Dragan Hamović (1970)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragan Hamović (1970)  (Pročitano 10364 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 04:09:13 am »

*




DRAGAN HAMOVIĆ
(Kraljevo, 30.10.1970)

Dragan Hamović diplomirao je i magistrirao na Odseku za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše pesme, eseje, kritike, bavi se uredničkim i priređivačkim poslovima.

Uređivao je časopis "Povelja" od 1997. do 2002. godine.

Objavio je sledeće knjige: poezija — Mrakovi, ruge (1992), Nameštenik (1994), Matična knjiga (2007) i Album starih stihova (2007); eseji, kritike, studije — Stvari ovdašnje (1998), Pesničke stvari (1999), Poslednje i prvo (2003), S obe strane (2006), Leto i citati. Poezija i poetika Jovana Hristića (2008) i Pesma od početka (2009).

Dobitnik je nagrade "Milan Bogdanović" za književnu kritiku i nagrade "Branko Ćopić" za poeziju. Živi u Beogradu.
Polja

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 04:09:24 am »

*
NAZIV: PESNIČKE STVARI (Iz srpske poezije XX veka)
Izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 1999.



ESEJISTIČKA MERA

Novoj knjizi Dragana Hamovića (1970) — pesnika, esejiste, urednika odličnog kraljevačkog časopisa Povelja — prethode dve pesničke i jedna zbirka ogleda koje autor zove "malim". Sadrži knjiga o kojoj je reč sedamnaest eseja na čije teme upućuje podnaslov "Iz srpske poezije XX veka". Ili, nešto preciznije: teme koje će razvijati, Hamović izdvaja iz opusa pesnika znatnog stvaralačkog formata, od Vinavera do onih koji poslednjih godina dosežu punu zrelost. Po dva su eseja, pri tom, posvećena pevanju Ivana V. Lalića i Milosava Tešića, a esej o Branku Miljkoviću je od ostalih različit po tome što mu je predmet kritičko-esejistički rad ovog autora.
      
Knjigu "otvara" esej o Vinaveru ponajpre zato da intonira celinu i posvedoči inkliniranje Hamovićevih merila prema prelomnim etapama u srpskoj književnosti XX veka. Pesničko, kritičko-esejističko i, osobito, parodičarsko delovanje Vinaverovo on tumači kao obuhvatno prevrednovanje srpske književnosti. U skladu sa modernim intencijama, dabome. Mada ne bismo potpisali tačnost mišljenja da je Miljković "na čelu naraštaja" koji započinje rečeni proces, samo pitanje "rehabilitacije srpske kulturne i književne baštine u okrilju modernih pesničkih kretanja" podjednako je važno. U svakom slučaju, to je perspektiva u kojoj je mogućno videti, i za ovu ih priliku grupisati, poetičke odlike različitih pesnika koje Hamović, inače, veoma pouzdano diferencira.
      
Kad, na primer, govori o Pavloviću i Laliću, za sagledavanje religiozne dimenzije njihovog pevanja opredeljuje se stoga što je u pitanju težnja za nastavljanjem tradicije pisanja u pobožnosti. I, svakako, zato što su Pavlović i Lalić na tom smeru ostvarili prvorazredne estetske vrednosti... Sklonost tradicionalnim lirskim sazvučjima - poput onih koja, svaki na svoj način, praktikuju Raičković, Danojlić i Tešić — objašnjena je kao protivteža okolnostima u kojima čovek naše epohe bivstvuje. Raičkovića pokreće egzemplarno moderno "osećanje metafizičke zebnje usled izgona Boga iz savremenog sveta". Danojlić u "dinamičkom skladu prirode" nalazi zaštitu od "krletke modernog postojanja". Shvatajući pesništvo kao mistično iskustvo, Tešić savremenost "tumači" poniranjem u "jezičku i kulturnu dijahroniju".
      
Mirenje različitih, naoko isključivih stvarnosnih sfera zarad dočaravanja nerazlučivog jedinstva sveta, bez sumnje je svojstveno modernim pesnicima angažovanog odnosa prema tradiciji. Pesništvo Borislava Radovića i, naročito, Aleksandra Ristovića, analizirano je sa tog polaznog stanovišta... Istorijski koliko i "stvarnosni" aspekt savremenog pesništva Hamović argumentuje analizom primera iz Simovićevog, Maksimovićevog i Tadićevog pevanja. Razume se, vidovi prevladavanja ograničenja kakva bi "površina realiteta" mogla predodrediti, uvek su naglašeni. Kod Simovića su, tako, "glasnim najavama konačnog pada i kraja" protivstavljene "vrednosti i uravnoteženost opšteg početka". Pesnik otvorenih verističkih afiniteta, Maksimović se "otiskuje u zaumne slikovne predele, kao i u dubine jezičke svesti". Naturalistička obeležja Tadićevog pevanja "ublažena" su time što funkcionišu kao činioci jedne groteskne vizije današnjeg sveta.
      
Dragan Hamović je — to je sasvim očigledno — ovom selekcijom književnih eseja potvrdio da je u književnoistorijske tokove temeljno upućen, sa iskustvima modernih kritičko-teorijskih škola pouzdano upoznat, da su mu tumačenja koja prethode njegovom, dobro znana. Predstavlja se kao esejista kadar da integralno sagleda jedan pesnički opus, ali i da se uhvati u koštac sa nekom od njegovih komponenata koja nalaže disciplinaran pristup. I pored toga, najčešće je privržen eseju koji analitička svojstva podrazumeva ne pretpostavljajući ih književnim. Gotovo po pravilu, koncept eseja koji će biti elaboriran s početka je koncizno i jasno formulisan. I kad se analiza odvija parcijalno, zahvatajući pojedine segmente pesnikovog opusa, ili u okvirima tek nekolikih njegovih pesama, rezultati nagoveštavaju obrise celine. Problemi o kojima ide govor i te kako su karakteristični za opus koji je predmet tumačenja, a za savremenu srpsku poeziju najčešće su od presudnog značaja.
      
U svemu, knjige kakva je Hamovićeva, knjige mlađih autora dakako, poriču smislenost lamentiranja nad sudbinom ovdašnjeg književno-kritičkog i esejističkog pisanja. Bez obzira na okolnosti i meru trenutne efikasnosti, uvek se ono obnavlja u pravo vreme i na pravi način.


Bogdan A. Popović | 1999. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 23, 2012, 03:22:41 pm »

 *
 Stihovi Dragan Hamović
 ŽEŽENO I NEŽNO
 

 SPOLJNI ČOVEK
 
 Povodom "Unutrašnjeg čoveka" V. K.

 Naš spoljni čovek u sebe zapada,
 U rasturu je, čitav se prolama —
 Od oburvanja, banditskih napada,
 Od tužne glume u tuđim rolama.

 Nokat po nokat tama mu zabada
 (Odasvud gasne i posvuda jenja)
 Prati sutonje svetlo sa zapada,
 Krvavu zvezdu opšteg poništenja.

 Iz petnih žila ipak će zapeti,
 Sebi sud biti, sebe razapeti;
 Biće i koplje, smrtno da ranjava

 Zvezdu što trne i opet svanjava,
 Sunce sunaca (veliko sutrašnje)
 Podiže pale ljude unutrašnje.


 TUŽNA ŽENA IZ GRADSKOG AUTOBUSA

 Neki podliv ćutke ustavlja i guta,
 Vitlo u dubini zasipa, baš tuče.
 Kroz okno, njen pogled klizne preko puta:
 Ni traga od sveta što tu beše juče.

 Trzne glavu gore, ukoso, pa pogne;
 Na rutinskoj ruti ničem ne pripada.
 Znanje neko nosi. Tek da se domogne,
 Zaptivena odsvud, svoga kraja grada.

 Do maločas slična i bezlična proza;
 Ženu ovu skoli, posve preobrazi,
 Neki pust podatak, nenadana groza —

 Ili već nesnosni, stokratni porazi.
 Potom, neprisutna, na stanici slazi
 I uklanja sebe iz gradskog prevoza.


 VRATA

 Otac minu. Na sebe sam spao,
 Vidikom se prvi sumrak hvata
 I razviđam šta sam ugledao
 Kroz očeva odškrinuta vrata.

 Tu zatekoh sebe mala, slaba.
 Zemlja, što se na oca nabaca,
 Uvodi ga (pa vrata utaba)
 U bezmernu krajinu otaca.

 Siva mrena na časak skinuta:
 Prozirem do treska i minuta
 Kad je opšta lađa porinuta.

 Prabelinom cakli se i celi
 Dan i razlog kojim smo počeli,
 Zabasali još s početka puta.


 HERCEGOVINA

 Predele na kraju duga, duga puta,
 Kućo kamenita (bez viška komfora)
 Od neupamćenog dede podignuta
 Pred rat, prišteđenom zaradom od mora;

 Zemljo, u koju smo kretali zbog tate
 U leta opširna, kad caruju deca —
 Među brojne oči (nekako poznate)
 Kod stišanog strica i strogoga sveca;

 Pevam nešto, to se samo mene tiče:
 O kamenom prahu pod stričevim dletom,
 O ljudima koje retko šta dotiče
 
 (Svedoci nedela netaknuti kletvom)
 Izlišni tu dole, odsustvuju stoga —
 U taboru bližnjih kneza čestitoga.


 MORAVA

 Svetove sobom prepreči na međi,
 Utroba mutna i blagoslovena.
 Vir naš i uvir, senki punih vena,
 Lozinka zemne i podzemne žeđi.

 Morava, strašna tajna one strane,
 Pojavni oblik neme vaseljene,
 Srbije sušte (gusto naseljene)
 Od svake tuge i nečisti sprane.

 A pamte tela opkoljena, vodna:
 Bez bede behu uronjena do dna,
 Čas pamte otkad sami smo i tužni

 I zavlada nam besan protok kružni:
 Pena, šum kapi i krvave pređe —
 Dok ne pređe se preko neme međe.


 SLUŽBA

 Služim kao čuvar starog muškog plača,
 Jer čvor mrtvi dreši sužnju što je svezan.
 Ne odgađa, uvek u srž cilja, tačan.
 Pogođen se nađem. I trusan i trezan.

 Ne izusti ništa, ali nešto iska
 Stado neizmerno sa gore Kozare;
 Ničije, a željno doticanja, stiska —
 Tek Majku Jagnjeta jaganjci ozare.

 Anonimno mnoštvo ovamo provali,
 Živo zapretano nutrinu progori
 Da ne bi u mukloj jami vekovali —
 
 Taj muk me u sebe surva, ulogori.
 Poznajem ih, svakog oslovim, još nemlji,
 I prionem ocu u majčici zemlji.


 KNEZ DUKA

 Silazi dole, do prazveri
 Deluje, potom je uljudi
 Pri uspostavljenoj razmeri
 Sav talog pomeri, uzbudi

 Izdiže pev iz tog taloga
 U devet, dvanaest slogova
 Glas Ustaloga a Paloga
 Ne tražeći boljih bogova

 Još kidiše, kneže viteže
 Zverad što bi da ukine
 Tu žišku sročenog kremena

 A poznaš da može i teže
 Osmehnut (jer imaš vremena)
 Sa bodre čistine Dukine


 VARIJACIJA NA TINA

 U kazni mesa, dugom hodočašću
 Rana u rani, brid gori od brida,
 Ja domaja sam pod slučajnom vlađću
 Samozvanaca, senki, apatrida.

 Tek na ostatke ostataka spašću,
 Živ nedojeden, mršav obrok gnjida,
 Takav sam, opet, moćan pred propašću —
 Protivnost sama što sebe ukida.

 U tihom kutku u prostranom Hristu
 Vest čitam tajnu i svakome istu,
 Vest što me čita, s polupraznog lista,
 
 A onda bukne u značenja trista,
 Svud razvedena, jedina istina,
 I propevala, ne jednom, iz Tina.


 POREDAK
 
 Poredak zbijam jednakih redaka
 S nešto veštine i nešto taštine
 Na stvrdloj zemlji svačije baštine
 Koju otimam iz ruku predaka

 Sad umnoženi imetak skučeni
 Posed privređen uz mnoge nedaće
 Ako prevladam — bez reči predaće
 S kraja motriće (kako su učeni)

 Podvuku mi se između redova
 Katkad pomole iz svoje potaje
 I prekore me: sinko, sramota je

 Još ne gazduješ kako ti sledova
 Gde buči pustoš nismo oklevali
 U krv smo legali, otud pevali



 GLASOVI

 Ko je mome glasu vodič i suvlasnik?
 Ko mu prolaz preči i ko ga poteže
 Da u čujnom tkanju vokal i suglasnik
 Vuku i raspinju neprobojne mreže?

 Glas moj, sad kome je saradnik i glasnik,
 S kime isprobava saglasnosti teže?
 Upevani, najzad, na neznani praznik,
 Sjediniće reči žežene i nežne.

 Inokosan, glas moj u sebe se skloni,
 Odatle ga snaže sušti milioni;
 Nedozvani preci ne daju da klone,

 Prosleđuju ključne znake, polifone.
 Od takvog gradiva zida zvonik, kulu.
 Peva tri u jednom, natpevava nulu.

 Letopis matice Srpske | God. 187 | Novembar 2011 | Knjiga 488, sv. 5
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Septembar 10, 2012, 09:57:04 pm »

**
Stihovi Dragan Hamović


VASILIJE U ZAVALI1

Pećinom bele Zavale,
U miru nove utrobe
Odasvud senke navale —
Svačeg u glavu udrobe.

Malo ga malo polaze
Dah majčin, oči očinje;
Zaguše znane prolaze
I onda borba počinje.

Krta potpora tropara
(Reči ćutane, pojane)
Kad jek jejine propara:
Vrati se vrati, Stojane!

I zebnja i uninija
Uzmu ga još potpunije;
(Posle će braća finija,
Udarni odred Unije)

Do jutra dijak ne trene:
Jauci, lica moleća
Dopru od špilje vetrene
(Iz kojega li stoleća?)

Ne bi podviga prostoga
Da ga smekša i podrije;
Smera put višeg Ostroga,
Gde strmije je, modrije.

____________

1 Sv. Vasilije Ostroški bio je, kao dečak, najpre iskušenik i dijak u manastiru Zavala u Popovu polju,
blizu rodnih Mrkonjića, pod brdom zvanim Ostrog.


K R A J I N A Časopis za književnost, nauku i kulturu • Vlasnik i direktor Milan Stijak
Banja Luka, godina XIII, br. 50, proljeće 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 10, 2012, 04:21:57 am »

**
Stihovi Dragan Hamović


ZAISTA
 
Zaista, dobri Gospode,
Pri tvojoj čudnoj poseti,
Kada te koplje probode
Vršak se krvlju posveti.
 
A čas pre toga, Gospode,
Uz radovanje svetine,
Pod oštri srp te sprovode,
Nema im bolje letine.
 
Pa onda ode, Gospode.
 
Tegota, tobom poneta,
Neznatne ljudske povode
Još usrdnije goneta.
 

REČI
 
Kuda se denule reči što zvoniše,
Blagovesnice moguće punoće:
U naše zabiti, u duboke niše
Smetnute, tamo mirišu i noće.
 
Dok neko pridigne kapak s konačišta,
A donja tiska reč u oblik tisne;
Taj zna: nereč lako prestupi u ništa
I s mukom stupa u odnose prisne.
 
Kud se zamajaše reči sa pokrićem,
S tačnim naglaskom i odzvukom bliskim,
Što na veki docne. I docne. A kriće
Da kad govore ne govore ni s kim.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 06, 2013, 09:45:20 pm »

*

MOĆ GOVORA

Danas većina obrazovanog sveta, bez ikakve nelagode, priznaje da poeziju uopšte ne čita. Zato je dalekosežno važno uvoditi učenike, buduće ljude, u poeziju

Nakon skoro četvrt veka od poslednjeg izdanja lektirskog pregleda novije pesničke produkcije ("Knjiga stihova mlađih jugoslovenskih pesnika"), nacionalni obrazovni izdavač pripremio je nov, aktuelizovan pregled domaće poezije za najstarije osnovce — kako odavno nalaže program nastave književnosti za osmi razred. U međuvremenu, tek je, kod jednog manje oglašenog novosadskog izdavača, Laslo Blašković bio priredio izbor "iz Savremene jugoslovenske poezije" ("Početak pesme", 1997). Sada, kada je sticajem okolnosti, u važećem nastavnom programu — tumbanom i menjanom bez pravog smera i koncepta, prinavljanom za mnoge periferne a siromašenom za temeljne sadržaje — ipak ostao zahtev za izborom "iz Savremene srpske poezije", ukazalo se neophodnim odgovoriti na taj zadatak uvažavajući očekivani horizont četrnaestogodišnjaka, kojima poezija kao oblik opštenja ni izdaleka nije privlačna mogućnost — pogotovo u gustoj i bučnoj šumi multimedijalnih obaveštenja kroz koje se svakodnevno probijamo.

"PROHODNE" PESME

Priređivač knjige "Beskrajna moć govora", Slavko Stamenić (inače odlični pripovedač) u sebi sjedinjuje dve kompetencije potrebne za ovaj posao: godinama aktivno prati nove pesničke pojave, a jednako dugo radi kao nastavnik u školi, osnovnoj i srednjoj. Stamenić je preduzeo posebno delikatan poduhvat da iz mnoštva izdvoji značenjski "prohodne" pesme pesnika koji reprezentuju realni raspon savremenih izraza i preokupacija, ali da, iznad svega, te pesme (makar po nekom elementu) budu recepcijski prijemčive naraštaju kojima je izbor namenjen. Drugim rečima, trebalo je učiniti što je god moguće da ovakav pregled, ako ne privuče, onda makar ne odbije mlade čitaoce od ove, po umetničkim dometima svakako prve — a po čitalačkom zanimanju i ukupnom odjeku danas, nimalo slučajno, marginalizovane književne oblasti. Koliko je u tome uspeo pokazaće život ove knjige, ali je pomenuti napor vidljiv i vredan svake pažnje.

Stoga je Stamenićev zbornik, koji sadrži osamdesetak pesama iz opusa čak šezdesetak pesnika, razveden u četiri tematska kruga. Prvi krug ("Domaći prizori") čine pesme zasnovane na raznovrsnim sižeima iz svakodnevice, drugi ("Spasite me hlorofili") tematizuje odnos modernog čoveka i prirode od koje se kobno otrgao, treći ("Nisi ti više mali") zadire u promišljanje odnosa pojedinca prema sopstvenom životu, i četvrti ("Poezija nastaje") okuplja pesme usredsređene na sam proces nastanka poezije. Teško je bilo iznaći primereniji okvir za obuhvatanje obilne i nejednake pesničke ponude. Svaki od krugova, u mnogoglasju sadržinskih polazišta i autorskih izvođenja, odaje utisak složene celine, u kojoj se lakše razaznaju srodnosti i razlike između različitih pesnika i njihovih rukopisa. Navedeni segmenti izbora komponovani su po obrnutoj hronologiji — što nije neumesna priređivačka dosetka — počev od mlađih pa do onih vodećih srpskih pesnika.

Tu su, znači, pesnici od Nenada Jovanovića, Ane Ristović ili Dejana Aleksića (rođenih oko 1970. godine), preko autora u punoj zrelosti, kao što su recimo Nebojša Vasović, Milan Đorđević, Đorđo Sladoje, Đorđe Nešić ili Živorad Nedeljković — pa do modernih klasika i pesnika nesporne stvaralačke zaokruženosti, poput Stevana Raičkovića (sve do nedavnog kraja pesnički vitalnog), Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Jovana Hristića, Borislava Radovića, Milovana Danojlića, Ljubomira Simovića, Aleksandra Ristovića, Matije Bećkovića, Rajka Noga, Ibrahima Hadžića, Milosava Tešića, Miroslava Maksimovića, Novice Tadića i tolikih drugih. Iz delimično navedenih imena vidi da je pesnička scena obuhvaćena dovoljno široko (neopravdani izostanci uvek su, naravno, mogući) i da je priređivač težio uravnoteženom predstavljanju autorskih osobenosti, bez poetičke i/ili ideološke isključivosti, kakva je zacarila u današnjem javnom prostoru i preneta u vrednovanje književnosti — najčešće na korist bezličnosti, srednjaštva, političke korektnosti, uz podrazumevano odsustvo izraženijih nacionalnih crta i kritike globalnog poretka nepameti i neslobode.

MORALNA DEZORIJENTACIJA

Kao uvodna, programska pesma, koja zajmi naslov samoj knjizi, postavljena je čuvena "Moć govora" Branislava Petrovića, dok epilog čine dve pesme svetski najpriznatijeg modernog srpskog pesnika, Vaska Pope, iz poznog ciklusa "Mala kutija". Dok Petrovićeva pesma svedoči širinu i zamah akta poezije, Popine pesme, nasuprot tome — upućuju na snagu jezgrovite pesničke reči. Čini se da nisu mogli biti uzeti podesniji lirski primerci za kompoziciono prioritetna mesta, ulaz u izbor i izlaz iz njega, upravo u svrhu privlačenja čitalaca na koje se (pedagoški) računa. S jedne strane, dakle, stoji Petrovićeva pesma što kipti od jezičke i asocijativne nesputanosti i prosto osvaja i pokreće, a s druge, Popine pesme, spravljene kao nedečje zagonetke sa nebrojeno odgonetki. Na rubovima "Beskrajne moći govora" demonstrira se izrečena poezijska moć, u dva suprotna izražajna smera — jezičkog širenja i sažimanja. Više i bolje od ma kakvih objašnjenja i učenih posredovanja, mladi čitaoci koji poseduju (elementarno) čulo, antene za prijem govora poezije mogu biti privučeni da krenu dalje, unutar korica ove knjige i uzduž i popreko poezije našeg doba i davnije. Pa dokle ko stigne.





"Beskrajna moć govora" opremljena je i kratkim uvodnim tekstovima ("Reč, pre svega", "Kako je zasnovan ovaj izbor") u kojima se, pored izlaganja koncepcijskog pristupa priređivača, mladi čitalac upoznaje sa najopštijim odlikama savremene poezije; zatim, kratkim pogovorom koji daje osvrt na istorijsku putanju našeg pesničkog razvoja ("Po čitanju stihije") i segmentom u kojem se pokazno raščitavaju, doturaju neki ključevi za čitanje dveju pesama dvojice istaknutijih pesničkih savremenika, Novice Tadića i Vojislava Karanovića ("Kako se može čitati pesma, dva primera"). Ni previše ni premalo, nego dosta za početak.

Mada ne možemo očekivati da ovakvi izbori odsudnije izmene status pesničke umetnosti u vidokrugu i učenika i njihovih nastavnika (još manje roditelja), sigurno je da su od pouzdane pomoći u snalaženju onih (makar koliko ih bilo!) pobuđenih "moćima govora", spremnih da zakorače u podsticajni i enigmatični prostor poezije. I za nastavnike, ali i za autore nastavnih programa, pa i za one čitaoce koji nisu vezani za osnovnu školsku namenu ovoga panoramskog pogleda (s ograničenjima kojima se moralo pribeći), knjiga "Beskrajna moć govora" podesna je za pružanje prvih obaveštenja o sadašnjem i skorijem pesničkom trenutku.

Danas, većina obrazovanog sveta, bez ikakve nelagode, priznaje da poeziju uopšte ne čita. Zato nam, pored ostalog, tako i jeste — zato smo i generalno srozani. Zašto je dalekosežno važno uvoditi učenike, buduće ljude, u poeziju? Zato što pesma govori nešto što se svakoga dana ne čuje, otkriva što nije naočigled — ali je bitnije od banalnih očiglednosti; upućuje da život sagledavamo ispunjeniji smislom. Poezija je nezamenljivo oruđe duhovne i moralne borbe, ličnog i dubinskog zajedničkog identiteta, i zato se u današnjim kulturnim politikama potire ili odbacuje u kraj. Pesma snaži i održava — od školskih dana poručuje nam Zmaj — a toliko smo slabi da jedva se držimo na nogama. Premda nezanemarljiv deo naše savremene pesničke proizvodnje proističe iz takve pomirljive raslabljenosti i srozanosti, bazične moralne dezorijentacije — pa i takve pesme, same sobom, znače čin nemirenja. Prvi korak svake borbe za dostižnu meru čovečnosti, do pune moći govora što nagoni na delanje, unutar i oko sebe.


Dragan Hamović | 14.06.2010. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Mart 18, 2013, 01:53:30 pm »

*

KADA SE NE MOŽE PREĆUTATI

O autonomiji pisane reči i društvenom angažmanu

Podela na književni i vanknjiževni prostor bila je jedno od odsečnih razgraničenja koje smo u doba studiranja književnosti morali ugraditi u svoj vidokrug. Književna oblast kojom se bavimo, po tome merilu, imala je početak i kraj u samome tekstu, zapravo u obliku, sumi umetničkih postupaka kojim je delo sklopljeno, i značenjima koje proizvodi kao književna činjenica. Sve što prethodi tekstu i što se zbiva naokolo neprikosnovenog kruga pisanja i čitanja načelno je izvan dometa našeg zanimanja. Takva, isključiva težnja lako je objašnjiva. Nauka o književnosti u dvadesetom veku imala je potrebu da oiviči svoj predmet i uspostavi matične metode, prema svom predmetu. Dotad, a i kasnije, u izučavanje književnosti mešali su se pristupi i ciljevi drugih oblasti, što s umetnošću reči nisu imali bitne veze, makar i pokretali neke od tema koje književni sadržaji pokrivaju.

VIRTUELNI MEHANIZAM VLASTI I UTICAJA

S druge strane, za same aktere dinamične moderne književnosti nadnetost nad svojom prirodom i oruđima, izražajnim i drugim tančinama jezika, bilo je u središtu pažnje. Iza nas je vek razgradnje i preispitivanja nasleđa i nasleđenih uloga, bavljenja književnosti samom sobom. Sporadična ukrštanja književne i političke revolucionarnosti imale su katkad spoljnog efekta, prevratničkog i razbijačkog, prečesto neproduktivnog za sam književni razvoj i učinak. U totalitarnim društvima različitih predznaka, opet, povlačenje književnosti u sebe i nije bilo pitanje izbora nego moranja, iznudica koja napreže snage, stavlja na ispit i stvaralački i etički, i ume da proizvede i dobre plodove. Iz totalitarnih okova, istini za volju, nismo ni danas izašli. Uvedeni smo, ispotiha, u njegove podmuklije, opasnije oblike. Književnost služi potvrđivanju i podgrevanju zadatih "politički korektnih" gledišta, inače je marginalizovana, i kada se javlja — njen je odjek kameran ili se disonantni glasovi prigušuju opštom, kontrolisanom bukom, koja se prema potrebi diže i spušta, uključuje i isključuje u javnom prostoru.

Krajnosti su krajnosti, ali raznorodne pojave u kulturnom prostoru nije moguće dovesti u ravnotežu, tako da svaki od činilaca, u svojoj meri, igra sebi namenjenu ulogu. To što je estetska funkcija u prošlom veku isprednjačila u književnoj samosvesti i akciji, potisnulo je, ali nije moglo ukinuti višestranu društvenu funkciju književnosti. Takva je uloga naprosto određena mestom književnog sistema u polju nacionalne kulture. Književnost je i dalje medijum od kojeg očekujemo da iznese sumu ukupnih opredeljenja jedne kulture, gde se sreću impuls trenutka i iskustvo predaje, i to bi moralo biti — mada sve manje jeste — i osetljivo merilo vrednovanja književnosti.

Autonomija stvaralačkog čina je osnovno pitanje, i to pitanje rešava svako za sebe. To je pitanje biti ono što jesi, ako uopšte nešto jesi, a ne ono što se od tebe očekuje ili izričito zahteva. Nema malo pisaca danas koji stiču pravo da budu prisutni u medijskom prostoru (bez kojeg inače ne postojiš i ne vrediš) time što razumevaju šta treba kada reći ili prećutati. Ali to nije ono najgore, oni tako podešavaju i pisanje. Modeluju sebe prema sezonskim strujanjima stavova i pogleda nosilaca moći. Još ako tome pokušaju da pridaju formu slobodnog, ličnog, moralnog stanovišta — time takve pojave postaju uistinu otužnije. Nije predaleko doba kada su ugledni mediji i javne tribine obaveznu pažnju poklanjale onima što čine slovo razlike od zvanične postavke stvari, koji je čak dovode u pitanje, što je važilo i za književne autore. Ako baš nisu pravili scene u javnosti, pisci su otpor izražavali u samovlasnom području književnog teksta. Danas, kod onih koji hoće da uspeju ili prežive u svetu virtuelnog mehanizma vlasti i uticaja, samokontrola zavladava i u samom književnom tekstu. Nevrednima i nedoraslima tako šta i priliči, ali kada na takve obzire i obaziranja pristaju autori koji nisu bez vrednosti, onda vidimo da se nedostatak moralne komponente pri samoj književnoj artikulaciji, što uključuje u sebe sva lica izabranog predmeta, ispoljava i u tekstu, kao strukturni umetnički defekt, nekoherentnost koju pažljiv čitalac lako razabira — a vredna književnost ne podnosi.

GOVORIM DA BIH BIO ČOVEK

Ne govorimo ni o kakvom junačenju, pa ni o građanskoj hrabrosti, o nekakvom borbenom poziranju pred drugima. I dalje mislim, kao i svi normalni pesnici, da se sudbonosne stvari postižu i najdublja žrtvovanja čine u tišini, pred samim sobom, mimo očiju sveta, jedino pred Nedremanim okom. Ali, svako od nas učestvuje u svetu, u svom vremenu. Književni glas mora da bude verodostojan da bi se, koliko-toliko, autorski ostvario. Prošlog Preobraženja u Žiči, na primer, pesnik Petar Pajić rekao je jednostavno i neoriginalno, ne hoteći da komplikuje: "Poezija je istina!" Poezija je — hajde da zakomplikujemo — čas projavljenja dostupne istine. Do tog kvaliteta dolazimo u sadejstvu pozvanja i truda — i taj kvalitet jezik registruje. I tada je svaka reč na svome mestu. I čeka svoj odjek, koji mora dočekati. Pesma, i ne pesma samo, bude svoj, izvojevani iskaz istine, koliko se i kako nekome prikaže.

Često se dosetim početka jedne rane pesme velikog Ivana V. Lalića, ispevane u nevreme i objavljene na neprikladnom mestu, sredinom pedesetih godina u Zagrebu, gde se tada mladi pesnik obreo. Pesma je naslovljena "Opelo za sedam stotina u crkvi u Glini". Početni stihovi glase: "Neću da prećutim. Zidovi su prećutali / I srušili se." Neopisiva je snaga ovog početka, ali smo ga naveli stoga što nudi ključ za opis osnovnog čovečanskog priziva koji valja da funkcioniše u pesniku. Pesma je ono što ne može da se prećuti, pored najbolje volje i mimo svake bojazni i računice, bez kićenja i prilagođavanja dnevnim prilikama. Nije se Lalić, kao građanin, inače razmetao kuražnim gestovima, ali da ne reaguje na užasno saznanje o glinskom masakru nije mogao. Nije to bio nalog spoljne, nego najdublje instance, jer je prava poezija i hrabrija i poštenija od nas — i uči nas i jednom i drugom.

"Neću da prećutim", odnosno: "Srušio bih se ako ne progovorim", mogu biti prihvatljive lozinke pesnikovog moralnog odgovora, o čemu, na kraju, samo sebi polaže račune. Gotovo istim rečima započeo je, pre tridesetak godina, reč odbrane pred realnim sudom komunističke države pesnik Gojko Đogo. "Pa ipak, ne mogu odćutati. Ćutao sam dosta" —  da bi onda pomalo i hercegovački dosolio napomenom da u njegovom užem zavičaju "strine ćute", a da ljudi "sede na kamenom gumnu usred sela, kao u atinskoj agori, i veće većaju". A sledeća rečenica koju je tada izrekao spada u ponajbolju Đogovu poeziju, jer ni to nije smeo da prećuti: "Čini mi se, voleo bih umreti nego se pred tim većem zastideti. Ja se bojim gumna, koliko i ovog suda." Iz prethodnih primera izvedena formula za delikatno pitanje angažmana, kao izraza sušte etičnosti književnosti, za svakog pisca mogla bi jednostavno glasiti: "Govorim, da bih bio čovek!", ili "Govorim, jer ne mogu drugačije!", ili: "Govorim, da se ne bih srušio!" Pisci obično deluju nespretno na javnom pozorju, ali su u prostoru teksta suvereni i tu ustupaka nema, a inače umetnost reči razvila je toliko suptilnih načina da se nešto dolično iskaže i spase duša svoja — a da glava ipak ostane na ramenima.

Iz navedenih razloga mnogi su danas progovorili, zalazeći u poprište javnog mislenog otpora poretku vremena koje nam je, po nevolji, dodeljeno. Inače bi se bavili svojim, dovoljno izazovnim pozivom u prostranstvu jezika. Tako, recimo, i Milovan Danojlić, nedavno u "Pečatu", objašnjava svoj pozni nacionalizam — a mnogi bi se od nas ispod narednih reči mogli potpisati: "Nije mi toliko do rodoljublja koliko do očuvanja zdrave pameti i negovanja duševne higijene. Ishod mog opiranja prilično je mršav, a da sam legao na rudu ili ćutao, bilo bi još gore." Šta više o tome reći? Prva i poslednja pitanja traže jednostavne i jasne odgovore.

Ostavimo sada po strani obrazovanu falangu što samopregorno, u vidu zanata i u najmu, opravdavaju globalno bespravlje i tiranstvo i nadmeću se u izvrtanju postojanih vrednosti svoga naroda, do kojeg inače ne drže. Ali, mnogi pisci i pametari za opštu upotrebu ne prestaju da se oglašavaju sa masovnih prenosnika reči i uporno se klone nepoželjnih, do neba vapijućih činjenica, koje bi trebalo da, kako bilo, kažu, jer su određujuće istine ukupne stvarnosti. Kako mogu izdržati da jednako izvrdavaju glavne teme i tačne reči i da ponešto ne guknu o stoglavoj imperijalnoj i domaćoj pošasti koja opseda, nagriza i pritiska? Kako od toga makar ne napuknu? A možda se već jesu, u sebi samima, srušili, pa tako poništeni i spremni na sve sudeluju u fikciji ili lakrdiji pomoću koje se zakratko ostaje na površini i biva naizgled važan.


Dragan Hamović | 07.07.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 05, 2016, 11:00:07 pm »

*

KNJIŽEVNOST I NACIONALNI IDENTITET

Kakav je odnos srpske književnosti i nacionalnog indentiteta?

Status nacionalne književnosti tesno je povezan s osnovnim pitanjima položaja naroda, drugačije i odsudnije od statusa mnogih drugih stvaralačkih oblasti. "Književnost spada u 'obrazovanje'. Zašto i otkada?", pita se i odgovara Kurcijus u svome opsežnom delu o evropskoj književnoj tradiciji: "Zato što su Grci u jednom pesniku našli idealan izraz svoje prošlosti, svog bića, sveta svojih bogova...
 
Homer je za njih bila 'tradicija'. Otada je književnost školski predmet, a kontinuitet evropske književnosti vezan je za školu." Isto važi i za srpskog kolektivnog Homera, našu usmenu tradiciju, kao i za književnost nastalu na njenom temelju, a to je najosobeniji deo naše književnosti, po kojem smo, u normalnim prilikama, bili svetski priznavani, od Vuka do Andrića i do Pope.
 
OPTUŽNICE
 
Srpska književnost odavno je pod nekom i nečijom optužnicom. Ništa novo niti neočekivano. Ali, danas optužbe stižu iz nje same, čak od strane onih koji su uzeli na sebe ambiciju da je predstavljaju i, po svome, iz korena je menjaju i rekultivišu, kao i sa osetljivih i markantnih institucionalnih mesta, odakle bi trebalo da bude praćena i podržavana u svome mnogoglasju i postojanim vrednostima.
 
Činjenica da je, na primer, jedan ugledni slavista iz Getingena (uz to još i inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti) na samom početku rata devedesetih doveo u vezu srpsku klasičnu epiku i cikluse Vaska Pope zasnovane na dubokoj ovdašnjoj mitologiji — sa opasnim licem srpskog nacionalizma, probuđenim i tada na delu — govori više nego dovoljno. Šta tek ostaje neznalicama ili ništarijama po vokaciji?
 
Odnos prema Andriću, čiji je smrtni greh pripadanja srpskoj književnosti evidentiran još za njegova života, simbolički je najbolje ispoljen time da je rat u Bosni počeo rušenjem njegovih spomenika. Isto je prošao i bezazleni Ćopić, kriv jedino što je veliki u svome majstorstvu i što potiče iz srpske kulture.
 
Nismo uvažili ni težinu činjenice da je početkom rata i raspada bivše državne zablude ćirilica i srpska knjiga iz okolnih centara prognana i potirana, a srpski pisci (pogotovo oni suviše srpski) stavljeni pod otvorenu zabranu, i da su dolaskom mirovnih trupa naše knjige iz prištinske biblioteke na lomači nesmetano gorele. A moglo bi se ovako ređati u nedogled.

Temelj srpskog kulturnog postojanstva, znači, osporen je i osporava se dosledno i strateški i većina našeg obrazovanog sveta, naše ustanove i naša država ponašaju se kao da se to ne dešava — a sprovodi se u drastičnim i za druge narode nezamislivim razmerama — ili se pak ophodimo kao da se stvar tiče nekog drugog.
 
Skorašnje zvanično prekrštavanje srpskih manastira na Kosovu i Metohiji, ali i brisanje drugih srpskih kulturnih i ljudskih tragova, pripomogli smo i mi sami, raznim činjenjima i nečinjenjima, od razdavanja svoga jezika na neograničeno korišćenje pod tuđim imenima, do pristanka na posthumno posvajanje naših književnih klasika koji su za života rekli čiji su, a sada su nemoćni da se brane od toga da budu uzidani u juče stvorene ili nejake književne tradicije. Neki od naših novonastalih suseda gotovo da nemaju koga ni da stave na novčanicu, pa se neretko posluže nekim velikanom iz srpske kulture sa kojim dele zajedničko poreklo. Sada su im potrebni Meša ili Skender, da se njima podiče, niti imaju problem što i dalje mirno svojataju Desnicu, a sravnili su mu rodnu kuću u Islamu Grčkom, izgoneći vatrom narod kojem je pripadao.
 
Srbija je danas u opštem i jadnom povlačenju, pred svime i svakim. Pred poništenjem, odgovara samounižavanjem do samoponištenja, da se proces ne bi bespotrebno odužio.
 
REGIONALNA BESPUĆA

Regionalna strategija i nije neophodna, ona neformalno ali realno i obuhvatno deluje. Kako to izgleda u slučaju optužene i bez suda osuđene srpske književne prošlosti, kao i neuređene savremenosti, posvedočićemo nekim primerima. Pre tačno sto godina izišla je Antologija novije srpske lirike Bogdana Popovića, uzorita i tada kao i danas. Današnjem čitaocu može promaći činjenica da je knjiga izašla u Zagrebu, i to po narudžbini Matice hrvatske. Jednostavno, ni po čemu se rečena okolnost iz predgovora i sadržaja ne može videti. Danas je, naravno, drugačije.
 
Pre nekoliko godina, jedna panorama novije srpske poezije, objavljena takođe u Zagrebu, skrenula je pažnju time što se tamošnja javnost pobunila na okolnost da su, u tom široko zahvaćenom izboru, stihovima diskretno zastupljeni i podrazumevani "ratni zločinci" poznati pod imenima Matija Bećković, Gojko Đogo i Rajko Petrov Nogo. Sledila su potom opravdavanja etički ranjivim glasovima u gradu gde se ispuni stadion na koncertu grlate spodobe koja kliče "Maksovim mesarima" iz Jasenovca i priziva paljenje Srbije — a spektakl direktno prenosi javni servis države kandidata za članicu Evropske Unije.
 
A ko je zavirio u predgovor izboru mogao je zapaziti i jasan otklon priređivača od pojave da neki srpski pesnici obnavljaju kopče sa srpskovizantijskom tradicijom, kao da se radi o načelno spornoj tendenciji. Šta će, drugim rečima, srpskoj poeziji njen najdonji kamen?
 
Nedavno, opet, u antologiji novije poezije pravljenoj za drugog zagrebačkog izdavača, autor takođe pokazuje vidnu potrebu da se pretpostavljenoj hrvatskoj publici opravda što je srpska poezija delimično takva kakva jeste, ali zato težište njegovog izbora donosi selektivniju, korektniju, bolju sliku.
 
Dosećam se, takođe, i osvrta na srpsku poeziju na samom početku devedesetih, prenetog u tadašnjoj Književnoj reči, u kojem jedan slovenački autor otvoreno zamera srpskoj poeziji što je isuviše u osnovi folklorna a nedovoljno urbana (za razliku, recimo, od svetski prepoznatljive slovenačke poezije), pri čemu je stoga Vasko Popa opet ispao sporan, a kao vodeći srpski pesnik odnekud proglašen nesrećni i pažnje svakako vredan pesnik Miloš Komadina.
 
Nedavno smo čuli, od jednog upućenog operativca iz resornog ministarstva, da je sastav srpske književne reprezentacije za široko predstavljanje na sajmu knjiga u Lajpcigu, dobrim delom, određen prema sugestijama nemačkih domaćina. Decenijski direktor Narodne biblioteke Srbije — koji će svakako ostati upamćen i po tome što je upozorio svet da je Gavrilo Princip gori terorista od Bin Ladena — svečano je, tada, objavio da je srpski Faust, nakon izbavljenja duše od starog srpskog đavola, "sada spreman da stvara relevantnu umetnost".
 
Do juče srpski književni Faust nije bio spreman, sada je spreman, uslovi su ispunjeni, moralni i metafizički, čemu je i sam nemalo doprineo. Lekovito je bilo pregoreti sebe, pa sve to reći u lice književne Nemačke koja će nas, povodom faustovske tematike, najbolje razumeti.
 
Tako ćemo, izgleda (a tako je bilo i pre nego što je pojam region zamenio pojam jugoslovenske zajednice) i dalje svoj književni i kulturni identitet oblikovati prema tome kako nas drugi hoće videti, a ne prema onome što jesmo. Svako tu ima svoj račun. Naši oprobani "partneri" iz regiona rado bi da ukinu svako zasebno svojstvo i svaku tradicijsku prednost, kao i dignitet mukotrpno očuvanog srpskog kulturnog identiteta, naše nevidljive tvrđave u svakojakim vekovnim, pa i današnjim nedaćama i ispitima.
 
A među nama, svoj račun nalaze i oni koji u srpskoj kulturi ne mogu da se ostvare, ali svakako će uspeti kada bude nametnut kakav bolji poredak vrednosti i zato zdušno teže da zbrišu, ili barem prilagode, i njenu prošlost, podrazumevajući da im savremenost i velika budućnost naprosto pripada kada se neki prethodni lustrativni poslovi dovrše, o čemu se toliki toliko staraju.
 
BORBA ZA OPSTANAK
 
Pitanje opstanka u identitetu koji nije od juče, niti je slučajno takav kakav jeste, i za srpsku književnu samosvest jeste jedno od prvih pitanja. Zato najpre treba odbraniti temelj toga identiteta, oličen u našoj književnoj tradiciji, od Savinog prološkog žitija Svetog Simeona do Ivana V. Lalića, jer se na taj temelj udara sa više strana, i u tome sudeluju i oni proračunati i otpadnuti, kao i oni pometeni i ravnodušni. Prema tome baštinjenom poretku možemo pouzdano meriti i savremene doprinose, a dublja merila upravo globalni komesari hoće da ukinu.
 
Takvi koji se, kao članovi komisije Ministarstva kulture, usude da javno upitaju zašto nam je uopšte potreban kanon srpske književnosti, odbijajući da preporuče finansiranje projekta Izdavačkog centra Matice srpske "Deset vekova srpske književnosti". Jer, srpsko ukupno, pa i književno predaštvo teret je i prepreka, najpre za regionalnu saradnju i za šire integracije.
 
Strategija izdašne otvorenosti i podešavanjima prema drugima pokazuje u našim danima svoj porazni učinak i nedostojni lik. "Ne predstavlja li površinsko otvaranje na jednoj strani istovremeno individualno zatvaranje na drugoj, pa čak i nezahvalnost prema svom okruženju, roditeljima i precima kojima se neporecivo duguje i sopstveno postojanje, a koji su živeli kao ličnosti upravo na osnovu širih kulturnih vrednosti u okvirima pre svega etnokulturnih identiteta?" — s pravom se, ne tako davno, upitao Aleksandar Gajić u svome radu o problemima "globalizacije kulture", dajući prećutni odgovor na današnje srpske okolnosti.
 
Ali, dok nosioci i pregaoci nacionalne kulturne samosvesti u našoj sredini budu u statusu gerile, skrajnuti i od nesavesnih i površnih evro-idolopoklonika koliko i od nacionalnih političkih aktera, sve dok produktivna i usmeravajuća samosvest ne bude delatno i dosledno društveno praktikovana, bićemo odgovorni kao saučesnici u sopstvenom ukidanju. Znam da se mnogi naprežu koliko im prilike dopuštaju i uprkos prilikama, ali je isuviše gluvih i nedozvanih. A sve je to u srpskoj književnosti napisano, samo da je pročitamo u spasonosnom ključu, jer zarad održanja postoji i dalje nastaje.


Dragan Hamović | 28.07.2011. | Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 04, 2016, 05:53:02 am »

*

PESMA JE DOSTIGNUTA ČISTINA


Novu knjigu Dragana Hamovića (1970), pesama i zapisa, pod naslovom "Tiska", objavila je Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva, u novopokrenutoj biblioteci "Pročelje", kao prvu knjigu. Reč je o knjizi izabranih i novih pesama. Hamović je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu (grupa za srpsku književnost i jezik). Bio je urednik u "Zavodu za udžbenike", sada radi kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Autor je petnaestak knjiga, dobitnik nekih od naših najuglednijih književnih nagrada.

U knjizi "Tiska", kako kažete, probrali ste pesme iz prethodne tri knjige. Mnoge pesme ste popravili. Kako pesnik zna kada je pesma gotova?

Iskustvo koje pesma posreduje neosetno se kumulira i u neki svoj, praznični čas, dolazi do reči. Taj dolazak često iznuđujemo, s neizvesnim ishodom. Godinama sam osluškivao šta mi uopšte pripada da kažem, pa nisam ni pisao, osim o drugim pesnicima. A to jeste bila priprema sopstvenog pravog tona. Pesnik dozreva, dozreva mu i govor. Volim autore munjevite verbalne improvizacije, ali je pesma za mene učinak "duge patnje izgovora" — da se poslužim sintagmom savremenog pesnika od koga smo dosta učili.

Kritika je primetila da ste u neprekidnom otkrivanju "pesme u pesmi" i stvaranju "pesme o pesmi". Kakvi su rezultati tog pesničkog istraživanja?

Čovek ne zna ko je zapravo i šta je — dok se jezički ne dovede u red. Zato mi je rana poezija sva od prepravljanja običnih reči, kojima nisam verovao. A nije bio problem do reči, razume se. Neophodan je taj razgovor s pesmom, tom vodiljom na mukotrpnom putu do u sebe. Prolazimo kroz razne smutnje i magme. Pesma je dostignuta čistina, izraza i smisaonog vidika.

Knjizi ste dodali i komentare, koji otkrivaju tajne vaše stvaralačke radionice. Kako, zapravo, nastaje pesma?

Zapisi uz pojedine pesme pojasne poetiku, ali pre raskrivaju intimna uporišta i spoljne okolnosti. Upravo mi je životna zaloga pesme, kao dubinskog samosvedočenja, sada potrebnija nego na počecima. Takvu zalogu i jezik iznutra podrži.

U jednoj godini izgubili ste oca, ali i dobili sina. Sve se dogodilo u vašoj 33. godini. Da li je to neki poseban znak?

Bio je to neodoljivi potisak. Čistina s koje sam sagledao proteklo i dolazeće. Prisni sudar gubitka i dobitka dao je gotov okvir za lični lirski mit, koji se lako oslonio na opšti. Važno je zvati se Lazar. Prvi mi zaspao — drugi se probudio i raste. A ja, tektonski potresen, razapet među njima. Otuda moja "Matična knjiga" koju dopisujem. Odatle potiče i "Tiska".

U svojoj poeziji oslanjate se na tradiciju, na zavet predaka. Idete li, da parafraziram Zorana Mišića, od mita ka poeziji, ili od poezije ka mitu?

Kao i mit, poezija je svedena reč o bitnom. Jedino takva vredi, a može biti likom svakovrsna. Poezija je oduvek početna i posebna pozicija izražavanja, ma kako je potcenjivali tumači današnje protočne, konzumerske kulture. Ako u delatnu stranu pesme ne verujemo, zalud nam je posao. Nema plodonosnije misli u poratnoj kritici od Mišićeve, overene delima vodećih srpskih pesnika. Na njegov esej "Šta je to kosovsko opredeljenje?", pored drugih, valja se iznova vraćati — ne samo oni kojima pitanje iz naslova nije jasno.

Sve pesme u knjizi vezanog su stiha. Da li se u ovoj čvrstoj formi bolje osećate?

Zarana sam osetio intrigu vezanog stiha. Protivnosti se napeto uobruče. Pesma se snabde dodatnim ritmičkim impulsom. Pokrene lirsku memoriju. Aktuelni nosioci direktiva kakva je poezija poetički korektna — radove u vezanom stihu unapred isključuju iz razmatranja. Kako podneti da se, nakon svih lomova, opet mogu ostvariti oblik i smisao koherentan, uravnotežen, skopčan s nasleđem koliko i s epohalnim činiocima? A biva lagodnije ako nismo obavezani nečim pre nas, bez čvršćeg merila poređenja i vrednovanja.

Doktorirali ste na poeziji Stevana Raičkovića. Zašto ste se odlučili baš za ovog pesnika?

Isprva, nisam bio načisto mogu li da obuhvatim Raičkovićevu poluvekovnu lirsku razuđenost. Hteo sam pokazati da je to pesnik u stalnom dosluhu s dinamičnim strujama epohe — a ne darovit relikt prošlosti. Štaviše, da je izvodio smele opite suverenije od priznatih novatora. I bio na čelu one linije posleratnog lirskog modernizma što nije zasnovana na antilirskom rezu. Paradigma potpunog pesnika.

Posebne simpatije gajite prema Novici Tadiću, čije ste sabrane pesme priredili?

Oko statusa Tadićeve poezije vlada saglasje i među onima što u književnim pogledima nemaju skoro ništa zajedničko. Novica je bio nepotkupljiv, čak i kad je ostao bez posla, oboleo, ne hoteći da poseže za rođakom na vrhu države. Teško je izbeći krupne reči povodom jezgrene snage njegove poezije i osobitog čoveštva. Mada, po vlastitom određenju, anarhičan, bio je osetljiv na nepravde činjene njegovom narodu, kao i na svačije ljudsko potonuće.

U jednom od zapisa kažete: "I tamnica može postati dom — ukoliko tamnujemo među svojima." Živimo li u jednoj takvoj tamnici?

Znalci vele da globalni sistem neslobode ne deluje danas toliko represijom koliko manipulacijom. A ona je opšta, razrađena do tančina, do sitnih pora, do krajnje bezočnosti. Kao u demoničnim prizorima, recimo, Tadićeve poezije. Ili pak Bulgakova. U polutamnici polukolonije obreo se i ovaj teško pobeđeni i teško izigrani narod.

Jednu pesmu posvetili ste Dragu Hamoviću, maturantu (1922—1941), "imenjaku na dnu jame". Strašnih zločina je po Hercegovini bilo i u poslednjem ratu?

Kada sam doznao za udes rođaka "imenjaka na dnu jame" bio sam njegovih godina. Poistovećenje beše neminovno i jezovito. O tome da mi je otac, kao dečak, pukim slučajem izbegao isti kraj, da su oba majčina strica pogubljena u Jasenovcu — slušao sam odrastajući u Kraljevu, gradu što pamti masovnu nemačku odmazdu. Hercegovina je opustela, sirota, ali zemlja postojane zavetne punoće. Ne računa da joj iko prizna nepojamne žrtve, stare i nove, a još manje da je neko ubeđuje u projektovanu srpsku krivicu. A taj neodrživi konstrukt javni govornici ovde prihvataju i neguju — mimo svih vapijućih činjenica.

Zoran Radisavljević | 25.04.2015 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: