Škola "objektivne lirike"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Umetnička lirska poezija  « Škola "objektivne lirike"
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Škola "objektivne lirike"  (Pročitano 4076 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 03, 2010, 04:00:43 pm »

*

ŠKOLA "OBJEKTIVNE LIRIKE"

Posle Mušickog i Milutinovića, a pre Branka Radičevića, javlja se veći broj pesnika čija je orijentacija zajednička: oni čine našu prvu pesničku školu, koja se obično naziva školom "objektivne lirike" ili "mirnog čuvstva". Njene početke imamo u drugoj i trećoj deceniji 19. stoleća, vrhunac dostiže 30-ih godina, 40-ih izmiče pred novim valom romantizma, početkom 50-ih doživljava kratkotrajnu obnovu da bi se nakon toga nepovratno ugasila. Njeni su najvažniji predstavnici Jovan Hadžić, Đorđe Maletić, Nikanor Grujić i Jovan Sterija Popović, a kroz nju su prošli i neki pesnici koji će se kasnije prikloniti romantizmu, Jovan Subotić, Vasa Živković, Jovan Ilić, Ljubomir Nenadović i dr. Ishodište škole je klasicističko. Ona se razvija pod neposrednim uticajem L. Mušickog: osnovni pesnički žanr je lukijanovska panegirička oda u "rimskom razmeru", glavni je njihov klasični uzor Horacije, koji se u ono vreme dosta prevodi (Hadžić je preveo i njegov čuveni traktat o pesničkoj umetnosti 1827). Na pesnike ovog pravca utiču i moderni nemački pesnici, klasicisti i predromantičari: Gete, Šiler, Klopštok, Viland, Gesner, Herder i dr. Gete i Šiler bili su, uz Horacija, najuticajniji i najviše prevođeni strani pesnici 30-ih godina. Šilerove estetičke rasprave odigrale su veliku ulogu u oblikovanju književno-teorijskih pogleda naših klasicista, posebno Đorđa Maletića (1816—1888), koji je bio najvažniji kritičar i estetičar ovog pravca.

U jednome ovi pesnici bitno odstupaju od svog učitelja, u svom odnosu prema narodnoj poeziji. Iako patriotski nastrojeni pesnik, Mušicki se razvijao izvan svakog dodira s narodnom poezijom. On je doduše pomagao Vuku u skupljanju narodnih pesama, dovodio mu u Šišatovac Višnjića i Podrugovića, ali sve to nije i malo nikakvog uticaja na njegovo vlastito stvaranje. Njegovi učenici težili su pak da narodnu pesmu uključe u svoj program. Oni je shvataju u duhu herderovskih i šilerovskih ideja kao prirodnu, naivnu poeziju, koju njeni tvorci, narodni pesnici, stvaraju "bez svakog truda i muke". Ali iznad narodne, oni stavljaju "učenu" poeziju, iznad narodnog pesnika učenog stihotvorca koji stvara uz pomoć nauke i po pravilima koja propisuje razum. U njihovoj poeziji naporedo s pesmama u klasicističkom maniru javljaju se podražavanja narodnih pesama, pretežno lirskih. Jovan Hadžić (1799—1869), "u knjižestvu nazvani Miloš Svetić", "najbolji đak" Mušickog i ujedno jedan od najogorčenijih protivnika Vukove jezičke forme, najdalje je otišao u prihvatanju narodne poezije. Prevodio je delove iz Ilijade u desetercu, a Horacijevu Pesničku umetnost preveo je u dva metra, naporedo, u metru originala i u epskom desetercu. Pored oda i drugih klasičnih vrsta, negovao je i pesme u narodnom duhu, i to s takvim uspehom da bismo za neke od njih mogli poverovati da su Brankove ili Zmajeve. U prvoj fazi i kod Hadžića kao i kod drugih pesnika ovog pravca preovlađuje uticaj Mušickog, dok kasnije taj uticaj sve više jenjava: lukijanovsku odu istiskuje narodna pesma, a "rimski razmer" zamenjen je narodnim stihom i metrom. Većina od tih pesnika u kasnijoj fazi, ukoliko nisu prestali pisati poeziju, sasvim napuštaju klasični manir i nastoje se prilagoditi zahtevima romantičarske škole.


Jovan Deretić
Deo teksta preuzet sa: http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_12.html
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: