Časopis Društva SVETOG SAVE Bratstvo — od 1887. do 1941. godine
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Feljtoni  « Časopis Društva SVETOG SAVE Bratstvo — od 1887. do 1941. godine
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Časopis Društva SVETOG SAVE Bratstvo — od 1887. do 1941. godine  (Pročitano 5309 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Decembar 15, 2010, 07:10:17 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE I


JUNAČKE PESME U DUŠI NARODNOJ

Srpska književnost ponikla je među Slovenima stare Panonije i Moravske, i na njihovom se jeziku počela razvijati. Odatle je prenesena među Slovene Balkanskog poluostrva, Srbe i Bugare, a poslije među Ruse. Onaj slovenski dijalekat kojim se ova književnost isključivo služila, bio je toliko blizak srpskom jeziku da je mogao narod zadržati, da osjeti i potraži prava na svoj književni jezik...

Nije nikakva preteranost ako se kaže da je poezija cvet književnosti. Ako nema poezije, nema prave književnosti; i kad se u prvim počecima književnosti pokaže poezija, može se verovati, da je književnost uhvatila korena u životu narodnom, i da iz njega crpe svoje životne osnove. U slučajima kad književnost nije prvobitno postala, kad je ona sa strane unesena, kao što je to slučaj u naroda slovenskih, pojava poezije u književnosti dokaz je, da je književnost probila u život narodni, i da se počela pronicavati njime.

Svaki pokret književni, ma koliko po sebi neznatan bio, očevidno je svedočanstvo, da je narod počeo osećati živu potrebu obrazovanosti, da je počeo izlaziti iz detinjstva i kretati se napred na lestvici umstvenoga razvijanja. Taj pojav, sam po sebi, neporedno dokazuje da se narod ne oseća dobro u zastaloj i mračnoj atmosferi neznanja, da počinje pogledati ka višim i čistijim predelima, da se u njemu budi slutnja, da će tamo naći čistijega vazduha, životvornije svetlosti. I potpuno je prirodno, da život, ako je samo obdaren krepošću i proizvodnošću, potiskuje narod prema napretku, koji, svojim moćnim pokretom, umeravajući se i rukovodeći smislenošću, vodi narod sve više prema istini, otvarajući mu nove, dotle nepoznate horizonte umestvenoga uživanja.


NI PLODNOSTI, NI POEZIJE

Prvi period srpske književnosti pokazuje se bez ikakve poezije, i to mu je karakteristika; ali s tom karakteristikom ide i druga, koja nam u tom periodu pokazuje potpuno odsustvo života, radljivosti i plodnosti. Glavni znak toga perioda jeste njegova nepokretljivost. Književnost toga vremena izgleda kao slutnja u svojoj nepokretnosti, koji joj dadoše u IX-om veku Ćirilo i Metodije, dva obrazovana Solunjanina.

Kad se dobro promislimo, jedva je i moglo drugojačije biti. Književnost o kojoj mi govorimo, ponikla je među Slovenima stare Panonije i Moravske, i na njihovom se jeziku počela razvijati. Odatle je prenesena među Slovene Balkanskoga poluostrva, Srbe i Bugare, a posle među Ruse. Onaj slovenski dijalekat, kojim se ova književnost isključivo služila, bio je toliko blizak srpskom jeziku, da je mogao narod zadržati, da oseti i potraži prava na svoj književni jezik, ali je ipak bio i toliko različan, da je mogao potpuno odvojiti narod od književnosti i književnost od naroda.

U početku XIX veka zatekoše se u Srba dva književna pravca, svaki potpuno nezavisan i različit od drugoga.

Pred jednim je bio kaluđer, koji se oslanjao na svoju starinu od osam vekova, i koji je dotle, u istini, bio jedini čuvar književnih predanja; pred drugim je bio pevač i pripovedač narodnoga ognjišta.


DRUGOVANJE S NARODOM

Narodni pevači su junačkim pesmama i usmenim pričanjem stvorili i odnegovali celu usmenu književnost. Ova je književnost s vrha do dna bila suprotna apstraktnoj manastirskoj književnosti.

Ponikavši u samoj duši narodnoj, ona se zapajala slavnom prošlošću narodnom, ona je išla za narodom u njegovome razvijanju i u njegovim težnjama. Verno drugujući s narodom u njegovim nesrećama, krepeći ga, i postičući njegovu izdržljivost u danima iskušenja, podižući mu nadanje u bolju prošlost, ova je književnost u narodu i s narodom živela, stradala i nadala se.

Jedna osobina ove narodne usmene književnosti jeste to, što se razvijala i razvila na živome narodnom jeziku. Tim je odmah iskočila pred suviše isključivu manastirsku književnost; tim je, na posletku, zadobila i pobedu nad tom književnošću, i toga radi, borba je među ta dva književna pravca, ili još možda među te dve književnosti, postala s mesta nejednaka. Moglo se napred pogoditi da će pisana književnost, suvoparna, nerazumljiva kao što je bila, pokloniti se pred književnošću koju je narod govorio, osećao i razumevao. Ta se pobeda tim pre mogla očekivati, što je narod srpski u svojoj poeziji pokazivao snagu i gipkost duševnu kojoj se bez prestanka divimo.

Narod je srpski pokazao istinito pesničku snagu i lepotu izraza u junačkim pesmama, u kojima je proslavljao svoju istoriju; u legendama, u kojima je pustio svu moć svome uobražavanju; u sentimentalnoj poeziji, gde se kucalo u najnežnije žice čiste ljubavi i meke osetljivosti.


VASPITANJE

Zaista je čudnovato kako je stara srpska književnost, kroz tolike vekove, ostala bez neporednog uticaja na narodni život, i kako narodni život toga vremena nije mogao dati nikakvo svoje originalno obeležje književnosti. Objašnjenje se može tražiti, s jedne strane, u odnosu jezika narodnog i književnog, a s druge, u suvoparnom, formalnom i suviše apstraktnom vaspitanju, koje je poticalo iz vizantijskih manastira.


Autor: Stojan Novaković
Datum: 15.10.2008
http://www.glassrpske.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 07:38:49 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE II


PROSVETITELJSKO DELO MUŠICKOGA

Vizantijska je književnost živela među kaluđerima, i osim retkih izuzetaka, bavila se crkvenim poslovima i potrebama  i isključivo crkvenim vaspitanjem. Do duše, oba su ova književna pravca težila jednoj istoj celji, a ta je bila u umstvenoj obrazovanosti narodnoj, ali su oba svoj zadatak vršila načinima suprotnim i pokretnom silom, koja nije bila ni srodna, ni jednaka.

Ovakva su dva književna pravca obrazovana bila u Srba do pred kraj prošloga veka. U Grčoj je epoha omirovska odmenjena i zastupljena bila epohama lirskom, dramatskom, istoričkom, aleksandrijskom i vizantijskom, jednom za drugom. U Srba je epoha omirovska živela usporedo s epohom vizantijskom, krećući se svaka u svojoj odvojenoj i zasebnoj sredini. Omirovska je književnost u Srba živela među narodom, služila se njegovim jezikom; ona je sobom upravljala umstveno, a u neku ruku i političko vaspitanje narodno; narod je, pri tom, bio zdrav, ali ostavljen sam svojim silama, desivši se na strani od velikih saobraćajnih putova, daleko od uticaja tadašnjega jevropskog sveta.

Vizantijska je književnost živela među kaluđerima, i osim retkih izuzetaka, bavila se crkvenim poslovima i potrebama isključivo crkvenim vaspitanjem. Do duše, oba su ova književna pravca težila jednoj istoj celji, a ta je bila u umstvenoj obrazovanosti narodnoj, ali su oba svoj zadatak vršila načinima suprotnim i pokretnom silom, koja nije bila ni srodna, ni jednaka. Nije se moglo izbeći, da se ta dva pravca ne sukobe, a u tom slučaju jedan je od njih morao podleći.


ISKOČILA ISKRA ŽIVOTA

I taj sukob, koji se spremao vekovima, u stvari se dogodio na kraju prošloga veka. Kaluđer se morao pokloniti pred narodnim pevačem, i morao je ovome poslednjem ustupiti i svoje mesto i svoja ranije zadobivena prava. Čudnovati i neplodni dualizam, koji smo gore obeležili, i koji je toliko dugo bez koristi živeo, morao se svršiti najprostijim i najrazumnijim načinom, pobedom narodnoga jezika u umstvenome životu naroda srpskog.

A iz toga, dotle nepoznatog trenja, sukobom je iskočila u srpskoj književnosti prvi put iskra života, postala je književna pojezija srpska.

Prvi pesnici, koji počinju red u srpskoj književnosti, jesu: Lukijan Mušicki i Sima Milutinović, U njihovim se spisima vidi najplemenitija revnost, da dadu pravac narodnom vaspitanju, da neguju narodno osećanje srpsko.

Oni su se prvi odlučili, da stupe na novo zemljište, da se smelo poduhvate, da u književnosti krče nove puteve. I doista putovima je njihovim pošlo mnogo sledbenika i podražavalaca.

Među tim dela ove dvojice pesnika, koji su u svakom pogledu znatni ljudi, nosila su u sebi jasne znake onoga stanja stvari, u kome su sami nikli ili ostali. I to je još jedan put pokazivalo, kako je teško bilo na jedan put prelomiti s predanjima, koja su svoju starinu vekovima računala.


MEĐU SRBE SA UGARSKIM ZNANJEM

Lukijan Mušicki (1777.-1837.), pravoslavni srpski vladika u Ugarskoj, pošto je prošao klasične studije u ugarskim školama i pošto se napojio ondašnjom nemačkom književnošću, našao je da se pesničke potrebe naroda srpskog mogu namiriti književnom pojezijom po načinu Horacija i Klopštoka. Oblici i načini latinskoga klasičarstva potpuno zavladaše njegovim ukusom. Pojezija, kojom je ovaj čovek srpsku književnost obdario, doista je pokazivala i duboku učenost i iskreno rodoljublje, ali je po formi svojoj bila suviše svečana spram onoga načina, na koji se srpski narod bio navikao u svojim umstvenim proizvodima. Pitanje o jeziku bilo je već, za života L. Mišickoga, i položeno i odlučeno.

A L. Mušicki se nije mogao odlučno izjaviti, na koju će stranu. Nikada se on nije iskreno izjavio ni za slovenski, ni za narodni jezik; on je, šta više, preporučivao i jedan i drugi. Slovenski jezik i srpski jezik, pisao je i pevao on, dva su put k jednoj celji. On je priznavao da je narodni jezik ogledalo duha narodnoga, a za slovenski je mislio, da, kao stariji, kao zaštićivan od crkve, kao jezik koji je već umstveno obrađen, treba da sačuva svoje mesto pokraj narodnoga srpskog jezika. On je govorio da niti slovenski jezik isključivo pripada crkvi, niti opet srpski narodni jezik isključivo pripada kolibi.

Mesto, dakle, da izbere jedan koji god, on se izjasnio da obadva, i doista se, u svojim književnim delima, i jednim i drugim na obred služio. Kaluđeru nije bilo lako, da jezik crkveni prinese potpuno na žrtvu; a kad već nije imao kud, on se izjašnjavao, da uzima pod jednako dva suprotna jezika, koji su jedan drugi isključivali.

Dositej je prvi jasno i razgovetno proglasio da za osnovu opredeljivanja narodnosti valja uzeti jezik, i da svi oni koji jedan isti jezik govore, čine jednu istu narodnost. On je mislio, da narodnost i može i mora obuhvatiti sve one koji isti jezik govore, pa bili oni pravoslavni, bili katolici, bili muhamedovci.
                                   

DOSITEJ

Što se tiče pitanja o jedinstvu naroda srpskog, naroda koji je i suviše podlegao verozakonskom i religioznom separatizmu, Mušicki je stao uz ideje Dositijeve, ali s izvesnim ograničenjem, i opet vodeći računa od čisto religioznih ideja. U pitanju narodnosti Dositej nije nikako uzimao u račun razlike, koje su stvorene različitošću verovanja i ispovesti.


Autor: Stojan Novaković
Datum: 15.10.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #2 poslato: Decembar 15, 2010, 07:40:33 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE III


NEUVELI VENAC NARODNOG PESNIKA

Pokraj zveketa oružja, vojničkog naprezanja i rada, koje je narod u Srbiji podneo za svoju slobodu i nezavisnost, opet je iz njega stupio na književno polje Vuk Karadžić. Rođen u Srbiji, bio je pravo sušto ostvarenje misli Dositijeve. I dokle je narod iz Srbije na jednoj strani naprezao se i radio, da obeleži i utvrdi svoju političku samostalnost, dotle je Vuk trudio se da obeleži samostalnost narodnog jezika i njegova prava na književnost.

Na patriotizam L. Mušickoga imala je malo odviše uticaja njegova vladičanska mitra, i on nije priznavao osnovu narodnosti na takvoj širini i na tolikoj čvrstoći. I on je, do duše, priznavao jeziku da treba da služi kao merilo za opredeljavanje narodnosti, ali je zamašaj toga merila ograničavao time što je veri davao isti značaj ili uticaj koji i jeziku, a pod verom je za opredeljavanje narodnosti računao samo sa istočnim pravoslavljem. Ne treba ga ni pominjati, da je to gledište ostalo odviše isključivo, i da je jednim mahom bacalo na stranu Srbe zapadne crkve i Srbe muhamedovce.

Kad se uporedi sa Dositijem, Mušicki zaista izlazi kao predstavnik pravca koji nosi u sebi nešto reakcije. Ali kad se uzmu na um misli i ponašanje tadašnjega sveštenstva, skroz na skroz protivni mislima Dositijevim; kad se uzme na um, kako je patrijaršijska crkvena vlast u Karlovcima gonila knjige Dositijeve, — mora se priznati, da su spisi L. Mušickoga, i takvi kakvi su, bili vrlo dobar znak.

 
OBRAZOVANJE SRPSKOG NARODA

Ma da je na pitanje o jedinstvu srpske narodnosti ograničenije nego Dositije odgovarao, on nikada nije prestao propovedati ljubav otadžbine, nikada nije prestao podsticati umstveno obrazovanje srpskoga naroda. A što se toliko kolebao u izboru narodnoga jezika, to se može opravdati i ondašnjim stanjem filološke nauke, koja je još neprestano tvrdila, da je crkveno-slovenski, poznat L. Mušickome, mati ostalih govora slovenskih. U ono vreme njemu nije bilo mogućno, da s onom jasnošću vidi pred sobom položaj, s kojim ga mi danas možemo gledati.

A može biti, da je imao i osobitih obzira, koje je kao duhovnik i vladika morao poštovati. Ali na suprot svemu tome Mušicki je svojom radnjom živo napred potisnuo misao Dositijevu, on je opet jako pomagao misao nezavisnoga razvijanja narodnosti i misao individualizma u narodnoj književnosti. Muza njegova nije prestajala pevati ljubav otadžbine; ona je među Srbima probudila ukus za književnost u opšte, a naročito ukus za lepu književnost. Njegovi pesnički spisi, koji su se razlegali sa visine vladičanske stolice njegove, bili su kao osveštani blagoslov delu Dositijevom koje je dotle sama crkva osuđivala.

Osim svega toga L. Mušicki je bio lični prijatelj Vuka St. Karayića, i potpomogao ga je u svemu. On je sav skroz bio odan novome naraštaju, koji je s oduševljenjem polazio putem, koji su Dositije i Vuk prokrčili; on je taj naraštaj na tome putu hrabrio. Auktoritet jednoga tako visokoga crkvenog dostojanstvenika kao što je bio L. Mušicki, odsudno je dao jači polet umstvenoj obrazovanosti narodnoj; on je mladi naraštaj onoga vremena upućivao na novi put koji mu se otvarao.


VUKOVA BORBA ZA JEZIK

Mnogo godina još posle smrti njegove, mladići su iz Srbije, polazeći na univerzitete u Nemačku i Francusku, jedan drugome deklamovali njegove stihove, ispunjene onim osobenim svečanim rodoljubljem. Književno razviće, koje je Mušicki izazvao, i koje se jače razvilo u 1848. godini, potislo je samoga L. Mušickoga u istoriju; drugi su počeli vršiti onaj upliv, koji je nekada njemu pripadao. Iz ovoga letimičnog pregleda vidi se razgovetno kako je L. Mušicki bio proizvod sredine, iz koje je nikao. Ali baš u onaj mah, kad su njegove ideje počele da sazrevaju, stvorilo se za književnost novo ognjište time, što je vaskrsla nova država srpska, koja je već počela obeležavati se u stalnim i značajnim oblicima. Jer pokraj zveketa oružja, vojničkog naprezanja i rada, koje je narod u Srbiji podneo za svoju slobodu i nezavisnost, opet je iz njega stupio na književno polje Vuk Karayić, rođen u Srbiji, koji je bio pravo sušte ostvarenje misli Dositijeve. I dokle je narod iz Srbije na jednoj strani naprezao se i radio, da obeleži i utvrdi svoju političku samostalnost, dotle je Vuk, na drugoj strani, trudio se da obeleži samostalnost narodnoga jezika i njegova prava na književnost.

I Bosna nije izostala, da uđe u taj opšti rad: s njene strane uđe smelo na ovo novo polje rada pesnik Sima Milutinović (1794—1847). Onaj silni devičanski zadah planinskih plemena srpskih, među kojima je narodni pevač bio jedino jošte živo predanje, napojio je oba ova velika čoveka, jednoga kao gramatičara, a drugoga kao pesnika. Mučno se jezik privijao žarkoj mašti Milutinovićevoj, poletu misli njegovih, a i Milutinović nije imao ni vremena ni mogućnosti, da se bavi jezikom i da spoljni oblik udešava i ulepšava.    

Sima Milutinović je sklopio i ispevao svoju Srbijanku. To je zbirka više odelitih pesama, u kojima je on pevao poslednje vojevanje i ona naprezanja, što ih je narod činio za osnovu svoje političke samostalnosti. Milutinović je u svojim pesmama pokazao tako originalne poglede, taku silu pojimanja i smelosti u izrazu, da mu je ime ostalo okruženo neuvelim vencem pesnika narodnoga.


KNJIŽEVNI GLAS

Vuk se zapajao čistim duhom jezika narodnoga, i on mu je postavljao pravila i obeležavao individualizam, a Milutinović (Sima) se oduševljavao narodnim pesništvom, i unosio je u književnost glas, snagu i živahnost narodnoga života. Ali jezik u to vreme još nije bio stekao svu onu gipkost, koju ima danas.


Autor: Stojan Novaković
16.10.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #3 poslato: Decembar 15, 2010, 07:40:47 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE IV


O ŽIVOTU SRBA U SARAJEVU

Svaki putnik u hanu dobija onaku hranu, kakvu mu u kom godišnjem vremenu propisuje njegova vjera. Srbin je dakle mogao u mrs mrsiti, u post postiti.

Svi Srbi žive u sredini grada s toga što je od vajkada tako naredila turska vlast, da ne bi Srbi, stanujući blizu brda, u poslednjim ulicama, šurovali sa hajducima. Srbi su, nemajući prava, da imaju svoje sopstvene zemlje, morali raditi zanate i trgovati da bi se izdržavali.

... Po zvaničnim izveštajima austrijskim Sarajevo nema ni trideset hiljada duša. Međutim mene su Sarajlije uveravale, da će biti preko pedeset hiljada, jer samih Turaka ima, kažu, do četrdeset hiljada; zvanična je cifra otud tako mala, što Turci po ujemčanom pravu ne puštaju nikoga u harem, da broji glave, pa u harem potrpaju sve pa i mušku decu, koje — bilo iz inata, bilo da manje plaćaju danak — neće da upišu u zvanični spisak a vlastima kažu o svome ćefu, koliko je duša u haremu. Srba ima oko šest hiljada, Jevreja oko tri stotine, a katolika do dve stotine. Istina nešto se Turaka iselilo, ali će ih ipak biti u Sarajevu oko četrdeset hiljada duša.

Srbi su doseljenici iz Hercegovine, jer "Hercegovina sav svijet naseli, a sebe ne raseli" vele Sarajlije. Svi Srbi žive u sredini grada s toga što je od vajkada tako naredila turska vlast, da ne bi Srbi, stanujući blizu brda, u poslednjim ulicama, šurovali sa hajducima; drugo s toga što su Srbi, nemajući prava, da imaju svoje sopstvene zemlje, morali raditi zanate i trgovati da bi se izdržali.


TRGOVCI SRBI I JEVREJI

Otuda su srazmerno prvi i najbogatiji trgovci Srbi i Jevreji, pa tek posle Turci. Negda je Sarajevo bilo čuveno sa svoje trgovine; roba je dovožena iz Beča i Trsta, a izvožena u Staru Srbiju. Od kako je s okupacijom zaveden prema Turskoj đumruk, i kad navališe iz bela sveta Jevreji, opade jako trgovina; jer Sarajevski trgovci ne mogući konkurisati Jevrejima, koji ili trguju po nekoliko meseci pa posle bankrotiraju — šta je njima stalo do svog trgovačkog imena u Bosni — ili kupuju od bečko-peštanskih bankrota jeftinu robu, malo po malo ostavljaju trgovinu i jedu dotle stečeni kapital, ako ne mogu da nađu drugo polje rada; danas je skoro sva trgovina u rukama stranaca došljaka.

Pored trgovine Srbi se bave i zanatima od kojih je najvažniji zlatarski. Kao zlatar stekao je Srbin Mitrović priznanja i na pariskoj izložbi. Većinom su ti bogati Srbi liferanti u austrijskoj vojsci.

Sarajevo prosecaju vrlo mnoge ulice skoro sve uzane i tako iskrivudane, da se stranac u njima ne može lako naći bez vođa. Glavnije ulice nosile su turska imena; danas su Austrijanci mnogima dali svoja imena. Kuće su ili jedna do druge ili su vrlo na blizo, a svaka je velika i ima prostranu baštu. Građene su većinom na sprat i od blata sa vrlo mnogo drvenarije te nije ni čudo, što je ona velika jangija (požar) 1879. g. upropastila veliki deo grada. Stradao je najbogatiji deo, sredina, dakle srpski kraj; zbog toga sam zatekao mnoge ruševine pri svome dolasku. Požar su gasili vojnici; no Sarajlije su mi pričale, da su jedni vojnici gasili, a drugi prosipali iz trgovačkih magaza petroleum, ne bi li se požar širio — dat im je mig, da tako rade; tim se, pričaju, htelo, da bogate Sarajlije grade jevropske kuće, kad se nađu bez krova na ulici. U nekoliko se to i postiglo jer danas imaju nekoji Srbi u Sarajevu vrlo lepe i udobne kuće, ne uzev u obzir, da je i sama vlada podigla neke prostrane i ukusne građevine. Prilikom toga požara stradale su i neke zgrade srpske crkvene opštine, i opština nije htela primiti, kad joj je vlada ponudila pet stotina forinti pripomoći; ona je odgovorila, da ima para za opravku svojih zgrada.

Da opišem važnije zgrade, kojih nema Bog zna koliko. Džamija ima, vele, koliko u godini dana; biće ih u istina oko 120. U svima se ne služi; no kad stanu hodže sa sviju, u kojima se služi, zvati iz jutra, u podne i pred veče verne na molitvu, nastane veoma neharmoničan koncert, u kojem se čuje po koji prijatan tenor, bariton, bas pa čak i sopran; osobito sam rado slušao jednog basistu u begovoj džamiji, koji je u podne zvao na molitvu, i jednog sopranistu u istoj džamiji, koji je zvao iz jutra.


VREME PO TURSKOM RAČUNAJU

Najvažnije su yamije, begova i careva; na ovoj poslednjoj se od podne vije sultanova zastava. Obe je gradio Usrev-beg, sultanov sestrić i prvi valija bosanski; on je bio pravi otac svima Bosancima bez razlike vere. Njegova džamija je najveća i ona je lep spomenik starog građevinarstva; tu je i Usrev-beg sahranjen u vrlo velikome sarkofagu, a Turci ga poštuju kao sveca. Pored ove džamije ima jedna turska škola i bogoslovija. Kod te je yamije i sat-kula, na kojoj sat pokazuje vreme po turskom računanju.

Preko puta od begove džamije sagradio je Usrev-beg veliki han i ostavio mu novaca s amanetom: da se u taj han prima svaki putnik iz cele Bosne, i da ima tri nedelje u hanu za sebe hrane a za konje piće i sve to besplatno; da svaki putnik dobija onaku hranu, kakvu mu u kom godišnjem vremenu propisuje njegova vera, Srbin je dakle mogao u mrs mrsiti, u post postiti.

Od one velike jangije, kad je izgoreo, ne radi ovaj han, a nisam mogao razabrati, šta je sa fondom, što ga je Usrev-beg tome hanu ostavio — izvesno ga je pojela pomrčina. Pomenuti Usrev-beg je izradio u Carigradu da Srbi mogu zidati sebi crkvu i tako postade stara ili gornja crkva, o kojoj ću malo niže govoriti; pored toga je on mnogo dobra počinio Sarajevu te mu se stoga ime i danas spominje a spominjaće se dok traje Sarajeva. Pričaju da je poginuo u jednom pohodu na Crnu Goru, pa da bi mu telo balsamovali i preneli u Sarajevo, izvadiše mu drob, i otud je tome mestu i danas ime Drobnjak.                                                                     


DUKATI I PLJAČKA

Vredni Srbi, i kao trgovci i kao zanatlije predstavljaju kapital od nekoliko miliona dukata nešto u imanju nešto u gotovini; biće ih dvojica od kojih svaki ima oko milion dukata. Sve do okupacije uzimale su valije kadgod im zatreba od bogatih Sarajlija dukate hiljadama, pa niti ih je valija vraćao, niti ih je Srbin iskao. Posle je imao određene popuste.

Autor: Mita Živković
Datum: 17.10.2008 
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #4 poslato: Decembar 15, 2010, 07:41:33 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE V


Do zore se moralo svršiti i jutrenje i služba, dok nisu Turci poustajali, da ih ne bi dražila kaurska molitva. Venčanje se svršavalo obično oko ponoći, da ne bi svatovska parada izazvala kakvog Turčina da otme mladu. Turci — obično o barjamu ili ramazanu — u svome verskom zanosu navaljivali na Srbe oko crkve i sekli ih i ubijali.

Srbi imaju dve svoje crkve, staru ili gornju koju sagradiše po Usrev-begovoj dozvoli, ne zna se kada, i novu, koju dogradiše i posvetiše 1872. godine po dozvoli portinoj a na zauzimanje stranih konsula. O postanku stare crkve ima dve priče. Po jednoj ju je sagradio Andrija, brat Kraljevića Marka. Po drugoj je izmolio Usrev-begov sluga Srbin Andreja od svoga gospodara jedno mesto u Sarajevu, koliko zahvata bivolja koža, da na njemu gradi sebi crkvu, kad je bila gotova begova džamija; on je kožu isekao na kajiše i zahvatio veliki prostor.

Zanimljiva je veza ove priče sa pričom o postanku starodrevne Kartagine. Prvi trag o ovoj crkvi ostao nam je iz šesnaestoga veka. Godine 1556. izgorela je ova crkva, a gorela je je i 1697. kad je princ Evđenije osvojio Sarajevo. Godine 1717. kad je vladičanska stolica prenesena u Sarajevo, proširena je ova crkva, sagrađeno je i pozlaćeno templo.


VENČANJA I JUTRENJA U TIŠINI

Kad su Turci gradili tvrđavu oko polovine prošloga veka, dozvoljeno beše Srbima zidarima da u veče ponesu po jedan otesan kamen i da opravljaju svoju crkvu, kojoj se kube raspuklo od zemljotresa 1749. godine; Stara je crkva za čitav metar u zemlji; ograđena je visokim zidom tako da se s ulice ne vidi, kako ne bi vređala oči pravovernim Turcima; od prilike onakva je, kakva je stara crkva u Nišu. Do zore se moralo svršiti i jutrenje i služba, dok nisu Turci poustajali, da ih ne bi dražila đaurska molitva. Venčanje se svršavalo obično oko ponoći, da ne bi svatovska parada izazvala kakvog Turčina da otme mladu.

Pa ipak su negda Turci u svome besnilu vešali Srbe o vrata ove crkve. Dugo se Srbi tužili na ovaj zulum, i kad sultanu te tužbe dodijaše, on izda ferman: da ne smedu više Turci vešati raju o crkvena vrata nego na drugome mestu; taj se ferman i danas čuva u arhivi stare crkve. Docnije su Turci — obično o barjamu ili ramazanu — u svome verskom zanosu navaljivali na iskupljene Srbe oko crkve i sekli ih i ubijali pa bi naterali onda mladoga popa a sada staroga protu Stevana Bakovića (on mi je glavom sve pričao), da gazi preko svojih mrtvih parohijana i da službu služi; njemu beše dozvoljeno, da za pojasom nosi pištolje, i da se brani ako bi njega lično kogod napao, i on bi pištolje ostavio na časnu trpezu pa bi službu započinjao. — U ovoj se crkvi čuva ruka sv. Tekle, kojoj narod pripisuje čudotvornu moć i iz daleka dolazi da je celiva. — U arhivi ove crkve ima vrlo važnih rukopisnih i štampanih starina književnih većinom bogoslovske sadržine: neke od njih opisao sam u "Glasniku Srpskog Učenog Društva". Ima nekoliko turskih povelja i fermana, koje bi valjalo da koji od naših stručnih ljudi što pre prouči, dok ih ne proguta zaborav u kakvoj bečkoj arhivi kao što je to bilo sa mnogim drugim srpskim spomenicima.


KNEZ MIHAILO I SULTAN DOBROTVORI

U sred Nove crkve su dva velika stuba; uz desni je vladičin sto, a uz levi sto za zemaljskog poglavara i amvon; ispred stubova su pevnice. Templo je pozlaćeno i na njemu su ikone poređane u četiri reda, među kojima je i ikona Sv. Save i sv. Simeuna (Nemanje); ima i ruskih svetaca, jer su slike rađene kao, što kažu, u sergijevskom manastiru kod Petrograda. Na crkvu je potrošeno trideset i šest hiljada dukata. Na građenje te crkve priložio je pet stotina dukata sultan, a isto toliko knez Mihailo; arhimandrit Sava nosio je ruku sv. Tekle u Rusiju i prikupio na to građenje oko dve hiljade dukata; sve ostalo dala je stara crkva od svojih prihoda, pored toga same imućnije Sarajlije u tri maha kupile su između sebe priloge, a siromašniji su ljudi bez nadnice radili; krst i jabuku na kuli priložile su gospođe sarajevske; manje priloge dadoše Srbi trgovci iz Beograda, Dubrovnika, Beča i Trsta.

Ova crkva sagrađena je u vizantijskom stilu od tesanoga kamena; šteta što, je kamen okrečen. Tek posle okupacije popeše zvona na kulu. Kad su dignuta zvona, nije ostalo u Sarajevu jedne muške ruke, koja toga dana nije povukla ma i na časak za uže bar jednoga zvona, a bilo je nekoliko starijih trgovaca, koji su vas dan proveli u porti i čim uhvate red, a oni drži za uže pa vuku, dok se ne oznoje, — bilo ih je, koji su zvonili i po dvadeset puta. Nova je crkva na najživljem mestu u ulici Franje Josifa, a oko nje je prostrana porta, ograđena gvozdenim šipkama.

Odmah uza staru crkvu su ulice magaze, između kojih na kapiji stoji natpis: Škole srpske pravoslavne opštine. Kroz kapije se ide uz brdo. Gore na ravnici ima šest zgrada. Na najvišem je mestu najveća zgrada na sprat:

Konak sarajevskog vladike i mitropolita dabro-bosanskoga: na gornjem su boju sobe za mitropolita i divanana, sa koje se vrlo lepo vidi Sarajevo; pri zemlji su sobe za mlađe: u mitropoliji sam i ja u prvi mah stanovao. Ostale su zgrade — osim jedne — prizemne i manje, no ipak u njima je dvoranica za sednice crkvene opštine i gimnasijskog patronata, tri sobe za četiri razreda gimnasije (treći i četvrti razred bio u jednoj sobi), dve sobe za po dva razreda osnovne škole muške, velika dvorana za školske svečanosti, manja kuća na sprat sa četiri stana za tri profesora i jednoga učitelja, šupe za drva i t. d. Pored toga crkvena opština ima veliku kuću na sprat u ulici Franje Josifa niže nove crkve, u kojoj su dve sobe za po dva razreda, osnovne škole ženske i tri stana za dve učiteljice i jednoga učitelja.


HRAM POD OLOVOM
 
Nova crkva je lep spomenik novijeg srpskog neimarstva. Temelj joj je udaren 13. Juna 1863. godine, a dograđena je 1872. Kula je visoka pedeset osam metara, i samo je alem (vrh na minaretu) begove džamije od nje nešto viši, jer je Turcima zazor, da je hrišćanska crkva viša od džamije. Na njoj su pet kubeta i vrlo mnogi prozori. Pokrivena je olovom.


Autor: Mita Živković
Datum: 19.10.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #5 poslato: Decembar 15, 2010, 08:49:51 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE VI


BESNI I HIROVITI GOSPODARI

Za poslednjeg rusko-turskog rata ugazi i Srbija u rat, a Turci Sarajlije toliko se naljutiše, da naumiše iseći sve Srbe pa još poručiše Turcima po svoj Bosni, neka tako isto čine.

Od Srba su činovnici htjeli da stvore Hrvate. Tu je bilo pretnje, ulagivanja, tamničenja i nagrađivanja Austrijska politika beše, da otuđe Bosance od Srbije, a Hrvatima to beše zgoda, da stvore veliku Hrvatsku na račun Srpstva.

Pod Turcima su Srbi zlo živeli kao i u ostalim krajevima. Na sto načina morali su se dovijati da ugode svojim besnim i ćudljivim gospodarima; ma kakav povod mogao je zagroziti njihovom životu. Evo nekoliko primera radi dokaza.

Kad ono za poslednje rusko-turske vojne ugazi i Srbija u rat, Turci Sarajlije toliko se naljutiše, da naumiše iseći sve Srbe pa još poručiše Turcima po svoj Bosni, neka tako isto čine. Pokolj je trebao biti na uskrs. Srbi dočuju i strepili su. Dočuje to i turska vlast pa ih stane odvraćati od toga varvarstva. Ne pomaže. Vlast se nije ni spremala da silom spreči seču, jer je bilo malo vojske u Sarajevu, a Bosanci su i dotle već toliko puta ustajali i zadavali brige porti, te vlast nije htela suzbijanjem ustanka na Srbe da izazove bunu možda i protiv sebe. Slučaj je spasao Srbe. Zapali se baš na veliki četvrtak jedan kraj Sarajeva, gde su sedeli sami Turci. Srbi listom skočiše i stadoše gasiti i samo njihovom najvećem naporu hvala, što ne izgori celo Sarajevo! Srbi sakupiše šezdeset hiljada groša i dadoše ih postradalim Turcima. To ih umekša, te o uskrsu ne bi pokolja.


ŽIVOT ZA DVADESET HILJADA GROŠA

Ristu Savića pozove Fazli paša da ortački kupuju kože za ćurkove, al paša ne dade svojih novaca. Savić nakupuje i sašije ćurkove. Dok eto paše pa ga pita: Koliko može biti ćara na ćurkovima? Savić u nadi na dobit, reče: tri hiljade groša. A Fazli paša: dajder ti meni, što od ćara na moju stranu dolazi, a na čast tebi drugo. Savić nemade kud, nego isplati.

Istom Saviću i mnogim drugima beše Fazli paša dužan. Sazove ih najzad Fazli paša pa svakog osobeno pita: koliko ti dugujem? Kako koji kaže, a Fazli paša njega u gvožđe. Poslednji uđe Savić. Pitaće i njega paša. No Savić se doseti: vala, čestiti pašo, ne duguješ mi ni pare. A paša: peki, ti hajde kući pa gledaj posla!

Jovan Pitol ode u Srbiju poslom u mesto — zaboravio sam koje — gde se baš tada bavio knez Miloš. Čuje knez, da je tu nekakav Sarajlija pa ga zovne k sebi i rekne mu: povešćeš sobom, kad se vratiš, jednog konja paši. Pitol se obraduje, što mu pade u deo, da nosi paši poklon; čuva konja uz put kao zenicu, i čim stiže pred veče u Sarajevo, odvede konja paši u štalu, a sutra će mu javiti, ko mu je poklon pratio. U ponoć evo ti Pitolu zaptije (pandura) pa kuc na vrata: ustaj pa hajde paši! Ode on, a sluti, zlo je; kad tamo, njega okovaše pa da ga sutra poseku. A šta je bilo? Posekli Turci Bosanci neko Srbe trgovci iz Srbije pa paša, da zabašuri, pratio konja knezu Milošu na dar, a ovaj, ne kazujući, od kuda konj, pošlje ga paši natrag po Pitolu. To je pašu vrlo naljutilo, te šćaše, da iskali srce na Pitolu. Za njega se zauzeše prijatelji te moli pašu i nudi otkup; jedva se paša skloni, da pusti Pitola za dvadeset hiljada groša.

Među tim ima primera, da su mnogi Srbi s većinom Turaka, vrlo lepo živeli i jedan drugome na sijelo odlazili; osobito su se bar u nekim porodicama dobro pazile žene. Pričali su mi mnogi Srbi kako su bili i na turskim svadbama.


OD SRBA BI DA STVORE HRVATE

Da vidimo kako beše pod Austrijom?

Još Filipović za svoje diktature započeo je a nekoliko godina posle njega nastavili su skoro svi činovnici u Bosni taj neizvedljiv posao: da od Srba stvore Hrvate.

Tu je bilo pretnje, ulagivanja, tamničenja i nagrađivanja. Austrijska politika beše, da otuđe Bosance od Srbije, a Hrvatima to beše zgoda, da stvore veliku Hrvatsku na račun Srpstva. Da se to postigne, valjalo je Bosancima dokazati, da nisu Srbi, valjalo im je oduzeti ćirilicu, valjalo je ugušivati veru pravoslavnu. Za Filipovića nije niko smeo reći da je Srbin već: Bosanac, i teško onome, koji se tome protivio; čak nisu se smele ni pesme pevati, u kojima dolazi ime: Srbin. Dok sam ja bio u Sarajevu, a to je posle Filipovića, vlasti nisu htele da znaju za srpski jezik, već su ga zvale "zemaljskim jezikom"; mogu zahvaliti jednom prijatelju u policiji, što me ne snađoše zle posledice zbog toga, što sam jedno veče u kavani s mladim Srbima Sarajlijama pevao: "ja sam Srbin srpski sin". Vlada nije trpela ni ćirilicu već je naterivala ljude, da joj pišu latinicom, a ćirilicom pisane molbe, tužbe i t.d. nije ni uzimala u postupak. Odbacivanjem ćirilice i uvođenjem latinice kao službenog pisma učinjena je nepravda ne samo Srbima pravoslavne nego i muhamedovske vere, jer su i ovi poslednji, ne znajući turskoga pisma i jezika, dopisivali srpskim jezikom i ćirilicom (bogataš Čengić, kad god ide u Carigrad, ponese nekoliko srpskih knjiga, da ima šta čitati).


SUZBIJANJE VERE

Najteži posao beše austrijancima: suzbijanje pravoslavne vere; to se nije dalo raditi ni javno ni otvoreno, nego onako ispod žita. Vlada je istina prividno poštovala pravoslavnu veru, ali je širom otvorila vrata katoličkoj propagandi i da na svakom ju je koraku potpomagala. Dovođeni su misionari, dizani su katolički manastiri, postavljani biskupi, gde ih pređe nije bilo; šta više počeli su naseljavati Bosnu Nemcima iz Nemačke i Austrije; prva mi je naseobina bila oko Maglaja, a danas ima naseobina i po drugim krajevima.


Autor: Mita Živković
Datum: 20.10.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #6 poslato: Decembar 15, 2010, 08:50:11 pm »

*

ČASOPIS DRUŠTVA SVETOG SAVE — OD 1887. DO 1941. GODINE VII


NESTAJE REŽIM GOLIH BAJONETA

Obruč oko Srba već je bio sklopljen i primetan za vreme skadarske krize 1913, kad su donesene i prve "iznimne mjere" protiv njih i uveden vojnički preki sud. Velike manevre u Bosni i Hercegovini i svečani ulazak Ferdinandov u Sarajevo licem na Vidovdan bila je očevidna demonstracija protiv Srba. S toga atentat postade krvav potez preko tih računa

Vodeće ličnosti bečke politike od onoga vremena, kada su odlučile da svoj odnošaj prema Srbiji dovedu do oštrice i da balkansko pitanje rješavaju ratom, nastojale su svom snagom, da s jedne strane osame Srbiju, a s druge da i Srbe svog područja učine što manje opasnim za ma kakvu akciju. U Bosni i Hercegovini, uticajem vlasti, stvara se muslimansko-hrvatski blok, a u Hrvatskoj i Slovenačkoj daje se maha frankovačkim i klerikalnim elementima, koji imaju javnih veza sa vojnim šefovima i hrišćanskim socijalistima, poznatim eksponentima Belvedera i nove politike prestolonaslednika Franje Ferdinanda.

Obruč oko Srba već je bio sklopljen i primetan za vreme skadarske krize 1913, kad su donesene i prve "iznimne mjere" protiv njih i uveden vojnički preki sud. Velike manevre u Bosni i Hercegovini i svečani ulazak Ferdinandov u Sarajevo licem na Vidovdan bila je očevidna demonstracija protiv Srba i pomaganje kampanje angažovanih elemenata protiv njih. S toga atentat postade krvav potez preko tih računa; a bes i mržnja, kojima su vođene antisrpske demonstracije i vršene najbestidnije navale na sve srpsko iz reda, naročito na škole i crkve, pokazaše i odviše jasno koliko su bile od ranije uzvitlane sve strasti i kako je dobrodošao svaki povod, da se otpočne unapred pripremljena hajka.


VLASTI UDESILE DEMONSTRACIJE

Danas se zna sasvim pouzdano, da je najveći deo demonstracija bio udešen od samih vlasti. Sam dr Ivan Frank u 181. javnoj sednici hrvatskog sabora saopštio je, da mu je šef zagrebačke policije poručivao preko jednog svog poverenika, da organizuje "crnu četu" i da čak pobije izvesne političke ličnosti u Zagrebu. U Sarajevu je policija iz zatvora pustila izvestan deo ološa, da sudeluje u akciji protiv Srba, a svojim organima je naredila krajnju pasivnost. U zagrebačkim demonstracijama, pri kojima su demolirane neke zgrade, po izveštaju jednog frankovačkog lista, "sudjelovalo je sveukupno vojništvo te su časnici klicali i kapama mahali, što je osobito duboki dojam učinilo". Braneći se od napadaja, da su njegove pristalice harale prilikom demonstracija, I. Frank je odgovorio: "Priznajem, da smo vodili demonstracije nakon proglašenja rata, ali dok smo ih mi vodili, bio je svuda mir i red. Ali kad je vodstvo preuzela policija, onda je došlo do onoga, što se desilo u julu 1914. u Zagrebu".

Glavni urednik frankovačkog organa, koji je vodio najgnusniju hajku, bio je, prema službenom dokumentu, "pouzdanik kr. hrvatsko-slavonskoga domobranskog ministarstva", a sam šef austrijskog đeneralštaba Konrad Hecendorf konferisao je 16. jula sa frankovačkim vođama drom A. Horvatom i I. Frankom i već tada ih je obavestio da je rat neizbežan.

Bolji narodni ljudi nisu tada mogli doći do izražaja. "Narodno Jedinstvo" Milana Marjanovića osudilo je najoštrijim rečima demonstracije i njihovu surovost, ali je urednik odmah nakon toga bio proteran iz Zagreba. U Sarajevu je rulja demolirala štamparije od dva srpska opoziciona lista, a vlada proterala urednike i Naroda i Otadžbine i Srpske Riječi, i oni posle atentata ne mogoše izdati nijednog broja. Drugi su voleli stati, nego pisati preko uverenja. Za objave rata obustavljeni su naredbom svi listovi, na koje vlada nije mogla imati neposredan uticaj.


AUSTRIJSKI PORAZI

Odmah iza atentata počeše premetačine, zatvaranja i progoni, a u noći odbijanja ultimatuma i dan posle toga zatvoreni su kao taoci svi najbolji i najugledniji ljudi Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Hrvatske, Istre, Srema; svi iskreni pobornici ideje narodnog jedinstva i svi Srbi od uticaja. Nijedan rodoljub ne osta pošteđen. Strahovlada nasta kao u najcrnja vremena davnih vekova. Tamice se prepuniše, dođoše na red kazamati Arada i Maribora, podigoše se vešala, učestaše ubistva u masi.

Posle nekoliko austrijskih poraza i pošto je prvi bes popustio počinje nešto drukčiji metod progona. Ne vrše se više ubistva čitavih porodica i sela, prestaje mrcvarenje, ne dozvoljava se da svaki poživinčeni "šuckor" provodi svoju samovolju, nego se mesto toga počinju velike parnice i ubijanja po paragrafima. Očevidna je tendencija, da se u veleizdajničke procese uvuče što više inteligencije, da bi obeglavljen narod posao lak plen otaybeničke austrijske propagande. Sva se srpska društva raspuštaju, čak i dobrotvorna, i njihovi časnici najvećim delom dolaze na optuženičku klupu; zatvaraju se sve srpske škole; sužuje se crkveno-prosvetna avtonomija; zabranjuje se ćirilica; čak se za kaznu na godinu dana zatvaraju gimnazije u Mostaru i u Tuzli. Ono, što je slučajno ostalo pošteđeno od taoštva i zatvora, dospeva u vojsku i biva vođeno u logore van svoje zemlje. Političkog života nema nigde osim u Mađarskoj i Hrvatskoj, a u ovoj drugoj sveden je na najnižu meru, jer su najjači politički ljudi srpskohrvatske koalicije konfinirani u Pešti ili biti zatvoreni bez obzira na njihov imunitet.

Događaji 1916. godine znatno su delovali na promenu raspoloženja u Austriji.


FRANJO JOSIF

Smrt cara Franje Josifa došla je kao neko iskupljenje. Taj najkrvaviji vladalac na prestolu Evrope, reakcionar po svome biću i osećanju, sahranio je sa sobom staru Austriju i režim golih bajoneta. Novi car dovodi sasvim nove ljude, i, obavešten o situaciji zemlje, od prvog dana naglašava, da će mu glavna briga biti da državi vrati mir, po njegovoj želji za Austriju "časni mir" i da ne namerava vladati s isključenjem parlamenta ili čak protiv njega.


Autor: Vladimir Ćorović
Datum: 21.10.2008
http://www.glassrpske.com/vijest/14/feljton/lat/48.html
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: