"Bosanska vila" — srpski književni časopis
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Srpski književni časopisi  « "Bosanska vila" — srpski književni časopis
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: "Bosanska vila" — srpski književni časopis  (Pročitano 8256 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 15, 2010, 11:06:01 pm »

*

BOSANSKA VILA


...Prava književnost javila se u Bosni i Hercegovini tek krajem XIX veka, kad su uslovi za rad postali nešto lakši i opšta bezbednost bolja, i kad su se razvile neposredne i vrlo žive stalne veza sa književnim pokretima iz Beograda i Novog Sada s jedne, a Zagreba s druge strane. Austriska okupacija dovela je u te zemlje velik broj činovnika iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Vojvodine, koji su stvorili i učvrstili nove veze i znatno doprineli da se proširi dotadašnji uski vidokrug bosanske književnosti.

Prvi književni list, koji se krenuo u Bosni sa većim značajem, bila je Bosanska Vila, u Sarajevu, koja je izlazila gotovo trideset godina: od 1885—1914. godine. Nju su pokrenuli, kao organ srpskog učiteljskog zbora sarajevskog, dvojica prečanskih učitelja Božidar Nikašinović i Nikola Šumonja, a kad je vlast uklonila njih dvojicu, došla je ona 1887. godine u ruke Nikole Kašikovića, rođenog Sarajlije, koji joj je ostao urednik sve do Svetskog Rata. List je pokrenut očevidno s namerom, da tek izazove širi književni interes u Bosni i Hercegovini, koji je dotle jedva postojao. Mladi učitelji, "prosvetitelji" i vrlo aktivni narodni radnici, želeli su da, zadovoljavajući svoje mlade ambicije, počnu taj književni posao i kao najbolje sredstvo za podizanje opšte prosvete i razvijanje nacionalne svesti. S toga oni preko njega propagišu s uspehom svetosavske svetkovine i osnivanje pevačkih družina. List je iz početka imao da bude neka vrsta porodičnog časopisa, sa dosta lakim štivom. Da se pridobije čitalačka publika prešlo se brzo na priče i saopštenja iz lokalnog života; a da list bude i od koristi u nauci i društvu počeo je donositi mesna predanja, opise starina i redovno veliku građu narodnih umotvorina. Uticaj, koji je Bosanska Vila vršila u Bosni i Hercegovini, dostojan je pažnje i pohvale. Ona je, doista, krenula na rad mnoge starije ljude, koji bi se bez nje teško odlučili na pisanje i odneli u grob mnoga korisna znanja i lepe podatke. Oko Vile se brzo prikupio i čitav krug mladih pisaca iz Bosne i Hercegovine; u njoj od 1888. godine razvija svoj talenat Aleksa Šantić; u njoj se, iste godine, javlja Jovan Dučić saopštavajući jednu kratku narodnu priču; od 1889. godine Vilin je saradnik Svetozar Ćorović; od 1896. godine Osman Đikić i Avdo Karabegović Hasanbegov; tu je 1899. godine počeo da peva i ulazi u književnost Petar Kočić. U pribiranju narodnih umotvorina i folklornog gradiva Vila je za svojih trideset godina izlaženja učinila više nego ijedan naš drugi list ili ustanova sem Akademije; njene sveske predstavljaju danas bogat i za te studije neophodno potreban arhiv; i to listu daje naročitu vrednost nezavisnu od njegove historiske uloge. Uz urednika Nikolu Kašikovića, koji je samo taj posao radio, bio je čitav jedan krug vrlo vrednih i korisnih saradnika, kakvi behu i inače zaslužni pop Stepo Tripković, Kosta Kovačević, Petar Ivančević, Stevan Delić, Petar Mirković i dr. Vila se u Bosni i Hercegovini čitala vrlo mnogo i njena je ne mala zasluga što je kod publike stvoreno interesovanje za srpsku knjigu. S druge strane njena je velika zasluga što je omogućavala tešnju vezu sa piscima iz ostalih naših oblasti. Iako je imala u glavnom pokrajinski karakter; iako je bila namenjena pretežno čitaocima Bosne i Hercegovine, Vila se nikad nije ograničavala na same saradnike iz tih pokrajina. Dobro shvaćena težnja uredništva bila je čitavo vreme da Vila ostane bosanska, ali da bude srpska, uvek svesna velike narodne zajednice. U vreme, kad je u Bosni carevao odnarođavajući režim ministra V. Kalaja, koji je zabranio čak i svoju Istoriju srpskog naroda i u najobičnijim deklamatorima i često vrlo prostim pesmama gledao opasno oruđe protiv svojih tendencija, rad Vilin nije išao bez mnogo teškoća. Oba prva urednika bila su prisiljena da napuste Sarajevo i list, a samo uredništvo lista smatrano je dugo vremena kao veleizdajnička jazbina. Za vreme Svetskog Rata pet je članova urednikove porodice bilo što zatvoreno, što internirano, a dvoje je bilo osuđeno čak i na smrt.

Ali prvo pravo književno središte u zemlji nije postalo Sarajevo nego Mostar. Ovaj aktivni grad imao je, kako smo videli, jednu svoju književnu grupu već u prvoj polovini XIX veka i s tim donekle stvorenu književnu tradiciju. U njemu su, pored pravoslavnih, delovali i muslimani i franjevci. Tu je nizao svoje poučne stihove musliman Omer Humo; tu su davali rimovane hronike, arheološka opažanja i verske pouke franjevci Petar Bakula, Anđeo Kraljević i Paškal Buconjić. U Mostaru je šezdesetih godina bio pokrenut tursko-srpski list Neretva, a sedamdesetih godina osnovana jedna mala franjevačka štamparija. Iza Okupacije književni rad kod muslimana stade za izvesno vreme potpuno, dok su katolici dobili novog maha. Oni su izdavali jedan kalendar, Mladi Hercegovac; a 1883. krenuli su, pod uredništvom don Frane Milićevića, prvi književni list u Hercegovini, Hercegovački Bosiljak. Taj list, ne znamo iz kojih razloga, nije bio duga veka. Malo docnije mesto njega don Frano pokreće nov politički list Glas Hercegovca, kao nemio pandan Glasu Crnogorca.

Pravoslavnom elementu Hercegovine nije u prvi mah bilo do književnosti. Od 1875—1878. godine, u jednom dugom i krvavom ustanku, naši su ljudi bili usredsredili sve napore samo u jednom pravcu. Trebala je da se izvojšti davno željena sloboda i da se izvrši ujedinjenje sa Crnom Gorom. Mesto toga, kao krvav potez preko svih računa, došao je Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i Hercegovine. Naš svet, prirodno, nije mogao lako da se pomiri s tim i tri godine posle okupacije, 1881–1882. godine izbija u zemlji nov ustanak. U ovom drugom ustanku, koji vodi Stojan Kovačević, Mostarci učestvuju u velikom broju; čak je sama misao o ustanku i podsticaj za nj došao, u glavnom, iz krugova mostarskih nacionalista. Radi toga Mostarci ljuto stradaju. Najbolji domaćini biše pozatvarani, osuđeni na robiju i odvedeni u tamnice Istre i stare Gradiške; dok se drugi deo, teško gonjen, sklonio u Crnu Goru.

Ali divna energija mostarske sredine nije se dala potpuno slomiti. Kad je proglašena opšta amnestija i kad se veći deo ljudi, posle izdržane kazne, mogao vratiti kućama, u njima se javlja ponovo duh stare aktivnosti. Jedna od najlepših vrlina strasnog i ćudljivog Mostara i našega elementa u njemu, to je ta nesalomiva volja da se istraje na teškom mestu i da se ne klone ni onda, kad drugi vode brigu samo o ličnoj sigurnosti i za svoju malodušnost traže izvine praktične čariške mudrosti. U Mostaru je, u njegovu najboljem delu, carevala ona gorštacima urođena snaga volje, koju porazi samo jačaju i izazivaju na nove napore. Dok su u Sarajevu naše gazde sa Tašlihana, zaslepljene i zaražene spoljašnjošću nove kulture, napuštale aktivan nacionalni otpor i pošle za novinom, želeći da se pokažu dorasli opštoj promeni stanja; dotle je Mostar, konzervativan i nacionalno strog do surovosti, ljubomorno čuvao moral i tradicije svoje patrijarhalne sredine. Posledice toga videle su se vrlo brzo. Sarajevo je počelo naglo da gubi narodni tip; naš elemenat u njemu padao je grdnom brzinom, a trgovina i sve ostalo, zašto je trebalo preduzimljivosti i istrajnog rada, prelazilo je u strane ruke. Mostar, međutim, očuvao je potpuno svoj nacionalni karakter i svemu svom delovanju dao pozitivne osobine. Iako pravoslavni elemenat u njemu nije nikad bio najjači, on je ipak bio onaj koji se najviše i čuo i video. Mostar je prvi, u svoj Bosni i Hercegovini, osnovao srpsku čitaonicu; u Mostaru se organizuje prvo srpsko zanatlisko društvo; u Mostaru niče prva srpska banka; u Mostaru se osniva prvo društvo srpske trgovačke omladine. Njegovo pevačko društvo Gusle najbolje je u celoj zemlji, a najšire shvata i najbolje predstavlja svoju umetničku-nacionalnu misiju. Njega s toga pozivaju na sve strane; u Metković, Konjic, Sarajevo, Travnik. Mostar je prvi grad u zemlji koji ulazi u opoziciju austriskoj vladi i sam za se šalje deputacije u Beč protiv onda svemoćnog ministra Kalaja; iz Mostara je prvi pokret muslimana za versku avtonomiju, koji se docnije solidarisao sa pravoslavnim i političkim; iz Mostara je prvi pokret za slobodu štampe; u Mostaru je prva pobeda opozicije nad vladom, i to ponovljena dva puta uzastopce, pri izborima za gradsku opštinu; Mostar se prvi, još 1906. godine, prilikom prvog dolaska Franje Ferdinanda u Hercegovinu, u Trebinje, otvoreno podigao protiv aneksije. Sve to pokazuje koliko je aktivnosti bilo u tom vedrom gradu i kako se ona, u glavnom, dobro upotrebljavala. U svim tim pokretima, u vrlo vidnoj meri, učestvuje i naša prva književna generacija, A. Šantić, Dučić, S. Ćorović i ostali njihovi drugovi, koji su svoj posao shvatili kao jednu vrstu nacionalnog apostolata.


Aleksa Šantić, posle svršene osnovne škole u svom rodnom mestu, proveo je izvesno vreme u Ljubljani i Trstu. U ovom drugom mestu, gde su živeli njegovi bogati ujaci Aničići, on je bio dobio jednog privatnog učitelja. Sreća je bila za mladića da je izbor bio najbolji što se mogao zamisliti. Aleksin nastavnik postade Ljudevit Vuličević, poznati simpatični pisac Moje matere i drugih moralno-lirskih dela, čovek vanredno meke i pitome duše i jedan od humanista najčistije kriv. On je kod Alekse razvio ljubav za knjigu i prirodu. U dugim šetnjama duž morske obale i po tršćanskoj okolini oni su po čitave sate provodili zajedno; i učitelj, osećajući da kod đaka nailazi na puno razumevanje, uložio je sav svoj trud i veštinu, da od đaka napravi prijatelja i tip svoje vrste.

Kad se vratio u Mostar, 1883. godine, Aleksa je našao svoj rodni grad potišten nedavnom nesrećom i gotovo obezglavljen. On se s toga povlači u očevu radnju i ne bavi se ničim osim čitanjem, koje mu je stari učitelj stalno preporučivao. U njegovom komšiluku na Velikoj Tepi, nalazilo se, u isto vreme, drugo jedno momče, isto tako puno ljubavi za knjigu i željno da s nekim deli utiske. To je mladi Trebinjac, Jovan Dučić, i on iz jedne stare i ugledne kuće, a u to vreme u radnji svog polubrata Riste Glogovca. Njih se dvojica naskoro poveravaju jedan drugom i saopštavaju da i sami, naročito po ugledu na saradnike somborskog Goluba, "knade" pesme i da ih već imaju priličan broj. Tada se u Mostaru nalazio Dušan Lemajić, jedan od neznatnih saradnika zaboravljenog Rogićeva Zabavnika. Za mlade pisce u jednoj provinciskoj palanci, gde nije bilo nikog boljeg, to je bio nepreporan autoritet i oni s toga, posle dugog pregovaranja, odluče da mu pokažu svoje sastave i da ga pitaju za savet i ocenu. On ih je primio – bila su to deca najboljih kuća; — pohvalio je čak njihove sastave i preporučio im da slobodno ponude rukopise uredništvu Goluba. Dučić, mlađi i slobodniji, rešio se pre da posluša savet i posalo je pesme u Sombor, iščekujući sa zebnjom odgovor uredništva. Sav srećan on je već 1886. godine video svoju pesmu štampanu u Golubu. Ohrabren uspehom svog druga, javio se za njim i Šantić i on je Golubov saradnik od 1887. godine. Godinu dana docnije ušao je u njihov krug i tada tek trinaestogodišnji Svetozar Ćorović, još đak mostarske trgovačke škole, koga je na književni rad prvi potakao njegov nastavnik Silvije Kranjčević. Vrlo brzo posle toga oni su iz Goluba napredovali do Bosanske Vile i cetinjske Nove Zete, da posle osvoje Javor i dospeju čak do Otadžbine.

Uporedo sa tim književnim radom, počinje odmah i njihov društveni rad u Mostaru. Oni su tad bili mladi, zdravi, orni za posao i vrlo brzo su našli čitav krug svojih vršnjaka, trgovaca i zanatlija, koji su rado pristajali da im pomažu. Središte pokreta bio je Aleksa Šantić, lep "kao slika", druževan, dobar pevač, raspoložen šaldžija. On je predmet ljubavi mnogih devojaka, zajedno sa celim društvom opevan u jednoj ženskoj pesmi:

Kujundžija, tako ti zanata!
Sakuj meni junaka od zlata
Na priliku Šantića Alekse,
Stojli stasa Radulović Mile,
Crna oka Dučićeva Jove.
Dikli brka Boškovića Riste.

Prva manifestacija tog novog, mladog Mostara bilo je organizovanje svetosavske zabave, 1887. godine, prve u celoj Hercegovini. Ona je ispala prosto kao kakva proslava. U Mostar se slegao svet iz okolnih sela i kasaba; čak su za to veče stigla naročito čuvena dva junaka, pop Bogdan Zimonjić, vojvoda gatački, i pop Petar Radović, vojvoda nevesinjski. Kad je na pozornici izvođen Subotićev Krst i kruna, publika, patrijarhalna i sva u tradiciji gusala, saosećala je živo sa svakom kazanom rečju i sa naročitim uživanjem pratila oživljenu historiju i kult prošlosti. Iduće godine, 1888. osnovano je u Mostaru pevačko društvo Gusle, koje uzima za program ne samo negovanje pesme, nego i razvijanje nacionalne svesti. Mostarski primer brzo prihataju Nevesinje, Trebinje, Stolac, Ljubinje i druga mesta u Hercegovini i već devedesetih godina svetosavske zabave su jedna vrsta nacionalnih revija i najprijatnije narodne svetkovine. Uz društvo vrlo brzo podiže se i čitaonica, posle i ostale ustanove. Koliko se, za vrlo kratko vreme, postiglo i društvenog uspeha i književnog interesa vidi se najbolje po tom što je 1893. godine, na proslavu otkrivanja Gundulićeva spomenika u Dubrovniku, otišlo iz Mostara ništa manje od stotinjak građana.

U mostarskom društvu Šantić i njegovi drugovi imaju više dužnosti. U Guslama Aleksa je i pevač i diletant i po nevolji i horovođa. Kao horovođa – vrlo je lepo svirao na violini — on je i kompozitor; on transponuje izvesne horove, harmonizira pesme ili daje sasvim originalne kompozicije (na primer Pijmo vino od Nikole I). Kao diletant igra glavne junake: Milenka u Banovom Milenku i Dobrili, naslovnu ulogu u Cvetićevom Nemanji, Maksima Crnojevića u Kostićevoj tragediji i sl. Njegova je uloga čak i junak Veselinovićeva Đide. Dučić je igrao ređe i to obično uloge pevača. Od njih mu je ostala u dužoj uspomeni samo poznati Seoski Lola. Šantić je posle prvi predsednik mostarskog odbora Prosvete. Iz njegova kruga je stvoreno i prvo čisto sokolsko društvo kod nas, nazvano Obilić. S. Ćorović osniva dobrotvornu zadrugu Srpkinja i prvu žensku radeničku školu. Oni su, jednom rečju, svuda, uvek na najvidnijim mestima; stalno pozivani da krče put.

Književni interes, koji su mladi književnici razvili u mostarskom gradu, nije imao ničeg zajedničkog sa hroničarskim i prepričavalačkim metodom njihovih starijih prethodnika. Njihove prve pesme, naivno-poučne ili nevešto opisne, bila su prosta početnička vežbanja, ali su i kao takva obraćala pažnju na se, uticala na ostale i tako postepeno širila krug knjige. Nesumnjivo je da je u prvo vreme tu više delovala simpatija prema piscima, nego vrednost njihova pevanja, ali je uticaj bio tu i on se osećao. Od 1890—1900. javlja se iz Mostara čitav niz novih lica, koja kušaju sreću u književnosti — ja sam ih nabrojao na četrdeset, — potaknuti u glavnom primerom prvih radnika; a od 1900—1914. godine, kad je rad ove grupe u naponu i kad daje dela od nesumnjive vrednosti, taj se niz još i povećava. U samoj Šantićevoj porodici pored Alekse pesništvom se zanimahu i njegova dva mlađa brata, Jeftan i Jakov, i u najnovije vreme jedan njegov bratić, Milan. Šta više književni interes javlja se i kod žena, koje su dotle, sem Stake Skenderove u Sarajevu, bile potpuno van tih zanimanja. Najposle, njihovu krugu prilaze i muslimani i mladi Osman Đikić je među njima jedno od najmilijih i najčasnijih imena. Na samrti, Modričanin, Avdo Karabegović Hasanbegov ostavlja svoje pesme u amanet mostarskim prijateljima.

Mostarski književnici imali su u književnosti u glavnom čiste umetničke ambicije. Njihov list Zora, koji je izlazio od 1896–1901. godine, nije imao gotovo ničeg zajedničkog sa načinom uređivanja Bosanske Vile. Ona je negovala umetnost idući u artizam i pokazivala svoje estetičke težnje već samim oblikom i opremom lista, koja je bila otmena, skupa i sa poslednjom modom u štamparskoj tehnici. Mladi pisci, iako duboko nacionalni, ne žele da svoju umetnost žrtvuju tendenciji ili kad to čine, oni uspevaju da samu tendenciju inspirišu umetnošću. Šantićeve rodoljubive pesme, snažne i intenzivne, oblagorodile su tu vrstu našeg pesništva i ostale kao primeri za najlepše antologije. U romantičarskim krugovima nekih naših književnika u Vojvodini, koji su bili svikli da slušaju o Hercegovcima samo sa handžarom u ruci, zameralo se češće mostarskim književnicima za takav način njihova rada i verovalo se da on nema nikakva uticaja na svoju sredinu. Međutim, to mišljenje bilo je više nego pogrešno. Mostarska grupa književnika razvila je, naprotiv, vrlo živ interes kod svoje publike za sva pitanja književnog i kulturnog napretka i to su mogli osetiti svi koji su imali prilike da na licu mesta proveravaju stvari. G. Pavle Popović, koji se u dva tri navrata bavio u Mostaru, pisao je sa priznanjem o Zorinom uspehu još 1902. godine, kad je mostarski primer stavljao za ugled dubrovačkom Srđu i njegovoj publici: "Eno šta je Zora učinila od Mostara; do pre nekoliko godina, niko tačno nije ni slutio da u Beogradu postoji neka književnost, a danas možete naći obične građane u fesu i čakširama koji će vam, sa poznavanjem jednog pažljivog čitaoca, govoriti o pripovetkama g. S. Sremca ili esejima g. Lj. Nedića".

Mi ovde nećemo ulaziti u ocenu vrednosti rada mostarske književne grupe, ali ćemo jednu stvar ipak naročito istaći. Retko je kad u jednom naraštaju postignuto ono što su oni postigli za relativno kratak vek. Oni su bili ne samo krčioci puteva; prvi u čisto književnoj akciji u jednoj sredini, koja je dotle imala sasvim drugi interes i sasvim drukčiju tradiciju rada; nego su oni uspeli, — pored svih stranputica i zaobilaženja, kojima su, nevešti i ostavljeni sami sebi, morali da idu — da se izrade do pisaca sa apsolutnim sposobnostima i da dadu nekoliko stvari koje ostaju. Taj proces njihova razvijanja vrlo je zanimljiv i poučan u mnogom pogledu i vredan da se jednoga dana izbliže prikaže; kao rezultat on je doneo srpskoj književnosti prinovu, koja joj je jedno vreme, oko 1910. godine, bila nesumnjivo jedna od najdragocenijih.

Uz Zoru javila se u Mostaru i Mala Biblioteka pod uredništvom najpre Jovana Protića, a posle Riste Kisića. To je bio u stvari izdavački posao, ali je značio ipak nešto više nego prost trgovački interes za knjigu u jedno vreme, kad se na izdavanje specijalno domaćih pisaca nisu lako odlučivali knjižari iz pravih književnih središta. Kad je, posle završetka borbe za crkveno-školsku autonomiju, počela borba za čisto političke i građanske slobode, javila su se u Mostaru dva opoziciona lista: muslimanski Musavat (1906.) i srpski Narod (1907.). U oba su živo učestvovali i mostarski književnici sem Jovana Dučića, koji je još 1899. godine, gonjen od vlasti, napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. U Narodu, pored Riste Radulovića, koji je bio glavni urednik, Svetozar Ćorović, bio je jedan od glavnih saradnika, koji je imao mnogo uspeha sa svojim epigramima i satirama Iz zemlje Hirišime. Aleksa Šantić bio je isto tako revan saradnik lista. Ta politička aktivnost, koja je išla još i dalje i odvela neke od njih u narodne poslanike, potiskivala je ponekad književna pitanja, ali ih nikad nije mogla da potisne potpuno i za duže vreme. Jedan čitav krug ljudi, Mostaraca i Srba činovnika sa drugih strana, koji su se našli u Mostaru, živeli su već u izvesnoj književnoj tradiciji i nisu mogli da je napuštaju. Ljubav za književnost bila je prešla u duhovnu potrebu i postala vremenom komponenta organizma.

Jedno vreme činjeni su pokušaji, da se stvori književno središte i iz Banje Luke, u kojoj je duhovni život, posle Vase Pelagića i Gavre Vučkovića iz šezdesetih godina, bio prilično zamro. Petar Kočić, čiji je planinski sveži talenat obratio na se pažnju sve naše književne publike iza pojave njegovih triju zbirka pripovedaka S planine i ispod planine, krenuo je bio tamo najpre politički list Otadžbinu, a posle 1910. godine, i književni časopis Razvitak. Ali nije imao uspeha. Prvi list ugušila je vlast iza jednog oštrije napisanog članka, zatvorivši ne samo članove uredništva, nego čak i slagače u štampariji; a Razvitak nije mogao da se održi, jer publika nije našla pravog razumevanja za list, koji je bio na nezgodnoj sredini između popularne i čisto estetske književnosti. Samog Petra Kočića sve više je osvajala politika i neposredan rad u narodu; i posle 1910. godine on se književnim radom bavio samo izuzetno i sa osetnim malaksavanjem svoje prvobitne snage i sočnosti.

Sarajevo je postalo duhovno i književno središte cele zemlje tek iza 1910. godine, i kad je u njemu otvoren sabor i kad je tu izvedena centralizacija državnih i nacionalnih ustanova. Pored Bosanske Vile tu se 1910. godine pokreće društvena revija Pregled, pod uredništvom Jefte Dedijera i Riste Radulovića; prvi čisto sociološki časopis u svoj srpskoj književnosti. Pored Srpske Riječi, organa takozvane starije grupe, g. g. Gligorija Jeftanovića i Vojislava Šole, koji su nekad vodili crkvenu avtonomnu borbu i posle, pod uticajem izvesnih šićardžija, postali skloni za političke kompromise; prenesen je bio u Sarajevo iz Mostara, posle dužeg perioda u izlaženju, i Narod, koji je sa svojim borbenim urednikom i svojom poslaničkom grupom zastupao čisto nacionalističku politiku. U Sarajevu je nanovo krenuta i Kočićeva Otadžbina, koja je, iako apsolutno nacionalna, glavno težište svoje akcije imala u traženju definitivnog rešenja agrarnog pitanja i smanjivanja težačkih tereta. Od velika uticaja na nacionalne đačke krugove bila je Srpska Omladina (1912—1913.), književni časopis za nacionalno vaspitavanje, koji je dobio nekoliko zasluženih priznanja sa više strana i jedan pohvalan članak Jovana Skerlića. Kalendar društva Prosvete, počet 1905. godine, razvija se postepeno u jedan vrlo književan almanah, koji je bio mnogo tražen i čitan i koji je imao vrlo veliko dejstvo u publici.


Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina (1925) | Književnost u Bosni i Hercegovini

http://www.rastko.org.yu/rastko-bl/istorija/corovic/bih/vcorovic-bih-knjizevnost_l.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 11:07:20 pm »

*

BOSANSKA VILA


"Bosanska vila je jedan od najstarijih časopisa u BiH.      
"Bosanska vila" bila je u svom skoro tridesetogodišnjem postojanju otvorena saradnicima svih konfesija i, nažalost, prestala sa radom po izbijanju Prvog svjetskog rata.
1"

~ ~ ~

Poslije osam decenija — 10. maja 1994. godine SPKD "Prosvjeta" — Sarajevo u preteškim ratnim uslovima, ponovo pokreće "Bosansku vilu", list za nauku, kulturu i društvena pitanja.

Šest brojeva "Bosanske vile" publikovane u periodu od maja 1994. do aprila 1995. godine (kao glavni i odgovorni urednici potpisivali su se Goran Simić, Božo Kljajić i Borislav Spasojević) štampana su ćiriličnim i latiničnim pismom u tiražu od 500 do 1000 primjeraka.

Od broja 7-8, vanjski izgled časopisa  se mijenja, kao i naziv: list za književnost, kulturu i društvena pitanja, koju do 14. broja uređuje Dejan Đuričković. Od 15-16 broja glavni i odgovorni urednik je Dragoslav Janjić.

List se od  broja 7-8 štampa isključivo ćiriličnim pismom.
 
"Bosanska vila" je srpski nacionalni časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, ali je ona otvorena i drugim nacionalnim kulturama i autorima drugih nacionalnosti. Ona objavljuje književne priloge savremenih pisaca, prvenstveno iz BiH, ali i drugih autora sa područja ex Jugoslavije, donosi priloge iz kulturne baštine i o njoj, radove iz oblasti društvenih nauka, pozorišta, filma, likovnih umjetnosti, stranih književnosti, prvenstveno priče i poeziju, obilježava godišnjice značajnih događaja iz istorije srpskog naroda, kao i godišnjice značajnih stvaralaca (srpskih i nesrpskih), objavljuje informativno-analitičke tekstove domaćih i stranih autora, tretira aktuelna pitanja jezika u BiH, predstavlja nove knjige i druga pitanja iz oblasti književnosti, kulture i društvenog života.

U tretiranju navedenih pitanja, časopis njeguje duh otvorenosti, tolerancije, demokratske širine, duh intelektualnog dostojanstva, analitičnosti i razuma, distanciran od pitanja tekuće politike, njenih promjenjljivih i prolaznih ideja i raspoloženja.
      
"Bosanska vila" je u svom programu rada koncipirana tako da izlazi četiri puta godišnje, ali zbog nedostatka materijalnih sredstava nije mogla da ostvari zacrtane ciljeve, te je u toku nepunih deset godina izašlo 30 brojeva. U 2002. godini nije se pojavio ni jedan broj. Časopis je izašao šest puta kao dvobroj (7-8, 15-16, 19-20, 22-23, 24-25, 27-28).

U okviru "Bosanske vile"  objavljeno je 6 posebnih separata: Nenad Veličković: "Jugo" — pozorišna komedija (br.13/1998.), Mladen Subotić: "Jedno rujansko poslijepodne Antona Pavloviča" - drama (br.14/1999.), Dragoslav Janjić: "Obaranje svjetskog rekorda" — nacionalna tragikomedija u tri kafanske slike (br.15-16/ 1999.), "Bosanska vila" (1885-2000) — izbor tekstova iz godišta 1885—1914. godine (br.18/ 2000) , Laza Somborski: "Od Steve do Filipa" ili hronika jedne sarajevske porodice, (br.21/2000.),  i Povodom jubileja SPKD "Prosvjeta" — Sarajevo  (1902—2002)  (br. 22-23/2002.).
 
Bibliografijom su obuhvaćeni svi prilozi (izuzev iz separata posvećenog tekstovima preuzetih iz "Bosanske vile" iz perioda 1885—1914.). Tekstovi štampani na poleđini lista numerisani su brojem 0.
      
U ovom periodu "Bosanska vila" je objavila 881 tekst od 285 autora na ukupno 1427 strana, uključujući i separate.
 
Izdavač "Bosanske vile" je SPKD "Prosvjeta" — Sarajevo.


Ljubica Žikić

http://prosvjeta.com.ba/prosvjeta/bosanski/bosanska_vila.html
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: