sledeća tema »

[Angelina]

**

DOVOĐENJE U SKLAD

Na Mačvu krenu ofanziva.

U dubokom selu odrasli muškarci usplahireni, po prvi put strašno žure, deru se, zamiču u bašče i gradine, ali neće daleko. I žene se ustumarale, opšta pometnja i, u tome, na čobane zaboravili. Baba Tomanija, naša Nana, upregnu Bilanku u taljige i — trk u Belu baru da čobane pokupi, — da nam decu ne odvedu u ropstvo, kamena mi majka. Tamo, potrpa u taljige i svoju i tuđu decu.

— A marva, šta ćemo sa marvom?

— Ostavite sad marvu, zar ne vidite da smo propali.

Kad su taljige sa čobanima preletele preko Belege selo već bilo prazno. Bilo naređeno da se sve žene sa decom doteraju u Persinu avliju, a muškarci u crkveno dvorište, da se izotvaraju sva vrata kućama i avlijama, na štalama i oborima, ne bi li se selo načisto poremetilo u neviđenom neredu.
Dok su ljudi bili sabijeni u gomilu, marva izašla, dočepala se širine, izmešala se i razmilela po poljima i gradinama. Osvanuše puste dubljanske avlije i šorovi, samo psi ostali, zavukli se pod ambare i kokošinjce, iz očajanja, od bruke i sramote, ne znaju gde im je marva, podvili repove, gledaju iskosa, mutno, nije im ni do čega.

Narod tamo prenoćio pod vedrim nebom, a sutradan Nemci oteraju muškarce u šabački lager. Žene i decu pošalju kućama da vide šta će i kako će. Žene zatekle kuće pustare, izotvarana sva vrata, nezna čovek odakle da počne, ali evo prvog posla — vire kerovi ispod ambara, polegli glavama po zemlji u očekivanju zaslužene kazne, skarliču. Nastade mukla tišina, a onda se žene sažališe, počeše grditi kerove na način beskrajnog razumevanja, svoji smo, šta se tu može.

— Marš napolje, šta ste se tu umusili! Niko ne bi mogao sačuvati marvu, a vi će te valjda? Izlazite otuda i smesta idite po marvu.

Iz psećih molećivih očiju, podignute uvis, moglo se pročitati podpitanje — na koga se zapovest odnosi, da l' da idu svi.

— Svi, dabome, još pitate.

I kerovi izlazili, ohrabreni, malko se umiljavali cvileći, jer im ova blaga grdnja dade pouzdanje, a onda zalajaše gromko, kao besni istrčaše u strnjike i kukuruzišta, za njima navrat — nanos i štenad, da pronalaze svaki svoju marvu, da se domaćinstvo dovodi u red koji je dotle postojao, ako to bude moglo.

Čovek živi godinama, unapred i unazad, zna šta je bilo i naslućuje šta bi moglo biti, napreže se da prokljuvi u veliku tajnu življenja, zna tačno ko je i gde je i po tome se razlikuje od životinje. Životinja i ne zna da je životinja. Prema jednoj prilično pouzdanoj teoriji, pas misli da je jednak sa čovekom, da su istog roda, od iste vrste, ravnopravni drugari u svemu, samo što je čovek stariji po činu.

Tomislav Jerotić, Šabac

SVITAK | književne novine | Godina IV | Leto | 1997 | Broj 14. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega

[postavljeno 13.11.2010]