Vladimir Vujić (1886—1951)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Vujić (1886—1951)  (Pročitano 7147 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Decembar 15, 2010, 11:30:52 pm »

*




VLADIMIR VUJIĆ
(Novi Sad, 1886 — 1951)

Vladimir Vujić, rođen 1886. ... Gimnaziju i Univerzitet završio u Beogradu. Studirao matematiku i filosofiju. Godine 1921. radio kao suplent Gimnazije u Skoplju, a 1923. kod Gece Kona objavio sa Prvošem Slankamencem knjigu Novi humanizam. Od 1928. do 1935. predavao po beogradskim gimnazijama, a od 1935. do 1938. bio profesor filosofije, matematike i nemačkog jezika u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima.

Godine 1931, opet kod Gece Kona, objavio knjigu ogleda Sputana i oslobođena misao, za koju je Vladimir Dvorniković kazao da je "najborbenija knjiga koja je po ratu (Prvom svetskom) objavljena u nas". Godine 1936—37. objavljuje prevod Propasti Zapada od Osvalda Špenglera. Za vreme nemačke okupacije od 1941. do 1944. deluje u Srpskoj književnoj zadruzi, za koju 1943. priređuje Limunacija u selu Stevana Sremca.

Zajedno sa Svetislavom Stefanovićem smatran predstavnikom srpske književne desnice toga doba.

Objavio mnogobrojne članke i studije u Prosvetnom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Letopisu Matice srpske, Narodnoj odbrani, Vremenu i Pravdi. Uporedo sa filosofijom bavio se prevođenjem (Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost i Kulturne zone i plemena Balkana), književnom kritikom i uobličavanjem nacionalne ideologije (pred Drugi svetski rat, pravoslavne hrišćanske ideologije).


Uoči "oslobođenja" 1944. napustio Beograd. Drugih podataka o Vujiću posle 1944. nema. Ima naznaka da je je jedno vreme proveo u SAD, a umro u Brazilu.

Izvori:
1) Kritička misao filosofa i naučnika, priredio Milan Radulović, izd. Matica srpska i Institut za književnost i umetnost Beograd, 1995;
2) Katalog Izdavačke knjižarnice Geca Kon iz 1935., povodom 35-godišnjice rada.)


Srpski list | 16.10.2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2010, 11:31:28 pm »

*

VLADIMIR VUJIĆ — Sputana i oslobođena misao




Vladimir Vujić,
SPUTANA I OSLOBOĐENA MISAO
Ogledi, Algoritam, Beograd 2006.
Format: 140x200 mm
Br. str.: 226
Povez: broširano
Pismo: ćirilica


"...celo Vujićevo delo — neveliko objavljenim obimom, ali golemo dostignućem — potvrđuje istovetnost bolnog doživljaja Srba od vrednosti: da im se podmeće duhovno iskustvo daleko ispod kakvoće nacije koja je, svojim životom i osobinama, izazvala zavist čitavog Zapada..."

"... Nasuprot tome, srpska misao, to je pogled unutra, to je bratstvo u ljubavi, to je hrišćansko sastradalništvo sa bližnjima, sa ljudima uopšte, kojom se nadvladava "tragedija usamljenosti" modernog čoveka. To je kihotska čežnja da se živi uspravno i herojski, u punoći bivstva. Jer, kao što kaže Vujić ‘"dva su puta duhovna moguća: jedan vodi pravce u podražavanje, u jedno primanje bez kraja i konca, u jedno kopiranje bez smisla i duha, u jednu imitaciju bez stila i izraza; drugi vodi u traženje sopstvenih vrednosti, u mučenje po rođenim izvorima i dubinama, u stvaralaštva iz svog duha". I pred nama, današnjim Srbima, ova strašna dilema stoji zaoštrenija nego ikad u istoriji. Znajući da je pravi put uvek teži put, valja birati vujićevski tj. ne ići širokim stazama sveta koje vode u sebeukidanje, ništavilo i smrt, nego strmim, neugodnim i nadasve rizičnim putem bogotraženja i sebetraženja..."

(Iz ogleda Svetislava Pušonjića Život, snaga i sloboda ličnosti u filosofiji Vladimira Vujića)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Decembar 15, 2010, 11:32:17 pm »

*

ZA REVIZIJE U ISTORIJI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI


Vreme je došlo da se u istoriji srpske književnosti učine potrebne revizije; znaci vremena su tu i čitaju se po češćim pojedinačnim pokušajima da se ovaj ili onaj pisac, ovo ili ono doba, sagledaju sa drugih stanovišta i osvetle drugima nizovima misli, da se osvetle drugačije no što su se do sada osvetljavali, da se uvedu u život druga načela, bilo psihološka bilo ideološko-sociološka. Ti pokušaji jasno pokazuju da se ceo kompleks pitanja iz istorije naše književnosti nalazi pred potrebom revizionizma i da se dugo održavani načini posmatranja ne mogu više održavati. To je znak da se kliše izlizao i da više ne pokriva potrebe i osećanja novijeg vremena; to je znak da se ono što je bilo nekada duh i sadržina sada pretvorilo u slovo i oblik koji je štur; to je znak da je ono što je nekada bilo organsko sada postalo mehaničko. A kada naiđe to osećanje, kada se životnost oseti kao kliše — znak je da smo pred revizijom.

Ovim razmatranjima ne ide se na to da se taj potrebni revizionizam nekako planski uredi i da postane na neki način "dirigovan". U oblasti duha nema, niti može, niti sme to biti "dirigovanje" delatnosti. Ali, ono što se pred znacima vremena može učiniti, i treba učiniti, jeste jedno rasmatranje opšteg karaktera; ono ide za znacima vremena i, osluškujući nove reči i nove težnje i napore, sintetiše revizionističke pokušaje ispitujući istovremeno ono što se preživelo i ono što nadolazi. Nedovoljnost starijih merila i živa potreba duha za novijim — već svojim postojanjem ukazuju da su takva opšta rasmatranja u duhu revizionizma potreba današnjice.

Da se odmah otkloni mogućni nesporazum — revizija o kojoj govorim ne znači podvrgavanje svih vrednosti iz oblasti naše prošle književnosti nekim "socijalno-klasnim" merilima. Nije reč o tome da se primeni materijalističko — dijalektičko gledište na pojave duha i da se vrednosti o kojima je reč utegnu u dogmatiku jednoga sistema, koji je u oblasti duhovnoga uvek, nužnim načinom, davao samo žalosne rezultate. To bi bila revizija podložna dogmama jedne, uostalom zastarele, metafizike, kojoj nema mesta onde gde se baš hoće i želi otresanje svake zastarelosti. Bilo je, i ima još, takvih pokušaja: i naša narodna poezija i naši pojedini pisci bili su stavljani pod merenja i procenjivanja "klasnog stanovništva"; neće biti naročito potrebno podvlačiti kakvim su sve žalosnim i smešnim plodovima urodili takvi pokušaji. Namesto kakve stare formalističke estetike i namesto kakvog starog mita iz vremena racionalističko-prosvetiteljskog shvatanja, naše vrednosti, naši pisci, naše epohe i pokreti i struje potpali su pod isto toliko staru dogmatiku materijalističke dijalektike i "klasnih" merila. Rezultati u oba slučaja dele istu naivnost, istu besplodnost i istu nepotrebnost.

Ne mislim, dakle, da jednu starinu valja zameniti drugom. Nego mislim, i vidim po znacima vremena, i osećam svuda u ljudima koji misle i rade, da je vreme došlo — da se otresemo mnogih zastarelih sudova, gledišta i merila kao jedne, više nemogućne, nagomilane zalihe izveštalih klišea. Za epohe, za pisce, za pokrete duhovne i pojedine duhove, u oblasti naše istorije književnosti vezale su se, kao ustaljene i "opšte priznate i poznate", formule koje naprosto znače sprečavanja i kočnice: sprečavanja da epohe sagledamo pod drugim stanovištima, kočnice koje onemogućavaju slobodnije psihološko rasmatranje pojedinih naših stvaralaca u književnosti.

Takvih "krilatica" ima mnogo. Najkobnije je što se one putem škole rasprostranjuju i predaju, tako da kažemo, sa kolena na koleno, te se njihovim mandarinskim ponavljanjem umrtvljuje svako slobodno posmatranje i mogućnost drugih, novijih, aspekata. Naši studenti, naši mlađi nastavnici književnosti, naši čitaoci napisa, članaka i kritika po časopisima i publikacijama ponavljaju gotove, primljene formule o ljudima, o pokretima, o delima iz naše književne prošlosti; ponavljaju neprekidno, tako da to ponavljanje odista ne zaslužuje drugo ime do jedno koje možda nije baš najknjiževnije i najotmenije, ali koje je tačno: to je "preživanje" — i još uz to jedne rđave hrane. Neznanje, kukavičluk, udobnost, ulagivanje, lenjost duha, slabost duha i neotpornost, slatka moć navike i komotni "put najmanjeg otpora", nemanje svesti o posledicama, nepokrenutost i inercija duha, nezainteresovanost, sugestija stranih imena i povodljivost duha — kako sve da nazovem splet onih psiholoških činilaca koji održavaju i omogućavaju jedno plesnivo stanje duha, u kome se tako učvršćuje zaliha klišetiranih sudova i formulisanih stanovišta!

Ali, ne samo što to "preživanje" ne smemo zameniti "preživanjem" opet starih i otrcanih merila materijalističkog shvatanja istorije i "klasno" tumačiti duhove i duhovne struje iz naše duhovne prošlosti, nego ne smemo ni dići ruke sa posla revizionizma iz drugog jednog razloga, kome bih dao ime: anti-tradicionalizam. Namesto starinskog "klasnog" stanovišta, hoće često da se stavi jedno drugo: nije potrebno ništa što je staro, što je prošlo. Time bi se htela preseći živa organska veza i neprekidnost našeg duhovnog stvaralaštva u oblasti književnosti. Mi smo tobož "pod novim uslovima i prilikama", te nam proučavanje minuloga nije uopšte potrebno: ono je samo balast, jedno "antikvarstvo", ljubopitljivost čisto individualna, u najboljem slučaju stvar izvesnih stručnjaka, koje valja ostaviti da se bave do mile volje starudarstvom. Naravno, onda nema nikakve potrebe vršiti revizije. Protiv ovakvog radikalnog kidanja ne bune se samo stručnjaci koji žive od prošlosti: ono što je minulo u duhu jedne zajednice ne propada u nepovrat, ono je organski vezano za sadašnjicu, kao što je ova organski vezana za buduće. Taj lanac može se samo raskinuti na veštački, teorijski način: obično ga kidaju oni koji neće nikakva duhovna nasleđa prošlosti, zato što onda ne bi neodgovorno vršljali danas, iskorenjeni, oni koji su izgubili tle i abdicirali na određeni život.

Naše prošlo književno, dakle duhovno, stvaranje uključeno je u celokupnu našu duhovnu prošlost, a ova je temelj na kome se zida dalje. Potreba je duhovna i kulturna da se ono razmatra stalno, korigujući naša gledišta o njemu, ne primenjujući stara merila, ne primenjujući tobožnja nova, koja su u osnovi stara, nego idući za neodoljivošću vremena. Kada se sloboda razmatranja zaguši teretom starina, onda je najpreči posao raščišćavanje i revizionizam. Naša istorija književnosti stoji pred tim zadatkom.

Na pregršti se mogu navoditi primeri. Jedan od prvih slučajeva jeste onaj Laze Kostića. Uobičajeno je bilo da se klišetira taj veliki pesnik i otpravi sa frazama o "razbarušenosti, vinskom raspoloženju, komičnim kovanicama" i tome slično. O ogromnoj kulturi Laze Kostića, o izvanrednom njegovom poetskom duhu, o jeziku kojim je on kao retko ko raspolagao, o intimnoj duhovnosti njegovoj kao da se nije znalo. Međutim, materijal koji nam danas stoji na raspoloženju daje mogućnosti da se velika vrednost pesnikova utvrdi; da se izvaja njegov, da tako kažemo, ozbiljniji, u svakom slučaju puniji, lik; da se njegovo poetsko stvaralaštvo prouči kao neobično zanimljivo, gotovo primerno, u duhu modernih psiholoških shvatanja. Sa baladom "Samson i Dalila" učinio je pravdu g. Slobodan Jovanović. Ali još čeka taj pesnik svog punog, savremenog prikazivača i još stoji zadatak da mu se oda puna pravda, da se izvuče iz klišetiranosti. Vreme se promenilo: nekadanji politički razlozi i nekadanja racionalistička shvatanja, koji su na primer Skerlića naveli na ono snižavanje vrednosti i onu promašenost, ne mogu više postojati za modernog istraživača u oblasti naše istorije književnosti. Koliko se i izgubilo ponekad u materijalu, dragocenom po psihologiju poetskog stvaranja, vidi se najbolje iz slučaja Laze Kostića i sudbine njegove zaostavštine u rukama ljudi koji nisu znali šta u rukama imaju: g. Simonović je uništio skupoceni psihološki materijal, smatrajući da zabeleške, marginalije Laze Kostića koje se odnose na njegove snove, maštanja, poetske vizije i religiozne probleme — predstavljaju nešto čega se valja stideti, što je ludost i glupost! Iz materijala pok. M. Savića (knjiga o Lazi Kostiću) nije izvučeno skoro ništa — a on predstavlja izvanredan rudokop; no "formule" o Lazi Kostiću koji je bez poetske vrednosti stoje još — i uče se po udžbenicima.

Sa Borom Stankovićem slučaj je bezmalo isti. Vreme je da napustimo formulu o nekakvom "seksepil" shvatanju njegove ličnosti, o mesečini, dertu i sevdahu kao osnovnim karakteristikama njegovog duha. Isto kao što je čas došao da se odbaci kliše o njegovoj "nepismenosti", o stilu njegovom koji je loš i mucav, zato što ne odgovara konstrukciji francuske isklišetirane fraze. Danas je modernom istraživaču poetske psihologije i literarne istorije nepodnošljivo jedno takvo neodgovorno i olako fraziranje: mi znamo da je stil stvaralačkog duha i duhovni rukopis koji izdavaja originalnog stvaraoca iz gomile spisatelja, a da nije primena utvrđenih pravila teorije književnosti, po kojima "valja čestito pisati". Poželeti Bori Stankoviću da piše uglađenim francuskim šakopisom, bezličnim i klišetiranim — kakav apsurd! Nemamo pune moderne studije o njegovom poetskom stvaranju, na kojoj bismo se poučili pravoj poetici i psihologiji stvaranja. U slučaju Bore Stankovića imamo i još jednu pouku: koliko se, ponekad, direktno ne znaju stvari; Bora Stanković je za naše ljude još uvek samo Koštana i Nečista krv sa jako naglašenim i jednostrano podvučenim interesom za ljubavne strasti, a slabo je poznat, i među "stručnjacima", po svojim izvrsnim stvarima: Gazda Mladen, Pevci i drugima. Imao sam prilike da razgovaram tim povodom sa "ljudima od književnosti" i našao da bukvalno ne poznaju Stankovićevo stvaranje. Kako da damo studiju o njemu kad takoreći ni bukvalno ne raspolažemo fakturom? Ali naši mladi uče — i dobijaju ocene i kvalifikacije — o njegovoj "nepismenosti" i o sličnim stvarima.

Stevan Sremac je možda najtipičniji primer. Otkako je zbog političke nepodnošljivosti Skerlić "otaksirao" Sremca onako kako je učinio u svojoj studiji o njemu — mi smo se slabo pomakli napred. Kao što nam je, u izvesnom pogledu, Bora Stanković došao preko oduševljenog prijema u inostranstvu nekako kao ojačan i više uvažavan nazad u otadžbinu — i u slučaju Sremca je g. Gerhard Gezeman svojim karakterološkim proučavanjima osvežio tog našeg odista velikog pisca. Materijal koji o Sremcu imamo dovoljan je za studiju o njemu, u kojoj bi se definitivno izbacile stare formule. Sremac bi, opet, kao i Laza Kostić, kao i Bora Stanković, otvorio izvrsne mogućnosti za studije, u modernom duhu, o humoru i odnosu njegovom prema tragičnome. Sremac po svom stvaralaštvu daje odlične osnove za studiju psihe humoriste koji je pod "kompleksom timiditeta" i koji se humorom brani od spoljašnjeg sveta. Samo jedan "Čiča Jordan" sadrži, na primer, stvari kojih se ne bi postidele antologije najboljega u književnosti uopšte. G. Gezeman je dodirnuo veliku vrednost njegovih dela za karakterološka proučavanja naših tipova; Matoš je zavirio donekle u psihološku strukturu njegovog stvaranja: no sve je to malo prema onome što Sremac nudi i daje modernom literarnom istraživaču. No "kliše" stoji još uvek i — uči se...

Jaša Ignjatović — kada smo već među pripovedačima — očekuje reviziju isto tako. I taj je nesrećni stvaralac ostao "aljkav", "nepismen", nedovršen, neizrađen, naivan, neumetnik, i šta sve još ne. Skerlić ga je izdigao kao "socijalnog" donekle; ali Jaša Ignjatović čeka sa svim svojim bogatstvom i psihologije i karakterologije, čeka na savremenog ispitivača, koji bi ušao i u psihu stvaralaštva njegovog "filmskog" duhovnog rukopisa i u psihu sredine koju je dao i kojom ulazi u karakterološke vrednosti. Ali, meren po interpunkciji, upoređivan sa izrađenom fakturom francuskog pisanja, odmeravan po "pravilima kompozicije", klasici i dovršenosti prema utvrđenoj "nauci o stilu" — on je zlo prošao, ali se zato i prošlo mimo njegovu veliku unutarnju poetsku vrednost, prošlo slepimice. I on je dobio svoj veliki negativ u našim istorijama književnosti...

Ja ne znam gde se sve može zahvatiti; sigurno je na redu i Laza Lazarević, i Janko Veselinović, i Matavulj, i Mitrov Ljubiša, i Milovan Glišić, i Svetolik Ranković (osobito on), i još mnogi pripovedači. Lazu Lazarevića čeka moderno ispitivanje i izvlačenje iz klišetoteke, u mnogom pogledu; Janko Veselinović je ubačen u "fah", neomiljen i gotovo omrznut danas, i "idealizaciju" sela; Mitrov Ljubiša je uzdignut "narodnjaštvom" i jezikom, no ne znam dokle se može spustiti; Svetolik Ranković, naročito sa Porušenim idealima, daje mogućnosti za studiju o religioznoj problematici, koja nije ni taknuta u nas. Možemo ići i dalje u prošlost i bliže sadašnjici: svuda je isto. Materijal za Milovana Vidakovića postoji, ali psihološki i literarni portre ne; on je ostao nesrećni poeta prepun mašte, na megdanu onih ispitivača koji mu traže "uglede" u nemačkim i evropskim viteškim romanima, ali je on, sudeći naročito po materijalu g. Pavla Popovića, izvanredan kao tip mašte, a i još po mnogo koječemu. Ja mislim i čvrsto sam ubeđen u to da i Sterija predstavlja za modernog literarnog ispitivača primamljivu temu, a šta je o njemu rečeno?

Jedan nadasve zanimljiv duh je Sima Sarajlija — o kome sem "čudnjaštva" ništa ne znamo; nismo ga ni proučili, ni fakture mu ne znamo. Za velike naše dinarske skitače i nemirne duhove on je kao neki psihološki obrazac. Uopšte ta strana, više karakterološki, našeg dinarskog duha nije u istoriji književnosti ni započeta, čak možda ni stvorena još. Jer, šta znači u istoriji književnosti strpati ljude u neko, recimo, "prelazno doba", u koje je u Skerlića došao i Njegoš? I šta, iskreno rečeno, imamo u izradi i portretisanju odista velikog Njegoša? I u pogledu ličnog stvaralaštva i u pogledu moderne karakterologije? Ispravke su tu započete i to uveliko; ali, ne čeka li Njegoš na moderne ispitivače mnogim i mnogim stranama svog stvaralaštva? Mi dugujemo g. Šmausu za valjane početke i sjajna ukazivanja, no hoće li se naći naš čovek koji će Njegoša uobličiti, staviti mu vrednost, i ličnu i opštenarodnu, na mesto? I imati hrabrosti da mnogo štošta kaže što još izgleda — blasfematično? Hoće li produbljena studija Luče dati ono što može i treba da pruži? Mi smo izišli iz neukog i formalističkog naklapanja o njemu, to je istina; ali smo tek izašli, a put je pred nama, dug.

Najzad i Dositej čeka. U prosvetiteljsko-racionalističkom divljenju Skerlićevom, sa čuvenom frazom o bekstvu Dositejevom kao i Muhamedovom, uhvaćeni lik toga nemirnjaka našeg još nije dospeo da se izrazi i uobliči na savremeniji način. Neće biti važna tačna godina njegovog rođenja, ali će, nesravnjivo, biti važnije da se živi rad Dositejev plastično predstavi u istoriji naše kulture. Ako ima potrebe za velikom duhovnom revizijom, ona je tu, na Dositeju, kao prvi zadatak. Ja dobro znam koliko je, recimo, nepogodno dirati u izvesna ustaljena i kvazi-zvanična mišljenja. Ali, u nizu ovih razmišljanja i pitalica, koje treba da budu samo iskre za budući plamen rada i istraživanja, buđenja i osvešćivanja, nameće se i veliko kompleksno pitanje Vukovo. Mi smo u naponu velikog novog književnog stvaralaštva, i jezika kao oblika njegovog, naučili da mnoge stvari gledamo drugim očima. Mi danas ne možemo odreći da smo, u tom pogledu, bili kočeni dugo i dugo neizmernim pritiskom "vukovstva". Vuk, i kao borac za jezik, i kao kritičar, i kao duhovni tip sa mnogim koncima i vezama za tuđe, spoljnje uticaje, stoji kao zadatak baš pred modernom istorijom naše književnosti. Učiniće nam se možda ubrzo da su mnogi "protivnici" imali pravo, a Vuk u mnogome imao preteranosti — koje su dolazile od pozajmljenosti, a ne od svojstvenosti. Mi sigurno idemo putem stvaranja novog književnog jezika u kome, nužnošću samog toka stvari, idemo i u "arhaizme" i u "neologizme"; i u procesu previranja, pred zadacima iskazivanja složenije, dublje misli, moramo da se izmaknemo oštroj i skučenoj zakonodavnosti prošlog jezičkog stvaranja.

Da se vratimo na "manje": u Jovanu Grčiću Milenku g. Kašanin je otkrio stvari koje jasno pokazuju kako su plodni i kako su na mestu slobodni i ljubopitljivi revizionizam i rešenost da stvari ponovo pregledamo. Pitam se — kako će pred modernim istraživanjem poetskog stvaranja izgledati Vojislav Ilić? Kako će ući u istoriju književnosti zaslužni Dragutin Ilić, koga je Skerlić izbacio naprosto iz istorije književnosti iz, recimo, nekih "familijarnih razloga"? Nesrećni Dis je restauriran, ali je dugo bio žrtva. Ja ne vidim razlog da se Đura Jakšić ne podvrgne reviziji kao pesnik — ali u vezi sa njegovim slikarstvom. Nije dovoljno baciti ga u "romantičare" ili u "doba romantizma". Postoji jedno integralno ispitivanje u duhovnoj sferi jedne ličnosti — u kome se psihološko-karakterološki istražuje ličnost po njenoj duhovnoj tipici i gde veliku ulogu igraju dispozicije vizije slikarske, auditivne (reči) i muzikalne, gde je od velikog interesa strukturalno posmatranje duha, pa mislim da bi baš Đura Jakšić u tom pogledu, kao slikar-pesnik, dao izvrsnog materijala. Na naše pesnike stvaraoce nije još ni pokušana primena plodnih novih psiholoških proučavanja; to je jedna oblast u kojoj ništa nije rađeno i koja kao izvanredno plodno polje čeka obrađivače. Ali, mi nasleđujemo gotove starinske formule, nasleđujemo i predajemo dalje klišetoteku koja već plesnivi. Naši ljudi sve do skora, pa i sada, prepričavaju "teorije" od pre pola veka, pa i čitavog veka, i blaženo se drže starih shvatanja o racionalizmu i prosvetiteljstvu i progresu; ako naiđe nešto novo, a ono je samo ponovljeno "svetozarstvo", opet, avaj, staro i potonulo. Sa druge strane opet, stari, naivni strah od "metafizike" odvikao je ljude da se pobliže upuste u rasmatranja, osnovna i od kojih mnogo zavisi u oblasti duha, o tome: kakvo u stvari gledište na svet ima pesnik, pisac, književnik, kako gleda na čoveka, svet, život, kakva mu je u suštini religija i metafizika; kakve su mu osnovne dispozicije u tome pogledu, šta i kako vidi i gleda u svetu oko sebe, kako reaguje čulno, kako psihofiziološki, kako duhovno, na sve oko sebe; koliko je njegove dispozicije, a koliko pseudomorfoze, pod pritiskom "uticaja". Ja ne znam studije te vrste ma o jednom našem pesniku, piscu, čoveku iz istorije književnosti. A kako bi sve u istoriji naše književnosti izgledalo onda, kako bi se ona provetrila, da tako reknem, koliko bi novih i svežih osvetljenja unelo u nju šire, slobodnije, kultivisanije najzad, posmatranje!

U pogledu tzv. klasifikacije u našoj istoriji književnosti, jedan koreniti revizionizam potreban je takođe. Mi stojimo i danas, manje-više, na istom mestu gde smo stajali odavna. Glavni posao naše starije istorije književnosti sastojao se u tome da se gotove podele po merilima jednog zapadnjačkog shvatanja primene na tok i razvoj našeg duhovnog života. Gotove sheme, koje su tamo proistekle delimično iz stvarnog razvoja, delimično iz jednog naročitog, prosvetiteljskog shvatanja istorije, presađene su u nas doslovce, i ne zapitavši se: ima li kakve razlike u životnim tokovima, u kulturama, u istorijskom razvoju, uslovljenom na drugi način, jer na drugom tlu i pod drugim prilikama i okolnostima. Ako bi neka "epoha" izostala, mi bismo je "napravili"; ako bi nas podela onakva kakvu nađemo u tuđoj istoriji ženirala, mi bismo stvorili "prelazna doba" koja su potpuno proizvoljna i rastegljiva i u koja možemo strpati ličnosti koje su nam isuviše kompleksne i neugodne za "razvrstavanje". Glavno je da podela "odgovara" i da se nipošto ne ispušta nešto "što tamo postoji". Neizmerno jedno pokoravanje i neizmerno jedno neosećanje našega duha i naše istorije, neizmerna jedna slabost prema Zapadu, jedna zablenutost i bedno jedno neverovanje u naše tle! Rezultati su nam pred očima: jedna klišetirana istorija književnosti sa jednom krutom, predodređenom podelom u kojoj se koprcaju duhovne težnje i stvaralački naši duhovi, trpani silom i milom u određene kategorije. Mi moramo imati i "srednji vek" i "renesans" i "humanizam" i "prosvećenje" i "romantizam" i uopšte sve "izme" Zapada, koji tamo mogu i odgovarati stvarnom razvoju i nekom određenom gledištu, a za koje se i ne pita imaju li u nas smisla i primene: jer jednom slobodnijom podelom, koja bi odgovarala našem tlu i razvoju, mi bismo "zaostali za srećnijim civilizovanim Zapadom", a to je "sramota". Otuda su, naravno, proistekle bezbrojne smetnje, poremećaji, teškoće, nemogućnosti i komplikacije, netačna procenjivanja i naopačke postavljene vrednosti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 24, 2013, 04:34:21 am »

*
nastavak

U tome pogledu posao revizije je ogroman i ide uporedo sa revizijom nužnom uopšte u oblasti naše istorije. Mi se osvrćemo na našu prošlost pod pritiskom nekritički primljenih zapadnjačkih shema, a ne slobodnim duhom koji veruje u svoje i voli svoje. Naš dojučerašnji, naš današnji još, tip posmatraoca prošlosti otprilike liči na kolonijalca koji je otišao na školovanje na Zapad, pa se vratio da promatra svoju zajednicu u prošlosti kao "zanimljiv folklor" na koji valja primeniti merila i gledišta primljena i naučena na drugom tlu.

Neosporni su "uticaji" duhovnih struja Zapada; dodiri su neizbežni naročito na našem tlu koje je večna "granica" i "drum"; putovanje naših ljudi, čitanja i primanja ideja, doticaji politički i istorijski — neprekidno donose "uticaje". Pitanje je samo o otpornosti i o preobličavanju, o snazi otpora i snazi preinačavanja uticaja, i sve naše ispitivanje treba da ide tim putem. Između savršene "abdikacije", tj. savršenog odricanja unutarnje snage oblikovanja i bezuslovnog primanja samo tuđeg, i savršene "originalnosti", tj. vere da imamo punu i izraženu kulturnu samosvojnost, između ta dva ekstrema stoji posredi kritičko, slobodno, znanstveno procenjivanje istorije rodnog duha. Jesmo li mi, uopšte i skroz, samo duhovna i književna "kolonija" koja ima za misiju kulturnu jedino "primanje", ili smo, uopšte i skroz, original duhovni koji je potpuno svoj i kome ništa ne treba? Ni jedno, ni drugo; zadatak našeg istorijskog istraživanja nije u primanju ni jednog ni drugog ekstremnog stanovišta, koji su ovde samo naznačeni kao "granični slučajevi", "gornja i donja granica". U svakom duhovnom pokretu, u svakoj delatnosti snažnih i izrazitih pojedinaca valja uočiti činioce otpora, primanja, preobličavanja prema tlu, vremenu, sredini u kojoj se dešavaju i delaju. Samo tako možemo dobiti potrebnu i slobodu i kritičnost, te da uobličimo naš razvoj i stvorimo našu "podelu".

Istorija književnosti uklopljena je u našu opštu i duhovnu kulturu istorije i sve revizije u pogledu "epoha" i "odeljaka" i "klasifikacije" pokreta i struja zajedničko su pitanje istorije uopšte. Rad je taj gotovo neizmeran. Prva potreba je skidanje gotove klišetirane mreže koja pokriva naša opšta istorijska shvatanja, pa i shvatanja u istoriji naše književnosti. Velik broj pitanja, sumnji, odricanja, ispitivanja obima i granica, varijacija i diferenciranja stoje pred posmatračem na raščišćenom zemljištu.

Opšti uobičajeni istorijski poredak epoha na Zapadu (koji, uostalom, danas i tamo podleže kritici) na stari — srednji — novi vek kao jednu liniju, gubi svoj smisao kada se primeni na naš istorijski život. Ako pretpostavimo (jer je to samo jedna pretpostavka) da antika i predstavlja "stari" vek za Evropu, pa onda označimo prvo doba prave evropske kulture kao "srednji" vek, kakva značenja za nas ima "stari" vek i šta znači za nas "srednji"?... Jedna u osnovi hipotetična konstrukcija evropske istorije ne može se nekritički preneti na naš razvoj; kakva onda smisla u istoriji naše književnosti ima poglavlje sa naslovom "srednji vek" ili "srednjovekovna književnost"? Srednji pretpostavlja neku duhovnu epohu koja je prethodila kao stari; a u nas je pitanje o početku ne samo književnosti nego i kulture uopšte; pre dela sv. Save, šta je bilo u nas — kao kultura, kao književnost? Ima li nekog značaja za nas antika i šta smo od nje zatekli kada smo došli, sirova slovenska plemena? Počeci naše književnosti padaju ujedno sa našom hristijanizacijom, sa našom prvom kulturom uopšte. Ali na Zapadu je uobičajena formula "srednji vek od te i te godine do te i te godine", pa mora biti i u nas. Gledajući očima kasnijih prosvetiteljskih ideologa, naši ljudi često govore o "mračnom srednjovekovnom duhu" i sa ironijom o "crkvenoj" književnosti: oni onda imaju u vidu zapadnjački srednji vek, zapadnjačku crkvu sa svima negativima, a zaboravljaju da su odgovarajuća vremena u nas svetli počeci velike kulturne aktivnosti, stvaranja države, početka književnosti koja je odgovarala vremenu i stvarnim potrebama njegovim. Nema "srednjovekovnosti" nego ima prva epoha srpske književnosti koja traje uporedo sa državom, pa onda sa patrijaršijom, pa onda sa emigracijom u Panonsku niziju, i koja je svoju misiju obavila kako valja, sve do kraja. Procenjujući tu prvu epohu moramo uočavati crte koje u njoj pokazuju otpor prema vizantijskoj književnosti, crte koje unose nečeg novijeg, književnijeg, samostalnijeg; a tih crta, po priznanju istraživača, ima. Moramo, isto tako, imati u vidu funkciju te književnosti, koju je ona imala kao nacionalni i konservativni činilac, funkciju koju je ona vršila sjajno. Vitalnost njenu možemo ceniti i po manastirskim štamparijama u prvoj polovini 16. veka. Potrebno je napomenuti ovom prilikom još jedan naš nedostatak, vrlo čest u istorijskom posmatranju. Duh te prve epohe naše književnosti nosi sve odlike jednog religioznog shvatanja sveta i života koje je vladalo ljudima; ne možemo mi sada, iz perspektive "novijeg" vremena, govoriti o tom životu i shvatanju na jedan omalovažavajući način. Ako je spasenje duše bilo prva briga onih ljudi, a naša nije, to ne znači da se mi kao "moderne" sudije moramo odnositi prema onom duhu. Prema tome, ne može biti reči o "mračnom srednjovekovlju", nego jednu epohu treba sagledati u onom što je ona duhovno stvarno i bila. Ne može biti reči o tome još i zato što ta epoha ne odgovara ni duhovno onoj epohi u Evropi o kojoj se govori kao "mračnom srednjem veku" (uostalom ta fraza je i u objektivnoj istoriji Zapada izgubila svoj smisao). Ova prva epoha naše književnosti proteže se preko Pajsija i njegovog plodnog rada sve do u 18. vek (ona ulazi u Skerlićevo poglavlje "Racionalizam" i u njegovu "Novu književnost"!).

U zapadnjačkom istorijskom razvitku, imena "renesans", "humanizam", "reformacija", "kontrareformacija", označavaju epohu koja dolazi kao reakcija na "srednjovekovlje" i koja je obeležena razvitkom slobodnog, materijalno bogatog građanstva. Grad je nosilac književnosti u pravom smislu te reči. Isuviše je očigledno da u nas ne može biti govora o takvoj epohi. Paralele su povlačene samo u pokušajima konstrukcija jugoslovenske književnosti, pa i tamo ne uvek na srećan način. Prva epoha naše književnosti ne obuhvata ničega što bi bilo slično duhovnim pokretima pod gornjim imenima: ni grada, ni građanstva, ni reakcije na crkvenost, ni svetovne građanske književnosti, ni "oslobođavanja" duha; potreba nacionalnog održanja išla je sa crkvom, ne protiv nje, i kroz nju naročito. Nešto od duha tih pokreta kao da je ušlo u Dositeja, da se u njemu, zajedno sa "prosvećenjem" i "racionalizmom", obelodani kao neko "kidanje sa srednjim vekom".

U "novom veku" srpske književnosti, koji kao treba da dođe za "starim" i "srednjim", koje nismo ni imali, tj. u književnosti koja se razvila u emigranata srpskih u Panonskoj niziji, osnova stvaranja je grad i građanstvo. Epoha, druga, može nositi ime "gradska književnost u početku" i sa pravom početi radom Dositeja Obradovića. Što se tiče imena "racionalizam", ili bolje rečeno "doba prosvećenja", ono u zapadnjačkom razvoju znači epohu čija su duhovna obeležja: gubljenje vere, uverenje u razum čovekov koji sve može i koji će vaspostaviti "zlatni vek srećnog čovečanstva", polet nauke i tehnike, vera da će razum i nauka preobraziti čoveka, vera u "progres" i u jedno čovečanstvo, ujedinjeno u kultu ljudskog razuma. Struktura privrede ide ka industrijalizaciji i mašinskoj tehnici. Nasuprot tome, u nas je stanje ovakvo: Srbi u Ugarskoj dospevaju do prvog bolje situiranog građanstva i knjiga počinje da se javlja u prvim, skromnim, začecima. Donosilac knjige i vere u blagi razum je Dositej. Južni srpski delovi još su uvek pod prvom epohom. Dinarci i Balkanci žive u svom poetskom stvaralaštvu, pod patrijarhalnim režimom, sa nerazvijenim, upravo tuđinskim, gradom. Vera, uspomena na prošlost, freske i gusle i pesme održavaju život, tumače ga, kazuju i objašnjavaju. Ova epoha "gradske književnosti u začecima" nije u stvari ni "racionalizam" ni "prosvećenje" u evropskom smislu: ona označava "prve knjige", prve građane, prve početke života gradskog, i to sa uskim teritorijalnim ograničenjem. I prve početke "uticaja" Evrope. Od sada će se sva književnost razvijati u dvostrukom znaku: kao pseudomorfoza, tj. primanje tuđih oblika, i kao veza sa narodnim poetskim stvaralaštvom. Najčistiji tip prve je Dositej, najčistiji tip druge vrste je Njegoš.

Sve što bi dalje sledovalo predmet je zasebne studije, kojoj ovde ne može biti mesta. U tom novom osvetljenju i "romantizam" dobija u nas sasvim drugo značenje, a ne ono evropsko. I "klasicizam" i "realizam" i ona sumnjiva "prelazna doba", koja su ispomagala u nevolji i koja liče na one "pretpostavljene a izgubljene prstenove" u lancu biološke evolucije, i tzv. narodna književnost, sa kojom naši istoričari književnosti obično ne znaju šta će, i sve formule koje su nekritički i neistorijski bile prenošene sa Zapada — razrešavajući se svoje veštačke uloge. I pojedini pisci i pesnici dobijaju svoj značaj i svoja mesta na potpuniji i pravičniji način.

Koliko se iz ovih, samo podsticajnih i u glavnim crtama ovlaš izvučenih rasmatranja vidi, u istoriji srpske književnosti postoji golema potreba za revizijama. Opšti i bitni razlog za njih leži u tome što se nalazimo u vremenu čija bitna obeležja nisu više nesamostalnost i pasivnost, neznanje i ropstvo, obožavanje svega što je zapadnjačko. Vreme dozvoljava Srbima da se osvrnu na svoju prošlost mirnije, slobodnije, objektivnije. Sa osećanjem potrebe da se za prošlost vežemo i sa osećanjem o budućem stvaralaštvu koje ne može postojati bez žive prošlosti, oživljene na slobodan način i rasterećene svega što je sputavalo naš bistri, nepomućeni, rodni pogled. Revizije o kojima sam ovde govorio zahtevaju mnogo znanja, mnogo truda, mnogo studije, poznavanje duhovne istorije uopšte. Ali, još mnogo više, one zahtevaju ljubavi, vere, ponosa: ljubavi prema tlu i predanju i prošlosti, vere u tle i rodninu, ponosa koji neće dozvoliti više slepu nekritičnost.[/color]

(prvobitno objavljeno u: XX vek, 1938, knj. I, sv. V; preuzeto iz: Kritička misao filosofa i naučnika, priredio Milan Radulović, izd. Matica srpska i Institut za književnost i umetnost, 1995.)

Vladimir Vujić Srpski list | 16.10.2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 26, 2013, 06:40:00 pm »

*
PODSETNIK


NAŠ NOVI NACIONALIZAM I EVROPA
Protiv prikrivenih "evropskih" uticaja

Nekada je, u stara blažena vremena koja se danas čine snom, nacionalizam naš išao uporedo sa prosvećenošću, opštečovečanskim idealima i uopšte romantičnošću vremena kada se od nauke, tehnike, liberalističke misli poletnog građanstva Zapada očekivalo ništa manje do raj na zemlji. Nacionalizam naš tada je značio žudnju da se oslobodimo tuđinskog političkog vlasništva, da bismo, "svoji u svome", mogli što pre, mi zakasneli i zaostali, stići srećnike Zapada među kojima tek što nije zablistao zemaljski Eden. Dve velike imperije, jedna islamska druga katolička, pritiskale su naš život svuda. Islam, koji je nekada došao na Balkan sa izrekom "zemlja je onoga ko je obdelava", jednom socijalističkom parolom, nalazio se sada u punom povlačenju i raspadu; i na periferiji imperije, tamo gde su besneli i vršljali odmetnici, neodgovorno, često naše krvi, začela se borba za oslobođenje. Sa druge strane, moćna crno-žuta imperija pritiskala je Južne Slovene kojima je sudba dodelila da unekoliko zadru u Srednju Evropu. Na večnom limes-u, naši ljudi, južnoslovenski, u toku 19. veka počeli su da sanjaju san o slobodi, na kojoj bi pokušali da pristignu Zapad koji je u njihovim zadivljenim očima tada izgledao kao rajsko obećanje. Znamo isprepletenu priču o tom oslobođivanju: delimično smo je i doživeli. Od početka te borbe — pratile su nas snažne ruke tajnih međunarodnih udruženja, u raznim vidovima. Počev od heterija pa sve do zadnjih dana oslobođenja i ujedinjenja — nevidljive ruke su pomagale oslobođenje nacionalno, preko svojih nevidovnih organizacija u nas. Išlo se zatim da se razbiju autokratske, verske, velike imperijalne celine; da se suzbije nesavremeni Islam; da se razori monarhija koja je pripadnica Rima — da se razbiju te celine koje smetaju naporima liberalističkih krugova tajnih.

* * *

Prirodno, za male južnoslovenske nesrećnike na Balkanu i u Centralnoj Evropi — ove pomoći su dobro došle. Oslobođenje je valjalo da donese prosvetu i slobodu, raj ovde u dolini plača, prosperitet i srećan život: dostizanje uzora na Zapadu. Napori internacionale — kroz delanja svojih loža — išli su naporedo sa naporima naše nacije za oslobođenjem. Nacionalizam nam je bio karbonarski, liberalistički, masonerijski obojen, pun buržoaskih poleta i nada. Znanja, znanja i knjiga — vikalo se sve od Dositeja pa do apostola, poslednjih, evropskih civilizacija. Patetika Zmajeva — "Znanje je svetlost, znanje je moć" — patetika tipično malog građanina bila je izraz te težnje za "svetlošću". A tu su svetlost isticale pred nas, zamamnu i punu obećanja, sve radionice internacionala. Znalo se, svakako, još tada, u tim središtima tajnih internacionala — da ide na red velika imperija hrišćanska, ali sad ne katolička no pravoslavna, ona o kojoj mali Južni Sloveni sanjahu neprestano: svi, od primoraca do onih po gorama balkanskim. Znalo se tamo vrlo dobro da posle padanja Nemačke, koja je velika i opasna, dolazi na red Rusija, majka. Mi smo očekivali čuda zemaljskog raja od Zapada i od našeg oslobođenja…

* * *

Taj stari liberalistički, prosvetiteljski, nacionalizam išao je ruku pod ruku sa stvarnim najogorčenijim neprijateljem nacionalizma. Taj stari patriotizam, natučen frazama o oslobođenju radi "uzdizanja luče prosvete velikih naroda", išao je intimno naporedo sa organizacijama kojima ni najmanje nije stalo do toga da se oslobođeni Južni Sloveni združe u veliku nacionalnu državu. A najmanje hrišćansku. Stari naši nacionalci, rodoljubi, smatrali su da mogu da združe, pomire i spoje svoje gorljivo pravoslavlje, ljubav prema Rusiji, svoj nacionalizam sa onim ljudima koji su zakleti neprijatelji svake crkve, svakog nacionalizma, svake velike hrišćanske imperije. Čudesno je bilo, dirljivo i naivno to doba, kada je velika mistična snaga nacije punim zamahom stvarala sebi teren; kada joj se pridružilo sve, i crkva čak, u punom samopregoru i zaboravu da ona bar mačem ne dela; kada se hrlilo oslobođenju i primalo se, nekritički, sve što njemu vodi. A kada se oslobodimo, onda će se hrliti prosveti i blagostanju, po uzoru "srećnijih" velikih evropskih nacija; onda će i crkva blagosiljati i moralno delati namesto da nosi bombu i karabin; onda će se sve združiti i spojiti i predstavljaće sve jedan dirljivi tablo starih bakroreza kao sa slika iz knjiga Milovana Vidakovića; onda ćemo i mi "doprineti čovečanstvu svoj prilog" i milostivo će nas primiti u svoj srećni, prosvećeni, mirni, zadovoljni, krug naše starije i srećnije sestre...

* * *

Avaj, kakvo razočarenje! Namesto harmoničnog tabloa a la Vidaković, namesto srećnog združivanja, namesto prosperiteta, slobode, veličine i ravnopravnosti prosvetiteljske i druge — pred nama je druga jedna Evropa, drugi jedan Zapad; pred nama je gorka jedna stvarnost; sve što smeta združenju, ujedinjenju, slaganju, drži se na koncima koje zatežu ruke iz inostranstva, nevidovne; stari san naš, Rusija, majka, tek počinje, jedva, da prezdravlja od otrova nevidovnim rukama ubrizganih; crkva naša, u novome vremenu, namesto zahvalnosti za svoju tešku i toliko njoj protivrečnu ali herojski odigranu misiju, dobija prebacivanje da je uplivala u "klerikalizam". Šta da se kaže o licu Evrope i Zapada. Da je neki dobronamerni liberalistički nacionalac zaspao nekako sa likom, u srcu, Zapada kao nasmejane maske, pod belom perikom, a la Didero, pod suncem slobode, prosvete, pravičnosti i jednakosti, mira i blagostanja koje će doneti Žil Vernovski snovi o nauci — pa da se probudi danas! Namesto vedrog lika muze video bi njušku, obučenu priliku strašnu, sa maskom za gas, bajonetom, ručnom bombom, praćenom ćutljivom, mrkom, bezličnom vojskom strahotnih i džinovskih tenkova; sunca ne video od rojeva krilatica, izbacivanih sa matičnih brodova, gradske gomile, nezaposlenjaci, novi varvarizam, moderno prostaštvo, cvetanje seksa i seksusa, kreveljenja i opscenih gestova. U domovini se svuda oseća, opet, prisustvo nevidovnih ruku koje kao da ne sjedinjuju no razjedinjuju. Svuda neko i nešto preči svaki polet i razvoj; neko korumpira, nešto se valja preko zemlje, trulo i gadno.

Neverovatno je teško danas dosanjati stari onaj san. Lik, onaj svetli, sa zapadne strane pretvorio se u iscerenu masku protiv gasa: ko zna šta preti iza tog stakla i te njuške? Unutarnji prosperitet, slaganje, mir, ljubav sistematski truju opet neke heterije — samo moderne. Nikako i nipošto ne snažnu, nacionalnu, stvarno ujedinjenu državu, a još manje onu u kojoj bi južnoslovenski hrišćani živeli međusobno u bratskoj ljubavi. Odjednom, od nekuda, sramno je počelo postajati svako takvo nacionalističko nastrojenje. Odnekuda, odjednom, nije više "moderno" biti nacionalist; i nacionalizam, sada otvoreno, propoveda se pomodno, jeste veliko zlo i pomalo i sramota, jer je "zastareo". Kada se linija oslobođenja valjala produžiti, jednostavno i dosledno, odjednom od onih samih koji su je s početka pomagali, ona se krivi, zaustavlja, na sve načine joj se smeta. Nacionaliste, eto, postadoše još malo pa ruglo naše, nesavremenost naša. I, kao vrhunac, kada je punu odgovornost za tu liniju preuzela ličnost koja bi je konsekventno stvorila — jedan Kralj gubi svoj život koji je posvetio toj pravoj, časnoj, nepomućenoj liniji. Tu ima tragike, ali i mistike koja može da urodi zlatnim plodom.

* * *

Naši savremeni nacionalisti moraju imati pred očima činjenice. Oni ne smeju imati sentimentalnost njihovih starih, niti vrela i izvora domaćih niti obaveštenosti. Mi ne možemo više biti naivna balkanska deca. Internacionale ne mogu za nas biti vrela i izvori domaći, niti prividna bolećiva socijalno-humano-etička združenja. Odmerimo trezveno i praktično sva lica, sve vidove, sve privide. Ako smo nekada išli zajedno sa nekima, danas moramo biti svesni da ne možemo, da ne smemo ići zajedno, da je to zajedničarstvo — jedno samoubistvo. Odajmo istorijsku poštu nekadanjem nacionalizmu. I mesto u muzeju. Ali znajmo da smo u punom životu i punoj stvarnosti u kojoj talasi progutaju sve one koji ne vide, ne znaju i ne bore se. Znajmo da naša celina, mir, slaganje, samostalnost, danas kada pred nama ne stoji više ideal prosvećenosti Zapada nego "ideal uzimanja prostora i tržišta", jesu nepodnosivi baš za one iste kojima je nekada bila nepodnosiva i Rusija. Razjedinjeni — mi ćemo lakše ostati "eksploataciono područje" — ne samo materijalno, no, što je važnije, i duhovno. Novi nacionalizam mora biti svestan obmana u starom — inače će olakšati posao razornim silama.

Vladimir Vujić

Napomena: Objavljeno u časopisu Ideje, br. 13, 6. aprila 1935, str. 3.


KOMENTAR MOMČILA SELIĆA

Vladimir Vujić umro je 1951. u Brazilu, kao politički emigrant. Zaboravljen, budući zabranjen do objavljivanja njegove knjige Sputana i oslobođena misao (Algoritam, Beograd 2006, nešto kasnije iste godine i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), Vujića ni danas ne poznaju oni koji se, navodno, brinu o sudbini Srba.

I mada sam napisao pogovor Algoritmovom izdanju, za gornji članak nisam znao dok nisam na uvid dobio rukopis zbornika Vujićevih radova, koji Vladimir Dimitrijević priprema za štampu. Tako sam otkrio da ponavljam neke Vujićeve zaključke od pre gotovo 80 godina, jednog svetskog i nekoliko antisrpskih ratova.
Da nije Dalibora Muratovića, našeg urednika koji je i pronašao i uredio knjigu Sputana i oslobođena misao, i neumornog bogotražitelja Vladimira Dimitrijevića, Vujić i njegovo upozorenje ostali bi nam i dalje nepoznati.

Nadam se da će njegove reči imati odziva većeg nego 1941—1945. | Srpski list  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 26, 2013, 07:36:39 pm »

*
PRIKAZI


ZNAČAJ KIHOTIZMA

1.

Ima u španskoj književnosti jedna genijalna knjiga: Servantesov Don Kihot. (...) Šta je Servantes hteo njome, ko će to znati: genijalan, on je stvarao i išao za nagonom stvaralačkim i nije govorio i davao samo ono što je u uzanom prospektu jasne svesti on sam sagledavao, nego više, mnogo više, potiskivan impulsom jačim no sve što je lično i uzano individualno. Tako, Don Kihot prevazilazi svoga autora — to je često slučaj u velikoj književnosti — heroj mu se izmiče i preduzima na se značaj i obim duševni što će biti simbolika za čitave velike impulse duševne; ono što je stvorio bogatije biva svojim odjecima i skala rezonancija mu je moćnija, bogatija, punija i šira no što je to izgledalo autoru u mahovima stvaranja. Dalje, ono što mnogi vide u Don Kihotu, banalno i prosečno viđenje budale koja strada u sukobu sa takozvanom realnošću, povod za smeh sitne ćiftarije — to je obična i redovna istorija velikih ličnosti.

(...) A "kategorisanje" Servantesova romana? Redovna sudba kategorisanja teorijsko-književnim formulama jeste promašaj pravog ljudskog, životnog i duševnog značenja dela; kategorisanja obično previde glavno a vrlo dostojanstveno zabeleže sporedno. Nije prema tome važno za nas da ... ga stavimo u jednu od mnogobrojnih pregrada "teorije književnosti". Važno je za nas da je to delo o jednom oduševljenju; da se u njemu krije dublji značaj za nas, ličnosti nesrećne sadašnjice civilizacije; da je genijalno delo takve snage duševne da mi možemo graditi iz njega, crpeti iz njega, nalaziti u njemu, izvesti iz njega. Važno je za nas ono što je simbolično u Kihotu, ono što on iskazati može kao divna fikcija duševnosti, ono što mi možemo načiniti iz njega za nas, danas, onakve kakvi smo i za nas kada se danas u bezizlaznom lutanju nalazimo. Najzad, veliki savremeni španski pisac i mislilac, Migel de Unamuno, onaj koji je, po sopstvenim rečima, stvorio iz kihotizma nacionalnu špansku religiju, veli, sa pravom: "Šta me se tiče ono što je Servantes hteo ili nije hteo da stavi u Kihota i šta je stvarno u nj stavio? Ono što ja otkrivam u njemu je ono što je živo u njemu, stavio to ili ne stavio to u njega Servantes, ono što ja stavljam u njega, što ja stavljam odozgo i iznad ili ispod njega, ono što mi stavljamo svi u njega." Unamuno je pisao svoju izvanrednu knjigu Život Don Kihota i Sanča zato da ponovo u mislima proživi Kihota a nasuprot servantistima i učenjacima i zato da otkrije u njemu novi život i da načini životno delo od onoga što je ostalo bilo mrtvo slovo za ogromnu većinu ljudi. Taj izvanredni duh, sav vatra i sav plamen, čovek koji ume da se indignira i prezire one koji to ne umeju kao neljude, sjajan je primer za ideju o tom šta se od Kihota može načiniti i šta bi mogao značiti kihotizam kao uzvišeni pravac duha. Otuda je potrebno ovde za nas videti, pre svega, kakva je Unamunova koncepcija Kihota i šta je on od te fikcije napravio. A onda raširiti to shvatanje, staviti ga na moćnije osnove duhovne i otkriti u kihotizmu živi stvaralački duhovni impuls koji nikada ne umire. Prve osnove proširenom shvatanju kihotizma postavio je Unamuno: on se nije ustezao da se izjasni o tome kako stoji jedna filozofija kihotska, jedna metafizika kihotska, jedna etika i religioznost kihotska, jedan duhovni veliki stav kihotski koji igra veliku ulogu u savremenoj evropskoj tragikomediji. U naše doba, u kome su, po rečima Hismana, i naši gresi sitno-lopovski, u kome je nestalo velikih strasti, kakav uzvišen primer daje Don Kihot! Unamuno se bori svojom koncepcijom o Don Kihotu protiv onih koji su čvrsto pritisli nadgrobni kamen Kihotov samo da vitez ne vaskrsne i ne progovori...

U našoj književnosti ima jedno zanimljivo shvatanje Servantesovog heroja. Dao ga je, mislim da to još nije dovoljno i dobro zapaženo i podvučeno, Laza Kostić, tako jednostrano i krivo shvaćeni veliki pesnik lepog doba našeg romantizma. Taj unatoč svemu fini duh osetio je i Kihota, i, u izvesnoj meri, kihotističko shvatanje u svojoj pesmi o "budalini Savedrinoj". Zove se Don Kihotu ta poema; puno ime za pisca Don Kihota bilo je: Migel de Servantes Savedra. Laza Kostić izaziva sliku viteza Servantesovog "kad zarede nove bede, kad se smrknu beli dani, kad potamne i poblede, zraci nadom izasjani", seća ga se i u ljubavnim iluzijama, kada "svest zabludi" i kada sve prođe kao prah i dim u "oblaku jada"; seća ga se naročito na grajama uzaludnih skupština "gde vetrenjača mnogo zveči"; "kad je glavni drugo mesto, a trbuh se za sve brine"; izaziva još sliku viteza ogorčena borca za ideale kad pomisli na novu zoru kad neće biti Drine i Save za narod naš. Ova pesma, puna kihotske ironije na stanje u kome je Kostić živeo, završava se strofom o onima koji izdaju svoje ideale, o ljudima koji beže iz borbe radi ugodnosti; i dok je sve napred bilo evokacija budaline Savedrine, u momentima koji označavaju promašene svrhe, prevarene nade, prošle opsene, uzaludne napore, nemoguće snove, ova poslednja glasi:

"Al' kad vidim pametare,
gde s' klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skocka naslad gnjili,
te sad ono pale, žare,
čem' su bili borci čili;
da želucu nije smetnje
mač otpašu sa bedrine;
takve slike nisu vredne
budaline Savedrine."

Sve se može posmatrati s izvesnom vedrinom sa malo tuge i u svemu se može videti slika Don Kihota, viteza u večnoj zabludi: u životnim sitnicama i krupnijim obrtima i bedama, u razočarenjima, u očiglednosti ljudske taštine i ljudske gluposti. Ali kad je reč o prevrtanju verom, o izdajstvu snova, o bežanju iz muške borbe, o izvlačenju iz čojstva i junaštva, o napuštanju viteštva, tu ne može da se evocira slika uzvišenog viteza od Manče, Don Kihota. Kad se mač otpaše sa bedara i sve odbaci što je u životu čovekovu duhovni vođ i putokaz kroz slabosti i sramote čovečanskog životinjstva — to nije vredno sjajnog borca za san i poeziju, uzvišenog Kihota, onoga koji je, uprkos svom prolazu kroz komično, sam uvek ozbiljan i bez šale na usnama, ostao veran mučenik za idealniji život i veran zatočnik lepoga sna.

Tako je Laza Kostić zabeležio prolaz Kihota kroz svoj nemirni i široki duh. Unamunov pothvat, međutim, posve je drugi. Ovaj strasni i nemirni mislilac, jedan od onih koji danas viču po pustinji, dao je jedno tumačenje Kihota i jedno stvaranje kihotizma kao obilnog i novog duhovnog pravca na vrlo široko zamišljenim osnovama.

Pre svega, Unamuno vidi u Don Kihotu "španskog Hrista" u kome se ogleda besmrtna duša španskog naroda. Lik tužnog viteza vidi on kao lik na komičan način tragičan, kao lik u kome se ogleda duboka tragika ljudske komedije. Strasti, stradanja i smrt viteza Kihota za Unamuna su slike duše španskog naroda. Ludost vitezova je uzvišena i ako se ne slaže sa naučnom logikom evropskog duha. Baš je veličina kihotstva u tome što on znači prkos i ponos: prkos duha koji kroz smešno ide pravcem ozbiljnom, tragičnom i uzvišenom; ponos duha koji pobeđuje stavljajući sebe, slobodno i gordo, na plan komičnoga. Baš stavljanjem na taj plan, Kihot je dobio besmrtnost. Jer, šta znači borba Kihotova? Nije to ludačka i smešna borba viteza za povratak viteštva i njegovih ideala uprkos novom ćiftinskom vremenu koje se rađa, sitno i zagušljivo, na razvalinama snova, i poezije, i romantike. Ili, bar, nije to samo to, samo to i ništa drugo, i ništa više. Bar za Unamuna je drugo nešto i više taj prkosni i ponosni lik viteza Kihota od Manče, ta poetska fikcija koja postaje simbol borbe za duh, borbe za veru, borbe za snove duhovne kao jedinu realnost. Ono što se vidi u naporu kihotskom nije idealizam, veli Unamuno, jer se Kihot nije borio za ideje. To je spiritualizam, dodaje on, jer se Kihot borio za duh. Kihot je umeo da se stavi u komično, da mu prkosi, da se kroz njega igra protiv ljudske gluposti, da se ne boji biti komičan. Za Unamuna, tragedija duše Kihotove izraz je borbe između sveta onakvog kakav nam prikazuje rezon nauke i onoga što bismo mi hteli da svet bude prema onom čemu nas vera uči. Borbu za nesvodljivost na savremenu civilizaciju napravio je Unamuno od borbe Kihotove. I tu leži najlepši čin Unamunov, najzanimljiviji napor i izvanredno pretvaranje iz poetske fikcije u simbol duhovni za čitavu naciju špansku. Kihotizam je za Unamuna u stvari stav duhovni protiv racionalističke, osrednje, neduhovne, bezverne Evrope. U tom bezverju, u tom slepom odavanju razumu, i samo razumu, rezonima, i samo rezonima, u tom neduhovnom životu za trbuh, u tom strašnom agoničkom trzanju jedne civilizacije na zahodu, Unamuno vidi tragikomediju Evrope. Boriti se protiv nje — eto kihotskog napora; duh te kihotske borbe je duh same Španije, za Unamuna.

Osnovna linija strmog pada, kojim je Evropa pošla, vodi je sve dalje od ideala večnog onozemaljskog života ističući na horizontima svuda ideal progresa, rezona i nauke. Renesansa, Reformizam, Revolucija — to su etape kojim je duh Evrope išao sve bliže bezverju, kojim se, kako to kaže Unamuno, dekatolicizirao. U drugoj polovini devetnaestog veka, toj eposi nefilozofskoj i tehničkoj, u kojoj je vladala kratkovida ljubav za specijalnosti, u kojoj je vladao istorijski materijalizam, u toj eposi sićušnosti, ideal rezona i nauke se popularizovao i raširio. Reforma i Renesansa, dve sestre rođene i Revolucija, njihova kći, donele su novu inkviziciju, inkviziciju Nauke, odnele su stvarnu veru. Ova nova inkvizicija nauke nosi sobom smeh i prezir za one koji neće da joj se pokore, koji neće da slušaju slepo njinu ortodoksiju. Duša je izgubljena, vera je nestala, nama se govori o nauci, o kulturi, a šta je to? Pseudofilozofske konstrukcije, mnimo-mističke laži, diletantizam, sve drugo no li prava "nauka", ona koja "uči" život. I šta nam govore o Evropi, veli Unamuno: "civilizacija Tibeta je paralelna sa našom; ona je rađala i rađa još uvek živote ljudi u sebi, ljudi koji nestaju baš kao i mi sami. Reč jedna, reč svete knjige, nad svima civilizacijama kruži: mudar umire kao i zao". Unamuno je duboko religiozan čovek, stvarno, takoreći mesom i krvlju, opipljivo religiozan; on je borac za živu, stvarnu veru. A kako je svaka prava kultura religiozna, onda mnima kultura Evrope, nereligiozna, kakva jeste, šta je: jedan veštački, zli, lažni, opasni proizvod protiv koga se treba boriti očajno, do kraja, svom snagom. A ta borba, naravno, u očima osrednjeg, "kulturnog", evropskog sveta je smešna, ona je "kihotska" u onom običnom smislu reči. I tu Unamuno pribegava viziji velikog borca za nemogućnosti, velikog viteza snova i boljeg čovečanstva. On ima da ga nauči kako se prkosi smešnom, kako se prolazi kroz komično, kako se istavlja pred porugu i smeh da bi se ušlo u večnost i besmrtnost.

(...) Naš uzvišeni ludak, naš obrazac, Kihot — veli Unamuno, uči nas kako smemo da se načinimo smešni, kako da hrabro prkosimo komičnome da bi, kroz njega prošav, pošli životu večnom i istini pravoj. To je misija, po Unamunu, Španije; to je njena suština duhovna, njena zasluga pred Bogom, njena poema u nizu poema ispevanih Bogu kroz razne kulture... Tu je tragedija španske narodne duše, ista koja je i Kihotova: borba za nemogućnosti snova protiv realnosti zala oko nas, borba za čvrstu i živu veru u besmrtnost protiv svemoći i premoći vere u razum i u smrt čoveka i svih stvari.

Očajnik je Kihot; ima španska reč za to: desperado. Očajni borac je Kihot. I Unamuno veli o njemu još: onaj iz romana Kihot je umro, ali onaj stvarni, onaj ostaje među nama oduševljavajući nas svojim dahom; taj se nije izmenio, taj produžuje da nas goni na stav komičnoga, taj ne umire, taj ostaje da se očajno bori i dalje. Desperado. A "očajanje je gospodar nemogućega" veli Španac Tores, jedino se iz očajanja, jedino se iz njega rađa herojska nada, apsurdna nada. Sam je lutao Kihot, sam sa Sančom, sam sa svojim snovima, svojom samoćom, svojim herojskim očajanjem i svojim očajnim heroizmom. Sami lutamo i mi, Kihoti savremenosti, kojima je besmrtnost pouzdana jer prolazimo kroz smeh i porugu svetine, jer smo protivu lažnih kultura i protiv premoći rezona, protiv praznog razumovanja, protiv pametarstva "Evrope", protiv savremene ortodoksne i krute i okrutne inkvizicije "Nauke" — a za dovođenje novog i nemogućeg srednjeg veka, dualističkog, protivrečnog, strasnog i strastvenog. Borba protiv racionalističke pedanterije, protiv svake "naučne" pedanterije. Danas, uloga i misija Kihotova ostaje samo u tome "da viče po pustinji", veli Unamuno.

Kihotizam Unamunov, dakle, jeste pravac duhovni koji ide neposredno u borbu protiv savremene civilizacije onakve kakva je danas u Evropi i kakva se prikazuje umu i očima tolikih silnih i velikih duhova u Evropi: kao epoha zla, protiv koga se valja boriti. Ali, kihotizam može dobiti i svoje proširenije značenje, ono kojim postaje moćni večiti faktor duha u impulsu istorijskome; istovremeno, on znači mnogo kao ideja-vodilja za naše nove generacije.

2.

Mi kažemo: Kihot se borio za nemogućnosti. Zašto nemogućnosti? Onaj, Servantesov, borio se za povratak nemogućeg: viteštva. Ovaj, Unamunov, borio se isto tako i ništa manje za povratak nemogućeg: čvrste i žive vere, za stvaranje nemogućeg, duhovnosti koja bi, prevazišav razum, učinila da se oslobodimo inkvizicije Savremene Nauke. Ovaj, Unamunov Kihot, značio je istovremeno misiju španske kulture, po Unamunu. Ali ni onaj Servantesov, ni onaj Unamunov nisu jedini. Danas, ja vidim u prošlosti večno obnavljanu figuru plemenitog i tužnog Kihota, viteza za snove, borca za nemogućnosti. Vidim figuru ogromnu večnog Kihota i njegovu lepu ulogu u duhovnom životu ljudi na zemlji. Gledam lik taj duhovni i gorostasni gde uvek pri padu u smrt očajno se bori za život; gde, pri umiranju živih duhovnih vrednosti, bori se za njih; gde pri mehanizaciji svega odlučno ustaje protiv mehanizacije; gde pri preziranju snova i oduhovljavanja, ismevan zbog toga, bije se za snove i oduhovljavanje. Nije to onaj Servantesov Kihot; nije ni onaj Unamunov; širi je taj, veći, neprolazniji, simboličniji. Komičniji je i duboko tragičniji, u isti mah. Unamuna se nije ticalo šta je Servantes hteo sa Kihotom; mene se ovde više ne tiče šta je Unamuno hteo sa Kihotom a u ime svoje Španije. Šta ja stavljam u Kihota kao simbol-lik, to je važno. A ja stavljam u njega oličenje borbe protiv nepokretljivosti istorije, borbe za nemoguć obrt istorijskog toka. I još: duhovnu veliku ulogu i misiju svih onih koji se bore, u određenim fazama kulture, protiv statičnosti, protiv mehaniziranja, protiv smrti, jednom rečju. Vidim u tom simbolu večnu i neprolaznu ulogu borbe duha protiv smrti i usmrćavanja duhovne vrednosti...

Istorijski tok je ireversibilan, kaže se. On je, to znači, neokretljiv. Fatalnim tokom žive kulture rađaju se, razvijaju i umiru. Neodoljivim hodom se otvaraju i zatvaraju njihovi krugovi. I kad kažu svoje, kad uzru, one se ukoče i stabilizuju. U civilizovanim fazama kultura duh više ne radi i ne kazuje više. Sećanje na doba napona najvišeg tada, još jednom, to je doba svih romantizama u kulturama, vezuju se za lepa vremena prošla, za napore ostvarivanja i stvaranja. Slobodni, stvaralački, božanski napon duha se guši u kvrgama gotovih i umrtvljenih oblika, buni se i propinje, nema daha a bori se, bori večito, jer je njegov životni neodoljivi zamah (Bergsonov élan vital) upućen na borbu protiv smrti, na borbu za nemoguće, za pobedu nad smrću. Nema Kihota u vremenima napona stvaralačkog: ali se oni javljaju kad se taj napon iživeo u velikim kulturnim stvaranjima. Kihot je onda borac za povratak u doba kada taj povratak izgleda nemoguć. On je borac za san i borac za ono najbolje duhovno u čoveku. Kihotizam je onda luda i očajna borba za pobedu nad fatalnošću, nad neodoljivošću, nad smrću. Kihotizam je onda napor duhovni za samoodržanjem, očajni napor da se savlada smrt duha i da se za večnost osigura i sačuva. On je borba za besmrtnost kulture onda kad ona ima da umire. On je očajni napor da se probije krug i da se iz umiranja izađe...

Njegova životna i večna uloga, koja se ponavlja kao što se i krugovi kultura ponavljaju, njegova misija je uzvišena i ako nemoguća, rekao bih uzvišena baš zato što je nemoguća. Kihotizam je onda faktor duhovnosti protiv neduhovnosti, misionar života protiv smrti. Neprolazna je misija Kihotova: on se krvavi i bori ludom snagom za bolje, za više, za uspon duha u vreme kada sve životne linije padaju, nepovratno i neizbežno i vode sve u smrt duhovnog stvaralaštva i u pobedu materije, smrti, zla, otpora u isti mah. Strašni su Kihoti i komični u isti mah. Prolaze kroz komično, kroz ismejavanje, prolaze da bi stekli besmrtnost. Oko njih se koči i hladi napon životni, forme i ustanove se odupiru dahu životnom, ljudske mase se mehaniziraju. I smeju se ludacima koji hoće proboj života pravog, života duhovnog, po svaku cenu, po cenu života svog. Kihot hoće da umre da bi se rodio ponovo: on je sav u značenju velikog simbola "Umri da bi postao, da bi živeo". Smešan je, vele: ali je strahovito smešan, tragično smešan. I veliki je i ima pravo... Hristos sa trnovom kraljevskom krunom, "kralj"...

Kihot onda znači ipak jednu uspelu borbu. Ako krug kultura, izraza duhovnog, teži da se zatvori, da umre, Kihoti znače u toj smrti plemeniti napor za obnovu duha... I znače i donose ono što u jednoj kulturi ne umire ipak. Oni su znak života i smrtnosti svega, znak večnog duhovnog obnavljanja, buktinje u mraku, svetlost u opštem sumraku i umiranju. Kihotizam je tada, kulturno-istorijski govoreći, prisustvo večne duhovne obnove, pouzdan znak da će se ipak duhovno živeti, jer duhovno življenje ipak ne izumire. Zatočnici večnog i duhovnog, Kihoti su izrazi životnog duhovnog zamaha koji u svom stremljenju ima da savlada sve otpore materije, pa i smrt samu. Prisustvo Kihota u sumračjima kultura znak je večno žive duhovnosti kao jedine i nepobedive stvarnosti. Glas tih "koji viču po pustinji", nesaslušavan, usamljen strahotno, ne gubi se u prostorima beskrajnim. On nađe odjeka daleko negde, u budućem, jer se duhovna snaga ne može izgubiti. Luk je veliki taj kihotizam, luk koji spaja prošlo sa budućim. Luk koji nadsvodi smrti, razaranja, prestajanja i gubljenja, ponore praznina, nadsvodi ih i vezuje duhovna stvaranja nepobitno i nerazumljivo.

Tako se stvara pred očima duhovnim vizija kihoterije kao nepromenljiva i životna duhovna linija kroz propadanja i obnove kultura. Kao nepropadljiva oznaka prisustva višeg duhovnog načela. Kao oznaka besmrtnosti duhovnih napora. Kao svedočanstvo o postajanju večne pobede duha. A ako je krug jedne kulture u samom razvojnom naponu svom presečen, veštačkim, nasilnim putem presečen; ako se začela jedna kultura a nije se iživela; šta onda znači kihotski napor? I šta je sa našim slučajem? Jer mi smo doživeli u naponu istorijskog kulturnog impulsa, invazijom sa istoka, prodorom Turaka, nagli presek jednog kulturnog začeća. I živeli smo u jednom sutonskom vremenu, herojskom vremenu i herojskim naporima, putevima zasejanim smrću i žrtvama idući oslobođenju, noseći u sebi zavet nerečenoga, neizraženog, neiskazanog, neiživljenog duhovnog impulsa. I kad smo na pragu slobodne mogućnosti za stvaralaštvo, pred čim stojimo i kojim putevima da idemo? Stvorivši kult heroizma u vremenima večne borbe za oslobođenjem, stvorivši primitivno-herojske oblike života, izrazivši ih u snažnim umetničkim potezima kroz narod i pojedince, retke i uzvišene, danas smo pred novim zadacima i pred novim duhovnim naporima kojima imamo da uđemo u duhovno stvaralaštvo i u kazivanje svoje misli i svoga sna o životu, svetu i čoveku u njima. Ova transformacija heroizma, u prisustvu jedne moćne civilizacione faze evropske kulture, zadatak je koji stoji pred našom nacijom, pred Jugoslavijom za čije se rođenje obaviše tolike smrti i žrtve. Tu je naš kulturno-istorijski problem. Ali je ovde drugo jedno pitanje od interesa, baš u vezi sa kihotizmom, shvaćenim sada sa druge jedne strane i osvetljenog kao pojave sa jednog drugog gledišta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 27, 2013, 09:15:35 pm »

*
nastavak

Na putu ponovnog ulaza, postepenog, u slobodan život, mi smo se nalazili u prisustvu jedne moćne civilizacije — ne kulture — baš u onim momentima njenim kada se ona razvijala u znaku racionalizma, u znaku Nauke, svemoćne i punonadežne. Šta je bilo na prvi mah prirodnije no da se slepo i bez ikakva dalja razmišljanja i osećanja odamo tom racionalističkom shvatanju, te da se uputimo njegovim putevima, za gotovim obrascima. Da se smatra: da je naš spas u primanju, savršenom i bezuslovnom, "velikih zapadnih kulturnih tekovina", kako se to govorilo, smatrajući da je na zapadu "kultura" a u nas "nekultura" i pomešavši kulturu zapada sa njenom civilizacijom. Na izlazu iz jedne primitivističko-herojske periode, još u ovoj, mi smo se našli pred civilizacijom, bleštavom, hučnom, tehničkom, zasenjujućom. I onda, za nas je bilo "najpreče i najpotrebnije" kopiranje evropske civilizacije. Tada počinje, i u književnosti, koja, kao uvek, prva daje znak, i u svima ostalim oblastima kulturnog života, imitaciona epoha, doba podražavanja. Istovremeno, naš život donosi sobom brze promene, borbe za borbama, u kojima se nacionalna misao uspešno ostvaruje. Ceo komplikovani i bučni duhovni život zapada menja se duhovno, i pre rata (što treba naročito naglasiti onima koji svu duhovnu izmenu bacaju samo u "poratno" doba) i u toku rata i, naravno, naročito posle rata. I šta se dešava? Propovedi racionalističke, one od pre tri četvrti veka, propovedane od propovednika koji se sami ni za dlaku nisu menjali sa duhovnom obnovom Evrope, drže još uvek, slepo i besvesno, jednu sredinu kojoj više nisu potrebne, kojoj su štetne. Još uvek taj zastareli racionalistički duh, onaj koji se nikada nacionalno nije osećao svojim i rasnim, onaj koji se smejao svakom zdravom pokretu duha, svakoj "romantici", još uvek taj nesrećni dispozitiv duha drži i koči život duhovni. Zapad je evoluirao; u njemu je danas mnogo duhoboraca, mnogo glasova koji se dižu protiv civilizacione degeneracije duha, protiv pedanterije razuma, protiv inkvizicije Nauke. Ali naši zapadnjaci, koji su se petrificirali još negde oko 1880. godine u idejama iz još ranijih godina, još uvek smatraju za kihotizam plemenite napore čitavih generacija da se potraži svoje.

Te generacije traže izgradnju luka velikog kojim će nadmostiti racionalističko vreme i vezati, smelo i herojski, najbolje naše iz kulture srednjeg veka sa najboljim i najnovijim nastojanjima, težnjama i stremljenjima zapada. Kihotističke težnje? Za naše zapadnjake svakako: smešni su to za njih napori, i uzaludni. Oni ne nose u sebi svetu i ozbiljnu viziju naše kulture, niti su je ikada nosili; oni ne nose sobom život nego smrt; a njih je još uvek mnogo i još uvek je to masa koja se smeje kihotskim naporima za "nemogućim". Ali, herojski i očajni napori jedne nacije kojima se pripremila za oslobođenje, napori koji su "nemogućnosti" ostvarili na drugom jednom pravcu, pouzdana su zaloga da će se realizovati i druga "nemogućnost", izgradnja sopstvene kulture, koja neće biti ni pseudomorfistička tvorevina ni gola kopija, nakazna i pogubna, nego sopstveno duhovno delo. Nas koji u to verujemo, nas mogu nazvati Kihotima oni pametnjaci i zapadnjaci čiji je duh ugledanje, čiji je ponos kopija, a čije stvaralaštvo nikad nije ni postojalo. I baš zato što smo mi u tom položaju da o izgradnji kulture svoje možemo misliti, što nas ta izgradnja čeka, baš zato je i moguće da ta kultura donese ne samo novo nama, nego i da donese novo Evropi. Kihotistički snovi? Može biti, ali su oni najbolje naše uverenje, najbolja naša snaga i najbolji naš duh stremljenja. Mi se bar ne borimo protiv neokretljivosti istorije; jer za nas istorijsko življenje počinje, ostvarivanje kulture počinje, svesni istorijski život se rađa. I baš u tome i postoji duboka razlika između dva shvatanja naše kulture: ili je ona sada pred stvaranjem, a njeno stvaralaštvo omogućeno jedino širokom samosvešću o samostalnom duhu nacije koja ima šta da kaže; ili je ona u izgradnji samo utoliko ukoliko bude što brže i što efikasnije primila na sebe oblik zapadne civilizacije. Ili istorijsko življenje ili ulaz, kao masa bezoblična, u mase civilizovane Evrope, numerički, mehanički ulaz u jedno niveliziranje bez kraja i konca, koje se svršava jednoobraznošću, a to znači smrću, u tehničkoj, urbanskoj civilizaciji.

Razlika je velika; ona je načelna; ona je ideološka; i ona tačno označava aktivne i dinamičke stvaralačke snage i pasivne i statičke nestvaralačke otpore. Razlika ta je razlika između života i smrti, između duha i materije. Razlika ta označava dve naše mogućnosti istorijske: ili ulaz u život ili utapanje u smrt opštu. I na toj razlici danas se nama koji u sopstvenu kulturu verujemo, nama kihotskim borcima za nju, opiru pasivne snage umrtvljavanja i u ime "razuma i nauke", a protiv misterija i "mračnjaštva" govore o ludim pothvatima. Kihoti su, međutim, ličnosti koje imaju veru i ta vera će pobediti. Kihoti su u najboljim tradicijama duha; i osećaju još uz sebe najbolje duhove u Evropi. Može biti da je vreme tu kada će se učiniti čudo: kada će se voljom duha sprečiti zatvaranje kruga kulture, kada će se osigurati trijumf kulturne snage i završiti ciklus kultura zatvorenih i otvoriti doba duhovnog života. I ako Kihoti misle da u tome pothvatu duha nije najmanja — nego naprotiv najveća — uloga naše nacije, može im se smejati ali je njihov san veliki — i ostvarljiv, ipak, uprkos svemu. Tako kihotizam kao pojava u našem životu kulture znači napore novih generacija, onih koje su i pre rata i u ratu bile aktivni nacionalni činilac, da ustanove i otvore još i novi heroizam duha nacionalnog; da otvore puteve samostalnom duhovnom životu.

Tako nas je tužni i divni lik viteza Kihota odveo, preko Unamuna, jednog od duhoboraca u Evropi, do vizije o sudbini i o životu kultura i civilizacija i o viziji našeg osnovnog kulturnog programa. Ali je Kihot imao uza se i Sanča; i Kihot je, istovremeno, i jedan simbol života koji je uvek komično-tragičan; i na njemu se dadu proučiti, izvrsno, i oblici života i značaji komike i tragike. Taj sančizam ima dublji značaj komičnog i tragičnog u životu.

3.

Kihot ipak nije lutao sam na svojim putevima snova i borbi. Uz njega je verno išao Sančo. Išao je strpljivo i istrajno, verno i uporno. Išao je radi obećanog carstva, ne nebeskog no zemaljskog, negde na nekom začaranom dalekom ostrvu na kome će se svršiti lutanja i patnje. Ostrvo to, i vlast ta, i bogatstvo to, zavijeno u magle budućnosti, izmicalo se neprestano. Herojske i borbene ludosti Kihotove, produžavane u beskraj, sve su manje verovatnim činile tu nagradu za trpljenja i sve su dalje izmicale željeni kraj i mir i bezbednost i odmor. Ali je Sančo išao. Išao je, najzad, beznadežno, ali je išao. I sančizam se javlja kao drugi jedan simbol, uz kihotizam. I kao jedan simbolički problem, kao jedno pitanje; i kao jedno nagoveštenje duhovno nekakvih zbivanja i događanja i impulsa nerazumljivih, ali koji se ipak odigravaju na duhovnom planu...

Sančo je bez Kihota bezoblična masa, materija bez života, stvar određena za zoološko, animalno življenje. On je pasivan otpor, nešto što miruje i nešto što ne bi htelo, nipošto, ni po kakvu cenu, u stvaralačke napore. Tupa bezizrazna egzistencija, nečujno bivanje, bivanje koje se tmulo i poslušno kreće po velikim ritmovima prirode, rađanje, hranjenje, plođenje, umiranje. Zamah životni, onaj koji će se probuditi u njemu tek Kihotom izazvan, tu je, drema, prikriveno, nekihotiziran je; varnica je i iskra koja bi "u kam očajala" bez kihotskog udara. Jednom kihotiziran, Sančo će se krenuti. Ali ga treba kihotizirati. On vizije nema, niti snage duhovne da se uspne na plan stvaralaštva; mora je dobiti, tu snagu; mora mu se otkriti ta vizija. Prošlost je za njega ono što je bespovratno otišlo, budućnost ono što ne postoji; veze duhovne između prošlosti i budućnosti, prava nit životna kojom se sve vezuje i biva nošeno napred jednim neodoljivim zamahom, jednom moćnom snagom duhovnom, nije u Sanču. Taj živi na planu biološkog događanja. Taj ne zna za život duhovni. On je rođen samo jednom; po drugi put rođen nije. On je otvorio oči da sagleda oko sebe prve potrebe; on nije otvorio oči duhovne niti ume da sagleda iza uzanih vidika svog životnog primarnog kruga široke mogućnosti stvaralaštva i pobeda. Bez Kihota, pokretača i tvoraca, Sanče žive, dolaze i odlaze po ritmu širokom, uobičajenom, svih zbivanja beznačajnih...

Tako sančizam označava onaj materijalni osnov na kome će se zbiti čudo jedne kulture, one geološke i biološke mase na kojima će iznići jedna kultura, ono gradivo iz koga će se izdvajati jedna lepa tvorevina moćna, velika, izrazita, koja će iskazati svoju duhovnu reč, i spevati svoju pesmu Bogu, dati svoje opravdanje duhovnog života. Kultura jedna, kaže se, nikne na jednom terenu: sve, apsolutno sve, pođe jednim zamahom, u jednom stremljenju: i svi oblici duhovnog života kazuju istu težnju. Sve Sanče, mnogobrojne, sada, pod impulsom krenu istim putem, istim smerom, u raznolikim varijantama. Oni kihotizirani vode, oni nekihotizirani slede i slušaju. Ali Kihoti su bili potrebni da daju impulse, da san svoj i viziju svoju nametnu, da ih, moćno bačeni na plan života večnom duhovnom stvaralačkom zamajnom snagom, bace kao neodoljive, podsvesne, potrebe i nagone duhovne. Kihotizam leži u začecima jedne kulture. A onda su Sanče na poslu. I, oruđe Božije, oni sad rade, stvaraju, kuju, vajaju-klešu, pišu, nose kamen i opeke za zgradu, bore se, umiru, padaju i dižu se, i idu, idu neodoljivo. Tako su Sanče nosile kamenje teško za ogromne piramide da njima, kao ogromnim simbolima, iskažu značaj života egipatskog. Tako su po gradovima antičkim u gomilama slušali govore, divili se snazi savršenog tela i na bezbroj načina po gradovima-državicama ostvarili san antičke kulture. Tako su oni u faustovskoj, evropskoj, kulturi išli silnom energijom za gospodarenjem prirode, za stvaranjem mašina i tako danas oni ulaze kao mase u stvaranja kojima se ide na apsolutnu premoć nad prirodom, na bezuslovnu vlast nad njome, preko matematičkih simbola, na jedno potpuno menjanje lica prirode i lica zemlje. Kihotski duh je u začetku dao svoje vizije. A onda je sančizam kao radni napor, upućen i zavitlan jednim osnovnim duhovnim pravcem, stvarao i stvarao oblike, dok vreme ne dođe zrenju i smrti...

Oblici se usavrše, nagomilaju; ustanove se utvrde, tipiziraju, Duh živi nestaje postepeno, a institucije, forme, gole i suhe, dođu do mehanizovanja. Sanče se ponovo uljuškavaju u mirne, bezoblične živote, u spavanje duhovno. Mehanizuje se sve; i tek tada Kihoti otpočinju svoj duhovni posao, da vrše nemoguće uzvišene misije i da svojim prisustvom označe smrt a istovremeno i mogućnost novog života. Na početku kultura i na kraju njihovom, pri rođenju i pri umiranju, kihotizam se javlja kao duhovni životni činilac. U zorama kulturnog života da označi napor novog stvaralaštva; u sumračjima kulturnog života da označi napor novog stvaralaštva; u sumračjima kulturnog života da naznači propadanje ali i nade nove i prisustvo duha koji će, negde, izbiti novim životnim zamahom. Sanče se teško bude, teško odižu iz


zemlje, sa tla, da pođu u život novi, ali idu. Još teže se odižu iz smrtnog dremeža, kada se vraćaju u krilo majke zemlje da na njoj i sa njome dišu jednoličnim snažnim uspavljivim ritmom bezizraznog življenja. Onda ih je mnogo manje; idu i onda za Kihotima, ali pojedinačno, usamljeni i oni u društvu velikih zanešenjaka, da sa njima "viču po pustinji" i da odjeci njihovi negde daleko se ukrste, sretnu i začnu novi duhovni život. Nevoljno, Sančo se diže iz proseka animalnog življenja, ali mora, jer je to fatalni put kojim se ne može ne poći. Nevoljno on ide u nove napore, kada se iživeo i iskazivao, gonjen impulsom jačim od njega, kad se opet vraća, srećan, jer ulazi u svoju sopstvenu prirodu života na fizičkom planu. Ali se i tada diže i ide; ima ih i tada koji se dižu i idu. Jer to se mora, jer i to put je fatalni kojim se ne može ne poći, jer i tu ga "nešto napred kreće", i ako mu se vidi da mora mreti. Život Sanče ima da umre da bi se novi život njegov rodio. Ne ide on rado, ali ipak, ipak ide...

Odigrava se tu velika sudbonosna borba duhovnog životnog zamaha protiv suprotnog pravca materije i smrti. Odigrava se tu večni prizor dualizma, večna borba Ahrimana i Ormuzda. Odigrava se tu sa masama ljudskim borba koja se odigrava i na duhovnom planu čoveka pojedinca. Kihotizam i sančizam uzimaju na se simbolističke oblike jedne večno ponavljane borbe života i smrti, duha i materije, gospodarenja i robovanja, moći i slabosti...

Jer, šta znače ti večno otvarani i zatvarani krugovi kultura, večno započinjani i završavani? Šta znače ta večna ograšjana kojima se bije večni boj? Šta znače ti ogromni prizori, ta svedočanstva večnog napredovanja i nazadovanja, buđenja i zora, uspavljivanja i noći? To su samo živi dokazi i znaci živog prisustva jedne fatalne volje duhovne da se ostvari, da se realizuje, da se živi, da se pobedi. Večno rađani kihotski napori, večno slamani otpori sančizma, večno obnavljanje života. Borba jedna, luda i besomučna, rekao bih, da se ostvari besmrtnost, ne pojedinačna no kolektivna. Napor jedan kihotski, čovečanski, da se ostvari "carstvo nebesno", da se realizuje pobeda duhovnog, da se konkretizuje besmrtnost. Kihotski napor, ali za kojim Sančo ide i protiv svoje volje. Nagon jedan za drugim rođenjem, nagon da se na smrt prvo natera onaj koji hoće da živi pravim životom. Ima, verovatno, u naporu tih kultura koje su se rađale i umirale, nekakvog smisla i reda, nedokučnog još za nas. Sve po nekom poretku ide — u to je i naš veliki Njegoš bio uveren. I naši najbolji duhovi u narodnim tvorevinama. Ima tu strašnog nekog plana čija su nam očitovanja prisutna ali koga u celini ne možemo ni nazreti još — ili vrlo slabo. Ogromna je to knjiga u koju se piše biografija Boga, veli i misli Boža Knežević...

U tom večnom savlađivanju sančizma, u tom hodu nevoljnom bezbrojnih Sanča za kihotskim naporima, leži smisao neki istorijski. I izgleda sve to kao proces jedan veliki u kome se postepeno, lagano, fatalno, od podsvesnog ide, svesno, iz mraka na svetlost. Proces jedan kojim se realizuju nagoni najčistije i najdublje podsvesti, čiste i izdvajaju, iznose i uobličavaju da bi postali jedini činioci jednog svesnog, slobodnog, plemenitog života. Kihot sluša te unutrašnje glasove i zapovesti i ide za njima; Sančo ide za njim i mora da ide. Onaj se bori i ide za vizijom; ovaj ne bi hteo da pređe iz spavanja u snove ali mora...

Nije tu pitanje o pravu Kihota da Sanče izvlači iz prirodnog zbivanja; nije tu pitanje da li je srećnija probuđena ili neprobuđena podsvest. Nije to pitanje, zato što to biti mora. Kultura je svaka izraz duha: kao umetničko delo. Samo ovo daje čovek a ono daje Bog. Umetnost kao izražavanje podsvesti kroz svest, kao materijalizovanje spiritualnog, kao otelotvorenje duhovnog u čoveku — to nije posao koji se hoće ili neće nego posao koji se mora. Umetnost, naravno, koja je to, koja je otkrovenje, koja je odista božanski posao čovekov i koja se samo intuicijom može razlikovati od literature, pravljene od kopija, imitacija itd. Pravi umetnik bio bi srećan kad ne bi morao sebe izražavati, iskazivati, kad ne bi imao u sebi taj neodoljivi poziv; ali kroz njega Bog progovara. U kulturama Bog progovara takođe: i nije tu pitanje vredi li taj napor. Umetnik taj veliki i gorostasni to mora. Dostojevski je rekao: samo Bog muči. Ima nešto od slutnje tih velikih duhovnih činjenica u delimičnom shvatanju našeg naroda o "Bogu starome krvniku". Nije, dakle, izbor pred tvorcem i pred stvaralaštvom, nego moranje; nije slučaj i ćud, nego zakon neki gvozdeni i sveobuhvatni kome odupiranja nema i od koga izbegavanja nema...

Zašto Kihot mora kihotizirati Sanče i zašto Sančo mora sledovati Kihotu? Zašto su napori novog stvaranja i otvaranja novih vidika “slatke muke”, i neminovne i neizbežne? I otuda je kihotiziranje sančizma osnovni simbol za svaki stvaralački napor. Može biti da bi bolje bilo da nikada se vizija nije podigla iz dubina podsvesti Kihotove i da nikada san nije izbio iz tih vrela duhovnih, magijski, koji će nositi ne samo vizionara nego za njim i druge. Može biti bi bolje bilo, ali biti je moralo, bivati mora i moraće biti. I kad već se kultura jedna iživi i pođe u mrak, može biti bi bolje bilo da se Kihot ne digne po svetu da propoveda bolje dane i novu jednu "nemogućnost"; može biti bi bolje bilo da se ne diže protiv fatalne uperenosti neumitnog pravca istorije; može biti bi bolje bilo da ne podiže glas u pustinji i da naznačava, kao preteča, negde nekakvo ponovno dizanje duha, ponovno rađanje u mukama. Ali to tako biti mora...

Pred problemima našeg kulturnog tvoraštva treba imati pred sobom ove fatalnosti duhovnog života i dobro razumeti, shvatiti, bolje osetiti, svu njihovu važnost. Osobeni slučaj naše kulture je u tome što se pred njenom izgradnjom stoji, pred njenim rađanjem, pred njenim stvaralaštvom, a u dodiru i u okolini iživljavanja velike faustovske evropske kulture. I, to treba dobro ponoviti sebi, i ponavljati sebi, dva su puta duhovna moguća: jedan vodi pravce u podražavanje, u jedno primanje bez kraja i konca, u jedno kopiranje bez smisla i duha, u jednu imitaciju bez stila i izraza; drugi vodi u traženje sopstvenih vrednosti, u mučenje po rođenim izvorima i dubinama, u stvaralaštva iz svog duha. Ili ulaženje, iz primitivno-heroističkih življenja u mehanizovani "kulturni", život gotovih oblika Zapada ili preobraženje tih oblika u nove koji će izneti našu duhovnu sadržinu na svetlost i izraziti mučnu herojsku podsvest na načine nove, neviđene i nekazivane.

Koji put je kihotizam? Da li je kihotski napor onaj kojim se traži, vizionarski, svoje sopstveno iživljavanje? Da li je kihotski onaj napor kojim se, verujući i idući

za nagonom stvaralačkim, oseća dužnost dolaska naše reči i našeg poslanstva? Ako se dobro shvati kihotizam, onako kako je iznet u svima ovim napomenama i skicama duhovnim, onda je nesumnjivo on u tome shvatanju za nova mučeništva, ali duhovna, za nove napore, ali bez fizičkog uzidavanja kostiju, i za nova stvaralaštva na planu duhovnom. Nesumnjivo kihotski napor u nužnom preobražavanju našeg života koji je bio borba i koji će biti borba. Koji je bio borba za golo opstajanje i koji će biti borba za duhovno postajanje. I ko zna? Može biti da od nas samih zavisi, ipak, naša budućnost; može biti da ćemo, svesno i naporno izbegavajući smrt statičkim oblicima zapadnjačke tehničke kulture, svesno i naporno vraćajući se na duhovne izvore žive sile narodne, može biti, da ćemo se uputiti pravcem novom životu i novom stvaranju i ići naporedo sa putem neizbežive sudbine kultura. I verujem da će taj kihotizam tačno osetiti liniju života a izbeći, po svaku cenu, liniju umiranja: i da se tu prevariti neće...

Sanču našem, onom kome se napred ne ide, ostaje ipak samo to da ide, da ide neodoljivo, jer mora. I ako neće, hoće. To je njegova duhovna formula. On će se smejati Kihotu — ali će poći. U ostalom, šta je smeh? Šta je tragično, a šta je komično? Gde leži dublji značaj tih izraza; i šta znače linije, jedva vidljive, koje dele tragičnu masku od komične? Da li je napor stvaralački tragičan i u koliko? Da li je komika na strani kihotizma ili sančizma? Ko se smeje, čovek ili Bog? I čemu?


(Ogled iz knjige Vladimira Vujića Sputana i oslobođena misao, Beograd, Geca Kon, 1931; prethodno objavljen u Narodnoj Odbrani, 1929.)

Srpski list Glasnik Srpskog kluba | Broj 6: O doseyanju dobra | Beograd, maj 2004. | Uredni[tvo: Momčilo Selić, Vitomir Pušonjić, Ana Selić, Dalibor Muratović
SRPSKI LIST je glasnik Srpskog kluba iz Beograda, neformalnog nacionalnog udruženja. Izlazi jednom mesečno, namenjen je članstvu kluba, simpatizerima i istomišljenicima, i nije javno glasilo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 27, 2013, 09:48:12 pm »

**

NA TRAGU SVETOG SAVE I ŠPENGLERA:
VLADIMIR VUJIĆ, FILOSOF KULTURE (1886—1951)



JOŠ JEDAN ZABORAVLJENI UM SRBIJE

Otac Justin Popović je svojevremeno govorio da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni smo da ne pamtimo ljude koji pamćenje zaslužuju. Jedan od takvih je Vladimir Vujić, filosof, matematičar i književni kritičar, učenik Božidara Kneževića i Mihaila Petrovića Alasa, prevodilac Špenglerove "Propasti Zapada" na srbski jezik, čovek bez koga se nije mogao zamisliti predratni kulturni život u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji.

Tek od devedesetih godina prošlog veka počelo se ozbiljno o njemu pisati (Milan Radulović, Aleksandar Miljković), a belešku je i dobio i u "Enciklopediji srpskog naroda". Ranije je pominjan samo kao mračni reakcionar, predstavnik buržoaskog idealizma koji je završio kao "sluga Nedićevog režima" i pobegao pred "zasluženom kaznom". Koliko je ideološka ostrašćenost bila velika, pokazuje činjenica da se o njegovim emigrantskim danima nije znalo gotovo ništa, pa ni to koje je godine umro (u "Enciklopediji srpskog naroda" Zavoda za udžbenike, kao i u "Srpskom bibliografskom rečniku" Matice srpske umesto godine smrti stoji upitnik, a Sima C. Ćirković u uputnoj knjizi "Ko je ko u Nedićevoj Srbiji" navodi pogrešnu godinu). A Vladimir Vujić je zaslužio mnogo više.

Rođen u Novom Sadu 1886, Vladimir Vujić je rano ostao bez oca, pa ga je usvojio stric Mihailo Vujić, poznati radikalski političar. Gimnaziju i studije matematike završio je u Beogradu. Učestvovao je u ratovima 1912—1918, gde se i istakao. Prešao je Albaniju, kroz koju je maltene na leđima preneo jednog svog ratnog druga, spasavajući mu život. Bio je suplent gimnazije u Skoplju (1921) da bi od 1928. do 1935. radio kao profesor u beogradskim gimnazijama. U Sremskim Karlovcima je predavao filosofiju, matematiku i nemački jezik (1935—1938). Kad je izbio Drugi svetski rat, našao se se pri Vladi đenerala Nedića prvo kao načelnik Ministarstva prosvete i vera, a zatim kao vrhovni inspektor Nacionalne službe za obnovu Srbije. Sa suprugom Bojanom, profesorkom matematike i svojom desnom rukom, i decom Pavlom i Ivankom emigrirao je 1944. i, sa mnogim izbeglicama koje su se sklonile od Titovih ideoloških dželata, našao se u Italiji, u izbegličkim logorima u Forliju i Eboliju, gde je držao predavanja mladim sastradalnicima. Posle boravka u "dipijevskom" logoru u Nemačkoj, kao mesto emigracije određen mu je Brazil, gde se i upokojio 1951. leta Gospodnjeg (godinu smo, konačno, saznali od njegove kćeri Ivanke).

Bio je čovek sa ogromnom radnom energijom; pisao je i objavljivao još pre Prvog svetskog rata, a posle je sarađivao u našim najuglednijim listovima i časopisima — od "Srpskog književnog glasnika" i "Letopisa Matice srpske", preko "Ideja" M. Crnjanskog i "XX veka" do "Svetosavlja" i "Žičkog blagovesnika". Redovno je pisao književne kritike u "Pravdi", "Vremenu" i "Politici". Najviše traga je ostavio u časopisu "Narodna odbrana", gde je izvesno vreme bio i urednik. Iza njega je, rasuto i van korica knjige, ostalo na stotine studija i ogleda. Za života izašle su mu samo dve zbirke ogleda: "Novi humanizam"(koautor je bio Prvoš Slankamenac) i "Sputana i oslobođena misao".

Prvi je napravio izbor iz opusa svog filosofskog učitelja Božidara Kneževića i objavio ga sa studioznim predgovorom 1920. Sa nemačkog je preveo priručnik Gerharda Gezemana o južnoslovenskoj književnosti, kao i Špenglerevu "Propast Zapada", koju je izdao njegov prijatelj Geca Kon.

U logoru za izbeglice Eboli objavio je mali izbor iz misli Tomasa Karlajla, koga je cenio i prevodio i Božidar Knežević. Za vreme rata, u kasnije od komunista uništenom kolu "Srpske književne zadruge", priredio je i predgovorom snabdeo "Limunaciju na selu" Stevana Sremca.

Kao matematičar, pomagao je Alasu u izradi fenomenološke teorije preslikavanja.

MISAONA EVOLUCIJA

Na početku stvaralaštva Vujić se našao pod uticajem Božidara Kneževića da bi dvadesetih godina dvadesetog veka postao zatočnik vitalizma Anrija Bergsona i pragmatizma Viljema Džejmsa. Bio je oštar protivnik sistemske filosofije i racionalističke metafizike, smatrajući ih tuđima životu i lišenima širih pogleda na čoveka i svet. U pomenutom "Novom humanizmu", čiji je koautor bio Prvoš Slankamenac, oštro je kritikovao scijentističke pretenzije na sveobuhvatno sagledavanje stvarnosti. Polemisao je sa Branislavom Petronijevićem i njegovim učenicima u nas (recimo, sa Ksenijom Atanasijević, koja će kasnije i sama napustiti racionalističku metafiziku i krenuti stazom iracionalizma, pa će Vujić i ona postati dobri prijatelji i saborci na polju obnove srbskih filosofskih mogućnosti.)

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem filosofa kulture Osvalda Špenglera, Vujić će početi da se bavi odnosom kulture (kao cvetajuće složenosti života naroda) i civilizacije (kao tehnički dovršene, ali dekadentne, izumiruće faze razvoja neke zajednice). Kao saradnik i urednik "Narodne odbrane", Vujić je u to vreme na strani integralnog jugoslovenstva, verujući, poput svog
prijatelja Vladimira Dvornikovića, autora "Karakterologije Jugoslovena", da su Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari potencijalno jedan narod, koji ima šta da kaže umornoj Evropi.

Da je Evropa zaista umorna, da je zabrinuta za svoju, pre svega duhovnu, budućnost, Vujić je otkrio pre Bogdana Radice i njegove znamenite knjige "Agonija Evrope". Vujić je, naime, u "Narodnoj odbrani", objavio seriju članaka "Evropljani o Evropi", gde analizira misaone svetove Miguela de Unamuna, Đovanija Papinija, Pola Valerija, Žilijena Bende i drugih i pokazuje da je blizina senilnog varvarstva, konačnog klonuća negda velike kulture, ono što brine svakog od ovih velikana. Nije nimalo slučajno što je Nikolaj Berđajev svoj ogled o Špengleru, glavnom nadahnitelju Vujićevom tih dana, nazvao "Faustove predsmrtne misli". Zapadnoevropska, faustovska kultura, koja je krenula u juriš na nebo šiljcima svoje gotike i u osvajanje zemlje svojim konkvistadorskim i kolonijalnim poduhvatima, očito više nije bila u stanju da odgovori na izazove glavne opasnosti: tehnike koja se autonomizovala, raščovečila i postala cilj samoj sebi. Kao jedna od terminalnih pojava faustovske kulture, presađena na Istok, pojavila se pošast zvana komunizam, čiji će nepomirljivi ideološki protivnik postati Vujić a, kao prognanik iz otadžbine, i svojevrsna žrtva.

Tih tridesetih godina 20. veka Vujić će, konačno, od iracionaliste sklonog misticizmu postati pravoslavni hrišćanin. To će se, između ostalog, desiti pod snažnim uticajem misli vladike Nikolaja Velimirovića, s kojim će se Vujić sprijateljiti i s kojim će kasnije sarađivati (kao trag, ostala su dva misionarska pisma Nikolaja Srbskog "profesoru Vladimiru V."). U to doba, prevodilac Špenglera će u časopisu "Svetosavlje", koji su izdavali studenti Bogoslovskog fakulteta, objaviti svoj programski tekst "Povratak Savi Svetitelju", u kome će reći da su srbsku kulturu odredila dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira (ovu ideju od njega će preuzeti sveštenomučenik Jovan Rapajić, Milutin Devrnja, a kasnije i mitropolit Amfilohije Radović.) Vujić smatra da se lik Svetog Save, istinskog pravoslavnog podvižnika otačkog obrasca i osnove, mora osloboditi dve pseudomorfoze — racionalističko-prosvetiteljske ("Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!" — rekao bi Dositej) i epskodeseteračke ("Ivan čašom nazdravi osvete, / svetim piće, Bogom zakršćenim!" — rekao bi Njegoš). Prošlo je doba kad su, pod pritiskom istorijskih okolnosti, naši sveštenici morali da uzmu oružje u ruke; sada je vreme povratka svetosavskom hrišćanstvu, kao molitvenom podvigu i duhovnoj izgradnji i sebe i naroda.

Kao književni kritičar, Vujić se zalagao za reviziju skerlićevskog pogleda na srbske pisce i protiv svakog ideološkog utilitarizma, naročito protiv propagandističke "socijalne književnosti". Zato je nastojao da se pesnicima kakav je Laza Kostić i pripovedačima kakav je Stevan Sremac dodeli novo, vidnije mesto u istoriji književnih vrednosti. Kad je u pitanju Bora Stanković, dokazivao je da je on iznedrio mnogo više od puke priče o karasevdahu i "žalu za mlados". Iza sebe, Vujić je ostavio preko pedeset književnih kritika onovremene književne produkcije.

OTAC I KĆI

Tragajući za godinom upokojenja Vujićevog, ali i za potpunijom biografijom njegovom, uspeo sam, zahvaljujući našem uglednom piscu u emigraciji, nedavno upokojenom Savi Jankoviću, da dođem do Ivanke Ajdarić, kćeri velikog srbskog intelektualca. Ona je živela u Brazilu, a jezik kojim je govorila bio je onaj savršeni, gospodski, jasni, plemićki srbski, "beogradskog stila", kakav se danas retko može čuti, sa nešto portugalskog akcenta. Zamolio sam je da nam posvedoči o životu svoje porodice, nad kojom je bdio otac Vladimir, vitez kulture i duha, sa ciljem da o porodičnoj istoriji Vujića saznaju oni koji nisu zaboravili zavetne vrednosti.

Gospođa Ajdarić se rado odazvala pozivu. Bila je dirnuta pažnjom prema pokojnom ocu. Trudila se da se podrobno seti svega i da mi, u dugim elektronskim pismima, odgovori.

Ljubav prema pokojnom ocu kod nje je bila osenjena nečim nebeskim i na neobičan, u dubinu ljudske duše skriven način, podsećala me na ljubav Svetog Save prema starom Nemanji, monahu Simeonu, kome je sin, videći ga razočaranog što se više ne može mladićki podvizavati, upućivao reči utehe. Govorio je Sava ocu svom da se ne boji što ne može dugo da stoji na službama, da strogo posti, da metaniše,... jer je on, najmlađi sin županov, njegov post i stajanje i klanjanje. Pošto ga je poslušao i došao na Svetu Goru, neka Gospod dušu Simeonovu od Save traži. Tako je i Ivanka Ajdarić živela svojim ocem i za svoga oca, želeći da ono što je u njoj od roditelja ostalo pokaže Srbiji, za koju je Vujić podneo sva svoja raspeća i u čije je vaskrsenje čvrsto verovao.

A onda mi je stiglo elektronsko pismo Ivankine kćeri Ivone, koja me je obavestila da se njena majka, težak srčani bolesnik, posle operacije koja nije uspela da je telesno obnovi, upokojila 31. decembra 2011, šezdeset godina nakon očevog prelaska s one strane Granice. Osetio sam, po ko zna koji put, svu istinitost reči Svetog Jovana Kronštatskog: "Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga." Zar je bilo slučajno što smo stupili u prepisku na ishodu njenog života, prožetog ljubavlju prema ocu i otadžbini? Zar je bilo slučajno što smo se, eto, sreli duhom, iako se nismo videli? Znao sam koliko joj je radosti doneo članak o čoveku iz čijih je bedara (ali i duha) poticala, i deo našeg razgovora objavljen u avgustovskom broju časopisa "Geopolitika". Čini mi se da je mogla mirno da ode, pogotovo kad sam joj javio da ću, ako Bog da, sačiniti jedan zbornik članaka Vujićevih. I nadam se da se u Ocu sviju nas srela sa svojim ocem, najnežnijom uspomenom koju je nosila kao popudbinu.

DOSTOJAN PROUČAVANJA

Vladimir Vujić je čovek čije je delo dostojno proučavanja. Ideološka ostrašćenost prošlosti mora ustupiti mesto naučnoj objektivnosti. Nasleđe srbske filosofije nije stvar s kojom se treba igrati ideoloških igara. Ne treba zaboraviti da je Vujić bio hrišćanski intelektualac, jedan od onih koji su smatrali da je Hristos Logos čoveka i sveta ili, ako bismo tu grčku reč preveli onako kako je vladika budimski Danilo smatrao da treba, Smisao čoveka i sveta. U pismu jednom sebi bliskom čoveku uoči Božića 1934. Vujić je dao savet našim intelektualcima na putu Svetog Save, ispovedajući, ali kao program života i rada, svoju ličnu veru:

"Dragi moj Milorade,

Primi moje najsrdačnije želje za praznike Hristova rođenja. I posred teškog života i mučnih i isprepletanih puteva kojima prolaziš po Proviđenju ('jer nijedan vrabac...') i koji su izvanredno teški — želim ti da imaš u umu svom svega jedno: ko pretrpi do kraja, blago njemu. Mi se mnogo trudimo, i mučimo, i petljamo, i nerviramo i radimo mnogo štošta i svašta, pa ipak, ti bar to znaš, ostaje Njegova reč, mirna, pouzdana, uvek tačna i uvek primenjiva: 'Mnogo se trudiš — a samo je JEDNO potrebno.' Hvala ti mnogo što si meni i za mene pisao u poslednjim pismima, a po dobrom srcu tvom i po iskrenoj dobronamernosti tvojoj. Imaš pravo: i ja mislim da je teže nama, prekaljenim i izmučenim intelektualcima, sa brdima i tovarima naučenoga i promišljenoga, teže nego bogatašu, ući u carstvo nebesno. Onaj mladić je setno i ćutke otišao ne mogav pregoreti bogatstva svog i navika materialnih; koliki i koliki intelektualac isto tako, i kad pita i kad hoće, okrene se i vrati u drage navike svog intelektualnog praznoslavija i svoje SUJETE (jer je to glavno). I na ishodištu puta koji vodi, za neke, kroz verovanje — odista čekaju 'mistike'. No meni izgleda (neka bi Bog dao da je tako) da sam obišao te 'mistike', i masonske, i spiritističke, i svakojake druge 'sofije', i antropo- i teo-; i da sam u DOŽIVLJAJU LIČNOM u svojoj VERI ušao u samu mistiku koja i jeste srž i suština svake vere prave. Ona je za mene mir o kome je rečeno: Mir svoj dajem vam, mir svoj ostavljam vam. U tom miru — sve se razrešava i sve postaje prosto: i nevolje oko nas i sa nama, kuća, brige, deca, rad, zli ljudi i kobne prilike, sva sumnje i sva mučenja, sva traženja i sva lutanja. Kada se sa knjiga i rada na knjigama (koji smatram za hleb korisnim kao i sv. Pavle svoje šatore) vratim na Jevanđelja i pročitam samo jednu reč Njegovu, odmah sve postaje prosto, pouzdano, tako ljudski sigurno i mirno, i tako sve JASNO. Mir taj i blagoslov Njegov želim ti od srca, sa svima tvojima, od svih nas, tvoj Vlada."

Takav čovek je umro izgnan iz voljene otadžbine, kojoj je posvetio život, a godinu njegove smrti tek sada konačno saznajemo. Od onoga što je uradio, posle Drugog svetskog rata ponovo je preštampana "Sputana i slobođena misao" (kod izdavačke kuće "Algoritam" i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), a višekratno je preštampavana i Špenglerova "Propast Zapada". Nadajmo se da će se potraga za Vujićem plodotvorno nastaviti.


Pred jesen 2011.

Autor teksta: Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević Prećutana kulturna istorija Srba | Srpski sabor Двери | Izdavačka kuća Catena Mundi | Beograd, 2012
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: