Matija Bećković: Kosovo — najskuplja srpska reč
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Matija Bećković: Kosovo — najskuplja srpska reč  (Pročitano 25816 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 12:12:56 am »

**

Matija Bećković




NAPOMENA


Kosovo — najskuplja srpska reč je predavanje Matije Bećkovića održano u Australiji, Evropi i Jugoslaviji tokom 1989. godine prilikom obeležavanja šestostogodišnjice Kosovskog boja.

Predavanje je prvi put držano u Sidneju, na Makvori univerzitetu, na poziv Fondacije za srpske studije, a potom ponovljeno u nacionalnim centrima i crkveno-školskim ustanovama u Melburnu, Kanberi, Adelaidi, Džulongu i Brizbejnu.

U Evropi, na vidovdanskim svečanostima, istim povodom, Bećković je ovo predavanje održao u Parizu, Birmingemu, Dizeldorfu i Osnabriku.

Iste godine objavljeno je u Književnim novinama i Glasu Crkve.

Posle devetnaest godina Večernje novosti objavljuju isti tekst bez ijedne izmene.

Uz tekst su dodate i tri Bećkovićeve pesme. "Bogorodica Trojeručica", "Priča o Svetom Savi" i "Kosovo polje".





Matija Bećković
Kosovo — najskuplja srpska reč
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 12:13:52 am »

**

Kosovo — najskuplja srpska reč


Pre šest vekova ništa se na globusu nije dogodilo značajnije od boja na Kosovu polju.

I danas, posle šest stotina Vidovdana, za sudbinu srpskog naroda ništa nije presudnije od bitke koja traje na Kosovu i za Kosovo.

Ishod Kosovskog boja se još ne zna, kako onog negdašnjeg, tako ni ovog današnjeg.

Od početka pretrajavaju dve stvarnosti i dve istine. I ne ustupaju jedna drugoj. Što vreme više odmiče, sve se manje zna hoće li nas onebesati ili progutati kosovska rana.

Kosovo nam osvanjuje svakog jutra. Svaki dan jeste jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas se tamo, kao i na Vidovdan 1389, vidi "ko je vera, a ko je nevera".

Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku, gine u istom boju i na istom polju, proširuje kosovsku kosturnicu, "ridanje na ridanje pridodaje", nove mučenike pribraja kosovskim mučenicima.

Kosovo je odavno stiglo do Jadovna — i pravo je čudo da ime Kosovo nije dobila sva srpska zemlja.

Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi ustoličena je na prestolu srpskog jezika. Bez krvi, nije se mogla kupiti, bez krvi, ne može se ni prodati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 12:14:34 am »

**

Matija Bećković

Polutar srpske planete

Narodna poezija dokazuje da je sudbinu srpskog naroda rešila jedna reč: car volede carstvu nebeskome. Reč je zadata jednom zauvek, i zauvek smo joj postali obavezni, i više se nikad nije mogla i ne može povući.

Kosovo je polutar srpske planete. Krov donjeg i temelj gornjeg sveta. Tu se svest srpskog naroda presekla na ono do i onr posle Kosova. Kosovo je posrbljena priča o potopu. Srpski Novi zavet.

To je premjena koju spominje Vuk Karadžić "koja je tako silno udarila u narod da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli pripovijedati i pjevati."

Jezik je jedino što na Kosovu nije pokošeno, jer jezik ne gori, niti se topi, ne može mu ništa ni sečivo, ni olovo.

Kosovo je najvažnija misao, najkrupnija zamisao, najsloženije zaumljenje srpske kulture. Ime za ono najvrednije što smo dali hrišćanskoj civilizaciji. Kosovo je prestonica srpskog umetničkog carstva. Ostavština i zaveštanje epske umenosti i duhovnosti čovečanstvu. Legenda uz koju raste srpski narod.

Kao što se do pojave novog Hrista neće razumeti poruke Novog zaveta, tako do kraja nećemo dosegnuti naum kosovskog zaveta. Mi još znamo samo priču o priči, a ono što zna priča sama — možda će zauvek ostati tajna.

Tajna je tako htela da se carstvo nebesko u poeziji o Kosovu spomene samo jednom. I to podvlači važnost i povećava skupoću ove reči. Pesmu Propast carstva srpskoga, u kojoj je ovaj stih, čuo je Lukijan Mušicki na nekom vašaru kod manastira Šišatovca od nepoznate slepice iz Grgurevca.

Kao u kakvoj biblijskoj legendi, ne zna se ni ime, ni godine, ni poreklo slepe žene, kod koje je Stefan, đakon šišatovačkog arhimandrita, našao i zapisao početak kosovske epopeje. Zna se da bezimena slepa žena nije znala značenje reči koje je čuvala i pevala.

Tako smo tek 1817, posle oba srpska ustanka, dobili pesmu koja je naknadno zauzela svoje mesto na početku srpske Ilijade:

Poletio soko tica siva
Od svetinje od Jerusalima,
I on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva.
Veće bio svetitelj Ilija;
On ne nosi tice lastavice,
Veće knjigu od Bogorodice;
Odnese je caru na Kosovo,
Spušta knjigu caru na koleno,
Sama knjiga caru besedila...

Knjigu ne nosi niko drugi do svetitelj Ilija — onaj koga su kao dete anđeli povijali ognjem, a hranili plamenom. Onaj koga je Bog često slao u Izrailju da grešnike privede pokajanju. Knjigu ne šalje niko drugi do Bogorodica, a koju bi drugu knjigu od svetinje od Jerusalima slala Bogorodica po svetitelju Iliji, ako ne onu jednu jedinu, knjigu svih knjiga, knjigu o svom jedincu.

I šta bi car Lazar čitao uoči odsudnog boja, nego Novi zavet. I šta bi mu drugo knjiga sama govorila, nego da će opet biti kao što je pisano, da su došla pošljednja vremena. Na Kosovu će se ponoviti sudbina Hristova, jer koga bi drugoga Mater Boga Našega u Lazaru prepoznala i čija bi se drugo sudbina na Kosovu obnovila? Odakle je tica poletela, tamo će i doleteti. U srpskom narodu dogoditće se — Jevanđelje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 12:15:26 am »

**

Matija Bećković

Muka kaže cijenu junaku

Car Lazar privoleo se carstvu nebeskom i već ta srećno nađena jedina reč govori koliko se dvoumio i "mislio misli svakojake''. Nije li i sam Hristos, već presuđen i pomiren, dozvolio svojoj ljudskoj prirodi da se sa krsta oglasi rečima: Oče, zašto si me ostavio? Kao što je i majka Jugovića Boga domolila (da joj Bog do oči sokolove i bijela krila labudova), što se može razumeti jedino tako da se molila toliko — dok je okrilatila i na nove oči progledala.

Caru Lazaru je ishod boja bio poznat. Kazala mu ga je knjiga sama. Izabere li carstvo nebesko — nije rekla da će izgubiti boj, već će se dogoditi nešto poraznije: sva će tvoja izginuti vojska. I konačnije: ti ćeš, kneže, s njome poginuti.

Muka kaže cijenu junaku — varijanta je stiha koji je ostao neštampan na margini rukopisa Gorskog vijenca. Mi ga ovde navodimo, jer je muka odista kazala cenu kneza Lazara.

Otada on ne postupa kao smrtnik, već kao onaj — s kojim se poistovetio. Smrtnik bi pre dojavio nekome da ne dolazi, nego što bi prokleo svakoga ko ne dođe. Mi ga nedovoljno razumemo, ali zar smo više razumeli onoga ko je neuporediv i po stradanju i po smislu.

Čim je krenuo na ročište, znamo i gde će dospeti. Prinoseći na žrtvu sebe i svoj narod, i on najpre priređuje večeru, a potom poziva u boj i starozavetnom kletvom proklinje svakoga ko izostane. Mi već možemo porediti večeru s Večerom i besedu s Besedom i Maslinovu goru sa Kosovskom gorom.
 
U crkvi koju je sakrojio na Kosovu i koju pesnik ne zove slučajno Samodreža "tri nedjelje trideset kaludjera" ispoveda neđelje trides kaluđera" ispoveda i pričešćuje vojsku koja za datu reč odlazi u smrt. Nije pošteđen ni soko na ruci, sestri ne ostaje ni brat od zakletve, a junak venčava devojku rečju koju svet do tada nije čuo: Evo t'idem poginuti, dušo!




Kosovski boj
Petar Lubarda
ulje na lesonitu, 86 x 130 cm,
1953.

Od reči patrijarha Danila Banjskog, kosovskog savremenika: Umrimo da večno živi budemo! — do Đakona Avakuma, od pokliča Đure Jakšića: Padajte braćo! — do lozinke patrijarha Dožića: Bolje grob nego rob i smirene reči Vukašina iz Klepaca: Samo ti, dijete, radi svoj posao! — ne prestaje oduševljavanje smrću, ne jenjava obasjanje idejom vodiljom, ne posustaje rešenost srpskog naroda da gine:

"Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za krst časni krvcu proljevati
Iza vjeru s braćom umrijeti... "

"A ja ti se ne bih povratio,
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac;

Da mi reče družina ostala:
Gle strašivca Boška Jugovića!
On ne smjede poći u Kosovo
Za krst časni krvcu proljevati...

Ja nevjera nikad bio nisam...
Nego sjutra mislim u Kosovu
Za hrišćansku vjeru poginuti..."

Srb je Hristov, raduje se smrti.
Blago tome ko ranije umre,
O manje je muke i grijeha...

Da junački braćo poginemo
Rad slobode irad otačastva...

Slavno mrite kad mrijet morate,
Vaskresenja ne biva bez smrti...

Blago tome ko se tu nagnao
Već ga rane ne bole kosovske,

Već Turčina ni za šta ne krivi.

Kad se rodi sa zapada sunce,
Onda ću ti sa Kosova doći.

U ovakvim rečima, koje su izgovorili različiti ljudi u različitim vremenima, našla je oslonca i reč majora Gavrilovića: Vrhovna komanda brisala je naš puk iz spiska živih. Mi više ne moramo misliti o svojim životima. Napred u slavu!

Nepoznati pesnik pevajući o još jednom Kosovskom boju, ovog puta na Mojkovcu 1915. kaže:

Uskoci se grabe i Drobnjaci
I Šaranci krvavi junaci
Ko će prije žicu prekinuti
Raniti se ili poginuti!

Na Kosovo će, u presveto ime Isusovo, otići i Musić Stevan, brat Kosovke devojke, mali vojnik a veliki poetski lik koji je stigao kad je boj bio okončan i nastavio bitku bez izgleda, tek samo da bi poginuo.

Kosovski junaci otišli su u nebesku grobnicu u kojoj niko nije ni istrulio, ni ostario, niti je i jedna duša ikada na nebu zakopana.



Ivan Meštrović:
Kosovskim osvetnicima 1912—1913

Kraj boja znamo još pre njegovog početka, a s najvećim očekivanjima pratimo njegov tok, naslućujući da se tu događa nešto više od samog boja, nešto važno za ceo ljudski rod. Kosovski junaci bore se do kraja baš zato što znaju kako je presuđeno. Bore se onako kako se na zemlji bore oni čija se nada premestila na nebesa. Bore se, jer su hrišćani, a glava je mera koliko su to postali.

Car Lazar je, navode onovremenici, sagnuo glavu pred džela da bi poraz bio potpun. Njegove velmože molile su da smrt od mača prime pre njega, kako svojim očima ne bi gledale smrt svoga kneza.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 12:16:46 am »

**

Matija Bećković

Biblijski likovi pod srpskim imenima

Kosovo je najbolje zapamćeni boj u srpskoj istoriji, a istorija ne jamči ni da ga je bilo. Bio je potreban čitav vek da se počne dolaziti svesti šta se odista zbilo, a ni šest vekova nije bilo dovoljno da bi se sve do kraja razjasnilo. Odista, tu ništa nije bilo očigledno.

Prvi koji su naslutili veličinu događaja nisu bili ni njegovi učesnici, ni hroničari, ni istoričari, već monasi. U početku ih je bilo malo, kao i posle Golgote. Što je prizor više potanjao u bunar vremena, kao da su se jasnije ukazivali i uobličavali biblijski likovi pod srpskim imenima. Kao da je ono što je govoreno kasnije bivalo verodostojnije. Ili se iz daljine jasnije uočavalo ili se doznavalo onoliko koliko se otkrivalo samo.

Predanje i kad izmišlja, ne izmišlja sve, jer se sve i ne može izmisliti. Ono stvara, ili obnavlja, neku realnost čiji nam smisao izmiče, jer je čovek dublji od sva-kog događaja. To nas navodi na pomisao, da je ono slutilo neku suštinu nedostupnu znanju i da bi stvarnost pre potvrdila bujne naslute pesnika, nego štura doznanja istoričara. I kao što su iskopavanja našla Bibliju u pesku i kamenu, ni Kosovo ne bi bilo izuzetak. I zato verujemo da bismo i mi pronašli kosti na Kosovu, kao što su ih Mađari pronašli na Mohaču. Kosti su najveća svetinja svakog naroda.

Jedino se jamačno boj zbio na dan svetoga Vida, vidara očiju, lekara sumasedših. Na Vidni dan, Vidovdan, srpski prvi dan, praznik od iskoni, prozvan i po travci vidovčici, leku od okobolje. Na dan kad se seme iznosi na sunce, a kukavica prestaje da kuka. Kad, na sve srpske izvore u gluvo doba noći navire krv kao na otvorene rane. Ti izvori su i izvori predanja, koji obnavljaju pamćenje, imena i slike, starije i dublje od svakog znanja. Dan u koji se sastaju i Sveti Amos, krsno ime cara Lazara i sveti Vid - dvanaestogodišnjak, bačen u kazan rastopljenog olova, zbog koga je anđeo uzeo silu ognju.

I kad ne bismo poklonili veru Srbima, moralo se verovati Turcima, ako ne živima, a ono mrtvima.

Nikada, ni u jednoj bici, nisu poginula oba vladara, a nijedan turski sultan nije našao smrt van svoje zemlje, do sultana Murata na Kosovu.

To nije bilo lako sakriti, a još teže bilo je to priznati. Turci nisu imali toliko sultana da bi ih gubili i zaboravljali tamo gde su poginuli. Muratova glava vraćena je u Brusu, ali su i njegov trup i sina Jakuba zauvek ostali na Kosovu. Poginuli su od onih za koje se mislilo, kako kaže vizantijski pisac: "da ni samu vest o sili koja se na njih priprema neće izdržati, nego će na sam glas svi u okean poskakati".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 12:17:14 am »

**

Matija Bećković

Poraz je otkriće poezije

Kosovska bitka stekla je slavu najvećeg poraza, a kritička istorija sumnja da je to bio poraz. Nijedan izvor ne govori da su Turci pobednici, a svi izvori ćute da su Srbi poraženici.

Poraz je otkriće poezije. Poezija je odlučila i saglasila se da je to bio poraz, nalazeći u porazu veću dobit od zlobiti. Konačnost poraza je dala silu početka beskonačnosti poezije.

U skrivenom smislu poraza jesu tajni podstreci i živi podsticaji koje poezija nikad nije potrošila. Gde poezija nađe oslonac, tu je, uvek, i najveća dubina.



Pećka patrijaršija: Loza Nemanjića

Poezija je zasnovala tamo svoje poprište posle boja, uveličavajući poraz da bi umnožila duhovnu svojevinu. Zapevalo se o porazu kako ne pevaju poraženi, već oni koji su kadri da prime takvu presudu. Ne ponosimo se porazom, ali ne verujemo u zemaljske pobede. Poraz pod krstom časti, jeste poraz pod visokim uslovima. Pobeda je to najvećih principa i poslednjih odgovora. I, smemo li reći: neka je prost poraz koji donosi toliku veru i takvu poeziju.

Istorija je podsećala i na Lazareve pobede, ali poezija za njih nije htela da čuje.

Poraz je pobeda pamćenja. Da nismo poraženi, sve bismo zaboravili. A ko se ničeg ne seca: sve mu je oduzeto.

Kosovo je rodila sloboda stvaralačkog čina, a ta sloboda mora biti apsolutna. Zato je na Kosovu spasena naša duhovna čast. Zato Kosovo izaziva toliko uzbuđenje nacionalnog ponosa i zato je etika — naša jedina politika na Kosovu. I danas, kao i 1389. godine, na Kosovu smo branili ljudska prava i svoj ljudski lik.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 16, 2010, 12:17:42 am »

**

Matija Bećković

Kosovo pre Kosova

Istorija je dovodila u sumnju čak i mesto gde se bitka dogodila, a poezija je Kosovo uočila još pre Kosova. Poetska pronicanja dokučila su da će to ubavo polje postati ne samo ubojno, nego i usudno i presudno. Pesnik je ovo polje davno izabrao za svoju pesmu.

Pretkosovske pesme počinju otmicom žena i Banović Strahinja baš na Kosovu pokazuje svoju moralnu retkost.

I Marko Kraljević ide pravo na Kosovo da, kod bijele Samodreže crkve, presudi na kome je carstvo. Majka Jevrosima izgovoriće pre Lazarevog opredeljenja, reskije i srpskije, svedenu biblijsku reč:

Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogriješiti dušu!

Eto, kolika je vrednost duše, i kako je reskira svako, ko se odluči za život po svaku cenu.

Kao da su još iza Karpata Srbi nosili neku nesreću i tako krenuli na tajni zov ka ovom polju, a da ni naknadna pamet ne zna, šta ih je pokrenulo baš na ovu stranu i vodilo ih ka Kosovu.

I Murat ne ide na Lazara — nego na Kosovo, i Lazar ga ne čeka u Kruševcu — nego na Kosovu. Na Kosovu, zato, da predstavi celinu svoje zemlje i nemanjićke loze. Za Murata je Kosovo glavna kapija ulaska u grkljan Srbije i glavu Evrope. Muratu je to kapija za Evropu — Lazaru, za nebesa.

Pesma svesaznateljka i njena sveuvidnost preuzela je na sebe odgovornost da utvrdi tok boja, odredi učesnike i presudi pobednika. Čestitoga kneza proizvela je za cara, caru dala caricu, carici braću, braći imena. Nije zaboravila slugu Milutina, Vaistinu i Golubana. Nije izostavila imena ni hrtova, ni konja. Saznala je ko je kome bio kum, ko pobratim, ko dever, i tako dovela u krvno srodstvo ceo narod. Prizivala je i one koji su umrli pre boja i, one koji su se rodili posle njega. Dovela i Arapa prekomorca, uočila kakve ko ima oči, odnekud doznala i boju glasa svojih junaka. Tako smo dobili dragocene pojedinosti koje je jedino mogla doznati poezija.

Sultana Murata istorija nije upamtila po dobru. Ali poeziji je za njenu pređu, bio potrebniji plemeniti Murat. I, ona se nije obazirala na njegovu surovost, nego ga učinila obazrivim prema Srbima, od čije je ruke poginuo. Prisen moralne osetljivosti jezika oseća se i kad pesnik ne kaže "Miloš ubi", već "Miloš zgubi" turskog cara Murata. Kosovo je postalo poetska pravda za Turke. Sa Kosova su krenule dve istorije i jedna poezija.

U kosovskom predanju nema ničeg što se kosi ili spori sa drugim narodima, sem ako nije greh i golo postojanje, i samo pripadanje jednom narodu.

Na Kosovu niko nije zakasnio i, još, sam može izabrati i ulogu i stranu.

U velikim bitkama gotovo nikad nije poginuo nijedan veliki junak, a kamoli vladar. Nije li smrt kneza Lazara i Miloša Obilića odlučila i ko je najveći junak i koja je najveća bitka.

Na Kosovu se probudila naša nacionalna savest, a kad se savest jednom probudi — više ne može zaspati.

Kosovo je ime za našu nebesku otadžbinu, a tu otadžbinu možemo izgubiti samo duhovnim samoubistvom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 16, 2010, 12:18:13 am »

**

Matija Bećković

Hramovi su glavni gradovi srednjovekovne Srbije

Carstvo nebesko Srbima nije bilo nepoznato — već su, vekovima pisali i crkve i knjige. Već su, poodavno bili pravoslavni, i zato plaćali najveću ljudsku cenu. Nebo je bilo bliže i prisnije našim precima, nego nama. Nebo i zemlja nisu bili toliko udaljeni kao danas. U svodovima hramova svodili su ga na zemlju. U bogomoljama su mirisala tela srpskih svetih kraljeva, a na zidovima, u oltarima i na ikonostasima, njihova lica zasjala su pomešana sa likovima svetaca. Loza Nemanjina stajala je uz lozu Jesejevu. Ova loza nije bila poznati po nadžacima i buzdovanima, već po zadužbinama koje su ozidali, od Jerusalima i Svete gore, preko Grčke i Vizantije, do Rusije, "dok su duši mesta uhvatili".

Već je protoneimar Rade u Skadar uzidao nevinu žrtvu, ostavljajući joj prozor na očima i otvor za mleko - da bi progledavao i hranio se ceo narod.

Lazar je Nemanjić odavno "sedeo u stolu njinome". Preko njega su Nemanjići dospeli na Kosovo. U idući svet uputio se mireći crkvu, pomažući Hilandar, idući u Jerusalim, zidajući Lazaricu i Ravanicu. Pevač je odlučio da ga o zidanju i trajanju ozidanoga pouči Miloš Obilić, koga je i Dušan slao u Mletke po krste i ikone.

Lazar se potpisivao sa dva mastila. Krunisan je sugubim, dvostrukim vencem i duša mu je ostala na oba sveta.

Nemanjići, su, ispod raskošnih carskih odeždi, nosili kostretne rize, ispod pancira — drvene krstove.

Pevač je Boška Jugovića poklopio krstašem barjakom, više epitrahiljem, na kome je bilo 12 krstova, koliko je i apostola, i koliko nikad, ni na jednom barjaku krstova nije bilo.

Naš unutrašnji put doveo nas je na Kosovo.

Sve što se pojavilo pa Kosovu, odavno je bilo u nama.

Trideset četiri godine pre Kosova, smrću cara Dušana, okončana je propast Carstva srpskoga. Nije propalo samo ono što nije moglo propasti: Žiča i Mileševa, Sopoćani i Studenica, Pavlica i Dečani, Pećaršija i Sveti Arhangeli.

Hramovi su — zamkovi, carski dvorovi i glavni gradovi srednjovekovne Srbije. To su bojevi koje smo zauvek dobili, sazvežđa nebeskog carstva, neugasiva i nerazoriva. Ono što je njima građeno, ostalo je za sva vremena u nama. Sva dobrota, do tada posejana, isklasala je posle kosovskog zatiranja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 16, 2010, 12:18:44 am »

**

Matija Bećković

Nebeske prilike

Kosovo najavljuju i nebeske prilike:

Razgnevi se Gospod 1371.
Pojavi se zvezda repatica
I kuga po svoj zemlji
Zvezde se pojavišeu podne
Mesec se zakrvavi
Poginu sunce meseca juna,
šesnaesti dan...

Te prilike nastajale su, i pre Kosova, i posle Kosova, kad "viš Srbije po nebu vedrome nebom sveci staše vojevati". I Karađorđe će pričestiti vojsku pre ulaska u Beograd. I morački hajduci se prisećaju se Kosova:

Evo ima pet stotina ljeta
Od kada nas ne ogrija sunce
A danas nas sunce ogrijalo
Zaratio Petroviću Đuro...

Na Kosovu su Srbi prvi put bili zajedno, a sastali su se, da bi poginuli i okajali neslogu i nejedinstvo. Samo je najveći greh tražio toliko očišćenje. Samo se tolikim poginućem mogao dalje odvijati naum spasenja.

Nesloga i izdaja, presudne reči za sudbinu Srba, vezane su za Kosovo. Kosovo je postalo jedino mesto gde su Srbi bili zbraćeni. A danas je to jedino pitanje na kome su složni i nerazbraćeni. Složni za sebe, a ne protiv nekoga. Kosovo je jedina zemlja na kojoj Srbi kleče, ljube je i nose je u svojim torbicama.   

Misli se da je polje Kosovo dobilo ime po ptici kos, a čini se da bi to bilo previše za tako malu pticu, koje uz to ima i u svakom drugom polju i potoku.

Pre će biti, da su, na tom širokom polju, bivale velike kosidbe, a da je to ime slutilo, da ga je konačno zapečetila ona najveća koševina, koja nije prestala do naših dana, a zove se kosidba glava.

Bilo je i većih iskopanja i pogibelji, ali se one u duhovnom životu Srba nisu ni primakle Kosovu. Najveće iskopnice nazvane su Kosovom. Pesma Propast carstva srpskoga završava se rečju koja nije imala odakle doći osim iz Crkve i koju ne nalazimo više nigde u narodnoj poeziji. To je reč: pristupačno. Njome se završava poklanje i poraženje Srba kad pogibe i Lazar i izgibe sva njegova vojska, sedamdeset i sedam hiljada. Pesma o potpunoj pogibiji, završava se olakšanjem:

Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 16, 2010, 12:19:19 am »

**

Matija Bećković

Smrt pod svojim imenom

Ispred Srba bile su druge vere i civilizacije, tuđe sudbine i istorije.

Iđaše zver ričući kao lav, tražeći da proguta stado Hristovo.

A Murat car pokorivši mnoge narode, sa svima njima naiđe na nas.

Od kopalja ni vetar nije mogao duvati.


Bilo je lakše primiti tuđe, nego odbraniti svoje.

Da smo tu sagnuli dušu, zauvek bismo ostali pogureni.

Da smo se tu pokorili, trag bi nam poginuo i više ne bismo imali iz čega vaskrsnuti.

Birajući smrt pod svojim imenom, nismo izabrali ono što je bilo ispred, nego ono što je bilo u nama i iznad nas.

To je dokaz da smo već imali sebe, da smo bili ukorenjeni, užiljeni i usebljeni, da smo sebe imali i doveli dotle da smo se mogli pregoreti i ostati svoji na svome. Pristajanje na kraj jeste čin samosvesti i nepristajanja.

Izdali su oni koji su bili uvereniji u tuđe nego u svoje postojanje. Oni koji su napustili sebe i svoju sudbinu, uplašeni od svoje istorije i mesta gde žive.

Zasluga je vaša što poslednji beste — jedan je od velikih stihova o Kosovu.

Još pre Kosova, Srbija se rodila na Kosovu Srbin je onaj koga se Kosovo tiče. Zato nemamo ništa ravno Kosovu ni u svojoj istoriji, ni na svojoj geografiji. Nemamo čvršćeg uporišta ni jačeg duhovnog središta. Kosovo je ognjište oko koga je okupljen, okosnica oko koje je sadenut, kolevka u kojoj je odrastao srpski narod.

Kosovo je Krstovo. Tu se ukrstilo nebesko i zemaljsko carstvo. Pola u nama, pola iznad nas.
 
Kosovo je najdublja rana, najduže pamćenje, najživlja uspomena, najmiliji pepeo srpskog naroda. Zaokretnica sa koje je najviše porasla naša duša.

Kosovo je granica dvema Srbijama.

Zemaljska odgonetka nebeske zagonetke.

Kosovo je svuda gde ima Srba i zato bi gubitak Kosova danas bio teži poraz, dublji potres, veći prelom u svesti Srba od onog iz 1389. godine.



1. maj 1985.
Mića Popović


* * *

(Raspeće Djordja Martinovića)

"Crucifixion of Djordje Martinovic," by the Serbian painter Miodrag Mica Popovic. May 1, 1985.Djordje (George) Martinovic was a Kosovo Serb tortured and raped with the broken bottle by Albanian Muslims.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 16, 2010, 12:20:35 am »

**

Matija Bećković

Legenda neimar

Oboren udarcem spolja, srpski narod je počeo sebi dolaziti — iznutra. Potrven do korena, oslonac je mogao naći samo — na dnu sebe. Dno praznine koja je zinula, mogao je dosegnuti samo — pesnički jezik. Tražeći početak bespočetnog, pesnik je tragičnu istinu pretvarao u — blagu vest. Da bi umno postojao, vratio se sopstvu i od svojih duhovnih vrednosti, načinio bedem opstanka. Spolja je pristao na sve da unutra ne bi primio ništa.

Kao što se u času poniženja može uočiti tren kad pojedinac postaje pesnik, tako se, i u vremenima nacionalnog uniženja i potiranja može prepoznati i označiti kako se rađa pesnički genije jednoga naroda.

Ono što mu je trebalo za opstanak, srpski narod je ispevao, a one koje je izgubio na bojnom polju, povratio i oživeo u stihovima. Onome što je izgubio u realnosti, oplakao je i dao mu trajnost u desetercima. I ne samo to: Srbi su se okupili oko likova iz svoje poezije. I još više — počeli da se na njih ugledaju, da ih slede, da se prema njima upravljaju. Da se u njih kunu i u njih veruju. Gde se istorija završila, poezija se užilila. Gde je prestalo istorijsko sećanje, tu je zavatrilo poetsko snatrenje. Zakukala i tužbalica i ptica. Barjak, pao na bojnom polju, prenet je i podignut na viši, duhovni plan, i odatle ga više niko nije mogao oboriti.

Srbi se nisu proslavili bojem, nego pe-smom o Kosovu, opevanim, a ne stvarnim junacima. Kosovo je odbranio duh, a ne oružje. Osvojio ga je pesnik, a ne vojnik. Reč, a ne sablja. Pesnik je odbranio vojnika u boju koji je pesnik započeo posle boja. Poezija je imala poslednju reč na Kosovu, a svaki boj donosi onoliko slave - koliko pesma iz njega iznese duhovne snage i koristi.

Kao da je sudbina naroda prešla u nadležnost poezije. Reč je otpečatila zapečaćenu istorijsku sudbinu, otkrila put iz bespuća, uzela upravu i dala glavu obezglavljenom narodu.

Poezija nas je uzvodila, podizala i prestizala. Tako smo često dobijali i višak poezije i manjak stvarnosti.

Legenda neimar zaposlila je kod sebe ceo narod, učinila ga svojim junakom i kao pravda koja dela, a da ne zna, postala putokaz njegovom spasenju. Ona, i danas, traži, ono što joj treba i sama određuje, koliko joj treba.

Legenda je preobražavala i sebe i nas, a u tom preobražavanju preobražavajući se, nije prestajala da bude ono što je bila. I makoliko se dovijala i menjala pravac, držeći sve konce jedne drukčije stvarnosti, namera joj je bila meta — da dokuči realnost.

Kosovska legenda došla je iz najvećih daljina i uputila se u najveću daljinu. Izvađena je iz nečeg dubljeg od ljudi, večnog i neprolaznog, nedostupnog ljudskom razumu. Ona brine, da na Kosovu ne bude ništa mrtvo, jer čim je mrtvo to više — nije Kosovo. Nama je ostavila pitanja kojima se ona bavi: da li nas je Kosovo predaleko odvelo? Da li smo mali za ovoliku poruku?

Kosovo nije samo polje na kojem se odigrala Kosovska bitka, ni pozornica poraza i izdaje, ni grobnica dva cara — već Sion, mesto ukazanja, stajna tačka s koje smo krenuli uvis, i pokazali sposobnost da poverujemo u nešto veliko i važnije od nas.

Kosovo je reč koja je otrovala srpski narod.

Polje na kome je poezija pobedila istoriju.

Na Kosovu se naša sudbina promenila, istorija razmrsila, duša očistila, otpočeo novi život srpske nacije. Njime je sve počelo i njime će se sve završiti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 16, 2010, 12:20:59 am »

**

Matija Bećković

Sumnja u najboljega i najvernijega

Na Kosovu su se istorija i poezija razdvojile. Poezija je postala nadistorija, umetnost vera.

Istorija nije uspela da odbrani Vuka Brankovića, u čijem se slučaju poezija pokazala okrutnija. Po tome se vidi, koliki je bilo greh ostati živ i uštedeti sebe, i koliki je strah srpskog naroda od izdaje.

Čim je primio više naznačenje, Lazar je znao da ga neko mora izdati i brzo i lako posumnjao u najhrabrijega i najvernijega. Sumnja u Obilića jeste jedno je od najoriginalnijih i najdubljih dosezanja kosovske pesničke zamisli. Izdaja najboljega jeste i istinski kraj, jer svi da izdaju — to je manje, nego kad izda jedan, ako je taj najverniji. Bez najboljega i najvrednijega, ništa se ne može obnoviti.

Izdaja je postala središnja tema srpske književnosti. Nije isključeno, da neki poraz, ili izdaja koja je pretila, ili se dogodila, u poznijim vremenima, nije, pesnikovom voljom vraćena na Kosovo — i nije se on umetničkim slučajem, nego naknadnim razlogom poslužio imenom Vuka Brankovića, čije je ime "postalo u srpskom narodu poznatije od Judinog".

Kosovskog porekla jeste i misao Pera Slijepčevića, da Brankovići ne bi pali u toliku nemilost poezije da su više gradili za odbranu duše, nego za odbranu zemlje. Da li je tu ključ tolike bezdušnosti poezije? Jerinaje prokleta, jer je zidala smederevsko utvrđenje, dok prokletih nema među onima koji su gradili Žiču i Sopoćane, Studenicu i Mileševu. Odbrana duše bila je, izgleda, najvažnija i poslednja odbrana.



Sveti Sava
freska u oltaru Svetih Apostola (oko 1250)

Poezija je izrojila sazvežđe od devet Jugovića, Banović Strahinju, Kosančića Ivana i Toplicu Milana, Srđu Zlopogleđu i Kosovku devojku, Dijete Lauša, Relju Krilaticu.

To su samo neke ličnosti kosovske epopeje, ličnosti nepoznate istoriji, ali, u svesti srpskog naroda niko nije duže, ni više postojao. To su otelovljene ideje i ostvareni principi neophodni za postojanje celog naroda. Zato su i postali mnogo više, nego da su postojali u istoriji. Nisu postojali oni, ali postoji onaj koji ih je stvorio. I da su postojali, možda ne bi bili ni tako sveti, ni toliko hrabri, ali je toliko hrabar i tako svet njihov tvorac. To je tvorčeva, a ne njihova mera. Mera onoga koji je uviđao koga nema, ko mu treba, ko je shvatio neophodNost njihovog prisustva za sopstveno postojanje i šta mu znači njihovo odsustvo. Kad mu je šta bilo neophodno, tada je i nastajalo.




U pamćenje su ušli iz poezije, i odatle ih više niko nije mogao iščupati. Teško je naći narod u čijem su stvarnom životu presudniju ulogu igrale njegove umotvorine. I možda je opravdana reč kojom je zamanuo Jovan Dučić da je sve od Triglava do belog mora što nije opevao srpski guslar umrlo za sva pokolenja. Može li se istinskije postojati nego što u svesti srpskoga naroda postoji Boško Jugović i njegov krstati barjak. Može li neko biti prisutniji u životu jedne nacije od njegove trojeruke majke, čija je treća ruka — zelena jabuka.

Pre Kosova, njih nema, a bez Kosova, gde su svi poginuli — ne bi ih bilo. Posle Kosova, ima ih - po svoj zemlji. Po njima se zovu brda, izvori, pa čak se i zadužbine koje nisu oni zidali vezuju za njihova imena.

Da vidite lijepu Tronošu
Zadužbinu braće Jugovića.

U to vreme nije bilo ni Pazara, a kamoli Relje od Pazara, ali — danas postoje oboje.

Postoje kule i gradovi, crkve i grobovi, džinovska skakališta Miloša Obilića. U jednom kraju i narod se domislio da ga je rodila vila i doznao da se ona zvala Jelisavka, a u drugom kraju je to bila čobanica, zatrudnela sa zmajem.

Zemlja se otimala o ličnosti iz svog predanja.

U Jadru postoje dva mesta — Pustopolje i Nečaj. Ta imena predanje je ovako razjasnilo. Naime, glasonoša s Kosova tu je našao majku Miloša Obilića kako čuva ovce.

Što ne čaješ Miloševa majko
Odbi ovce u to pusto polje
Miloš ti je danas poginuo!

Kako, onda ne postoje oni koji se srpskim vojskama priviđaju na oblacima, i kako će nestati oni, koje je jezik istkao i utkao u samu kost našega postojanja?

Kažu da se uzbuđenje Obilićevog priziranja na oblaku može meriti samo sa onim kada su Srbi posle pola hiljade godina ropstva, doživeli, da iz tame izroni krst i ponovo jeknu zvona davno ostala bez jezika.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 16, 2010, 12:21:41 am »

**

Matija Bećković

Nosivost zgaženog jezika

Narodna poezija dokazuje da smo najbolje pevali u najgorim vremenima. Najveću otpornost pokazuje duh, a najveću nosivost zgaženi jezik.

Da je ropstvo kraće trajalo, naša narodna poezija možda ne bi došla do tolike zrelosti, tako složene poetike i poetskog umeća. I naše uspomene u ropstvu su bile sporne, pa se jezik morao dosećati i dovijati kako da ih obnovi. Najveća nužda iznudila je i najsloženije oblike poetskog izražavanja. Kao da smo najviše stvorili kad nas nije bilo, kad se za nas nije znalo, kad je jezik rudeo i cvokotao prekriven u strahu i zaboravu. Turci našu pesmu nisu voleli, ali ni do kraja progonili. Kao da su ustuknuli i nevoljno se priklonili istini, da je umetnost nepotkupljiva, a maternji jezik može izražavati samo svoje iskustvo.

Da smo čekali slobodu da bismo zapevali, ostali bismo bez svojih najvećih vrednosti, i to vreme ne bismo nikada nadoknadili.

Kao što se crnorizac zavetovan Hristu već dve hiljade godina ne odvaja od Golgote, ne skidajući s uma najveću nepravdu, a ispred očiju sliku stradanja najnevinijega — tako Srbin, šest vekova, ni za tren ne odvaja misao od kosovskog žrtvenika, u strahu da bi se, pomišlju na nešto drugo, ogrešio o nevinu krv kosovskih mučenika.

Najveća vrednost kosovske legende jeste u tome što je ona živa. Što nije skamenjena, ni dovršena, ni razmršena. Što njena poruka nije umrla, ni misao zakovana, ni ideja zaglavljena. Što se kreće, uključuje nove naraštaje u sve to, traži njihov doprinos i tumačenje.

Zato je kosovska oporuka možda jasnija nama nego našim precima. A naša odgovornost — veća nego ičija u ranijim vremenima.

Ono što je ispred, ostaje zauvek ispred, jer nema velikog naroda bez nedostižnih ciljeva, a večnost je muka u kojoj nijedno pitanje nije bivše. Uz pesmu Propast carstva srpskoga, koju je Lukijan Mušicki, kako kaže Vuk, "preko nekoga od svoji mlađi prepisao od neke slepicežoja je u Grgurevcu sedila". A od nje su zapisane i druge ključne kopče kosovskog kosmosa: Obretenije glave cara Lazara, Kosovka devojka, Marko Kraljević ukida svadbarinu. A to znači, ne samo početak, nego i kraj i epilog Kosovijade.

U jednoj od njih su stihovi o Lazarevom vaskrsu:

Ode glava preko polja sama,
Sveta glava do svetoga tela.

U drugoj je tužaljka verenice i — već udovice, a sada vidarice, koja ranjenike hlebom i vinom isceljuje — i pričešćuje.

U trećoj je Markova davorija:

Oj, davori, ti Kosovo ravno,
Šta si danas dočekalo tužno,
Posle našeg kneza čestitoga,
Da Arapi sad po tebi sude!

Umu, umetnost ne, religije su nestale, umetnost nije. Večita koliko i ljudski rod, umetnost ne može opstati ako je ovozemaljska i ako nije opšteljudska. Kosovskom legendom, srpski narod je postao narod-tvorac. Narodi koji ne stvaraju, ne ostavljaju ubedljivijih dokaza o svom postojanju.

Slična predanja, veru u jezik i u poeziju, nalazimo kod drugih naroda, ali "svaki narod voli da nešto nazove svojim". Od Kosova, nemamo dublje duhovne svojine, ničeg što bi bilo u mirnijem posedu našeg razuma.

Kosovo je zauzelo našu središnju misao. Kosovo smo najduže odgonetali, o Kosovu najviše govorili i najdublje mislili, a najmanje rekli. A kosovski nauk nismo dokučili ni iz njega dovoljno naučili. Znamo, šta sve Kosovo nije, a ne znamo šta ono jeste.

Od Kosova nemamo više misli koje smo bili manje svesni, ni krupnijeg zaveštanja kojeg se nismo pokazali dostojni.

To nas je unizilo u očima protivnika, koji su krenuli da nas liše rodnog mesta nacionalne samosvesti. I kad nam traže Kosovo, potiru nam početak, poriču svest, poništavaju postojanje.

Kosovo nam ne traže prvi put, a jasan odgovor dobili su još od naših praotaca.

Pitanje je — da li nam Kosovo danas traže zato što im se učinilo da naših predaka nismo dostojni, da više ne znamo šta nam je Kosovo — ili baš zato što još znaju da i mi još znamo - šta nam je i ko nam je tamo.

Kosovo je očno dno srpskog duhovnog vida. Kosovo je toliko srpsko, da ga niko ko zna šta nije njegovo ne bi uzeo ni kada bismo mu ga nudili, a kamoli da ga otimao.

Pre Njegoša nismo imali, ni tolikog pesnika, ni takvog vladike, ni ovakvog Kosova.

Kao pesnik, Njegoš je prestvorio legendu o Kosovu, kao vladika pozvao ne samo na osvećenje, nego i na osvetu Kosova, kao vladar poeziju pretvorio u stvarnost.

U njemu se, sve naše zlo, i dobro rodilo, i — preporodilo.

Narodnu poeziju je izdigao na visinu na kojoj dotle nije bila, a Kosovu dao — još jedno nebo.

Sam se obukao u kosovskog junaka, u raskošnu nošnju koju je sam smislio i skrojio, koju, pre njega, nikad niko nije nosio. Ipak, čim ga je u njoj, ugledao Ali-paša Stočević — kunući se Bogom i dinom, u njemu je odmah prepoznao "onoga pravoga srpskoga bana sa Kosova".

Prvi je skinuo fes i stavio korotnu kapu za Kosovom. Iz Kosova je izveo svoje poreklo i poreklo svoje porodice, a njegov narod svoju lozu iz kosovskog počela, svoj ponos iz poraza, a nadu iz kosovske propasti. Plemićka odora postala je narodna nošnja i svakog raetina podsetila da je — vlastelin.

Za Crnu Goru, zemlju u kojoj su rođeni Nemanja i Sveti Sava — Kosovo je postalo — mesto postanja. Tu je opet buknula svest, upalila se duša, otreznio se zbunjeni gen srpskog naroda.

Sam Vuk kaže - da je još u detinjstvu u Tršiću slušao da u Crnoj Gori, "još od Lazareva vremena traje srpska vlada i carevanje". Kolenovići su, jer su od kosovskog kolena, plemići — jer su olicetvorenja likova nestalih u kosovskom poklanju, Kućići — jer im je kuća na Kosovu izgorela, Odžakovići — jer su otpretali žiške iz kosovskog svetog pepela. Stvarni ljudi nadodali su se na poetske likove i sami postali više ispevani nego realni.

Kuća je — domaća crkva, tužbalica — liturgija, a udovica — monahinja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 16, 2010, 12:22:08 am »

**

Matija Bećković

Obilićev carski rez

Pošto je, kaže predanje, Obilić posečen ustao, uzeo svoju glavu i krenuo od izvora do izvora, da joj traži leka — ili da mu stara sraste, ili da mu nova izraste.

Pod Turcima nije spominjan Muratov presuditelj; uspomena na njegov podvig u ropstvu je umrla.

Tako nagrđen, stigao je u Crnu Goru. Njegoš mu je ispevao prvu odu, uveo Obilića Poljanu i Obilića medalju na kojoj je lako prepoznati da mu je crnogorski vladika i gospodar pozajmio i glavu.

Sloboda srpskog naroda ostala je bila još samo u Njegoševim rečima.

Među svim zamahnutim mačevima u crnogorskoj heroici, zablistao je Obilićev carski rez.

Obilić je postao ne samo svetinja junačka, nego i Petar, na čijoj je steni Petar II Petrović — Njegoš zidao veru Obilića.

O Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog čuvstva,
Vojistvenij genij svemogući,
Grom stravični što krune razdraba!
Veličastvo viteške ti duše
Nadmašuje besmrtne podvige
Divne Sparte i velikog Rima;
Sva viteštva njina blistatelna
Tvoja gorda mišca pomračuje.
Šta Leonid oće i Scevola
Kad Obilić stane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
Prestol sruši a tartar uzdrma.
Pade Miloš, čudo vitezovah,
Žertvom na tron biča svijetskoga.
Gordo leži veliki vojvoda
Pod ključevma krvi blagorodne,
K'malopred što gordo iđaše
Strašnom mišlju prsih nadutijeh,
Kroz divjačne tmuše azijatske,
Gutajuć ih vatrenim očima;
K'malopred što gordo iđaše
K svetom grobu besmrtnog života,
Prezirući ljudsko ništavilo
I pletenje bezumne skupštine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 16, 2010, 12:22:30 am »

**

Matija Bećković

Do celine nema prečice

Srpska narodna poezija jeste nastavak i "najveći epski zamah posle Homera", ali i posebna tvorevina, koja bi postojala i bez Homera. Oslonjena je na grčke i vizantijske uzore, ali uronjena u svoje izvore. Vrela nije pozajmila ni ritmove preuzela. Nije samouka nego samonikla.

Deseterac je pronalazak, epska ambicija, samopouzdanje poniklo iz našeg tla i našeg jezika, njegova a ne tuđa vera.

Tu dubinu jezik nije mogao naći van sebe, ni tu visinu postići izvan sebe. Do sebe, i svoje istine, dospeva se samo iz svog korena. Zato je sve što je stvoreno u drugim razmerama stvoreno s pola snage sa manje ubeđenja.

San o srpskoj Ilijadi nikad nije presahnuo. Celinu nameću, i na nju podsećaju, sami delovi, udovi koji se traže. Plan se nazire, težnja oseća, nedostaje vezivno tkivo. Vidno je, gde su veze pokidane, i još je manje čudo ako se još neka pronađe, nego ako se to ne dogodi. Celina je svojina dubljeg nacrta i protekli vekovi nisu dovoljni da bismo zaključili ni da li je bilo te celine, a kamoli, hoće li je biti. Ko to hoće - onda je već tu, ko neće - nije. Do celine nema prečica. Njena snaga je i u odsustvu, i nepostojanju unutrašnjeg jedinstva.

Potreba da se različita pamćenja sklope u jednoj glavi, i da se opšta sudbina ispriča jednim ustima, prasvojstvo je koje nikad neće iščeznuti iz svesti jezika.

Komadi različnijeh pjesama, "odlomak izgubljene pjesme", svedoče da nije razdrobljeno samo carstvo nego i pesma o njemu. Kao što je pretrajao san o carstvu, tako nije iščezao ni san o celini kosovskog epa.

Kao što onaj patrljak oseća bol u prstima ruke koje nema, tako ni jezik ne zaboravlja celinu koja ne postoji izvan ljudske mašte i stvaralaštva.

Kao što ćelije pamte, a udarac po presađenoj koži uvek zaboli tamo odakle je ta koža uzeta, tako i poskitane reči pamte gde su bile i odakle su poispadale.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 16, 2010, 12:23:00 am »

**

Matija Bećković

Teže je ući u poeziju nego u istoriju

Srpski narod jeste narod buna, a bune otpisuju prošlost. Novo je uvek jače, tako da staro zaboravljamo i jedva osećamo. Potkidamo žile, zatiremo pamćenje. Ne znamo starije civilizacije ni svoje ranije jezike. I ne znajući sebe, počinjemo iz početka.

Kosovo je premjena, ali i koleno koje povezuje pamtivek i današnji dan. Nevidljivi konac koji na okupu drži svu svoju tvorevinu.

Otkada je na kosovsku stopu stupila srpska kultura, kao da pevamo samo sa jednog mesta i na istu temu.

Jedan motiv je okupio i narod i poeziju. I kao da se posle Kosova mnogo teže ulazilo u poeziju nego u istoriju. Kad god smo napuštali tu stopu, napuštali smo sebe. Misleći da idemo u Evropu, izlazili smo iz nje, gubili ono što smo već bili i imali. Verovali da je izvan nas — ono što je bilo u nama. Evropa nema dubljeg korena od onog koji, preko Grčke i Vizantije, izbija na našem tlu. Kosovski stub prorastao kroz sve Vidovdane.

I moderno srpsko pesništvo jeste izbojak iz starog korena: nova, snažna potvrda temeljnih vrednosti.

Buduća vremena kazaće nam ime pesnika koji će Kosovo još jednom zakroviti i doreći — jezikom novih, nerođenih naraštaja.

U poeziju Kosova obično se ne ubrajaju sve pesme koje mu pripadaju. Ubrajaju se one koje su neposredno vezane za Kosovo, a izostavljaju one kojima je Kosovo nevidljivo sunce. Jedna od najlepših jeste Rajko vojvoda i Margita djevojka, u kojoj je pokosovski sabor poetskih likova iz svih vekova.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 16, 2010, 12:23:28 am »

**

Matija Bećković

Mera stiha u haosu istorije

Knjiga je praobraz svemu što je stvorila narodna poezija, a prva knjiga koju su Sloveni imali na svom jeziku bila je Biblija.

Istočnik kosovske simbologije pretkan je iz Biblije, kao što su i sve knjige prepočete iz te jedne jedine. Od Crkve smo prvi put čuli svoje nacionalno ime. Iz Crkve je došao nacrt kosovske kosmogonije. Sličnosti su i u neminovnim razlikama, u istrzanju da sve ne poklopi Biblija.

Što je daskal živopisao — to je inok opisao, što je črnilac črnilom pojezičio i gramatik ujednačio — to je guslar opesmio.

Danilo i Jefimija, Despot i Neznani Ravaničanin napisali su ono što su prepevali Tešan i Milija, Višnjić i slepa Stefanija.

Sveštena književnost približila nam je Bibliju. Crkveni jezik je krenuo ka narodnom. Usmena poezija izišla je iz knjiga, ali su njeni usmeni tiraži nadišli sve knjige.

Sveci su ponarođeni, ratnici obogoličeni.

Usmenost je našla izvore u pismenosti. Odatle su uzete proporcije, mere stiha unete u haos istorije. Gornje vence i donje bojeve pevač je u sebi samleo i svojom snagom nanovo izveo. Tropari, žitija i pohvalna slova dopali su guslarima. Reč se poseljačila, ali nije zaboravljala šta je bila. Kao što su nestajali gornji slojevi, a pretrajavali seljaci. Ali to nisu ni replike ni odblesci već živopisni likovi, krepke reči i orošene slike starije od Biblije koje samo dokazuju i — njenu neminovnost.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Decembar 16, 2010, 12:23:56 am »

**

Matija Bećković

Srpska nova era

Sve što se zbilo na Kosovu, nije se zbilo ni prvi ni poslednji put. Kosovo je sudbonosno, i ranije i kasnije. Lazar nije, ni prvi, ni poslednji svetac već novoprosijala zvezda. I njegovi prethodnici, vojskovođe od svetorodne loze, proslavili su se više pobedama nad samim sobom nego nad drugima.

Uloga poezije bila je presudna i ranije. Narod koji veruje da su mu kraljevi sveti, lako poveruje u svoje posebne račune i obaveze prema Bogu. Narodna poezija lako ga je ubedila daje plemić. Poverovao je ono što je i sam mislio.

Srbi se nisu samo turčili, nego su se i grčili i latinili. Bitka je nastavljena u Crnoj Gori, ali je počela u Svetoj gori. Ginuli su vojnici, ali su najžešći i najduži otpor dali crnorisci. Kosovo nas je nateralo da zapevamo, ali smo pevali i pre Kosova, i pisali pre Svetog Save koji je napisao prvu rečenicu.

Prvu rečenicu ne piše onaj ko počinje već onaj kojim nešto vrhuni i docvetava. Junačke pesme i ranije su "sadržavale nekadašnje bitije srpsko". Slovo ljubve je došlo posle Lazara, u vreme njegovog sina pesnika Visokog Stevana.

U Crkvi nisu bili samo Srbi već i monasi iz drugih zemalja. U njima nije bilo drugog porekla osim pravoslavnog, ni druge naci-onalnosti osim Hristove. Među njih ubrajamo mnoge — sve do Igumana Stefana.

Srbi nisu poslednji put na Kosovu obezglavljeni ni poginuli listom, ni ubijeni po spisku. Dunav krvi i mozga izvire iz našeg naroda do naših dana.

Kosovo polje širi se dok je sve prikupilo i pokrstilo, postajući kosovski kom i kosovska klisura, kosovska ponornica i kosovska gora.

Kažemo, da pamtimo od Kosova, a mislimo — od Potopa. Brojimo od Kosova a mislimo — od Počela. Kosovo je bilo pre svih vekova. Kosovom počinje srpska nova era.

Kao što kosti nastaju u utrobi majke, tako od nevidljive pređe jezika isprede i najtrajnija ljudska građevina. Hristos je još na krstu, a Krstitelj u vodi. Dok bude drveta — od njega će se praviti krstovi, dok bude srpskog jezika — biće Kosova.


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Decembar 16, 2010, 12:24:25 am »

**

Matija Bećković

Mora da ima neko

Nevine žrtve jesu najveće duhovno blago jednog naroda. Nema dela bez žrtve — jedno je od najstarijih uverenja. Kao da se brojem nevinih žrtava meri i veličina jednog naroda, a sam narod tom merom procenjuje vrednost svojih ideala. Kao da narodi sa najviše nevinih žrtava polažu najveću nadu u večnost i umetnost.

Možda su nevine žrtve i jedini motiv umetnosti, jedino što dostojno pamćenja izdvaja ljudski mozak, jedina briga uma i govora, tema svakog ozbiljnog razgovora.

Nikad niko nije postradao da to neko nije video, a taj koji je video, od toga se produhovio i živeo — da bi o tome posvedočio.

I u najvećim tmušama istorije, kad se nije dogledavao ni kraj današnjem danu, kad se ćutalo u šumama a šaputalo po zemunicama, ostala je reč: mora da ima neko. Gotovo uvek, taj je bio neko na koga niko ne pomišlja, koji sve vidi, pamti ili zapisuje — i kad pomislimo da je sve zauvek predato zaboravu - javlja se da svetu objavi istinu za koju se verovalo — da nikada neće izići na videlo.

Nevine žrtve starije su od Hrista.

Nije li i on postradao da potvrdi istinu da nevinim žrtvama ne može niko ništa i da će krv nevinih žrtava krvopijama pred Bogom dosaditi.

Svaki čovek zavoli svoje stradanje i postaje — ono za šta je postradao. Narodi se najteže odriču onog za šta su dali krv. Ono što je plaćeno nevinom krvlju, ne može se, ni izgubiti, ni zaboraviti. Tamo gde narod ostane bez glave, pogine listom, ili ga ubiju po spisku — nastaju najveća zaveštanja i amaneti budućim naraštajima.

Najveće među nevinim žrtvama jesu one zbog svoga imena i zločina rođenja. Blago narodu koga znaju po žrtvama, a ne po zločinima.

Sva poklanja pravednika, od Hrista naovamo, prate glasovi onih koji tvrde da pogroma nije bilo i da se ništa nije dogodilo.

Ali iz svake jame je neko izašao i ta jamina deca objavljuju da niko ne može jamiti istinu.

Vezani za ruke da bi vukli jedan drugog, mnogi su odneli u leđima čakije svojih ubica, a potom ih zajedno, sa iščupanim rukama sapatnika za koje su bili vezani, izneli — da bi svedočili.

Nijedna istina neće u jamu i nema zemlje ni lopate koja je može pregrnuti.

Nevinim žrtvama najviše dugujemo, posebno onima koje nisu. imenovane. One čekaju svoj narod, da ih se seti; ili same određuju pokolenje, koje će biti dostojno da ih se seti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Decembar 16, 2010, 12:24:49 am »

**

Matija Bećković

Šest stotina godina samoće

Ono što se u naše dane događalo na ovom polju ne beleže ni najudaljenije istorije. Možda je takvih zločina još negde bilo, ali da se pravni poredak jedne zemlje trudio, da ih sakrije, toga sigurno bilo nije.

U još nenapisanom romanu Šest stotina godina samoće, ključne epizode zauzeće prizori iz naših dana: štala ozidana od nadgrobnih spomenika, nužnik od razorene crkve, bik iz Mušutišta kojeg su oslepeli, zato što je bio je svojina srpskog manastira. Nisu se smilili da ga ubiju, monahinje nisu pristale da ga prodaju — tako je ostao da traje kao spomenik ostruganih očiju kao Simonida.

Ta povest neće moći ni bez onih domaćina koji su se okućili na srpskim grobljima i ne daju Srbima da se u groblju sahranjuju. Jedan se ipak smilovao Srbinu kojem je umrlo dete, rasuđujući, da će ozleda na zemlji biti mala, da će brzo zarasti i uskoro se neće ništa poznavati, pa će na vreme moći da poore i pokosi.

Mapa velike Albanije objavljena je u našoj i stranoj štampi više puta, a duhovna mapa Kosova nije gotovo nigde. A samo je još nebo načičkano zvezdama, kao što je Kosovo ozvezdano srpskim kulturnim spomenicima, manastirima i crkvama, svetištima i grobištima.

Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo izdali još 1389. godine. I još gore: izgubiti na Kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: