Matija Bećković (1939)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Matija Bećković (1939)  (Pročitano 61126 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 16, 2010, 02:52:26 am »

*
BESEDA MATIJE BEĆKOVIĆA N APREDSTAVLJANJU "MEMOARA" PRINCA TOMISLAVA KARAĐORĐEVIĆA U VALJEVU


MONARHIJU NISU UKINULI SRBI, MONARHIJA JE UKINUTA SRBIMA

Veoma sam zahvalan i uzbuđen što mi je ukazana čast da baš u Valjevu kažem koju reč o "Memoarima" kraljevića Tomislava.

Pri jednom susretu pre desetak godina kraljević Tomislav me je upitao šta mislim da bi u ovom vremenu trebalo da radi. "Ništa" odgovorio sam, "dovoljno je da Srbi gledaju Vaš nos i Vaše ruke, stas i crte lica, kako bi se opomenuli Vaših predaka i uverili da je još živ soj iz naše najslavnije kolevke".

I odista, gledajući ruke princa Tomislava kojima je zarađivao svoj hleb, setio sam se i stihova Sime Milutinovića Sarajlije: "Naš i Vožde, ore pa se hrani!" I ko se opet gledajući sina kralja Aleksandra ne bi setio reči kojima je Jovan Dučić opisao njegovog oca: "Regent Aleksandar je imao oči vrlo smele, nestrpljive, koje sve osmotre i sve vide za trenutak... Regent je naročito imao lepo skrojena usta, uvek na osmeh, i to osmeh detinjast i čist, dobroćudan, nezagonetan. Imao je glas vanredno lepe boje i zvuka, oboji topli i duševni. Naročito je imao lep kroj ruke i prstiju, ruke pravog efeba. Ovaj čovek silan, gotov na sva rešenja, kojeg sam ne jednom video mirna pored bojne linije, dok je sve naokolo praštalo od mitraljenja i artiljerije, imao je u svojoj pojavi nečeg izvanredno delikatnog i krhkog, skromnog i drugarskog. Umeo je da se od srca zasmeje i da se sav zarumeni na jednu nepredviđenu slučajnost i šalu..."

Da li je Jovan Dučić opisivao oca ili sina?

Gledao sam svojim očima kad je kraljević Tomislav izvršio neku vrstu smotre Srba na jednom skupu u Švajcarskoj, a bilo ih je u koloni ne manje od 10.000. Padala je kiša, ali Karađorđević nije zaobišao ni jednu lokvu nego je u jedinim cipelama koje je imao kao gola sablja bez kapi krvi u licu prolazio pored njih. Svima su nam srca bila u grlu, a noge odvojene od zemlje. U njegovoj gestici oživeli su njegovi preci koji su svi bili vojnici i izgnanici, a njegov otac je retko kad i skidao uniformu.

Kad su toliki s parama i pasošima odlazili iz Srbije kraljević Tomislav se bez pasoša, državljanstva i imovine vratio u opsađenu Srbiju da zajedno sa svojim narodom proživi možda najteže godine njegove istorije. Izgnanik među izgnanicima, sirjak tužni bez niđe nikoga, još se nije ni na šta požalio, ponašajući se kao plemić u oskudici i kao heroj u bolesti.

Kada me je jedan ostrašćeni partijaš priupitao šta ću ja u Krunskom Savetu kazao sam mu da bih radije bio u Savetu kokoške iz kokošinjca Vožda Karađorđa nego u glavnom odboru njegove stranke.

I zaista, kad bi se Karađorđeva kokoška obrela u mojim Rovcima, ne verujem da bi joj dopustili da kljuca na bunjištu već bi je uveli u kuću, učinili mesto za trpezom i hranili kao ostale ukućane.

Ako je Karađorđe otac moderne Srbije, onda je Srbija prošireno Karađorđevo imanje, a srpski narod umnožena Karađorđeva porodica. Kraljevsko dostojanstvo prenosi se s kralja na njegov narod, zato su Srbi kraljevski narod, a svaki Srbin plemić ako se drži svoje slavske ikone.

Postojale su dve Srbije: jednu su osnovali Nemanja i Sveti Sava, pre osam vekova, a drugu Josip Broz Tito, pre pedeset godina. U jednoj je sva srpska istorija nastala, u drugoj je ta istorija nestala. Jedna je na temeljima, druga na kontratemeljima.

Na strani 347. "Memoara" princa Tomislava objavljen je možda najsramniji dokument srpske istorije. To je onaj ukaz iz 1947. godine kojim se oduzima državljanstvo i konfiskuje imovina članova dinastije Karađorđević. Kad je ispisan iz Srba, lišen ognjišta i imovine zbog grehova koje je počinio, prestolonaslednik Aleksandar je imao dve godine.

U Jajcu je 1943. godine izgubljeno Kosovo, porečeno Takovo, oboren Lovćen i poništen Oplenac. I svi su ti ukazi još na snazi u zakonodavstvu Republike Srbije.

Srbi se ubrajaju u retke evropske narode koji imaju četiri dinastije svoje krvi, ali su još ređi, ako ne i jedini u istoriji ljudskoga roda što im je dinastiju i svu državnu tradiciju ukinuo i poništio tuđin i apostata čiji nadimak i partijsko ime znaju, a za prvo ime i prezime nisu sigurni.

Da ste regentu Aleksandru, vrhovnom komandantu srpske vojske, pokazali austrijskog kaplara koji je na njega pucao na Ceru i Suvoboru i rekli da će taj useliti u njegovu kuću i da će vladati Srbijom koliko svi Karađorđevići zajedno — i da će ga Srbi decenijama nositi na rukama — Regent bi jedino mogao odgovoriti da taj ne zna Srbe, pa ne zna ni šta priča. A upravo se to dogodilo. Prvi put je jedan narod za svog vođu izabrao neprijateljskog vojnika.

Obično čujemo kako su i Grčka i Italija i Francuska i Austrija bile monarhije, pa više nisu pa nije ni Srbija. Ali monarhiju u Grčkoj su ukinuli Grci, u Italiji Italijani, u Francuskoj Francuzi, u Austriji Austrijanci, u Srbiji, međutim, monarhiju nisu ukinuli Srbi, nego je ona ukinuta Srbima. I zato je to aporija: vlast uspostavljena nasiljem i bezakonjem ne može postati legitimna ma koliko trajala. Ni Srbija ne može ostati pravna i demokratska država bez uspostavljanja monarhije.

Posle sloma komunizma počela je potraga za alternativom i drugom Srbijom. Već deset godina tu Srbiju svi traže, ali ni vlast ni opozicija ni međunarodna zajednica ne mogu da se sete ni kakva beše ni kako je izgubljena. Bore se za ljudska prava i građanske slobode, pravnu državu i privatnu svojinu, a ne mogu da se sete ni kome su ta prava najpre uskraćena ni čija je imovina prvo oduzeta... Traže nešto oko čega bi svi bili saglasni, ne mogu da se sete ni temelja ni suština ni šta je zajedničko ni šta je nedeljivo, ni kojim aktom smo dospeli na stranputicu na kojoj smo i sada. A bez tih temelja nema druge Srbije, ni raskid sa prošlošću, ni pravne države, ni povratka među narode i ljude. Zato za uspostavljanje monarhije nisu samo monarhisti nego sve demokrate, svako ko je protiv bezakonja, kao načina vladanja i nasilja kao oblika preuzimanja vlasti.

Reč je o principu, a ne da li je neko za monarhiju ili nije. O zdravom razumu, pa i o opstanku ili nestanku srpskog naroda. Pomiriti se s tako uspostavljenom republikom značilo bi jednom zauvek reći da laži i nasilju, a ne pravdi i istini.

Razume se, republikansko uređenje nije nikakvo zlo, ali Srbija nije bila monarhija samo u dva ropstva, turskom i komunističkom. Republika u Srbiji nema drugog pravnog osnova i političke istorije do prava i istorije komunističke partije.

Zato je vaspostavljanje Kraljevine preduslov za raskid s komunističkom prošlošću i najkraći put ka uklanjanju svih sumnji u odanost Srbije istini, pravdi i slobodi. Pitanje monarhije je najmanje stranačko i političko, a ponajviše etičko, teološko i metafizičko, i ono pored zemaljske ima i svoju nebesku stranu. Niko više nema pravo da ćuti, a najmanje srpska Crkva — tvrđava istine, simbol trajanja, čuvar duhovnih vrednosti i jedinstva srpskog naroda, ovo pitanje ne može ni zaboraviti ni ostaviti bez odgovora.

Nema nikoga pozvanijeg da na to pitanje odgovori i da odgovor na to sudbonosno pitanje oglasi na sva zvona. I ne samo zato, ali i zato, što su sveta Dvojica, Sveti Sava i Sveti Simeon, postavili temelje i Srpskoj crkvi i srpskoj državi. I ne samo zato, ali i zato, što su srpska Kruna i Oltar neodvojivi, što su srpski kraljevi istovremeno i sveci, mučenici i najveći zadužbinari srpske Crkve. I ne samo zato, ali i zato, što Kralj pri stupanju na Presto prvo odgovara na pitanje "Kako veruješ?", kako bi se volja Božja i blagoslov Crkve našli na Njemu. I ne samo zato, ali i zato, što je Kralj po drevnom običaju onaj koji uručuje Panagiju i uvodi Njegovu Svetost Patrijarha u Tron Svetog Save u manastiru Patrijaršije u Peći. I ne samo zato, ali i zato, što su naši preci vekovima živeli i umirali s verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu, i što se srpskim narodom upravljalo "po Milosti Božjoj i Volji Narodnoj", a prvi put u našem poluveku i bez Milosti Božje i mimo Volje Narodne! Nije slučajno jedan od najslavnijih srpskih Episkopa kazao "Bez Kralje ne valja!"

Hvala vam što ste me saslušali, a kraljeviću Tomislavu što me je svojim "Memoarima" podstakao da izgovorim ove reči.


ZABORAVILI SMO KO SMO

Za pedeset godina Srbi i Srbija kao da su zaboravili šta su bili osam vekova. Ustvari, nismo zaboravili ni šta je Srbija ni šta je monarhija, ni ko su Karađorđevići — nego smo zaboravili ko smo mi sami. I da nemamo drugih grehova, osim greha koji smo počinili prema kući Karađorđevića i on bi bio dovoljan za ovoliku kaznu.


Glas javnosti | 03.08.1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 16, 2010, 02:53:42 am »

*

INTERVJU: MATIJA BEĆKOVIĆ


GOVORIM O SVOM TROŠKU

"Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je jedina krivica koju prihvatam i priznajem"

Matija Bećković je pesnik kome ne nedostaju čitaoci i publika. Isto se može reći za njegovo političko "recitovanje". Jednostavno, Matija ume da kaže ono što hoće, da zavede. Zbog toga ima onih koji vele, pa i potpisuju, da je na ovaj način "kumovao" nevolji u koju su Srbi dospeli.

Na Dan republike — na svoj 60. rođendan — Matija je u Valjevu govorio svoju novu poemu "Kad dođeš u bilo koji grad" koja je, kao i ona po kojoj je postao poznat, posvećena njegovoj supruzi Veri Pavladoljskoj, koja je umrla prošle godine. Poemu je, kao dodatak, objavila valjevska revija "Kolubara".

U prethodno navedenom su povodi za ovaj razgovor.

"VREME": Na 60. rođendan, kao pre 40 godina...

Kao pesnik rodio sam se u Valjevu pre 40 godina. Vera Pavladoljska je moja prva poema, i moja prva ljubav. I ne znam baš mnogo onih koji su se oženili svojom prvom ljubavlju. Pomešali su se život i poezija. A poezija je moj život, i moja prva i poslednja ljubav.

Rođen 29. novembra!

Uvek sam se družio sa starijima od sebe. Bojim se da ću ubuduće sve teže održavati ovu svoju naviku. Ipak se nadam da neću dospeti u rubriku "najstariji Jugosloven", i da neću doživeti da dajem savete kako sam dosegao toliku dugovečnost. Uostalom, to i nisu neke godine. Bilo je predloga da se u pojedinim krajevima punoletstvo priznaje i lične karte izdaju tek sa 60 godina.

A što se tiče republike Srbije, ona je zaista maloletna pa se tako i ponaša. I ne mora da odgovara, ni po zakonu, za svoje postupke. Dvadeset deveti novembar ne slave one republike koje su toga dana nastale, nego jedino Srbija koja je nestala. Zar to nije originalno.

Jednom ste nam rekli da je ovo po svojoj originalnosti takvo da ne može ni nestati ni na jedan normalan način.

Kako je nastalo, tako će i nestati... Možda se sa tom originalnošću malo i preteralo. Sasvim originalno je sasvim neuspelo delo, čini mi se da je rekao Borhes.

Imali ste direktne susrete sa predsednikom Miloševićem. Da li se ova "dijagnoza" odnosi i na njega?

Bog zna. Mi nismo iz iste partije, ni iz iste partijske organizacije. I nisam ga pri tim susretima podsećao kako sam ja bio sekretar partije tokom celog studiranja, dok je on bio sekretar samo na jednoj godini. Niti smo bili na per tu...

Mnogi su izneli svoje utiske o predsedniku, kakvi su vaši?

On je bio prvi predsednik Republike koga sam video. Nadam se da će biti i poslednji.

Vi ste monarhista, Partije, koje su po programu monarhističke, sve su dalje od te ideje. Bili ste u Budimpešti, na susretu dijaspore i opozicije, nešto se i potpisivalo...

Za monarhiju je sigurno narod, a možda nisu političari. I partijsko članstvo, pre nego rukovodstvo. Monarhija je jedini izlaz za sve. Drugog izlaza nemamo, a taj nećemo. Najveće partije su članstvo pridobile zalažući se za obnovu monarhije. Najmanje su ostale najmanje zato što ovu ideju neće ni da spomenu. To je moje mišljenje. Stranke sa dva procenta pristalica nisu za monarhiju zato što monarhiju podržava samo 18 odsto biračkog tela. Recimo da je to istina, u šta sumnjam. Koga još podržava toliko pristalica? Nikoga. I ako monarhija ima toliko pristalica, uprkos svemu što se čini protiv nje, koliko bi ih imala kad bi samo deo te energije založili za nju.

Da budemo kraljevina, to bi bio povratak u srednji vek. Zato uvek govorimo, Švedska, Belgija, Holandija, Engleska... A nikad Kraljevina Švedska, ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Čuvamo im obraz.

Republiku Srbiju nisu uspostavili ni Srbi, ni prijatelji srpskog naroda. Uspostavljena na uvredljiv i nelegitiman način, ona je i ostvarila ono zbog čega je uspostavljena. Srbija se rastala sa sobom i svojom pameću, svojom istinom i duhovnošću, prošlošću i budućnošću... Centar se raspao, veze pokidale i, kako kaže Jejts, "najbolji ni u šta ne veruju, a najgori se nadimaju od žestine".

Spominjanje kralja i kraljevine pola veka je bilo najteže krivično delo i najgora politička kvalifikacija. To je ostavilo traga na sve, pa i na sam srpski jezik koji se zavadio sa sobom i pojmovima. Za pola veka Srbija je zaboravila šta je bila osam vekova. I zato nema ništa neprirodnije nego kad se Republika Srbija poziva na svoju slavnu prošlost, Svetog Savu i Kosovski zavet. Oni koji su pretemeljili i prekrojili joj kapu kažu da su naslednici svojih slavnih predaka i čuvari njihovih ideala. Predsednik car Dušan.

Sastanak u Budimpešti je pokrenuo i ideju monarhije. I svi su bili saglasni. Naročito je bila uzbudljiva podrška tzv. nacionalnih manjina. Videćemo šta će od svega biti, jer je opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku. Klimanje glavom znači ne!

Deset godina se smenjuju Milošević i ovaj režim. Za to vreme, po vama, svi su postali dobitnici, jedino je narod na gubitku.

Kao kada biste ulicama, o svom trošku, nosili reklamu Mekdonaldsa, a da vam Mek za to ne da ni kesicu čipsa — tako izgledaju pozivi opozicionih vođa da im se pridružite.

Imamo li mi uopšte opoziciju? Koja bi opozicija dozvolila da je zovu lupeškom, plaćeničkom i izdajničkom? Možda ona bogata, a bogate opozicije, sem kod nas, nigde nema. Ovde se radi o tome da su se različite frakcije komunističke partije pojavile pod novim imenima. Ali, tu promenu smo već videli, i to promena nije. Milošević ih je već tukao, i čak im davao pravo na revanš. Promena je ono o čemu sam govorio. Nijedna druga promena većinu ne interesuje, niti se u nju veruje.

Opozicija veli da je neuspešna i zbog inteligencije, koja je Srbiji nametnula prošlost i nerešeno nacionalno pitanje iz 1918?

I komunizam i NATO su se saglasili da je reč o velikoj krivici inteligencije. Ne bih se začudio da ovo pitanje unesu i u testove i utvrde koliko poena donosi tačan odgovor.

Ta "istina" je već kanonizovana. A to objašnjenje je dovoljno samo onom kome objašnjenje ne treba, niti ga interesuje. U polupismenoj zemlji krivi su pismeni. U zemlji u kojoj niko nikog ne sluša i ne zarezuje sve se okrenulo tumbe zbog rečenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik. Čak i da je tako, mrzelo bi me da se saglasim.

Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem.

Vi, nekako, dođete "zgodni" za prozivanje. Samo "potegnu" vaše reči: "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda", "Kosovo je najskuplja srpska reč"...

Jad i beda je već i samo uzimanje na ispit zbog neke izgovorene reči, samo to inventarisanje, to hvatanje za reč, to taknuto-maknuto, taj pjesto-šeh dežurnih naganjača i dostavljača... To su oni što još u osnovnoj školi počnu da nekoga prijavljuju kličući "molim, učitelju". Zanimljivo da se povodom pogroma Srba na Kosovu ne čuju onolike organizacije i toliki "pobunjenici savesti" koji su bili tako glasni u Srbiji poslednjih godina. Nije valjda da je onaj isti, ili ono isto, što im je usta otvorilo sada i zatvorilo.

Za mene je istinito ono što je lepo kazano. I neistinito ako se to može reći bolje. Jedino bi me to i pogodilo. Sve što sam rekao, rekao sam o svom trošku i na svoju odgovornost. I nisam ni za jednu od tih izjava ništa dobio, ni stan ni položaj. Što se inkriminisanih rečenica tiče, nemam ništa protiv da mi ih uklešu na grobu. Uostalom, Kosovo nije bilo nikad skuplje, a ni ostatka više nema.


Dragan Todorović | Vreme | broj 466, 11. decembar 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 16, 2010, 02:54:15 am »

*

MATIJA BEĆKOVIĆ, PESNIK, ČLAN SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI


MI NISMO BIRALI DA BUDEMO SRBI

Kod nas su politicari najslavniji. A kakvi su politicari i kakve su to velicine, najbolje se vidi iz polozaja naseg naroda. Imamo, navodno, velike ekonomiste, ali nikako ne mogu da zamislim velike ekonomiste siromasnih zemalja. To bi licilo kao da postoje veliki botanicari Sahare!

Kada je prosle godine o 29. novembru napunio 60 godina, pesnik Matija Beckovic, u vreme kada je izabran u SANU najmladji srpski akademik, izjavio je: "danas svaki balavac ima 60 godina". Bila je to jos jedna od nebrojenih dosetki autora brojnih poema i pesama kojima neizrecivu car daje autorovo kazivanje. Danas, jednako kao kada je nastala, njegova "Vera Pavladoljska" osvaja nove citaoce, poeme "Rece mi jedan coek" "Ceracemo se jos", "Medja Vuka manitoga", "Ovo i ono"... mogli bi da se govore u nekom non-stop teatru.

Beckovic je cesto medju nasim ljudima u Evropi, Americi i Kanadi. Na pitanje kakav je odnos tamosnje publike prema njegovom delu, pesnik odgovara:

Moze se reci da sam se prvi usudio da odlazim medju nase iseljenike u crkvene domove i da tamo ne drzim politicke govore, nego citam pesme. To je sada gotovo postao obicaj, ali kada sam to ucinio prvi put, bila je to velika senzacija i rizican potez. Od tada ja idem za svojim citaocima i tim kontaktima pridajem veliki znacaj. Cini mi se da je to nesto najzdravije sto je ostalo i od nase kulture i od nase politike. A to znaci da nasi ljudi nisu izgubili interes za poeziju, a ta vera u smisao i vaznost poetske reci su vazniji i dragoceniji i od same poezije.

Bilo bi zanimljivo kada bi neko prikazao takav skup na CNN-u, a pitanje glasilo: "Ko su ti ljudi i ko je taj koga oni slusaju?" Pretpostavljam da ne bi bilo ni jednog tacnog odgovora. Niko ne bi pogodio da su to Srbi, a da je taj koga oni slusaju pesnik. I da im on ne govori nista drugo nego cita pesme, i da u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo i mi i oni, izmedu tolikih drugih mogucnosti (pozoriste, bioskop, kafic, disko klub) su odabrali da o svom trosku slusaju nekog pesnika. I da, opet, taj pesnik nista drugo ne radi i nicim ne potpomaze svoje reci — ni pricom, ni muzickom podlogom. U toj antickoj situaciji sve je svedeno na rec. A ta rec jos uvek komunicira sa ljudima, nije joj potreban nikakav dodatak i pesnik ima utisak da ne govori u prazno.

Ali, ako progovorite i jednu politicku rec, vec nemate tako celovitu publiku. I tu se krije neka pouka: kultura je ono sto bi moglo da nas drzi na okupu, partijski pesnici i naucnici su samo izdajnici nauke i poezije.

Ovde, u Srbiji, dosta je tesko biti pesnik na nacin koji vi zastupate. Ovde su cesci partijski pesnici i naucnici.

Ne moze se reci da se nasi pesnici nisu bavili politikom. Naprotiv. Bilo je cak i kraljeva i gospodara, vladara. A i onih koji su napravili zavidne politicke karijere. Ali, ja ne znam ni jednoga koji se nije zbog toga kajao, ko je mogao sebi da oprosti sto je i jedan stih zrtvovao zbog ne znam kakvog politickog zvanja. Ne znam ocajnijih reci u tom smislu, od onih koje je napisao Ivo Andric. Srecom, u nasem pamcenju nije ostalo kojoj su partiji pripadali Milan Rakic, Jovan Ducic, Slobodan Jovanovic ili Momcilo Nastasijevic. A svi su pripadali nekoj partiji. Cak i Stojan Novakovic koji je bio vodja jedne politicke stranke, nikako nije time ostetio svoj naucni autoritet. Jer, nekako smo uspevali da poeziju ostavimo iznad bilo kakve politike.

Danas i ovde je to, ipak, nemoguce.

Meni su ljudi govorili kako im se svidja moja pesma, ali im se ne svidja moja politika, pa ne znaju kako da tu pesmu odbrane od mene. A ja sam uveren da uvek govorim isto - samo je to isto u pesmama uvek bolje, i da se ne bavim politikom i da to cime sam se bavio nije politika. Da je to bio samo pokusaj da se nesto promeni, a cestiti ljudi uvek veruju da je nesto moguce promeniti; pa ih je vrlo lako upecati na taj poziv. Medjutim, pokazuje se da sa njima manipulisu i jedni i drugi, a da je na steti nase pozvanje, ono zbog cega smo rodjeni. I vlast i opozicija slusaju sta govorite, ali niko nece da poslusa. Time sto su vas pustili da govorite, oni ostavljaju utisak da ste vi ucestvovali u onome sto su oni odlucili i da delimo odgovornost. Mislim da se i od vlasti i od opozicije distanciraju bas ljudi kulture. Beograd je u tom smislu, usudjujem se to da kazem, veca evropska prestonica od mnogih vecih i slavnijih. Bolje su posecene pesnicke veceri i knjizevne tribine u Beogradu nego bilo gde u svetu i to od veoma ubedljive i upucene publike. To je potvrdio i Ceslav Milos kada je bio u Francuskoj 7. Bio je zaprepascen pitanjima koja su mu ljudi postavljali i spoznajom da su njegove knjige bile mnogo zivlje kod njegovih citalaca u Srbiji nego kod njega samoga. Solzenjicin kaze da u Rusiji cita pred 200 do 1500 slusalaca. Nedavno sam video u Moskvi jedan njegov slican susret sa citaocima. U Beogradu bi napunio Sava centar. To isto ce vam reci i muzicari i glumci. Pitajte, recimo Nejdzela Kenedija...

Sta cita Matija Beckovic, kojeg je pisca otkrio, koga bi preporucio?

Uvek sam citao vise knjiga istovremeno, a uz to pratio ono sto je tek objavljeno. Generalno, sve ono sto sam citao u svojoj mladosti, kao da nisam citao. I koju god od tih knjiga da sam krenuo da citam ponovo, citao sam je kao novu i gotovo se niceg nisam secao. I preporucujem svakome ko misli da je neku knjigu citao, da je procita jos jednom pa ce se uveriti da nije. Velika knjiga je samo ona koja moze da se cita uvek. Ove godine sam, recimo, citao Knuta Hamsuna. Nema tamo ni jedne reci koja je istrulila. To je sama nervatura jezika bez suvisne reci — sama muzika, sama lepota. Jedne iste pesme citao sam stotinu puta i nikada nisam poverovao da sam neku do kraja docitao. Jer, ako nesto u njoj ne ostane neprocitano, pesma je zavrsila svoj zivot.

Citao sam nedavno "Travnicku hroniku", potom sam imao privilegiju da citam prevod eseja V. H. Odna koje ce ove godine objaviti BIGZ. Secam ga se kada je jedan jedini put dosao u Jugoslaviju, na tadasnje Struske veceri poezije, kada je izasao iz aviona, sam, sa nekom torbom o ramenu koju mu je obesila neka avionska agencija koja mu je kupila avionsku kartu, i dizao glavu prema nebu pokusavajuci nekako prema zvezdama da se orijentise gde se nalazi. Mislim da se kod nas pise velika poezija i da nasa publika to oseca. Kao da se u poeziji cuva neka istina i podize standard nasega misljenja i govora. Ljudi su siti splacina kojima su svakodnevno zapljuskivani. Toliko prisustvo publike na knjizevnim vecerima istovremeno je i vrsta kritike nase javne reci koja je do te mere srozana.

Mislite da mali narodi mogu imati veliku kulturu?

Ne verujem da mali narod moze imati ista veliko osim kulture. A to je najvaznije. Kod nas su politicari najslavniji. A kakvi su politicari i kakve su to velicine, najbolje se vidi iz polozaja naseg naroda. Imamo, navodno, velike ekonomiste, ali nikako ne mogu da zamislim velike ekonomistie siromasnih zemalja. To bi licilo kao da postoje veliki botanicari Sahare! Ali, zato postoje veliki pesnici malih naroda, jer i mali narodi imaju svoje jezike na kojima se ispoljava njihova sustina i smisao njihovog postojanja. U kulturi je jedino i moguce da mali narod pokaze svoju originalnost. Sve drugo je ujednaceno. Nema vece tragedije od originalnih finansija ili bankarskog sistema, puteva i komunikacija.... To nemate kome drugom prodati.

Srbi su kao mali narod slali svoje najbolje djake da se skoluju u Evropi, ali su se oni kao strucnjaci vracali nazad. Danas je to skoro nezamislivo.

Pre dve godine sam putovao u Svajcarsku kod svoje cerke Ljudmile. U avionu izmedu Ciriha i Zeneve prisao mi je jedan mladic i pitao me jesam li ja taj. To je bio jedan Valjevac koji je studirao u Lozani (Matija Beckovic je mladost proveo u Valjevu, tu je zavrsio gumnaziju i krenuo u Beograd, prim, R.S.) On je meni, tu u avionu, ispricao stvari iz Valjeva i nase kulture koje ja nisam cuo, a onda mi je rekao da u Lozani, na razlicitim fakultetima, studiraju, magistriraju, doktoriraju studenti iz Srbije — i to sad u vreme nase izolacije i tragedije. Oni su me pozvali na veceru u jedan restoran u Lozani.

Sve je to podsecalo na ona davna vremena kada su u Evropi studirali nasi najbolji naucnici i umetnici. Takvi se kriju medju ovim danasnjim mladicima i devojkama. Nisam video nikoga ko nije svoju buducnost video u Srbiji. Tako je to Bog uredio. Kao sto je receno da je svaki narod deo bozije promisli, to se moze reci za svakog coveka. I nije niko slucajno rodjen tu gde je rodjen. Nedavno je patrijarh Pavle rekao: "Mi nismo birali da budemo Srbi, ali su neljudi oni koji nam zameraju sto smo to!"

 
Piše: Radmila Stanković | 15.07.2000. | News Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 16, 2010, 03:00:08 am »

*
MATIJA BEĆKOVIĆ, POVODOM ODLUKE "VENECIJANACA" O REFERENDUMU


POČETAK AGONIJE CRNE GORE

Mi smo jedini u svetu bez prava glasa čak i u svojoj državi. Ukoliko bi Crna Gora postala nezavisna protiv volje svojih građana i državljana, to bio bio njen kraj

BEOGRAD — Venecijanska komisija utvrdila je preporuke za referendum o državnom statusu Crne Gore — da cenzus izlaznosti mora da bude više od polovine biračkog tela i da crnogorski državljani koji žive u Srbiji ne mogu da glasaju.

Tu odluku vlast u Crnoj Gori proslavlja kao svoju pobedu. I to pobedu nad svojim sopstvenim državljanima. Nadam se da će dan kada je doneta ovako istorijska biti proglašen državnim praznikom — kaže za Glas akademik Matija Bećković, član Pokreta za očuvanje SCG, povodom uskraćivanja prava glasa građanima Crne Gore koji žive u Srbiji.

Zar nije neshvatljivo da državljani jedne države ne mogu da odlučuju o njenoj sudbini?

Ovo je originalna ideja. Mi smo jedini državljani u svetu koji su bez prava glasa čak u svojoj državi. Još niko nije utvrdio gde ima više državljana, da li u Srbiji ili Crnoj Gori. Zato ne znam kako bismo mogli priznati državu u čijem stvaranju nismo imali pravo da učestvujemo.

Pokret za SCG se još pre donošenja odluke o pravu glasa građana Crne Gore koji žive u Srbiji obratio "venecijancima" da ispoštuju Ustavnu povelju, a da u suprotnom nećete priznati rezultate referenduma?

Ovakva odluka i ne čudi ako se zna da su neki od članova Venecijanske komisije zapravo najvatrenije pristalice nezavisnosti Crne Gore. Očigledno da i ih tamo niko nije slušao. A da su oni odlučivali — cenzus bi bio trojica. A zamislite da je u toj komisiji bio neko od nas koji se zalažemo za zajedničku državu. Kakav bi to bio skandal! Ideji otcepljenja Crne Gore od Srbije žestoko su se suprotstavila mnoga udruženja i građani koji žive u toj republici. Plemena, među kojima Vasojevići, Bokelji... Raspisivanje referenduma je već početak agonije Crne Gore. A ukoliko bi ona postala nezavisna protiv volje svojih građana i državljana, to bi bio i njen kraj.

Ima li Crna Gora snage da ne dozvoli raspisivanje referenduma koji bi se kosio sa evropskim standardima?

Sve zavisi od opozicije. Činjenica da odluku mora da donese 50 odsto plus jedan građanin. To do sada nikada nisu mogli da realizuju. Međutim, ono što je vrlo važno jeste — nikada nisam čuo da je već kod uspostavljanja države predviđeno da pola birača može biti protiv. A pošto bi se uspostavila, uskoro bi im se pridružila i ona polovina koja je glasala za nju. Sigurno da značajnu ulogu o budućoj Crnoj Gori može da ima Srpska pravoslavna crkva, pre svega Mitropolija crnogorsko-primorska. Istina je da je Mitropolija, i pored nečuvene kampanje koja se protiv nje vodi, još uvek najpoštovanija i najpopularnija institucija u Crnoj Gori. To nije čudi jer je ona "alma mater" Crne Gore i bez nje ona ne bi postojala.



ŠTA ĆE SA OBRAZOM I SUDBINOM

CETINJE — Na svečanosti povodom veka crnogorskog parlamentarizma, Bećković je u besedi upoređivao prilike u Crnoj Gori od pre sto godina sa današnjim.

"Kao što je pre sto godina kralj Nikola prilikom darivanja ustava pisao da je sav kulturni svet i sve Srpstvo uprlo oči u Crnu Goru, tako i danas svi gledaju šta će učiniti Crnogorci sa sobom i svojim obrazom, svojom sudbinom i svojim referendumom". "Da je odvajanje Crne Gore od Srbije tuđinska ideja, najbolje se vidi i po tome što ona danas više pristalica ima među tuđim državljanima nego među svojim. Istina, pre sto godina u Crnoj Gori su svi državljani imali pravo glasa, a to pravo im se odriče sada, naročito onima koji žive u Srbiji, jer su se tamo naseljavali po zakonu spojenih sudova, ne samo pojedinačno nego i kolektivno, ubeđeni da ne idu ni u tuđi narod ni u tuđinu. Sada im se to pravo odriče, najpre zato što ih je mnogo, a onda zato što žive u zajedničkoj državi i što su "terazijski Crnogorci", kako su nazvani još 1907. godine, i zato što znaju da se nezavisna Crna Gora može osnovati jedino protiv volje svojih državljana", rekao je Bećković, prenosi Svetigora pres.


S. Vojinović | 19.12.2005 |  Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 16, 2010, 03:01:16 am »

*

INTERVJU

MATIJA BEĆKOVIĆ O KOSMETU, CRNOJ GORI I PATRIOTIZMU

Uvek sam voleo radio jer sam znao da uvek ima neki usamljeni čovek koji ima tu malu spravu i da će baš čuti onaj za koga i ne pomišljate da postoji a kamoli da će mu značiti to što ste rekli. A on postaje važniji od bilo koga drugoga i na takvim usamljenim dušama se drži svet., kaže za radio program "Surete ponedeljkom" na talasima CKCU 93.1 FM u Otavi, akademik i pesnik Matija Bećković.

Politika je nedavno objavila da je 'Matija Bećković jedinstvena pojava u srpskom pesništvu, ličnost retkog dara koja ume da poveže nacionalnu istoriju sa poezijom'. Kosovsko stradalastvo, kao i pretnja odvajanjem Kosmeta od Srbije je tema o kojoj je dosta pisao i o kojoj danas sa nama govori.

Otimačina Kosmeta

"Najvažniji dokument za jednu državu je njen Ustav. Predsednik svake zemlje se zaklinje na Ustav te zemlje, a to isto čini i zvaničnik Ujedinjenih Nacija na Povelju Ujedinjenih Nacija. Prvi član Povelje UN je čuvanje suvereniteta granica zemalja članica UN. Srbija se nada da UN neće prekršiti svoj prvi član i da će čuvati i poštovati njene granice i da se neće dogoditi, prvi put u istoriji, da se jednoj državi oduzima njena terotorija. U ovom slučaju zemlja koja se zove Kosovo," kaže Bećković. "Oni koji se zalažu za nezavisnost Kosova nepozivaju se ni na jedan član medjunarodnog prava, niti bilo kojeg drugog prava. Oni govore o tome da u naše vreme teritorije nisu važne. Ta teorija važi samo za Srbiju i za Srbe, pa ipak kažu da to nije presedan. Srbija, razume se, ne može da spreči otimanje Kosova ako se primeni zakon jačeg. Ali ona može da se sa tim nesaglasi. Na taj način ona čuva svoju čast i svoje dostojanstvo i jedino to ne želi da žrtvuje. Ako bi se saglasila sa takvom otimačinom i nasiljem ona ne bi imala razloga da postoji. Sada su se ambasadori svih zemalja članica SB UN uverili je samo pet posto izgnanih Srba za ovo vreme moglo da se vrati na Kosovo.

"Prvo su bili uslov standardi da bi se dao status, a onda su se uverili da tamošnji pretendenti na nezavisnu državu nisu u stanju da ispune nijedan standard, pa su ih te obaveze oslobodili," objašnjava Bećković. "Sad hoće da im daju nezavisnu državu pa će oni onda poštovati neke standarde koje nisu u stanju da poštiju ni u prisustvu trupa UN a kamoli kad bi postali nezavisni. Suprostavljanje Srbije ovom nasilju učinilo je da ceo svet vidi o čemu se radi. Takav presedan ne bi ugrozio samo Srbiju nego ustriojstvo sveta. Zbog toga se nadam da se neće ni dogoditi takvo jedno nasilje i tolika nepravda nego da će se prosto prihvatiti predlog Srbije da Kosovo ostane u njenim granicama. Najmanje što Srbija za sebe traži je da se poštuje njena teritorija i da se jedna demokratska, evropska država tretira kao i sve ostale.

Albancima se nudi autonomija u kojoj će oni biti vlast da vladaju kako žele. To je najviše što se nekoj nacionalnoj manjini nudi. Ali se neda srpska teritorija, prosto zato što to nije teritorija ovog naraštaja, niti smo mi tu teritoriju izborili, nego smo je nasledili, od neba dobili tako da je nismo vlasni dati.

Odvajanje Crne Gore je odvajanje od sebe same

U retkom ispovednom trenutku Matija Bećković kaže da je rodjen u Senti. Drugu godinu života je proveo u Novom Sadu, odakle je rat sproveo njegove roditelje i njega u Crnu Goru, u selo Velje Duboko…

"Nisam bio u Crnoj Gori otkada je Crna Gora u inostranstvu," kaže Bećković. "Nisam razumeo ideju Crne Gore da se odvoji od Srbije, jer mi se to činilo da je to odvajanje Crne Gore od sebe same. Kao što znate više Crnogoraca živi u Srbiji nego u Crnoj Gori. Nema nijedna porodica u Crnoj Gori koja nema svoj deo u Srbiji. Ne znam te nove Crnogorce koji smatraju da Beograd nije njihov grad, da srpski jezik nije njihov jezik i da srpska istorija nije njihova istorija. To je nešto novo. Ceo svet je video kakav je referendum u Crnoj Gori bio i kakav je to jedinstven slučaj da državljani Crne Gore nisu mogli da odlučuju o sudbini svoje države. Njenu sudbinu su odlučili državljani drugih etničkih zajednica. Sada se Srbi u Crnoj Gori bore da budu izjednačeni sa drugim nacionalnim zajednicama, jer su očigledno diskriminisani. Videćemo kakav će biti ishod. U svakom slučaju to je nešto što do sada nije vidjeno u istoriji," naglašava Bećković.

"Jedna grupa gradjana koja sebe smatra crkvom nedavno je pokušala da silom upadne u bogomolje Crnogorsko-primorske Mitropolije. I to su rekli da će da upadnu silom u crkve da bi tamo držali liturgiju. To još nije bilo da je neko obijao hramove da bi držao liturgiju, a pogotovo da najavi kad će da to uradi. Tako da policija nije imala drugoga izlaza nego da ih u tom bezakonju spreči. Pa ipak, oni smatraju da tamo postoje dve crkve. U propagandi se govori o tome kako njih ne priznaje srpska crkva. Medjutim, njih ne priznaje nijedna druga crkva, zato što je to crkva bez vernika i bez sveštenika. To je neka takozvana ne vladina organizacija koju su pokušali da dignu na rang crkve.

Srpska pravoslavna crkva je u Crnoj Gori starija od države. Ona je stvorila tu državu tako da je prosto neverovatno da bi neko zamenio crkvu koju svi priznaju sa nekom sektom koju ne priznaje niko. Dok se nisu odvojili od Srbije oni su sve to mogli da smatraju nekom političkom borbom i da borbu knjiže na račun Srbije. Sada kad su nezavisna država sva ta bruka pada na njihov obraz i obraz te države. Pritom se sve to čini protiv svih evropskih normi usred Evrope i niko od onih koji bi bili dužni da to primete, to ne primećuju.

Već predugo traje da se ostavi bez odgovora takvi nonsensi kakvih u Evropi odavno nema. Samo zato što je dobila izbore tamošnja vlast misli da ima pravo da promeni identitet svome narodu i da dovede u pitanje njegovo ime, njegov jezik, njegovu crkvu i njegovu istoriju. Takvu pretenziju nema nijedna demokratska vlast, a ona koja to ima zna se kako se zove i kakvo mesto može da ima u današnjem svetu. Nadam se da će se o tome uskoro progovoriti. Suviše je velika knjiga sa tim nepočinstvima i nepotizmima koji su se ovih decenija umnožili," konstatuje Bećković.

Crna Gora nema zemlje za potapanje — H.E. Crna Gora

Matija Bećković se zajedno sa Komnenom Bećirovićem i drugima bori protiv potapanja kanjona Morače i Rovca.

"Neprirodno je da Kanada uvozi drvo iz Crne Gore i da ona nema zemlje za potapanje a da Crna Gora ima," objašnjava Bećković. "Ono malo zemlje što je u Crnoj Gori ostalo, što se spralo sa onih brda to neki ljudi hoće da potope. Jer Crna bi Gira ostala samo ono što ne može da se potopi — vrhovima tih brda. Kao deca smo gledali na potocima gde se oni mogu pregraditi i pravili virove, ali nikad nisam mislio da bi neka vlast mogla da gleda gde bi mogla nešto da pregradi pa da sve ono plodne zemlje, ono kuća što tamo postoji i imanja ostavi pod vodom. Već smo imali nekoliko takvih ekesperimenata. Svi su oni neuspeli i svi su oni doveli u pitanje dotadašnji život naroda, promenili klimu, doneli bolesti kojih nije bilo i probleme za koje tamošnji ljudi nisu znali.

Ali u tom naumu vlasti u Crnoj Gori nikako da se zaustave. Kao da bi sada jedna najmanja država trebalo da ima najveća jezera i najveće hidrocentrale. Kao da su tamo pustinje. Kao da je tamo Nil! Tako da sam ja u jednoj diskusiji koja se tim povodom vodila rekao, ako bi se to dogodilo, da bi onda Crna Gora trebalo da promeni ime i da se zove H.E. Crna Gora, jer ona ima zemlje tek za dva tri jezera.

Ne znam šta ih navodi na takvu jednu besmislenu ideju, s obzirom da su se uverili do koje su mere one fantastične priče. Kada su pregradili kanjon Pive i napravili Pivsko jezero i hidrocentralu uverili su se da od onih piča da ce osvetljavati čitav svet i izvoziti struju nema ništa i da sada nemaju struje ni za sebe, a kamoli za druge. Radi se o jednoj neodgovornosti i lakomislenosti i nameri koja se kasnije ne može ispraviti. Nemoguće je da ne znaju da u Crnoj Gori nema zemlje za potapanje, a da je sve ono sto potapaju dragocenije od svih centrala i hidrocentrala. Najveće zemlje koje imaju tolike prostore tako nešto ne cine, a komoli da to čini Crna Gora, zemlja koja je tako jedva ostala prikačena za te svoje stene," kaže Bećković.

Šta je to patriota?

Gde Matija Bećković govori, pune su dvorane i trgovi. Ali i budžaci iz kojih se oglašava pujdan, zavidni ljudi, reče jednom prilikom Rajko Petrov Nogo. Matiju Bećkovića su šibali sa svih strana i optuživali da je najcrnji nacionalista. Šta za njega znači reč patriota?

"Ovde su to motke kojima se ućutkuju politiški protivnici," objašnjava Bećković. "Tako da su izvesni ljudi ono zbog čega se strada. Ako bi se za to dobijale nagrade i priznanja onda bi vam odricali da ste to. Onda bi ti koji vas tako nazivaju tu etiketu preuzeli na sebe. Tako da kad god to neko kaže trebalo bi ga prvo upitati šta on misli da je to, pa tek onda odgovoriti da li ste to ili niste. Medjutim, već po tome ko vas tako naziva čovek i kad nije želi to da bude."

"Trenutno se reč patriota koristi za najveći podsmeh," kaže Bećković. "To je najgori atribut koji vam može neko dati. Kad je neka moja strina bila kod jednoga lekara, a on se onako pošalio pa joj rekao: "Onaj tvoj sinovac je dobar, ali on je veliko Srbin." A kako je ona negde gore čobanica koja nikad nije čula tu reč u nekom pogrdnom kontekstu ona nije znala kakva bi to zamerka bila, pa mu kazala: "E svakoga moga tako opsovali!".

Do sada zdrav razum i istorija nisu znali za takvu vrstu pogrde i psovke. Došlo je dotle da kad za nekoga kažu da je patriota on treba da dovede svedoke da dokaže da nije!" — sa osmehom konstatuje Bećković.

Ko je onda Matija Bećković?

"To i Matiju Bećkovića najviše zanima i on se time bavi. I nadam se da će to uspeti da sazna pa će to reći i drugima."

Od svega što je napisao na šta je najviše ponosan?

"Ono što čevek najviše želi je da ima svoje čitaoce i da nekome to što radite nešto znači. A čitaoci su na neki način postali koatutori onoga što radimo i gotovo da su ravnopravni sa piscem. Imao sam tu sreću da sam sretao svoje čitaoce koji su znali napamet sve ono što sam napisao. To sam smatrao najvećim priznanjem. Još kad sam počeo takve knjige da pišem pomisljao sam kako bi bilo najbolje kada bih objavljivao bez imena pisca," zaključio je Matija Bećković.

Epitaf za Crnu Goru:
I tako ćeš se moja Crna Goro sva u groblje premestit' uskoro.
I opet će se zvati Crna Gora
Samo veliko groblje pored mora.


Razgovor vodila: Boba Borojević | 11.05.2007. | Novinar

~

Književnik, o problemu Crne Gore, komunizmu i pojavi antikomunista: "Kumrovec, gde je rođen Tito, zvao se Kumrovec, a Podgorica gde je rođen Stefan Nemanja, postala je Titograd. To je jedini glavni grad jedne republike koji je nosio Titovo ime. I to je imalo nesagledive posledice. Oni kojima je Tito bio bliži nego Nemanja nadživeli su i Tita i komunizam. Čak su se pojavili i Crnogorci antikomunisti. Oni traže nezavisnu Crnu Goru."
Matija Bećković
("Večernje novosti")
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 16, 2010, 03:05:41 am »

*

INTERVJU: MATIJA BEĆKOVIĆ, AKADEMIK O BOŽIĆU, JEZIKU...

BITI NAJVEĆI NARODNI PESNIK JE PRIZNANJE

Pesnička dela ne otkrivaju, već uvećavaju tajnu poezije. Poezija kao poseban oblik postojanja jezika i ne daje odgovore. Postavlja nova pitanja. Verujem da jezik brine o nama, a ne mi o njemu. Sve o čemu smo brinuli manje-više je propalo. Jezik je ostao kao jedini živi svedok svih vremena. Sve je video, sve zapamtio i imenovao

Matija Bećković, akademik i pesnik, za svoj rad dobio je gotovo sve značajnije književne nagrade i priznanja. Napisao je preko trideset knjiga poezije i proze: "Vera Pavladoljska", "Metak lutalica", "Tako je govorio Matija", "Reče mi jedan čoek", "Međa Vuka Manitoga", "Služba Svetom Savi", "Kosovo najskuplja srpska reč", "Ćeraćemo se još", "Hleba i jezika"... O Božiću, pesništvu, jeziku i još po nečemu govori za Glas.

Kako doživljavate Božić i njegovo praznovanje?

Kad sam pre neku godinu pozvao mog unuka Luku da mu čestitam Božić, on je prvi podigao slušalicu i rekao:"Hristos se rodi!". Rekao sam mu kako je to trebalo da ja kažem njemu, pošto sam ja zvao. A moj Luka kaže: "Znam, ali ono drugo je teže." Ono drugo jeste teže, i kod Božića i kod Vaskrsa i on je najkraće formulisao tu veliku tajnu. Održao se u našem narodu kao najveći praznik. Sad se badnjaci prodaju kao cveće, a ja ih pamtim kad su bili veliki hrastovi koji su goreli po mesec dana. Ali, i dan-danas je taj praznik među praznicima. I pored tolikoga slavlja svakodnevnog, ipak su Božić i Vaskrs najznačajniji od svih praznika.

Kako pamtite Božić Vašeg detinjstva?

Slavilo se po Drugom svetskom ratu, sve do onih najvećih nesreća kad je malo ko slavio. Ipak, mnogi nisu odustali. Nisu odustali najviše od Božića i od Vaskrsa. Tako sam zapamtio slamu, piliće, žito i Badnjake i domaćina koji je unosio Badnjak, težak veliki balvan i varnice koje su sijale. Sećam se položajnika koji se držao kao Božiji izaslanik i koga su gostili najlepšim što su imali. A on ništa nije ni pipao. Samo je govorio: "Hoću, hoću". Kad on ode, onda mi deca jurišamo na tu trpezu, a poneka strina nas hvata da ne pojedemo baš sve.

Kako ćete proslaviti ovaj Božić?

Biću sa svojim unucima.

Šta je odredilo životni put Matije Bećkovića?

Svaki pesnik ima dve biografije. U jednoj su fiksirani datumi koje svi znaju. U onoj drugoj, nije fiksirano ništa i ni sam pesnik ne zna ni ko je ni odakle je, a kamoli da bi to znao neko drugi. U onoj prvoj se zna kad smo i gde smo rođeni, ko su nam roditelji, koje smo škole učili, kakva je bila naša karijera. U onoj drugoj nije ništa poznato ni izvesno, a kamoli da za to imamo nešto napismeno. Da saznamo ko smo, odakle smo i kakav je smisao našeg postojanja, to je suština pesnikovog poziva i zanimanja. Traganje za odgovorima na ta pitanja je rukopis naše biografije. U ljudskoj istoriji, kao i u onoj prvoj pesnikovoj biografiji, sve vrvi od velikih događaja. Ali, kao da iz te istorije sam život iščezava. U onoj nenapisanoj istoriji, u onoj drugoj biografiji, javlja se sve ono što je sklonjeno u stranu i što je suština života. Datumi naše unutrašnje stvarnosti su oni doživljaji koji su se po nekoj svojoj logici izdvajali i postajali motivi naše poezije. Oni mogu biti veoma uporni. Što su uporniji i stariji, to bolje za poeziju. Oni koji se ne smiruju dok ne dođu do reči su i najvažniji. Dublji su od nas. Znaju više o nama nego mi o njima. Zato je njihov inventar naša prava i jedina biografija. Moja baba Jeja imala je običaj da sve što nađe tutne u džep. Vremenom su joj džepovi bili krcati konaca i žice, federa i čivija, patrljaka i krnjataka od bataljenih šušti i patrnata. Na pitanje šta će joj to, uvek je odgovarala: "Trebaće za nešto, valjaće nekome, tražićete vi to". I zaista se događalo da joj se obrati poneko za ponešto što se nije moglo naći nigde drugde. Ne znam ni sam kada sam počeo beležiti neobične reči, slike i sklopove što su se po nekoj svojoj logici izdvajali iz onoga što sam doživeo, čuo ili rekao. Od početka sam činio to kao nešto stidno. Tog stida se nikad nisam oslobodio. Ponekad sam to radio krijući. Sad se više i ne krijem. Slučajni sagovornici se čude a prijatelji su već oguglali.

Da li su i Vas možda pitali šta će vam to?

Nisam znao odgovor, ali sam slutio da bi to za nešto moglo trebati. Nikad nisam bez olovke i papira. Ne moram ništa zapisati, ali ako nemam olovku pri sebi, kao da nisam ceo. Alatke moraju uvek biti uredne i spremne. Kad sam naoružan, dežuram spokojno. Čini mi se da sam se osetio piscem tek kad su reči koje sam u različitim vremenima i na raznim mestima beležio nalazile svrhu. Neretko se događalo da neka od njih bude baš ona jedina i prava koja mi je nedostajala, a koje se nikad ne bih setio da je nisam imao već zapisanu. Te reči su se javljale pre pesama, kao njihova prethodnica. Kao da su one o tim pesmama znale više od mene. Ukazivao bi se i smisao moje čudne navike. Kao da sam i sam junak neke priče koju piše neko drugi. Ono što još nije utrošeno a zapisano, nešto čeka. Kada bih izgubio neku od tih ceduljica, čini mi se da bih proveo vek tragajući za tim bogatstvom. Kad bi neko drugi našao te obucke iskićene besmislenim šiframa, ne bi mu ništa značili. Tako su i reči koje sam slučajno pričuo i zapisao postajale mala sunca mog života.

Možete li da zamislite svoj život u nekoj drugoj ulozi, misiji?

Često se sa omalovažavanjem spominje naknadna pamet. A druge osim naknadne pameti i nema. Dakle, ni sa naknadnom pameću, ja ne mogu da zamislim moj život drukčije nego onakav kakav je bio i već uveliko prošao.

Kako vidite ulogu poezije u savremenom svetu, ali i ulogu poezije ovde i sada?

Neprestano slušamo o kraju poezije i znamo da pesnici više nisu heroji kulture. To su ispravni odgovori na to pitanje, ali u te ispravne odgovore niko ne veruje. Kada su počele ove najgore godine u poslednje dve decenije, prvo su oko spomenika pisaca postavljani džakovi da ih ne polome. Pa, ipak, Šantić je bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, Ćopić i Kočić su obezglavljeni u zavičaju koji su opevali i ovekovečili.

"Umreće sve umetnosti a preživeće poezija", kažu. Šta Vi mislite o tome?

Čovek nije stvorio život, zato i ne može da ga uništi. Ono što se odnosi na život, odnosi se i na poeziju. I kao da poezija stvara nas, a ne mi nju. I kao da sam jezik brine o nama... više nego mi o njemu.

Koju poruku nosi Vaše pesničko delo?

Pesnička dela ne otkrivaju nego uvećavaju tajnu poezije. Poezija kao poseban oblik postojanja jezika i ne daje odgovore nego postavlja nova pitanja.

Kažete "gde nema jezika nema ni ljudi". Ko tu koga čuva, narod svoj jezik ili jezik svoj narod?

Sam jezik brine o nama, jer sve o čemu smo brinuli manje-više je propalo. Jezik je ostao kao jedini živi svedok svih vremena. Sve je video, sve zapamtio i imenovao. I najveći tirani su imali problema jedino sa jezikom. Njemu nisu mogli ništa.

Kako doživljavate činjenicu da vas smatraju narodnim pesnikom?

Niko osim naroda nije sve rekao, sve ono što je hteo i onako kako je hteo da kaže. Zato takav atribut smatram i najvećim priznanjem.


Razgovarala: Mila Milosavljević | 06.01.2007. | Glas javnosti


IMAO SAM ŽENU, NISAM IMAO MUŽA

Poezija, to bi bila moja skrivena, a prava autobiografija.
I da dodam i to da su u mom životu bile značajnije žene,
a pre svih moja majka. Napisao sam i ovakvu autobiografiju:

"Imao sam babu, nisam imao dedu,
Imao sam majku, nisam imao oca,
Imao sam kćeri, nisam imao sina,
Imao sam ženu, nisam imao muža."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 16, 2010, 03:09:09 am »

*
IZ KULTURNOG ŽIVOTA PAZOVAČKE OPŠTINE


MATIJA BEĆKOVIĆ "KAD BUDEM MLAĐI"

Od tradicionalizma, do sarkazma na život naš sadašnji

Akademik Matija Beckovic je pesnik od formata, rado docekan u svakoj sredini, pa je i publika u Novoj Pazovi, 17. decembra, dosla da ga cuje i vidi, na knjizevnoj veceri koju je organizovala biblioteka PETAR PETROVIC NJEGOS, a on je, saljivo, ali i ironicno, jer su tako intonirani i stihovi njegove najnovije poeme KAD BUDEM MLADJI, pozdravio publiku recima da je ovo vek mladih ljudi, da je sramota i nepotrebno biti star, pa mu je zato drago sto je bas u Novoj Pazovi.

Kad budem mladji,
umecu da zivim.
Nece mi dani prolaziti tek tako,
bez svrhe i smisla.
Imacu vremena koliko hoces,
ali ga necu traciti na gluposti,
vec svaki tren posvetiti sebi,
osmisliti ga i laganicom rasporediti
na svoje zadovoljstvo.

Poema KAD BUDEM MLADJI, objavljena je u prvom kolu edicije Matice srpske, koja je obnovila izdavacku delatnost, i nesto je savim novo i drugacije od svega sto je pesnik ispevao do sada, istakao je u nadahnutoj besedi knjizevnik MIRO VUKSANOVIC, urednik te edicije i direktor Biblioteke Matice srpske.

— Dok je bio mlad, Matija Beckovic je pisao starim recima, kako je naucio dok je bio dete. Kroz slova je sprovodio nekadasnje Rovcane u Beograd i druga naselja, davao im je rec, onamo gde je nikada nisu trazili, a oni se cudili koliko su mudri. Tako je bilo dok je Beckovic prenosio sto mu je rekao JEDAN COEK NA JEDNOME MJESTU. A kada se popeo na pozamasnu nadmorsku visinu od godina, knjiga i priznanja, bjelokos, poceo je Matija Beckovic da pise MLADIM RECIMA. Skupio je BEO I DRUGE GRADJANE, njihove reci, a svaka je super, horor, strava, ludilo, oki doki... namesana srpskim, engleskim jezikom i ponekim veltersaungom. U sastavljanju do bila pametnih recenica niko se nije obogatio. Drze se za jezik pik i trik, na putu su trendovi i brend, nema vise lele i kuku, sve je vau i jes! I sta se, posle svega, u srpskoj poeziji 2007. dogodilo? Matija Beckovic je, napokon, nasao odmenu. Dosadilo mu da pise antologijske pesme i poeme, jer su Srbi, u 20. veku, napisali i objavili malo više od 2 hiljade antologija, od kojih tek 3-4 nisu haos! istakao je Miro Vuksanovic u svojoj besedi o poemi KAD BUDEM MLADJI.

A akademik Matija Beckovic, pesnik, glumac i reditelj, kako ga naziva Miro Vuksanovic, je bezmalo sat vremena govorio stihove iz poeme, koja je karikaturalna slika nase svakodnevice.

Pre nego sto sam naucio
da razdvajam mlecnu kiselinu i proteine,
i prestao da se kontuzujem cokanjima
i ozderavam kao nezdrav
djakonijama sa panja i raznja,
zaglavljujuci vilice glavudzicama
sa ljutim papricicama,
imao sam blagu maniju gonjenja
i verovao u zakulisne radnje.
Niko nije znao
Sta ga od mene ceka,
kad god sam se nabokao
sira iz zavicaja
i specijaliteta iz brdsko-planinskih podrucja.
Bolje da nikad ne saznamo
sta se sve klopalo i sljokalo 1389. godine,
i ko je kriv za onoliki poraz!

Dotakao je, u svojoj poemi, Beckovic, sa ogromnim sarkazmom, sve zivotne teme, pa i nasu drustvenu i politicku stvarnost.

A kad je rec o narodu, naciji,
polozaju nase zemlje
I slicnim forama,
pa, molim, nemam pojma.
Bas me briga...
To nikad nije bila moja solja caja,
niti ce biti!
Ajde, rej, Kosovo!
Moze da ode, moze da ostane,
meni je svejedno!
Oki, doki!
Bozuri!
Patrijarsija!
Meni je svejedno.
Ma, keve mi,
niko ne zna sta je to!
I ta loznjava na Ruse!
Ko je ovde lud,
Big brader,
nemoj da pricas.
Nema nama spasa
Dok se lozimo na slavski kolac,
nebesko carstvo,
gusle...
Sik, sik, bljak,
bul sit!
Takozvani Sveti Sava!
Molim te, jos i to.
Necu da buden
na tako losem tripu.
Njegos, Obilic, Princip,
Kako se zovu svi ti kileri,
ubice, nacosi,
to nije moj biznis!


Piše: A. Mali | 08.02.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Decembar 16, 2010, 03:12:48 am »

*

SVE BI BILO DOBRO KAD BISMO ZNALI KAKO NAM JE


Rođeni smo u slavnoj zemlji/ Za koju niko nije čuo/ U kraju na glasu/ Za koji niko nije znao/ U kuli pevanoj/ Bez krova nad glavom — napisao je Matija Bećković u pesmi "Rođeni smo u slavnoj zemlji", koja se nalazi u njegovoj najnovijoj knjizi "Put kojeg nema" ("Srpska književna zadruga"), koja je juče promovisana. U razgovoru za "Blic" proslavljeni pesnik govori o svojim pesmama, sedam decenija života i pedeset godina rada, o mestu poezije danas, realnosti u kojoj živimo.

Nakon završenog oficijelnog dela promocije na pomalo i neformalno zapitkivanje "Blica" o putu kojeg nema, gde je i treba li ipak ići njime… Matija Bećković kaže:

Taj je najsigurniji. Do sada se pokazao kao najsigurniji.

Kako? Zašto?

Najduže traje i najtvrđi je.

I knjigom i ordenom Svetog Save obeležava se 70 godina vašeg života, ali vi ste, uz to, ozbiljno "optuženi" za još jedan jubilej — 50 godina pisanja poezije?

Najbolje je kazao jedan moj prijatelj, rekavši da ja imam 50 godina, a da 70 pišem poeziju.

Kada se osvrnete unazad, na tih sedamdeset ili pedeset godina, recimo od "Vere Pavladoljske" naovamo…

Pokazuje se jedna stara istina da je poezija ne samo pametnija i dublja od pesnika nego i dalekovidija i dalekosežnija. Pokazuje se da pesnik nije ni svestan čime se sve bavi i poigrava kada piše pesme, ni kakve će to imati posledice. Pogotovo u onom periodu kada skoro svi pišu pesme, uglavnom ljubavne. A onda se ispostavi da je u njima bio sadržan čitav jedan plan i čitav jedan put kojeg nema.

U pesmi "Prisen", koja je autobiografska, kažete: Sa sobom u neslozi/ Gde bih se priklonio/ Stajah na krivoj nozi/ Dok sam provasionio. Dakle?
 
Od onih sam što su odjednom na oba sveta. Ne znate da l' ste u snu ili na javi. A to su neki vrlo bitni doživljaji. Iz te nesloge sve i nastaje. Oni koji sa sobom u slozi, ljubavi i miru nemaju razloga da pišu pesme.

Vašu poeziju, kako smo mogli čuti i na ovoj promociji, odlikuju i ironijski tonovi. Napisali ste: "Rođeni smo u slavnoj zemlji za koju niko nije čuo"…

(Smeh) Pa, tako je. Zar nije? To je nekako i deo našeg mentaliteta. Odlika moga roda, koji uvek ima red suza, red smeha, a to se prepoznaje i u jeziku i u mišljenju koji i suzama i smehu daju dubinu i pozadinu.

A kako vidite nas danas i ovde, stvarnost u kojoj živimo?

Sve bi bilo dobro kad bismo znali kako nam je.

To znači?

Mislim da bismo sve lako izdržali samo kad bismo znali kako nam je i o čemu se radi. Tako da ni te najgore procene ne bi bile tako strašne ako bismo ih bili svesni i ako nas ne bi lagali. Nemam informacije ni gde smo, ni šta smo ni o čemu se u stvari radi.

Gde je mesto poezije u takvoj današnjici?

Kao što je, recimo, na patrijarhovoj sahrani bio neki silni narod za koji verujemo da postoji a nismo ga nikad videli, tako verujemo da postoje oni koji vole poeziju i koji smatraju da je u njoj smisao života. Kad čujemo da je neka knjiga poezije rasprodata i da je neki čovek koga nikad nismo čuli ni videli, tu knjigu kupio, a toga ima, onda znamo da je to taj narod kome mi pesmom služimo, u koji verujemo i koji daje smisao našem postojanju.

Poema "Ajmo neđe" okarakterisana je kao dijalekatski apsurd…

To su u našem jeziku kao neki kristali koji su se oblikovali, iskristalisali. Žive u govoru kao neki biblijski izrazi; kako si — nikako, gde ćeš — niđe, šta radiš — ništa…

Ima li vaša čuvena poema "Ćeraćemo se još" nastavak? Ćeramo li se još ili smo se doćerali?

Meni je bila zanimljiva sudbina te poeme i nekako mi se činilo da su svi oni koji su o njoj govorili postajali njeni junaci, dopevavali je i davali joj postojanost, utvrđivali njen život u stvarnosti.

Budući da smo rekli da pesma, i kada pesnik toga nije svestan, pronicljivo gleda u budućnost — koji je prvi stih vaše sledeće pesme ili makar naslov?

Bojim se da ga ne promenim.



ORDEN SVETOG SAVE
 
Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve nedavno je doneo odluku da orden Svetog Save dodeli velikom pesniku Matiji Bećkoviću. Svečano uručenje biće do kraja godine.

"PUT KOJEG NEMA"

Govoreći o knjizi "Put kojeg nema" na jučerašnjoj promociji u Srpskoj književnoj zadruzi, Dragan Lakićević, knjževnik i urednik u toj izdavačkoj kući, između ostalog, rekao je:

Nova knjiga Matije Bećkovića sabira mnoge pravce njegovog pesništva i svojom strukturom od jedne razuđene materije — lirske i narativne — stvara simetričnu, zaokruženu celinu. Pesnik je to postigao, pre svega, kompozicijom knjige: poeme i pesme razvrstao je u desetak celina koje su tematski i izražajno srodne. Oko toga nalaze se najmanje dva okvirna prstena — jedan lično lirski, drugi lirsko ironijski. Unutar tog okvira Bećkovićeva poezija deluje ukroćeno, mada je sva od živog sastava: pesama — reminiscencija, simboličnih parabola o sudbini, pesničkih pripovedaka, tema apsurda i tema istorijsko-patriotskih…

U središtu knjige nalaze se, na jednoj strani, tri poeme o vuku, a na drugoj sasvim nove celine, pesme i poeme dijalekatskog apsurda: "Aaag", "Ajmo neđe", "Fini ljudski razgovor"… Poeme o vuku i poema "Vrabac" imaju više (daleke) srodnosti s poemom "Vučja tužbalica" ("Lele i kuku"), a još više s poemom "Nađkokort" ("Čiji si ti mali").


Tatjana Nježić | 18.12.2009. | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Decembar 16, 2010, 03:14:05 am »

*

INTERVJU NEDELJE... MATIJA BEĆKOVIĆ, AKADEMIK SANU


MATIJA BEĆKOVIĆ: GLASAĆU ZA NATO KAD BUDEM MLAĐI

Mnogo energije u Srbiji je uloženo da budemo Afrika, a mnogi su se na tom projektu već toliko namazali da ih komotno možemo tretirati kao crnce





Jedna od najvećih misterija savremenog sveta je pitanje: "Da li je Srbija u Evropi?" To je kao kad bi se preduzelo veliko naučno istraživanje da se konačno utvrdi — da li je kažiprst pored palca. Ili kad biste s nekim proveli život, pa se na samrtnom času pitali je li to istina, pošto nemate ništa napismeno od matičara u mesnoj zajednici, kaže u intervjuu za Press nedelje akademik Matija Bećković.

Zbog takvih naučnih radova, tvrdi on, uloženo je toliko energije — da budemo Afrika. A mnogi su već toliko namazani da ih komotno možemo tretirati kao crnce, objašnjava Bećković i ponovo obećava da će se svojih stavova odreći — kad bude mlađi.

Postoje mišljenja da je najbolja definicija srpske politike o Kosovu: "Ćeraćemo se još". Da li se slažete?

"Poljem beže dva pečena zeca, ćeraju ih dva hrta odrta!" Ta slika i ta disciplina nije vezana za jedno polje i neku određenu geografiju. To je pogled na svet. Naš prilog budizmu, najviši stupanj meditacije...

Poznati su vaši stavovi o nezavisnosti Kosova. Međutim, u poslednje vreme dešava se da i oni koji su imali sličan stav menjaju mišljenje. Možete li da zamislite situaciju da i vi doživite tu vrstu metamorfoze i da "prihvatite realnost"?

U svakoj strofi poeme "Kad budem mlađi" obećavam da ću raditi na sebi kako bih se promenio i svega odrekao — kad budem mlađi.

A pod kojim uslovima biste zaokružili "da" na referendumu: "Da li ste za to da Srbija postane članica NATO-a"?

Radom na sebi čovek može dogurati dotle da mu je svejedno šta zaokružuje. Ne bi bio prvi put da vam neko toliko odvuče pažnju na drugu stranu da zaboravite gde ste i o čemu je reč.

Kako reagujete na to što je bivši tajlandski premijer Šinavatra dobio državljanstvo Crne Gore, a vi, da biste ga imali, morate prethodno da se odreknete srpskog?

Kao i u svemu drugom u životu, i tu je reč o spletu srećnih okolnosti. Jedna od najređih je kombinacija šine i vatre! Moje su bile: suza ili mina; put što sebe pravi ili voz bez šina?

Imate li utisak da se o nivou odnosa između Srbije i Crne Gore više saznalo nakon otvaranja nekoliko kriminalnih afera, nego posle crnogorskog priznanja Kosova?

Odnosi među političarima nisu isto što i odnos naroda Srbije i Crne Gore. Da li je manje ili više afera to, nažalost, neko drugi dozira. A narod, kao narod, samo ćuti i gleda!

U jednoj od vaših kraćih biografija na internetu, pored nekoliko uobičajenih podataka, nalazi se rečenica — "blizak prijatelj Vojislava Koštunice". Da li i vi smatrate da vas je to prijateljstvo obeležilo više od ostalih?

Možda je to izdvojeno zato što je u naše vreme i prijateljstvo nešto što preko noći izumire. U svakom slučaju, i prijateljstvo je postalo privremena i prolazna kategorija koja ne traje duže od interesa i funkcija.

Jedni tvrde da ideja monarhije još nije na pravi način predstavljena Srbima, dok drugi smatraju da je ona prevaziđena. Ima li krivice Krunskog saveta i u jednom i u drugom?

Srbija je svega osam vekova bila kraljevina, što očigledno nije bilo dovoljno da se ideja monarhije dobro predstavi i uhvati dubljeg korena. Sa republikom je, pak, obrnut slučaj. A nije ni čudo, kad se zna da su kraljevinu osnovali Nemanja i Sveti Sava, a republiku Josip Broz Tito. Tito je Stevan Nemanja Republike Srbije. Kad je Srbija postala kraljevina, to je jedan od najvažnijih datuma njene istorije, o kome su napisane mnoge studije. Kako je to prestala da bude i ostala gologlava nije napisana nijedna, kao da nije ništa ni imala, ni izgubila. A nije joj pala samo kruna s glave, nego i glava. Današnja Srbija je najbolji primer kako kao republika izgleda neko ko republika nije bio nikad. To je republika koja se hvali i slavi samo ono što je postigla dok je bila kraljevina. Najveći problem je što imamo svoju domaću dinastiju. Kad bi makar Kamila, ako ne princ Čarls, ili Albert od Monaka, ili bar Karla Bruni, ili Dejvid Koperfild bili pretendenti na srpski presto, nacija bi se preko noći trgla!

Pisac Igor Mandić je nedavno zgranuo hrvatsku javnost izjavom da bi Hrvatska i Srbija trebalo ponovo da naprave federaciju. Kako vi gledate na tu ideju?

Kako bi bilo da se ja toj javnosti izvinim mesto njega? Zasad su za tu federaciju dovoljna nas dvojica.

Kao nekadašnji novinar "Čika", kako posmatrate tabloidizaciju štampe, a neki kažu i celokupnog života u Srbiji?

I pored tolike krvi, rascopanih glava, satara i sekira, prosutih mozgova i osukanih creva i naslova složenih iz drvenih slova, tipa: tebe pa sebe, pa mene, pa majku, pa prase, pa iščupaše repu, tiraži su mali, čak i kad se dele besplatno.

Jeste li jedan od onih koji pravi slalome po TV kanalima pokušavajući da izbegne rijaliti-šou programe ili ih, naprotiv, gledate? Šta mislite o toj vrsti zabave u Srbiji?

Uvek sa svojim narodom! Već je proglašeno za najprovidniju laž kad neko kaže da to ne gleda. Uostalom, da tu nema nešto, ne bi nebeski narod slučajno čučao u tom jarku i valjao se u toj kaljuzi. Kome bi palo napamet da se brčka u blatu da nije naučno dokazano da je blato lekovito!





O MOMI KAPORU
Kako vam izgleda Beograd bez Mome Kapora?
Viđam ovih dana Momu Kapora češće nego ikad. Ukazuje mi se svaki dan na svakom ćošku

O "FEJSBUKU"
Da li znate da imate fan grupu na "Fejsbuku"? Jeste li ostvarili komunikaciju sa njenim članovima?
To zvuči tako radosno i obećavajuće da je bolje da se tom mišu ne primičem!


Siniša Dedić | 28.03.2010 | Press online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Decembar 16, 2010, 03:14:54 am »

*

MATIJA BEĆKOVIĆ
UBISMO SE PRAVDAJUĆI DA NISMO ONO ŠTO JESMO






Ove godine akademik i pesnik Matija Bećković obeležio je dva jubileja — 70 godina života i 50 godina književnog rada. Kao svedočanstvo vrednosti njegovog pevanja i mišljenja kroz pola veka za nama, "Srpska književna zadruga" objavila je knjigu pesama "Put kojeg nema".

Uobičajeno je da se godišnjice razumeju kao povod za životne "bilanse" i druga preispitivanja, pa u razgovoru za "Pečat" najpre pitamo: Da li je Matija pesnik, akademik i angažovani intelektualac, odoleo "napasti" kritičke retrospektive vlastitog društvenog i  stvaralačkog trajanja?

"Manje sam očekivao od života. Iskreno rečeno nisam očekivao ništa. Tako je sve što sam dobio čist ćar. Imao sam više sreće nego pameti. Čak sam verovao da ću na kraju imati manje godina nego što ih sad imam. Čeznuo sam prvo da imam tablicu i meku pisaljku, pa svesku i olovku, a na kraju sam se dokopao i najskupljih pera i najlepšeg papira, pa čak i kompjutera i laptopa… Ali šta vredi kad stalno pišem krnjatcima na papirićima, okrajcima i komadićima. I češće otkivam nego što kosim!"

U intervjuu, koji ste dali pre dvadeset godina, rekli ste: "Nedovoljno odlučan da zamolim da mi se ne pridaje toliko političkog značaja, a dovoljno slab da prihvatim ulogu koja mi se dodeljuje, reći ću nekoliko utisaka sa ovlašćenjima jednog pesnika." Da li danas osećate da su Vam ovlašćenja znatno šira?

Kad je "Pečat" nedavno preneo pomenuti intervju malo ko je primetio da sam ga dao pre dvadeset godina. Izgleda da je kod nas sve što je ikad rečeno postalo zauvek aktuelno. Razvojem tehnologije sada o mojim ovlašćenjima odlučuju drugi. A šta su odlučili saznajem poslednji — i to preko Interneta.

Bili ste — u dva mandata (period 1988—1992) — predsednik Udruženja književnika Srbije. U značajnom delu intelektualne elite, posebno one tzv. drugosrbijanske orijentacije, oštro je potom kritikovan angažman UKS u tom prelomnom dobu. Kako biste ocenili ulogu — svoju i književne organizacije — na široj društveno-političkoj i kulturnoj sceni?

Srećom većina ljudi zbog kojih sam se obreo u svemu tome i do kojih mi je najviše stalo nisu više na ovom svetu. Ne mogu ni da zamislim da su živi. Mihiz, Pekić, Selenić, Dušan Vukajlović… da pomenem samo pokojne koji su bili u toj Upravi. A takva Uprava UKS postojala je samo jednom i nikad više! I da citiram Getea: "Da bi neko nekog cenio on i sam mora biti nešto!"

Narod je sada razapet na pristalice "Farme" i "Velikog Brata" i teško da će stići da glavobolji o Francuskoj 7.

Nije li neobično što deo naših uvažavanih savremenika, koji je Francusku 7 doživljavao kao tribinu slobodne reči i misli, danas istupa sa gotovo suprotnih pozicija i bitno drugačijih političkih i idejnih uverenja?

To su praktični i pametni ljudi koji od svega nacionalnog prihvataju jedino nacionalne penzije. Neko je rekao da i mi imamo pametnih ljudi, ali oni su protiv Srbije. A kako se može biti pametan drukčije?

S druge strane, zrelost jednog naroda videla se najbolje po tome što je odlučio da se sakrije i da je najpametnije da se javno ne pojavljuje tako da se ne može lako sresti. Sad niko ne zna ni gde se krije, ni šta radi ni kako mu je. Kao da je u zemlju propao. Oseća se nedorastao vremenu i neće ni da štrči ni da smeta u ovim aktuelnim, svečanim istorijskim trenucima. Kao kralj koji se krio u prosjačkim ritama i Srbija se maskirala u svoje prnje i nije je lako poznati. Već duže vremena ona se smeška i gladi brkove, zadovoljna što je umakla poteri i što je niko ne prepoznaje. Nadam se da se skrivajući ne smanjuje u nevidljivu tačku kao u priči o Sanji mog drugara Mome Kapora.

Društvena uloga UKS-a, posvađanog i "pocepanog" na dve književničke organizacije, danas je gotovo nevidljiva. Šta je bilo odlučujuće za ovako sumornu situaciju?

Na ovakva pitanja bih mogao da se koncentrišem jedino u emisiji "Trenutak istine". Tačan odgovor bi mi iznudili jedino za pare. A što se tiče policijske afere zvane "Memorandum" i njenih posledica ne bi me ni pozamašna suma od 100 evra nagnala da nasednem i izađem iz svog ćutanja.

Kada ste primljeni u članstvo SANU-a, bili ste jedan od najmlađih akademika.  Ne čini li vam se da je SANU, opterećen još iz tih davnih dana svojim "istočnim grehom" društveno-političkog angažmana, sada otišla u drugu krajnost?

Očigledno da joj ni ćutanje nije ništa donelo ni popravilo njen ugled i položaj. Mada je jedan istaknuti lider nedavno s vrlo visoke govornice objavio da i u SANU-u ima normalnih ljudi. Hvala u na tom makar i skromnom pokušaju rehabilitacije.

Kao što to već biva u Srba, i SANU je danas, kako tvrde upućeni, ozbiljno podeljena.!?

Ako je tačno to što je rekao i ako pomenuti lider nije govorio napamet, znači da ima nade i da može od nečeg da se krene. Dok god država liči na drvenu furunu izgleda da drukčije ne mogu biti ni njene institucije. Ali i to će proći. Ako prođe.

Analitičari kažu da je pod krovom SANU-a najsamosvesnija i najratobornija nevelika grupa akademika koja pripada humanističkoj inteligenciji, jasno javno deklarisanih patriotskih uverenja, a istovremeno i članstvu Krunskog saveta. Član ste ovog Saveta, pa recite da li je navedeno mišljenje tačno, te ukoliko jeste, zbog čega danas "ratoborna" grupa besmrtnika ne govori glasnije?

I kad ćute i kad šapuću jedni ih prisluškuju, a drugima su preglasni. SANU je krštena kao Srpska Kraljevska akademija. Možda će se jednom tako ponovo zvati.

Sad kad narod hrupi da šeta po svetu, kad se zasiti i naputuje, nije isključeno da zaključi kako ni to ne bi bio smak sveta. I da nije toliki rizik zvati se svojim imenom. Nisu nam beli šengen dali za put kojeg nema!

Kako je Srbija postala kraljevina pre osam vekova i kako je uspela da se domogne tog statusa, uprkos brojnim moćnim protivnicima, napisane su mnoge rasprave. A kako je taj status izgubila nije napisana nijedna. Sve je obavljeno i objašljeno jednim potezom pera.

Ovogodišnji izbori za nove članove u kući srpskih besmrtnika, čini se, nisu među srećnijima. Senka kompromitacije je prilično vidljiva.

To nas nije zateklo nespremne. Mesecima unapred smo se psihički pripremali. Utešno je ako jedan prosečan građanin još ima i kakvih drugih briga.

Kada ste bili izabrani u Upravni odbor kuće "Politika", deo javnosti je to iskreno pozdravio, verujući da je reč o personalnom "garantu" da će ova kuća prevazići veliku krizu. Čini se da urušavanje ove medijske kuće nije zaustavljeno. Da li ste mogli da učinite više za "spas Politike"?

Verovatno su procenili da ćemo i Kusturica i ja više doprineti ako nas iz Upravnog odbora isteraju u pravi čas i tako nam pruže priliku da natenane, bez pritisaka, stresa i ikakvih formalnih obaveza damo pun doprinos.

Odgovornost medija za teške prilike u društvu je ogromna. Tvrdi se čak da je  za nesnalaženje, dezorijentaciju i mentalnu konfuziju nacije "greh" medija — odlučujući. Može li se, i kako, prevazići stvarnost moćnog medijskog Velikog brata?

Da je to tačno ne bi milion ljudi danima celivalo usnulog Patrijarha ignorišući pandemiju i zabranu masovnih okupljanja!

Narod je izgleda još uvek pametniji od medija. Kao da mediji odlučuju šta da misli i šta je istina. Ako su ikad i odlučivali. Ko još normalan čita novine i pali televizor da bi saznao kako mu je pa čak i šta ima novo. Teško onom ko se informiše iz sredstava informisanja. Taj je totalno pogubljen i nema pojma šta se dešava. Kad ti je plata 200 evra s tim sve počinje i sve se završava. I kad smo već kod evra i plata, znate li da je penzija Patrijarha Pavla na kraju ripila na skoro sto evra. Toliko je privilegovana i tetošena naša crkva.

Mnoge, često i apsurdne pojave u našem društvu pravdaju se željom da pristupimo velikoj porodici evropskih država. Da li su problematičnije evropske vrednosti, ili naše tumačenje tih vrednosti?

Čemu to ili-ili. Nije sporno ni jedno ni drugo. Više ne postoje ni zajedničke ni univerzalne ni večne vrednosti. Čak ni u obdaništima. Svako bira i odlučuje se za one koje mu najviše odgovaraju… Zato smo se i sklonili u stranu da ničemu ne smetamo da slobodno cveta. Vrtimo se u začaranom krugu reciklaže, a jedina večnost u koju verujemo je večnost plastičnih kesa!

Ukoliko su Srbi devedesetih godina prošlog veka postali svesni da je "Srbija nestala u bermudskom trouglu Titove Jugoslavije", te su se u to vreme dugo vraćali i teško uspostavljali, kako je moguće da i dve decenije posle raspada SFRJ još uvek tragamo za sopstvenim identitetom?

Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo. I u sred boja protiv identiteta — presrećete me sa ovim pitanjem. I to u času kad su sve snage usmerene i sve pameti zaposlene da dokažu da nam nikakav identitet ne treba, a sve nade položene da ćemo ga se uskoro ratosiljati.

Javlja se izvesna nostalgija i za pomenutim Bermudskim trouglom i za njegovim tvorcem. Ni to posle svega, nije nikakvo čudo. Da taj Guliver koji se obreo među srpskim liliputancima nije za života postigao ništa drugo, ono što je učinio na samrtnom času bi bilo dovoljno da bude zapamćen kao jedinstven slučaj u istoriji. To je prvi čovek u povesnici ljudskog roda koji je do te mere bio lišen slabosti i predrasuda običnih smrtnika da je želeo da se sahrani pred tuđom kućom. I drugi ljudi se ponekad sahranjuju van groblja, ali na svojim imanjima. Ali da poželiš da vekuješ pred tuđom kućom, u tuđem dvorištu, jedinstven je primer ljudke visine, širine i nesebičnosti. S druge strane gde bi drugo takvu želju bilo moguće ispuniti sem u Srbiji, u njenom glavnom gradu i na njegovom glavnom brdu. I još joj prebacuju da je netolerantna i ksenofobična.

Različitost, raznovrsnost, raskoš stilova i žanrova osnova su školskih programa! Čitavo bogatstvo problema, kako je svojevremeno govorio jedan naš čuveni mislilac.

Da li mi svih ovih decenija lutamo, ne zato što ne znamo ko smo i šta smo, ne zato što smo izgubili kompas, već stoga što kupujemo vreme dok ne izumru generacije sa ropskom svešću?

…A kad kupimo to vreme — kukaćemo za starim dobrim robovanjem i starom srećnom ropskom svešću! Uostalom, bar ne moramo brinuti šta će biti. Već je sve bilo.

Čovek sve češće sam sebe sluša kako ne govori ni ono što misli ni ono što zna. Ono što hoće da kaže je svuda sem u njegovim rečima. Zato je svejedno šta govori. Traje nepomućeno poverenje u laž. Sećam se nekog konkursa za najveću laž koji je svojevremeno bio raspisan u Americi. Pobedio je autor koji je ispričao kako je jednom prilikom na klin ispred kuće obesio vreću brašna. Kad se probudio imao je šta videti. Preko noći je dunuo tako jak vetar, da je oduvao vreću, a brašno ostalo da visi o klinu. Kao da je taj konkurs kod nas još uvek otvoren. Svakodnevno slušamo kako se jedna laž zasenjuje drugom i relansira većom.

Sveopšta kriza autoriteta je možda jedan od najmalignijih problema našeg društva, posustalog od nebrojenih razočaranja, izneverenih nada i uludo potrošene energije i emocija naroda. Vidite li nagoveštaj da se aktuelno beznađe može prevazići?

Sve zavisi koje ste godine rođeni. Za mnoge je ovde poslednji raj na zemlji. Sad je mnogima lepše nego što je ikome ikad bilo. I nadaju se i mole da ovo nikad ne prođe. Jedina dilema je ona iz "Velikog brata": da li je bolje da se pljujemo i psujemo po scenariju ili spontano. A šta ćemo tek reći kad dođe proleće i kolektivno venčavanje pred Gradskom skupštinom! Što rekla ona reklama: Uvek pravi izbor — kokta!

Sahrana patrijarha Pavla — događaj koji je po nekim dimenzijama, možda preloman za samosvest i samopoštovanje u savremenih Srba — još uvek zbunjuje svet, a čini se i nas same. Nesumnjivo je da su Srbi voleli nedavno preminulog patrijarha srpskog Pavla, ali da li je njihova ljubav prema njemu bila srazmerna njihovoj moći i volji da ga razumeju, odnosno shvate i prihvate njegove pouke?

Patrijarh Pavle obraćao se samo onom ko ga čuje i tako otkrio čitav jedan narod za koji nismo znali. Kao što ni Patrijarha nismo često viđali, ni on svoj narod nikad za života nije video u tolikom broju ni na jednoj liturgiji koliko se okupilo na njegovom poslednjem ispraćaju. Tako je nastao još jedan fenomen. Sad znamo da taj narod postoji. A da li ćemo ga još koji put videti, Bog zna!

Književnost (ne samo našu) već duže vreme prekriva tišina ravnodušja. Tiraži knjiga nikada nisu bili manji, a poeziju čitaju ili sami pesnici, ili književni kritičari po službenoj dužnosti. A u isto vreme Vaše pesme veliki broj ljudi i čita, i sluša, a Vaša beseda pronosi se među narodom. Kako to razumete?

I među pesnicima ima primera kako je dobro skloniti se. I šta bi tek bilo kad bismo se mogli skloniti još više i ne mrdati nikud iz svog ćutanja. Kao da se i poezija povlači sa velikih scena i osvetljenih prostora na još neizgubljene i neporobljene položaje, premeštajući svoje bitke u narode i jezike koji se još nisu odrekli ni sebe ni pesništva. Skoro sam u nekoj najsporednijoj, perifernoj, knjižari nabasao na knjige i izdavača o kojima nisam ništa znao. Izdavač se zove LOM, a urednik, priređivač i prevodilac Flavio Rigonat. Sve što je objavio, preveo i uredio taj čovek su divota do divote. Deca mi kažu da ga znaju, ali ja nisam nikad pročitao ni u jednoj kulturnoj rubrici i dodatku ni reč ni o tim knjigama ni o tom beogradskom izdavaču ni o tom Beograđaninu. A očigledo da to ništa nije smetalo ni njemu ni njegovim čitaocima. Nema ga ali postoji više od mnogih kojih redovno i svuda ima.

U žičkoj preobraženjskoj besedi (2002) priznali ste: "Dok čitam pesme čini mi se da slušaoce držim na okupu, da dišu jednom dušom, a svakom rečju koju izgovorim izvan nje ponekog izgubim". Ukoliko je to tačno, vi ste redak pesnik i umetnik kojem to polazi za rukom.

Kad govorite poeziju slušaoci se prethodno ne dele i ne postrojavaju po grupama. Na političkim izjašnjavanjima vam ne zameraju jedino istomišljenici.

Da li se iz činjenice da Vaše javno čitanje vlastitog pesništva ima zapažen odjek u javnosti, može zaključiti da je oblikovanje žive i direktne stvaralačke zajednice (u kojoj i umetnik i percipijent podjednako aktivno učestvuju), uspešan recept za opstanak umetnosti u 21. veku?

Drugog recepta nema. Ne može se izbeći živo izvođenje. Još nisam probao da govorim plej bek. Mora se stati pred publiku i čitati makar u pozadini imao tri video bima. A koliko god govorili ono najdublje ostaje neizrecivo, a koliko god je čitali prava pesma ostaje nepročitana. Koja je pročitana ta je i nestala.

Pojedini književni kritičari primetili su da Vaša pojava predstavlja jedan nasušni anahronizam. Međutim, pojedine Vaše zbirke pesama i poeme vrve od mnogih inovacija, uglavnom usmerenih ka kritici sumorne svakodnevice 21. veka…

Nikad nije kasno da čovek bude mlad. A kako će praviti budalu od sebe i koje će sve veštine primenjivati unapred ne može znati ni on sam. U sprdnji je spas!

Kada ste poručili ono slavno "Ćeraćemo se još", kao da ste pogodili "u živac", u samo biće i srce ne samo naše nacije, već i najšireg balkanskog podneblja.  Da li su danas — u doba globalizma i tzv postmoderne, ove reči dobile drugačiji smisao?

Kao što znate najpre sam ponudio da se više ne ćeramo kao da nismo normalni nego mirnim i diplomatskim putem. Sad, specijalno za "Pečat" u čast nove 2010. godine, predlažem da okončamo i tu fazu pa da se više ne ćeramo ni diplomatskim putem ni za zelenim stolom nego ušuškani u toplim domovima isključivo putem ćerteneta, ćvitera, ćahua, ćutla, ćermejla i ćertjuba!


Razgovarali Aleksandar Dunđerin i Ljiljana Bogdanović | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Decembar 16, 2010, 03:15:52 am »

*

BEĆKOVIĆ:
CRNOGORSKI NE GOVORE NI ONI KOJI GA UVODE



PODGORICA — U svetu svakoga dana umre po jedan jezik, a jedino se u Crnoj Gori desilo čudo da je rođen jedan novi, odnosno da je došlo do povećanja jeziliteta, kaže Matija Bećković u intervjuu za podgorički "Dan".

Reagujući na, kako se navodi, nastojanje vlasti da protera iz škola srpski jezik, Bećković ističe da zabrinjava to što crnogorskim jezikom ne govore ni oni koji ga uvode.

On smatra da će kadrovi koji će predavati crnogorski jezik verovatno biti obučavani na sedmodnevnim kursevima.

Upitan kako reaguje na proterivanje srpskog jezika iz crnogorskih škola, Bećković kaže:

"Prva asocijacija mi je čisto vizuelna. Da li će se tom prilikom služiti šmrkovima, čizmama i bajonetima, ili će ga proterivati postepeno i neosetno? Proterivanje jezika je izvanredan filmski motiv. Ne znam kako bi to videli i režirali (Emir) Kusturica ili (Nikita) Mihalkov. U svakom slučaju, oni koji to čine nisu ništa krivi. To im je neko rekao i ne znaju šta je sledeće", rekao je Bećković.

On kaže da ni uvođenje crnogorskog jezika ni uspostavljanje crnogorske crkve nema smisla ako se ne razlikuju od srpske crkve i srpskog jezika. "Uvođenje tri nova slova je prava inovacija, ali je greška što nisu ukinuta sva ostala. Sa ta tri slova se može reći sve što još uvijek ima smisla govoriti. Ovo je vek reciklaže svega postojećeg, pa i jezika. Kao što se recikliraju flaše, tako se od srpskog jezika reciklažom dobija crnogorski. Ne znam kome će, u znak zahvalnosti, podići spomenik kao ocu crnogorske pismenosti, poput Vukovog spomenika u Beogradu", kazao je Bećković.

On kaže da ga zabrinjava što crnogorskim jezikom ne govore ni oni koji ga uvode.

Sve bi se, kaže, rešilo kad bi predsednik države, ili Vlade, izgovorio koristeći nova slova, sa skupštinske govornice ili na televiziji, jednu rečenicu, recimo ovu: "Nemojte se sjekirati, sjutra poslije sjednice sješćemo da nešto izjedemo".

U praksi će, uveren je Bećković, ostati sve kao i do sada: na grobnicama ćirilica, na menjačnicama latinica.

"Dok god na grobljima nema latinice sve drugo je pena koja krklja na površini. Jedna moja strina, koja je želela da ostane anonimna, kaže da je ćirilica na grobovima ostala zato što oni u njima ne učestvuju na izborima", naveo je Bećković.


objavljeno: 07.09.2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Decembar 16, 2010, 03:16:21 am »

*

MATIJA BEĆKOVIĆ:
ŠTO HOĆE ONI, DODIK TO NEĆE I NEKA NEĆE


Odakle i kako početi razgovor sa srpskim akademikom i pjesnikom Matijom Bećkovićem, i kako zametnuti kavgu sa čovjekom čija riječ ima snagu Drine, Tare, Pive, snagu srpskih hramova, crkava i crkvišta.

NN: Gospodine Bećkoviću, dugo godina je prošlo od Vaše poeme "Ćeraćemo se još".

BEĆKOVIĆ: Demantovali smo nauku i izmislili perpetum mobile. Nema nikog ko se ne ćera u ćeri makrokozmi i ćeri mikrokozmi, pogotovo na našoj ćerografiji, pogotovo u ovom dijelu Medićerana. Jedni su poemu razumeli kao srpski nacionalni program, drugi kao antiratni krik. Svako prema svojoj pameti.

NN: Otimaju nam teritoriju, identitet i jezik. Kako da se mi otmemo njima u ovoj vaseljeni?

BEĆKOVIĆ: Mi znamo šta nam je oteto. Prvi put u istoriji uveden je običaj da se poklanja tuđe. To je neka nova vrsta kavaljerstva. Poklonite tuđ kaput, a vlasnika svim silama nagonite da prizna da nije njegov.

NN: Srbi svojim postojanjem izazivaju probleme u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i na Kosovu. Krivi smo što smo Srbi, poručuju nam na razne načine. Koliko je to u ovim vremenima teško breme za naš narod i je li ovo jedan od najstrašnijih vijekova? Je li bilo časnijih i humanijih vijekova?

BEĆKOVIĆ: U Srbiji se dive Srbima van Srbije. Naročito onima u Republici Srpskoj. Tamo stoje borna kola na raskrsnicama i stoluje međunarodni predstavnik. Što oni više traže od Dodika, on im manje daje. Što hoće oni, Dodik to neće. I neka neće!

Vama je tamo sve jasno. U Srbiji je sve nejasnije: čini se da ih nema, a svi znaju i vide da ih ima.

NN: S obzirom na sve ovo što nam se dešava kao narodu zadnjih decenija, bojite li se, a neka mi Bog oprosti na ovom pitanju, da će u nekom budućem vremenu i Sveti Sava, iz Vaše poeme "Kada budem mlađi" u budućnosti biti kriv što je Srbin pravoslavac?

BEĆKOVIĆ: On je najviše zagrdio. Iako je živeo u 13. veku, uspeo je da najviše zla počini u 21. veku.

NN: Svojevremeno ste kao pjesnik, sa još jednim brojem intelektualaca stavljeni na "crnu listu" onih koji, navodno, osporavaju put Srbije u EU. Zašto je poezija toliko opasna u današnjem vremenu?

BEĆKOVIĆ: U trendu su politički korektna književnost i politički korektni umetnici. To je prvi put u istoriji pisane reči. Neka vrsta socijalističkog realizma novog svetskog poretka i ograničenog suvereniteta umetnosti. Da je tako bilo oduvek, ne bismo znali ni za Šekspira, ni za Getea, ni za Dostojevskog ni za Tolstoja, a kamoli za Njegoša i Filipa Višnjića.

NN: Čime se braniti kad vas strpaju u entitet i još zahtijevaju od vas da ćutite i budete srećni što uopšte postojite?

BEĆKOVIĆ: Republika Srpska postoji. Izborena je i skupo plaćena. Svaki dan njenog postojanja je neporeciva istorijska činjenica. Bilo bi neodgovorno i tragično da izgubimo ono što imamo i držimo u rukama.

NN: Napadi za ukidanjem RS od strane sarajevskih političara, muftija i begova, svaki dan su sve jači. U narodu u RS prevladava mišljenje da se tom otporu iz Sarajeva ponajbolje i najjače suprotstavlja aktuelni premijer Milorad Dodik. Kakvo je Vaše mišljenje o tom otporu i kakvo je Vaše mišljenje o Dodiku koga stalno kritikuju ili da je velikosrbin ili da ide u Beograd? Nama iz RS je duhovna vertikala Beograd, a ne Visoko ili, ne daj Bože, Kakanj ili Baš-čaršija.

BEĆKOVIĆ: Najslavniju reč na srpskom jeziku izgovorio je Vukašin iz Klepaca: "Samo ti, dijete, radi svoj posao!" Mogli bismo je slobodno ispisati na svim zastavama.

Najbolji će biti onaj ko odbrani Republiku Srpsku. Onima koji sada gone Dodik teško pada kada im se on suprotstavlja i postavlja granice, jer za njih granica nema. Zato "što je više kleveta i laži, Dodik nam je miliji i draži!" Jedan prijatelj koji je rat proveo u Sarajevu, na pitanje kako je ostao živ kaže da je bežao čim vidi kameru. I nije dugo čekao da se uveri da tamo gde je video kameru padne krv. To dovoljno govori o ulozi medija u proteklom ratu i sadašnjem miru u Sarajevu.

NN: Kako u BiH riješiti pitanje Srba, Bošnjaka i Hrvata?

BEĆKOVIĆ: Posle raspada bivše Jugoslavije, najnezadovoljniji su oni koji su dobili ono što su tražili. Nedavno je akademik Milorad Ekmedžić rekao da je srbofobija za Ameriku ono što je za naciste antisemitizam. Ko se malo zagleda i zamisli nad tom rečenicom sve će mu se razbistriti i razjasniti.

NN: Akademik Radovan Samardžić još 1990. godine napisao je: "Srpski narod je već odavno određen za uništenje." Da li se od tog plana do danas odustalo?

BEĆKOVIĆ: Kad sam prvi put pročitao tu rečenicu profesora Samardžića, zvučala je preterano i prejako. Danas se logično nadovezuje na ono što je rekao akademik Ekmedžić. A Radovan Samardžić i Milorad Ekmedžić nisu bilo koji Miloradi i Radovani nego dva najveća srpska istoričara modernih vremena.

NN: Imamo li onda prečeg zadatka i važnijeg programa od postojanja, s obzirom na to da nam otimaju zemlju?

BEĆKOVIĆ: Postoji veliki nesporazum između nas i velikog sveta, naročito između nas i Amerike. Kao da govore iz nekog drugog veka. Istorija za njih nije ono što je za nas. Njima je nevažno ono što je nama najvažnije. Za njih je to kao raf u supermarketu, a za nas nema ništa bitnije. Nemaju pojma kakvo je minsko polje po kome gaze. Ne sanjaju da ćemo mi to tako emotivno doživeti. I kao da ne shvataju koliko su odgovorni za ono što rade. Ne postoji nijedna samostalna država koja je to postala mimo volje matične države. Kosovo je presedan, a presedan je drugo ime za bezakonje. Ljute se kad se obraćamo OUN, koju su oni osnovali i koju oni finansiraju. I čije je sedište u Njujorku, a ne u Moskvi. Ima li na svetu neka regularnija adresa. Pa, ipak su nas slamali svim silama da tamo ne idemo. Kao kad bi se nekom zabranilo da se moli Bogu. Ponavljaju da je Kosovo realnost, kao da od reči realnost ima išta privremenije i promenljivije. Kosovo je za njih pojam čiji sadržaj su potpuno ispraznili. Kao da nam ne uzimaju ništa. 'Ajde da zanemarimo duhovnu svojinu koju je nemoguće proceniti. Da uzmemo samo materijalnu pa da vidimo koliko tamo imamo reka, planina, šuma, ruda, riba u rekama, ptica u šumama, zveri u planinama... I sve su im to dali u naše ime kao da nam nisu uzeli ništa. Braća se spore oko jalove kruške, a oni otimaju i poklanjaju drugome srce tuđe zemlje. Ceo svet veruje da smo mi držali Albance pod čizmom, a Priština izgleda kao Detroit u odnosu na Tiranu. U Kosovo su uložene milijarde i ono je razvijenije od Albanije koja je bila nezavisna. Tvrde da smo svoje najveće svetinje podigli na tuđoj zemlji, pa čak i da nisu naše. Ali, nikako ne mogu da objasne, ako su njine, što ih onda oni pale, a mi im branimo da pale i uništavaju svoje...

Jedina godina koju zna svaki Srbin, pismen ili nepismen je 1389. To govori sve!

NN: I u Srbiji i u RS, često se pominje kako se za srpsko pitanje pita međunarodna zajednica. Ko su ti ljudi, gdje im je adresa, imaju li svoj identitet i ličnu kartu i gdje stanuje međunarodna zajednica?

BEĆKOVIĆ: Najteže je odoleti da čovek ne govori ono što svi vide i znaju i objašnjava očiglednosti. Nedavno je u Srbiji donet Zakon o mobingu. Malo je stranih predstavnika u Beogradu koji ne bi morali odgovarati za to krivično delo.

NN: Na početku sam se zapitao kako početi razgovor s akademikom Bećkovićem, ali tu kraja nema. Pa pošaljite jednu poruku Srbima u Republici Srpskoj.

BEĆKOVIĆ: Još je Karađorđe rekao: "Drino vodo, plemenita međo izmeđ Bosne i izmeđ Srbije/ Uskoro će i to vreme doć, a kada ću i tebeka preći i čestitu Bosnu polaziti..." Pitao sam se još u detinjstvu kad sam pročitao te stihove, kakav je problem preći preko jedne plemenite reke. Ali, ispalo je da većeg problema gotovo u Evropi nema. I da bismo lakše pregazili okean nego reku sa toliko mostova! Ta reka je postala čvršća od Berlinskog zida koji je davno srušen kao da ga nikad nije bilo, a Drina je postala metafizička granica među svetovima. U vreme kad se govori da su granice prevaziđene, ova se betonira. Povlače se granice koje nemaju nikakvog drugog smisla ni opravdanja sem da podele braću, isti jezik i veru. Utoliko Republika Srpska predstavlja jedan planetarni događaj.


DOLAR U CRNOJ GORI POSTAO SLOVO

NN: Da li je Crna Gora obavezna prema Evropskoj konvenciji koju ona poštuje da Srbima u ovoj zemlji dozvoli da govore srpskim jezikom, da imaju ćirilično pismo, nazive ulicai dvojezične dokumente u njihovom parlamentu s obzirom na to da u Crnoj Gori živi 40 odsto Srba?

BEĆKOVIĆ: Ovo je vreme reciklaže, tako da, kao što se recikliraju flaše i kese, reciklira se i srpski jezik. Sistemom reciklaže od srpskog jezika napravljeno je nekoliko novih jezika. Lingvisti tvrde da svakog dana u svetu umre po jedan jezik, a jedino se u Crnoj Gori desilo da se rodio jedan novi. A uz novi jezik ide i novo pismo. Rođena su i tri nova slova. Ta inovacija je sasvim u skladu sa ostalim novinama. Samo je šteta što su zadržali ona ostala, jer se sa ta tri nova može reći sve što još ima smisla govoriti. Za slovo "sj" koga nema na kompjuterskim tastaturama iskorišćen je znak za dolar "$". Tako je dolar u Crnoj Gori postao i slovo. I to prvo i poslednje. Tim slovom je sve rečeno. I više nego što su hteli da kažu. Ono što je još očitije njima neko govori šta da čine i oni još ne znaju šta je sledeće. Srbima nude da budu manjina pa će dobiti pravo na svoj jezik. Ne bi bilo nikakvo čudo da u vreme tranzicije i reciklaže većina pristane da bude manjina i da zato bude nagrađena. Važan je pozitivan pristup. Nedavno sam rekao da nema smisla da postoji crnogorska crkva i crnogorski jezik, ako su oni isti kao srpski jezik i srpska crkva. Neophodno je da se razlikuju. Bilo bi dobro, na primer, kad bi se u crnogorskoj crkvi, umesto sa tri prsta, krstili petom. To bi bilo atraktivno za nove vernike i privuklo bi mlade ljude. Kad bi, umesto deset Božjih zapovesti, ostavil dve-tri, a u svakom slučaju ispred svake izbacili reč "Ne". "Ne" je neprihvatljivo u naše vreme. Zapovesti "laži", "ubij", "kradi" bile bi, ne samo u duhu vremena nego bi, verujem, naišle na opšte oduševljenje, ne samo među pristalicama crnogorske crkve.


Neđo Đević | 11.09.2010 | Nezavisne novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Maj 12, 2012, 10:54:11 pm »

*
INTERVJU: MATIJA BEĆKOVIĆ


ĐOKOVIĆEV REKET JE NAŠA POSLEDNJA SABLJA

Pesnik i akademik priča o Titu, Svetom Savi, Karađorđevićima, kraljici Elizabeti, Tesli, Kosovu, Evropskoj uniji, Kusturici, četiri srpska S...  

Matija Bećković, pesnik i akademik, posle poeme "Kad budem mlađi" najavljuje njen nastavak "Kad budem još mlađi" i dodaje: "Mislim stvarno. U tom sam fazonu".

Rođen je 29. novembra 1939. u Senti. Osnovnu školu je završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu.

Matijin otac Vuk Bećković, oficir, krajem 1944. odstupio je sa jugoslovenskom kraljevskom vojskom i usput "nestao" u 35. godini. Majka Zorka je tokom rata rodila brata Ljuba i sestru Ljubicu.

Školske 1958/1959. Matija se upisao na Filološki fakultet u Beogra­du, na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu pesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u "Mladoj kulturi".

Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. a za redovnog 1991.

Bio je član Odbora za slobodu misli i izražavanja (1984—1990), predsednik UKS (1988—1992).Član je Krunskog saveta od njegovog osnivanja. Sad je predsednik Fonda "Slobodan Jovanović".

Njegova supruga je bila Vera Pavladoljska kojoj je posvetio jednu od najpoznatijih pesama. S njom ima ćerke bliznakinje Ljudmilu i Olju, a od njih troje unučadi: Anđeliju (18) i Alekseja (13) od Ljudmile i Luku (17) od Olje.

Živi u Beogradu, na Dorćolu.

Čemu su Vas učili roditelji...

Imao sam majku i — staratelje. Učili su me ono što sam ja učio svoju decu. Recimo, da je Slobodan Jovanović (onaj sa novčanice od 5.000) osuđen kao ratni zločinac, da je Milutin Milanković (onaj sa novčanice od 2.000) bio hapšen… Ali, ipak, ako si najbolji đak, da ti niko ništa ne može!

...škola...

Da ništa nije onako kako jeste. I ako hoću da budem odličan, tačan odgovor je da sve ono što sam čuo u kući — nije istina.

... a  ulica?

U Veljem Dubokom nema ulica. Ide se puteljcima i prtinom.

Kako ste sticali ugled?

Tamo uspevaju samo ugledni i čuveni. Nema drugog razloga da se rađaju.

Kako se uči pisanje?

Potpisivanjem po kamenju, maštanjem i pravilnim disanjem.

Šta Vam je uzeo, a šta dao Tito...

Razvio mi je smisao za humor. I nije imao načina da mi ga uzme.

...a ovi posle njega?

Ne sećam se da je bio neko posle njega.

Kako doživljavate ove trijumfe sportista...

Kakav je naš narod, sva ta čuda će i ovaj put povezati sa Svetim Savom. I kao što je pre dva veka grom zagrmeo na Svetog Savu, da se Srblji na oružje dižu, tako je zagrmeo opet. Samo što su sad drugačiji i bojevi i oružje. Sablja se prometnula u reket, đulad u lopte, a neprijateljski čadori u protivničke mreže. Svet se sveo na sportske terene, a bojeve gleda cela planeta.

...a kako ponašanje političara u tim pobedama?

Za njih važi ono što je rekao Lenon: "Život je ono što se dešava između važnih obaveza".

Kruna je na zastavi, a u životu Srbije?

Samo u Srbiji traje egzotična rasprava — da li je jedini kraljev sin prestolonaslednik? Kažu da Beograd može biti prestonica i bez prestola, ali prestolonaslednik ne može. Ima dva rešenja. Ili da se Karađorđevićima imovina vrati ili da se ukaz kojim je oduzeta obnovi, a oni vrate odakle su i došli. I obavesti kraljica Elizabeta da nije znala koga je držala na rukama kad ga je krstio patrijarh srpski Gavrilo. To je bilo davno pa je možda i zaboravila, ali zašto je nedavno baš prestolonaslednika Aleksandra pozvala da sedi pored nje kad je ženila unuka?

Šta će biti s prahom Nikole Tesle...

Ne znam nikoga sem Svetog Save i Nikole Tesle da je prvo sahranjen po pravoslavnom obredu, pa potom izvađen iz groba i spaljen. I to je bilo malo nego je posle takvog varvarstva i prah ostao nesahranjen, a sahrana postala delikatno pitanje.

...šta sa Kosovom...

Možda je rešenje da Srbima daju samo ona prava koja su imali Albanci pre nego što su se pobunili.

...a šta sa EU?

Gete je rekao da narod koji ima takvu poeziju zaslužuje bolju sudbinu, a ne da bude rob. Posle vekova ropstva, velika vrata Evrope otvorili smo narodnim umotvorinama, mitovima i legendama. Sad, čini se, da nam za ulazak u EU samo smetaju. Postavljaju nam se sasvim drugi uslovi. Ni prvaci sveta, ni zlatne medalje ne znače ništa. Tako se ćeramo do EU i nazad.

Koliko poštujete nadu i iluziju?

Na pešačkom prelazu ne bih se predavao ni nadama ni iluzijama. To mogu sebi da priuštim tek kad pređem ulicu.

Šta su nam prioriteti...

Mi ne odlučujemo šta su naši prioriteti.

...a najveća greška?

Suviše slabo smo informisani da bismo imali svoje mišljenje o bilo čemu.

Izdvojte bar neku?

Izjednačavanje ljudi i naroda sa njinim vođama i administracijama.

Imate li devizu?

Ako me niko ne voli, bar imam para!

Kako gledate plaćenike, patriote, izdajnike?

Moj unuk je vatreni "zvezdaš". Na pitanje koji su najveći izdajnici u istoriju čovečanstva odgovorio je da su to Juda, Vuk Branković i golman Stojković!

Da li za nečim žalite?

Što nisam osnovao bend. Kad su svi, mogao sam i ja.

Čime se ponosite?

Što još uvek razlikujem lift od rerne. I što mi se retko dešava da tašnu bacim u kontejner, a s kesom smeća produžim u grad.

Koja je filozofija Vašeg života?

Reči Svetog Save: "Uteši se opštom ljudskom sudbinom, da Bogu, tvojim slučajem, ne dosađujemo!"

O čemu ovih dana razmišljate?

Pokušavam da doskočim jednom od četiri slova S. Sa slobodom nismo imali sreće, od sloge smo odustali. Možda da pokušamo sa sportom. I da nam nova lozinka bude: Samo sport Srbina spasava!

Novak Đoković?

Njegov reket je naša poslednja sablja. Beše li on povod za onu reč — da je Bog bacio kalup kad je njega stvorio.



TARABIĆEVO PROROČANSTVO I KUSTURICA

Kusturica režira, piše, svira, podiže kule i gradove...?

Po Mokroj Gori se priča kako se ovih dana obistinilo Tarabićevo proročanstvo da će najveći sneg pasti kad Kusturica postane predsednik Skijaškog saveza Srbije.


Slavko Trošelj | 05.02.2012 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Mart 23, 2014, 04:51:33 pm »

*
MATIJA BEĆKOVIĆ:


POEZIJA ĆE NADŽIVETI SVE PESNIKE

Među onima koji su prošle godine u Srbiji obeležili dvestotu godišnjicu rođenja Petra II Petrovića Njegoša (a država nije), nepodeljeno je mišljenje da je samo jedan književnik dosegao njegoševsku meru u stvaralaštvu, a to je Matija Bećković.  

Onaj koji je, kako sam kaže, od detinjstva zaposlen u maternjem jeziku, više od pola veka peva, besedi, ogleda se i gorko/humorno upozorava.

Kao i Njegoš, postao je istovremeno i pesnik elite i pesnik puka. Bećkovićevi politički stavovi ponekad izazivaju polemike, ali njegovoj poeziji malo ko može odoleti. Naročito kada je sam govori, bolje od bilo kog glumca. On tada postaje mlađi, višlji, razgovetniji, glasniji od samog sebe u svakodnevici.

Sve ono što je decenijama pisao o čoveku, vladaru, duhovniku, pesniku i nebesniku Njegošu, Bećković je sabrao pod naslov "Služba Pustinjaku cetinjskom" (SKZ i Srpsko kulturno društvo "Slovoljubve" iz Bara, 2013.)

Na predstavljanju vaše knjige "Služba Pustinjaku cetinjskom", nedavno u Matici srpskoj rekoste da je Njegoš, najznačajniji srpski vladika posle Svetog Save, danas odvojen i od crkve i od države. Šta to konkretno znači?

U vreme kad je reč sveti pisana pod znacima navoda i Petar II Petrović Njegoš lišen je svojih monaških zvanja i potpisivan kako se sam nije potpisivao nikad. Potpisivao se ili bez imena Pustinjak cetinjski ili s inicijalima i imenom, ali uvek kao vladika crnogorski. Svoja monaška zvanja Njegoš nije dvojio od svog pesničkog pozvanja, a ona nisu bila bez značaja ni za ono što je pisao, ni kako je pisao, ni o čemu je pisao, ni kako je doživljavano ono što je napisao.

Decenijama je uzdizan kao pesnik a potcenjivan kao duhovnik, mada je prvu pesmu napisao sa 14, a vladika postao sa 17 godina! Osporavana je njegova religioznost, proglašavan je za nevernika i jeretika. Njegovi tumači su pominjali i Marksa i Darvina, ali nisu ni Maksima Ispovednika ni Jovana Damaskina. Kao da je pesniku smetalo što je bio vladika, a vladici što je bio pesnik.

Najznačajniji vladika srpske crkve posle Svetog Save kao da je bio ustupljen književnicima. Crkva se nije oglašavala i što je zanimljivije - nikad nije objavila njegova sabrana dela. Najznačajniji religiozni spev na srpskom jeziku "Luča mikrokozma" nije obavezna lektira i ne proučava se na Bogoslovskom fakultetu. Sveti vladika Nikolaj ga je nazvao svetim, ali mnogi nesveti smatraju da nije ispunio njihove kriterijume.

Smatra se da ste u svom pesničkom delu sačuvali dragocenu njegoševsku misao i da ste Njegoš našeg doba, kako reče Dragan Stanić, predsednik Matice srpske. Da li vas to opterećuje, dodatno obavezuje, čini zadovoljnim ili...

U naše vreme ni to nije nešto čime bi neko bio polaskan. Nikome ne treba taj rizik. Njegoš se posle smrti nije najbolje snalazio u aktuelnim prilikama. Sada su najsporniji njegovi stavovi o Kosovu, pri kojima on ostaje slep za realnost u kojoj živimo. U svojoj zemlji zvanično nije Srbin, ali u Hagu jeste. Ni kao najdublji duh nije Srbin, ali kao najveći zloduh - jeste.

Čega ćete se vi sećati povodom osamdesete godišnjice rođenja Branka Miljkovića, koja pada ove godine?

Miljković nije jedini Branko koga smo prerano izgubili. S druge strane, da nije tragično okončao život u svojoj 27 godini, ne verujem da bi se iko setio njegove 80. godišnjice. Položaj pesnika se ne menja, ubijali se ili ne, živeli ili umirali, poezija je večna i nadživeće sve pesnike.

Bili ste predsednik žirija za odabir najplemenitijih poduhvata u Srbiji prošle godine. Da li bi bilo korisno da neko nastavi da zapisuje i čuva te nove "primjere čojstva i junaštva", poput Marka Miljanova nekad?

I da sve plemenite podvige našeg vremena neko popiše, to ne bi bila neka obimna knjiga. Da ponovim ono što sam povodom Marka Miljanova napisao - primeri čojstva i junaštva stali su u jednu knjigu, dok bi za primere nečoveštva trebala čitava biblioteka.

Šta sada čitate, a šta pišete?

Pišem ono što ne znam čije je i gde sam to pročitao. Tako dobijam iluziju da stvaram nešto novo, dajući važan doprinos tom najnovijem književnom pravcu.

Radmila Lotina


IDILA NE MOŽE TRAJATI VEČNO

O čemu razmišljate ovih dana, šta vas najviše raduje, a šta brine u javnom životu?

Čovek mora da se raduje kad vidi kako svakim danom pravi ljudi dolaze na prava mesta. Glavnu reč u našoj javnosti imaju oni koji to zaista zaslužuju i imaju šta da kažu, ljudi koji su toliko posvećeni opštem interesu da na sebe zaboravljaju. Samo se bojim da ova zemlja to neće moći da izdrži i da takva idila ne može trajati večno.

dnevnik.rs | 2014
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: