Novica Sovrlić (1956)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Novica Sovrlić (1956)  (Pročitano 8340 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:57:45 am »

**





NOVICA SOVRLIĆ

Novica Sovrlić je rođen 1956. u Kosovskoj Mitrovici.

Objavio je zbirke pesama: Zemlja stričeva (Prosveta, Beograd, 1997) i Nisi ista (Vranjske knjige, Vranje, 2003).

Zastupljen u više zbornika i antologija. Član je Udruženja Književnika Srbije. Dobitnik je Zlatne značke KPZ Republike Srbije za 2002. godinu i nagrade "Pero despota Stefana Lazarevića" u Gračanici 2003.

Živi i radi u Kosovskoj Mitrovici.


Bio-bibliografski podaci preuzeti iz knjige
ČATAC / Novica Sovrlić. — Raška: Gradac, 2004.


[postavljeno 30.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 03:58:15 am »

**

RAZGOVOR SA ISTORIJOM

Novica Sovrlić već na samom početku svoje pesničke zbirke "Čatac" uzima ulogu srednjovekovnog hroničara, "Novaka slovom grešnog, pisara rasutog carstva", i kazuje i kazuje povest o davno prošlim vremenima, koja se naziru kroz tminu vekova, ali i o svom dobu i takođe "rasutom carstvu". Tačka gledišta se čas pomera u davna vremena, a čas u naše. Čas pesnik Sovrlić preuzima ulogu "Novaka grešnog", a čas Novak govori u pesnikovo ime.

Lirika je uvek dijalog i suočavanje, ona je i svedok u vremenu. Pesnik razgovara sa davno nestalim ličnostima, njihovim senama, sa onim što je bilo ili nije bilo, sa Bogom i smrću, najzad sa samim sobom. Razgovara sa velikim i malim, znanim i neznanim. I, kao što priliči, u duhu starih letopisaca, i pesnik Novica Sovrlić svoje pesničko kazivanje počinje "Molitvom", prizivajući ljubav Hristovu za sebe i za svoj posrnuli i nesrećni srpski narod.

Vreme i prostor kojima pesnik pripada, čiji je na kraju krajeva izdanak, neminovno postaju polazište, ali i utočište pesme. Novica Sovrlić svojim novim rukopisom to najbolje potvrđuje. Živeći u vremenima velikog stradanja srpskog naroda, on se okreće slavnoj prošlosti koja se odvijala u podnebnju u kojem on živi i sazreva kao pesnik. Pesnički subjekt se deklariše kao "čatac", čitalac istorije svog podnebnja, kao onaj koji kroz pesmu oživljava minulo i time mu daje novu aktuelnost. Unošenjem toponima u pesmu, on ih podiže do metafore i simbola, i u daljem stvaralačkom procesu ih transformiše i ugrađuje u modrene oblike pevanja i mišnjenja.

Mnoga od mesta koja Novica Sovrlić poetizuje nisu ranije doživela zasluženu pažnju pesnika, niti autentičnu obradu, tako da epska poezija još uvek ostaje čuvar istorijskog značaja Zvečana, Banjske, Dečana i drugih srpskih krajina i istorijskih znamena. Sovrlić uspešno lirski rekreira legende vezane za pojedina mesta, likove ili događaje iz srpske istorije, dajući posredno opomenu svom dobu i potrebi za otporom sadašnjem zlu...

Pribegavanje tradiciji kao osnovi za pesničku tvorevinu ukazuje na Sovrlićevu potrebu za temenjnim i trajnim vrednostima, ali koje ne nalazi u svom dobu. Hrabrost, čovečnost, istinonjublje i žrtvovanje za više ideale su osobine koje su krasile lirske junake koje on uvodi u svoju pesničku orbitu kao pandan slabićima, korumpiranim i neodlučnim savremenicima.

Prošlost kao polazište za novo "čitanje" istorije zahteva takođe i svojevrsnu jezičku adaptaciju, u čemu je Sovrlić pokazao ne samo veliko umeće nego, što je za svakog pesnika od posebnog značaja, izvanrednu stvaralačku imaginaciju. On unosi stare i zaboravljene reči iz razgovornog jezika i daje im novu poetsku vrednost, svojstvo znaka, novu lirsku energiju, čime ukupnom jezičkom iskazu daje određenu patinu. Osim toga, on inventivno stvara i nove kovanice, tako da njegova poezija deluje kao opori planinski vrutak ponikao iz dubine vremena i prostora koji nesumnjivo čuva duh minulih naraštaja. Njegove pesme su male lirske priče, melodijski i ritamski su ujednačene, deluju doživljeno i sugestivno se dotiču čitaoca. Jednom reči, knjiga "Čatac" je zrelo pesničko ostvarenje...

Novica Sovrlić voli lirske poente i u nekim pesmama one su zaista osobene, kao, na primer, u pesmi "Klisar banjski", u kojoj pesnik kazuje o vremenu zle zime i velike morije, kad se i samo mastilo mrzlo, zvona zaćutala a manastir opusteo:

Samo Leontije,
inok-kaponoša,
pravoverno diše.
Diše
i miga perom
po zečijoj koži.
Mrzlo je mastilo
u keliji samotno.
Dahom i rukom
grejao ga majušan
i spisa molitvu
Gospodu.
Molitvu
da ga uzdigne
makar dva peda.
Dva peda
da naraste grešan
i zvono manastirsko
rukama dosegne.
Kanap da potegne,
dušom da se glasne.


Novica Sovrlić na osoben način koristi i oblike starih zapisivača i letopisaca, kazujući, u svojevrsnom paralelizmu, uzbudljivo slovo o svom vremenu. Njegova knjiga je pojanje ne samo "iz tmine vekova" već iz tmine našeg nesrećnog doba.

Naisane su mnoge pesničke knjige na marginama istorije, sa različitim vizurama i polazištima. "Čatac" Novice Sovrlića u svom tom mnoštvu znači dragoceno ostvarenje.


O Svetom Savi, 2002.
Slobodan Rakitić




Novica Sovrlić
ČATAC
"Gradac"
Raška, 2004.


[postavljeno 30.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 03:58:37 am »

**
Stihovi Novica Sovrlić
ČATAC






Ja, Novak slovogrešni,
pisar rasutog carstva
i pomenar negdašnjeg sebra,
spisah ovaj svitak,
knjigu prostu,
žitiju dedovskom
u snovima od srebra.


[postavljeno 30.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 03:58:59 am »

**
Stihovi Novica Sovrlić
ČATAC


POJ ANGELA

Svu noć, Oče,
razgonim vetar
prsima
niz rašku ravnicu.
Smiren u licu,
svesrdnu blagost
duše tičem.

Vranac mi
srmom okićen
gori u znoju.
Čini se,
zemlju ne dira,
da mu odnekud
nikoše krila
te nebom brodi.

Da nebu Višnjeg
i mene vodi
nedostojna,
da promiču zvezdama
leta mi brojna,
svi grki časi
i milost opojna.
Gdekoja.

Sa Raških strana,
umilnog soja,
uzleće pesma
sanjiva, daleka.
I svetlost meka
prosu se poljem
u smiraj dana.

Moć mi neznana
iz srca hitra.
Snagom iz travki
hiljadu citra,
bezbroj trubača,
tabire i mađije
kao da baca
na dušu grešnu.

Oče svih otaca,
odagnaj misao
neutešnu
i nevid zemaljski
pohrani,
dok poljem razigrani
angeli dušama
Raški poje.



SEBRI

Pojeni mitom
o carstvu,
dostupnom
prostom sebru,
verni županu
i županstvu,
tegoban život,
grk,
na zobenom hlebu,
daše vladaru
za vladarstvo,
rečeno gore,
na nebu.



RADOSLAV

Radoslav bejaše
naočit kralj,
verovan Bogu,
ikoni zlatnoj
živa sena.
No, putima ga
zasužnji
i krunu zatamni,
Ana, kraljica
bezbremena.

"Vila je ona,
nije žena",
grčki je pisao
na pergamentu.
U grčki mu
i dvor iznikao.
Letopis priča,
istim slovom,
da je sto puta
pred njene noge,
ničice pao.

Kad je bez krune
vladarske ostao,
opčinjen krasotom
telesnog i puti,
Jeladom se
upamet zvao.
Život mu beskruni,
mužem drugim,
Ana zagrozi
mačem smrti.

Sruši mu Grkinja
i Jelada,
san žitija
zemnog,
dedovske visine.
Pogrebaše ga
u Studenici
kao monaha Jovana,
jedinog kralja
bez zadužbine.



GAVRAN

Uvrh kule
neboparne,
gavran crni,
zlopokaznik,
dan razglasi
do tavnice,
pod Zvečanom.

Ču ga svako,
utamničen
kralj bez krune,
duševadnik
sinom poslat,
Dimitrije,
smerni monah.

Jeknu zora
slabogledna,
na prsima
molitvenik.
Crna rasa,
zapojala
ristijanski.

Nemir ruku
verolomnih.
Gospod hteo
da ne bole,
kad zamodri
po kraljevom
belom vratu.

Gavran minu
s vrha kule,
golubu se
upodobi.
Prhnu nebu
u odore
kralj usnio.



STARAC MILIJA
          Milisavu Saviću

Kad je ono 
starac Milija,
uvrh Mokre Gore,
umotrio
vilu jezersku,
očas ga okameni
čarolija.
Izgubi glas,
oči mu potonuše
sred bistre vode.

Opčini ga
Zlatokosa,
no sluh mu ostavi,
da dočuje
pesmu vilinsku,
što glasom umilnim
doziva Strahinju
i poji ga snagom
od Goleša
do male Banjske.

Slušao Milija,
pametar
urezivao slova
u zaum.
I, čim snu umače,
dokopa pero,
sačini svitak
i otposla ga
kroz vekove,
svojim gudalom.



KLISAR BANJSKI

Bi zla zima,
morija velika,
u dane amire Selima
i bezakonih Agarena.
Opuste manastir,
zaćutaše zvona.
Samo Leontije,
inok-kaponoša,
pravoverno diše.
Diše
i miga perom
po zečijoj koži.

Mrzlo je mastilo
u keliji samotno.
Dahom i rukom
grejao ga majušan
i spisa molitvu
Gospodu.
Molitvu,
da ga uzdigne
makar dva peda.
Dva peda
da naraste grešan
i zvono manastirsko
rukama dosegne.
Kanap da potegne,
dušom da se glasne.


[postavljeno 30.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 01:58:47 pm »

**
Stihovi Novica Sovrlić
ČATAC


LETOPIS
           Aleksandru Despotoviću

Srpski letopis
priča,
da se u zla vremena,
umesto hleba iz žita
morala zobati trava,
kuvani žir,
zelena kopriva.
Glad i boleščina
svakojaka
pomori čoveka živa,
potrebi ga kuga,
izgore groznica.
Iz zemlje despota Đurđa,
ljudi dugačka žica
nagrnu pred kapije
primorskog grada
trgovaca i braće.
Sumja pisar Gorčilo,
da su kolone nesrećnih
bile manje i kraće,
kako bi se dveri
razmakle pred njima.
Srblje u lađe,
kad je nadošla plima,
poteraše brazdama plavim,
da se gladno more
njima gladnima
nahrani.



PEPEO

Kamen je prštao
ognjem presečen,
dvori i tvrđave
u krvi pale.
Nekrstom otkinute,
pepelno mrtve,
kamenom rasutim
zapištale.

Porobiše Azijati,
zemljom Đurđevom,
roblja rišćanskog
iljada pedeset.
Povedoše ga tamo
gde srpom i korbačem
dušu rastače
polumesec.



JERINA

Dokonča Irina,
despotica,
gradnju Smedereva,
tvrdog grada,
za sebe i Đurđa,
despota Srblja,
što zemljom otaca p
remudro vlada,
po njenoj volji.

Mogla je Irina
osiona,
da sagradi dvorac
veći i bolji,
kakvoga nema
preko Dunava
široka,
da carstvom
ne linuše suze grke,
sužanjstva njenog
vladarskog oka.

Krenuše kletve
od neimara, lađara,
klesara i krečara,
kulukom i krvlju
da gradi dvore
pa živi uzidani
u građevinu,
o njoj prokletoj
i danas zbore:

"Nema utvrde
u vaseljeni,
koja je srpski
bila imetak,
da je Jerina,
vladarka kleta,
ne zače silom
i istom naredi
njen svršetak"



GLOG

U roblje s tobom,
vlaško pseto,
da namiriš dug
Hristu i Alahu.
Alali majku,
slovo započeto,
zemlju zemlji
i predanje prahu.

Moraš da sanjaš
tuđe snove,
zemlji da klanjaš
ni ratnik ni rob,
od sebe sama
dušu da sklanjaš,
 kad kavgu zametne
s Muhamedom Bog.

Silan i pust,
bez ikog svog,
svoje da goniš
od sablje do koca, a
 mene brata,
raspetog na glog,
ožali suzom
za majku i oca.



ZVONIK DEČANSKI

Pod zvonikom
klisar od iskona,
poj dečanskih
rasplamsava zvona,
da glas raspu
kako znaju bolje,
niz smetove
posečenih duša,
što pokriše
božurima polje.

Pojte svetla
do u svake dolje,
nek vas čuje
maču izmakao,
da i danas
u vekove poje,
zvona Svetog,
glasom Svetim
što je,
Duh utkao
u Metoh i Polje.



NEPOMEN OKO

Da li ti na nebu
oči zebu,
vilinski brate,
nebesniče?
I da li se miče
gore visoko,
vladarsko oko
Župana Rasa?
Imaju li glasa
negdašnje slave
premudre, plave,
oči Rastka?

Molitva carska
da li pomaže
i da li vlaže
Urošu oči?
Koliko noći,
Bože pomozi,
okom o slozi
Lazar nariče?
Grmi li, kliče,
voždu oko,
gore visoko
na pomen polju?





Aleksandar Radoš, Iskušenici

[postavljeno 30.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 04, 2012, 04:54:38 pm »

*

NOVICA SOVRLIĆ


TAVANICA

Zakovao pogled tavanicu
a osmeh nalik na tanku žicu
svezan za nebo
i plavu rajsku oranicu
Dlanovi pokrili prepelicu
grudi težački rezbare priču
nebu svezanom za tanku žicu
Spasen
izoran a blag
žut u licu
sam na samrtnom času
sveza za nebo tanku žicu.






"Pamtim da sam još u Gimnaziji pisao neke pesmice što po zadatku što šale radi ali ova "ozbiljnost" se desila igrom slučaja družeći se sa Milanom Mihajlovićem i Mijom Radomirovićem i trebalo je da se napiše neka pesma pa je to preraslo u čitavu zbirku, ponavljam igrom slučaja. Ali mislim i tvrdim da svako od nas ima talenta za pesmu e samo što je napisati pesmu i zanat ali slažem se i sa onima koji tvrde da je to božiji dar bez namere da sebe tu uzdižem. Mora tu da postoji taj talenat, ustvari sve što čovek radi je od Boga pa i ovo pisanje."

"Ja bih se usudio da kažem da je naša ljubavna poezija protkana nečim vezanim za Kosovo, da je i ona malo drugačija. Ne umem to da objasnim književno i stručno ali bi se zakleo da je drugačija, da ima tu neke melodije nekog žala posebno karakterističnog za ovo područje."

"...Knjiga "Čatac" je knjiga o Kosovu i Metohiji a u njoj nema ni jedne reči i nigde se ne pominje Kosovo i Metohija a sva je o Kosovu i Metohiji. Pisana je baš sa velikom ljubavlju 2004.godine. Videći svu ovu grozotu sveta ja sam njome pokušao da se vratim tradicionalnim vrednostima upošte čovečanstva a tražeći primere iz istorije kud ćeš bolje nego u srpskoj istoriji.- Ovde tih tradicionalnih vrednosti još ima, na našu sreću, i moje zadovoljstvo u mnogo većem obimu nego što je to kad se pređe Raška, kad se pređe administrativna linija."

"...Pesnik mora da skrene pažnju javnosti na ono što se trenutno zbiva. Slušajući nas mnogi se i rasplaču ali ja verujem da to traje dok je nastup i kad sve to prođe prestane i briga za Kosovo i Metohiju pa i za naš život. Uostalom ova svakodnevnica i potvrđuje to pravilo da sve manje o nama brinu."


Deo teksta, fotografija i stihovi preuzeti sa: Umetnost života
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 23, 2016, 01:44:51 am »

*

POEZIJA JE DUBLJA ISTINA OD ISTORIJE


Novica Sovrlić: Društvo književnika KiM važan svedok stradanja

― Iako deluje patetično i sam opstanak na ovim prostorima deluje imaginarno. A to je osnov za umetnost. ― Izuzimajući Srbe koji žive u rasejanju i mali broj pojedinaca i država čini se da se svet ograđuje od našeg Kosovskog usuda i propasti. ― Onaj deo koji nam je naklonjen, nije u prilici da upozna našu poeziju zbog neprevedenih knjiga ili zbog neprevedenih pesama koje o nama govore. ― Ipak, predstavili smo se i na najvećem svetskom sajmu knjige u Frankfurtu na Majni i u Temišvaru u Rumuniji, kaže Novica Sovrlić, predsednik Društva književnika Kosova i Metohije

Jedna od najvažnijih misija Književnog društva Kosova i Metohije danas jeste da kaže i potvrdi da postojimo, sa svim onim darovima koji krase biće čovekovo. Istorija nam kazuje da umetnost nekada nadživi i vreme i prostor. Naše književno društvo ima za cilj da bude prisutno na celom prostoru Kosova i Metohije, za sve one koji pišu i koji će pisati, kao i da neguje i baštini književne vrednosti koje su u tradiciji našeg naroda, ma u kakvom teškom vremenu živeli. Pisanje i objavljivanje dela naših članova nama je prioritet, kao što nam je zadatak  i izlaženje iz okvira regionalnosti. Želimo da se društvo prepoznaje po vitalnim idejama koje nude kvalitetne književne i umetničke sadržaje. Ovako započinje razgovor za prištinsko "Jedinstvo", Novica Sovrlić, predsednik Društva književnika Kosova i Metohije koje u Kosovskoj Mitrovici radi bez vlastitog poslovnog prostora i bez osnovnih komunikacijskih sredstava, telefona, kompjutera...

Književno društvo Kosova i Metohije je važan svedok stradanja Srba na Kosovu i Metohiji?

Svakim se danom potvrđuje da je Književno društvo Kosova i Metohije, oko kojeg se okupljaju stvaraoci čije je oruđe pisana i izgovorena reč, dobar stožer nacionalnog identiteta i šodno ovoj našoj realnosti, dobar (ako ne i najbitnji) svedok stradanja Srba na Kosovu i Metohiji. Važno je da se govori o našem usudu. Važno je da se o tome neprestano piše. Takvim svedočenjem mi opstajemo i trajemo uprkos mnogim svakodnevnim problemima oko kojih ni globalni svet nema rešenja, jer se ne bavi pravdom i pravičnošću malih naroda. Istrajavanje naše duhovne kulture, jedna vrsta duhovnog aktivizma, koja se može negovati preko pisane reči od bitnog je značaja za opstanak i sudbinu na Kosovu i Metohiji.

Srbi su kroz poeziju najuverljivije iskazali istinu o Kosovu i Metohiji, to je tako tokom istorije sve do danas. Koliko nas svet čuje i razume?

Izuzimajući Srbe koji žive u rasejanju i mali broj pojedinaca i država, čini se da se svet ograđuje od našeg Kosovskog usuda i propasti. Veliki deo toga sveta ne zanima ni Kosovo i Metohija ni kosovska književnost. Onaj deo koji nam je naklonjen, nije u prilici da upozna našu poeziju zbog neprevedenih knjiga, ili neprevedenih pesama koje o nama govore. Međutim, i pored toga, činjenica je da se preko poezije, preko najsubjektivnijih osećanja i doživljaja najbolje progovorilo o našem usudu i najuverljivije prenela istina. To, na neki način, deluje kao paradoks, ali je to i potvrđeno kroz istoriju: ljudska reč može mnogo, a pesma čovekova koja je ujedno i molitva, raznežuje i kamen. No izgleda da svet ima tvrdo uvo za naše pevanje.

Kako biste "definisali" izdavaštvo na Kosovu i Metohiji danas?

Poslednjih godina više se poklanja pažnja izdavaštvu na Kosovu i Metohiji. Time se želi da se stvori slika umetničkog i svakog drugog prisustva na našem prostoru. Imamo nekoliko malih izdavača, od Kosovske Mitrovice, do onih koji su sada, prinudom svakako, po selima od Čaglavice do Šilova ili Parteša. Nužno je napomenuti, nedostaje nam kvalitetno izdavaštvo, ona vrsta vrednosti koja može opstati i na širem prostoru, jer se mi potvrđujemo tek u sklopu ukupne matične književnosti.

Možda je najkompletnije predstavljanje sa našim knjigama na Beogradskom sajmu knjiga na kojem učestvujemo već  treću godinu zaredom u organizaciji Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Ali, književnost Kosova i Metohije prikazali smo na najvećem svetskom sajmu knjiga u Frankfurtu na Majni i Temišvaru u Rumuniji. Nama regionalna oznaka znači, ali nije primat. Za umetnost ne postoje granice zato nam je nužno da se naše stvaralaštvo preko određenih publikacija, poput antologija, zbornika, almanaha, zajedničkih književno-istorijskih dela, prepozna i kao jedinstven fenomen, čija poetika suštinski izvire iz zajedničkog kanona ili manifesta.

Gostovanja Književnog društva Kosova i Metohije, i kakvi su utiscu upravo u smislu prethodno pomenutih ciljeva?

U poslednje vreme, što je za radovanje, naši članovi bili su sastavni deo mnogih delegacija pisaca na raznim manifestacijama u zemlji ali i van nje. Bili smo prisutni na tridesetak književnih okupljanja. Treba pomenuti "Vidovdansko pesničko bdenije" u Gračanici, Kočićev zbor u Banja Luci, Međunarodne susrete pisaca u Beogradu, Smederevsku pesničku jesen u Smederevu, Parisko pesničko proleće u Parizu, Beogradski sajam knjiga, Mini sajam knjiga u Temišvaru i mnogo drugih književnih sabiranja.

U Frankfurt i Temišvar nosili smo neke značajne naslove kosmetskih izdavača (Panorama-Priština, Narodni muzej Priština i Univerzitetska biblioteka Priština). Nije nam bio cilj da predstavimo samo sebe, već ono najbolje što imamo.

Utisak je da vaša institucija dobija na značaju, jer joj se poklanja veća pažnja i podrška?

Književno društvo Kosova i Metohije sve više se pojavljuje i prepoznaje kao institucija koja okuplja književnike sa naših prostora. Članovi našeg Udruženja kao deo celina Udruženja književnika Srbije  imaju matičnu instituciju oko koje se okupljaju, a koja vodi računa o mnogim bitnim segmentima o životu i radu pisaca. Od objavljivanja knjiga, preko raznih angažovanja, promocija, okruglih stolova, manifestacija, nagrada... Time se aktuelizuje i osobena naša poetika.

A kakva je uloga vašeg Književnog društva u neslobodi?

Naše udruženje je branik! Ne samo metaforičan branik! Ne! Svaka kuća u ovim vremenima svetla je tačka našeg opstanka na Kosovu i Metohiji, a kamoli institucija. I to institucija koja je već prepoznata kao bitan segment na sveukupnoj mapi Kosova i Metohije, Srbije i šire. Ujedno, organizovanje i realizovanje sveukupnog književnog, i ne samo književnog sveta, znači organizovanje onih koji na jedinstven način pronose misao i ljubav o Kosovu i Metohiji. A time i nadu. Ima li veće misije od te koju književnci ostvaruju na ovim prostorima?
 
Naravno, to ne umanjuje ni druga polja čovekovog umetničkog ili naučnog opredeljenja. Iako deluje patetično, reći ću da i sam opstanak na ovim prostorima deluje imaginarno. A to je osnov za umetnost.

Novi talenti, njihovo stvaranje i stvaralaštvo raseljenih?

Sve češće javljaju se nova lica, javlja se neki novi i drugačiji književni svet. Kao cvetovi u proleće! To je možda ono najvrednije što se ovde događa! Značajan broj talentovanih mladih ljudi, čija poetika nosi i novi duh vremena i novu sliku realnog imaginarnog poetskog izraza, obogaćuje naše biće i našu sveukupnu književnost.

Reklo bi se da su u ovom trenutku raseljeni (ili izgnani) u malo težem položaju od nas koji smo ovde. Kao da su bez matice! Njihovo organizovanije angažovanje ili prisustvo u javnosti najčešće je usredsređeno oko Udruženja književnika Srbije. Mi sa svoje strane činimo sve da ih okupimo i da budu sa nama na svakom književnom i bilo kojem okupljanju kulturološkog značaja.

Gde prestaje poezija a počinje istorija u vašem stvaranju ?

To se kod nas u mnogim slučajevima ne može razgraničiti: Sama istoričnost Kosova jeste i njegova (a i naša) poezija. O tome često piše Sunčica Denić govoreći da poezija po prirodi stvari ne bi trebalo da bude što i istorija ali da poezija i ima zadatak da tu vrstu "poetskog istorizma", kao što je to slučaj sa Kosovom i Metohijom nosi i predstavlja. Najbolje bi bilo da se metaforičnost poezije ne upliće mnogo u ono za šta su potrebne činjenice i dokumentarnost. No, svedoci smo, a to potvrđuje naša narodna književnost, da se i "pevanjem iskazuju istorijske istine".

Poznati srpski pesnik Slobodan Rakitić smatrao je da će poezija kosmetskih Srba sa protokom vremena dobijati na značaju i uvaženosti?

Ja verujem u reči jednog od naših značajnijih pesnika Slobodana Raketića. Sve više i sve čvršće će poezija kosmetskih Srba, dobijati na značaju, koliko zbog svoje osobenosti teme, toliko i zbog jedinstvenog poetskog izraza, tona i poruka.

Na kakve probleme nailazite i kakvi su vam planovi?

U teškom smo položaju jer nemamo ni osnovne uslove za rad, prostor, opremu, telefon, računar i najnužnija novčana sredstva. Nije nam potrebno i ne tražimo ništa više od toga, već samo najneophodnije za život i rad Društva. Ali treba imati na umu da je pitanje elementarne slobode naših članova, kao i našeg naroda uostalom, i funkcionisanje Književnog društva Kosova i Metohije veće pitanje od staleškog i materijalnog. Veza sa članstvom i u fizičkom smislu trebalo bi da bude problem broj jedan, a mogućnost komunikacije, u svakom smislu komunikacije, takođe.
                                          
Razgovarala: Slavica Đukić


Biografija Novice Sovrlića

Pesnik Novica Sovrlić, predsednik Društva književnika Kosova i Metohije, rođen je 1956. godine u Kosovskoj Mitrovici. Poezijom se bavi od mladih dana. Objavio je zbirke pesama: Zemlja stričeva (Prosveta 1997.), Nisi ista (NIP Vranjske knjige) i Čitac (Gradac, Raška 2004.) i zbirku pripovedaka "Jelisavetin lakat" (NIP Panorama Priština, 2010.). Zastupljen je u više zbornika i antologija savremene srpske poezije. Pesme su mu prevođene na poljski, češki, švedski, rumunski, engleski i francuski jezik.
Novica Sovrlić je od nedavno član Upravnog odbora i potpredsednik Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je Zlatne značke KPZ Republike Srbije za doprinos u kulturi, u Beogradu 2002. godine, kao i književnih nagrada: "Pero Despota Stefana Lazarevića" u Gračanici 2003. godine. "Grigorije Božović" u Zvečanu 2011. godine i "Zlana struna" u Smederevu 2014. godine. Oženjen je i ima četvoro dece, živi i radi u Kosovskoj Mitrovici.  

Jedinstvo | 2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 23, 2016, 02:13:44 am »

*
Intervju:

NOVICA SOVRLIĆ, PJESNIK SA KOSOVA I METOHIJA


Razgovaramo sa Novicom Sovrlićem, pjesnikom i piscem koji je rođen u Kosovskoj Mitrovici, gdje i danas živi sa svojom porodicom, aktuelni je predsjednik Književnog društva Kosova i Metohije i novi potpredsjednik Udruženja književnika Srbije.

U književnosti je poznat po zavidnom broju zbirki pjesama i pripovijedaka, kao i po zastupljenosti u brojnim antologijama.

Dobitnik je Zlatne značke KPZ Republike Srbije za doprinos u kulturi, "Pera despota Stefana Lazarevića" u Gračanici 2003. godine, nagrade "Grigorije Božović" u Zvečanu, "Lazar Vučković" u Gračanici 2012. godine, "Zlatna struna" u Smederevu 2014. godine. Njegovo životno opredjeljenje je da ostane na Kosmetu, sve dok je ljudskog roda, ...da živimo i da se rađamo zajedno sa travkama i božurima Kosmetskim."

Velika je radost i čast razgovarati sa "pravim kosmetskim pjesnikom", a naš Momir Vojvodić je tako nazivao vas, koji nijeste otišli iz našeg duhovnog zavičaja. Pisali ste i poručivali sa barikada da ste dobro i zdravo. Opstali ste na Kosmetu i opstaćete?

Radost je i čast govoriti za Srpske novine koje verno oslikavaju život u našoj jednoj i jedinoj, nikada i ničim deljivoj otadžbini ― otadžbini koju je Momir Vojvodić umeo lepo da nazove jezik srpski. Činjenica da uprkos svemu još uvek živimo na Staroj zemlji, našem duhovnom ishodištu, ne znači sama po sebi da smo "pravi", autentični kosmetski pesnici. Doduše, trudimo se čitavim bićem da "pevamo zemlju" koja peva o nama od kada se naše, srpsko ime, zahvaljujući ljubavi prema njoj i slobodi, u nebesku knjigu upisalo. To kosmetsko natpevavanje čoveka i Polja uobičajena je pojava. Od prve jutarnje molitve, kad se zvona sa hiljadu bogomolja oglase i nebo siđe međ ljude, otpočne zbor čoveka i duha svetopoljskog koji se može osetiti na svakom koraku i mestu. I pesma nastaje... čak i na barikadama koje ste uzgred pomenuli. Tu zemlja najpre progovori. Na pesniku stoji samo obaveza da je oslušne i zapisuje reči. A one su oduvek bile razumljive, jasne. Poručuju: "Ostajte ovde" ...Jesmo li poslušali, zemlju, srce, dušu svoju, amanet ili kletvu Lazarevu ― ne znam...

Činjenica je da smo još uvek tu gde jesmo, u zajednici sa zemljom koja je nebo svih Srba, na Kosovu i Metohiji. Naša zakletva i vera su utkani u tvrdo opredeljenje da ostanemo ovde i nastavimo, sve dok je ljudskog roda, da živimo i da se rađamo zajedno sa travkama i božurima Kosmetskim.

Zar postoji išta prirodnije na svetu od želje za životom i rađanjem na svojoj zemlji?

Svojim slovom ste najbliži kosovskoj misli i misiji?

Naša bit, tradicija, narodna književnost i sveukupna kosovska misao može se tumačiti u neprolaznosti Vidovdana koji je vazda prisutni poetski fenomen. Tako je bilo kroz vekove. Nekad je dominantniji i izražajniji motiv, nekad manje forsiran. Često je u senci nekih drugih, novijih preokupacija i imperativa vremena. Činjenica je da se kod pisaca, koji i danas žive i stvaraju na Kosovu i Metohiji Vidovdan javlja i kao sinonim za žrtvu i veliko stradanje, ali i kao vrhunsko merilo etičnosti i opstanka.

Velika tema, bez obzira koliko se otimala, sakriva iza sebe zahteve koje nudi savremeno duštvo. I savremena poetika, zašto i to da se ne kaže. Kosovskometohijska književnost u matičnim krugovima plaćala je i plaća svoj danak upravo zbog ovakvih i sličnih tema onda kada nam vidovdanstvo nije zajednički imenitelj.

Svesni te činjenice, mi ovde, i drugi koji su raseljeni, svoje pevanje i dalje temeljimo na tradiciji, zavičaju i zavičajnosti, progonu i egzilu ili na neslobodi kao najtežoj ljudskoj kazni prema čoveku i narodu.

Uprkos svim teškoćama, kao Književno društvo Kosova i Metohije održavate godišnje nekoliko prestižnih kulturnih manifestacija, od Gračanice, preko Zvečana do Banjske. Kako uspijevate u vremenu finansijske krize? Kolika je podrška zvaničnog Beograda?

Pre bi moglo da se kaže da aktivno učestvujemo i podupiremo sve književne manifestacije na Kosovu i Metohiji nego da smo njihovi organizatori.

Zvanično, mi organizujemo samo jedan književni praznik u toku godine. Na dan 25.07. u manastiru Devina voda kod Zvečana, dodeljujemo godišnju nagradu "Grigorije Božović".

Društvo tradicionalno, već 20 godina, nagrađuje autora najbolje knjige na srpskom jeziku objavljene u prethodnoj godini. Na svim drugim manifestacijama, diljem Kosmeta ― Književno društvo Kosova i Metohije je po prirodi stvari sveukupno prisutno obzirom da su organizatori i učesnici svakog programa uglavnom njegovi članovi. Nema kulturnog dešavanja u kojem naše članstvo ne učestvuje. To ne znači da su ta dešavanja zatvorenog tipa, rezervisana samo za pisce sa KiM-a. Naprotiv, čitava plejada književnih stvaralaca iz svih bivših republika, bivše nam i zajedničke države prisutna je na skoro svakom događaju. U zavisnosti od veličine manifestacije broj učesnika i zastupljenost pisaca varira. Nagrade i dešavanja su brojna. Svakako najznačajnijeje su: "Vidovdansko pesničko bdenije", manifestacija u Gračanici, a tamošnja najprestižnija nagrada nosi naziv "Zlatni krst kneza Lazara". Slede: "Pero despota Stefana Lazarevića", "Kondir kosovke devojke" i "Vidovdanska povelja". Treba još pomenuti pesničke nagrade "Lazar Vučković" koju dodeljuje NIP Jedinstvo kao i "Pesničko uspenije" i "Pesnička Povelja" u Zvečanu, gde se dodeljuje i likovna nagrada "Sveti Luka".

Sva kulturna dešavanja finansijski podupire Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Naravno da kriza utiče na njihov obim, ali nijedna nije ukinuta. I neće biti ukinuta.

Kako funkcioniše "trougao" Književno društvo Kosova i Metohije, Udruženje književnika Srbije i Udruženje književnika Crne Gore?

Komunikacija i saradnja sa Udruženjem Književnika Srbije je stalna i neprekidna. Ponekad svakodnevna. Zavisi od potrebe i dešavanja na terenu. Voleo bih da odgovorim potvrdno i kad je u pitanju Udruženje književnika Crne Gore, zaista, ali bi me stvarnost demantovala. Trougao postoji, no kretanje unutar trougla je jednosmerno. Od 1999. godine skoro da nije bilo književnog susreta u našoj pokrajini bez pesnika iz Crne Gore. Nabrojaću nekoliko imena: Momir Vojvodić, Ranko Jovović, Ratko Deletić, Slobo Vučinić, Vukman Otašević, Velimir Ralević, Milutin Mićović, Milica Bakrač, Radomir Uljarević... I makar još desetak imena. Neki od njih su i nosioci priznanja koje dodeljujemo za književno stvaralaštvo. Ali se zato u Crnoj Gori na prste može izbrojati broj učesnika sa Kosmeta...

Za poslednjih 14 godina na adresu našeg Društva stigao je JEDAN zvanični poziv za učešće u programu, i to iz Nikšića, gde su naši pisci bili gosti u Parohijskom domu, i DRUGI, od Srpskog nacionalnog saveta iz Podgorice. Razlozi za nesaradnju nam nisu poznati. To je pitanje na koje bi odgovor trebali da potražite od UKCG? Mi ćemo i dalje nastaviti saradnju sa piscima iz Crne Gore i spremni smo da se odazovemo svakom njihovom pozivu.

Bratska se ruka ne odbija.

Ono što neizostavno moramo pomenuti ― dosta dragih i dobrih naših pisaca živi u enklavama. Da li kao predsjednik udruženja imate informaciju kakav je njihov položaj i status? Nije riječ samo o piscima, već o celokupnom srpskom življu. Kako obilazite enklave?

Nepobitna je činjenica da srpski narod na Kosovu i Metohiji, naočigled "demokratskog sveta", živi ograđen bodljikavom žicom i lažima, tih istih demokrata koji su ga u taj savremeni geto i smestili, zarad pravde koja bi trebala da bude univerzalno pravo svakoga čoveka. Pa i nas, Srba.

I tu je kraj sa pravljenjem bilo kakvih razlika među nama. Sasvim je suvišno poređenje, deliti nas na one kojima je teže i one koji žive bolje. Zar će utamničeni ikada reći da mu je dobro bez obzira na težinu kazne? Logor je logor, nesloboda sveopšta pojava i podjednako se deli preostalim Srbima u pokrajini, dakle, na čitavom prostoru. Istine radi, treba reći i to da u okviru Tamnog vilajeta našeg, velike apsane, postoje i ćelije u kojima se teže robija. Ali robijamo svi. Pisci sa narodom i narod sa piscima.

Oni koji su duboko u unutrašnjosti, tvrdo opasani izolovani od ostatka sveta, žive u polusvetu gde su progon i lov na Srbe uobičajena pojava na koju se prečesto blagonaklono gledalo. Lovci nikada nisu odgovarali zbog "krivolova", ubice zbog ubistava i gole pljačke. A primera je toliko da bi o njima mogla da se napiše knjiga u više tomova. Pisce i narod koji žive u dubokom okruženju i izolaciji obilazimo koliko možemo i koliko nam to prilike ili neprilike unutar grotla u kome smo dopuštaju ili ne dopuštaju.

Još od 1999. godine redovno odlazimo u Veliku Hoču, Orahovac, Goraždevac, Šilovo, Gnjilane... Nekad uz pratnju policije nekad na sopstveni rizik, samoinicijativno. To su potresni susreti. Upečatljivo i veoma dirljivo je druženje pesnika sa decom i meštanima Orahovca.

2000-te godine, desio se susret na kome su i publika i pesnici plakali... svi ― bez izuzetka. Na kraju smo i zapevali, kroz suze.

Svakodnevno slušamo da su Srbima upućene nove prijetnje, recimo u Orahovcu... Na udaru su i svetinje? Bolna tema. Nazire li se kraja srpskim pogromima?

Srbi ne dobijaju samo pretnje... oni sada učvršćuju prijateljstva sa ljudima koji su bili uz njih pre, za vreme i posle bombardovanja naše zemlje. Mnogo je takvih veza, susreta, bezbroj dobrih dela. Istina o zločinu nad našim narodom sve je dostupnija, vidljivija, jasnija. Javlja se sve više dobrih ljudi spremnih da nam pomognu. Mnogo je humanista, pisaca, naučnika, običnih ljudi. Da pomenem samo velikog Petera Handkea koji bdi nad Velikom Hočom, svih ovih godina njenog stradanja.

Opšte je poznata stvar da zbog svoje ljubavi i prijateljstva prema Srbima nije dobio Nobelovu nagradu. A one koje dobija poklanja deci Velike Hoče. To nije mali novčani iznos. Njega nisu uspeli da obmanu. On je lično video porušene crkve, bio na zgarištu miniranog i do temelja porušenog manastira Zočište nadomak Velike Hoče. Srpska pravoslavna crkva je pobrojala oko hiljadu spaljenih i porušenih bogomolja na Kosmetu u nedelima posle bombardovanja. Da li je to još uvek mala brojka pa svet još ne može da progleda očima Petera Handkea?

O našim stradanjima, o 17. martu je toliko pisano i rečeno da bi svaka nova reč bila suvišna. Goreli su i zemlja i nebo, Kosmet je stradalničkom vatrom obasjao svet. Muk i tišina bili su jedini odgovor. Sramno za čovečanstvo...

Na kraju, uz zahvalnost, vjerujete li da će nova svjetlost ozariti Kosovo i Metohiju? Da li je preostalo snage i Vjere da će sve biti dobro?

Bez obzira na venac stradanja koji zarad Istine i Pravde nosimo ― one su naša svetlost. I ljubav. Verujem, želim i hoću da verujem da će svetlost tih reči obasjati ljudski rod. Zašto ne bi i Kosovo i Metohiju?


Milica Bakrač
(Iz štampanog izdanja magazina "Srpske novine") Srpske novine
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: