sledeća tema »

[Angelina]

*




MIRJANA STEFANOVIĆ

Rođena je u Nišu 1939. godine. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti.

Godine 1966—1967 radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, o od 1967. do kraja 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do sredine 1991. radila u izdavačkoj kući Nolit kao urednica knjiga za decu i omladinu. Osnovala i deceniju ipo uređivala biblioteku "Raspust" u kojoj je objavljeno preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Bila glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974—1979) kao i član redakcije Letopisa (1982—1983).

OBJAVLJENA DELA:

Knjige za odrasle:

• Voleti, pesme, Novi Sad 1960
• Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Novi Sad 1961
• Proleće na Terazijama, pesme, Beograd 1967
• Indigo, pesme, Beograd 1973
• Radni dan, pesme, Novi Sad 1979
• Savetnik, proza, Beograd 1979
• Prošireni savetnik, proza, Novi Sad 1987
• Pomračenje, pesme, Novi Beograd-Kranj 1995 i Beograd 1996
• Iskisli čovek, pesme, Beograd 2003
• O jabuci, proza, Novi Sad 2009

Knjige za decu:

• Vlatko Pidžula, pesme i priče, Beograd 1962, 2007
• Enca sa kredenca, pesme, Novi Sad 1969, 1975, Sarajevo 1978
• Cecilija, pozorišni komad, Beograd-Gornji Milanovac 1973
• Šta da radi ova fota?, roman, Beograd 1979, Banja Luka 1989, Novi Sad 2003
• Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota?, Novi Sad 1984
• Drugari sa repom, četiri slikovnoce sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Beograd 1985
• Škola za velike, priče, prevod na slovenački, Ljubljana 1985
• Čudo od čuda, priče, Beograd 1986
• Sekino seoce, roman, Beograd 1994
• Zlatne ribice, priče, Novi Sad 1994
• O Uglješi, pesme, Beograd 1996, 2000
• Škola ispod stola, pesme i priče, Beograd 2004
• Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Beograd 2010

Sa Katarinom Granata - Savić priredila knjigu Moja majka — pisci govore o svojim majkama, Novi Sad 2007.

Sa engleskog je prevela indijske romane Račići T. S. Pilae, Beograd 1966 i Tamni igrač Balačandre Radžana, Beograd 1977. Igrano je desetak njenih televizijskih i radio-drama kao i pozorišna komedija za decu Cecilija od Cinberije.

Prevođena je na slovenački, makedonski, mađarski, turski, bugarski, albanski, ruski, francuski i engleski jezik.

O njenim delima za decu predaje se na fakultetima i višim školama za vaspitače i piše u istorijama naše dečje književnosti.

Njene pesme i priče uvrštene su u oko sedamdeset antologija.—

NAGRADE I PRIZNANJA

Za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika dobila je 1958. godine Prvu nagradu novosadske Tribine mladih (ravnopravno sa Huseinom Tahmiščićem). Za Vlatka Pidžulu dobila je nagradu "Neven" 1962, za Sekino seoce "Nagradu Politikinog Zabavnika" 1994, a godine 1995. "Nagradu Zmajevih dečjih igara" za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu. Za knjigu pesama Pomračenje dobila je nagradu "Pro femine" 1997. Godine 2010. dobila je nagradu "Desanka Maksimović" za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji.

Ova nagrada podrazumeva štampanje knjige izabranih i novih pesama, te organizovanje naučnog skupa o pesništvu laureatkinje, kao i objavljivanje tekstova sa tog skupa u posebnom zborniku. skd.rs

[Angelina]

**
Stihovi Mirjana Stefanović  


DRUGI GOJKO
 
Naliven upaljenim rekama
i vetrovit
 
Spolja od vrućeg stakla
iznutra otalasao
U glavi nosi prepunjen vazduh jula i reke
i dva mokra staklenca
koji ga vole
Staklena mu koža sasvim živa
i zadihana
od prepunjenog vazduha
koji ne može kroz staklence
 

RIBO NE RASTAČI
 
ribo ne rastači natrule pokrovce
u preklanjskom senu lipsavaju ovce
majka nosi čanak barenih kopriva
otac pod krstačom snegom se pokriva
spregnuti u čeze naši konji jure
po pustome svetu da se dokusure
ugasla je vatra truli krovna građa
kraj izvora sestra kopilence rađa
sama će ga bacit u dubine vira
dok vetar u zurle njenog srca svira
brat mi vojnik izbo nožem komandira
Danica sad zvezda mač trga iz kora
probija mi srce padam podno bora
o trešnju pred kućom veša mi se majka
čujem lavež pucnje stiže vučja hajka
ribo ne raskidaj natrule pokrovce
u preklanjskom senu lipsavaju ovce

 
SAVSKI MADRIGAL
 
Dragan na fotelji tuđu ženu ljubi
Ana u svom ćošku ispija konjake
u njenom se krilu tvoja ruka gubi
ja košticom trešnje pucam u odžake
 
kroz kante za đubre gladne mačke riju
u dvorištu punom klimavih astala
nečje usne-pčela na vratu mi spiju
i na izlet kreću čula radoznala
 
a zatim će doći popevka kraj Save
muzika će strasna da huji ko bura
oticaće voda u dalje prljave
bacaćemo u mulj krunice božura

u zoru će umor svalit nas u travu
i drhtaće tela samotničku stravu

Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970

Pesme Savski madrigal i Ribo ne rastači uvrštene su u Antologiju srpske poezije (1847—2000) Nenada Grujičića.

[Angelina]

*
Stihovi Mirjana Stefanović


JUGOVIĆI SA NAJLON KESAMA

moji se Jugovići vuku planetom
pozvereni sa koferima u rukama
i strahom što ih prati kao pas
poubijane krave i kokoši
i mrtvi sinovi i vrtovi
i zapaljene postelje i sestre
i napušteni očevi i mladosti
štrče im iz očiju i suza
— zarđale žice i ekseri
bebe i uvenule majke u gostima
kleče i klanjaju svetskim carinicima
u bari moga i svog poniženja
i strah im tiho tiho arlauče
da ne zasmeta urednim domaćinima

1992.


KOMORNA GLAZBICA

bronzani Buda tibetanski
i katolička Gospa sa Isusom od bojenog drveta
i Bogorodica pravoslavna u sedefu
i Kveclkoatl od terakote prekolumbovski
i kineski Duh kuhinje na hartiji od riže
i hinduistički Ganeš slonoglavi
i makonda iz Nigerije u tikovini
i Heraklo helenski i Ra egipatski
na gemi i na razglednici
i ja
šapućemo molitve u mojoj dnevnoj sobi
u ime poludelih plemena iza prozora
što u buci i besu istrebljuju se
sasvim ista samo malo drugačija

Beograd 1993.


KAD SAM BIO MALI

sjećam se kad nam je prvi
Turčin došo u selo
brojo sam mu prste na ruci
je l ima pet ko i mi

1993.


ŽENA PLAČE POSLE RATA

raskidali ste moju zemlju
na podivljale ponjavice
sakate
vuku se ko psi uličari
po svetu tražeći gospodara
sa repom među nogama
dete ste mi moje izagnali
u ravnodušni beli svet
veru u moj narod oduzeli
rođenog me roda postideli
strašno
skladni život
spokoj
dostojanstvo
ponos
ko da ih do juče nije bilo
nikad
samo beda laž grabež i leševi
ram su za moju sliku

1994.

[Angelina]

*
Stihovi Mirjana Stefanović  


SAVSKI MADRIGAL

Dragan na fotelji tuđu ženu ljubi
Ana u svom ćošku ispija konjake
u njenom se krilu tvoja ruka gubi
ja košticom trešnje pucam u odžake

kroz kante za ćubre gladne mačke riju
u dvorištu punom klimavih astala
nečje usne-pčela na vratu mi spiju
i na izlet kreću čula radoznala

a zatim će doći popevka kraj Save
muzika će strasna da huji ko bura
oticaće voda u dalje prljave
bacaćemo u mulj krunice božura

u zoru će umor svalit nas u travu
i drhtaće tela samotničku stravu


MAČ SE RAĐA

čelo tvoje na mom čelu
tvoje telo u mom telu

stoji jeka
zverka čeka

bilo isto
mač se rađa

slepa svetlost
oslobađa


LJUBAVI MOJA

ljubavi moja
ti što si kraj mene u postelji
neka je slavno telo tvoje
i neka bude volja tvoja
i neka bude carstvo tvoje
u meni

hleb naš ljubavni uzmi danas
i oprosti mi nesavršenosti moje
kao što ja tebi tvoje opraštam

i ne dopusti mi da se izbavim
od lukave i gladne mreže
u koju me splete krv moja
kao što tebe ja ne ispuštam
u iskušenja van ove sobe
u slobodišta van ove smrti
amin


PROHLADNO SRCE¹

Srce se ukazalo kao veliki mračan
prostor, veoma visoko zasvođen. Kao
unutrašnjost katedrale čiji je tlocrt
proizvoljan, neodređen, verovatno
promenljiv.

U srcu je prohladno. Ono se ne može
sagledati spolja jer je okruženo telom, ali
malo difuzne svetlosti odnekud neodređeno
prodire. Možda je to fosforesciranje creva
ili bioelektricitet neurona.

Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.


KUCANJE SATA²

Sat kuca u tišini noći.
Otkucaji se pretvaraju u balvane koji se raspoređuju po sobi
popreko, od zida do zida, na ravnomernim rastojanjima jedan
od drugoga.
Tako se soba od poda do tavanice ispunjava pravim, lepo
obrađenim balvanima, svetlim, jer kora drveta tek što je
skinuta.
Bezbolno prolaze kroz sav nameštaj — postelju, orman,
stolice, luster i kroz nas.
Iako sijalica nije upaljena, soba svetli, toliko da se oseća
komešanje zlatnih mlazeva prašine. Takođe jako miriše na svežu jelovinu.

____________

¹ Iz knjige izabranih pesama Iskisli čovek, Nolit, Beograd, 2003
² Iz knjige izabranih i novih pesama Promaja (Zadužbina Desanka Maksimović i Narodna biblioteka Srbije, 2011)
Objavio Vlada Stojnić

[Angelina]

*
Stihovi Mirjana Stefanović  


MAKEDONIJA

bejaše i moja — od sepije i cinobera
i od bistrog snega i pastrmki
koju iz vremena još gledaju Heleni
— sa lepote oka ne skidaju —
i Vizantijci i Seldžuci i Tračani
i noćom šeće Kraljeviću Marko
na htonskom Šarcu — oba vinopije
s Prilepom Vardarom Šarom Nerezima
Ohridom Bitoljem Skopjem i muzikom
makedonskom
iz utrobe
leb i sol
sada dršće
goloruke osmehe šalje u svim pravcima
a četiri jahača Apokalipse
atove propinju na njenim granicama
i njište kao krmače i zolje
da l da je rastrgnu ili ne rastrgnu


NE VALJA SE STANOVATI
NA NOVOM BEOGRADU

prave srpske glave
neće preko save
pređu li na drugu stranu
nisu sasvim na balkanu
Balkan mora bit nam sudba
ko što nam je sudba Udba
deset s luka gibanica
to je slatka srbijica
i najlepša ptica
naša je prasica
Srbinu je radost prava
kad se slavi krsna slava
i da o Svetoj Trojici
crkne krava Milojici
bre govori srpski bre
da te svaki razume
ne uzimaj ništa novo
novo zdravo za gotovo
pleti konac
ko što ti je otac
i ne spoznaj štogod tuđe
jer će tuđe da ti uđe

Opalo lišće

[Angelina]

**
MIRJANA STEFANOVIĆ


KAMELEONI U CIPELAMA
 

Evo guštera koji glume zmije
opet svlače košulje
i one prljave
lete na sve strane
kao uzvrištao kiseli kupus
što iz solitera leti kroz prozore
u rano proleće
umesto da nam kukurek svetli
i jagorčevina pevuši u razvigoru

Ja volim taj prkos Mirjane Stefanović, tu kočopernost, taj muški inat, taj slobodarski dijalog sa sudbinom, sa ljubavlju i sa smrću, mada mi se kadikad učini da se suštastveni bol postojanja tako prebija nadvoje-natroje, tj. da i ta glasna drskost može postati svojevrsan vid konformizma. Pesnikinja, istini za volju, i ne pokušava da nam ovaj svoj odnos nametne kao vrhovnu sponzaju. Ona zameće kavgu, izruguje se, huli, skrivajući i transformišući bol. Ima u toj igri, ima u toj kavzi nečega salutarnog, higijeničnog.

Mića Danojlić


Idući svojim putem Mirjana Stefanović je dospela do ozbiljnog, zamišljenog, filozofskog smeha nad životom. To je ono osećanje sveta koje ima, na mahove, Vinaverova rana poezija, a još više njegovi prevodi Rablea i Vijona. Taj kvalitet naslutili su beogradski nadrealisti u našim narodnim umotvorinama.
    
U toj viziji život se pokazuje kao šareni ringišpil, kao igrarija; pa daj onda da i mi to malo poguramo, nek se vrti sve bešnje, luđe, bolnije, sve krvavije — kud puklo da puklo.
    
Poezija je bila dugo, dugo usamljena i predstava o pesniku kojeg obožavaoci nose na rukama kao filmsku zvezdu, ili sportskog asa, ponovo je oživela. Evo pesnikinje, evo Mirjane Stefanović koja napušta svoj imaginarni kabinet i izlazi na ulicu, odlazi na gradilišta, na stadione, među ljude sa severa i juga, zemljoradnike i planinare, ratnike i ljubavnike, rudare i ljude koji jedva čekaju da je čuju. Sa humorom, ljubomorni poeta preporučuje sebe i svoje reči kao nasušnost ravnu hlebu i vinu. Miting nije više samo mesto za političku, nego je izvesno, i za pesničku propoved.
    
Bez obzira na srodnost Mirjane Stefanović sa Branislavom Petrovićem ili Matijom Bećkovićem, na primer, svako od njih se na svoj način, različitim temperamentima i iskustvima, oslobađa dela nasleđa poezije i jezika koji im se predstavlja kao lepa uzaludnost i dopadljivo stilizovana konvencionalnost i himera. U dobu u kojem je na periferiji, poeziji nije lako da očuva predanost i poverenje u sebe samu. Njena gordost i beskompromisnost slabe, i to je cena probijanja zida privremene ili nametnute usamljenosti.

PROHLADNO SRCE
    
Srce se ukazalo kao veliki mračan
prostor, veoma visoko zasvođen. Kao
unutrašnjost katedrale čiji je tlocrt
proizvoljan, neodređen, verovatno
promenljiv.

U srcu je prohladno. Ono se ne može
sagledati spolja jer je okruženo telom, ali
malo difuzne svetlosti odnekud neodređeno
prodire. Možda je to fosforesciranje creva
ili bioelektricitet neurona.

Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.

U traganju za funkcionalnošću, poezija je danas, ili bar jedan njen deo, spremna na radikalno samorazaranje, gotovo je da drastično poriče istoriju i rizikuje svoju budućnost ne bi li našla načina da poboljša svoj status, efekat i ugled u sadašnjosti. Opsesija celishodnošću i praktičnošću osvaja savremenu poeziju, pošto su ove već osvojile život. Večnost je neizvesna i nesigurna, a i religiozni instikt je oslabio. Pomanjkanje vere i perspektive oseća se svuda, pa i u konceptu ove poezije koja jedva da naslućuje svet koji bi želela da afirmiše. Bez svojih ideja i mitova ona je, dobrim delom, samo kritika i parodija poezije koja je mogla da bude celovita vizija sveta.
    
Naša poetesa Mirjana Stefanović, u predvečerje svog stvaralačkog proleća nije oklevala da se okrene i dečijoj poeziji. Dečiji i narodni  književnici nisu hteli da shvate da dopušteni minus njihovih sposobnosti ima svoje veliko plus. Oni ne moraju sami iznalaziti istine, nego saopštavaju već objavljene (a ni ove se ne mogu dobro znati bez sposobnosti za naučno istraživanje, bez prisnijih odnosa s naukom); ako je njima dopušteno da budu manje originalni i manje duboki umetnici, oni sve te odsutne više osobine moraju nadoknaditi solidnošću nižih osobina. Njihov plus mora neizostavno biti jak u davanju oblika, kakav je pristupačan deci i narodu, a davanje oblika iznosi polovinu, možda i više, literarnih osobina. Bez solidnih literarnih sposobnosti, dakle, ne može se biti ni dečiji ni narodni pisac.

DECA RASTU

Deca ludo rastu
I jure
Deca jure kao mlada salata
Četrnaestogodišnjaci kao od čistog stakla
Nadiru
I svojim jarećim telima
Cepaju vreme i tesne košulje

Altovski odjekuju medeni cepovi
Kao žute linije
U vreme
U vazduh
U našu svest

Deca rastu
Džigljaju
U varoš
U trolejbus
U kesten i u Topčider
Bujaju šesnaestogodišnjaci
Kao revolucija
Požar benzina
I geometrijska progresija
Toplo se šire
I rastu i rastu i rastu
Pune prostor
Pevaju pesme
Prelaze brzine
Duboko dišu
Rumena i nežna
Širom otvorenih farova na licu
Nadiru svojim prozračnostima
Svojom mekom upornom njuškom
I svojim glatkim bogom mladosti.

Određujući se prema tradiciji našeg narodnog pesništva i usmenog epskog izraza uopšte, Mirjana Stefanović deluje kao stvaralac koji je u najprisnijem dosluhu sa logikom jezičkog razvitka. Izdašne poetske mogućnosti našeg jezika u njenoj poeziji ostvarile su svoj maksimalni poetski efekat. Gledan u celini, jezik Stefanovićeve poezije nosi sve one karakteristike a ne nadovezuje se na jezik usmene tradicije svojim spoljašnjim obeležjima, ne usvajajući i njegovu milozvučnost i rustikalni štimung kao rekvizite već prevaziđene romantičarske poezije, jezik Mirjane Stefanović nastavlja se na predhodni svojim unutrašnjim svojstvima i osobenostima, koristi njegovu potencijalnu mnogoznačnost i prelive bremenite humorom i slikovitošću. To nije jednosmeran i jednodimenzionalan jezik, već jezik paradoksa kako bi rekao Klint Bruks.
    
Poezija za decu u vremenu koje prethodi Mirjani Stefanović delovala je svojim zakasnelim jezičkim arsenalom kao pseudoromantičarska; opterećena preživelim zvukom i značenjem, puna lažne seoske idiličnosti i nepotrebno jarkih boja, oficijelna poezija nije mogla da uspostavi komunikaciju sa jezičkim sluhom jedne patrijahalno već razbijene sredine. Na taj način ona je odricala mogućnost pevanja za decu na jeziku koji je nosio elemente urbanizovanog i industrijalizovanog mentaliteta čitalaca. Jezik uopšte, pa prema tome i jezik pisane reči, u poznim godinama prošlog veka nije više bio raspevan i epski širok u svojim tokovima. On se zgusnuo i stvrdnuo, postao ekonomičniji i precizniji u govornoj upotrebi. Poezija Mirjane Stefanović, pak, pokazuje da ona tim svojim izmenama nije ništa izgubila od poetskih mogućnosti, već da je samo zahtevala drugačiji poetski izraz koji bi bio u skladu sa njenom urbanom konstitucijom i ustrojstvom. Ona se borila da takva ideja opstane, da zaživi. Naša poetesa bila je svesna opasnosti koja bi proistekla od gušenja poetske slobode kod metaforisanja, kod nezavršivog, kod svih asocijativnih serija kojima jedna, menjajuća reč, menja druge reči menjajući se i sama (otkrićem njihovog prisustva u sebi samoj). Ideja, ma kakva bila, određuje krug asocijativnih serija, ako već ne i same te serije. Ona ih ograničava, a time ograničava i punoću bića pesme kao bića totalizacije što se vrši ovim asocijativnim serijama. Ideja koja nameće rečenicu reči; ona nam jemči prevlast rečenice nad rečju, ali samim tim i izvestan raskol po volji između rečenice i reči, a sa njime i izvesnu nesraslost među njima.
    
Najkraće rečeno, svojim poetskim izrazom naša poetesa je sledila logiku jezičkog razvitka; njoj nije bilo teško da stvara na modernom gradskom jeziku jer je, kako je već primećeno, po prirodi svog pesničkog bića ona gradski pesnik. Odbacujući sve što je zvučalo nesavremeno i demodirano u poeziji za decu, čitav arsenal okamenjenih pojmova, iskaza, pesničkih figura i jezičkih obrta, ona oslobađa jezik poezije okova u koje ga je rutinski i zastareli izraz uglavljivao, i na taj način (u drugom vremenu i na drugom mestu) vršila onu istorijsku misiju koju su svojevremeno velikani našeg romantizma ostvarili na planu osvajanja živog narodnog jezika za poeziju.

Mirjana Stefanović, naša draga poetesa, svesna je da danas u ovom zahuktalom turbulentnom vremenu, njena poezija stoji čvrtsto na svojim stabilnim nogama. Svesna je da njena poezija može da odoli svemu onome što njeno poetsko stvaranje — u toj suverenoj, nezavisnoj, beskonačnoj i polimorfnoj oblasti poezije koju nikakava estetika, nikakva poetika i nikakva prozodija ne mogu da ograniče ni da normativno odrede pa ni da definišu — čine jednom posebnom, izuzetnom zonom, koja kao da je oko same sebe zaokružena, u samu sebe skovitlana: spirala jedne pojedinačne galaksije koja je zakonitošću poetske dijalektike neumitno uključena u sveopštu gravitaciju ljudskog govora među zvezdama, ljudskog postojanja među ljudima i među svim živim bićima čoveku nesklonim: među ljudima, među vukovima, muvama ili mikrobima. Jer je poezija pre svega jedan element tog postojanja, konkretno: tog kosmičkog, društvenog i duhovnog postojanja, i to i onda, i možda i najpre onda kad o tom postojanju ne govori eksplicitno, kad na njega ne misli. (Sačuvaj nas bože od filozofskog pesništva!) Poezija može da bude sastavni deo i delujući faktor kosmičkog postajanja čoveka i kada je negacija, i kad je samoća, i kad govori, bolno zatvorena u svom očajanju, u svom poricanju, u svom mučenju.

Piše: Milosav Buca Mirković

[Angelina]

**
Poezija za decu Mirjana Stefanović


DECA RASTU

Deca ludo rastu
I jure
Deca jure kao mlada salata
Četrnaestogodišnjaci kao od čistog stakla
Nadiru
I svojim jarećim telima
Cepaju vreme i tesne košulje

Altovski odjekuju medeni cepovi
Kao žute linije
U vreme
U vazduh
U našu svest

Deca rastu
Džigljaju
U varoš
U trolejbus
U kesten i u Topčider
Bujaju šesnaestogodišnjaci
Kao revolucija
Požar benzina
I geometrijska progresija
Toplo se šire
I rastu i rastu i rastu
Pune prostor
Pevaju pesme
Prelaze brzine
Duboko dišu
Rumena i nežna
Širom otvorenih farova na licu
Nadiru svojim prozračnostima
Svojom mekom upornom njuškom
I svojim glatkim bogom mladosti.

[postavljeno 15.10.2010]

[Angelina]

*

PISALI SU O POEZIJI MIRJANE STEFANOVIĆ
 

VOLETI, Matica srpka, Novi Sad, 1960.

Miloš Bandić
Bezbrižni bog mladosti
Književne novine, br. 134, 1960.

"Kao da je upravo ova sveščica, ova pregršt pesama nedostajala da upotpuni naš savremeni poetski repertoar! Poezija je opevala, proslavljala poeziju; junaci i simboli naše nacionalne prošlosti hodočastili su, pohodili su nas opet u mutnim vizijama nekih pesnika; pseudomislene ili pak sasvim besmislene lirske konstrukcije pritiskaju sa svih strana; trapava avet staromodnog stihotvorstva podseća takođe na svoje prisustvo. Ta bi se poezija (ili nepoezija) mogla događati, mogla bi se pojaviti bilo kad i bilo gde: prostor i vreme su kategorije o kojima ona tobože samouvereno smatra da ne mora voditi računa. Mirjana Stefanović pak sa svojom zbirkom stihova "Voleti" privolela se trenutku vremena u kome živi, osetila, nastojala da oseti doba u kome živi i da nas raspozna, da nas upozna sa ljudima, i to mladim, koji ga nastanjuju, sa ljudima koje je ona videla i zavolela."
(...)
Ona je učestvovala u rastu i formiranju jedne generacije, i njena poezija u zbirci "Voleti" je ilustracija, dokument, zbir poetizovanih detalja, portreta i anegdota o rastu i formiranju te generacije. Vedra indiferentnost, pripravnost na sve, psihologija "šta je — tu je", smisao za akciju i humor jesu karakteristike te generacije. Na tim komponentama zasnovana je i poezija Mirjane Stefanović: vedra je, iskričava, laka, puna šarma i neposrednosti, katkad duhovita, inadžijska, diskretno emotivna."


PROLEĆE NA TERAZIJAMA, Prosveta, Beograd, 1967.

Miodrag Racković
Zablude o gradskoj poeziji
Savremenik, sv. 12, 1967

"Kada govorimo o najnovijoj zbirci pesama Mirjane Stefanović, onda smo primorani da zaključimo da je njeno pevanje određeno tim pomalo paradoksalnim položajem, tom neskrivenom težnjom da ostavlja utisak, da se njeno pesničko predstavljanje sveta dopada, i znatnim opsegom pesničkih domašaja, zavidnom dozom originalne stvaralačke inspiracije. Dok se u prvom slučaju naša pesnikinja trudi da sa njom svojstvenom koketnošću postigne što više može, dotle, kada se radi o korišćenju vlastitih snaga, značajnosti vlastitog pesničkog doživljaja, onda olako, skoro dečački nonšalantno "zloupotrebljava", ako se tako može reći, retke i dragocene trenutke prave pesničke inspiracije".


RADNI DAN 1961—1978, Matica srpska, Novi Sad, 1979.

Bogdan A. Popović
Nema ženskog pesništva
NIN, br. 1536, jun 1980.

"Klima duha i emocionalna temperatura našeg vremena i prostora (sa ponekom socijalno-psihološkom implikacijom), šarm i ironična duhovitost primereni mladosti (koja ne priznaje lažne veličine i patetične teme, hoće demistifikaciju tzv. posvećenih poslova i zalaže se za prave vrednosti, snažna osećanja i, uopšte, jake stvar) i pitak, čitak i razigrani jezik — to su svojstva ovih ciklusa koja bi trebalo da im obezbede masovnije čitalište."


POMRAČENJE, Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1996.

Drinka Gojković
Kako prepozanti Noja
Književne novine, br. 949, 01. april 1997.

"Kao i čitava knjiga, i pojedinačne pesme građene su po principu svojevrsnog kontrasta — motivskog, stilskog, situacionog. Gotovo sve imaju na kraju svoju ironičnu arzu — neku vrstu završnog zaokreta i konačnog naglaska. Pesnička slika, koja se drži konkretne sadržine, poznatih ratnih toposa (nacionalistička euforija, zločini, izbeglištvo, redukcija izvan-ratne zone) pribira smisaonu energiju pesme, koja se onda do kraja realizuje u ovoj završnoj arzi.
(...)
Čini mi se, međutim, da saopštavanje u pesmi Pomračenje ispunjava jednu važnu, takoreći metapoetsku funkciju. Time što pokazuje svoju nemoć da neposredovano uhvati strahotu i ljudski užas rata, poezija nam zapravo pokazuje prave, neljudske dimenzije te strahote. Ona nam indirektno govori da nema umetnosti koja bi uopšte bila kadra da pokaže užas u njegovom prirodnom obliku. Umetnost, u najboljem slučaju, kazuje da užas postoji, štiteći nas na svoj način od užasa samog."

Izbor odlomaka iz prikaza zbirki pesama Mirjane Stefanović napravila Jelena Milinković.

Više na: Agon časopis za poeziju

[Angelina]

*
MIRJANA STEFANOVIĆ


NE PEVA SE O BUBAMARAMA DOK PADAJU BOMBE

"Mirjana Stefanović se na pesničkoj sceni Srbije pojavila 60—ih godina XX veka i predstavlja prvi urbani ženski pesnički glas srpske poezije. Kritički odnos prema stvarnosti, emancipatorski i nekomformistički stav u odnosu na društvene mene osobenost je njenog pisma, naročito u pesmama koje je pisala 90—ih, beskompromisno stajući na stranu razuma, etike i časti, a protiv stradanja i zločina, ismevajući pošasti jednoumlja.





Njeno pesničko delo dosad nije doživelo adekvatnu recepciju i dodeljujući joj zasluženo ovu nagradu žiri je imao na umu skretanje javne pažnje na delo ove pesnikinje i revalorizovanje njenog mesta u srpskom pesničkom korpusu", stoji između ostalog u obrazloženju žirija koji je ove godine nagradu Desanka Maksimović dodelio Mirjani Stefanović. Pored knjiga pesama — Voleti, Proleće na Terazijama, Indigo, Radni dan, Pomračenje, Iskisli čovek, knjiga proze, od kojih je poslednja O jabuci objavljena prošle godine, te radio i televizijskih drama, Mirjana Stefanović piše i knjige za decu za koje je dobila nagradu Neven, nagradu Politikinog zabavnika i nagradu Zmajevih dečjih igara. Nagrada Desanka Maksimović biće joj uručena u rodnom mestu Desanke Maksimović, Brankovini, u nedelju, 16. maja, na rođendan velike pesnikinje.

l Ne samo da nosi ime najpoznatije srpske pesnikinje, nagrada "Desanka Maksimović" dodeljuje se za "celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji". Šta to znači "čuvenoj pesnikinji za koju nikad nisu čuli"?

■ Vi to citirate mene iz moje knjige Pomračenje. Ali, i mnoge druge moje kolege bi, obraćajući se bilo kome ko nije iz kruga najužih znalaca, mogle reći: "Ja sam čuveni pesnik za koga nikad niste čuli. Nisam se razvlačio po Velikom bratu, nisu me uzeli za VIP na Farmi, ne bi me, bojim se, primili da budem asistent one čudno podšišane pevačice, pa da postignem da se, valjda za velike pare, ona breca i izdire na mene. Ne mogu ni nastup u Areni da si priredim, a ni đaci me nešto mnogo ne čitaju... I, o užasa, o meni nikada neće pisati Skandal, pa makar se devet puta razvodio.

Uprkos tome što narod poeziju mnogo ne zarezuje, pesničke nagrade niču na sve strane. Mnoge čudnih imena, recimo venci, kandila, hrisovulje, kondiri, virovi...

Nagrada Desanka Maksimović, srećom, ozbiljna je i vredna nagrada i mnogo me je obradovala. Čak će me, čini mi se, podstaći da napišem još novih pesama, jer sada mi izgleda da i tako nisu nikom potrebne, kao što mi se već dugo činilo.

Jedan od razloga zbog kojih se za vas "nije čulo" bio je vaš jasan i nedvosmislen angažman naročito tokom 90-ih jer, kako reče Saša Radojčić, verujete da je "etika starija od poetike". Mislite li da je zapravo ono što se naziva umetnošću uopšte moguće bez nekakvog angažmana?

■ Moguće je, ali ne svakome. Neko može da ne vidi šta se oko njega dešava, odistinski, neko može da se pravi da ne vidi, jer mu je to lagodno ili unosno, a neko treći ne može da sedi pokriven ušima i peva o bubamarama dok padaju bombe. Postoje stvaraoci, ne samo kod nas, koji misle kako je poetika važnija od etike. U smislu da etičan može postati svako, ako se potrudi, ali ovako eteričnu, ezoteričnu i večnu umetnost kao što je moja, mogu da stvaraju samo oni najređi. Ponekad mislim da su možda u pravu, u smislu onog čuvenog "ako imate poruku, pošaljite telegram". Ne morate baš da nam pišete pesmu.

Nagradu vam je žiri dodelio i zato što je želeo da vaše pesničko delo "inkorporira u nacionalni pesnički kanon, kako bi se kanon učinio manje konzervativnim i mizoginim", kako je rekla predsednica žirija Radmila Lazić, inače još jedina pesnikinja kojoj je pošlo za rukom da dobije ovu nagradu?

■ Meni doskora nije u poslu smetalo to što sam žena, čak mi je i prijalo. Vremena su bila drugačija kad sam počinjala, mi žene smo u komunizmu, onom našem, somotskom, bile ljudi, a ne meso. Muž je po zakonu imao pravo da, ako hoće, uzme ženino prezime ili ga samo doda svome! Doduše, ja bar ne znam da je to iko učinio, osim Ota Bihaljija Merina koji je, uostalom, proceduru izveo dok još takve zakonske mogućnosti nisu postojale. Ali, zakonodavac je otvorio tu divnu priliku za izjednačavanje polova. Sponzoruše nisu egzistirale ni kao termin, a kamoli kao društvena grupa... Sa malih ekrana publici se nisu u svako doba dana i noći obraćale polugole mlade žene pod teškom šminkom. Nisu voditeljke u bretelicama propitivale goste u džemperima, a i ono što bi ih, pristojno obučene, pitale, bilo je smisleno i pametno, a ne besmisleno i debilno kao što je često danas. Birane su po onome što imaju u glavi, a ne u brushalteru. Čast izuzecima, naravno, koji se odupiru opštoj trivijalizaciji.

Ali sa tranzicijom su, pored mnogih začudnih pojava, na površinu isplivale i zapretane, tankim slojem prosvećensoti prekrivene patrijarhalne norme: osim što su više meso nego ljudi, žene danas mnogo teže dolaze do posla, izloženije su svakoj vrsti zlostavljanja, mnogo lakše se na ženu poteže nož, pištolj ili sekira, pa sad, umesto da hapsimo nasilnike, mi zidamo sigurne kuće. (Kao što, uostalom, umesto da iz budžeta podržavamo siromašne, mi priređujemo donatorske večere i dobrotvorne balove...)

Uprkos tome u književnosti nas ima mnogo više nego u vreme kada sam ja u nju ulazila. (Pri tome ne mislim na bulevarske piskaruše koje nas zaskaču iz sebi sličnih medija). A to je pravo malo čudo i za svaku je pohvalu. Pa će, izgleda, to čudo morati da uvaži i nacionalni pesnički kanon, zasad, slažem se sa Radmilom Lazić, sasvim mizogin, a i konzervativan do zla boga.

Bavite se i drugim žanrovima (prozom, radio i televizijskim dramama), a pišete i književnost za decu. Koliko se pisanje za decu razlikuje od pisanja za odrasle i koliko je književnost za decu važna?

■ Upravo mi se knjiga drama za decu nalazi kod jednog uglednog izdavača koji mi se žali: "Objavljujemo, objavljujemo, ali više ni sami ne znamo za koga".

Deca gledaju ili u kompjuter ili u televizor, a sve manje u knjigu. Čak se decenijama na kraju školske godine ne dobija knjiga kao nagrada za odlično učenje. (Predlažem ministru prosvete i vladi da malo produmaju o tome). A čujem da su i sami odlikaši postali sasvim bljak!

Inače, pisanje za decu mi je uvek predstavljalo veliko zadovoljstvo: samo pustim ono malo deteta što je ostalo u meni da se na papiru igra i ispadne nešto sasvim zgodno, obraduje čak i mene.

Setimo se kako je i Desanka Maksimović mnogo pisala za decu. U njenim sabranim pesmama koje sam nekada, u više izdanja, uređivala sa Jovanom Hristićem u Nolitu, pesme za decu su bile šesti, najobimniji tom od 500 strana.


NAGRADA "DESANKA MAKSIMOVIĆ"

Nagradu koja nosi ime velike srpske pesnikinje dodeljuje Zadužbina Desanka Maksmović, koju je osnovala Narodna biblioteka Srbije 1993, nekon pesnikinjine smrti. Ovu nagradu između ostalih poneli su Ljubomir Simović, Stevan Raičković, Borislav Radović, Miodrag Pavlović, a jedina pesnikinja koja ju je dobila pre Mirjane Stefanović bila je Radmila Lazić. Ona je bila predsednica žirija za ovogodišnju nagradu koji su činili i Dejan Ilić, Danica Vukićević, Gojko Božović i Predrag Petrović. Nagarda Desanka Maksimović sastoji se od plakete, statuete Desanke Mksimović, rada Aleksnadra Zarina, i novčanog iznosa. Takođe, dobitnici se štampa knjiga izabranih i novih pesama, a o pesništvu laureatkinje biće organizovan naučni skup i tekstovi sa tog skupa biće objavljeni u posebnom zborniku.

Ivana Matijević | Danas