Atanasije Stojković (1773—1832)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predstavnici racionalizma i prosvetiteljstva « Atanasije Stojković (1773—1832)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Atanasije Stojković (1773—1832)  (Pročitano 11049 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 15, 2010, 01:44:42 pm »

*

A t a n a s i j e  S t o j k o v i ć

Naučnik i književnik, pisac prve fizike na srpskom jeziku



(Ruma, 20.09.1773 — Harkovo, 02.06.1832.)


Rođen je u Rumi, 3. oktobra 1773. godine, u siromašnoj porodici, od oca Jovana i majke Ane. Bio je bistar i vredan dečak koji se isticao među vršnjacima. Završio je osnovnu i nižu gimnaziju u Rumi. Završio je protestantsku gimnaziju U Šopronu (mađarskom gradu blizu austrijske granice), a filozofski licej u Segedinu. Nakon toga je studirao u Požunu (mađarski naziv za stari grad Bratislavu), a zatim je slušao prirodne nauke u Nemačkoj, u Getingenu, gde je i doktorirao. Sin jednog čizmara iz Rume, pravoslavne vere, Atanasije Stojković bio je najbolji student u generaciji na jednom od najčuvenijih univerziteta u Nemačkoj u to vreme. Živeo je vrlo teško. Dobijao je skromnu pomoć od dobrotvora, ali se u toku školovanja zbog nedostatka sredstava jednom vratio u Rumu i bio operant "Zemljemerija" i kasnije nastavnik u rumskoj gimnaziji. 1799. godine, posle završenih studija odlazi u Budim gde je pisao dela na ruskom i srpskom jeziku. Bavio se i poezijom. Zanimljivo je da je još 1797. ispevao "Odu na istočnik borkovačkij" (Odu o izvoru borkovačkom).


Oda na istočnik borkovačkij

Istočniče milij, Borkovačka diko!
Možel želju moju, k teb opisati tko?
Ili da te nisam pohodio sada,
i očima gledao, kako bistro pada
bisernovidnaja tvoja voda sveta,
ili da sam ostao črez sva moja leta.

Ako ću ići ja, gdi večnij sneg biva,
il gdi luče sunca, svaku tverdost liva.
Ako ću doći ja, gdi holm nebo liže,
ili v dublinu, same Bezdne, niže,
Neću tebe najti, i tvoje Bistrote,
i obivanja tvog, nebesne divote!

Tibo gospodstveno, u Dola sredini
petomestno ležiš: a tvoja ledini
Zmijipoličnu reku (koja iz teb teče
i sva rumska polja krivećis proteče)
Sabrali su, kitnij sa tisjaša cveća.-
Kod tebe je mesto večnago proleća.

Kod tebe ljubov svagda biva veća!
tu i mnogih do sad jeste bila sreća.
I ja sam kod tebe srećan tako bio,
s prijateljem rano da sam tebe pio.
O! svagda ja hoću, žaliti za tebe,
dokle pri tebi, ja ne vidim sebe.

Stojkovićeva pesma o Borkovačkom izvoru prepisana savremenim pismom.


1800. godine u Budimu je objavio dva speva, jednu odu (o prosvetnom napretku kod Srba) i jednu zbirku stihova ("Stihi kakovim obrazom ljubov u braku sohraniti/sačuvati/možno"). 1802. je napisao i objavio dve ode posvećene poznatom piscu i istoričaru Jovanu Rajiću kojeg je mnogo poštovao. 1800. je objavio i jedan spis filozofske sadržine koji ima i elemenata iz romana, pod naslovom "Kandor ili otkrovenije egipetskih tain". 1801. godine izdaje poučno-sentimentalni roman "Aristid i Natalija" koji se smatra prvim romanom u novijoj srpskoj književnosti. Ovaj roman namenio je mladima i pisao ga je "prosto i bez hudožestva" jer je želeo da pouči svoj rod. Iz istog razloga je 1802. godine u Budimu objavio i knjigu pod nazivom "Serbskij sekretar" u kojoj su se nalazili uzorci kako se pišu pisma, ugovori, obveznice, testamenti, priznanice, računi itd. Svoje glavno delo "Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij" je objavio u tri knjige 1801. 1802. i 1803. godine u Budimu. To je ne samo prva fizika na srpskom jeziku već i kod Srba prvi put sistematski napisano, veliko delo iz prirodnih nauka koje ima blizu hiljadu strana.




1803. godine odlazi u Rusiju, gde je 1. novembra izabran za redovnog profesora fizike Harkovskog univerziteta. Na ovom univerzitetu je predavao i njegov školski drug, isto Rumljanin, Teodor Filipović (predavao je istoriju i pravo). Atanasije Stojković je stekao veliki ugled u Rusiji. U dva maha je bio izabran za rektora Univerziteta, car Aleksandar I ga je odlikovao Ordenom svetog Vladimira, a veliki Lukijan Mušicki mu je ispevao odu.-

Govorio je nemački, engleski, francuski, italijanski, latinski, skoro sve slovenske jezike, nešto grčki i mađarski. U poslednjoj deceniji života bavio se i prevodilačkim radom. Pripisuje mu se da je sa srpskog, gotov Vukov prevod Novog zaveta preradio i preveo na "serbski" i izdao ga u Petrogradu 1824. godine, ali ni jedan primerak ove knjige nije pronađen. Stojkovićev prevod zaveta je štampan 1834. u Lajpcigu, posle njegove smrti.

Atanasije Stojković je bio oženjen jednom bogatom Ruskinjom ali nije imao dece. Poslednje godine života proveo je u Sankt Petersburgu kao carski državni savetnik. Umro je 2. juna 1832. godine u Harkovu gde je i sahranjen.


Deo teksta preuzet sa: Ruma

Priloženi portret je rad Pavela Đurkovića, (1772—c.1830)
1828, ulje na platnu, Galerija matice srpske Novi Sad [Angelina]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 01:45:16 pm »

*

ATANASIJE STOJKOVIĆ


Rođen je u Rumi, u Sremu, 20. septembra 1773. Osnovnu i srednju, "gramatikalnu latinsku školu" svršio je u mestu rođenja, i potom postao učitelj. Nezadovoljan stečenim znanjem, produžio je školovati se u Šopronu i Segedinu, 1796. učio je prava u Požunu, a zatim je otišao u Getingen, u Nemačku, gde je učio prirodne nauke. Tu je postao doktor filozofije i član učenog društva getingenskog i jenskog. Posle dovršenog školovanja otide u Rusiju, gde dobije mesto profesora fizike na univerzitetu u Harkovu. Tu je i umro 2. juna 1832.

Stojković je radio na ruskoj naučnoj književnosti (О воздушнixъ Камняхъ и ихъ произхожденіи, Харков, 1807; Началнiя основaнiя умозрителной и опитной физiки, Харков, 1809).. Kao i njegov drug Gligorije Trlajić, Stojković se nije odrodio no je stalno ostajao u vezi sa Srbima, revnosno radio na srpskoj književnosti i bio "roda svog prosvetitelj", kako ga naziva Dositej Obradović. On je nešto radio i na poeziji. 1800. štampana su u Budimu dva njegova mala speva, jedna oda o prosvetnom napretku kod Srba i Стiхи каковымь образомъ любовъ у браку сохранити можно. U to doba imao je namere da napiše i nekoliko "epičeskih sočinenija: "Milošiadu, Lazariadu, ili Stefaniadu". Od njega je ostalo i nekoliko prigodnih filozofskih oda, jedan Сербскій секретаръ (1802, preštampan u Beogradu 1862). Isto tako, napisao je i dva romana, čija originalnost nije izvesna. U Budimu je 1800. izišao poučni i simbolički roman Кандоръ или откровенïе егνпетскихъ таинъ, sa ispoljenim panteističkim idejama.41 U romanu ima i nekoliko pesama, koje ukazuju na rusku književnost. Iduće godine, 1801, takođe u Budimu, izišao je Stojkovićev sentimentalni roman Аристiдъ и Наталiа. Ovu "povjest istinopodobnu" napisao je on za "čiste i čuvstvitelne duše roda" svoga, sa prosvetnom i moralnom namerom. "Neskvernije nravi, svjatost dobrodeteli, njeno ješče na ovom svetu nagraždenije i pagubna sledstvija poroka jesu predmet povesti moje..." Cela knjiga, pisana "prosto i bez hudožestva", više ima poučan, gotovo pedagoški karakter, po ugledu na slične radove u stranim književnostima.

Prirodnjak po struci, u idejama XVIII veka, kada se mnogo verovalo u prirodne nauke i kada se držalo da je popularizacija znanja iz prirodnih nauka jedna od prvih duhovnih potreba i prvih uslova prosvećivanja, Stojković je napisao prvu fiziku srpsku. Dositej Obradović je to isticao kao jednu od najprečih potreba, Orfelin je činio male pokušaje, ali posao je izveo stručni Stojković. 1801—1803, u tri dela, izišla je u Budimu njegova Fνsika, "prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbski", koja je naišla na veliki odziv u srpskom čitalačkom svetu. To je prvi sistematski i veliki rad na prirodnim naukama kod Srba. Stojković je taj posao radio kao deist i kao prosvetitelj: da bi pokazao u prirodi "silu, premudrost i veličestvo Tvorca", i radi "opšteg blagopolučija", protiv "sujeverija, koja su mnoga tisjašč ludi neščastnimi sotvorila...". Obradović je video praktičan prosvetiteljski cilj ove knjige i oduševljeno je hvalio što će 'ne samo sadašnjemu nego i buduštim redovom otvarati oči razumjenija i milione njima pokazivati svetova".

Na kraju svoga života Stojković je uzeo da dotera prevod Novog zaveta od Vuka Karadžića, i, pokvarivši jezik, izdao je taj prevod kao svoj u Petrogradu 1824. godine.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Decembar 15, 2010, 01:45:40 pm »

*

ATANASIJE STOJKOVIĆ


Atanasije Stojković je savremenik, svedok i učesnik Srpske revolucije i pisac prve fizike kod Srba. Same ove činjenice, čak i da nije bio svestrani muž veka prosvećenosti, koji se ostvario na poljima književnosti, filozofije i jezika, bile bi dovoljne da mu obezbede značajno mesto u istoriji srpskog naroda.

Kao što su u Zapadnoj Evropi filozofi učenoga 18. veka postavili temelje Francuske revolucije, na čijim je vrednostima građena moderna Evropa, tako su i prečanski Srbi bili preteče Srpske revolucije i neimari srpske države, prosvete i nauke, posebno u prvim decenijama 19. veka. Okupljeni oko mitropolita Stevana Stratimirovića, školovani prečani su učestvovali u Pripremama prvog srpskog ustanka, formulisanju ciljeva i njegovom prerastanju u nacionalnu revoluciju. Nemerljiv je njihov doprinos u izgradnji diplomatije, državne administracije, pravnog sistema, prosvete, kulture i nauke obnovljene srpske države. Atanasije Stojković bio je jedan od izuzetnih delatnika ovoga kruga.

Rođen je u Rumi 1773. godine, gde je i započeo školovanje. Nastavio ga je u protestantskom Šopronu, kao i mnogi Srbi njegovog vremena. Kada je 1797. godine započeo studije na slavnom univerzitetu u Getingenu, uzor mu je bio Dositej, a materijalno ga je pomagao Stratimirović. Izučavao je prirodne nauke i doktorirao filozofiju. U vreme studija na njega je posebno uticao, i bio mu neka vrsta zaštitnika, August Ludvig Šlocer, odlični poznavalac slovenskih starina i ruske istorije i jedan od najvećih slavističkih autoriteta svoga vremena. Možda ga je do Šlocera dovela baš Stratimirovićeva preporuka, budući da je Šlocer bio poštovalac srpskog mitropolita i da mu je posvetio drugu knjigu svoga poznatog dela Nestor.

Kao pisac trotomne Fizike, objavljene u Budimu 1801-1803. godine, Stojković je 1803. izabran za profesora ove nauke na novootvorenom univerzitetu u Harkovu. U Rusiju je otišao sa takođe Rumljaninom Teodorom Filipovićem, koji će ubrzo pod imenom Boža Grujović postati prvi sekretar prve srpske vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog. Ubrzo za Stojkovićem u Rusiju stiže i memoar mitropolita Stratimirovića u kome on caru Aleksandru predlaže stvaranje slavjano-serbskog carstva na srpskom etničkom prostoru. To je, u stvari, bilo prilagođavanje srpskog pitanja ruskom projektu obnove Vizantije, zbog koga je, uostalom, Carev brat nosio ime Konstantin. Nekoliko meseci kasnije, 1804. godine, u Harkov kod Stojkovića i Filipovića svraća i prva srpska ustanička diplomatska misija, koju je predvodio Prota Mateja Nenadović. Kasnije će rečiti Prota o tome slikovito zapisati da su on i njegovi saputnici za Rusiju iz narodnih pesama bili čuli, ali gde se ona tačno nahodila nisu znali. Prilikom tog susreta, Stojković i Filipović su ovoj srpskoj delegaciji dali dragocena uputstva o tamošnjim političkim prilikama. Posle 1805. godine, Stojković postaje dekan, a potom u dva navrata i rektor univerziteta u Harkovu. Tokom 1810. godine obišao je Srem i Slavoniju, ali pod strogim nadzorom austrijske tajne policije, koja ipak nije uspela da utvrdi prirodu njegove misije, što bi, valjda, i trebalo da nas čini ubeđenijim da je u pitanju bila nekakva misija. Na povratku sa ovog puta Stojković je bez plaćanja carine u Rusiju uvezao poveću količinu vina i tkanina. Kako tamošnje vlasti nisu imale razumevanja za činjenicu da je on bio poreklom iz vinorodnog i putenog Srema, ova afera ga je koštala rektorskog položaja. Bez obzira na to, očigledno za neke zasluge, Stojković je 1815. godine od ruskog cara dobio ogromne zemljišne posede u Besarabiji. Tamo će, posle propasti Prvog srpskog ustanka, stići i Karađorđe, sa kojim je Stojković bio u vezi i o tome obaveštavao Stratimirovića. Budući da je postao član Ruske akademije nauka, Stojković je poslednje godine života proveo u Petrogradu. Odatle se dopisivao sa crnogorskim vladikom Petrom I Petrovićem, čak i o tome da postane crnogorski zastupnik na ruskom dvoru. Jedan od bezbrojnih dokaza Stojkovićevog patriotizma je i činjenica da je on 1830. godine svoju biblioteku sa preko 2000 knjiga zaveštao Kneževini Srbiji. Taj fond izgoreo je 1941. godine zajedno sa ostatkom Narodne biblioteke Srbije.

Poslednjih godina, među istoričarima se govori da je srpska revolucija imala tri vožda: Karađorđa, Miloša i Vuka. Ako bismo, pored političke i kulturne, pojam revolucije proširili i na polje prirodnih nauka, ne bi bilo preterano reći da je pisac prve Fisike kod Srba, Atanasije Stojković, bio vožd na ovom planu. Istina, on u predgovoru skromno naglašava da je na njega samo pao žreb da ispuni Dositejevu želju da neko od Srba napiše Fisiku na jeziku svoga roda. Na ovu knjigu je bilo pretplaćeno više od 1200 prenumeranata, a ukupno je prodato skoro 2000 primeraka (tačnije 1851) što je zaista impozantan broj za ono vreme.

Stojkovićevo trotomno delo Fisika prostim jezikom spisana za rod Slaveno-Serbski je ondašnjem čitaocu davalo pregled njutnovske fizike, ali i hemije, mineralogije i geografije — budući da univerzum prirodnih nauka tada još nije bio podeljen na posebne naučne discipline. U posebnim celinama Stojkovićeve Fisike obrađeni su pojam materije, astronomija (sunčev sistem i zemlja — koje je stvorio Milostivi Tvorec), osobine svetlosti, atmosfera i gasovi, voda, elektricitet, magnetizam, meteorologija, kretanje tela, i na kraju je data sistematizacija živog i neživog sveta. U prosvetiteljskom stilu, Stojković na gotovo svakoj strani kritikuje sujeverje, hvali znanje i nauku koji će ljudskom rodu doneti izbavljenje. Tako, na primer, u trećoj knjizi on razobličava narodno verovanje da "grmljavinu pričinjava sveti prorok Ilija vozeći se na koli". Stojković prirodne pojave na momente opisuje i poetski. Teško da bi se koji među nama mogao pohvaliti da je prirodne nauke učio iz udžbenika u kojima je pisalo na primer: "Sve što živi: drvo, trava, cvet raduje se da će obnoć rosa oslabljene ude njihove ukrepiti. Zorom je sve u prirodi veselo".

Ono što posebno treba naglasiti je da Stojković nije bio samo pisac udžbenika, već se i istraživački bavio naukom i objavljivao stručne radove (u međunarodnim časopisima). Po tome je jedinstven među Srbima u prvoj polovini 19. veka. Godine 1807. objavio je u Harkovu studiju O vazdušnom kamenju i njegovom poreklu, u kojoj je dao pregled teorija o poreklu meteorita i opisao njemu dostupne primerke. Ta tema je bila veoma aktuelna u prvoj deceniji 19. veka tako da su njegovi radovi objavljivani i u Analima fizike, a navođeni su i u svim bibliografijama meteoritike onoga vremena. Zbog zasluga na ovom polju, ruski naučnici su u 20. veku jedno brdo na mestu pada Tunguskog meteorita (u Sibiru), nazvali njegovim prezimenom. Takođe, Atanasije Stojković je bio redovni član Ruske akademije nauka, član Getingenskog kraljevskog naučnog društva i Jenskog društva prirodnih nauka.


Mr Đorđe Đurić | Filozovski fakultet u NS  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Decembar 15, 2010, 01:46:06 pm »

*
UNIVERZITET U NOVOM SADU
PRIRODNO-MATEMATIČKI
FAKULTET
DEPARTMAN ZA FIZIKU


diplomski rad

Mentor: Dr Darko Kapor
Kandidat: Sandra Bekavac
Novi Sad, 2006.



Svojim roditeljima,
s ljubavlju i poštovanjem


Bogat život i kompleksnu naučnu i umetničku zaostavštinu Atanasija Stojkovića, ovim diplomskim radom pokušala sam da prikažem objedinjujući studije i članke mnogih učenih ljudi koji su se bavili njegovim imenom i delom.

U samom radu, hronološki je prikazana biografija Atanasija Stojkovića i pregled njegovih najvažnijih ostvarenja. Poseban akcenat je stavljen na njegovu knjigu "Fisika prostim jezikom spisana za rod slanevo-serbskij", koja predstavlja prvu knjigu fizike kod Srba, objavljenu početkom 19. veka.

Želim da se zahvalim svom mentoru profesoru dr Darku Kaporu na svesrdnoj pomoći, a posebno na samoj temi, jer mi je njome omogućio da pišem o svom znamenitom sugrađaninu, čije je ime skoro palo u zaborav.

Veliko hvala svojoj porodici na podršci i razumevanju, kao i svim dobrim ljudima koji su mi izašli u susret prilikom pisanja ovog diplomskog rada.

U svom budućem profesionalnom radu, kao profesor fizike i hemije, trudiću se da život i delo Atanasija Stojkovića zauzme visoko mesto prilikom obrazovanja mlađih naraštaja.



Atanasije Stojković
- život i delo -
 


0. UVOD


Atanasije Stojković, naučnik i književnik, bio je ujedno jedan od prvih Srba, koji je dobio velika priznanja na Zapadu. Njegovo ime je utemeljeno u kulturi srpskog naroda. Bio je veoma cenjen u Rusiji, kao profesor i rektor Harkovskog univerziteta. On je autor prvog udžbenika fizike na srpskom jeziku i pisac prvog romana u novijoj srpskoj književnosti.


1. BIOGRAFIJA


Ovaj slavni naučnik, rođen je u Rumi 20.09.1773. god. u veoma siromašnoj porodici. Po podacima iz 1790. godine, koji se nalaze u crkvenoj konskripciji Voznesenske parohije Rume, zabeležena je porodica Jovana Stojkovića. Osim oca Jovana i majke Ane, porodicu sačinjavaju sin Teodor i 17-godišnji Atanasije, najstariji sin Aleksije nije uveden. Nažalost u ovim popisima, nije pomenuto u kojoj je ulici kuća u kojoj oni žive. Zabeleženo je da je Ruma,1769. god. imala 155 srpskih kuća.1

Po gruntovnoj knjizi 1821. god. (Atanasije Stojković tada već živi u Rusiji), on ima kuću u Glavnoj ulici, pod br.77. Tu se nalaze zabeleženi i drugi podaci, o veličini placa... Ova kuća u gruntovnoj knjizi iz 1878. god. sada nosi broj 75, i u njoj žive potomci Atanasijevog brata, Aleksija. Svi ovi podaci su navedeni jer se stvara jedna nedoumica. Prvo nije jasno da li je ona kuća iz 1790. god. identična sa onom iz 1821. god. koja je gruntovno Atanasijeva, iako on u njoj ne živi, nego u Harkovu. Još manje znamo, da li se naš veliki fizičar u toj kući rodio.

Odgovori na ovu nedoumicu, su nađeni u jednoj pesmi 1833. god. Nju je napisao Kosta Bogdanović, unuk Atanasijevog brata Alekseja, posle smrti Atanasije Stojkovića. Pesma nosi naziv: "Plač na smert Atanasija Stojkovića".2 Ova pesma je važna jer sadrži u sebi mnoga saopštenja, na osnovu kojih se saznaje gde je živeo Atanasije Stojković.

Evo pomenutih stihova:


"Eno pogled na Glavnoj ulici,
Prema dvora gospodska ležeći
Dom rođeni slavnoga Serbina
Volne mutne posve su srušile."

Iz ovih stihova, saznaje se da se kuća Atanasije Stojkovića nalazi preko puta spahijskog dvora u Glavnoj ulici. Ako povežemo pesmu sa ranije rečenim, dolazimo do zaključka, da je kuća iz 1790. i ona iz 1821. jedna te ista. Sadašnji svoj izgled koji je prikazan na sl. 1, kuća je dobila tek posle I sv. rata. Svoje detinjstvo Atanasije Stojković je proveo u Rumi, gde je i završio osnovnu školu i nižu gimnaziju.


2. ŠKOLOVANJE ATANASIJA STOJKOVIĆA


Važan momenat u životu Atanasija Stojkovića sigurno predstavlja njegovo školovanje u Rumi. U svom rodnom gradu stekao je osnovu za sticanje daljih znanja, koja će ga dovesti do sticanja visokih priznanja u starim nemačkim univerzitetskim gradovima Getingenu i Jeni. Veoma je zanimljivo kakve su bile škole u to vreme. Prve škole su bile otvarane odmah uz crkve, a prvi učitelji su, naravno, bila sveštena lica. Zgrade su bile niske, u lošem stanju, mračne sa malim prozorima. Takva je prema podacima bila i prva srpska škola u Rumi, koja se nalazila uz Vaznesenjsku crkvu.

Osnivač ove škole a kasnije i osnivač gimnazije, bio je Panteleomon Hranisavljević i ona je otvorena 1770. god. Ove škole je pohađao i Atanasije Stojković, ali sa blagoslovom Karlovačkog mitropolita, zato su se u školi učile i bogoslovske nauke.

U XVIII veku Srpska gimnazija u Rumi je bila među prvim osnovanim školama. Nastavnici u njoj su pored sveštenih lica bili i neki građani. U gimnaziji se učila latinska i nemačka gramatika, slovenska gramatika, sintaksa i retorika. Škola je bila veoma cenjena, mnogi su je spominjali u svojim knjigama: Prota Mateja Nenadović u "Memoarima", Jovan Skerlić u knjizi "Srpska književnost 18. veka" i drugi. Pored Atanasija Stojkovića, ovde su se školovali i Teodor Filipović, takođe kasnije profesora Harkovskog univerziteta, pa između ostalih i Georgije Hranisavljević. Prvobitna zgrada gimnazije srušena je 1939. godine, već kao sasvim trošna, a tradicija gimnazije obnovljena je 1912. god.

Kao nastavnici Vaznesenjske škole (gimnazije) pored P. Hranisavljevića, pominju se Vasilije Krstić, Teodor Avramović i Teodor Zikić. Atanasije Stojković je svoju prvu "Fisiku" posvetio upravo ovim nastavnicima, koje je izuzetno cenio. On se sa njima stalno dopisivao, obaveštavajući ih prvo o svojim studijama, a kasnije o pomenutim uspesima. Godine 1787. ova škola je zatvorena, da bi 1796. god. bila udružena sa katoličkom i franjevačkom.

Po završetku ove škole u Rumi Atanasije Stojković je imao želju da nastavi školovanje na strani, ali za to nije imao sredstava. Kakav je bio njegov položaj po završetku škole u Rumi, saznajemo iz pisma mitropolita Stefana Stratimirovića 6.09.1800. god. upućenom episkopu Pavlu Avakumoviću. Tu se kaže da je Stojković po završenoj školi jedno vreme bio operant "Zemljemerija" u Rumi, a kasnije i gradski učitelj. Pokušavao je da se dalje školuje u Segedinu i Požunu, ali bezuspešno jer mu nisu priznavali ranije školovanje. Po savetu svog profesora Vasilija Krstića, on odlazi u Šopron, gde je 1793/94. završio prvo šest razreda gimnazije, a potom u Segedinu završava filozofiju tj. 7. i 8. razred gimnazije. Školovanje Atanasija Stojkovića na strani bilo je veoma teško, jer je pomoć, koju je dobijao od dobrotvora bila mala, pošto je jedan deo morao da šalje svojoj majci. Segedinska gimnazija, kao najbliža, je za vojvođanske Srbe bila vrlo pogodna za sticanje kvalifikacija za pohađanje visokih škola u zapadnoj Evropi.

Atanasije Stojković je 1794/95. god. završio prvu godinu Liceja, odličan u svim predmetima u I i II semestru.3 Bio je veoma ponosan na svoj uspeh, o čemu piše u pismu profesoru Vasiliju Krstiću u Rumi 9. maja 1795. god.

Između ostalog on u pismu piše:
"Kako to ia edanb Srbinb u našou školbI kodb dva profesora, da pervbI budemb!"4

I pored veoma teških uslova, bez dovoljno sredstava, Atanasije Stojković je uspeo da završi i 2. god. filozofije i da se upiše na pravni odsek Požunske akademije. Mitropolit Stratimirović mu je slao novčanu pomoć, ali ona nije bila stalna. Tokom 1796. god. Stojković je tražio dobrotvore, koji bi mu bar i privremeno omogućili boravak u Nemačkoj. Uspeo je da dobije 300 forinti za izdržavanje u Getingenu u Nemačkoj. Kratko pre toga, on je boravio u Beču (u julu 1797.) gde se upoznao sa Dositejem Obradovićem, koji je u Beču živeo u periodu 1789—1802. god.

U jesen 1797. godine Stojković je stigao u Getingen, koji je dugo godina bio jedan od najboljih univerziteta u Nemačkoj. Zbližio se uskoro, sa uglednim naučnicima H. Hajneom (arheolog i filolog) i profesorom A. Ludvigom Šlecerom. Stojković je pokazivao interesovanje za razne naučne discipline. Bile su to fizika, matematika, istorija... Bavio se i poezijom. Doktorirao je filozofiju i postao član čuvenog Getingenskog društva 1802. godine.

Iako je bio cenjen u drugim zemljama, Atanasije Stojković je bio vezan za svoju zemlju i rodni grad Rumu. To je potvrđivao dopisivanjem sa svojim nastavnicima iz Rume, koje je smatrao svojim velikim prijateljima. Atanasije Stojković se bavio i poezijom, uglavnom je pisao ode i spevove. Rumljani treba da su ponosni, jer je Atanasije Stojković još 1797. god. napisao odu "Oda na istočnik Borkovačkij", o Borkovačkom izvoru u blizini Rume. Pesmom je iskazao osećanja koja je gajio prema Rumi i bezbrižnim trenucima provedenim u Borkovačkoj dolini.-

Pesnik je bio opčinjen lepotom Borkovačke doline (u blizini Rume), za njega je ona bila puna ljubavi; mesto gde je večno proleće. Voda sa ovog izvora za njega je bila čudesna, lekovita, pa je o tome više pisao u jednom pismu svom nastavniku Vasiliju Krstiću. Poslednji stihovi ove pesme izražavaju snažne emocije pesnika, koji će večno žaliti što ne može da bude stalno u svojoj dolini, već je ima samo u sećanjima. Ovaj izvor postoji i danas u Borkovcu, ali u njemu nema vode. Međutim predeo oko njega još uvek ima neku svoju lepotu. Stojković se još jednom vratio u Rumu 1799. godine, a potom brzo otišao u Budim gde je boravio duže vreme. Osim ove pesme objavljeni su mu i neki drugi spevovi.

Interesantna je zbirka pesama "Stihi kakovim obrazom ljubov u braku sohraniti možno" i oda "Na smert besmrtnago Jovana Rajiča", 1802. god. Ovom poslednjom odom odao je čast čuvenom piscu i istoričaru Jovanu Rajiću. Može se reći da Stojkovićeva nadgrobnica Jovana Rajiću, osim što je posvećena našem istoričaru i književniku, predstavlja pesnikov oproštaj od književnog stvaralaštva, jer se Atanasije Stojković u naredne dve decenije posvetio prirodnim naukama.5 Tokom 1798. i 1799. god. Atanasije Stojković je marljivo radio na svojoj "Fisici". Neko vreme se zadržao u Lajpcigu, a planirao je i put u Rusiju. Tokom idućih godina, bio je u dobrim odnosima sa mitropolitom Stratimirovićem, obaveštavao ga je o odličnoj profesorskoj generaciji u Getingenu (Hajne, Šlecer, Rihter, Vrizberg, Kestner...) U prepisci sa mitropolitom Stratimirovićem on ističe želju da narednu godinu provede u Rusiji radi ruske stručne literature, ali za to nema sredstava. Pošto je u Getingenu uglavnom završio svoje tri knjige "Fisike" i doktorirao, u jesen 1799. god. vratio se u Srem, kao što je već navedeno. Atanasije Stojković je nameravao da, pored pripremljene "Fisike", štampa još neke svoje radove i to u Budimu, gde je i otišao. Stojković se bavio književnošću od 1799. god, po završetku studija u Nemačkoj pa do odlaska u Rusiju 1803. god.

Član učenog Getingenskog društva postao je 1802. god. Sačuvana su dva Stojkovićeva pisma o tome. Prvo pismo iz 1802. god. (po mišljenju profeosra slavistike u Getingenu Maksimilijana Brauna), bilo je upućeno profesoru astronomije Vrizbergu, a drugo pismo iz 1803. god. Hajneu, filologu i sekretaru Getingenskog društva.

Međutim, na osnovu sadržine pisama, Svetilav Marić smatra da su oba upućena Šleceru, istoričaru (1735-1809.). Samo njemu je Stojković mogao pisati da je pod njegovom zaštitom počeo i završio studije. Šlecer je govorio Stojkoviću da ga u njegovoj otadžbini očekuju veliki prosvetni zadaci, i zato mu Stojković piše gde je, šta je uradio i šta namerava ubuduće da radi. Dalje, po sadržaju pisma on je "Fisiku" poslao Šleceru, jer je on znao ruski, i bio u Rusiji 4 godine profesor ruske istorije. Ako je prva sveska "Fisike" poslata Šleceru, nije bilo razloga da mu ne pošalje i druge dve, što je i obećano u pismu iz 1802. god, a od iste ličnosti kojoj je upućeno pismo, Stojković je očekivao da mu pošalje diplomu člana naučnog društva. Možda je neverovatno da fizičar moli istoričara da ga predloži za člana naučnog društva, međutim, Stojkovićevi profesori fizike i matematike nisu više bili živi. Osim toga, Stojković i mnogi drugi na univerzitetu su slušali predavanja Šlecera.

Slede fotokopije pomenutih pisama.



Za ovaj kratak vremenski period ostavio je značajna prozna dela na srpskom jeziku. To su: filozofski spis sa elementima romana "Kandor ili otkrovenije Egipetskih tain" 1800. godine; sentimentalni roman "Aristid i Natalija" 1801. god, glavno delo "Fisika prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij", pisana u 3 knjige u periodu od 1801—1803 god. i "Serbski sekretar" 1802. god, zbirka obrazaca pisama i drugih oblika komunikacije. Sva ova dela su od velikog značaja za nauku i kulturu. Svako od njih je kroz istoriju, ponaosob, proučavano, od strane raznih pisaca, naučnika, filozofa... Mnogi od njih su u ovim delima pronašli osnovu za neka svoja izdanja, na osnovu njih razjašnjavali mnoge dileme ili nadograđivali neka svoja znanja.

Boraveći u Budimu, za vreme štampanja svojih dela, Atanasije Stojković je pokušavao da dobije neku službu. U to vreme (u Habzburškoj monarhiji), sve nekatoličke narodnosti a naročito pravoslavne, su jako teško mogle stupiti u državnu službu. Zato su deca bogatijih građana učila trgovinu, ili neke zanate, a studenti završenih viših škola su išli u kaluđere, ili stupali u vojnu službu. Puno njih je odlazilo u Rusiju jer su traženi profesori stranci, za novootvorene univerzitete.

Da bi se nekako obezbedio, Stojković je želeo da se zamonaši, pa se o tome dopisivao sa mitropolitom Stratimirovićem. Od te svoje namere je vrlo brzo odustao, jer nije mogao odmah da postane arhimandrit. Želja mu je bila da zameni umrlog Jovana Rajića, u manastiru u Kovilju, ali ovu njegovu zamisao nije odobrio mitropolit Stratimirović. Stojković je bio zbog toga mnogo povređen o čemu svedoči njegovo pismo upućeno mitropolitu Stratimiroviću 10. novembra 1803. god. na putu za Harkov. Posle objavljivanja prve knjige "Fisike", Stojković je pokušavao da dobije katedru fizike na Požunskoj akademiji. Ni tu zamisao nije ostvario ali nije gubio nadu. Objavljivanjem prve "Fisike" njegovo ime je proneto u obrazovnim srpskim i slovenskim krugovima. On je uvek imao na umu korist od poznanstva sa uticajnim ljudima! Među poznatijim ličnostima sa kojima je bio u kontaktu su bili grof Ferenc Sečenji (osnivač Ugarskog narodnog muzeja), Josif Dobrovski (osnivač slavistike, češki lingvist), grof Razumovski (ruski poslanik u Beču), grof Josif Osolinjski.

Pomenuti Josif Osolinjski živeo je u Beču i u njegovom domu su se sakupljali slovenski naučnici i književnici. Značajno je da se u njegovom domu Stojković upoznao sa čuvenim Severinom Osipovičem Potockim, kuratorom škola harkovske gubernije koji je ubrzo postao ruski ministar prosvete. Svojim držanjem i već tada poznat po svojoj "Fisici" Stojković je odmah privukao pažnju Potockog, i uz njegovo veliko zauzimanje Atanasije Stojković je izabran za redovnog profesora fizike na Harkovskom Univerzitetu 1. novembra 1803. godine!

Na putu za Rusiju Stojković je putovao preko Trsta sa savremenikom Teodorom Filipovićem. U to vreme u Trstu je bila jaka srpska kolonija. Tu su bili vlasnici velikih pomorskih brodova, bogati trgovci... Svi oni su bili "ljubitelji čtenija" i oduševljeno su se pretplatili na Stojkovićevu "Fisiku". Verovatno je Stojković zato i išao preko Trsta, a potom otišao u Italiju. Tu se upoznao sa Pavlom Solarićem piscem "Zemljeopisanija" i izdavačem Dositejevih dela. Sa njim je Dositej Obradović stalno bio u kontaktu. Susret između Stojkovića i Solarića je bio pozitivan, a naročito je važno da je Solarić stavljao u isti rang Stojkovića i Dositeja Obradovića: "...mi smo o čelovjekoljubiju najviše onde pobesedili, sve otnositelno k prevozljubljenim jednoplemenikom našim; i ja sam se od tada derznuo slavnoj, po mogućstvu mojem, podražavati dvojici."6



______________________

01 Glasnik istor. društva u N. Sadu, 1931. god., str.56.
02 K. Bogdanović, Plač na smert Atanasije Stojkovića, Letopis MS, 1833. god.
03 Arhiv SAN, KULT. CXLV, br. 8927
04 Javor za god. 1885., N. Sad 1885., str. 1628
05 Dr. S. Damjanov, Atanasije Stojković "Na smert besmrtnago J. Rajiča" Zbornik radova nauč. skupa J. Rajić, N. Sad, oktobar 2001. god.
06 J. Radonić, Atanasije Stojković , glas SAN CCXII, Bgd 1953. god, odelj. društv. nauka , knjiga 2

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Decembar 15, 2010, 01:46:40 pm »

*
nastavak  
Sandra Bekavac
Atanasije Stojković
- život i delo -



3. ŽIVOT I KARIJERA ATANASIJA STOJKOVIĆA,
KAO PROFESORA I REKTORA HARKOVSKOG UNIVERZITETA


Na pomenutom univezitetu osim Stojkovića našao se još jedan Rumljanin, inače školski drug Atanasije Stojkovića, Teodor Filipović kao profesor istorije i prava. Godine 1803. osnovani su pored pomenutog još i univerzitet u Kazanu i Petrogradu. Na njih su pozivani naučnici sa strane u nedostatku ruskih naučnika. U Harkovu su radili mnogi Srbi pored gore pomenutih: G. Trlajić na katedri prava, S. Petrović anđukt za grčki jezik i književnost, Dr. Đ. Koritari, prof. farmakologije itd. Među svojim kolegama na univerzitetu Stojković je brzo izbio u prve redove. Tako je izabran dva puta za rektora univerziteta, prvi put za god. 1807—1808, a drugi put za god. 1811—1813. Bio je omiljen među kolegama, i evo kako ga opisuje kolega profesor Romel (nemački naučnik): "Naš genije dobra i zla, bio je Stojković. Visok, suvonjav, duga orlovska nosa poznavao je on izvrsno dobre i rđave strane i Rusa i Nemaca. Vanredno rečit i okretan — pun pouzdanja u sebe. Iako uobražen, prema svojoj sredini ipak snishodljiv."7 Romel dalje ističe, velike Stojkovićeve sposobnosti za administraciju. Smatrao je da on nije bio uravnotežen i sređen naučnik, već veoma dobar govornik, koji je umeo da utiče na svoju sredinu. Zahvaljujući Stojkoviću, profesori na univerzitetu su osnovali Učeno društvo u Harkovu sa dva odseka: prirodnjačko-matematički i filološko–istorijski. Dužnost ovog društva je bila da štampa na latinskom jeziku Zbornik originalnih naučnih radova samih članova tog društva, a takođe i referate o naučnim radovima naučnika u inostranstvu. Oni su objavljivali i naučne rezultate na ruskom jeziku koji bi bili korisni za rusku obrazovanu klasu. Stojković je i u Harkovu održavao veze sa Josifom Dobrovskim. U pismima koja su razmenjivali videla se velika saradnja između njih dvojice. Svoje naučne radove Dobrovski je često slao Stojkoviću, što je ovom veoma laskalo. Među radovima je bio i prvi tom nemačko češkog rečnika 1806.god. te ga je odmah poslao saradniku cara Aleksandra I.

Svojim uticajem Stojković je omogućio da Dobrovski bude izabran za počasnog člana Harkovskog univerziteta. Svoje čestitke Dobrovskom on je izneo u pismu 17. jula 1811. godine, ali i vrlo brzo zatražio usluge od Dobrovskog.8

Stojković se našao u uzavreloj Rusiji (1804.god) u isto vreme kada je narodni zbor u Orašcu odlučio da počne borbu sa Turcima, a za vođu izabran Karađorđe. Mitropolit Stratimirović (sa kojim se Stojković dopisivao), načitan, obrazovan i pritom rođeni političar, razmišljao je kako da pomogne Srbima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i južnoj Dalmaciji i osigura dalji opstanak, pošto je položaj Srba pod Turcima bio izuzetno težak. Krenuli su pokušaji da se zainteresuju ruski politički krugovi za oslobađanje Srba. Upućivani su memorandumi caru Aleksandru I, bile su slane delegacije u Rusiju da izveštavaju o situaciji. O prilikama u tom periodu pisao je i prota Mateja Nenadović u svojim "Memoarima". On je čak bio jedan od članova srpske delegacije koja je krenuvši za Rusiju prvo svratila u Harkov. Tu su ih dočekali Atanasije Stojković i Teodor Filipović, profesori na univerzitetu. O tome prota Mateja piše u "Memoarima": "Čuje za nas A. S. i T. Filipović i dotrče čisto da nas vide. Grlimo i ljubimo se bolje, nego da smo iz jedne familije, tu se oni ne mogu sisti da napitaju, niti pak mi da im dosta nakazujemo kako je po Srbiji i Sremu..."9 Ovu delegaciju, jedan od njih dvojice trebao je da povede do cara Aleksandra prvog. Odlučivši da to bude Teodor Filipović, uvredili su Atanasije Stojkovića, koji je pokušao da zabrani odlazak. Delegacija je ipak stigla u Petrograd ali nije bila primljena od strane cara. Srpska misija nije bila uspešna. Usledili su Stojkovićevi radovi na ruskom jeziku u periodu od 1807. do 1830. godine. Objavljeno je trinaest radova o kojima će kasnije biti reči.

U maju 1810. god. Stojković umoran od veoma intezivnog rada na univerzitetu, otputovao je iz Harkova u Austriju, a odatle je nameravao da poseti svoje prijatelje u Sremu i Slavoniji. Taj njegov put bio je drugačije protumačen. Postojala je sumnja od strane austrijskih vlasti da je Stojković došao u Austriju povodom neke tajne misije. Tome je doprinelo i to što je Stojković mnogo pričao o sebi i svom radu, o planu da se formira velika Jugoslovenska država, sastavljena od Srbije, Bosne i Hercegovine i Bugarske. Naročito je isticao svoju želju da prosveti srpski narod i da revolucionira Srbe koji su u staro vreme imali svoje carstvo. Postojao je veliki strah da će se Srbi seliti u Rusiju. Zbog toga su postojali mnogi konfendenti koji su pratili Stojkovića, da bi videli kakve su mu namere. Među njima je bio, nažalost, i jedan Srbin, Uroš Nestorović, koji je bio nadzornik srpskih osnovnih škola u Hazburškoj Monarhiji.

Stojković je zapao u oči austrijskim vlastima jer je pričao mnogo o Rusiji i srpskim doseljenicima. Pri tome je veličao rusku vladu, a na štetu austrijske. Za sve to vreme, Stojković je putovao i bio je praćen. Tada je još jednom posetio svoju rodnu Rumu i majku. Krajem oktobra 1810. god. austrijski car Franc I je obustavio dalje prikupljanje podataka o Stojkoviću i naredio da se on prebaci u Rusiju.



4. KRAJ UNIVERZITETSKE KARIJERE ATANASIJA STOJKOVIĆA


Naredni period života, koji će biti opisan, prikazuje Atanasije Stojkovića u negativnom kontekstu. Događaji koji su sledili okarakterisali su Stojkovića toliko loše da je on zbog svega toga, morao da napusti svoju katedru na Harkovskom univerzitetu. Svoj položaj na univerzitetu Stojković je iskoristio, kao i uredbu cara Aleksandra I pa je u toku putovanja kroz Habzburšku monarhiju uvezao veliku količinu robe u Rusiju. Po uredbi cara Aleksandra I strani naučnici pozvani na ruske univerzitete su mogli za svoje potrebe da uvezu u Rusiju robu do vrednosti 3000 rubalja, bez plaćanja carine. Tako je i Stojković preko prijatelja u Rusiju uneo velike količine vina, granata (vrsta dragog kamenja koja se umetnički obrađivala), svile i bakroreza. Svu ovu robu prodavao je po Rusiji. O ovoj njegovoj aferi, dosta se pričalo i po Rusiji i na strani. Mnogi su o tome i pisali: Romel (profesor Harkovskog univerziteta) je o tome pisao na osnovu sećanja, ukratko se na to osvrnuo i M. I. Suhomlinov na osnovu građe u arhivi ruskog ministra prosvete. Nešto opširnije o tome je pisao profesor N. Lavroski na osnovu zapisnika univerzitetskog saveta. Stojkovićev ugled kao rektora zbog svega ovog bio je narušen. Naročito je tome doprinela i žalba anđukta arhitekture E. Vasiljeva upućena Univerzitetskom savetu 18.09.1812. godine.10 On se žalio da ga je rektor ukoravao da su mu predavanja navodno neuredna, da vrlo često napušta Harkov vršeći privatnu praksu. Stojković je stalno motrio na njega, čak i u vreme odmora kad nema predavanja. Vasiljev je bio ogorčen, zato što ga je rektor prijavio ministru prosvete pa u žalbi ističe: "Kako da se poštuje starešina koji je od Univerziteta, načinio trgovačku radnju, imajući u svom podrumu veliku količinu vina koje prodaje."11 Sem toga, Vasiljev u žalbi tvrdi da Stojković skoro nikad ne drži predavanje.

Kod većine članova, ova žalba je izazvala pravo zaprepašćenje. Povodom toga održana je sednica Saveta, koja je bila veoma burna, a mišljenja su bila podeljena. Usledile su brojne sednice na kojima su saslušavani i Vasiljev i rektor. Stojković je negirao sve optužbe izrečene protiv njega navodeći mnoge podatke i originalne činjenice, tako da je Vasiljev posle toga rešio da odustane od optužbe. Izvestan broj profesora imao je mišljenje da se cela afera ne ispituje do kraja, da se ne bi štetilo ugledu Univerziteta. Oni su i uticali da zavađene strane sve predaju zaboravu. Međutim, većina članova univerz. uprave želela je da se stvarno utvrdi da li postoji krivica rektora. Istraga je nastavljena, i saslušavani su mnogi za koje se smatralo da su bili kupci Stojkovićeve robe. Kasnije je ceo predmet upućen na mišljenje i odluku ministru prosvete. Odluka ministra 05.04.1813. bila je da se situacija smiri, da se ne bi još više škodilo ugledu Univerziteta.

21.05.1813. Stojkoviću je odobreno odsustvo od 3 meseca radi lečenja na Kavkazu. Istovremeno lišen je dužnosti rektora, a za novog je izabran 8. avgusta profesor Osipovski. Posle odsustva, Stojković je uputio molbu caru Aleksandru I da ga razreši dužnosti profesora. Takođe je uputio molbu i ministru prosvete da on od univerziteta zatraži, čitav materijal o njegovoj aferi.

Tek 1815. god. Stojković je primio sva dokumenta u originalu kao i zapisnike sa Univerzetskog saveta. To je bio poslednji dokument o aferi Atanasija Stojkovića u Harkovu, koja je od 1812. do 1814. potresala grad Harkov, i o kojoj se mnogo govorilo i u drugim gradovima. Čak i u tom periodu Stojković je pored svih nevolja razvijao veoma živ rad na svojoj struci. Nije zapostavio svoj posao i pored veoma teške situacije u kojoj se našao. Tokom te 1813. god. kako je već navedeno, nastala su 3 opširna dela. Stojkovićeva univerzitetska karijera završena je iste godine, kada je i Srbija u jesen 1813. god. sa Karađorđem ponovo potpala pod Turke, a Karađorđe prešao u Srem. Zauzimanjem ruskog cara, Karađorđe je pušten u Rusiju 1814. god. i nastanio se u Besarabiji. Iz podataka se može zaključiti da je Stojković sigurno došao u kontakt sa njim jer je i sam od 1815. god. živeo u Besarabiji.



5. ATANASIJE STOJKOVIĆ — ŽIVOT I RAD U BESARABIJI


Stojković je od ruskog cara 1815.god. u Besarabiji dobio veliki kompleks zemlje, od oko 26 000 jutara. Stojkovića je stalno čeznuo za rodnim krajem i svojim narodom. U jednom pismu mitropolitu Stratimiroviću, sa kojim je stalno bio u prepisci, Stojković piše da on nije zaboravio svoj narod i zemljake u otadžbini:


Stojković je veoma cenio Karađorđa i bio sa njim u kontaktu. Želeći da ponovo učestvuje u borbi za oslobođenje, kada je 1815. godine Miloš Obrenović ponovo digao Srbe na ustanak, Karađorđe je planirao da pređe u Srbiju. U isto vreme kada je on molio ruskog cara da mu dozvoli da napusti Rusiju, spremao se i Atanasije Stojković da otputuje u Srem, ali, nažalost, nije mogao ispuniti svoju želju.


Stojkovićeva čežnja za otadžbinom vidi se i u pismu upućenom pesniku Lukijanu Mušickom, iz godine 1816. godine:


Pošto je morao da napusti katedru u Harkovu i nije se više bavio stručnim poslovima Stojković je sve više razmišljao o tome da napiše narodnu istoriju. Iako je bio fizičar, a ne istoričar, verovao je da to može da uradi, a u tome ga je podržavao i mitropolit Stratimirović. Kako smatra Jovan Radonić, na Stojkovića je verovatno u tom pogledu uticao rad Dositeja Obradovića i njegovo delo "Sobranije raznbixb pravoučitelnbixb..." koje je Pavle Solarić izdao 1818. godine u Budimu. U tom svom delu, Dositej je izložio svoje misli o istoriji o njenoj važnosti za narod. Dositej priznaje da nije istoričar po struci i da se nada da će se u dogledno vreme naći neki naš čovek, koji bi poradio na istoriji.

U Stojkovićevom pismu od 26.02.1823. iz Kišeljeva u Besarabiji upućenom Stratimiroviću vidi se da je on mislio da pokuša napisati srpsku istoriju koja bi prikazivala političku, kulturnu i ekonosmku istoriju našeg naroda. Saznao je da je preštampana istorija našeg čuvenog Jovana Rajića (Budim 1823.), a njegova želja je bila da se ista prvo malo doradi. On je zamolio mitropolita Stratimirovića da pronađe učenog čoveka koji bi napisao navedenu istoriju, i to na čistom srpskom jeziku. Zamisao mu je bila da on plati štampanje te knjige, da se u njoj opišu običaji, zakoni, veroispovesti kao i trgovine i veze sa drugim inostranim državama. Ideja mu je bila lepa i logička, ali u ono vreme, poduhvat nije bio ni malo lak. Stratimirović je bio mišljenja da nema čoveka koji bi to mogao izvesti, zbog čega je Stojković bio razočaran. Da on sam odradi ovaj posao, bilo je potrebno savladati mnoge prepreke jer živeći u Rusiji nije mogao naći izvore koji bi mu koristili da napišu ovakvu knjigu. I pred kraj života on je mislio na ovu ideju, ali su problemi bili veliki tako da on tu svoju zamisao nikada nije ostvario.

Stojković je inače bio vredan i sposoban, bio je živog i neobuzdanog duha, ali u svemu uspevao i bio cenjen. Govorio je više jezika: nemački, latinski, francuski, italijanski, engleski, grčki, mađarski i skoro sve slovenske jezike. U poslednjoj deceniji života bavio se i prevodilačkim radom.

Poslednje godine svog života Atanasije je provodio u Petrogradu. Stalno je bio u vezi sa predstavnicima ruskih centralnih vlasti. U jesen 1824. god. on je ponovo stupio u vezu sa crnogorskim mitropolitom Petrom prvim Petrovićem. U pismu on mu se nudi da, kao prijatelj svog naroda, bude posrednik između njega i ruskog cara Aleksandra prvog12.

1825. godine tadašnji crnogorski predstavnik na ruskom dvoru Ivan Vukotić je nameravao da se vrati u Crnu Goru, pa je preporučio Stojkovića da zauzme njegovo mesto. Vukotić izlaže da je Stojković cenjen u Petrogradu i da je u dobrim odnosima sa ruskim vlastima. Oprezni mitropolit, se u međuvremenu verovatno raspitivao o Atanasiju Stojkoviću i uticajima koje je on tada imao. Odgovor od Petra prvog je stigao 08.01.1826. god. u kojem on Stojkoviću javlja da je za njega poslao akreditiv za ruski dvor. U istom pismu mitropolit je ukratko opisao odnose Crne Gore sa Rusijom od 1711. god. On je istakao da Crna Gora nije velika, ali da u njoj živi narod koji je odan Rusiji. Usledila su pisma između Stojkovića i mitropolita Petra prvog. U poslednjem mitropolitovom pismu od 1. maja 1828. upućenom Stojkoviću, on piše da se Crna Gora nada da će on uložiti svoje sposobnosti, iskustvo i znanje u korist Crne Gore. "Ne zna se pouzdano", piše Jovan Radonić, "da li je Stojković stvarno vršio dužnost crnogorskog zastupnika, sve do smrti mitropolita Petra prvog 1830. godine".13

Nema pouzdanih podataka da je Atanasije još jednom posetio Srem i rodnu Rumu, a iz njegovih pisama se vidi da je on to nameravao da učini 1827. god. U to vreme, majka mu je već odavno bila umrla, a od bliže porodice sa njegovim prezimenom, ostavio je za sobom sinovca Melentija Stojkovića koji je bio "štabs-kapitan"14 i rođaka Stevana Bogdanovića za kojeg se izgleda zna da je neko vreme upravljao Stojkovićevim imanjem u Besarabiji. On je bio otac čuvenog političara Koste Bogdanovića iz 1848-1849. god. i bio je oženjen Stojkovićevom sestrom Sofijom15. Vuk je pričao da je Stojković bio oženjen nekom bogatom Ruskinjom, sa kojom se bio razišao već prve godine braka.

Podaci govore o tome da je Atanasije Stojković umro u Harkovu 02. juna 1832. godine. Vuk u svom jedinom pismu upućenom Jerneju Kopitaru iz Zemuna 07.07.1832. god. govori o Stojkoviću kao živom. On mu u pismu piše da je Stojković pisao protiv njega i njegovog pravopisa, knezu Milošu, navodeći da se ruska vlada protivi uvođenju njegovog pravopisa u Srbiju. Atanasije Stojković je stvarno pisao knezu Milošu iz Petrograda 04.04.1832. god. u vezi sa pomenutim pismom. Odgovor od kneza Miloša poslat je iz Kragujevca 29.11.1832. god. ali Atanasija Stojkovića nije zatekao u životu.16 Pretpostavlja se da je Atanasije Stojković prilikom odlaska ili povratka iz Besarabije, svratio u Harkov gde ga je smrt i zatekla.


______________________

07 J. Radonić, Atanasije Stojković, glas SAN CCXII, Bgd 1953. god, odelj. društv. nauka, knjiga 2
08 Prilozi K. J. I. i F. H., strana 189.
09 J. Radonić, Atanasije Stojković, glas SAN CCXII, Bgd 1953. god, odelj. društv. nauka, knjiga 2
10 J. Radonić, Atanasije Stojković, glas SAN, CCXII, Bgd 1953. god, odelj društv. nauka knjiga 2
11 J. Radonić, Atanasije Stojković, glas SAN, CCXII, Bgd 1953. god, odelj društv. nauka knjiga 2 str.139.
12 Prilozi, K. J. I. i F. XV Bgd. 1935. god.
13 J. Radonić,Atanasije Stojković,glas SAN,XXVIII,sv.2
14 Vukova prepiska II, str. 788, 789.
15 "Javor" za godinu 1878. str. 176-177

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Decembar 15, 2010, 01:47:06 pm »

*
nastavak  
Sandra Bekavac
Atanasije Stojković
- život i delo -



6.4. KNJIŽEVNA EPOHA KOJOJ JE PRIPADAO ATANASIJE STOJKOVIĆ


Da bismo razumeli stavove i poruke zapisane u književnim delima Atanasije Stojkovića, treba nešto više reći o vremenu i prilikama u kojima su njegovi radovi nastali. Period u srpskoj književnosti, od pojave Dositeja Obradovića 1783. god. pa do prvih knjiga Vuka Karadžića 1814. godine, može se nazvati Dositejevom epohom31. O ovom književnom razdoblju, kojem je pripadao Atanasije Stojković, zajedno sa drugim vojvođanskim piscima pisao je Svetislav Marić, Jovan Deretić, Jovan Skerlić, i mnogi drugi, objašnjavajući karakteristike ovog razdoblja, načine izražavanja pisaca tog razdoblja, kao i poruke sadržane u delima ovih pisaca.

Pored Atanasija Stojkovića poznati su i vojvođanski pisci Zaharije Orfelin, Jovan Rajić – pesnici; Gligorije Trlajić, Milovan Vidaković, Joakim Vujić i mnogi drugi. Stari vojvođanski pisci pišu na način dostupan prosečnom srpskom čitaocu tog vremena. U to doba Dositej Obradović je bio najuticajniji pisac. On zauzima središnji položaj u ovoj književnoj epohi jer drugi pisci rade ili pod njegovim neposrednim uticajem, ili slede ideje za koje se on zalagao. Pojedini pisci se u svojim delima pozivaju na Dositeja Obradovića. S tim u vezi Atanasije Stojković počinje svoju "Fisiku" rečima: "Gospodin Dositej Obradovič otkrio je u poučiteljnih svojih basnah želanije svoje da bi se kakovi Srbin našao, koji bi fisiku na svojemu jeziku za rod svoj izdao. Ja se vesma radujem da je na mene žrebije palo ispolniti želanije slavnago ovago muža."

Sve što se stvaralo u ovoj književnoj epohi srpske književnosti vezano je za ime i delo Dositeja Obradovića. Jezik je slavenoserbski i predstavlja važno obeležje srpske književnosti. Književna epoha u kojoj piše i stvara Atanasije Stojković predstavljala je ogromnu promenu na mnogim planovima u srpskoj književnosti. Obeležja ove epohe su bila suprostavljanje narodnoj i crkvenoj tradiciji, prihvatanje jezika kao sredstva prosvećivanja, širenje i popularizacija nauke... Prethodnici ove epohe, Rajić i Orfelin, pokušavali su samo da se stara kultura prilagodi novim uslovima, nije bilo velikih težnji da se stvara nešto novo. Pisci Dositejeve epohe su međusobno na razne načine realizovali shvatanje da književnost treba da služi prosvećivanju naroda, pa se javljaju dve etape srpske književnosti:

Prvoj etapi pripadaju pisci koji slede Dositejeve ideje. Sve njih povezuje borbeni, reformatorski duh, kritičarski okrenut prema dotadašnjoj srpskoj kulturi. Ovi pisci pišu skoro čistim narodnim jezikom. Tu spadaju: Jovan Muškatirović, Emanuel Janković i Mihajlo Maksimović.

Drugoj etapi pripadaju Stojković, Gligorije Trlajić i Pavle Solarić. Ovi pisci nemaju u svojim delima onog borbenog i slobodoumnog duha, koji karakteriše pisce prve etape. Njihova glavna ideja, prosvećivanja naroda se ostvaruje poučavanjem, a ne kritikom. Izuzetak je učinio Atanasije Stojković jer je u svojoj "Fisici" razvijao jednu temu Dositejeve društvene kritike, a to je narodno sujeverje. Što se tiče jezika, Stojković piše mešavinom ruskoslovenskog i narodnog jezika, a Gligorije Trlajić "slavjanskim" jezikom što predstavlja korak unazad u odnosu na prvu etapu. Svi oni razvijaju nauku i literaturu. Stojković i Trlajić su ljudi od nauke, ali pišu i literarna dela, uz to su obojica i profesori na univerzitetu u Rusiji. Stojković je kao veliko naučno-popularno delo napisao "Fisiku" i veliki broj dela na ruskom jeziku ali mu je važno i njegovo literarno delo "Aristid i Natalija".

Jovan Deretić ovu epohu karakteriše kao "slavenoserbsku, prosvetiteljsku, sentimentalističku i pre svega Dositejevsku".



6.5. PREGLED KNJIŽEVNIH DELA

6.5.1. "KANDOR ILI OTKROVENIJE EGIPETSKIH TAIN"


Prvo ovakvo delo Stojkovića objavljeno je 1800. god. u Budimu pod naslovom "Kandor ili otkrovenije egipetskih tain". Svetislav Marić ovako opisuje ovo delo: "Kandor nije roman, nije ni filozofski roman kakve je pisao Volter, nego je to 'spis filozofske sadržine' ali koji ipak ima 'izvesnih elemenata kakvi se u romanima nalaze'".32

Ovo delo je značajno jer stoji na početcima srpskog romana. Pre "Kandora" postojala su samo 2 prevedena romana ("Velizarij" — Marmontel 1777. god. i "Robinson Kruso" — Defo 1799. god.).

Po naslovu "Kandor" podseća na delo "Kandida" - Volter, a značenja tih reči su sinonimna:

— latinska reč "candor" — iskrenost, poštenje
— francuska reč "candide" — prostodušan, iskren.

Fabula ovog dela je vrlo jednostavna i kratka. Glavni junak, mladi Kandor želi da ide u Egipat "gdje nauke najboljše cvetajut", da proširi svoje znanje. Njegovu nameru sprečava to što se pojavljuje tajanstveni starac, koji ga vodi u prekrasan vrt na skrovito mesto. Tamo ga starac danima uči i upućuje u tajne mudrosti.

Najveći deo knjige, zauzima govor ovog starca. Većina nauka koje Kandor uči, samo se po imenu nabraja, a ono što mu starac detaljno izlaže i dokazuje su filozofska učenja. Izlaganje starca se često prekida opisom Kandorovog raspoloženja. Filozofska učenja, liče na Kantovu moralnu filozofiju. U "Kandoru" se Kantovo ime nigde ne spominje jer su mu dela u to vreme u Austriji bila zabranjena.33

Kada je starac izložio Kandoru sve nauke, on ga je jedne noći probudio i uveo u "hram premudrosti", da mu otkrije poslednje istine.

U tom hramu, starčevo lice se ozarilo natprirodnom svetlošću. To je bio Kandorov anđeo-hranitelj, koji ga je izveo na put znanja. Celo starčevo izlaganje je jednostavno i jasno, što se razlikuje od Kantovih izlaganja, koja su apstraktna i teško razumljiva. Ponekad se u romanu oseća uticaj i drugih filozofa Dekarta, Platona...

Ipak je Kantova filozofija glavni izvor za "Kandora", što se naročito vidi pri završetku kada starac otkriva Kandoru poslednje istine. Tu su prikazana, vrlo orginalno i slikovito, učenja iz Kantove transcendetalne logike i transcendetalne estetike. Nije bilo čudno da se Stojković bavi filozofijom, i to baš po ugledu na Kanta.

U pismu Stojkovića iz Getingena, upućenom profesoru Vasiliju Krstiću, vidi se da je on učio filozofiju: "Ja ću ovde slušati ovu godinu filozofičeskije, a na godinu teologičeskije Nauke."34

U pismu u "Javoru", 1886. god, 630, objavljenom posle smrti Atanasija Stojkovića, on piše mitropolitu Stratimiroviću o svojim profesorima na univerzitetu u Getingenu, i pominje Kestnera, profesora matematike i književnosti koji je bio Kantov prijatelj. "Kandor" je okarakterisan kao roman od strane mnogih pisaca. Takvog mišljenja je i Jovan Deretić: "Kandor prema tome, ima ne samo "izvesnih elemenata kakvi se u romanima nalaze" nego i pravu romanesknu fabulu u osnovi."35 On ga poredi sa romanom "Zadig" francuskog pisca Voltera. U oba dela postoji glavni junak koji prolazi kroz razna iskušenja, kao i susret junaka i anđela. Anđeo, kod "Kandora" se ponaša kao učitelj. Deretić navodi da je pisac u roman uneo i 3 filozofske pesme koje su isti učinile zanimljivim, ali i složenijim. U zaključku Deretić "Kandora" predstavlja kao nedovoljno razvijen, prilično naivan filozofski roman.

Kao takav, potpuno je odgovarao tadašnjem stepenu razvitka srpske književnosti. Poznavalac Stojkovićevih dela, Svetislav Marić, pobija tvrdnju da je "Kandor" roman, čudeći se kako su ga takvim mogli okarakterisati više pisaca na srpskom, ruskom i nemačkom jeziku. On navodi, da već prva rečenica, iz posvete Savi Vukoviću, razvija sumnju da delo neće biti roman. Postavlja se pitanje kako je došlo do toga da se "Kandor" smatra romanom. Po Mariću, takvo mišljenje potiče od Dobrovskog, čuvenog slaviste, a takođe se s time slaže i Bojić: "Takođe dva romana koji su sa mnogim odobrenijem vosprijati".36 Dobrovski takođe kaže da je Stojković napisao: "zwei Romane, die mit vielen Beyfalle aufgenommen worden sind."37

Jedan od pisaca, Marićev istomišljenik, bio je J. Radonić: "Mislim da je pogrešno Stojkovićev spis Kandora ubrajati među romane."38

Sam autor, Atanasije Stojković, svoje delo nije smatrao romanom. To zaključujemo iz njegovih pisama, slanja dela uglednim licima itd. Zato se može reći kao zaključak svega do sada da "Kandor" predstavlja knjigu o traganju za mudrošću.

Zanimljivo je razmatranje o jeziku korišćenom u "Kandoru". Objavljena je čitava studija o tome, od strane austrijskog slaviste Rudolfa Majera, u publikaciji Wiener slawistischer Almanach (Wien, 1986, Band 18, 115-231).

Stojković je izbegao da u "Kandoru" koristi srpski narodni jezik svog vremena. On o tome u predgovoru svoje knjige sam kaže: "Čto jazika kasaetsja (tiče se), slavjanskomu sljedovati ne mogoh ibo (jer) više čtecev (čitalaca) nahodjatsja (nalazi se, ima) togo (taj jezik) nevjeduščih (neznajući) srebski sovsjem prosto pisati nehotjeh. Mnju (mislim) da ovim načinom i prvoj i drugoj strani udovlestotvorih."39

Ovom svojom odlukom on je izbegao da piše ruskoslovenski i srpskim narodnim jezikom, čime se nije podudarao sa mnogim svojim savremenicima.

U to vreme bilo je već puno srpskih pisaca koji su pisali slavenoserbskim jezikom, koji je sve više bio srbiziran što se za jezik u "Kandoru" ne može reći, a to je Rudolf Majer i dokazao. On je odvojeno razmatrao jezik, u osnovnom tekstu "Kandora" od jezika u predgovoru i posveti kao i u stihovima filozofskih pesama. Pokazalo se da jezik istog pisca, nije jednak u svim ovim vrstama teksta. U predgovoru i posveti Stojković je koristio slavenoserbski jezik, a osnovni tekst, namenjen širem čitalačkom klubu, pisao je jezikom pristupačnijim i razumljivijim publici. Odricanje od slavenskog jezika, koji većina čitalaca ne zna, pozitivan je korak Stojkovića u izboru tipa književnog jezika.

Ovim Stojković pripada većini naših pisaca, koji se nisu priključili Glogoriju Trlajiću, a ni Pavlu Kengelcu, koji su predlagali, da Srbi usvoje slavenski jezik kao svoj književni. Našoj nauci su potrebna istraživanja jezika i dela sličnih ovom, nastalih i štampanih u slaveno-serbskom periodu. Time lakše možemo da shvatimo tadašnje književno jezičke prilike kod Srba, a takođe i bolje upoznamo i jezik drugih slaveno serbskih pisaca da bismo odredili njihovo mesto u istoriji naše kulture.



6.5.2. "ARISTID I NATALIJA" — prvi roman u novijoj srpskoj književnosti


Roman "Aristid i Natalija" je objavljen u Budimu 1802. godine. To je delo koje nas uvodi u svet osećanja. U romanu se pored ljubavi između dva glavna lika Aristida i Natalije, provlače i druge emocionalne teme. To su prijateljstvo, roditeljska ljubav, ljubav prema seoskom radu i životu, ljubav prema prirodi. U romanu je opisan Aristidov život od detinjstva do zrelih godina. Najvažniji deo romana je Aristidova ljubav prema Nataliji, opisana od prvog susreta, pa do mirnog bračnog života, što je predstavljeno do polovine romana.

Bračni život provode na selu, gde on obrađuje zemlju, a ona pomaže u seoskim poslovima i odgaja decu. Pored toga, oni imaju vremena da se druže sa prijateljima, ali i da pročitaju neku lepu knjigu. Takav život vodi se na selu, a u gradu je zlo. Tamo se gubi novac i imanja, često se javljaju tuče, a takođe je prisutno i pijančenje. Glavni junak, Aristid, je u svemu prosečan čovek. Uglavnom je upućen na dobro, ali je i naivan i podleže negativnim uticajima, koji ga povremeno guraju u zlo. U svom životu, Aristid ima dva važna oslonca: ljubav i rad, koji ga uvek iznova vraćaju na dobar put, kada on zaluta.

Ponašanje glavnih junaka u romanu je poučno. To su plemeniti i dobri ljudi, veoma vredni i pošteni. Oni veoma vole i cene svoje roditelje, od kojih su nasledili dobre osobine. Važna im je odluka roditelja, što se najbolje vidi u romanu, kada je Natalija spremna da se povinuje volji oca ako bi je on drugome obećao, iako ona voli Aristida. Brak Aristida i Natalije je dobar, skladan i pun ljubavi. Kao plod njihove ljubavi, rađaju se deca kojima su oni divni roditelji.

Glavni junaci prolaze i kroz teške trenutke, koje podnose mirno i hrabro. Teško, ali hrabro, podnose smrt svoga sina i rađa im se još jedan sin. Aristid i Natalija imaju puno prijatelja, koje toliko vole i poštuju da svojoj deci daju njihova imena. Ceo roman se može okarakterisati kao vrlo sentimentalan ali i poučan.

Roman se može podeliti na tri dela: (I — VI) — opisan je Aristidov život do dolaska u Natalijino selo; (VI — XVII) — prikazana je ljubav između dvoje mladih i (XVII — XXVIII) — prikazan je bračni život Aristida i Natalije.

U romanu su prikazani i neki prijatelji Aristida i Natalije, koji su takođe pozitivni likovi. Jedini negativni lik u romanu je Alkid, koji Aristida navodi na zlo, tj. otkriva mu razne poroke, kocku i vino.

Veoma je karakteristično, da 19 poglavlja u romanu od ukupno 28 imaju istu kompoziciju: prvo se javlja moralističko razmatranje o onome što će se dogoditi, a posle toga opisuju se događaji koji su obuhvaćeni u poglavlju.

Postupak i stil samog pisca se vidi u etičkoj misli, koja je u naravoučenijima. Prikazani događaji se vrednuju etički i to je veoma važno u romanu. Stojković se obraća čitaocima: "O vi krasne i nezlobne duše, koje vi bez vožda na opasnoj junošeskija starosti stazi hodite..." i sa njima razmišlja i izvodi zaključke o postupcima ličnosti u romanu.40 Pisac je usredsređen na još dva bitna momenta koji određuju njegov postupak, to je pre svega prikazavivanje unutrašnjeg života ličnosti romana, a zatim i lirsko slikanje prirode. Lep je opis livade, po kojoj Natalija šeta, a koju pisac opisuje kao Jelisejsko polje.

Karakterističan je opis oluje u VI poglavlju. Ona je opisana kroz duševno raspoloženje glavnog junaka: "Nedaleko ot mesta namjerenija svojego čuvstvuje on neku osobitu tjagotu na srcu svojemu".41 Slike prirode ne stoje same za sebe, već su prikazane kroz osećanja čoveka, "Stojković razmišlja, zajedno sa čitaocima i dolazi do značajnih pouka; kao što su:

— deca se najbolje vaspitavaju ličnim primerom
— nerad je porok i izvor svih drugih poroka
— istinu treba uvek govoriti i čoveku u nevolji, i prema svojoj mogućnosti pomoći
— najveća nagrada deci jeste kada u očima roditelja zadovoljstvo čitaju, a najveća kazna je kad ljubav njihovu izgube"42

I na kraju, kao podnaslov "Aristid i Natalija" piše "perva čestica" (prvi deo). Stojković znači nije završio roman. Drugi deo romana nikad nije objavljen. Može se reći da je završetak romana u prvom delu prirodan i da ne iziskuje drugi deo.

Ovim romanom Atanasije Stojković je želeo da pouči svoj narod, namenio ga je mladima, "čistim i čuvstvitelnim dušama roda mojego". U romanu se naglašeno oseća predromantičarska razneženost, koja će se naći i u delima ostalih srpskih pisaca. Stojković je u svim oblastima kojima se bavio, želeo da pomogne svom narodu i da ga pouči svemu. S tom namerom je on 1802. god. u Budimu objavio knjigu koja je imala poučni karakter. To je zbirka obrazaca, pismene komunikacije pod nazivom "Serbskij sekretar". U njoj se nalazi zbirka uzoraka, kako se pišu pisma, obveznice, testamenti, ugovori...


______________________

31 Naziv predložio Tihomir Ostojić u prikazu knjige J. Skerlića "Srpska književnost u 19. veku."
32 S. Marić, Da li je Stojkovićev Kandor roman?, naučni zbornik MS, serija društv. nauka 1, 159-165
33 Glasnik istor. društva, knjiga VI , sveske 1 i 2
34 S. Marić, Da li je Stojkovićev Kandor roman?, naučni zbornik MS, serija društv. nauka 1
35 J. Deretić, pogovor romana Aristid i Natalija, Nolit, Bgd 1973. god, str. 235
36 Pamjatnik, 91-92
37 J. Dobrovski, Slovanka, Prag 1814., 216
38 J. Radonić, Prilošci istoriji slovenskog preporođaja, krajem prošloga i početkom ovoga veka, Letopis MS, knj. 201, str. 55
39 A. Mladenović, zbornik MS za filologiju i lingvistiku XXXII/1 N. Sad 1989.
40 J. Deretić "Aristid i Natalija", Nolit , Bgd 1973. god., str. 18
41 Jovan Deretić; pogovor "Aristid i Natalija", Nolit, Bgd. 1973. god, str. 22.
42 Arsenić Đ. "Atanasije Stojković" — Institut za nuklearne nauke "Vinča" Bgd 1995. god., str. 23.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Decembar 15, 2010, 01:47:39 pm »

*
nastavak  
Sandra Bekavac
Atanasije Stojković
- život i delo -



6.6. STOJKOVIĆEV PREVOD "NOVOG ZAVETA" I SUKOB SA VUKOM KARADŽIĆEM


Stojkoviću se pripisuje da je gotov Vukov prevod "Novog zaveta" sa srpskog preradio i preveo na "serbski" jezik, i posle ga izdao kao svoj u Petrogradu 1824. god. Svojim radom na prevođenju "Novog zaveta" Stojković je omeo Vuka, i toliko mu smetao da je on svoj prevod objavio tek 1847. god. Zbog toga nije ni čudo da je Vuk, inače osetljiv i zajedljiv, koristio svaku priliku da iznosi ružno mišljenje o Stojkoviću. O odnosima Vuka i Stojkovića mnogi su pisali, i razjašnjavali sukob koji je među njima nastao. Zanimljiva su razmatranja Jovana Radonića, V. Jagića, Ljubomira Stojanovića, Jovana Skerlića, Svetislava Marića itd. Od navedenih rasprava želela bih da prikažem Radonićevu i Marićevu raspravu.

Jovan Radonić u svojoj studiji o Atanasije Stojkoviću govori i o prevodu "Novog zaveta". On napominje mnoge detalje, koje treba razmotriti povodom Stojkovićevog prevoda.

Godine 1812. osnovana su Biblijska društva u Petrogradu i Harkovu. Radi prevoda "Novog zaveta", Vuk Karadžić je doputovao u Petrograd. Predložio je da se "Novi zavet" štampa u Lajpcigu, ali nije dobio to odobrenje. Svoj prevod nije hteo da pošalje mitropolitu Stratimiroviću na odobrenje, jer bi ga ovaj odbio zbog jezika i pravopisa. Prevod nije poslat ni crnogorskom mitropolitu Petru prvom, nego u Kišenjev u Besarabiji, beogradskom mitropolitu G. Leontiju, koji nije znao srpski. Vukov prevod nije dobro primljen u Rusiji, o čemu je pisao Stevan Živković Telemak i to navodeći razlog za to: "a to nove ili Vaše ortografije radi. Bilo je preporučeno Stojkoviću da on prevod ispravi, a on je kazao da ga voli iznova prevesti po svom načinu, nego ga popravljati."43

Iz jednog Vukovog pisma iz januara 1827.god. vidi se da je Stojković počeo prevod na srpskom jeziku ispravljati u "slavenoserbski", ali je taj rad prekinuo i odlučio da "Novi zavet" prevede na narodni govor. Biblijsko društvo u Petrogradu prihvatilo je Stojkovićev predlog i Vuku vratilo išaran i ispravljan rukopis.44 Stojković piše o tome mitropolitu Stratimiroviću, navodeći Vukov jezik kao skaredni s čim se slaže i Stratimirović. Po Jovanu Radoniću, Stojkovićev prevod je mitropolitu bio miliji i bliži nego Vukov. Verovatno je Biblijsko društvo, uvidevši da Stojkovićev prevod nije ni srpski, ni ruski ni slovenski, nego mešavina ta tri jezika, zato zabranilo rasturanje ovog prevoda. Iz tog perioda, piše Radonić, sačuvano je pismo Atanasija Stojkovića crnogorskom mitropolitu Petru I Petroviću (7.10.1824.) iz Petrograda. Atanasije Stojković u tom pismu obaveštava mitropolita Petra I da je uradio prevod Novog zaveta i da žali što mu ne može poslati primerke. Car Aleksandar I je dopustio da se prevod Novog zaveta šalje u Srbiju i Crni Goru. Svoje mišljenje o prevodu dao je i crnogorski zastupnik na ruskom dvoru Ivan Vukotić, koji je knjigu smatrao veoma korisnom. S tim se složio i mitropolit Petar prvi koji je tražio da mu se pošalje primerak ovog prevoda. Ovaj prevod iz 1824. god. nikad nije stigao do mitropolita Petra prvog, piše Radonić, jer je izdanje bilo uništeno; ali je s tim bilo jako začuđujuće da je 1830. god. Britansko biblijsko društvo štampalo drugo izdanje Stojkovićevog prevoda u Lajpcigu. Rasturanje istog je opet bilo zabranjeno u Srbiji od strane kneza Miloša.

Svetislav Marić daje mnogo opširnije razmatranje o Stojkovićevom prevodu "Novog zaveta", u Zborniku MS za književnost i jezik, godine 1969. On svoje studije počinje tvrdnjom: "Već 140 godina vlada opšte mišljenje da Atanasije Stojković, prvi srpski fizičar, nije preveo N. zavet, koji je štampan pod njegovim imenom 1824. god. u Petrogradu i 1830. i 1834. godine u Lajpcigu, nego je to stvarno prevod Vuka Karadžića... i dat Atanasije Stojkoviću da ga pregleda i zatim i da ga ispravi, što je on delimično i učinio 'iskvarivši ga'..."

Marić je pokušao da raznim činjenicama i dokazima pobije ovu tvrdnju. Po podacima o školovanju Atanasija Stojkovića vidi se da je znao više jezika, da je učio veronauku, a na univerzitetu slušao predavanja profesora teologije Ajhorna, pisca cenjenih dela: "Istorijsko-kritičkih uvoda u Stari i Novi zavet". Pored toga bio je bogat čovek, sa imanjem u Besarabiji. Zato treba razmotriti, šta bi ovakovog čoveka nateralo da objavi Vukov prevod, pod svojim imenom, kada se Vukovo obrazovanje i poznavanje stranih jezika ne može ni upoređivati sa Stojkovićevim. Dalje, stvarno neobjašnjivo, da je Stojković u 50-oj godini prisvojio tuđ prevod dela, koje je do tada već bilo prevedeno na mnoge jezike, a naročito čudno da ga je objavio u izdanju Ruskog biblijskog društva, koje je o tom prevodu imalo negativno mišljenje. Ni jedan prikaz ni kritika o Stojkovićevom prevodu nije objavljena. Postoje samo 2 kratke beleške: u Letopisu MS, 1827. god. o izdanju iz 1824. god. i u Serbskoj pčeli, 1840. god. o izdanju iz 1834. godine.

Tvrdnja da je Stojkovićev prevod plagijat Vukovog, pominjana je u pismima, i u radovima o drugim temama, sa skoro nikakvim dokazima. Ona je potekla od samog Vuka, i to kroz pisma, koja je on upućivao mnogim važnim ličnostima: knezu Milošu, A. S. Šiškovu, Justinu Mihajloviću... U pismu Justinu Mihajloviću iz 1848. godine. Vuk kaže: "Ja sam ovaj prijevod prevodio prije 27 godina, pa kad za toliko vremena nijesam mogao te zgode naći, gledao sam da ga naštampam makar kako, da se ne bi po smrti mojoj stalno ili drugi put iskvario kao što je Stojković već jednom učinio."45 Kasnije će ovu Vukovu izjavu slično potvrditi i mnogi drugi: Jernej Kopitar, Đorđe Magarašević... Jernej Kopitar je zapisao da je Stojkovićev prevod falsifikat, i da je Vukov prevod odbijen jer je Stojković već predao svoj rukopis. P. J. Šafarik, u svojoj "Istoriji srpske književnosti", beleži slične izjave, dodavši da Stojkovićev prevod ima puno nesrpskih reči: "kogda", "solnce"... Ovaj prigovor za prisustvo nesrpskih reči je po Svetislavu Mariću potpuno neopravdan. On navodi da je potpuno logično, da Stojković posle 20 god. provedenih u Rusiji, od toga, 10 provedenih na predavanjima na univerzitetu, prevodi "Novi zavet" na jezik, kojim su pisana i sva njegova dela.

U raspravi Svetislava Marića, dalje su prikazani pojedini stihovi iz "Novog zaveta" na kojima on vrši poređenje Stojkovićevog i Vukovog prevoda da bi dokazao da Stojković nije falsifikovao Vukov prevod. Upoređivao je stihove kroz 7 prevoda i u originalu. Time je uspeo da demantuje izjave da je Stojković plagijator. Stojkovićev prevod su osuđivali mnogi i mnogo godina kasnije. Tako je 1862. god. Đura Daničić objavio jedan opširniji rad da bi istakao lepotu jezika u Vukovom prevodu. Pri tome je hvalio Vuka da je najlepše od svih izvršio prevod "Novog zaveta" i kao zaključak navodi: "Što se tiče jezika ovo djelo Vukovo, ne može da ne pripada među najljepše prijevode, svetoga pisma što ih ima."46

Slično piše i Stojan Novaković 1965. u "Bibliografiji", Đorđe Magarašević 1898. god. u Letopisu MS "U spomen 1847. god. u srpskoj knjiženosti" Jovan Skerlić 1914. "U istoriji književnosti"...

Godine 1934. Petar Đorđić napisaće da Vuk nije dobio "onakvu nagradu i prizanje koje je sam prevod zaslužio, kako se sav tadašnji književni svet srpski uverio, da Stojkovićev prevod je u stvari samo nevešto slavenizovan i rusizovan; Vukov prevod, nije za čitanje." U istom članku piše i ovo: "Mnogi izrazi koji se nalaze u Vukovom prevodu, postali su već arhaizmi ili provincijalizmi ili su savim nepoznati."47 Ova poslednja izjava koja je ujedno i tačna, trebalo je da ga natera da razmisli o tome kako je Stojković onda mogao te izraze da slavenizuje i rusizuje kada nije znao šta znače.

Veoma je interesantna knjiga Mihajla Popovića o Vuku Karadžiću objavljena 1964. god. povodom 100-godišnjice Vukove smrti. U knjizi je veoma važno što ona na kraju, među slikama, sadrži fotokopiju jedne strane Vukovog rukopisa sa Stojkovićevim ispravkama; jedina koja je do tada objavljena. Svetislav Marić na sve ove primedbe protiv Stojkovića odgovara da su izrečene bez ikakvih dokaza. Niko se od njih nije ni zapitao, na osnovu kojeg originala ili čijeg prevoda je Stojković vršio ispravke u Vukovom prevodu. Stiče se utisak, po svemu što je dosad napisano o Stojkoviću, da on nije gledao ni u jedan original, nego je Vukov prevod ispravljao zato što mu se nije svideo njegov jezik i pravopis. Ovo mišljenje je sasvim neosnovano, jer ako je Nikandor Grujić stavio 300 primedaba na Vukov prevod objavljen 1847. onda je Stojković na njegov rukopis iz 1820. god. imao još više primedaba i izmena jer je Vuk čak i posle smrti Jerneja Kopitara još uvek prepravljao svoj prevod do objavljivanja 1847. god. Dalje, postavlja se i pitanje zašto je Stojković otišao u Petrograd da tamo prevodi, a nije to radio na svom imanju? Verovatno zato što tamo nije mogao naći original ili neki drugi prevod kojim bi se služio da napiše svoj. To svakako pobija izjavu da on nije koristio ni jedan prevod ili original.

Marić dalje razmatra da li je Stojković podneo neki pismeni izveštaj biblijskom društvu sa obrazloženjem zašto smatra da Vukov prevod ne treba štampati. Verovatno je da je referat postojao i da je čak i Vuku saopšten, ali on nikad tu mogućnost nije pominjao, a takođe nije objavio ni svoj odgovor na Grujićeve "primedbe" koje je počeo pisati 1853. god. Sve to iz razloga što je moglo da mu donese više štete nego koristi u njegovoj osnovnoj ideji: borbi za narodni jezik u književnosti.

Izgleda da je i "rat za srpski jezik i pravopis" vođen po principu kao i svi ostali: ne učiniti ništa što bi moglo ići u prilog protivniku. U cilju sprečavanja štampanja Stojkovićevog prevoda navođeni su razni razlozi. Najčešće se navodio kao razlog jezik kojim je prevod pisan, jer je bio mešavina tri jezika, pa je Petrogradsko biblijsko društvo oklevalo da deli Stojkovićev prevod. Mnogi od navedenih autora nisu znali za Stojkovićev prevod iz 1830. god. što je bilo veoma čudno. Dalje, niko se nije zapitao zašto su Englezi dva puta preštampavali Stojkovićev prevod "Novog zaveta", po čijoj preporuci?

Vuk je koristio svaku priliku da ocrni Stojkovića, govoreći loše o njemu kao čoveku, da ne zna dobro srpski jer mu prevod nije na srpskom jeziku. Svetislav Marić je dokazao da ni jedan stih u Stojkovićevom prevodu nije mogao nastati samo zamenom srpskih reči u Vukovom prevodu, sa ruskim, slavenoserbskim, kao što je to činio Vuk i njegovi sledbenici.

U najvećem broju slučajeva, gde su se javila različita značenja istog odlomka, došlo je usled toga što je Vuk netačno preveo neku reč ili izraz, pa rečenica nije imala smisla, a Stojković uradio ispravno što potvrđuju original i drugi prevodi.



6.6.1. ZAKLJUČAK O PREVODU "NOVOG ZAVETA"


Iz svega ovoga postaje jasno da je Stojković s razlogom izložio da Vukov prevod zbog grešaka u smislu i jeziku nije za štampanje. Za taj jezik niko nije mogao, ni onda 1820. godine, a ni danas ne bi mogao, dokazati da je književni jezik. Razumljivo je i što je Vuk bio ljut na Stojkovića. On je zbog neštampanja svog rukopisa bio materijalno oštećen, a takođe je bio zaustavljen njegov glavni zadatak da uvede narodni jezik u književnost.

Od ostalih naučnika koji su kritikovali Stojkovića, većina njih su bili Vukovi saradnici (Kopitar, Daničić...), a ostali koji su pisali posle njih, pisali su u vreme kada je Vuk već bio priznat i slavan. Većina njih se nije posvetila proučavanju i upoređivanju oba prevoda, nego su kritike dolazile po ugledu na neke pre napisane. Jedino se po tome izdvaja Nikandor Grujić koji je pomoću Stojkovićevog prevoda pronalazio greške u Vukovom, a kasnije ih dokazivao nađenim citatima u grčkom originalu. Za kraj ove rasprave navodim citat Svetislava Marića: "... Mislim da je sve to dovoljan dokaz da je Stojković samostalno preveo Novi zavet, služeći se pri tome originalom, raznim prevodima i komentarima. Naravno da time nisu rešena sva pitanja o Stojkovićevom prevodu, već samo to jedno: da njegov prevod nije plagijat Vukovog nego samostalan rad."48 Koristeći narodne reči iz svog rodnog kraja, Stojković se celog života trudio da piše prosto "serbski", pa na njegov prevod treba gledati kao na izraz iskrenog rodoljublja i njegov poslednji poklon svom rodu.



______________________

43 J. Radonić, Atanasije Stojković, glas SAN, XXVIII, Bgd 1953. god., odeljenje društv. nauka, sv. 2, str. 148.
44 Vukova prepiska, V
45 S. Marić, Stojkovićev prevod Novog zaveta, N.Sad, 1850., Naučni zbornik MS, serija društ. nauka 1, str. 116.
46 S. Marić, Stojkovićev prevod Novog zaveta, N.Sad, 1850., Naučni zbornik MS, serija društ. nauka 1, str. 119.
47 P. Đorđić, o Vukovom N. zavjetu, Bogoslovlje, 1934. god., knj. IX, sveska 2, strana 98.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Decembar 15, 2010, 01:48:02 pm »

*
nastavak  
Sandra Bekavac
Atanasije Stojković
- život i delo -



7. UMESTO ZAKLJUČKA...


Postavljam sebi pitanje šta bi se još moglo reći o Atanasiju Stojkoviću? Iz svega do sada napisanog može se zaključiti da je Atanasije Stojković bio izuzetna ličnost. Svestran u svakom pogledu, ambiciozan i pre svega inteligentan, svojim radom, Stojković je pokušavao da prosveti svoj narod. Trudio se da razvija nauku i kulturu, i to u vreme kada uslovi nisu bili najpovoljniji. Iako po struci fizičar, Stojković je u duši bio veliki sentimentalista. Svako njegovo delo prožeto je snažnim osećanjima. Ista su prisutna i u "Fisici", koja spada u naučna dela. Stiče se utisak da je svaku opisanu pojavu u njoj, snažno doživljavao. Pored velikog truda koji je ulagao u svako objavljeno delo, morao je da smogne snage i strpljenja, da bi prevazišao probleme koji su se javljali kao karakteristični za to vreme. Iako je autor velikog broja dela na srpskom jeziku (i naučnih i književnih), može se slobodno reći da je Atanasije Stojković najmanje bio cenjen upravo u svojoj zemlji. Njegovo ime je bezrazložno palo u zaborav i to verovatno zbog uticaja Vuka Karadžića sa kojim je Stojković došao u sukob zbog prevoda "Novog zaveta". Vuk se trudio da zbog ovog sukoba poljulja ugled i dostojanstvo Stojkovića. U tome je većim delom i uspeo, jer je imao velikog uticaja na važne ljude toga vremena. Iz svega toga je proizašlo da život i rad Atanasija Stojkovića bude zanemaren kod Srba. Sa druge strane, ime Atanasija Stojkovića je bilo veoma cenjeno u Rusiji i drugim stranim zemljama. U prilog tome ide i činjenica, da jedno brdo u Rusiji nosi ime Atanasija Stojkovića.

U svakom slučaju, ne može se zanemariti doprinos ovog našeg naučnika razvoju kulture, nauke i istorije srpskog naroda. Iza sebe je ostavio dela koja govore za njega. Smatram da Rumljani treba da su ponosni što su imali ovako velikog čoveka. Ovim diplomskim radom pokušala sam da dam skroman doprinos da se ime i delo Atanasija Stojkovića uzdigne iz pepela prošlosti.



8. L I T E R A T U R A


[01] Đorđe Arsenić, Atanasije Stojković (1773-1832), Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd, 1995. god.
[02] Jovan Deretić, Atanasije Stojković, "Aristid i Natalija"; "Fisika" - fragmenti, Nolit, Beograd 1973. god.
[03] Jovan Deretić, Na početcima srpskog romana - Atanasije Stojković, Književna istorija, Veograd, 1970. god.
[04] Branko Đurić, O prvoj srpskoj fizici i njenom piscu, Atanasiju Stojkoviću, Beograd 1951. god., Nauka i tehnika 7-8
[05] Svetislav Marić, Na izvorima fizike, Kulturni centar Novi Sad, 1971. god.
[06] Jovan Radonić, Atanasije Stojković (1773-1832), glas SAN CCXII, Beograd 1953. godine, odeljenje društvenih nauka, knjiga 2
[07] Jelena Milogradov Turin, Rasprava Atanasija Stojkovića o meteoritima, Naučni skup, prir. i matematičke nauke u Srba u XVIII i prvoj polovini XIX veka, MS, SAN-u ogranak u Novom Sadu, N. Sad , jun 1995. godine.
[08] Jelena Milogradov Turin, Brdo Stojković i istorija vazdušnog kamenja, Flogiston — časopis za istoriju i kulturu nauke, Beograd 2001. godine.
[09] Stevan Milovanov, Fizika u Srba, Novi Sad 1886. god., Letopis MS CXLV
[10] Svetislav Marić, Stari vojvođanski pisci kao naučni izvori, Novi Sad 1949. godine, Letopis MS CCCXIII
[11] Svetislav Marić, Prirodne nauke kod Srba u Vojvodini krajem XVIII i početkom XIX veka, Novi Sad 1949. god., Letopis MS CCCLXIII
[12] Svetislav Marić, Da li je Stojkovićev "Kandor" roman, Novi Sad 1850. god., Naučni zbornik MS, serija društvenih nauka 1
[13] Svetislav Marić, Stojkovićev prevod Novog zaveta, Novi Sad 1850. god., Naučni zbornik MS, serija društvenih nauka
[14] Dr. Sava Damjanov, Atanasije Stojković: "Na smert besmrtnago Jovana Rajiča", Novi Sad 2002. god., zbornik radova naučnog skupa Jovan Rajić
[15] Đorđe U. Krstić, Povodom 200-godišnjice čitajući prvu srpsku popularnu fiziku dr. Atanasija Stojkovića, Novi Sad 2001. god., sveske MS, broj 37
[16] Kosta Bogdanović, "Plač na smert Atanasija Ivanoviča Stojkovića", Novi Sad 1863.god. Letopis MS XXXV
[17] Dr. M. P. Kostić, Dr. Atanasije Stojković, Novi Sad 1950. god., Nučni zbornik MS, god. I sv.1, Serija društvenih nauka
[18] Aleksandar Mladenović, Slaveno-serbski jezik u "Kandoru", Novi Sad 1989.god., zbornik MS za filologiju i lingvistiku XXXII / 1
[19] Svetislav Marić, Dva pisma Atanasija Stojkovića, Novi Sad 1967. god., zbornik MS za književnost i jezik, knjiga 15, sv.1
[20] Svetislav Marić, Građa za bibliografiju o Atanasiju Stojkoviću, Novi Sad 1953. god. zbornik MS za književnost i jezik, knjiga 1
[21] Dr. Uglješa Krstić, Gde su kuće u Rumi u kojima su živeli Atanasije Stojković i Teodor Filipović, Novi Sad 1954. god., iz zbornika MS za književnost i jezik, knjiga II



9. PRILOG


Sledi prikaz bibliografije radova Atanasija Stojkovića49, koju je prikupio Svetislav Marić.




Sama bibliografija ima verovatno nedostataka što komentariše i sam Svetislav Marić. Pre svega postavlja se pitanje, da li ona obuhvata sve Stojkovićeve spise na srpskom jeziku. Verovatno je moglo ostati nepronađeno, poneko delo. Drugo, Stojković je bio član više stranih naučnih društava, pa nije neverovatno da je možda objavio naučni rad u nekom stranom časopisu. Dalje, ni spisak Stojkovićevih dela na ruskom jeziku nije potpun, Šafarik ih navodi samo 12 i kaže itd... međutim to su samo Stojkovićeve knjige, a ne znamo ni za jedan njegov članak i raspravu u časopisima. I na kraju, objavljeni dokumenti i pisma, čiji je broj relativno mali, za ličnost sa tolikom aktivnošću i društvenim vezama, potiču uglavnom iz bečkih arhiva, Karlovačkog i Cetinjskog.

A koliko ih je moralo biti u ruskim arhivima, kao i u nemačkim i mađarskim!

*

Jelena Milogradov Turin: "Želja za slavom Stojkoviću se ispunila na neobičan način. Prezime Stojković će trajno ostati na ruskoj zemlji. Biće 'besmrtan', kako samo značenje imena Atanasije kaže."30


______________________

30 J. M.Turin, Brdo Stojković i istorija vazdušnog kamenja, Flogiston časopis za istoriju i
kult. nauke, Bgd, 2001. god.
49 Svetislav Marić, Građa za bibliografiju o Atanasiju Stojkoviću, Novi Sad 1953., zbornik MS za književnost i jezik, knjiga 1


Univerzitet u Novom Sadu  


Napomena: Diplomski rad Sandre Bekavac Atanasije Stojković - život i delo - nije preuzet u celosti [Angelina]

[postavljeno 18/19.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Decembar 15, 2010, 01:48:36 pm »

*

ZLI NAUČNIK

Šta nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem, prvim srpskim fizičarem i romanopiscem,
lokalnim Isakom Njutnom koji je u istoriji zapamćen samo kao prosvetitelj rđavih karakternih osobina?




Ako ste koji put i čuli za Atanasija Stojkovića (1773—1832), teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman na srpskom jeziku, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno delo Fisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika.

Stojković se u našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka mahom pojavljuje kao čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar Vukove reforme srpskog jezika. Da li je ta slika ispravna?

B92 Nauka sigurno nije pravo mesto da se u potpunosti na to odgovori, jedva da ima išta dosadnije do revizionističkog lamenta nad navodnom nebrigom zbog istorije i zaboravljenim velikanima, uvek se nekako ispostavi da istorija nijednu ličnost nije zaboravila slučajno, ali je vrlo zanimljivo zašto je zapravo došlo do toga da Atanasije Stojković, kao moguća srpska verzija Isaka Njutna, bude upamćen samo kao negativac.


O TOPLOTI PODRUMA

Atanasije Stojković je rođen 20. septembra 1773. u Rumi. Bio je sin nepismene seljanke, pohađao je "gramatikalne latinske" škole u Rumi, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na Dositeja Obradovića, svoje obrazovanje je sticao putujući Evropom. Školovanje je nastavio u ugarskim školama u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.



Objavio je više raznovrsnih naučnih radova — o lekovitom bilju, meteoritima, o "čuvanju munje", fizičkoj geografiji i astronomiji. U duhu svog vremena, Stojković se bavio raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane. Zato njegove stručne radove i knjige, pored jasnoće misli, povremeno odlikuje svojevrstan lirski stil, a ponekad i krajnja patetika, logična za pokret sentimentalizma kome je kao književnik pripadao.

Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma — 1801, 1802. i 1803. godine. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode.

"Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu", piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o "soobščeniju teploti". Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva "teplotnik", Stojković ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi. Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: "Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio".


OKRUTNI SPAHIJA

Danas se originalno izdanje ove knjige može videti u Muzeju Vuka i Dositeja. "Mada je na našem području boravio relativno kratko (1799—1804), između školovanja u Nemačkoj i odlaska u Rusiju, ostavio je veliki trag u našoj kulturi i nauci", napisali su o Stojkoviću Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović u istorijskoj napomeni uz tekst "O toploti, vatri, termometru", objavljenom u broju 9 časopisa Flogiston (str. 181—212). "Stojkovićevo najznačajnije delo svakako je Fisika koju su upoređivali sa Rajićevom Istorijom i dugo smatrali za kapitalno i neprevaziđeno delo u oblasti prirodnih nauka. Objavljivanje Fisike predstavljalo je kulturni i naučni događaj kakav se danas u nas teško može i zamisliti", pišu Dimitrijević i Jović.

Posle uspeha Fisike, Stojković 1804. godine odlazi u Rusiju. Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Dva puta biva biran za rektora univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. "Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji", pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu "Srbi u Moldaviji".

No, način na koji je vodio imanje u Besarabiji Stojkoviću je poremetilo ugled i pokazalo da ima vrlo negativne osobine. Vuk Karadžić opisuje kako je Stojković navodno bezuspešno pokušao da na svoj spahiluk naseli Srbe kao kmetove, ali su oni odbili da rade kao robovi za Stojkovića. Počele su da se šire glasine o njegovoj teškoj naravi i rđavim navikama. Tako je 1813. godine penzionisan i otpušten sa Univerziteta u Harkovu, pod optužbom da je krijumčario vino. Ta afera mu nije umanjila bogatstvo i uticaj, ali je umanjila njegov ugled.


Poređenje Stojkovića i njegove Fisike sa velikanom svetske nauke, Isakom Njutnom (1642—1727) koji je svom ključnom delu Philosophiae Naturalis Principia Mathematica utemeljio modernu fiziku, možda jeste preterano, ali donekle oslikava i jednu karakternu vezu. Mada je kao retko koji drugi čovek zadužio civilizaciju svojim otrkićima, Njutn je zamapćen kao tešak, mračan osobenjak, usamljeni filozof koji je bio u sukobu sa svojim savremenicima, a nije prezao od teških reči i obračuna. Tokom svoje karijere je bio upravnik Kraljevske kovnice novca i toliko je bio nemilosrdan prema falsifikatorima da je izazivao strah u podzemlju Londona.

Mada je u istoriji daleko više primera dobrodušnih i neobičnih genijalaca poput Alberta Ajnštajna (1879—1955), postoji mnogo i onih koji su zapamćeni kao zlikovci. Jedan takav primer je Edvard Teler, američki fizičar koji je pedesetih zagovarao izgradnju fuzione bombe, dok je zato njegov prethodnik Robert Openhajmer, otac fisione bombe bio voljen i omiljen, mada je njegov naučni rad, realizovan tokom Menhetn projekta bio podjednako nehuman kao i Telerov. U tom kreiranju mitova o naučnicima, Stojković čak odgovara i stereotipu zlog naučnika — rođen u siromašnoj neobrazovanoj porodici, on stiče svetsku slavu i moć kojom ne ume da vlada. No, mada su Stojkovićeve ružne osobine gotovo izvesne, teško da je to razlog zašto je zaboravljen.


SUKOB SA VUKOM

Pored prve knjige o prirodi, Atanasije Stojković je objavio i prvi roman na srpkom jeziku, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo je objavljeno 1801. godine i bilo je vrlo popularno, ali je kao sve što je Stojković pisao bilo napisano ne na narodnom, već na slaveno-srpskom jeziku. "Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti", napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti (str. 166). "To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija", piše Deretić.

Mada prvi roman, Aristid i Natalija je danas prilično zaboravljeno delo, a kad se govori o počecima naše beletristike, uglavnom se pominje Marmontelov roman Velizar koji je 1776. sa francuskog preveo Pavle Julinac (1730—1785) i u to doba vrlo popularan, gotovo bestseler autor sentimenalnih romana Milovan Vidaković (1780-1841). Kao i Vidaković, Atanasije Stojković je bio jedan od najvećih protivnika Vukove reforme srpskog jezika.

Zbog različitih stavova o jeziku, Vuk Karadžić je bio u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu sa Stojkovićem. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine u Danici (paragraf 95—107), Vuk spominje Stojkovića kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: "A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića", piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu.




Ortografija pre Vukove reforme

Sukob Vuka Karadžića i Stojkovića počeo je u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevod Novog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviću. Prema onom što o ovom slučaju piše dr Vladimir Mošin u tekstu "O Vukovom prevodu Novog zaveta", Stojković je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i potom izjavio da je "prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može". Ovakva ocena je sprečila štampanje Novog zaveta i odložila ga punih trideset godina, sve do pobede Vukovih ideja 1847. godine.

Atanasije Stojković je preminuo 1832. godine kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija. No, rat Vuka i Stojkovića se produžio još dve decenije posle Stojkovićeve smrti i završio se neslavno za ovog naučnika. Poraz njegovog veštačkog slaveno-serbskog jezika, gurnuo je u senku slavu knjige Fisika, kao i njegov doprinos razvoju nauke i kulture. Da je Stojković umeo bolje da oceni veličinu Vukove kulturne reforme i da se u sukobu sa Vukom nalazio sa druge strane, verovatno bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, a on sam ipak zapamćen kao prvi srpski fizičar.


Slobodan Bubnjević | 11.12.2006.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: