Dragan Kulidžan (1930—1987)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragan Kulidžan (1930—1987)  (Pročitano 32080 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 27, 2011, 08:27:53 pm »

**




DRAGAN KULIDŽAN

Dragan Kulidžan, srpski pisac i pesnik, rođen je 1930. godine u Mostaru. Objavio je više knjiga i slikovnica. Njegove najpoznatije zbirke priča i pesama su: "Priča o Januaru i Medi Medadaju", "Šuma i pahuljice", "Sipajte, sipajte", "Pričajte mi", "Priče iz ježevog mlina", Kriv je mačak", "Srnin potočić", "Dječak i vojnik", "Čarobne sanke" i druge.

Živeo je i radio u Sarajevu gde je godinama uređivao časopis "Vesela sveska". Umro je 1987. godine.


* * *

"... Kao dječak želio je snijega, grudvanja, sankanja, ali toga nije bilo u njegovom rodnom gradu. Zato je pjesnik, kad je odrastao, počeo pisati o onom što je kao dječko najviše želio u svom gradu na Neretvi: o sniježnim pahuljicama, grudvanju, sankama. On je volio i šume, šuštanje granja, bijeg i igru životinja, pa su tako nastale i pjesme i priče o životinjama. On se s djecom družio i kad je odrastao, jer je dugo bio urednik "Vesele sveske"... M. Z.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 27, 2011, 08:28:32 pm »

**
Poezija za decu Dragan Kulidžan
ŠUMA I PAHULJICE | Šuma i pahuljice


SIPAJTE, SIPAJTE

Sipajte, sipajte,
pahulje lake,
srećan vam pad;
padajte, padajte —
bijelite grad!

Kitite, kitite,
pahulje lake,
volimo vas;
nosite, nosite —
radost za nas!

Letite, letite,
zvjezdice zime —
pahulje lake;
veselite, veselite
nestašne đake!

Sipajte, sipajte,
pahulje lake,
srećan vam pad;
padajte, padajte —
bijelite grad!



VRAPČEVA ŽALOST
 
Gaj ima bundu bijelu,  
plotovi iz snijega vire,  
navukle kuće u selu  
meke, snježne šešire.

Zasuta i kolska staza,  
ljut sjeverac reže.  
Nema kud — komšija Laza  
vitke saone preže.

A vrabac? On tužno gleda,
ne vidi nigdje puta.  
Dočeko je strica Leda  
bez hrane, bez kaputa...

Ne mari za pahulje lake  
kako kolo pletu.
Kaže: "To je za dječake,  
ja se radujem ljetu!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 27, 2011, 09:20:10 pm »

**
Poezija za decu Dragan Kulidžan
ŠUMA I PAHULJICE | Šuma i pahuljice


PRIČA O JANUARU I MEDI MEDADAJU

Pružio se dembel Medo, predao se čitav snima. Ne brine se baš nimalo što napolju šeta zima. Možda sanja zrele kruške, il' poplavu meda slatka, pa se zato u snu smiješi i plan novi k'o da satka: "Dok odspavam zimu samo, pričekajte Medu svoga; prirediću s vama gozbu, imena mi poštenoga!"

A Januar, mjesec hladni, pahuljice sipa lake, da za njima razašalje i vjetrove, oštre, jake. Pa se vije i leprša pahuljica snježni roj, dok Januar vjetrovima ne podvikne oštro: "Stoj!" Onda opet mirno lete pahuljice —
zvijezde zime i slovima svud bijelim Januara rese ime.

*

Pod odjećom mekom, bijelom leži šuma ko nijema; drveće je saglo granje, pod teretom teškim drijema. Samo tamo, na kraj šume, gospodari graja, vreva, gdje Januar s vjetrovima užurbanu pjesmu pjeva. Jedne sanke, a njih trista: i vukova, i lisica, pa jelena, hitrih srna, te zečeva, vjeverica . . . Eno, sad se Vuk zloglasni na sankama spušta dolje; napinje se da od drugih niz strminu sjuri bolje. Al' je i on slabog znanja — na glavu je teško pao, pa mu cijeli skup se slatko zbog tog pada nasmijao. I Januar sav se trese, od smijeha mu suze liju. Zbog smijanja njegovoga vjetar pjeva — fiju-fijuu!

Januaru tada priđe klanjajuć se mudra Lija:

— Vidim, silni Januare, da ti ovo mnogo prija! Al' ja imam plan još bolji, on je prepun smijeha nova . . .

— De da čujem, koji, koji? Šta to, mudra Lijo, skova?

— U svom stanu Medo spava, od tebe se skrio tamo; treba da ga probudimo, da se skupa posankamo! Al' će biti smijeha silna na sankama kad se spusti, pa onako silno težak kada padne u snijeg gusti!

— Vidi, vidi, to je dobro — Januar će na to glasno. — U svom stanu, veliš, spava? Svi idemo tamo — jasno!
 
*
 
Leži Medo, u snu luta, možda još u mednim snima, kad ga neko poče češkat po ozeblim tabanima:

— Ustaj, Medo, lijeni stvore, što se bojiš mraza, zime! Kad te zovem, podigni se . . . Januar je meni ime!
 
Zijeva Medo, san otresa, začuđeno gleda goste:

— Ko me budi? Ko to smije! Hej, vi tamo, ko ste, ko ste?

Tad se javi mudra Lija:

— De ne pitaj, Medo, više; Januar je glavom ovdje, pazi dobro, zbori tiše!
 
Kad to začu Medo stari, upravo se zaprepasti:

— Šta, kad prije, nisam znao? Velike li samo časti!
 
Januar se na to maknu, nakašlja se, strogo reče:

— Jasam, Medo Medadaju! Što od mene ti uteče? Zašto bježiš, što se kriješ od lijepe, snježne zime!?

— Ne prijaju meni, dragi, baš nikako oštre klime!

— Gle, molim te, — Januar će — takva bunda, pa ti hladno. Kako možeš to da kažeš . . . E, moj Medo, to je jadno!
 
Uzvrti se na to Medo; nešto mrmlja, sve se češka. Uplaši se da na njega sad ne padne kazna teška.
 
Januar se opet javi:

— Čuj, spavanko Medadaju, hajde s nama, odmah kreni, gdje se zvjerke sad sankaju! Ostavi se svojih snova, moraš poći i ti s nama, da vidimo kako juriš po snijegu na sankama!
 
Muka Medi, sve se vrti, pa se tužnim glasom javi:

— Zar na sanke ja da sjednem . . . Tu se radi i o glavi! Poginuću, sanke slomit ... Pustite me, nisam za to!

— Hajd', ne brundaj, — Januar će — mislili smo i mi na to. Svi krećemo, brže, Medo, već i sumrak evo slazi!
 
I krenuše, svi se žure po skrivenoj šumskoj stazi.
 
*

Živnu opet nakraj šume, ne smeta što studen brije, što probuđen vjetar lako pahuljica bezbroj vije. Životinje tu su došle, jer Januar sve je zvao; na sankama vidjet Medu — ko bi samo izostao!
 
Eno Mede pored sanki, spopale ga teške muke. Zna — tresnuće, vrag su sanke, biće smijeha, a i bruke. Ipak sjede, teška srca otisnu se, naglo spusti: slomiše se pod njim sanke, on glavačke u snijeg gusti! Da l' je čitav, ko bi znao; Januaru važno nije, već se s Lijom, skupom cijelim, sav tresući slatko smije.
 
Usta Medo s mukom živom, sav se bijeli od snijega. U glavi mu nešto zuji i s mukom se teškom gega. Krenu Medo hramajući, gleda one što se smiju, a posebno, da upamti, tu lukavu teta-Liju!
 
*

Noć je sišla polagano i pokrila plaštom granje. Stišao se roj pahulja, sad ih pada mnogo manje. Doplovili šumi snovi, pa je tiha i nijema. Januar se umorio, te mu oštre pjesme nema. Samo gdjegdje na drveću fenjerčiće sove pale i gledaju pahuljice što su šumom posjedale.
 
San je noćas sasvim dockan do Medinog došo stana; našo ga je na postelji u obloge zamotana. Bilo mu je žao Mede, te mu sklopi oči snene, da bar u snu među kruške na Medenu rijeku krene.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 27, 2011, 09:25:20 pm »

**
Poezija za decu Dragan Kulidžan
ŠUMA I PAHULJICE | Iz ježeve bilježnice


ŽENI SE MEDO MEDADAJ

Staze svakog mame od juče u zemlju meda, privlačan kraj, jer glas šumom cijelom puče: Ženi se Medo Medadaj! Trajaće slavlje sedam dana i sedam zvjezdanih noći. Mogu zvijeri sa svih strana na ovu svečanost doći.
 
Upali noć fenjer žuti, prosu zvijezde da žmire, pa se u šumu uputi. Snovi joj iz vreće vire. Kada noć odveže vreću i pusti nečujno sanke, tad oni kroz šumu kreću i tkaju uspavanke. Al' ovog je puta stala, nije mogla sebi doći. Od vike je zadohtala:
 
— Ko to ruši spokoj noći?

Pa protrlja oči snene — sva Medina kuća blješti. Plove svirke opijene i od pjesme šuma trešti.

— Kakva ovo buka stiže ?
 
U odgovor — smijeh se prosu, zdravica se nova diže.

Svicima se šuma osu. Na potoku noć se stvori.

— Neposlušni, šta je tamo?

A potočić zažubori:

— Još to ne znam, gledam samo!

Tad pritrča vjetar lako:
 
— Obrati se za to meni! U šumi ti znade svako Medo nam se noćas ženi!

Nasmiješi se, glavu diže noć u zvijezde pune sjaja, prikrade se mjessc bliže, dok listove vjetar zbraja.
 
*
 
Privuče se noć do stola: za njim mnogi gosti sjede. Dok leptiri pletu kola, za stolom se pije, jede.

Iz pečurki gosti piju medovinu, razna pića.
 
Spazi odmah mudru liju i pred njome dva pjetlića! Prede svoje mudre priče, premudra glava svijetla, i dok se kraju primiče, pred njom je manje pijetla! Vuk mezeti jagnje jedno (ta gladnica nikad sita!) Vjeverica gricka vrijedno sve orahe. Srnu pita:

— Tužna si mi nešto, mila! Zašto tvoja lanad plaču? Zalud si se uplašila, pusti djecu neka skaču!
 
Al' Srna se ipak plaši, u igru ih još ne šalje. Tad za lulu Jež se maši, nastavi da priča dalje. Priča, melje o svom mlinu, al' naglo je moro stati — hor slavuja pjesmu vinu, sa gitarom Zeko prati. Svako odmah uho posta, pa pozdravi pjesmu ovu. Tad Jazavac ispred gosta diže zdravicu novu:

— Medo dragi, mnogo sreće sa Mariškom na tvom putu. Grijalo te svud proljeće, ne osjećo zimu ljutu! I želim svakom lovcu da je sporiji od Raka; neka je tanji od konca a manji od zrna maka! Neka im sagnjiju puške, kao što i laži trunu, a tebi zrele kruške i kad mećave dunu. I pčele neka se roje, da teku potoci meda! Zvale te jagode crvene, maline rasle iz leda . . .
 
Svak se diže, svako reče:

— Mnogo sreće, mnogo sreće!
 
Stiže tada poštar Sova i pred svima važno javi:
 
— Pristigla su pisma nova, i pokloni, brzojavi.

"Primi, Medo, ovo veče sa daleke rijeke Nila vreo pozdrav, tovar sreće, od afričkog krokodila!"
 
— Šalju ti sa žarkog juga uz čestitku i tri šala tri žirafe vrata duga . . . Čestitka je sasvim mala:

"Mnogo sreće, drago Meče!"
 
A slon silni, brdo pravo, iz Afrike, tople klime, poručuje:

"Medo, zdrado! Navrati mi, bjež' od Zime!"

— Tako — redom puna pošta brzojava s južnih strana . . . Uz čestitku od majmuna stigao je voz banana! Sa Sjevera, vječnog leda, čestitali Pingvin, Foka . . . Rod ti neki, Bijeli Meda, obećava:
 
"Prije roka, Medo dragi, mili rode, nastojaću snijeg da pa'ne, da se smrznu rijeke, dode; da se bijeli na sve strane ..."
 
Zacvokota na to Meda i po stolu jako tresnu. Zna sad Jazo šta je reda:

— Sovo, dosta! Dajte pjesmu!
 
I nastavi da se jede, medovina opet toči. Svi pjevaju, glas ne štede . . .
 
Noć odlazi, sklapa oči: na kočiju zvijezde sjele, mjesec tjera — brže, brže . . . A dolazak zore bijele oko stola goste trže, jer — lovačke puške glasno pripucaše . . . (dah da stane!) I gostima bi tad jasno — spasavaj se na sve strane!
 
*
 
Ne potraja gozba ova sedam dana, sedam noći. Uskoro će biti nova. Možeš i ti na nju doći!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 27, 2011, 10:28:26 pm »

**
Poezija za decu Dragan Kulidžan
ŠUMA I PAHULJICE | Iz ježeve bilježnice


SRNIN POTOČIĆ
ili
JEDNA OD PRIČA
MLINSKOG TOČKA
 
Niz ljestve zlatne
zora se čilo
spusti na slap.
Tad točak mlinski
zapjeva milo:
klipa-klapa-klap.
 
Plahovit potok
pojuri brže,
proziva ptice.
Komšija čvorak
prvi se trže —
prebira žice.
 
Prhnu i zeba,
otrese snove,
probudi kosa.
Leptiri trke
počeše nove.
Na njima rosa!

I bubamara
nekuda krenu
u pratnji puža.
Pčelu vrijednu
potočić prenu:
— Zove te ruža!
 
Lagani vjetar
u goste ode
do tanke breze.
Pauk mrežu
na grmu kraj vode
pažljivo veze . . .
 
Ostavi svako
postelju meku,
posla se lati!
— — — — —
Otplovi zora,
minute teku,
prolaze sati . . .

Umorno stiže
i podne vrelo,
košulju skinu.
Tiho je onda
snovima splelo
djeda u mlinu.
 
Tad ko strijela
pod mlin stiže
jato ribića.
Točak ih zove
da dođu bliže:
Počinje priča!
 
— Potočić bistri
nekad ovuda
nije skakuto.
Bilo je pusto,
stršilo svuda
kamenje ljuto.
 
Al' jednog dana,
davno je bilo,
za sedam gora,
mrtvo u šumi
lane milo
zateče zora.
 
Veselo lane,
ljepše neg' zora,
ko leptir lako,
i nikog nije
cijela gora
voljela tako.

Kraj njega srna,
s tugom bez kraja,
prolijeva suze
što čedu njenom,
osmijehu maja,
vuk život uze.
— — — — —
A kad se mjesec
u šumu snenu
tiho doveze,
srnu, od tuge
skamenjenu,
nađe kraj breze.
 
Al' su joj dalje
točile oči
niz kamen sivi . . .
Tako naš potok
od ove noći
poče da živi.
 
On je donio
cvrkut gnijezda
i šapat trava;
igre vaše
i osmijeh zvijezda
i jutra plava.
 
Pozvo u njedra
ljupkog cvijeća
rojeve pčela;
prosuo priče
dragog drveća —
borova, jela . . .
 
Moji ribići,
davno je bilo,
za sedam gora,
kada je mrtvo
lane milo
zatekla zora.

Al' tu i danas
leži stijena
svakome draga:
Vitonoga,
skamenjena
srna blaga.
 
Srnin potočić
zato se zove,
dragi ribići . . .
Drugi put priče
čućete nove.
Možete ići!
 
Onda se točak
tišinom ovi
i sve se smiri.
— — — — —
 
Zaspalo sunce,
sad mjesec plovi,
kroz granje viri.

Ali je zalud
hitre ribiće
u igru zvao;
da su noćas
tužni zbog priče,
nije to znao.



DVA ZEČIĆA,
DVA PRVAKA

Dva dobra zečića,
dva mala repića,
postali su đaci.
Zečica, ko mati,
u školu ih prati
jer su tek prvaci.
 
Zečica je ljuta —
djeca bez kaputa,
a kišan je dan;
svakom mokra glava
jer joj prokišnjava
stari kišobran.
 
Pa se mnogo brine
kada neki kine,
od straha se smela!
Ali kad se vrati,
spremiće im mati
dosta čaja vrela.
 
I odmah će leći
pokraj tople peći
dva mala repića,
dva njezina đaka,
poslušna prvaka,
dva dobra zečića.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 27, 2011, 10:58:09 pm »

**
Poezija za decu Dragan Kulidžan
ŠUMA I PAHULJICE | Budni snovi


ČAROBNE SANKE

Sad je sve ko bajka,
i krovovi beli
sad su uspavanke.
Zato i naš Ranko
noćas žarko želi
baš — čarobne sanke.
 
Noć je tako tiha,
puna belog cveta,
deli snove lake,
i dete je snilo
da već ko raketa
juri kroz oblake.
 
Traži Zimin dvorac,
gde uz violine
niz dvorane snežne
plešu tiho, lako,
bele balerine,
pahuljice nežne.

Tu, kod Deda Mraza,
što se blago smeška,
naš je dečak stao,
i ded ga je dobri
sa hiljade sneška
lepo dočekao.

Ustao je vetar
iz kolevke svoje,
svira balalajku,
i pričala Zima,
dok pahulje roje,
neku novu bajku.
 
Gledao je Zimu,
oblake u spregu
niz puteve bele,
i negde daleko,
na njegovom bregu,
osnežene jele.
 
I pod njima kuću
kako snove sneva,
dok severac cvili.
Čuo kako bratu
mama nežno peva:
"Tiho, spavaj, mili!"
 
I dečak je Zimi
ispred dece tada
sve pozdrave predo,
i pitao da li
spava sunce sada
kao kakav medo!

Gde je zlatni dvorac,
da pojuri tamo
na sankama Ranko,
da probudi sunce,
da mu kaže samo:
— Baš si ti pospanko!
 
Spavaš kao meče,
kao malo dete,
dugo, nemilice.
A deca te vole
i kad niz breg lete
brze saonice.
 
Zato, dobri druže,
ti spavanje skrati
i igraj se s nama!
Dan će biti duži,
neće stalno zvati
na spavanje mama.
 
Hvala, drago sunce,
za sve igre tvoje
što si dosad dalo.
Ali, priznaj, brate,
zlatne zrake svoje
sad si uspavalo!
 
A kad zrake nudiš,
i ja jednu hoću
da poklonim Veri,
kad se lepo smeje,
da danju i noću
sva smeškom treperi.

Dobro moje sunce,
to nikom ne reci,
ja te lepo molim;
i pazi — u igri
da ne kažeš deci
da je mnogo volim.
 
*
 
U krevetu Ranka
nađe zora budna
rumenoga lica.
Sa poslednjom željom
presta vožnja čudna
čudnih saonica.
 
Noć je pahuljice
sipala po bregu
tiho, bez prestanka.
Sad je stiglo sunce,
već igra na snegu
i poziva Ranka.



POTOČIĆ
 
Osmehnu se proleće
žuborčiću,
zaleđenom
potočiću;
nasmeši se proleće —
led se ruši
i potočić
zapevuši:

— Ode led
i dan bled,
sad grgorim,
sad žuborim
brzotok,
plavook,
hopa-hop,
hopa-hop!
 
Poskočilo proleće —
cveće broji,
plavo-žuto
potok boji;
poskočio potočić
grgoljiv,
od draganja
žuborljiv:
 
— Žurim reci:
u grad deci
nosim cveće
i proleće,
kloka-klok,
kloka-klok,
hopa-hop,
hopa-hop . . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 28, 2011, 10:46:13 pm »

**
Poezija za decu Dragan Kulidžan
ŠUMA I PAHULJICE | Budni snovi


TRI DEČAKA NA LETOVANJU
 

PETAR
 
Tamo gde je šuma,
sveže usred leta,
daleko od druma,
gde zverinje šeta,
gde je budan lovac,
i gde spava vetar,
ide naš osnovac,
dobri dečak Petar.
On će kod svog strica
celo leto biti
i uz pesme ptica
stabla prebrojiti.
I — to ne zna striko,
to još ne zna niko —
poneće naš Petar
i laso i metar
da tu šumske zveri
hvata — sve po meri,
pa da krajem leta,
naočigled sveta,
zveri na uzici
vodi po ulici.
 

MIŠA
 
Tamo gde u reci
odmara se granje,
gde je veštoj deci
mesto za kupanje,
gde na vetru laku
rečica se mreška,
drugome dečaku
već se leto smeška.
Tu će dane vruće
Miša da provede
kraj seoske kuće
svoga dobrog dede.
I — to Miša skriva —
on će da prepliva
reku trista puta;
ko ala će ljuta
na konju da sedi,
da ulovi dedi
dugouhog zeca,
i da ribe peca
niz pitomu reku,
sve — za svoga deku.


BORA

Tamo gde na vodu
čempres grane njiše,
gde po plavu svodu
galeb kljunom piše,
gde se u dubini
i pas morski šulja,
gde se na pučini
uvek lađa ljulja,
tu, kraj plavog mora,
letovaće Bora.
I — sa malom barkom
jednom veštom varkom
uloviće dasa
deset morskih pasa;
još će pokraj rta
kita da nacrta,
da privuče žive
kitove do rive,
da ih na taj mamac
upregne u čamac,
pa da vidi Bora
— gde li je kraj mora.

P. S.
 
Videli ste, eto,
ove želje lude,
al' — srećno im leto,
neka tako bude!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jun 02, 2012, 07:15:33 pm »

**

DRAGAN KULIDŽAN


LAGANO UĐITE U ŠUMU

Čim otvorite ovu knjigu, naići ćete na priču o šumi. Šuma uvek obećava neobične doživljaje. Tako vas i priča o šumi uvodi u čudesni svet mašte, svet u kome ima i opojne tišine, i zdravog neselja i mnogo smeha, i potočića, i slavuja . . .

Ovde, u ovoj knjizi, godišnja doba ne počinju kao kod nas — prolećem. Naprotiv, najpre pahuljice na šumu padaju. Otuda joj ime: Šuma i pahuljice. Dakle, prvo je zima, a onda dolazi april, pa leto, da bi na kraju jesen doplovila, dovela oblačne dane i nadvila se tmurna nad šumu, polja i potočiće, selo i grad, i tvoju kuću.

Tako u knjigama biva. I što je još zanimljivije, u toj zimi, kojom počinje život ove knjige, nije tako hladno ni Cvokotavku, ni Smrzavku, kako bi se moglo po njihovim imenima zaključiti. Jer i o Smrzlici Dragan Kulidžan ispisuje mnogo toplih reči. I, ako bi se sneg od njih otapao kao od toplih zraka, onda ga sigurno ni u ovim Kulidžanovim pričama i stihovima ne bi bilo. Jednostavno, snežne balerinice, pahuljice, ne bi do Kulidžanove šume i do nas nikad ni stigle. A zar vam ne bi bilo najviše žao sanki? Šta bi one, osuđene na mirovanje? Jer lepota života je u letu i kretanju, zar ne?

A ovde se, kao i u životu, sve kreće, ali i okreće kako to pisac želi. On seli kud hoće i kako hoće medvede i zeke, vukove i veverice, ptice i ježiće, potočiće i reke, dečake i devojčice. I, uglavnom, svi oni zajedno i u prijateljstvu žive. Zašto? A zar ne živi tako svet i u vašim željama!?

Razume se, u priči ili pesmi Kulidžanovoj — zlo i lukavstvo, plemenitost i bes sile, sve se to jedno od drugog jasno razlikuje. I kad je ljutog vuka, gotovo presvislog od zubobolje, odvela vučica Zeki-zubaru, bio je primljen u ordinaciju tek pošto je zubar okupio čitavu bratiju — zečeve raznih zanata. Jer samo je tako mogao da te besne zverke, koje nateruju strah u kosti mnogima, veže i zarobi, da im se za sve što su učinili i počinili jednom osveti.

Upoznali ste u ovoj knjizi još sličnih i neobičnih junaka. Imena su im, da vas podsetim na ona koja još nisam pomenuo: Medo Medadaj, doktor-Jaza, mlinar Jež, Brzonogi Zeka — "brži od oka", Sova poštar, Ranko, Petar, Miša . . . A na geografskoj karti, onoj što je pred vama kad učite geografiju, odjednom su se našla i imena novih i nekih čudnih mesta, kao što su: zemlja Strašna Hladnoća, brdo Smetaćebiti, reka Mrazove Niti, selo Bezimenjaci . . . I to vas, verujem, neće buniti. Jer postoji i drugi svet koji u tvojoj i mojoj mašti uvek različito i iznova živi. I taj svet, razume se, ima pravo da za sve ima svoja imena. Ne smeta što ih pisac izmišlja. Na kraju, i samo štampanje knjiga neko je morao prvi da izmisli (Gutenberg).

Ako je pisanje knjiga pomalo i izmišljanje, onda je Dragan Kulidžan i u ovoj knjizi ponešto izmislio. Eto, recimo: stiče se utisak da kroz Kulidžanovo detinjstvo, kao kroz predele koje opisuje, protiče jedan potočić. I žubori li, žubori. A Kulidžan je rođen u gradu na brzoj Neretvi, reci koja je po velikoj bici za ranjenike-partizane u IV ofanzivi ušla u našu istoriju. Grad u kome je 1930. rođen Kulidžan, Mostar, opevan je u mnogim pesmama našeg poznatog rodoljubivog pesnika Alekse Šantića, koje ćete tek čitati. Kulidžan nije ostao u gradu svoga detinjstva. Živi u Sarajevu, gde ispisuje svoje vesele sveske pričama i pesmama za vas. A jednu Veselu svesku — časopis, on godinama uređuje.

Inače, Kulidžan je dosad objavio više knjiga i slikovnica, kao: Priča o Januaru i Medi Medadaju, Sltajte, sipajte, Pričajte mi, Priče iz Ježevog mlina, Kriv je mačak, Srnin potočić. Napisao je još neke, ali zašto da vam ih nabrajam sve, kad verujem da ćete učiniti isto što biste učinili da vam se na izlazu iz jednog vrta ukaže na vidiku još veći i raskošniji vrt. Zar biste tada mogli odoleti iskušenju da ne produžite put i stignete do njega, da i u njemu pronađete neku svoju aleju? A knjige su kao i vrtovi. I još kad su dobre i pune lepih priča i pesama, onda su to najuređeniji vrtovi na svetu, i najbliži i najdraži ljudima. Vrtovi u koje ćete opet navraćati.

Ivan Ceković




Dragan Kulidžan
Šuma i pahuljice
N o l i t
Beograd, 1976.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Jun 02, 2012, 07:36:30 pm »

*
Poezija za decu Dragan Kulidžan


KO BI IZBROJAO
 
Snijeg svuda noćas pao,
još se i sad roji,
pa je Ivo pohitao
pahulje da broji.

Ali nema broja njima,
te je zbunjen stao.
Koliko ih sipa zima —
ko bi izbrojao!

Pahuljica bezbroj plovi,
užurbano lete —
ogrtač se gradu novi
od snijega plete.



GRAD OD SNIJEGA
 
Zima pjeva — lepršav je
pahuljica pad,
dok dječaci vješto prave
od snijega grad.

Tu su kuće i ulice,
svaki dimnjak sijed!
Od grančica napraviše
i dug drvored.

Osim njega sve se bijeli,
ali to ne mari,
kada žele da postanu —
pravi neimari!



BOLEST TEŠKA MORI SNJEŠKA
 
Žalostan je danas Bata —
kako ne bi bio —
kad se prije pola sata
dobri Snješko razbolio.

Vatru ima Snješko jaku
i stalno se znoji,
ispustio lulu laku,
jedva jadnik stoji.

I metla mu, eno, pada,
(al' je bolest teška!)
i nosić će crven sada...
Sve je manje Snješka.

Pa naš Bato sve se žuri
da pomogne bolesniku.
Dok sa Snješka voda curi,
sunce šeta na vidiku!



MALI KAPETAN

Zamišljen i tužan stoji
kapetan mali —  
brodovi od papira
jutros su stali.

Ne mogu smrzlim morem
dalje da plove.
Posada — mali mornari —
u pomoć zove!

Kako se snaš'o kapetan,
mogu vam reći:
primaknu more-korito
kraj tople peći!



MRAVI GRADE ŽELJEZNICU
 
Kolona mrava
prenosi građu
cijeli dan.
Dignuti kuću
od sto spratova —
njihov je plan.
 
Al' je ne mogu
prenijet' oni
za dvjesta dana.
Zato je pala
odluka nova:
izmjena plana!

Stručnjaci mudri
na zboru mrava
predlože skicu:
Moramo brzo
napravit' sebi —
željeznicu!

S njom će se lako
prenosit građa,
za zimu hrana...
A treba i za
potrebe druge
svakoga dana.

I neće propast'
za trista dana,
trajaće više!
Srdačno mravi
odluku novu —
pozdraviše.

Pa se svi onda
latiše posla da
grade prugu.
U poslu vidim
na rubu šume
kolonu dugu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 27, 2012, 05:37:58 pm »

*
Poezija za decu Dragan Kulidžan
SIPAJTE, SIPAJTE
(ZBIRKA)



SIPAJTE, SIPAJTE


GOST IZ ZEMLJE

Iz brda daleka Smetaćeti izvire rijeka Mrazove niti. Na izvoru samom rijeku proguta golema Studen, opaka, kruta. Od nje ostanu smrznute niti. Njima se zemlja raskošno kiti. Ta zemlja čudna, bez ptica, bez voća... zove se odavno Strašna Hladnoća. Od izvora vodi sto putokaza: "Za Zimin dvorac ovo je staza!" A staza vijuga slita od leda; bez pada proći nikome ne da. Tri hiljade valja preći koraka pa vidjeti dvorac do oblaka.

Dvorac! Od tog čuda oči se smetu: pahuljice kolo oko njeg' pletu. Hiljade ukrasa na njemu leži. Vrh mu u snježne oblake bježi. Spratova trista trepti u sjaju... Za takav dvorac ni bajke ne znaju! Pred njim je
bazen — okean cijeli. U njemu žive medvjedi bijeli. Šetaju mirno pingvini mali. Za boravak ovdje krila su dali.

Okolo dvorca straža je viteška — jedan do drugog stotine snješkâ. Takve straže nema na svijetu — nemile goste začas pometu! Danas nikoga pustiti neće: u dvorcu tajno zasjeda vijeće. Pretresaju se pitanja važna –
stig'o je telegram od Novembra vlažna. Na listu žutu, mokrom od kiše, za Zimu ova poruka piše:

"Svoj sam posao obavio cijeli: zemlja je mokra, listovi sveli. Oblake tmaste slao sam svuda i svaka rijeka bujna krivuda. Šume su puste, zvijeri se kriju. Iz odžaka se laki prameni viju. Al' posljednje snage iz mene bježe, pa posao svaki svršavam teže. Već sam star i smrt na mene reži... Snježna Zimo, kočiju preži! Ti i sinovi uzmite prijesto! Šalje Vam Novembar pozdrava petsto".

Završi čitanje Sjeverac ljuti, naočare skide i mudro zaćuti.

— Sinovi dragi, — Zima tad reče — polazim na put još ovo veče.

Decembar, odmah se za put opremi! A ti, Sjeverče, sve brzo pripremi. Bez Smrzavka pratnja ne valja pare! Ponesi, Mraze, štipaljke stare! Ti, Cvokotavko, podmaži pete! Spremite snješkâ četiri čete!

Svi klimaju glavom, pristanak daju. Zima je stroga, to dobro znaju!

— Tebi, Januare, još nije prčša; kreni kad stigne moja depeša!

Februare, o dvorcu vodi računa!... Do tvog je puta dva mjeseca puna.

***

Čekaju spremne vitke saone; na hitrim psima praporci zvone.

Sjeverac oblake pusti iz bazâ; njima se napuni vazdušna staza. Gudi Sjeverac i snijeg prši... Dolje se smotra posljednja vrši i čuju se oštre Zimine riječi:

— Na svoja mjesta! Idemo... Kreći!

Zazvoniše sitno praporci, zvonca... Pozdrave posljednje šalju iz dvorca. Saonice škripe na smrzloj stazi. Leže u mećavi putokazi. Vitlaju pahulje sve više, življe? Klize saone vrtoglavo, divlje. Na čelu je Zima, Decembar kraj nje. Imaju sanke upravo sjajne. Iza njih ostale, ne jure — lete: sva pratnja i snješkâ četiri čete. Gore se oblaci snježni jure. Dolje — goniči pse odmorne žure:

— Hajde, hajde,
brže juri —
Zima žuri!
Zima žuri!

***

Prekrasni dvorac daleko osta. Pratnja se Zimina smanjila dosta.

Tkala je Zima na putu cijelu svima redom odjeću bijelu. Uz put je snješkâ ostalo pola. Stražare putem kao patrola. Je li sve u redu okolo paze; motre pahulje, na skrite staze... Smrzavko stigo da poslove sredi. Vodenice
stale, potok se sledi! Šume su pune nemirnih snova dok im se odjeća satkiva nova. Sjeverac brije, zviždi, vrluda...

Zima sa pratnjom dostiže svuda.

***

Evo i sela iza vrbaka — svjetiljke žmire, tjeraju Mraka. Rasute kuće uz brdo leže. Iz odžakâ gusti dimovi bježe. Silna se voda u rijeku slila... Dobro je posao Jesen obavila! Okolo leže goli voćnjaci. To vam je selo Bezimenjaci.

Al' noćas neće na počinak leći; čuje se, evo, i lavež pseći. Sjeverac zviznu, u selo stiže; oštri poklici dolaze bliže:

— Zima stiže!

Zima stiže!

Skočiše seljaci da goste prime. Vični su na takve dolaske Zime. Da se odmori, uvijek svrati. Obilnim snijegom posjetu plati! Ne vole oni dolazak Zime; teška je srca u goste prime. Al' nema zbora kada se mora.

U Bezimen jake noć pospana stiže; zacvokota kad priđe bliže: pocijepani oblaci pahulje roje — bunde se selu od njih kroje...

Zasjela Zima, naredbe daje:

— Hajte, goniči, odmah u staje! Stare sam našla u selu znance, za pse umorne daju nam vrance. Prežite brzo — od tog ste zanata! Krećemo dalje za pola sata. Sjeverče, razvij krila široka; pojuri hitro, brže od oka! U
dvorac ponesi poruku ovu: da oblakâ puste kolonu novu. Što brže možeš vrati se s njima! Reci — sve redom pozdravlja Zima.

Odzvižda Sjeverac, iz sela nesta. Bijesno vitlanje pahulja presta.

***

Zimina pratnja po selu šeta. Sve joj odreda nekako smeta.

Smrzavku i Mrazu napor ne vrijedi – neće se brza rijeka da sledi.

— Hajdemo dalje! — rekoše ljuti. — Eno Šarova, ništa ne sluti.

Šarov gleda vrapce što kisnu... Drž'! — Mraz mu uši štipaljkom stisnu. Zalaja Šarov, bježati stade: brže u kuću do tete Rade!

— Eno i djeda, s drvima žuri. De ga, Smrzavko, malo najuri!

Smrzavko djeda poče da gladi; stari ubrza, uz put se jadi:

— Zima je, bo'me, odviše ljuta, ne pomažu mi ni tri kaputa!

U krugu, više logora Zime, dva snješka na lule dime. Pričaju nešto, pred polazak sijele. Ukrase i metlu od babe Jele! I lonac se kod njih nalazi stari koji je nestao sa peći Mari!

Mlijeko Smrzavko Mišino sledi.

Ni Cvokotavko mirno ne sjedi. Zbog njeg' se stresla baba Štaka, umalo ne osta bez krnjataka!

Mraz potrčao da mačka ščepa, al' tek mu pola uštinu repa, jer mačak brzo doðe do baze — pod toplu peć kod starog Laze!

***

Nestašluk svaki odjednom presta — povika Zima:

— Na svoja mjesta!

Bičevi zvižde, škripe saone i vranci ržu, praporci zvone... Zima sa pratnjom nesta u tmini, ostade selo u tišini. Težak mu teret sa srca pade! San se u kuće poče da krade...

Dolazi Zima do svakog kraja... S fijukom vjetra pjesma se spaja:

Zima stiže —
kuc-kuc-kuc!
Bič se plete —
puc-puc-puc!

Vranci žure —
đija-đija!
Sanke jure —
hija-hija!

Vjetar šiba —
fiju-fiju!
Grane giba —
fiju-fiju!

Snijegom Zima
ime piše ...

I tu je tačka — ništa više: sve se smrzava od Zime ciče, pa se i nastavak sledio priče!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Maj 05, 2013, 01:31:54 am »

**

DRAGAN KULIDŽAN, MOSTARAC

 
U pesmama, u bajkama, u malim i velikim pričama Dragana Kulidžana sve je svetlo, toplo, nežno, sunčano, blago, drago, cvetno, pevljivo. Ima bistre vode, zelenila, šuma talasa, mostova, obala, šetališta, rečnih belutaka i morskih školjki, peska, dobrodušnosti, mekoće, pa, čak i kada priča o zimi, priče greju kao topla vekna hleba, kao medeni čajevi.
 
Njegove pesme, priče, bajke ne mogu drugačije da izgledaju, jer su stvorene za malu decu, mali, nežni svet. One stvarno ne mogu drugačije da budu, jer se u Draganovo pisanje uselilo podneblje, mesto rođenja, geografija. Čitav svet zna za njegov rodni Mostar.
 
Blizu je more i zato je svetao i topao, plavetan, cvetan, sunčan i ozvezdan. Nad Mostarom se Sunce i Mesec malo duže zadržavaju nego nad nekim drugim gradovima. To je pesnik osetio i preneo u svoje pesme, priče, bajke. Svaki književnik ima svoj zavičaj, ali i njegova književna dela imaju svoj.
 
Nije lako razgovarati sa malom decom. Ne zato što su mala, već zato što su radoznala. Ni mnoge mame, a ni tate, ne znaju lepo da razgovaraju sa decom, ali dobar književnik, kakav je Dragan Kulidžan, to ume.

Sve što je on napisao melodično je, pamti se brzo, ponavlja se, recituje, pevuši. Probajte ga. Od njegovih pesama i priča nećete se prejesti; one jesu slatke, ali ne preslatke, filovane su, ali bez mnogo fila, pečene taman koliko treba da zadovolje sve ukuse i čula. Dragan Kulidžan je i školski pisac, ali ne onaj od čijih knjiga se beži. Njegove knjige su prava radost, a radost se nikada ne odbacuje.


Dragan Lukić: "Moji Savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 24, 2014, 04:40:23 am »

**

RAZGOVOR SA DRAGANOM KULIDŽANOM


Dugi niz godina jedan stražar ljubomorno čuva kapije detinjstva. Poznat je daleko izvan granica naše zemlije, a gotovo je nemoguće zamisliti antologiiju ili čitanku za najmlađe u kojoj se ne bi srelo njegovo ime. Nemoguće je da prođe neko detinijstvo, a da se ne zapamti neka njegova pesma, kao što se iz detinjstva zapamti neobičan leptiir, neobična travka. Neka ovaj razgovor bude neobavezni susret sa omiljenim pesnikom.

Druže Kuliđžan, Vaš književni rađ traje već poodavna. Ostavili ste deci popularne knjige. Postoji li neki poseban momenat koji Vas tako trajno veže za đecu?

Čini mi se da na takvo pitanje odgovaram svakom novom pesmom i pričom. Možda su to trenuci zadovoljstva koje osetim kad pišem za decu, kad tako s njiima drugujem, kad se nađem u čudesnom svetu nezasite dečje radoznalosti, stvaralačke ligre, neke lepe naivnosti, kad se nađem na tragu njihovih želja i snova. A možda to opredeljenje da pišem za decu nosim u sebi, u svojoj prirodi. Možda je ta poezija detiinjstva deo mene, jer živi sa mnom i želli da se poigra, da saopšti. Rečju, prijatno mi je u raspevanom dečjem svetu.

Zašto Vas u poslednje vreme retko čitamo u štampi za decu?

Pa ja pišem za decu već četvrt veka. A nekada sam želeo da sve što napišem odmah i objavim, pa su moje pesme i priče bile rasute po svim listovima, časopisima i piloziima za decu. Sad je manje vremena za pisanije, a teže se i odlučujem da pesmu objavim, "otuđim". Više se ne radujem posebno kad napišem pesmu, već kad je osetim u sebi. Ostanem malo tužan kad je napišem, kao da sam nešto drago izgubio, kao da sam nešto lepo tražio, a nisam našao.

Da li je pravedna podela književnosti na dečju i tzv. "ozbiiljnu"?

Nečim treba da se odvojii, jer ne možemo sve što se piše dati deci da čitaju. Ali to ne znači da su dobre pesme i priče, dobre knjige za decu, manje vredne. I one su deo naše književnosti. Konačno, i odrasli rado čiitaju dobre dečje knjige, biiska im je poezija detiinjstva, jer detinjstvo je nadraža, najlepša čovekova pesma. Varaju se oni koji misle da je lako pisati za decu. No, čini mi se da u poslednje vreme ima manje nesporazuma . . .

Koje ćete najmlađe dečje pesnike pohvaliti ovom prillkom?

Ne znam šta za Vas znači to "najmlađi dečji pesnici" i da li se može odrediti stroga, prelazna granica? Da li tu, recimo, spadaju Ljubivoje Ršumoviić i Dobrica Erić, ne slična, ali dva izuzetno vredna, poznata i priznata pesnika? Da li tu spadaju Mirjana Stefanović i Ismet Bekrić? Ili tražiite još mlađe? Onda bih izdvojio Ivicu Rorića Vanju, Predraga Čudića, Milovana Vitezoviića, Dragorada Dragičevića, Šimu Ešića, Miroslava Nastasiijevića, Rašu Perića, Todora Bjelkića, Dubravku Ugrešić i . . . Moglo bi se navesti još imena.

Donose li oni, po Vašem mišljenju, nešto novo u dečju poeziju i šta je to novo?

Naravno da donose i to je normalno. A zar bi se izdvojili, zar bi bili zapaženi da to ne čine? Oni su, čini mi se, manje opterećeni tradicionalizmom, ne žele da pesma direktno poučava, da se svede na nametljivu pouku. Više se igraju, maštaju s decom; više žive sa savremeniim detetom. Konačno, u životu ima toliko promena da se i književnost za decu morala obogatiti. I tematski, i u nalaženju novih formi saopštavanja. Veće su i duhovne mogućnosti današnje dece, budnija su i radoznalija nego što ponekad misllmo i postavljaju ozbiljnija pitanja. Zato i mladi, novi dečji pesnici traže, trude se da budu originalni, pružaju više vedrine i optimizma, i ima vrednih pokušaja i ostvarenja.

Naša književnost za decu dolazi u red najbogatijih u svetu. Šta je tome uslovilo, po Vašem mišljenju?

Možda je tačno da spada medu najbogatije u svetu. Samo, da li po broju onlih koji pišu za decu i po ukupnom broju objavljenih knjiga za decu ili po broju istinskiih, pravih dečjih pisaca i izuzetno vrednih knjiga? To su pitanja na koja nije lako odgovoriti. Inače, mislim da je procvat dečje književnosti kod nas počeo odmah posle rata sa pojavom brojne grupe dobrih pisaca, a tome je mnogo doprinela bogata izdavačka delatnost, a posebno štampa za decu, koja je otkrivala i afirmisala nove talente. Istina, sada je izdavačka delatnost u maloj krizi, pa mnogi mlađi pisci ne mogu da objave vredne knjige. Nadajmo se da to neće potrajati dugo. Ja mlislim da se ne može zamisliti budućnost bez poezije, a naročdto bez poezije detinjstva. Kako bi onda svet bio siromašan!

Ja bih sa zadovoljstvom obavestio decu o Vašoj sledećoj knjizi. Kada ćemo je videtl?

Pre svega, da kažem da su ove godine izašla nova izdanja nekih mojih ranijih knjiiga: "Srnin potočić", "Šuma i pahuljice", "Sipajte, sipajte", Čitanka za prvi razred osnovne škole "Veseli torbačić", jedan izbor pesama na makedonskom jeziku, a uskoro će izaći i "Priče iz ježevog mlina". Nedavno je u Titogradu, u biblioteci "Sokolić", štampana moja nova knjiga "Deco, dobar dan"! U razrede je ušla i Čitanka za drugi razred osnovne škole "Radosni dani", koju sam pripremio zajedno sa Verom Svrdlin i Huseinom Tahmiščićem. Uskoro u "Svjetlosti" izlazi i nova knjiga "Strašni miš". Kakva će biti — neka čitaoci kažu.

Izdvojite najdražu pesmu.

Tu pesmu još nisam napisao i možda je nikada neću ni napisati, jer šta bih posle nje pisao?!


Razgovor vodio Dragorad Dragičević


ZLATOKOLO
SREBRNKOLO

Sunašce se niz brdo,
za brdo
skoturalo
do Danice,
zlatokolo, srebrnkolo.

Danica je u kolo
veselo
dozivala
zvezdice,
zlatokolo, srebrnkolo.

Zvezdice su vencem
u venac
primamile
Mesec,
zlatokolo, srebrnkolo.

Tiho kolo titra,
kruni srebrn cvet,
mesečeva citra
uspavljuje svet.

Nina, nana
do belodana.

Intervju i stihovi preuzeti iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
Ruma, januar — februar 1974.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: