, na primer.

MEDAKOVIĆ: Koga sam vrlo voleo. Šta da kažem? Ja moram poći od toga da je moja najčvršća namera bila da knjiga ne izađe za mog života. Ne jedna knjiga, nego pet knjiga. Ovo je sad prva. Nikako nisam hteo da izađe i moja ideja je bila da rukopis deponujem u Akademiji — zapečaćen. To je jedan kofer, i da se on otvori 30 godina posle moje smrti, kad neće biti nikoga. Želeo sam da dam jedno svedočanstvo vremena u kome sam živeo i ljude sa kojima sam dolazio u dodir, sukobljavao se ili ne. Za mene su bila bolna sukobljavanja sa Vaskom Popom, koji je bio moj veliki prijatelj. Nažalost, razišli smo se na bazi toga što su njega uzeli autonomaši pod svoje i on je jedan od onih koji je napustio Akademiju i prešao u VANU. Ja sam imao javni obračun s njim u "Matici". On je bio potpredsednik "Matice". Dakle, ja nisam želeo nikakav revanš. Čak i o ljudima sa kojima sam ostao dobar i koje sam voleo, kao što je recimo akademik Samardžić, moj vrsnik, moja generacija i moj stari prijatelj. Ili Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, možda ne toliko u ovoj knjizi, ali biće knjiga gde ja znam da im neće biti pravo. Ja to znam.

POGLEDI: U čemu se razlikuje taj dnevnik od drugih dnevnika koji su se pojavljivali?

MEDAKOVIĆ: Pa, to je što ga ja nisam pisao da se za mog života objavi. To je mene oslobodilo, intimno, prilikom pisanja, jedne potrebe da sebe prikažem u nekom boljem svetlu. Meni je to bilo poslednje. Ja nisam imao ni predstavu kako će se suditi o ovome posle 30 godina, ako to nekog bude zanimalo. Ako ne bude, opet dobro, neka stoji kao rukopis. Dakle, to me je očistilo od jedne želje da to korigujem naknadnom pameću, što rade drugi. Oni hoće da budu uvek u pravu i onda su 1976. oni već znali šta će se desiti 2001. ili 2002. Ne, nisu znali, nego je to naknadna redakcija i to se vrlo brzo može i ustanoviti, jer nekad pogreše. A drugo, savremenici neke stvari znaju, pa onda kad čitaju nasmeju se. Tako sam se ja čuvao i ja za svaku ličnost ili za svaki tekst mogu garantovati autentičnim rukopisom.

POGLEDI: Interesantne su bile reakcije koje su pratile feljtonističko izdanje Vašeg rukopisa?

MEDAKOVIĆ: Osamnaest napada je na mene do sada bilo otkako se feljton pojavio. Ja ću sve to da saberem na kraju, posle pete knjige, i ja ću im odgovoriti svima zbirno, o tom velikom nesporazumu između nas, kada vi branite od mene delo koje ja ne napadam. Recimo, slučaj Meše Selimovića. Ja beležim reakciju Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića, koji dolaze meni ogorčeni na Mešina "Sjećanja", u kojima on navodi u predgovoru, da je u Beograd došao zbog zdravlja, a oni meni dođu i kažu: "Zamisli, kako ga nije sramota, bre. Laže čovek, oterali ga fundamentalisti muslimanski, jer je Srbin. Izgubio je službu. On je žrtva progona muslimanskog. Ja sam mu stan tražio". I besni su na njega. I onda još Dobrica doda: "Ma, to je ona Darka sigurno zbog para, zbog honorara". Ja sam tu scenu zabeležio i ona nema nikakve veze sa "Dervišem". Sad, deca se javljaju u "Politici", što je meni dirljivo, te dve ćerke njegove. Brane mrtvog oca. Od čega ga brane?

Onda se Davičo, prevejanac jedan, onaj novinar iz Pariza, Loni, kako se zove, on se uskopistio na mene zbog Oskara Daviča. Još umalo da me nije za antisemitizam optužio. Pa, Oskar Davičo je javno od svih u Beogradu tretiran kao poslednja moralna ništica. Pa, to svi znaju, to vrapci znaju, a to ne znači da on nije dobar pesnik i da njegova "Hana" ili "Višnja pod zidom" ne valja. Ja ne govorim o tome, ja nisam književni kritičar. Ja govorim o ljudima koji su formirali društvo i to je stav jednog čoveka koji se našao u jednoj džungli raznih ljudi. Ja znam svoj šok od '44. godine. Moj šok je kad sam prepoznao prve golube prevrtače. Ja nikad nisam bio član partije. Imao sam vrlo velike dužnosti i poverenje ljudi koje sam časno odradio, ali nikad nisam bio član partije. A bilo je pokušaja, pišem u "Efemerisu" o tome, da me učlane i na fakultetu.

Ja nisam ni želeo da dođem na fakultet. Mene su Radojčić, Voja Đurić i Jovanka Stojanović, kad je bilo jedno mesto slobodno — Mara Haris-Jadis je morala otići, jer nije imala tezu i oterali su je — dovukli na univerzitet. Ja nisam želeo. To je mene šokiralo i ja sam se tad suočio sa tim prevrtačima, kao i sada.

POGLEDI: Čini se da njih ima u svim vremenima i da to nikad nije prijatno za gledanje?

MEDAKOVIĆ: To je jedna strašna pojava koja mora da demorališe mlad svet. Ja pokušavam da se uživim. Naravno, iza mene je sad davno iskustvo jednog čoveka koji je preboleo sve to kao društvenu bolest, ali mladi ljudi mora da su očajni kad to vide. Kad vide da se opet isti ljudi guraju u prve redove i sad normalno se pojavljuju kao neki mondijalisti. To je sve formirano u jednom partijskom poslušnom duhu. Dušan Mitević, ja sam gledao na televiziji, sa kalašnjikovima idu on i Batić, advokat Panića, onoga gangstera iz Amerike koji je opljačkao "Galeniku", idu da osvoje "Galeniku". To sam ja video, nije mi neko pričao. Sav sam se zgrozio. Sad, kako to mora da izgleda jednom mladom čoveku koji hoće da ostvari neke svoje ideale, jer svaka generacija ima jednu količinu ideala koja predstavlja jedan, ako hoćete, nacionalni kapital. To treba iskoristiti, jer se to topi. Neće svi biti do kraja isti. Neće. Promeniće se, korumpiraće se.

POGLEDI: Napisali ste i knjigu o Srbima u Zagrebu. Danas ih tamo ima oko 200 hiljada. Koliko oni mogu da doprinesu razvoju svoje nacionalne kulture?

MEDAKOVIĆ: Srbi više nisu konstitutivni element u Hrvatskoj. Njih je ostalo jako malo i možda baš zbog toga oni danas dobijaju vrlo lepa sredstva za svoju izdavačku delatnost. Oni sjajne knjige izdaju. Evo, ja ću vam to i pokazati. Recimo, jedna od tih knjiga je izvanredna: "Partizansko ljetovanje" Čedomira Višnjića. Jedna sjajna knjiga. Tu je rađen period likvidacije Srba komunista — Ćanica Opačić, Rade Žigić, Duško Brkić — sve po dokumentima. Strašno. Tu su nevine ljude slali na Goli otok. Jedna knjiga izuzetno značajna. Elem, oni su slomili kičmu vodećim ljudima srpskoga naroda u Hrvatskoj. Oni su imali tzv. kordunaške procese. Postoji knjiga od istog Višnjića. To je još strašnija knjiga, gde se govori o procesu koji je vođen protiv vođa ustanka na Kordunu. Sve komunisti, elita.

Ja sam čitao tu knjigu, i to je dokumentovano, tu nema priče, režija je predvidela da tužilac bude Duško Brkić, koji je i sam posle otišao na Goli otok kao nacionalista i ibeovac. Rade Žigić itd. Svi su oni učestvovali u likvidaciji, kao dobri članovi partije, svojih drugova, nevinih, koji su se pobunili: Šta to znači da politički komesari u srpskim divizijama i pukovima nisu Srbi? Šta je to? I počeli su da gunđaju. Osuđeni su. Jedna škola je bila sudnica, a u drugoj sobi su sedeli Jakob Blažević i drugi. Sede i donose im vesti iz sudnice, i po tome oni određuju kaznu. Svi su streljani. To je strašno.

POGLEDI: Šta bi Sanaderova ili neka druga hrvatska vlada trebalo da obezbedi Srbima u Hrvatskoj?

MEDAKOVIĆ: Srbi u Hrvatskoj bi morali dobiti, ako se vrate, i koliko ih se vrati, neke garancije za egzistenciju, ali i za njihove kulturne institucije. Oni sada nemaju ništa. U vreme zajedničke države oni su izgubili pismo-ćirilicu, izgubili su "Prosvetu", njihovo društvo. Ona je ukinuta, kobajagi, kad je ukinuta "Matica Hrvatska". Ali, čekajte, "Matica Hrvatska" je uhvaćena u ekstremno nacionalističkim vodama u koje je odvedena, pa je onda radi komunističke simetrije likvidirana i "Prosveta", koja to nije bila i koja je mahala bratstvom i jedinstvom, i koju su vodili prvoborci. Rapajić, ja sam sarađivao s njima. Onda su simetrije proradile, onda ćemo i njih pomesti. Policija ima akt kojim se zabranjuje rad "Prosvete" i konfiskuje cela imovina. Sad je Srbima u Hrvatskoj to vraćeno, sad kad ih više nema u onom broju koliko ih je bilo.

Razgovarao Dobrica Gajić | mart, 2004 | Pogledi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 15, 2010, 04:16:40 am »

*
INTERVJU — DEJAN MEDAKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, ISTORIČAR, AKADEMIK


ISTORIJA JE NEMOĆNA DA ODBRANI ISTINU

Američke diplomate su mi govorile: "Zaboravite istoriju!". Odgovorio sam: "Vama je lako da zaboravite, vi nemate istoriju". Istorijska nauka podložna vladajućem režimu i to ne samo u socijalizmu i komunizmu, to je ona radila i u Kraljevini. Čitav niz istoričara bio je u službi zvanične državne ideje

Erudita, književnik, istoričar, akademik, naučnik svetskog glasa, koji slovi za jednog od najomiljenijih na Beogradskom univerzitetu, predsednik Vukove zadužbine, akademik Dejan Medaković napisao je knjigu o austrijskom vladaru Franji Josifu. Budući da se među njenim koricama prvi put otkrivaju mnoge tajne iz života ovog vladara, među kojima mnoge koje se odnose na Srbiju toga doba, privukla je veliku pažnju kako istoričara, tako i najšire čitalačke publike...

Šta vas je podstaklo da napišete knjigu o austrijskom vladaru Josifu?

Ideja se rodila prilikom boravka u Austriji radi obilaska dve velike izložbe. O Mariji Tereziji, u Beču, i Josifu Drugom. Konstatovao sam, posle obilaska ove izložbe, da tu nema nijedan jedini trag o Srbima iako sam znao iz literature da je Josif bio mnogo zaslužan za Srbe, što dokazuju pesme koje su mu posvetili Dositej i Jovan Rajić. To me je podstaklo, pa sam počeo da istražujem. Podsticaj u tome bilo je pre svega ispravljanje austrijske nepravde prema Srbima. Tako sam došao do mnogih knjiga i počeo sam da se bavim Jozefinizmom kao fenomenom Evrope. Bavio sam se i reformama i njihovim odjekom kod Srba, šta je tu prihvaćeno a šta nije. Zanimala me je, takođe ta tolika popularnost ovog vladara kod Srba. Ispostavilo se da je on kao državnik bio veoma zainteresovan za Srbe. To ne znači da ih je ne znam kako voleo, ali, Srbi su mu bili jedan faktor i on ih je gledao iz interesa jedne velike države.

Da li je bilo nekih poteškoća u otvaranju vrata bečkih arhiva?

U Beču su mi se lako otvarala sva vrata. Obilazio sam bez problema sve arhive, kao i kod nas. Ne mogu da se žalim. Najvažniji arhiv kod nas bio je Arhiv Karlovačke mitropolije, u vlasništvu Akademije po ovlašćenju Srpske pravoslavne crkve i tu sam ja predsednik saveta. Kada je Austrija u pitanju, mene su kao gosta pozivali na sve veće izložbe i tamo sam držao predavanja. Oni su izuzetno predusretljivi. NJihovi bibliotekari su veliki profesionalci koji se trude da pomognu ljudima koji istražuju. Kod nas je, nažalost, drugačije, mada ima retkih entuzijasta.

Imali ste tu privilegiju da se pred vama prvi put otkrivaju neke krupne tajne. Šta vas je i koje otkriće najviše impresioniralo?

Najviše me impresioniralo prilagođavanje Srba preseljenih na teritoriju jedne druge države, koje mogu nazvati velika seoba sa jednim srednjovekovnim nasleđem koji su oni doneli iz Peći, odnosno sa teritorije tada pod turskom okupacijom tek oslobođenom od Austrijanaca. Austrijanci se povlače sa te teritorije ostavljajući Srbe turskoj osveti, jer je ta ravnoteža Pećke patrijaršije uspostavljena 1557. godine obnovom Pećke patrijaršije, što su turske vlasti dozvolile. Turske vlasti su pak izgubile poverenje u Patrijaršiju, pa je srpski patrijarh pobegao sa tom velikom gomilom jako dobro izabranog sveta, naročito zanatlija. Oni su došli u jednu drugu, novu državu, jako komplikovanu. Austrija je u osamnaestom veku bila jedna imperija gde se plemstvo stalno borilo sa vlašću. Tu dolazi do velikih društvenih promena. Kao najveća društvena promena bilo je prilagođavanje na novu civilizaciju.

Danas je drugačije. Zašto od nas uporno traže da se odreknemo istorije?

Istorija se potire, čak svesno briše iz svesti, a to se videlo na nizu velikih promašaja koje je savremena vlada napravila. To se naročito videlo na proslavi 200-godišnjice ustanka. To je bilo sve jadno i sramotno, počev od tog odbora iz kog su čak izostavili vladiku, Šumadijskog episkopa. Uostalom, bolje se ne setiti. Savremena pojava svetskih razmera je mondijalizam koji je deo američke politike. Znači, težnja ka umanjenju nacionalnih država, smanjenju. Olbrajtova je Jeljcinu u Kremlju rekla:"Vi imate veliku državu". I Jeljcin je smanjivao. I mi smo prema tim kriterijumima imali veliku državu, pa je bilo nužno smanjivati je. Češka je bila prevelika. Trebalo je razbiti. Došlo je do jednog pomeranja. Naravno, neke sile su se dobro čuvale da to ne bude primenljivo i u njihovoj sredini, naročito Engleska, koja ima probleme sa Škotima, Ircima, zatim Španija koja ima probleme sa Katalonijom i Baskijom, zatim Francuska sa Korzikom, Alzasom, zatim Mađari koji od Rumunije stalno potražuju Erdelj koji ima tri miliona ljudi. Kod nas taj proces datira još od Tita, koji vešto decentralizuje državnu upravu.

Šta hrani zabludu protivnika istorije?

Ovde je velika zabluda protivnika istorije. Prvo, oni su uglavnom neobrazovani, s druge strane oni su podložni određenim trendovima, tendencijama velikih političkih sila da one sređuju svet. Ne samo Balkan, već svet. Meni su američke diplomate otvoreno govorile: "Zaboravite istoriju!". Odgovorio sam: "Vama je lako da zaboravite, vi nemate istoriju". Karađorđe je savremenik Vašingtona, a on je samo obnovitelj jedne od srpskih država. Identitet Evrope je ugrožen i to se vidi, a Evropska zajednica nema snage da se suoči sa tim problemom.

Gde smo tu mi?

Mi smo doživeli nekoliko velikih, ozbiljnih poraza, a iz toga nisu izvučene pouke. Tu, pre svega, mislim na Crnu Goru i njenu secesiju koja, smatram, da poništava jedan veliki istorijski proces obavljen u dvanaestom veku. Stefan Nemanja, koji je inače iz Podgorice, dakle Podgoričanin, ujedinio je Rašku i Zetu. Dve civilizacije koje nisu bile identične pretvorio je u jednu. To je ovaj referendum poništio. Srušio je ono na čemu je od dvanaestog veka građena sudbina jednog naroda. Naravno, oni opravdavaju falsifikovanom istorijom. Istorija je dokazala svoju nemoć da brani istinu jer je podložna vladajućem režimu i to ne samo u socijalizmu i komunizmu, to je ona radila i u Kraljevini. Čitav niz istoričara bio je u službi zvanične državne ideje. To se zaboravlja a to su stvari koji igraju u tom kolopletu problema.

Kako kao istoričar vidite budućnost Kosova i Metohije?

Kosovska kriza počinje u periodu između dva rata. Kosovo je 1912. oslobođeno, relativno kasno kao i Makedonija u Balkanskom ratu. U tom periodu su bila moguća neka rešenja koja bi danas dobila karakter genocida, a ta rešenja su bila u zameni ili razmeni stanovništva, što je inače primenjeno od zapadnih sila. To je radila Nemačka sa Poljskom, to je radila Nemačka sa Rusijom, to je radila Rumunija sa Moldavijom, to je radio Južni Tirol u Italiji. To je bilo najnormalnije kao jedno rešenje. Kralj Aleksandar je imao sporazum sa Kemalom Ataturkom o iseljenju određenog broja ljudi koji se ne bi možda iselio dobrovoljno. Kasnije je došao Tito s neskrivenom ambicijom da Albanija postane republika. To je sprečio Staljin u jednom času, ali tendencija je ostala. Bujanovačka konferencija je nešto obećavala Albancima ako napuste fašističke odrede i pređu na stranu NOB. Posle rata, donet je zakon koje je potpisala srpska ruka, pop Vlada Zečević potpisao je zabranu povratka Srba koje je albanski fašizam proterao sa Kosova...

Sad Zapad u ovom slučaju gleda na stvar numerički. Kakva sad Gračanica i koještarije! Znači, tu ste manjina ima vas deset puta manje od Albanaca i šta tu ima da se razmišlja. Tu je, naravno, pitanje krivice za rat koju smo medijski izgubili. Ko ne vidi da smo ga izgubili, njemu stvarno treba lekar.

Došli smo u situaciju da smo mi optuženi za genocid. U toku su procesi u Haškom tribunalu. Ako to padne na našu štetu, čukununuci će to otplaćivati. Moja porodica je poreklom iz Hrvatske, iz Like. Deda mi je bio predsednik Hrvatskog sabora. U njegovo vreme je Srba u Hrvatskoj je bilo 32 odsto, a u Brozovo vreme ih je bilo 16 procenata, da bi Tuđmanovo vreme dočekali sa dva i po odsto. Feudalni sabor je u dva maha priznao konstitutivnot, pa čak i komunizam. Danas su sve te priče o povratku Srba samo magla.

Kao neko ko je čitav radni vek prebivao i prebiva u srcu srpske istorije, koji lik biste izdvojili kao poseban?

Imate lik direktora gimnazije koji odbija da napusti đake koje odvode na streljanje, zatim, tu je nemački vojnik Šulc koji nije hteo da strelja srpske seljake, a onda ga njegovi odvedu među te iste seljake i streljaju. Za pamćenje je i srpski seljak, mislim da se zove Ljuban, onaj čovek koga u Jasenovcu kasape, a on, dok mu seku prvo uši, nos, vade oči, mirno ponavlja: "Samo ti, sine, radi svoj posao". Na kraju su mu odsekli i jezik, a potom ga zaklali. To je zabeležio lekar kome se ovaj dželat ispovedao. Govorio je da mu je Ljuban koga je masakrirao dolazio u san i na javu. Nije mogao da spava od tih slika. Mislim da je naša crkva Ljubana proglasila novomučenikom. Za mene je jedan od najimpresivnijih ostao lik Isidore Sekulić. Jedno vreme smo se intenzivno družili. Ima u toj galeriji likova i mnogo mojih prijatelja koji više nisu živi....


Mila Milosavljević | 28.01.2007. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 15, 2010, 04:17:03 am »

*
RAZGOVOR NEDELJE: AKADEMIK DEJAN MEDAKOVIĆ


TRADICIJA JE STEPEN CIVILIZACIJE

Jedan narod trebalo bi da bude ponosan na to što su njegovi preci stvarali dela trajne vrednosti, a zatvaranje perspektive pred mladima je nacionalna katastrofa i oni nezaustavljivo odlaze iz Srbije

Akademik i književnik Dejan Medaković 7. jula proslavio je 85. rođendan. Bila je to prilika da bude obeleženo i 20 godina obnovljenog rada Vukove zadužbine, na čijem je čelu Medaković od 1991. godine. Novosadska izdavačka kuća "Prometej", povodom 85 rođendana, obnovila je izdanje čuvenog Medakovićevog proznog petoknjižja "Efemeris, hronika jedne porodice", obogaćeno vrednim porodičnim fotografijama.

Prebogato životno i naučno iskustvo Dejana Medakovića jedan nedeljni razgovor može samo da načne. Podsetimo na njegove funkcije profesora istorije umetnosti i dekana Filozofskog fakulteta u penziji, člana saveta Matice srpske, člana austrijskog Društva za proučavanje 19. veka, generalnog sekretara, a zatim predsednika SANU od 1999. do 2003. godine. Akademik Medaković redovni je član naučnog društva Leibnic Societe u Berlinu i redovni je član Evropske akademije nauka sa sedištem u Salcburgu. Autor je niza studija i priloga iz istorije umetnosti, dobitnik mnogih priznanja. Predavanja je držao na evropskim univerzitetima i akademijama nauka. Uskoro će iz štampe izaći peta knjiga priča Dejana Medakovića u karlovačkom "Kairosu", a do Beogradskog sajma knjiga u novosadskom "Prometeju" biće objavljena velika Medakovićeva monografija "Sveta gora fruškogorska".
 
Čitava Vaša delatnost kao naučnika i književnika usmerena je protiv zaborava. Da li je odnos prema tradiciji ujedno i odnos prema moralnosti?

Uvek sam zastupao mišljenje da prošlost nije nešto što vuče nazad, jer bi to bio retrogradni pogled na život. Tradicija znači stepen civilizacije, a vekovi koji prolaze raščišćavaju tu ogromnu količinu nasleđa i iz njega vade ono što je stvaralačko, što podstiče i daje unutrašnju snagu. Jedan narod trebalo bi da bude ponosan na to što su njegovi preci stvarali dela trajne vrednosti. Nemanjićka država imala je tu stvaralačku dimenziju: Stefan Nemanja je ujedinio Rašku i Zetu, dve istorijskim zbivanjima razdvojene celine srpskog naroda. Javno sam rekao, na raspravi o odvajanju Crne Gore, da je tragično da crnogorski separatisti poništavaju vekove koje je po državnoj ideji stvorio Stefan Nemanja. Pri tom, niko ne negira dukljansku tradiciju, niti činjenicu da je to faza razvitka Crne Gore. Međutim, oni u tom bezumlju poništavaju tokove sopstvene istorije i vraćaju je na polazne tačke.

Mnogo ste pisali o razuđenom duhovnom prostoru Srba, kroz istoriju: o Srbima u Beču, Trstu, Zagrebu, Sent Andreji. Da li Srbi danas razumeju svoj duhovni prostor i vreme u kojem žive?

Naše rasejanje je rezultat gubitka srednjovekovne države. Ona je bila jaka i sa velikim pretenzijama Dušanovog carstva i vizantijskog nasleđa. Srbi od 15. veka i pada Smedereva, od svog obezdržavljenja, postaju migracioni narod. Mi se ni danas nismo još konsolidovali, jer iz nekih krajeva gde smo bili faktor, kao u Hrvatskoj, morali smo da bežimo. Zavaravanja su da je tamo povratak moguć. To su igre za inostranstvo i takozvanu demokratiju. Srbi tamo više nemaju materijalnu bazu sa opstanak. Jer, Hrvatska je ispunila ono što je bio njen vekovni ideal, a to je etnički čista država. Izvinjenje gospodina Tadića u Hrvatskoj je protumačeno kao priznanje krivice, a niko se nije setio da postavi pitanje genocida od 1941. do 1945. godine. Ko će se izviniti Srbima za milion ubijenih ljudi? Nije slučajno što Tito nijedanput nije bio u Jasenovcu. Ta istina potisnuta je u ime bratstva i jedinstva, a zločin genocida gurnut je pod tepih.

Posvetili ste dosta tekstova Prvom srpskom ustanku kao početku stvaranja moderne srpske države. Taj proces, međutim, još nije završen.

Proces stvaranja moderne srpske države nije dokrajčen. On je kulminirao priznanjem na Berlinskom kongresu 1878. godine. Tu su stvorene čak dve srpske države, Crna Gora i Srbija, ali nije se stiglo da se do kraja sve to profilira, da se reše ključna pitanja egzistencije nacije, demokratije, monarhije, diktature… Sve je ostalo u procesu, a onda se cela priča dodatno zakomplikovala stvaranjem Jugoslavije. Tada je trebalo obaviti reviziju srpskih zahteva i snoviđenja. Međutim, to je propušteno, iako smo baš u to vreme bili u "trendu", imali smo podršku i simpatije sveta. Uleteli smo u moderna vremena bez pravog sistema vrednosti i sada plaćamo taj ceh neurađenog posla.

Dugo ste bili prvi čovek SANU. Kako sada vidite njen položaj u društvu?

U teškim vremenima bio sam generalni sekretar Akademije, a onda sam u najgore vreme bio i njen predsednik. Zalagao sam se za načela da se Akademija ne angažuje u dnevnoj politici, već isključivo u velikim i kriznim situacijama nacije, kada se očekuje glas vrhunske institucije. To načelo sam sprovodio u svojim bezbrojnim oglašavanjima. Smatrao sam da Akademija nema pravo da prećuti nešto, pogotovu ako je u pitanju progon srpskog naroda, srpski jezik… Sada sam ušao u javnu polemiku povodom neoglašavanja Akademije pred činjenicom onoga što se dešava oko otimačine naše teritorije na Kosovu. Gorka razočaranja sam doživeo od bližih saradnika i prijatelja, tako da sam se udaljio od Akademije.

Govorili ste i da Memorandum sam po sebi nije bio takvo zlo kakvim je proglašen u našoj javnosti?

Pisao sam dosta o tome i na Zapadu. Memorandum je bio pokušaj da se formuliše ono što može da dovede do raspada Jugoslavije. Nisu se mogli Brionskim ustavom zadovoljiti drugi narodi na štetu srpskog naroda. Politika zadovoljavanja želja Slovenaca i Hrvata završila se oduzimanjem osnovnih prava srpskom narodu koji nije u Srbiji, prava koja je imao još u 19. veku, u feudalnom hrvatskom Saboru. Da podsetim: Srba je u je Hrvatskoj bilo u Brozovo vreme 14 odsto, a u Tuđmanovo vreme bilo ih je 2,5 odsto. Sve smo mi to prorekli, ali ove nesrećne srbijanske vlade nisu imale snage niti hrabrosti da odbrane svoju Akademiju, nego su se uključile u nepravednu kampanju. Akademija je sve to morala da izdrži.

Kako Vukova zadužbina čuva sećanje na srpskog prosvetitelja?

Imamo mnogo razloga da podsećamo na Vukove poruke, od kojih mnoge nisu ostvarene. Pa, već su se na jeziku pravile greške i sklapani su kompromisi koji nisu naučno zasnovani. Radi političkog mira, pristalo se na njegovo preimenovanje u srpsko-hrvatski. Nažalost, i veliki je Đura Daničić pristao na to. A Vukove pesme zovu se Srpske narodne pjesme, a ne srpsko-hrvatske.

Međutim, Vukova zadužbina nema političke ideale. Mi smo nebudžetsko društvo, moramo da stvaramo pare i da se oslanjamo na sponzore. Ono što nam se ne može zabraniti jeste širenje duhovnog prostora, u skladu sa širenjem etničkog prostora. Za nas celinu čini i Srbin sa Novog Zelanda i Srbin iz Australije. Jedina i prava veza je jezik.

Da li još pišete dnevnik?

Da. Skoro svakog dana. Zapisujem svoja zapažanja, sumnje, praćenje dnevnog života, a ne zaboravljam ni sebe u celom tom vrtlogu. Petu knjigu dnevnika sam predao, međutim, objavljivanje je zastalo i knjiga stoji u beogradskom Zavodu za udžbenike već pola godine.

Da li ste još zaljubljeni u Beograd?

Jesam. Beograd će ostati moja ljubav, iako to nije onaj grad koji pamtim i u koji sam došao 1941. godine. Mnogo toga promenjeno je i unakaženo. Preveliki je broj ljudi koji nemaju nikakve veze sa Beogradom i koji su Beograd prihvatili kao svoju administrativnu obavezu.

Kako u Srbiji i Beogradu vidite život mladih ljudi?

Više od 35 godina družio sam se sa mladima i mislim da su mladi naš najvredniji potencijal. Oni su danas dovedeni u situaciju da država, umesto da gradi budućnost na mladima i njihovim pravim vrednostima, ne može da odgovori na njihove talente, htenja i zanose. Mladima je danas preostalo da se prekvalifikuju kako bi našli bilo kakvo zaposlenje. I to nikoga ne boli. Zatvaranje perspektive pred mladima je nacionalna katastrofa i oni nezaustavljivo odlaze iz Srbije.

Teško je naći radno mesto, nezaposlenost je velika…

Rekao bih i: teško je da se do tih radnih mesta probiju ljudi od vrednosti. Recimo, posao u državnim službama mogu dobiti kao partijski ljudi, kao oni koji pripadaju partijskom višku. Ja ih zovem "saputnici partije", uglavnom iz bivših režima, vatreni komunisti. Oni danas opet plivaju, to su "brionska deca" koja su vrlo dobro prošla u nizu javnih službi. A mnogi ljudi od znanja su potisnuti jer nisu stranački opredeljeni.

I zato će mladi, iz ličnog protesta, stisnuti svoj bol zbog toga što ih je otadžbina pustila niz reku i otići će i ne znajući u šta idu. Omladina ne može da živi bez određenih ideala; svaka generacija ima svoju "tačku topljenja". Ona startuje sa jednom temperaturom, a život čini da se gube prvobitni zanosi.

Sada Vam izlazi peta knjiga priča u karlovačkom...

Da, kroz priče ispoljavam interesovanja za sudbine najrazličitijih ljudi i za karlovačke motive. Tu su likovi iz moje mladosti, žena, peštanski đak i slikarka, sa kojom u jednoj priči vodim razgovore, zatim  knjižar iz Sremskih Karlovaca, ruski zarobljenik, koji je prepešačio do Vladivostoka sve vreme noseći violinu za koju je verovao da je "stradivarijus". A da bi se vratio kući, tu je violinu prodao, do kraja verujući u njenu vrednost.


---------------------------------------------

Globalisti i ovu Srbiju smatraju prevelikom

Kako tumačite činjenicu da je u doba opšteg ujedinjenja Evrope zapadni Balkan potpuno rasparčan?

I to, isto, neprirodne smernice koje se uklapaju u političko načelo globalističkog sveta: a ono je težnja ka ujedinjenju kroz razbijanje većih celina. Nije tajna da je Kominterna dva puta donosila odluku o tome da je Jugoslavija tamnica naroda i da je kao takvu treba razoriti. Znači, svi komunisti sveta su dva puta prihvatili stanovište da je, kao većinski, srpski narod hegemonistički. Pa i Madlen Olbrajt je usred Kremlja rekla Jeljcinu da ima preveliku državu! Razbija se, dakle, u ime globalizma i u ime toga da sve postane jedna celina sa jednim centrom moći koji će vladati svetom. Sve drugo biće u neokolonijalnom odnosu. Globalisti i ovu Srbiju smatraju prevelikom. Onda upadaju u kontradikcije, prave Kosovo kao novu državu koja je već kompletno okupirana. Sutra će dati dozvolu da se spoje Kosovo i Albanija; ona je već "kasirana", neće tu biti velikih iznenađenja.

--------------------------------------------

Automobil kralja Aleksandra

U "Efemerisu" ste ispričali dirljivu priču o sudbini automobila u kojem je kralj Aleksandar ubijen u Marselju. Svojevrsna metafora?

To je metafora prvoga reda. Taj automobil bio je transporter restorana vojske Jugoslavije i završio je na otpadu kod Nebojšine kule. A taj auto sačuvali su Nemci i za vreme Drugog svetskog rata bio je u Vojnom muzeju. Ni dirnuli ga nisu.

-------------------------------------------


Marina Vulićević | 22.07.2007. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 15, 2010, 04:17:26 am »

*
INTERVJU: VLADIMIR DAVIDOVIĆ ODGOVARA NA NAPADE RADOŠA LJUŠIĆA


LJUŠIĆ GOVORI NEISTINE I KLEVETE

Zavod za udžbenike nije želeo da Medakovićeve knjige pusti u knjižarsku mrežu iz samo njima poznatih razloga! Čak je i knjižara u zgradi SANU veoma teško dolazila do malog broja primeraka, koji bi se rasprodali čim bi došli u izlog. Ove knjige se nisu našle ni u jednom katalogu Zavoda za sajmove knjiga koji su u međuvremenu održani

Intervju sa Dejanom Medakovićem, nedavno objavljenom u Glasu javnosti u kome akademik govori o nesporazumu sa Zavodom za udžbenike i nastavna sredstva Srbije, koji prema tvrdnji akademika cenzuriše i ne objavljuje njegove dnevničke zapise suprotno potpisanom ugovoru, rezultirao je reakcijom Radoša Ljušića, direktorom Zavoda koji je u svom odgovoru na Medakovićeve tvrdnje da je neobjavljivanje njegovih knjiga u dogovorenom roku zapravo stvar cenzure dotiče Vladimira Davidovića, bliskog saradnika akademika kome je Medaković i poverio staranje o knjigama i rukopisima.

Osećajući se prozvanim od strane Ljušića, Vladimir Davidović, koristeći svoje zakonsko pravo da u našem listu demantuje Ljušićeve tvrdnje, odlučio je da u intervjuu kaže svoje mišljenje o celom događaju, te da "odgovori na klevete".

Šta je to u što u odgovorima Radoša Ljušića što vas je posebno nagnalo da reagujete?

Gospodin Ljušić navodi da se pominjem kao priređivač Medakovićevih memoara i da sam za to dobijao honorar koliko i sam pisac, te da je problem u tome što su radnici Zavoda priređivali akademikove knjige. Ova tvrdnja je potpuno neistinita. Nijedan radnik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva nikada nije redigovao ni pripremio za štampu knjige akademika Medakovića. U to se može svakako uveriti prostim uvidom u impresum svake do sad objavljene knjige. Njegova tvrdnja da sam od njega zahtevao da mi revalorizuje honorar za prethodna četiri toma predstavlja apsolutnu neistinu. Za svaku knjigu koju sam redigovao i priredio za štampu, moj ukupni honorar iznosio je trideset hiljada dinara, što je samo mali deo mesečne plate gospodina Ljušića. Ljušić tvrdi da sam tražio da mi pošalje šofera sa kolima i urednika da preuzmu Medakovićeve rukopise. Ova tvrdnja predstavlja apsolutnu neistinu. Urednik ovih knjiga je gospodin Nebojša Jovanović. Sa njim sam komunicirao direktno, o svim pitanjima koja su se ticala našeg zajedničkog rada. Gospodin Jovanović je, koliko sam čuo, u kumovskim vezama sa gospodinom Ljušićem. Stoga, ne želim da ga pozovem da svedoči u ovoj, za mene, besmislenoj polemici niti da ga dovodim u situaciju da se opredeljuje između lojalnosti direktoru, kumu ili istini. Knez Mihailova broj 35, u kojoj sam radio, je od Obilićevog venca 5, gde se nalazi Zavod za udžbenike daleko približno trista metara. A između je pešačka zona. Na pamet mi ne bi palo da za tu razdaljinu koristim kola. Pasionirani sam šetač. A i da sam službena kola kojim čudom i tražio, šta je tu strašno? Pa nadam se da službena kola Zavoda imaju još neku namenu, osim prevoza rukovodilaca Zavoda.

Tu je, između ostalog i Ljušićeva tvrdnja da se knjige akademika Medakovića slabo prodaju...

Na tu tvrdnju, istine radi, treba reći da je tačna činjenica da je ove četiri knjige izdao Zavod za udžbenike. Jednostavna je istina da se one mogu kupiti samo u knjižarama Zavoda na Obilićevom vencu i u Kosovskoj ulici. Zavod nije želeo da ove knjige pusti u knjižarsku mrežu iz samo njima poznatih razloga. Čak je i knjižara u zgradi Akademije (bivši "Inicijal") veoma teško dolazila do malog broja primeraka, koji bi se rasprodali čim bi došli u izlog. Ove knjige se nisu našle ni u jednom katalogu Zavoda za sajmove knjiga koji su u međuvremenu održani. Ljušić je prihvatio učešće na promociji četvrte Medakovićeve knjige memoara, a u Kolarčevoj zadužbini. Javno je najavljen kao predstavnik izdavača, ali se nije pojavio pred prepunom salom, niti našao za shodno da se izvini zbog toga. Što se tiče "slabe" prodaje, podsetiću vas da su neke Medakovićeve knjige prodavane u više desetina hiljada primeraka, bile najčitanije knjige dve godine zaredom, iako je nagradu za najčitaniju knjigu dobio samo jednom. Na kraju, Ljušić navodi da sam od urednika tražio da preuzme rukopise i da ih u Zavodu prekucaju i srede. I ova tvrdnja je apsolutno neistinita. Za sve četiri knjige, Zavod je rukopise dobio na CD. Ispod fotografije gospodina Ljušića u navedenom članku, objavljen je potpis Ljušića koji glasi: "odnos Davidovića, priređivača Medakovićevih memoara prema Zavodu je nedopustiv." Posle svega, pitam gospodina Ljušića: šta je u mom ponašanju prema Zavodu nedopustivo? Lično, mislim da je za Zavod nedopustivo da se metodologija i sadržaj knjige menjaju u petoj knjizi, kada su prethodne četiri objavljene po dogovorenoj metodologiji. Takođe, nedopustivo je prekidati seriju od šest knjiga, kada su četiri već objavljene, te ove knjige držati samo u svojim knjižarama, bez ikakve reklame, a optuživati autora da nije traženi pisac. Nedopustivo je i što Zavod nije odgovorio na pitanje autora da li se ugovor o štampanju ovih knjiga može smatrati raskinutim. Nedopustivo je, takođe, javno iznositi neistine, da profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i direktor jednog državnog preduzeća javno iznosi neistine, sa ciljem da umanji moj ugled. U ovakvom nastupu Ljušića ima elemenata krivičnog dela klevete, i to njenog težeg oblika jer je ona učinjena preko štampe.

Da li ste očekivali da ćete naići na ovakve reakcije zbog Medakovićevih rukopisa?

Akademik Medaković i dalje vodi svoj dnevnik i sasvim je sigurno da će u svom dosadašnjem maniru nedvosmisleno, o svim ovim Ljušićevim potezima izreći svoj sud. U svom testamentarnom pismu objavljenom u Prvom tomu, zadužio me je da se staram o sudbini njegovih rukopisa i posle njegove smrti. Još 2000. godine, proročanski me je upozorio da ću se baveći njegovim knjigama i sam imati problema. Ovo nije jedini dokaz koliko je bio u pravu, ali držim se devize "Drag mi je Platon, ali mi je istina draža." Pogotovo u ovo vreme osunovraćenih moralnih načela, gde čak i jedan profesor istorije javno iznosi neistine! Pitam se kakva je to istorija istoričara koji na ovakav način manipuliše činjenicama.


NAŠA BOLJŠEVIČKA DEMOKRATIJA

Šta vas navodi na pomisao da je akademik Dejan Medaković cenzurisan?

Radoš Ljušić je govorio neistine u vašem listu. On nema šta da kaže o akademiku Medakoviću! Razloge za to možemo da pretpostavimo. U pitanju je stid. Žalim ga jer on na jednoj strani mora kao direktor da izvršava cenzorske naloge, dok na drugoj strani ima ozbiljne protivnike, suparnike. Pri tom, to nisam ja. Moj je utisak da me je Ljušić uveo u priču da bi skrenuo temu sa suštine problema, a suština je ko su nalogodavci — da se ćutanjem i prekriva moralni stav koji provejava kroz sve tomove Medakovićevih sećanja do sada objavljenih. Mnogima koje akademik Medaković pominje se ne dopada da čitaju o sebi ono što u tim dnevnicima piše. Neki od njih su u današnje doba ostvarili značajne političke karijere. Ljuti komunisti na krilima tranzicije postali su stegonoše demokratije koju ostvaruju, nažalost, boljševičkim metodama. Oni jesu promenili partijski ćurak, ali rade samo ono što znaju — da koriste silu. Snagom svog novog političkog autoriteta dospeli su u upravljačka tela mnogih državnih preduzeća, pa i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Uvidevši sliku o sebi i svojim promoterima koja im se ne dopada, rešili da svoju partijsku poziciju iskoriste radi gušenja istine o nekim elementima svoje ranije biografije. S obzirom na to da intelektualca Medakovićevog profila nije lako ućutkati, opredelili su se za strategiju prećutkivanja. Pri tom, sasvim je izvesno da takav stav nije rezultat politike DSS-a, čiji su članovi, jer ne treba zaboraviti da je lično Koštunica odlikovao Medakovića.


Mila Milosavljević | 2008 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 15, 2010, 04:17:46 am »

*

            


NA VEST O SMRTI DEJANA MEDAKOVIĆA:


SANU: Velikan srpske i svetske nauke

Srpska akademija nauka i umetnosti u svom saopštenju o smrti akademika Dejana Medakovića, redovnog člana SANU, istakla je da je kao doktor istorijskih nauka Medaković bio i najznačajniji istoričar srpske umetnosti za period od 18. do 20. veka. "Akademik Dejan Medaković ostaće večno upamćen kao jedan od velikana srpske i svetske nauke a njegovi radovi će biti putokaz proučavanju srpske istorije i istorije umetnosti i reper budućim generacijama naučnika", stoji još u Saopštenju SANU.


Kolundžija: Otišao je čovek od koga smo mogli da učimo

Odlaskom Dejana Medakovića ostali smo bez čoveka od koga smo mogli mnogo da učimo, ali ostaje njegovo delo koje treba jednostavno samo čitati jer su tu sadržani mnogi odgovori na naše praktične probleme.
Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.
Za ono što je uradio Medaković je dobio visoka priznanja u Austriji, Nemačkoj i Mađarskoj, što govori da je tim kulturama, koje nisu uvek bile naklonjene srpskom narodu, uspeo da pokaže da je srpska kultura na visokom nivou


Đorđe Kadijević: Veliki čovek i naučnik

Reč je o velikom gubitku divnog čoveka, velikog naučnika i darovitog pisca. Bio je najveći stručnjak u oblasti srpskog baroka, ne samo kod nas nego i u svetu, a za nas, njegove učenike vest o profesorovoj smrti zvuči neverovatno — kazao je istoričar umetnosti Đorđe Kadijević.


Dinko Davidov: Uzvisio se u srpskoj nauci

Dejan Medaković je ostvario impozantno delo u srpskoj istorijsko-umetničkoj, ali i društvenoj nauci. Rekao bih čak monumentalno delo. Ostavio je najobimniju bibliografiju koja obuhvata stotine naučnih i publicističkih radova. A gde su Dejanove studije i knjige pisane najlepšim naučnoesejističkim stilom! U tome se uzvisio u srpskoj nauci, izjavio je za "Politiku" akademik Dinko Davidov, istoričar umetnosti i direktor Galerije SANU. "Bila je to zadivljujuća književna darovitost kojom je ulepšavao svoje spisateljsko delo, ali i svoja neposredna kazivanja. Medaković je uradio nemerljivo mnogo svojim mudrim, ali i strastvenim zalaganjima u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Matici srpskoj i Vukovoj zadužbini."


Čedomir Popov: Jedinstvena ličnost

Dejan Medaković je svakako bio jedinstvena ličnost u srpskoj kulturi druge polovine 20. i početka 21. veka, jer su ga njegovo poreklo, njegova bogata životna istorija i ogromno životno iskustvo činili izuzetnim, izjavio je Tanjugu akademik i predsednik Matice srpske istoričar Čedomir Popov, i dodao: "S druge strane, njegova karijera istoričara umetnosti, pisca, pesnika, čini ga, bez preterivanja, poslednjom renesansnom ličnošću naše epohe."


Vasilije Krestić: U posebnoj "ligi" ljudi

Akademik Dejan Medaković je čovek koji je odudarao od svog okruženja jer je pripadao posebnoj "ligi", izjavio je za Tanjug redovni član SANU, istoričar Vasilije Krestić. Reagujući na vest o smrti Dejana Medakovića, rekao je da ne može naći reči kojima bi opisao koliko žali za uvaženim kolegom i prijateljem. "Medaković je jedan od onih znamenitih i retkih velikih ljudi kakav se neće skoro pojaviti u našoj sredini", istakao je Krestić. "Bio je čovek izuzetnog znanja i obrazovanja, odličnog, kompjuterskog pamćenja, čovek širokog, interdisciplinarnog poznavanja mnogih oblasti društvenih nauka, koji zaslužuje svako poštovanje i priznanje."


Momčilo Spremić: Zaslužan za ugled Vukove zadužbine

Veliki ugled koji Vukova zadužbina uživa njegova je zasluga. Jako se zalagao za izdavanje "Danice", godišnjeg kalendara zadužbine koja je iz broja u broj imala sve veći tiraž. Prof. Medaković je bio čovek neuobičajeno velikog obrazovanja. Posebno je dobro znao crkvenu istoriju jer je ona i tesno povezana sa umetnošću 18. veka. Iz tog velikog spektra njegovog zanimanja u centru su nekako bili fruškogorski manastiri — rekao je za "Blic" akademik Momčilo Spremić, član UO Vukove zadužbine.


[objavljeno: 03/07/2008]
Dejan Medaković, foto Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 15, 2010, 04:18:06 am »

*

OTIŠAO POTPUNO SPOKOJAN

Povodom smrti akademika Dejana Medakovića (1922—2008), jednog od najobrazovanijih Srba. Nažalost, veliki srpski istoričar umetnosti evropskog renomea, pesnik, pripovedač, esejista, iako je to mnogo želeo, nije dočekao da ukoričeno vidi svoje novo delo

SVAKI čovek može da ima jedan procenat neostvarenosti, veće ili manje. Trudio sam se, koliko sam mogao, često u jako lošim uslovima, posebno za vreme rata kao izbeglica, da sa ovog sveta odem ostvaren. I kad se osvrnem unazad, onda vidim da su neke stvari za mene zaključene, neke velike knjige sam napisao, ali imam osećaj da sam mogao još, da nije sve rečeno. Samo, ja neću kukati ako moram da odem, verovatno ću otići u granicama neke unutrašnje mirnoće. U svakom slučaju, neću otići nezadovoljan. Čak i da nisam ništa napisao, imao sam pun i zanimljiv život."

Ovo je u prošlogodišnjem intervjuu za "Novosti" rekao akademik Dejan Medaković (1922 — 2008), koji je tada privodio kraju šesti tom dnevnika "Dani, sećanja". Prethodni, peti tom, za koji je, inače, dugo tražio izdavača, novosadski "Prometej", njegova porodica i najbliži prijatelji odlučili su da objave, kao iznenađenje, za njegov 86. rođendan, u ponedeljak, 7. jula. Nažalost, veliki srpski istoričar umetnosti evropskog renomea, pesnik, pripovedač, esejista, iako je to mnogo želeo, nije dočekao da ukoričeno vidi svoje novo delo. Ono, međutim, nije i njegovo poslednje, jer je stigao da u potpunosti završi i šesti tom, koji obuhvata period od 1997. do 2000, a u rukopisu je ostao i sedmi tom, sa tekstovima koji govore o zbivanjima sve do maja ove godine. Istovremeno, njegov rad "Istraživači srpskih starina 2" ostao je takođe na radnom stolu i pred čitaocima će se pojaviti na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu.

O njegovom moćnom naučnom radu gotovo da se sve zna: dragocenim studijama "Beograd u starim gravirama", "Srpski slikari 18—20 vek", "Putevi srpskog baroka", "Srpska umetnost u 18. veku", "Srpska umetnost u 19. veku", monografije o manastirima Savina, Hilandar i onima na Fruškoj gori, izneo je na videlo, osvetlio i rastumačio srpsku kulturnu baštinu. Čovek izuzetnog obrazovanja i širine, enciklopedija koja hoda, nije se zadovoljavao samo proučavanjem najvećih bisera i ličnosti iz naše kulturne prošlosti, već se oprobao i kao pisac i to, ispostavilo se, pisac prvog reda. Pripovetke je počeo da piše još pre Drugog svetskog rata, naporedo i pesme i prvu zbirku "Motivi" objavio je 1946, u vlastitom izdanju, što je prvi samizdat u Srbiji. Drugi je, uvek je voleo to da podseća, objavio njegov školski drug i veliki prijatelj Borislav Mihailović Mihiz. Knjiga je, međutim, dočekana na nož, autor javno ocrnjen kao dekadent, čovek na bespuću, koji ne vidi pobedonosni hod revolucije. Bio je, pričao je, zbog toga ne uplašen već strahovito razočaran i prestao je da piše, napravivši pauzu od pune dve decenije, kada mu je izašla druga zbirka "Kamenovi", posvećena srpskim manastirima.

Medakovićevo literarno umeće vrhunac je dostiglo u petoknjižju "Efemeris", romanu hronici o dramatičnoj sudbini njegove porodice, kroz koju se prelomila jedna epoha prelomnih istorijskih događaja. Svaki tom dočekivan je sa sve većim uzbuđenjem, knjige su dugo bile u vrhu čitanosti, o čemu svedoči i prestižna nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Do kraja života duboko vezan za svoje Sremske Karlovce, gde je završio gimnaziju, i odakle je nosio i pamtio neobične događaje i ljudske sudbine, Medaković se oglašavao izuzetno zanimljivim pričama o ovom kraju i njegovim žiteljima. Tako je nastalo njegovih pet zbirki priča, čiji su junaci, uz neke poznate ličnosti, i obični pojedinci, ali neobičnih sudbina. O tome je govorio: "Meni je svaki čovek jedan, da upotrebim starinski izraz, božiji stvor. Bez obzira na to šta je i koliko uspeo u životu."


Svojom profesionalnom karijerom, od asistenta volontera u Muzeju kneza Pavla (današnjem Narodnom muzeju), pripravnika u Muzeju grada Beograda, univerzitetskog profesora, generalnog sekretara SANU, predsednika SANU, sekretara Odeljenja likovne umetnosti Matice srpske, jednog od osnivača Vukove zadužbine do njenog predsednika Skupštine, bio je veoma zadovoljan: "Vidim, ili mi se bar tako čini, da nisam bio zavidan čovek. Cela moja karijera išla je spontano, niti sam se gurao, niti sam ikada nešto tražio. Bio sam najsrećniji i tih dana se najradije sećam kada sam radio u tada malom Muzeju grada Beograda."

Jednako zadovoljstvo izražavao je i porodičnim životom. Sa suprugom Verom Veljkov, istaknutom pijanistkinjom, proslavio je prošle godine šezdeset godina braka, ponosio se sinom Pavlom, poznatim dirigentom, snahom Spomenkom, istoričarem umetnosti, a posebno unucima Anastasijom (30), stomatologom, i Dejanom (26), muzičarem.


MIODRAG MATICKI: OPROŠTAJNA PESMA

NA dan Medakovićeve smrti, u književnom listu objavljena je njegova oproštajna pesma "Iz tmina vraćam prijatelja", koju je napisao u Urgentnom centru 10. juna 2008. Stigao sam da mu tog poslednjeg njegovog dana dojavim da mu je to najbolja pesma koju je napisao. I pored bolesti, koja ga je pritiskala poslednjih dana, napisao je recenziju za zbornik o slojevima kulture u Banatu, predao prilog za ovaj broj "Zadužbine", a pre neki dan za okrugli sto, koji će se održati u septembru, predložio da se kao svojevrsna oporuka pošalje rukopis njegovog izlaganja "Neminovnost pobede Vukove reforme". Pokazalo se da je naš predsednik nadasve bio zadužbinar, onakav kakav je bio i Vuk Karadžić — delom i porukama svojim.


IZ TMINA VRAĆAM PRIJATELJA

Iz tmina vraćam prijatelja
Što nestade bez želja i nade
Vadim ga iz tamnog iščeznuća
Iz mračnih rupa u koje upade.
Za ovu drskost tražim oproštaje
Što rušim spokoj kao otpor smrti
Jer želim da je lišim osvojenog plena
Unaperd slutim kakvi su otpori.
Kakva je sudba ljudskih uspomena
Izdajničko bledilo odraz zaborava
Nema ko da pamti odlazeće
jer ih čeka verna nekošena trava.

Dejan Medaković
Kraj maja — 10. jun 2008, Urgentni centar


MOKRANJAC

Dejan Medaković će biti sahranjen u petak u porodičnoj grobnici na Novom groblju, gde počiva brat njegovog pradede Milorad Medaković. Rekao je da ne želi govore i za ispraćaj poželeo "jednu muzičku tačku iz Mokranjčeve Liturgije. Najbolje je da Mokranjac obavi taj posao."


AKADAEMIK DOBRICA ĆOSIĆ: OSTALA DUBOKA PRAZNINA U KULTURI

Sa vrha svog naraštaja, koji je svojim stvaralaštvom bio u vrhu 20. veka, ode u nigdinu i Dejan Medaković. Izuzetno svestran intelektualac, naučnik, istoričar, pripovedač i pesnik — stvaralac je impresivnog opusa. Za njim u srpskoj kulturi zjapi duboka praznina. Moj bol za prijateljem blaže zapisi o njemu i našem intelektualnom bratstvu, nastalom u znamenitoj sobi Simine 9 a.

Pisao je on i o meni. Koliko smo obojica bili istiniti i pravični, to se ne da utvrditi lako ni u jednom prijateljstvu. Ja ne čekam sud vremena za naše tekstove o nama. Mi smo im bili kritičari i sudije. Odživeli smo i radosti međusobnog poštovanja i tuge poslednjih nesporazuma u našem prijateljstvu. Pominjem to i zato što verujem da je Dejan Medaković bio čovek dostojan istine.


AKADEMIK DIMITRIJE STEFANOVIĆ: PRIMER BUDUĆIM GENERACIJAMA

SMRT akademika Medakovića je za sve nas veliki gubitak, ne samo profesionalni nego i lični, jer smo izgubili velikog naučnika i dobrog prijatelja. Smrću akademika Dejana Medakovića Srpska akademija nauka i umetnosti, srpska i svetska nauka ostale su bez jednog velikana. Naučni radovi, knjige, zbirke poezije i sva njegova dela biće putokaz za proučavanje srpske istorije i istorije umetnosti i predstavljaće primer budućim generacijama naučnika.

Akademik Dejan Medaković ostaće večno upamćen kao jedan od velikana srpske i svetske nauke.


AKADEMIK DINKO DAVIDOV: ZADIVLJUJUĆA KNJIŽEVNOST

DEJANOVE studije i knjige pisane su najlepšim naučno-esejističkim stilom. U tome se uzvisio u srpskoj nauci, i u našoj pisanoj reči. Bila je to zadivljujuća književnost, darovitost kojom je ukrasio svoje sopstveno delo, ali i svoja neposredna kazivanja.


DR MIODRAG JOVANOVIĆ: UMAN I IZUZETAN, BESKRAJNO KORISTAN

MEDAKOVIĆ je pre svega bio moj profesor, bio sam njegov asistent i nasledio sam ga na katedri Filozofskog fakulteta. Bio sam njegov naslednik i u Matici srpskoj. Bio je uman, izuzetan čovek, mnogo je znao, beskrajno koristan za srpsku kulturu, istoriju umetnosti i srpski narod. Teško da mogu da odmerim šta je sve značajno učinio. Dičim se što sam bio njegov naslednik. Ponosim se time što sam ga sledio.


AKADEMIK DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: OSTAVIO JE JASNE PORUKE

UPRAVO sam u izvanrednom trobroju novog "Beogradskog čitališta", posvećenog Hilandaru, čitao odlomak Dimitrija Bogdanovića, Vojislava Đurića i Dejana Medakovića iz njihove knjige o ovom manastiru, kad me je stigla vest o smrti trećeg i poslednjeg velikana iz ove trojke. Iako lično nismo bili osobito bliski, sticajem okolnosti, bio sam, uz Mihiza, kao kritičar sledbenik, jedan od propagatora prve Dejanove knjige iz serijala "Efemeris", koja je prilikom njenog izlaska na sve ostavila onakav snažan utisak. I još se sećam osmehnutog Dejanovog opisa prvih koraka njegovog izbeglištva iz Hrvatske 1941, gde neki srbijanski seljak, još na beogradskoj železničkoj stanici, uz odgovarajuće opipavanje prstima, pokušava da otkupi od njega deo gospodske odeće, pristigle sa zapada tadašnje države. Ne odričući se svog nekadašnjeg zavičaja, Dejan Medaković nije ni tada, ni kasnije, zbog toga došao u sumnju, baš kao ni Crnjanski, da je Srbija njegova prava otadžbina i u svojim naučnim i umetničkim knjigama ostavio je o tome jasne poruke. Voleo bih da znam da je u nauci, u istoriji srednjovekovne srpske likovne umetnosti ostavio naslednike kakve je zaslužio.


D. B. — D. M. | 02.07.2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Decembar 15, 2010, 04:18:28 am »

*

SJAJNI ZNALAC I MUDRI ČOVEK


Odakle početi i šta reći o čoveku pred čijom je erudicijom zastajao dah, iza koga je ostao monumentalni opus poezije, proze, naučnih studija, monografija, velikih sinteza članaka iz istorije umetnosti i istorije Srba koji su se u potrazi za boljim životom i bežeći pred turskim zulumom obreli u Trstu, Beču, Zagrebu Sent Andreji i Temišvaru. Izdanak pripadnika srpskog naciona koji su se, poput Crnjanskovih Isakoviča, tukli za ćesara koji je stolovao u Beču po svim ratištima Evrope, Medaković je smatrao svojom svetom dužnošću da sačuva i otme od zaborava njihove sudbine, ono što su stekli, stvorili da bi stari evropski istorijski narod iz koga su potekli vratili tom istom evropskom kulturnom korpusu. Koliko je mudrosti, snage i volje trebalo da se načini guliverski korak i premosti razmak između kulture koja se grčevito držala tradicija srednjega veka, i tako branila svoj nacionalni identitet u Osmanskom carstvu, i onih koji su već plivali u vodama prosvetiteljstva, baroka, klasicizma, romantizma... pokazao je i opisao Dejan Medaković, unuk Bogdanov, praunuk Danilov i potomak Miloradov.

Dok je Milorad Medaković uživao veliki ugled kao sekretar crnogorskog knjaza Nikole, pradeda Danilo je u Novom Sadu, u vreme Bahove diktature, sredinom 19. veka imao smelosti da izdaje cenjeni "Srpski dnevnik", a zatim je deda Bogdan, kome je Beč dodelio plemićko zvanje, predsedavao u Zagrebu hrvatskim Saborom. Iz takvog "grma je iskočio lavić" koga nisu mogli da slome ni izgnanstvo iz čuvene palate Medakovića na Zrinjevcu, ni nemaština koja ga je dočekala u okupiranom Beogradu. To što je izgubio korak sa svojom generacijom i, umesto da studira, "pekao zanat" muzealca i istoričara umetnosti uz mentora Milana Kašanina, nije ga omelo da diplomira ubrzo posle oslobođenja u rekordnom roku, uz novog mentora Svetozara Radojčića, osnivača Katedre za istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Zatim je uz rad na terenu, hodočašće po srpskim manastirima, uključujući odlaske na Svetu goru atonsku, postao i doktor nauka, mladi profesor uz koga su se kalile mnoge generacije istoričara umetnosti.

Posmatrao je svet iz ugla koji se mogao meriti samo renesansnim aršinom. Njegova predavanja bila su prvorazredna virtuelna putovanja kroz umetnost južnoslovenskih naroda od 17. do druge polovine 19. veka sa neprestanim izletima u stvaralaštvo onih evropskih naroda na koje su se srpski umetnici ugledali ili kod kojih su tražili inspiraciju.

U nizu su se ređala kapitalna dela — od prve monografije "Beograd u starim gravirama" daleke 1950, slede: "Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka" (1958); "Srpski slikari XVIII—XX veka" (1968); "Putevi srpskog baroka" (1971); "Tragom srpskog baroka" (1976); "Manastir Savina" (1978); "Hilandar" (1978, kao koautor sa Dimitrijem Bogdanovićem i Vojislavom J. Đurićem); "Srpska umetnost u XVIII veku" (1980); "Srpska umetnost u XIX veku" (1981); "Sentandreja" (1982, sa Dinkom Davidovim) — kojima su udareni temelji srpske istorije umetnosti, od propasti srednjovekovne srpske države do 20. veka. Na ovom korpusu knjiga počivaju svi dosadašnji, i počivaće budući radovi koji se bave tim periodom.

Oslanjajući se na ogromno akumulirano znanje, Medaković se, uprkos poodmaklom dobu, sa entuzijazmom i energijom na kojima bi svako mogao da mu pozavidi, bacio na pisanje monumentalnih bogato ilustrovanih monografija (lično se pobrinuo da obezbedi potrebne fotografije) koje je objavio "Prometej" na "polzu i diku svem srbstvu". Tako su nastala kapitalna dela: "Srbi u Beču", "Srbi u Zagrebu", "Josif II i Srbi" i "Sveta gora fruškogorska". Da nije ništa drugo uradio, osim ovih monografija, već bi mu bilo obezbeđeno mesto u panteonu najumnijih ljudi srpskog naroda, ali Dejan Medaković nikada nije zaboravio da se i svim drugim sredstvima, osim oružjem, bori i brani svoj nacion pa i od njega samoga. To ga je često skupo stajalo jer je bio izložen napadima neistomišljenika, ali on im je odolevao pod parolom "rekoh i spasoh dušu svoju".

Zrna njegove mudrosti rasuta su po brojnim intervjuima jer je uvek bio spreman da odgovori i na najneprijatnije pitanje. Neko će se, možda, setiti da ih jednoga dana sabere kao što je Dejan Medaković strpljivo sakupljao rasute krhotine ogledala u kojem se, danas, vidi onaj najlepši lik srpske kulture do 20. veka.


Vera Kondev
03.07.2008.
http://www.naslovi.net/2008-07-03/politika/veliki-intelektualac-i-analiticar/728929
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Decembar 15, 2010, 04:18:50 am »

*

VELIKI INTELEKTUALAC I ANALITIČAR

Dejan Medaković se pitao da li će Evropa naći duhovne snage da se suprotstavi amerikanizaciji u ime svoje tradicije i kulture

Samo šest dana pre svog 86. rođendana, prekjuče posle podne na Institutu za onkologiju u Beogradu je preminuo akademik, pesnik, književnik, a pre svega istoričar umetnosti Dejan Medaković, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti, čiji je redovni član bio od 1981, a predsednik od 1999. do 2003. godine.

* * *

Dejan Medaković (1922—2008), pesnik, pripovedač, istoričar umetnosti, dugogodišnji sekretar i predsednik SANU, jedan je od najznačajnijih srpskih intelektualaca. Objavio je pet zbirki pesama, memoarsko petoknjižje "Efemeris" i čitav niz stručnih knjiga. U knjigama "Oči u oči" i "Suočavanja" (sa ljudima i vremenom) sakupljene su Medakovićeve javne reči, različitim povodom izgovorene, intervjui, besede, članci, eseji.

Veliki deo života posvetio je zaštiti naše kulturne baštine. Voleo je da kaže da se moramo suočiti sa odnosom starog i novog, prošlog i sadašnjeg. Ne može se u ime starog negirati savremeno, jer to znači pristati na diskontinuitet u jednoj kulturi, a ne za kontinuitet koji je neophodan preduslov za njen opstanak.

Pratio je našu savremenu likovnu scenu i govorio da imamo veliki broj talentovanih umetnika. Ali je i upozoravao da to rano majstorstvo i zrenje ume da bude i opasno i da lakoća slikarskog postupka može da odvede u površnost. Druga opasnost je pomodarstvo, želja da se ide u koraksa modnim hitovima velikih umetničkih centara.

Umeo je da bude i dobar analitičar političkih prilika: "Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništensvet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju.

Nikada nije postao član Komunističke partije. Sve pozive je odbio jer je želeo da ostane slobodan, a taj "politički nedostatak" nadoknađivao je radom.

Kada je izbila afera oko Memoranduma, branio je i SANU i taj dokument. Doslovce je rekao: "Memorandum je bio jedan zvezdani trenutak SANU… Memorandum je bio samo blagovremeni pokušaj da se ukaže da je zemlja krenula rđavim putem i da ide u sunovrat. Nije nam namera bila da razorimo Jugoslaviju, nego upravo da sprečimo njeno razbijanje koje smo prvi unapred sagledali".

Veoma je zanimljivo i njegovo mišljenje o Evropi. Medaković se pitao da li će Evropa naći duhovne snage da se suprotstavi amerikanizaciji u ime svoje tradicije i kulture koja poništava te tradicije. Vizija Evrope koja je njega privlačila je De Golova i Adenauerova: od Atlantika do Urala. To je Evropa koja ne bi mirno gledala ponižavanje Rusije i robovanje jedne velike nacije. Ukazivao je i na opasnu igru sa islamom, jer to nije evropska igra, a islam je dva puta dolazio do Beča: "Od svega toga zavisi i naš položaj koji je sada nepovoljan, jer smo mi neka smetnja".

Ipak, smatrao je da srpsko pitanje nije trajno rešeno nepovoljno: "Mi imamo šanse, ne samo za povratak teritorija. Ali, najpre, moramo povratiti svoj ugled, moramo sebe prepoznati. To je uslov da krenemo u Evropu. Jer, Evropa nas je satanizovala, tu nema govora. Mi smo predstavljeni kao đavoli, zapravo preuzeli smo ulogu Jevreja. To se mora promeniti".

Teško mu je padao odlazak prijatelja: Voje Đurića, Dimitrija Bogdanovića, Radovana Samardžića, Lazara Trifunovića. Govorio je: "Iza njih je ponor". Odlaskom Dejana Medakovića taj ponor se povećava.

U ponedeljak, 7. jula, trebalo je da proslavi svoj 86. rođendan. Smrt je, nažalost, bila brža.


Z. Radisavljević | 03.07.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Decembar 15, 2010, 04:19:15 am »

*

POSLEDNJI IZ PLEJADE VELIKIH ZNALACA UMETNOSTI

Medaković, poslednji velikan slavne plejade velikih znalaca likovne umetnosti koji su jugoslovensku i srpsku istoriju umetnosti uveli u svetske tokove na velika vrata, rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine.


ŽIVOTNI PUT

Izdanak slavnih srpskih prečanskih porodica, unuk plemenitog Bogdana Medakovića, predsednika hrvatskog Sabora, završio je gimnaziju u Sremskim Karlovcima 1941. godine, a ratne godine proveo je u Beogradu kao izbeglica, gde ga je Milan Kašanin sklonio kao asistenta volontera u Muzej kneza Pavla. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju i prošao kroz sva zvanja do redovnog profesora. Za redovnog člana Evropske akademije sa sedištem u Salcburgu izabran je 1995. godine, a redovni član Lajbnicovog društva i počasni član Rumunske akademije postao je 2001. godine. Bio je jedan od osnivača Vukove zadužbine i predsedavao njenoj Skupštini od 1997.

• Dejan Medaković je bio jedinstvena ličnost u srpskoj kulturi druge polovine 20. veka i početka 21. veka, jer su ga njegovo poreklo, njegova bogata životna istorija i ogromno životno iskustvo činili izuzetnim — izjavio je Tanjugu akademik i predsednik Matice srpske, istoričar Čedomir Popov.

• Osim toga, Dejan je bio pisac, poznata su njegova višetomna sećanja "Efemeris" koja se stalno kreću na granici hronike i memoara, a bio je pesnik koji se održao više od pola veka — istakao je akademik Popov.


UČITI IZ DELA KOJA SU OSTALA

• Umro je moj veliki prijatelj i jedan od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka. U svom radu najviše je voleo svoju poeziju, a najplodniji je bio u naučnom radu — kazao je Vlada Davidović, jedan od najbližih Medakovićevih saradnika.

Istoričar Vasilije Krestić, reagujući na vest o smrti uvaženog kolege i zemljaka, jer su obojica Srbi rođeni u Hrvatskoj, rekao je da ne može naći reči kojim bi opisao koliko žali Medakovića i koliko će mu nedostajati

• Akademik Dejan Medaković je čovek koji je odudarao od svog okruženja, jer je pripadao jednog posebnoj "ligi" — izjavio je redovni član Srpske akademija nauka.

• Odlaskom akademika Medakovića ostali smo bez čoveka od koga smo mogli mnogo da učimo, ali ostaje njegovo delo koje treba jednostavno samo čitati, jer su tu sadržani mnogi odgovori na naše praktične probleme — smatra direktor novosadske izdavačke kuće "Prometej" Zoran Kolundžija.

Ministarstvo kulture Srbije uputilo je juče telegram saučešća predsedniku Srpske akademije nauka i umetnosti Nikoli Hajdinu, povodom smrti akademika Dejana Medakovića. U telegramu koji je potpisao ministar kulture Vojislav Brajović navodi se da je akademik Medaković jedan od vrhova srpske naučne misli, kada je reč o istoriji umetnosti.


"NAJSLAVNIJI ĐAK KARLOVAČKE GIMNAZIJE"

Direktor arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Sremskim Karlovcima Žarko Dimić kaže da je veliki Dejan, kako su ga zvali oni koji su s njim prijateljevali, u Karlovcima svima "bio u srcu".

• Bio je najslavniji đak slavne Karlovačke gimnazije, koja je imala još slavnih đaka: Branka Radičevića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Jovana Steriju Popovića... — Medaković je ipak ostavio najdublji trag i podigao sebi spomenik za života — ocenio je Dimić.


Objavljeno na sajtu gradjanski.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Februar 10, 2011, 04:31:46 pm »

*

PUSTOVSKA TANANOST

Sećanje: Dejan Medaković, apostol prelaznih vremena

U našoj kulturi koja nesrećno ratove ima kao međaše svog večito ugrožavanog razvoja, u opštem diskontinuitetu koji je i poslovičan i često zaboravu poklonjen, jedino izrazite, vitalne i harizmatične ličnosti uspevaju da prevladaju te opake ponore i kobne hijatuse naše anonimnosti.

Dvadeseti vek koji, srećom, u nas ima znanito mnoštvo dugovečnih stvaralaca, zapravo se sad oprašta od Dejana Medakovića (Zagreb, 7. 7. 1922 — Beograd, 1. 7. 2008) koji je višestrukim inicijativama ostvario nenadmašnu našu geografiju duha, u prelaznim vremenima za koje dobro znamo da su uvek i prolazna. Dakako, onaj srpski dvadeseti vek koji počinje pucnjem Gavrila Principa 1914. godine, i još uveliko traje.

Njegova geografija duha postavila je markacije vidljivo zauvek. U tom redu je i Trst, i Zagreb, i Hilandar, i Sremski Karlovci...

Bežanija, reč tako aktuelna u našim balkanskim ratovima devedesetih godina, upravo je u Medakovićevim tumačenjima postavljena na stožerno mesto stvarnosnog nukleusa tolikih naših seoba. Nije se radilo samo o metafori, nego i čitavoj metafizici nesigurnih nam života, oskudice, skomračenja svake vrste. I sam unekoliko apatrid, izgnanik iz rodnog grada, Medaković je svoju autobiografsku istinu pretočio u kategoriju opštijeg smisla.

Skorojevići sa naknadnom strašću za pedigreom, nisu mu nikada oprostili što, u sjajno obnovljenoj lozi, pripada porodici čiji je rodoslov reprezentativan, a ostvaren u dva, bogme i tri protekla stoleća. Na drugoj strani, u krugu naših specijalista neprikosnovene uskogrudosti, bio je nedodirljiv a često i ignorisan, pokadšto i neshvaćen, baš zbog zamamne obaveštenosti, smisla za velike i prostrane kulturološke i istoriografske sinteze, stila klasično doteranog i privlačnog.

Nije neobično nego veoma logično da je upravo on od Vukove zadužbine, ustanove na samom početku relativno skromnog spomenarskog značaja, stvorio respektabilnu instituciju koja je, u nas i u rasejanju, za očuvanje srpske nacionalne samosvojnosti učinila više nego sijaset naših listopadnih ministarskih resora. I tu je, naime, opet bio na tragu svog pradede Danila Medakovića koji je svoj list značajno obeležio kao prvo glasilo štampano vukovskim pravopisom. I koji je, popularizator prvoga reda, objavio "Povijesnicu srbskog naroda"... (I–IV).

Njegovom zamašnom poduhvatu novog osvetljavanja a često i senzacionalnim otkrićima u istraživanju srpske umetnosti XVIII i XIX veka, jedino je samerljivo u našim okolnostima ono šta je i kako u ukrštenim rečima i smislovima moderne umetnosti učinio, dakako sve s Ušćem, naše superiornosti i visoko odnegovanog ukusa Miodrag B. Protić.

Najteže su mu padala izneveravanja, intimne prevare, tihe utaje, izbledele stranice u spomenaru prijateljstva. Ništa nije zaboravljao, premda je, ipak i zlopamtilo, vlastita razočaranja pretakao u anegdote koje su bezmerno duhovite i nepoštedne. Još nedavno, a pre neki mesec, objavio je u visokotiražnom časopisu "Školski čas" jedinstven autobiografski kroki. Unekoliko oproštajan: praštanje dodiruje taj tekst melanholično i sasvim tiho. U njemu pominje one koji su prvi uočili i vrednovali njegovu liriku (Palavestra, Gluščević, Ređep), ali nadasve instruktivno kazuje kako je za njega, kao i za Getea, čovek uvek bio "čudesan kao prvog dana". I kako je polza naroda jedina mera patriotizma.

U sredini koja kao postulat ima definisano, unapred sročeno i nenajavljeno samoubistvo gospodina Goluže iz priče Branimira Šćepanovića, i u kojoj takoreći ne bi bila moguća pojava Umberta Eka (profesor a piše beletristiku! učenjak a nepojamni sanjar!), naše čitalaštvo je, u slučaju Medakovića, prihvatalo najčešće jednu od opcija. Kombinacija naučnika i beletriste jednostavno nije bila moguća.

Stoga se i moglo desiti da je čitav korpus Medakovićevih proza, sa naslovima pet knjiga, ostao gotovo nezapažen. A upravo taj melanholični memento Sremskih Karlovaca i Rakitja, našim železničkim peronima pored kojih protutnje ekspresni međunarodni vozovi i našim gimnazijskim kabinetima, ogrezlim u mirise prašine ferijalnih dokolica, našim belim Rusima i našim tragičnim izbeglicama, poseduje prustovsku tananost. Onu koju je kao niko drugi bio uočio u pripovetkama Veljka Petrovića, ostvarenim u senci baroknih tornjeva, opervaženih tragičnim boljkama: jektikom i filokserom.

Nesporazumi, katkad nalik na erupcije čuđenja, kao da sugerišu postojanje dvojnika u veoma radoznalom i radosno iskušavanom životopisu Dejana Medakovića. Srednjovekovna njegova provenijencija i patricijsko detinjstvo, u nekadašnjem kosmopolitskom gradu Zagrebu, vaspitanje i školovanje isto još uvek, sa reperima davnih dana nestale monarhije (Badiju isto ne treba smetnuti s uma), one na Dunavu, rajskoj reci kojoj je, inače, posvetio vidovit, domišljat i originalan ogled, na jednoj su strani. A visoki rang nacionalnog osećanja i osobena, plemenito starinska brižnost za narodnu stvar, baš u Isidorinom stolpničkom smislu, na drugoj je, navodno, strani. Međutim, u snažnom spoju izrazite personalnosti kakva je bila Medakovićeva, te dve obale su ostvarile korelaciju. Obuhvat koji je ozračio metafizički dramatično našu ispreturanu prošlost, našu mutnu sadašnjost, našu neizvesnu budućnost. Za Medakovića, to je bila čvrsto i zauvek overena stvar.


Draško Ređep | 05.07.2008 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: April 02, 2013, 01:24:54 am »

*

SAHRANJEN AKADEMIK DEJAN MEDAKOVIĆ

Opelo na Novom groblju u Beogradu održalo je pet vladika, a poslednju počast Medakoviću, pored članova porodice, ukazali su i predstavnici SANU, Matice srpske i Vukove zadužbine




Oproštaj od Dejana Medakovića
(Foto L. Vuletić)


Dejan Medaković, uvaženi akademik i jedan od najsvestranijih intelektualaca koje smo ikada imali, sahranjen je juče u porodičnoj grobnici, na Novom groblju u Beogradu.

Opelo su održali mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vladike šabački Lavrentije, bački Irinej, žički Hrizostom i šumadijski Jovan. Poslednju počast Dejanu Medakoviću, pored članova porodice, ukazali su i predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti, zatim Matice srpske, Vukove zadužbine, kao i ugledne ličnosti iz našeg kulturnog i javnog života.

Govorima su se od akademika Medakovića oprostili mitropolit Amfilohije, akademik Dimitrije Stefanović, u ime Izvršnog odbora SANU, zatim akademik Vasilije Krestić, a u ime Matice srpske govorio je akademik Čedomir Popov. Od akademika Medakovića, predstavljajući Vukovu zadužbinu i njene ogranke, oprostio se dr Miodrag Maticki.

Vladika Amfilohije je naglasio da se Dejan Medaković, svojim životnim podvigom, upisao u pamćenje i utkao svoje biće u istoriju svog srpskog, svetosavskog, naroda, od Sremskih Karlovaca do Beča, od Zagreba i Cetinja do Beograda, preobrazivši se još za života u bogatu riznicu znanja i mudrosti.

Prema rečima Dimitrija Stefanovića, koji je na jučerašnjoj sahrani dirigovao horom "Kir Stefan Srbin" Muzikološkog instituta SANU, velike su zasluge akademika Medakovića za SANU, za Srpsku pravoslavnu crkvu, za Beogradski univerzitet, kao i za Maticu srpsku, ali i za ukupnu evropsku kulturu.

• Kao sekretar Akademijinog odeljenja istorijskih nauka, a potom kao generalni sekretar i predsednik Akademije, Dejan Medaković trudio se da unapredi naučni rad u SANU i da uspostavi međunarodne veze u vreme koje je bilo teže od današnjeg — rekao je Stefanović, ističući veliko poznavanje muzike akademika Medakovića i vrednosti tradicionalnog karlovačkog pojanja, kao i značaja zadužbinarstva.

Akademik Vasilije Krestić ukazao je na to da je Medaković, kao čelni čovek Akademije, na najbolji način umeo da zastupa njene interese i da je uspešno predstavlja i u inostranstvu, naročito u godinama u kojima je SANU bila meta mnogih napada i vređanja. Tada je, kako je rekao Krestić, pisanom rečju i javnim istupima Dejan Medaković, u uverenjima postojan i moralan, hrabro i argumentovano branio našu najvišu naučnu ustanovu od udara tvoraca novog svetskog poretka.

Čedomir Popov istakao je da smo izgubili možda poslednju renesansnu ličnost, kao zalutalu u ovo vreme, i zahvalio Dejanu Medakoviću za doprinos Matici srpskoj i Novom Sadu. Miodrag Maticki ukazao je na to koliko je Dejan Medaković, do poslednjeg trenutka, kao predsednik Skupštine Vukove zadužbine, radio na njenom napretku i ostvarivanju njenih programa, naročito se suprotstavljajući ruženju Vukovog dela.


M. V. | 05.07.2008 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: April 09, 2013, 02:11:52 pm »

*

NA PUTOVANJU ZA RAJSKU BAŠTU





Poslednji susret sa akademikom Dejanom Medakovićem i njegovo sećanje na prijatelja pesnika iz mladosti Mirka Borotu

SEĆANJE

Čuveni i gotovo svima znan odgovor akademika Dejana Medakovića, kada bi na pitanje — kako je — sa neviđenim optimizmom odgovorio "nikad bolje", izostao je u našem poslednjem viđenju i razgovoru, pre par nedelja, u njegovom stanu u Beogradu.

Umesto čuvenog karlovačkog vina, koje bi popio tek po čašicu u posebnim prilikama, i voleo ga baš kao i Sremske Karlovce od najranijih gimnazijskih dana, donela sam mu, prema savetu lekara, "koka kolu", u tom času korisnu za bolje varenje.

Nazdravljajući ovim pićem višedecenijskom prijateljstvu, čije smo stranice otvorili porodičnim druženjem i letovanjima u Dubrovniku, kasnih sedamdesetih, i nastavili ga preko Ciriha, Sent Galena, Soluna, Beograda, Sremskih Karlovaca, Grocke... gotovo mladićkim glasom je rekao: "Na sve sam spreman. Moje su godine, složićete se, ipak, vrlo ozbiljne, nije to šala, osamdeset šesta... Uradio sam mnogo i dovoljno, a možda sam mogao i više."


KRUŽOK U KOTEŽ-NEIMARU

Poželeo je, tada, da mi pročita pesmu "Iz tmina vraćam prijatelja", upravo napisanu, a danas već izvesno sasvim poslednju iz pera ovog nesvakidašnjeg stvaraoca u srpskoj kulturi. I dok je kazivao stihove, a sve što je ikada napisao znao je napamet, setila sam se lepote njegovog pojanja gregorijanskih korala, a naučio ih je u Franjevačkoj gimnaziji na Badiji, podjednako kao i pravoslavnih psaltira, neverovatne dikcije kada bi govorio latinske citate, ili njegovog poznavanja nemačkog jezika za koje mi je svojevremeno dopisnik lista "Die Welt" Fon Štrem rekao da je "bolji od najboljeg jezika nemačkih intelektualaca".

Setila sam se i svih njegovih dubrovačkih priča, dok smo zajedno sa porodicom, plovili čamcem iz luke Gruž, uzvodno, Rijekom Dubrovačkom, sve do ušća Trebišnjice i stare hidroelektrane. Medaković bi neverovatnom lepotom kazivanja slušaocu vraćao stari sjaj Dubrovnika, čija je vlastela još od 15. veka u Rijeci Dubrovačkoj gradila svoje letnjikovce.

Na sasvim originalan način oživljavao je istoriju, a tu moć su u poslednjoj polovini veka u našoj kulturi imali još samo Radovan Samardžić i Dragoslav Srejović, kazujući o letnjikovcima Kaboge i Stajevih, o romaničkoj crkvi Sustjepan, o letnjikovcu Bozdari, Gundulića, Sorkočevića, Bizarija i Getaldića, Bucinjola, Zamanja, Gučetića, Đorđića... "Pogledajte ovu rajsku baštu", govorio bi diveći se svakog poslepodneva lepoti Rijeke Dubrovačke, baš kao da je prvi put vidi.

Sportski duh od najranije mladosti, pešačenje po čitavom nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, do zabitih manastira, kozjim stazama i putevima kojima nisu mogla da prođu ni terenska vozila, i još ko zna koliko hiljada preplivanih kilometara, a kao strasni plivač znao je svakoga dana da opliva dubrovačko ostrvo Daksu — nisu Dejanu Medakoviću olakšali zdravstvene tegobe poznih godina. On ih je, ipak, prenebregavao, pa je tako u bolnici, između 22. i 25. maja, napisao priču, a potom i pesmu "Iz tmina vraćam prijatelja", sa post skriptumom: "Na Prvoj hirurškoj klinici KCS, u očekivanju mogućeg produžetka mog života".

Taj prijatelj, kazuje mi Dejan Medaković posle pročitane pesme, bio je Mirko Borota. Upoznali su se 1946. godine u Literarnoj sekciji "Ivo Lola Ribar" koja se nalazila u Kotež-Neimaru, u vili nekadašnjeg ministra Sarajlije Milana Srškića.

"Vila je delovala napušteno i bez nameštaja, koji je odnet ko zna kada i kome. Samo predmeti koji slučajno nisu nestali iz kuće, razbacani na sve strane, stravično su svedočili o nekadašnjoj raskoši", napisao je i kazuje mi Medaković i seća se svojih drugara mladih pesnika iz sekcije: "U onom opštem neredu, za mene je bilo najzanimljivije da nešto saznam o našoj, na brzinu sastavljenoj, družini. U početku, svi smo izgledali kao da smo naprečac skupljeni i dovedeni u ovu pustu vilu sa zadatkom da nam stariji drugovi, koji su nas posećivali, otkriju sve čari pisanja o novom socijalističkom liku 'inženjera ljudskih duša'. Bili su to Branko Ćopić, Oto Bihalji Merin, Dušan Matić, Dušan Kostić, Desanka Maksimović, a iznad svih Jovan Popović. Za mene, koji sam proveo na Badiji u Franjevačkoj gimnaziji četiri godine, sve ove izgovorene reči starijih drugova zvučale su poznato. Gotovo nagonski, odbacivao sam ih kao nešto tuđe. Osećao sam se kao neka progonjena zver. Verovatno sam mnogima izgledao uplašeno. Još pamtim podozrive oči, koje su me posmatrale urokljivo i odbojno..."

Upravo u tim časovima nelagodnog ispitivanja Medaković je, kaže, zapazio bucmastog, uredno obrijanog, a pomalo i elegantnog mladića, Mirka Borotu. Došao je iz Smederevske Palanke, iz ljotićevskog kazneno-popravnog doma. Još u logoru je dobio nadimak "Grof", zbog uglađenog ponašanja, uzdržljiv i bez primedbi na mršave obroke. Tek kasnije je Medaković, kaže, saznao da je Mirkov otac, Stevan Borota, javno obešen u Valjevu, kao komandant Mačvanskog partizanskog odreda.


KRLEŽINE PAPIRNATE DRAME

"U literarnoj sekciji 'Lola Ribar' shvatićemo još mnogo o životu. Mene zanimaju sve te ljudske metamorfoze zasnovane na strahu. Ovde se svi ponašaju kao da su krivci pred revolucijom pa žele da isprave svoje grehe. Verujem da je mali broj onih grešnika koji su iskreni pokajnici. Njihova iskrenost ne spasava ih od gluposti", napisao je Medaković u priči o Boroti i prepričava mi tada svoje nekadašnje dijaloge sa Jovanom Popovićem. "Odjednom, razumeo sam dvostruki karakter ovog čoveka i shvatio tajnu reči 'homo dupleks'", kaže. Poverivši se te, 1946, Mirku Boroti, da mu je u Literarnoj sekciji "zagušljivo" i da će prestati da dolazi, Medaković je shvatio da i sadrug-pesnik oseća isto. Dugo su razgovarali i o književnosti, obojica su bila zaljubljena u Lazu Kostića, a o Krleži mislili da piše "suviše papirnate drame, pune pozorišnih trikova".

Borota je tada otkrio Medakoviću da piše pesme i da ih priprema za štampu. Iznenada je, posle kratke avanture sa poslom u tek pokrenutom NIN-u, Borota Medakoviću poverio da mu je "dosta Beograda" i da ide u Sloveniju. Na kraju mu je poklonio nekoliko uvezanih listova svojih pesama.

"Dugo sam ih čuvao, a sada iz tmina vraćam iščezlog prijatelja", piše i kaže mi na kraju našeg poslednjeg razgovora akademik Dejan Medaković.

Tada ni on ni ja nismo znali da je to kraj ovozemaljskog prijateljstva. Voljom Svevišnjeg, mnogi naši planirani susreti i nedovršeni projekat za dve fotomonografije o Medakovićima, sve je to ostalo za neka nova viđenja, u rajskoj bašti.


Danica Radović | 12.07.2008 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Novembar 17, 2013, 11:18:52 pm »

*

SEĆANJE NA DEJANA MEDAKOVIĆA

U Vukovoj zadužbini i u Sremskim Karlovcima obeležen dan rođenja ovog velikana





DAN rođenja akademika Dejana Medakovića (7. juli 1922. — 1. juli 2008) u sredu je obeležen u Vukovoj zadužbini čiji je predsednik bio dugo godina, kao i u Sremskim Karlovcima, za koje je ovaj velikan bio posebno vezan.

Govoreći o Medakoviću kao zadužbinaru, dr Miodrag Maticki je ukazao na njegov veliki doprinos vraćanju naših kulturnih vrednosti u zemlju u toku prvih poratnih godina. To su, pre svega, srednjovekovni rukopisi neprocenjive vrednosti iz Bohuma, ukradeni još 1915. godine iz Narodne biblioteke Srbije, mnoge povelje i jevanđelja. Ostaje upamćen i njegov trud na obnovi i revitalizaciji porušenih manastira Gradac, Hopovo, Fenek i Mesić, kao i njegovi radovi posvećeni Hilandaru i manastirima Fruške gore. Bezbroj puta je ponavljao da je važan kontinuitet, da su opasna prekidanja i zaboravi. Da mali narod kao što je naš može biti veliki samo ako pamti i istrajava i ako nema vremena za pesimizam, rekao je Maticki.

U svom baroknom stilu dr Draško Ređep je govorio o neprocenjivim zaslugama nekoliko generacija porodice Medaković, a o Dejanu kao čoveku čijoj su radoznalosti ravni samo naši najveći duhovi, kao što su Isidora Sekulić i Veljko Petrović. Tolerantan, ogromne erudicije, njegov čitav intelektualni podvig bio je zamišljen kao pokušaj spajanja klasičnog i modernog, da je moguća klasična umetnost i moderna osećajnost, naglasio je Ređep.

Akademik Vidojko Jović govorio je o Medakovićevom doprinosu SANU čiji je član bio više od tri i po decenije, od toga generalni sekretar devet godina, a predsednik četiri.

U gimnaziji u Sremskim Karlovcima izvedena je predstava "Bomba od sladoleda u hotelu Saher" po tekstu Dejana Medakovića, u Sabornoj crkvi održan je pomen, otvorena je izložba "Sveta gora fruškogorska". Predstavljena i je knjiga "Fruškogorski manastiri" ("Prometej"), nastala po Medakovićevom tekstu za istoimeni TV serijal.


DAROVI

VUKOVOJ zadužbini u sredu je uručeno nekoliko darova: Medakovićev portret, rad Dragana Stojkova, Vukov portret u bronzi Nikole - Koke Jankovića, replika štapske Karađorđeve zastave i knjiga "Cveće zla" Šarla Bodlera u izdanju "Čigoje" i prevodu Leona Koena.


D. Bt. | 07.07.2010 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Decembar 20, 2013, 04:36:41 am »

*






DEJAN MEDAKOVIĆ...

"Jezik za koji smo se mi opredelili, jeste jezik nauke i on, za razliku od jezika kojim se služi dnevna politika, ne deli naš narod, ne razdvaja i ne sukobljava, već spaja i ukazuje na sigurne i proverene puteve napretka i čvrstog duhovnog objedinjavanja. Mi ni jednog trenutka ne treba da zaboravimo da je srpski narod danas voljom svetskih moćnika politički raspolućen, da je naše nacionalno biće teško ranjeno i da je ozbiljno narušen stari san o našem konačnom ujedinjenju. Zar nije onda, poštovani članovi SANU, naš zadatak da izbegnemo svako delovanje koje povećava razlike medju nama, a našu zajednicu cepa, zavadja i medjusobno udaljava, umesto da svi zajedno shvatimo ugroženost našeg opstanka i potražimo zaklone u nevremenu koje nas je već odavno snašlo..."


"Meni su američke diplomate otvoreno govorile: 'Zaboravite istoriju!'. Odgovorio sam: 'Vama je lako da zaboravite, vi nemate istoriju'".


"Užasavam se od vesti. One svedoče o porazu našeg naroda i uzaludnim pokušajima da se to stanje prikaže kao pobeda. Najveće svedočanstvo tog poraza je ravnodušnost, koja je zavladala u srpskom narodu. Jer, nema poniženja koja nam neće nametnuti međunarodna zajednica, koje nas neće ostaviti potpuno ravnodušnim. To je bolesno stanje ravno abuliji. Mi kao da više nismo motivisani da se izvučemo iz potpune apatije. Izvežbani smo da poniženje primamo kao nešto što nam pripada, kao sledovanje koje nas održava u životu. Srpski narod je upao u savršeno projektovanu mišolovku iz koje se više ne može izaći. To su shvatili Crnogorci i već se izvlače iz stega srpske sudbine. Zapadni svet je brzo shvatio da će ekonomski razlozi preokrenuti javno mnjenje u Crnoj Gori. I njih moram da žalim, jer smo zajednički poraženi. Taj poraz zadali su nam muslimanski fundamentalisti i hrvatski nacionalisti".


"Uvek sam zastupao mišljenje da prošlost nije nešto što vuče nazad, jer bi to bio retrogradni pogled na život. Tradicija znači stepen civilizacije, a vekovi koji prolaze raščišćavaju tu ogromnu količinu nasleđa i iz njega vade ono što je stvaralačko, što podstiče i daje unutrašnju snagu. Jedan narod trebalo bi da bude ponosan na to što su njegovi preci stvarali dela trajne vrednosti. Nemanjićka država imala je tu stvaralačku dimenziju: Stefan Nemanja je ujedinio Rašku i Zetu, dve istorijskim zbivanjima razdvojene celine srpskog naroda. Javno sam rekao, na raspravi o odvajanju Crne Gore, da je tragično da crnogorski separatisti poništavaju vekove koje je po državnoj ideji stvorio Stefan Nemanja. Pri tom, niko ne negira dukljansku tradiciju, niti činjenicu da je to faza razvitka Crne Gore. Međutim, oni u tom bezumlju poništavaju tokove sopstvene istorije i vraćaju je na polazne tačke."


"Istorija se potire, čak svesno briše iz svesti, a to se videlo na nizu velikih promašaja koje je savremena vlada napravila. To se naročito videlo na proslavi 200-godišnjice ustanka. To je bilo sve jadno i sramotno, počev od tog odbora iz kog su čak izostavili vladiku, Šumadijskog episkopa. Uostalom, bolje se ne setiti. Savremena pojava svetskih razmera je mondijalizam koji je deo američke politike. Znači, težnja ka umanjenju nacionalnih država, smanjenju. Olbrajtova je Jeljcinu u Kremlju rekla: 'Vi imate veliku državu.' I Jeljcin je smanjivao. I mi smo prema tim kriterijumima imali veliku državu, pa je bilo nužno smanjivati je."


"Došli smo u situaciju da smo mi optuženi za genocid. U toku su procesi u Haškom tribunalu. Ako to padne na našu štetu, čukununuci će to otplaćivati. Moja porodica je poreklom iz Hrvatske, iz Like. Deda mi je bio predsednik Hrvatskog sabora. U njegovo vreme je Srba u Hrvatskoj je bilo 32 odsto, a u Brozovo vreme ih je bilo 16 procenata, da bi Tuđmanovo vreme dočekali sa dva i po odsto."


"Hrvatska je ispunila ono što je bio njen vekovni ideal, a to je etnički čista država. Izvinjenje gospodina Tadića u Hrvatskoj je protumačeno kao priznanje krivice, a niko se nije setio da postavi pitanje genocida od 1941. do 1945. godine. Ko će se izviniti Srbima za milion ubijenih ljudi? Nije slučajno što Tito nijedanput nije bio u Jasenovcu. Ta istina potisnuta je u ime bratstva i jedinstva, a zločin genocida gurnut je pod tepih."


Pavelićev san se ostvaruje uz pomoć Amerike, kojoj su Srbi slepo verovali, za koju su se kockali svojom državom. Bestidni Amerikanci sprovode naše uništenje, pravu kurdizaciju, a u svetu nema snage da nam pomogne. Svet voli samo pobednike. Onoga trenutka kada smo izgubili svoju državu, svet nas je hladnokrvno otpisao. Nismo shvatili da se nova savezništva neprekidno stvaraju, a stara zaboravljaju. Ono što se zove 'tradicionalno prijateljstvo' spada u red diplomatskih trikova, u red praznih reči prilikom zdravica na banketima. To su reči koje pripadaju pozdravnim telegramima, koje nikoga ne ubeđuju u istinitost. Naivna glupost se konačno uselila u naše duše, ona, koja ne vidi ambis pred kojim stojimo i svoju propast zovemo pobedom. (11. jul 1996.)


"Neobično osećanje imam kad danas mislim o 27. martu 1941. godine, kada je Jugoslavija odbacila pakt sa Nemačkom i ostala saveznik Americi. Dugo sam verovao da će saveznici pamtiti taj dan, kao i žrtve koje su pale zbog nemačke odmazde. Zaboravili su i hladno izigrali zavet postojanosti prema načelima pravde i slobode. Od 27. marta ove godine, Evropa iz koje je do kraja iskorenjena čast, bezobzirno je krenula u pohode osvajanja globalne svetske vlasti. Uskoro će svima biti jasno kolike posledice izaziva kršenje međunarodnih pravila. U ovakvom moralnom neredu iščezava hrabrost jedinke, mase su opsednute zlatnim teretom i slede bolesne ambicije svojih vođa. Tada, u cikličnim krugovima, nestaju vrednosti duha i zaustavlja se svaki napredak. " [Na protesnom skupu u Francuskoj 7]


"I danas pamtim sav užas mojih prvih posleratnih otkrića, a posebno one moralne poremećaje koji su, kao neka duboka tektonska pomeranja, doveli i do nezaustavljive nacionalne nizbrdice. Svakako da je moje najteže otkriće koje sam poneo iz Muzeja bilo da smo kao narod pristali da zatremo svoje istorijsko pamćenje i da smo čvrsto rešeni da iskopamo i vlastiti grob."


"Smatrao sam da Akademija nema pravo da prećuti nešto, pogotovu ako je u pitanju progon srpskog naroda, srpski jezik… Sada sam ušao u javnu polemiku povodom neoglašavanja Akademije pred činjenicom onoga što se dešava oko otimačine naše teritorije na Kosovu. Gorka razočaranja sam doživeo od bližih saradnika i prijatelja, tako da sam se udaljio od Akademije."


"Imamo mnogo razloga da podsećamo na Vukove poruke, od kojih mnoge nisu ostvarene. Pa, već su se na jeziku pravile greške i sklapani su kompromisi koji nisu naučno zasnovani. Radi političkog mira, pristalo se na njegovo preimenovanje u srpsko-hrvatski. Nažalost, i veliki je Đura Daničić pristao na to. A Vukove pesme zovu se Srpske narodne pjesme, a ne srpsko-hrvatske."


"Ja nijedan narod ne gledam kroz crno-belu prizmu. Zastupam kritičku istoriju ili kritičku misao. Ako hoćemo da dodjemo do jedne istine, moramo prvo doći do istine o sebi. Sebe moramo očistiti od zabluda i prevara. U periodu koji je za nama dobrovoljno smo pristajali na laž, čak smo je pretvorili u istinu. Takva 'istina' dobila je svoje vernike."


"Citirao sam u Beču i Getea: 'Ono sto blješti rodjeno je za trenutak, istinito će ostati sačuvano za vek posle.' Dakle, i od našeg preživelog društvenog modela ostaće nešto. Nama preostaje da se vratimo sebi i večnim istinama. Do tada, predstoji nam da se očistimo, jer, u etičkom i moralnom smislu, mi smo jedno zagadjeno društvo."


Sudbina automobil kralja Aleksandra: "To je metafora prvoga reda. Taj automobil bio je transporter restorana vojske Jugoslavije i završio je na otpadu kod Nebojšine kule. A taj auto sačuvali su Nemci i za vreme Drugog svetskog rata bio je u Vojnom muzeju. Ni dirnuli ga nisu."


"Više od 35 godina družio sam se sa mladima i mislim da su mladi naš najvredniji potencijal. Oni su danas dovedeni u situaciju da država, umesto da gradi budućnost na mladima i njihovim pravim vrednostima, ne može da odgovori na njihove talente, htenja i zanose. Mladima je danas preostalo da se prekvalifikuju kako bi našli bilo kakvo zaposlenje. I to nikoga ne boli. Zatvaranje perspektive pred mladima je nacionalna katastrofa i oni nezaustavljivo odlaze iz Srbije.
I zato će mladi, iz ličnog protesta, stisnuti svoj bol zbog toga što ih je otadžbina pustila niz reku i otići će i ne znajući u šta idu. Omladina ne može da živi bez određenih ideala; svaka generacija ima svoju 'tačku topljenja'. Ona startuje sa jednom temperaturom, a život čini da se gube prvobitni zanosi."


"Jedan narod trebalo bi da bude ponosan na to što su njegovi preci stvarali dela trajne vrednosti, a zatvaranje perspektive pred mladima je nacionalna katastrofa i oni nezaustavljivo odlaze iz Srbije."


"... Kad čovek nešto sazna o svom korenu, on se određuje. Ja mislim da je za našu evropeizaciju veoma važno da dođemo kao nečiji građani, a ne kao raskućena bratija, nomadska. Mislim da su u mom ulasku u Evropu prisutne vrednosti moga naroda: ja sam naslednik Sopoćana, ja sam naslednik Studenice, ja sam naslednik narodne poezije i Njegoša, ja imam prtljag, ja nisam beda koja ulazi u Evropu preko 'Mocart-kugla.' Kada nama kažu 'Vi ste Bizantinci', u negativnom smislu, oni zaboravljaju da je Vizantija prisutna u srcu Evrope. Ravena je Vizantija, Venecija nije samo barok i renesansa, već i Vizantija, rukopisi salcburškog Skriptorijuma su pod uticajem Vizantije, Vizantija ide do Mađarske. U jednom periodu Vizantija je bila centar Evrope, a sve su drugo bili varvari. Prema tome, izbacivati Vizantiju iz konteksta Evrope i vizantijsku civilizaciju, jer civilizacija je više od države, jeste ili šovinizam, ili klerikalna predrasuda, ili iracionalna mržnja."


O crnogorskom nacionalnom biću: "Oduvek sam bio usmeren da volim taj deo srpskog naroda, da spoznam i razumem sve njegove posebnosti koje sam uvek doživljavao kao jedinstveno pletivo jedne zajedničke nacionalne sudbine. [...] Šta je to Dukljanska akademija? Zar na čelu sa nacionalistom i rasistom Jevremom Brkovićem?! Upecali su, istina, i neke vredne, značajne ljude, stvaraoce. Naći će se i naučnici koji će svemu dati privid. Da pravimo mi ovde Dačku ili Tračku akademiju?! Zato što su tu nekad živeli Dačani i Tračani. Ta poplava crnogorskih akademija, to je pometenije uma. Baš tako, pometenije uma."


"Stvari se odvijaju rdjavo i nisam optimista. Mada imam jedan poredak koji mene rukovodi: mislim da je srpski narod u tako teškoj situaciji da je izgubio čak i pravo na pesimizam. Znam da je to paradoks, ali biti pesimista u ovoj situaciji je luksuz. Nemamo na to pravo. Narod prvo mora da se vrati sam sebi. Da seljaka koji čini našu okosnicu ojačamo i omogućimo mu da ponovo veruje u svoju zemlju. Najstrašnije je to što smo njemu posle rata uradili. Satrli smo svog hranitelja. Batinali ga, zatvarali, a potom ga terali u te komične zadruge."

Fotografija Dejana Medakovića: Bibliteka Obrenovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #35 poslato: Decembar 24, 2013, 05:13:46 am »

*

MOZAIK VEKOVA ZA DUGO PAMĆENJE

U godini kada je preminuo Dejan Medaković (1922—2008), IKA "Prometej" je, u znak poštovanja i sećanja na svog autora — znamenitog naučnika, književnika i akademika, osnovala nagradu koja nosi njegovo ime.

Ovim priznanjem svake godine se izdvaja memoarski spis na srpskom jeziku , a za 2011. to je bila knjiga "Istoričar u vremenu prelomnih i sudbonosnih odluka" akademika Vasilija Đ. Krestića u izdanju "Prometeja". Autoru je nagradu juče uručio Medakovićev sin Pavle.

Blisko komplementaran sa temama i dilemama Dejana Medakovića o srpskom severu, akademik Vasilije Đ. Krestić (1932) zasluženo i pravedno u svakom pogledu stekao je ovo priznanje, naglasio je predsednik žirija Draško Ređep, a istog su mišljenja bili i ostali članovi — Jovan Ćirilov i Radovan Popović.

Krestić, naš znameniti istoričar i hroničar, u autorizovanoj knjizi svojih ntervjua i izjava od 1985. do 2010. godine, ostvario je jedinstveno svedočanstvo o dugom i često na ponekim stranama zaboravljenom i ishitrenom dugom pamćenju srpskog naciona, navodi se, između ostalog, u obrazloženju ove nagrade. Naglašeno je takođe da je obaveštenost Vasilija Đ. Krestića "iz prve ruke, a naučni prosede zaslužuje izuzetno poštovanje".

Zoran Kolundžija je podsetio na plodonosnu saradnju "Prometeja" sa Krestićem, koji je, između ostalog, bio jedan od priređivača sabranih dela Jaše Tomića.

— Iz knjige "Istoričar u vremenu prelomnih i sudbonosnih odluka" jasno je kako je veliki istoričar Vasilije Đ. Krestić pokazivao, kako je opominjao, kako je držao do našeg nacionalnog dostojanstva, kako je slagao mozaik, od razmeđa 17. i 18. veka do ovih dana i kako je, na žalost, u svemu bio u pravu, rekao je, između ostalog, Kolundžija. Krestić je četvrti dobitnik priznanja "Dejan Medaković", a prvi kome je "Prometej" štampao nagrađenu knjigu.
 
U umetničkom programu nastupili su Marta Balaž — sopran, Florijan Balaž- violina i Nina Aranđelović — klavir. Jučerašnja svečanost održana je u sklopu obeležavanja 22. godišnjice uspešnog rada IKA "Prtometej".

Radmila Lotina


PRIJATELJSTVO ZA NEZABORAV

— Smatrao sam i smatram da je Dejan Medaković vanserijska ličnost našeg vremena, rekao je, između ostalog, Vasilije Krestić nakon uručenja nagrade. On je bio vrstan istoričar umetnosti, intelektualac raskošnog znanja, širokog obrazovanja i izuzetno dobrog, rekao bih, kompjuterskog pamćenja. On je takođe bio pisac zapaženih literarnih dela, čovek retke radne discipline, vrcavih ideja, velikih kreativnih poduhvata i mogućnosti.
 
Dejan je bio osoba koja je znala da pleni sagovornike, da na najbolji način predstavi sebe ali i da reprezentuje ustanove kojimaje rukovodio. Takav, intelektualno moćan, on je obeležio vreme u kojem je živeo i društvo u kojem je radio.
 
Naglasivši da ga nagrada koja nosi ime višedecenijskog prijatelja Dejana Medakovića, još više vezuje za njega, Krestić je dodao: — Ona me podseća na mnoge naše stručne, dnevnopolitičke i prijateljske razgovore i navodi na zaključak da je Dejanovim nestankom nastala nenadoknadiva praznina u mom društvenom okruženju. Takođe me čvršćuje u uverenju da je Dejan Medaković bio jedinstven u generaciji kojoj je pripadao.
Dnevnik
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: