|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 04:22:56 am » |
|
**
PESNIK I KRITIČAR MILOŠ VIDAKOVIĆ
Predrag Palavestra
Kao i većina pripadnika književnoga naraštaja Mlade Bosne, Miloš Vidaković nije stigao da potvrdi svoje prave stvaralačke mogućnosti. Rat, čiji su početak navestili hici sarajevskih atentatora, razbio je pokret predratne jugoslovenske omladine u kome je Mlada Bosna bila najnapredniji i najdinamičniji deo. Razdvojeni, rasuti po svetu, zatočeni u tamnicama i logorima, izgubljeni u tuđini gde su živeli teškim životom siromašne emigracije, pripadnici Mlade Bosne nestajali su u metežu rata jedan za drugim, umirući na ratištima i gubilištima, po kazamatima i bolnicama. Desetkovan i uništen, revolucionarni omladinski naraštaj ugasio se u ratnome vihoru. U godinama u kojima srećnije generacije tek počinju da stvaraju, mnogi pisci Mlade Bosne zauvek su se oprostili od književnosti i života. Miloš Vidaković (rođen u Štrpcima kod Višegrada 26. decembra 1891), jedan od vođa književnoga pokolenja Mlade Bosne, pesnik, kritičar i prevodilac s nekoliko evropskih jezika, umro je 2. oktobra 1915. godine kao izbeglica u Velesu, ostavivši za sobom rascepkano, nepovezano i neujednačeno književno delo koje, iako fragmentarno, i danas svedoči o nesumnjivim potencijama jednog od najistaknutijih pisaca Mlade Bosne.
Raznovrstan i bogat književni rad Mlade Bosne, kome je Miloš Vidaković svojim predanim radom na poeziji, kritici i književnoj publicistici obezbeđivao jednu širu dimenziju, bio je, u velikoj meri, iskren stvaralački napor jedne generacije mladih intelektualaca koji su više i bolje od svojih prethodnika osećali kretanja i strujanja u tadašnjoj umetnosti, i u mnogim prilikama zauzimali progresivniji i tolerantniji stav od većine kritičara svoga vremena. Zavisno od ličnih sposobnosti i subjektivnih sklonosti pojedinih njenih kritičara, među kojima su Dimitrije Mitrinović i Miloš Vidaković bili, bez sumnje, najugledniji i najautoritativniji, Mlada Bosna je svoju kritiku podjednako usmeravala i u pravcu etičkih i u pravcu estetičkih rasvetljenja, pokušavajući da na taj način ublaži nesklade i približi krajnosti u kojima se ponekad gubila tadašnja kritika. Mestimični čisto estetički zahtevi, koje su neki od kritičara Mlade Bosne postavljali s vremena na vreme, bili su pokušaj prevladavanja vulgarnih i uprošćenih utilitarističkih shvatanja, koja, da paradoks bude potpun, nisu bila tuđa ni njima samima, pošto su ta shvatanja, više nego bilo kakav estetski i estetizirajući stav, odgovarala ideološkoj usmerenosti Mlade Bosne. Istovremeno, korišćenje kritike kao sredstva ideološke borbe i političke propagande nije u potpunosti zadovoljavalo intelektualne i stvaralačke sklonosti mladih pisaca, koji su u evropskoj književnosti svoga vremena nalazili mnoštvo primera autonomije umetnosti i njenog podređivanja jednom jedinom idealu: savršenstvu vlastite lepote. Raspeti sklonostima i prema jednom i prema drugom tumačenju umetnosti, nedovoljno zreli i sigurni u sebe da bi se bez dvoumljenja opredelili, a ipak dovoljno kadri da uvide da obitavati u krajnostima znači lišavati se mogućnosti širih spoznaja, pisci Mlade Bosne tražili su načina da ne iznevere nijednu od protivstavljenih koncepcija, odnosno da im se obema odupru.
U kritičkom radu Miloša Vidakovića, koji je nekoliko godina uoči prvog svetskog rata bio stalni recenzent Radulovićevog "Naroda" i redovan saradnik "Srpske riječi", "Bosanske vile" i "Srpske omladine", ta dilema potvrdila se na taj način što je, s jedne strane, Vidaković smelo naglašavao svoje neslaganje s postavkama vodećih srpskih kritičara onoga doba, a, s druge strane, ispovedao ista vitalistička uverenja koja su bila u osnovi estetičkih shvatanja tih kritičara, pre svega Jovana Skerlića, čiji je književni uticaj na mladobosansku inteligenciju znatno zaostajao za uticajem nacionalno-političkim i socijalnim. Imajući više smisla i sluha za nijanse i diskretne prelive, Miloš Vidaković je, na primer, Skerlićevoj kritici suprotstavljao jednu drukčiju koncepciju kritike, ne prikrivajući mišljenje da su mnoge greške Skerlićeve posledica njegove tvrdoglavosti i nesavitljivosti, kobnih predubeđenja koja nikada nije prevladao. "Celo dosadašnje delo g. Skerlića", pisao je on u "Narodu" 1913. godine povodom šeste knjige Pisaca i knjiga, "jedna je građevina, sa jednakim metodama, živošću izražavanja i diskutiranja, sa jednakim idejama i zahtevima, izvedenim do poslednjih konzekvenca. To je bio razlog netolerancije prema izvesnim piscima našim, kojima se ipak ne može odreći vrednost. Individualnost g. Skerlića i suviše je jaka da bi se mogla pomiriti sa drukčijim pogledima, dozvolivši ih, i uživati u delima ljudi koji imaju drukčije ideje i raspoloženja. U impresionističkoj kritici, koju mi volimo, to je međutim moguće. Kritičar je, kako neko reče, beskućnik koji nema svoga stana, nego se nastanjuje u tuđim kućama, uživajući u svemu što mu one daju. Prolazi kroz knjige kao kroz raskošne odaje. (...) Ne procenjuje dela, nego ih voli, ne sastavlja zakonike o lepoti, nego se povodi za svojim srcem i željama. Kada se zna da je poznavanje prirode relativna stvar, da svi zaključci, sve presude, imaju boju momenta i raspoloženja u kome su stvoreni, iluzorno je praviti vazdušaste poteze i osnove, neumoljivo ih primenjivati i činiti kategorična tvrđenja. (...) Daleko srećniji su oni koji proživljavaju život, proživljavaju sve emocije koje im pružaju umetnička dela, zahvaljujući im za svaku tugu, svaku radost, svaki strah i nežnost koju su doživeli." Vidakovićeva kritika Skerlićevih kritičkih shvatanja bila je na liniji nastojanja pripadnika Mlade Bosne da afirmišu jednu novu koncepciju umetnosti čak i uprkos najvećim tadašnjim kritičarskim autoritetima srpske književnosti. Pišući iste godine na istome mestu i o Ispovestima Milice Janković, Vidaković je, još jednom nasuprot Skerlićevom mišljenju o potrebi angažovanja svih intelektualnih i duhovnih snaga u podizanju nacionalne svesti i kolektivnog duha, istakao princip slobode umetničkog stvaranja i naglasio neprikosnoveno pravo umetnika da piše po svome srcu i po svojoj savesti, iskreno i neposredno, bez obzira na to da li će, i koliko, njegova reč moći da ima dejstva i direktnog uticaja na bućenje i vaspitanje nacije. "Pogled na svet", pisao je on, "biva obrazovan od života, događaja i prilika, i samo ga život može promeniti. Kao rezultanta ličnih doživljaja, razmišljanja i donekle fizioloških dispozicija, svaki pogled na svet ima svoga opravdanja. (...) Zahtevati od ljudi da pišu drukčije nego što im nalaže njihova celokupna unutrašnjost, može se samo onda kada se hoće umetnosti da da izvesna pedagoška tendencija. Tu leži pogreška. Umetnost ne vaspitava. Njoj nije zadaća da učini svet boljim. (...) Eto zašto mi nikada nismo podizali optužbe na mlađe pisce, kojima izvesna iskrenost nije dozvoljavala da pevaju u borilačkom stavu, zatajivši sve svoje depresije u jesenje večeri, sve svoje tuge i beznadne plačeve u kaljava jutra. To je bio izraz njihovog nepoverenja u snagu i budućnost, neverovanja čije razloge mi nećemo istraživati. Zato mi ne možemo zamerati mnogim našim piscima koji su, u vreme kad je u prvom redu opšta stvar, pisali najviše o sebi, voleći sebe, pisali u tonu koji nije određen da direktno podigne nacionalnu snagu." Takvi izazovi, upućivani Jovanu Skerliću i drugim srpskim kritičarima onoga doba, imali su dejstvo pravih podviga: glas Mlade Bosne dopirao je iz zabiti jedne kulturno zaostale provincije, ali je dosezao do samih vrhova tadašnje naše književnosti. To je bio znak da se polagano, ali sigurno, u okviru Mlade Bosne uobličavala autonomna kritička misao, zasnovana na načelima jednog izgrađenog kritičkog sistema, koji se protivio svim dogmama i slobodni doživljaj umetničkog dela cenio više nego bilo koju drugu komponentu kritičkog procesa.
S druge strane, Miloš Vidaković je, kao i Skerlić, dosledno tumačio osnovnu misao Gijoove estetike da je život jedini istiniti smisao umetnosti. Kao suptilan poznavalac umetnosti, esteta i kritičar koji je među mladom bosansko-hercegovačkom inteligencijom svoga doba imao svakako najviše ukusa i mere, Vidaković je u brojnim člancima o umetnosti, koji su do danas ostali rasuti po sarajevskim listovima i časopisima izdavanim pre prvog svetskog rata, često imao priliku da govori o estetici i o osnovnim principima umetnosti. Njegova misao se tada često vraćala Gijou. Ono što je u Rodenovim fragmentima i mislima o umetnosti, o kojima je pisao u "Narodu" 1913. godine, naročito privuklo njegovu pažnju, bila je okolnost da "i Roden postavlja za princip umetnosti život. Kao Ten, koji je rekao da dekadansa dolazi usled zaboravljanja živog modela, kao Gijo, čija su dva dela o estetskim problemima pisana u tom pravcu. Život je fond i svrha umetnosti. Pejzaži moraju biti puni mirisa, lišća i svetlosti ravnica; skulptura i portreti moraju disati, gledati, kretati se. Muzika mora razbuđivati najdublje slojeve, najskrivenije naslage čovečje duše. U dnu svega je večno nepromenljiva harmonija, večno nepoznata senka prvog pokretača, prvog stvoritelja. Treba dati koncepciju života i sveta. Svaki umetnik je daje; one su različite, pa ipak sve dobre i sve tačne. Možda oni varaju sami sebe, možda su pokretne sile sasvim drukčije od onoga što oni zamišljaju. Umetnik u tom slučaju daje oblik svojim snovima, obogaćujući tako dušu čovečanstva. Jer, obojivši svojim duhom materijalni svet, otkriva svojim zanesenim savremenicima hiljadu nijansi osećanja. Otkriva im do tada nepoznata bogatstva u njima samim. Daje im nove razloge da vole život, nove očiglednosti koje bi ih vodile." Ne postavljajući, dakle, i suviše velike zahteve u pogledu forme, držeći se čvrsto poznatog načela da umetnost treba da pruži više sadržine nego veštine, Miloš Vidaković je imao, u osnovi, dobar kritički refleks. On nije gubio iz vida da umetnost, ma kako i koliko bila etički motivisana i idejno usmerena, mora udovoljavati određenim estetičkim normama. Jednostavnost i svedenost na najosnovnije oblike bili su za njega, bitni preduslovi svake velike i prave umetnosti; najjednostavnije pesme bile su, po njegovome uverenju, istovremeno i najlepše, što je, na izvestan način, i ubrzalo približavanje Miloša Vidakovića i čitavoga književnoga naraštaja Mlade Bosne onim pesničkim formama koje su olakšavale neposrednije izražavanje kompleksne, nestalne i protivrečne unutarnje stvarnosti mladoga naraštaja.
Slobodni stih, koji je od početka veka sve više osvajao naklonost srpskih i hrvatskih pisaca novoga pokolenja, privukao je i pesnike Mlade Bosne, i oii su mu prišli s iskrenim oduševljenjem, spremni da prihvate svaki književni program koji je u ime energije novog vremena, novih ritmova života i novih odnosa unutar društvene zajednice, ne potcenjujući važnost ranije ostvarenih vrednosti, omogućavao slobodnije izražavanje nemirnih doživljaja, napona i htenja mladoga prevratničkoga naraštaja. Interpretirajući futuristička shvatanja o obnovi poetskih oblika, s kojima se upoznao iz Marinetijeve knjige o futurizmu za vreme boravka u Italiji, Miloš Vidaković je postao jedan od glavnih nosilaca borbe za afirmaciju slobodnoga stiha. "Vers Libre", pisao je on 1913. godine, "kao forma, jedini je kadar izraziti neuravnjena traganja moderne duše, Vers Libre kao jedna sveobimna ritmika, uključujući u sebe sve dosadašnje ritmove i mere, pruža u isto vreme nebrojeno mnogo drugih, raznovrsnih i slobodnih. Naša osećanja i suviše su malo geometrijski ujednačena, i suviše malo pravilno ritmična da bi se dala neposredno izraziti u starim strofama. Svako osećanje, svaka rečenica ima svoju ritmiku, koja se ne može odmeriti jednakim taktovima, nego izgleda kao jedna nepravilna krivulja, kao šum koji se diže, stišava, zapljuskuje, pada, skače. Usavršiti i menjati tu unutrašnju, vazda raznovrsnu ritmiku, znači uništavati najbitniju karakteristiku pojedinog osećaja." Kao da nisu napisane pre, već posle prvog svetskog rata kada je u modernističkoj pobuni protiv utvrđenih vrednosti u poeziji i životu pitanje pesničke forme i slobodnoga stiha u neku ruku bilo shvaćeno kao egzistencijalno pitanje opstanka poetske avangarde, te Vidakovićeve reči objašnjavaju stvaralačku orijentaciju mnogih pripadnika Mlade Bosne, koji su se klasičnih formi gotovo jednodušno odrekli za ljubav nečega što im je bilo bliže, slobodnije, adekvatnije i — lakše. Samim tim, Mlada Bosna se našla na liniji pobune protiv lirskih stereotipnosti, koju je, krajem prve decenije našega veka, smelije od svojih prethodnika, započela druga generacija srpske i hrvatske moderne. U njihovim pesmama sve češće se javljaju akcenti jednog šireg i potpunijeg pesničkog nastoJanja i primećuje se nezadovoljstvo skučenim i istanjenim duhovnim i stvaralačkim rezultatima literarne tradicije. Neposrednost dodira sa evropskom kulturom i direktan kontakt sa savremenim umetničkim pokretima, koji su tražili bolja sredstva izražavanja u odlučnijem raskidanju s romantičarskom tradicijom, približila su taj književni naraštaj novim revolucionarnim tendencijama, čiji su tumači, među mladim bosansko-hercegovačkim piscima, pre svih drugih bili Dimitrije Mitrinović i Miloš Vidaković.
Iako zagovornik smelih ideja pesničke obnove, Miloš Vidaković je, kao tragična žrtva podsmeha sudbine, u istoriji novije srpske književnosti zabeležen kao pesnik standardnih, bledunjavih i neoriginalnih soneta, na osnovu kojih je kritika stvorila jednostran i neadekvatan sud o njegovim stvaralačkim mogućnostima. Ugledajući se na Trofeje Žoze-Marija d' Eredije, koji su savršenstvom i besprekornošću sonetske forme već bili omađijali najuglednije srpske pesnike i kritičare onoga doba, Miloš Vidaković je u vreme balkanskih ratova počeo da objavljuje graciozne, zvonke, dekorativne i gizdave sonete o idealizovanim likovima i zbivanjima iz istorije i predanja. Posle pesnikove smrti, njegov otac Nikola, poznati i marljivi prevodilac s ruskog jezika, sakupio je objavljene i neobjavljene sonete i štampao ih 1918. godine u Sarajevu pod naslovom Carski soneti, preuzetim od Jovana Dučića. Jednu kopiju toga rukopisa, koja se znatno razlikovala od zbirke sačuvane u pesnikovoj ostavštini, po kojoj je priređeno sarajevsko izdanje, sam Vidaković je posle sarajevskog atentata, plašeći se premetačine i progona, predao na čuvanje Vladimiru Ćoroviću, koji je, posle rata, neke pesme iz tog rukopisa s vremena na vreme objavljivao u "Književnom jugu" i "Srpskom književnom glasniku". Sudeći po mnoštvu varijanata i po razlikama u tekstu između pesama u zbirci i pesama koje je Ćorović objavljivao prema rukopisu, Miloš Vidaković očigledno nije bio dovršio rad na toj zbirci rodoljubivih soneta. Kao i pesnici koje je podržavao, Vidaković je Carske sonete gradio prvenstveno od slika. Ponekad su te slike plastične i živopisne, ponekad prazne, banalne i anemične, bez ikakvog unutrašnjeg značenja i vrednosti, očigledno nastale pod uticajem lektire. Prošlost, kako ju je Vidaković prikazao u tim gracilnim, gipkim, jednoličnim i misaono oskudnim sonetima, nije ni svet srpske istorije ni svet narodne pesme, već uglavnom neka trubadursko-provansalska riterska raskoš suptilnih osećanja i lepih manira, naivno idealizovana romantična predstava staroga carstva, gospodstva i junaštva.
U rasvetljenoj carevoj dvorani,
Širokih krila i azurna svoda,
Za stolovima su zasela gospoda,
Sve proslavljeni kneževi i bani.
I među njima sa lepotom vila,
Gospođe dvorske u tkanome zlatu,
U snežnoj svili, kadifi, brokatu,
I vezovima raznobojnih svila.
Osmesi blagi, nakit dragoceni,
Lepota nežna, gesti odmereni,
I lagan žubor leporekog zbora,
Sve je u ritmu jedne ravnomerne,
Ko vrelo bistre, ko zvezde biserne
Muzike nekog očaranog dvora.
Površnost i isprazna dekorativnost Carskih soneta doneli su Milošu Vidakoviću nezasluženu slavu kržljavog dučićevog epigona, standardnog parnasovca i zanesenog romantičara koji, istina, nije bio bez versifikatorskih sposobnosti, ali koji za sobom nije ostavio vidnijega traga u književnosti. Ironijom sudbine, dobra namera pesnikovog oca da posmrtnim objavljivanjem očigledno nedovršenih i nesrećenih soneta sačuva sinovljevo književno ime od zaborava izmetnula se u svoju suprotnost. Samo najdobronamerniji kritičari Vidakovićevi, kakav je bio Ivo Andrić, intimni prijatelj i školski drug pesnikov, videli su u njegovim sonetima refleks jedne romantične i iskreno egzaltirane mladosti, koja je, koristeći se svim sredstvima ideološke pripreme, čak i kroz gizdavu penušavost artificijelnih soneta pokušavala da evociranjem prošlosti podigne nacionalnu svest i učvrsti nacionalni ponos, ispunjavajući na taj način jedan od osnovnih smislova svoga aktivizma.
Hoću da dignem iz zagrobnog mraka
Lepotu celog starostavnog sveta,
Gradove bele s blistanjem kubeta,
I polja puna kula i čardaka.
-----------------------------------
Ah, borce, borce, što ko mitske senke
-----------------------------------
Prođoše svetom ko što vetar veje
-----------------------------------
Životom svojim hoću da oživim.
U stvaralačkom smislu Carski soneti bili su znak opadanja i stagnacije Vidakovićevog talenta. Nacionalno-romantični zanos bio je sasvim prigušio nesumnjive poetske mogućnosti mladoga pesnika koji je pre i posle Carskih soneta napisao pregršt nadahnutih, iskrenih pesama slobodne forme, po kojima bi, u stvari, trebalo suditi o njegovom pesničkom daru. U njegovim rukopisima, po kojima je, uoči drugog svetskog rata, za neostvareno izdanje "Srpske književne zadruge" pesnikov otac priredio još uvek neobjavljeni izbor iz Vidakovićeve poezije i kritike, nalazi se nekoliko desetina uglavnom neštampanih pesama mnogo veće vrednosti, među kojima se naročito ističe ciklus pisan 1912. godine u Parizu. Lišene slatkorečivosti, idealizacije, konvencionalnih slika, dekorativnosti, bledunjavih i mlitavih impresija, površnosti, izveštačenosti i lepršave larpurlartističke samodopadljivosti, te pesme i ne liče na Carske sonete, koji, za razliku od tematski srodnih, ali uglavnom kasnije pisanih Kosovskih božura Dragoljuba J. Filipovića, nemaju ničeg zajedničkog s narodnom pesmom. Nastale u bliskom dodiru pesnikovom s lepotom i neizmernim bogatstvom životnih oblika velike evropske metropole, Vidakovićev pariski ciklus obuhvata pesme meditativno-diskurzivne, pomalo melanholične, prisne i neposredne, sasvim različite od impresionističke slikovitosti neutralnih i hladnih Carskih soneta. Ljubav, priroda, intimna rasvetljenja u tišini, samoći i tuđini, osećanje napuštenosti, lako nespokojstvo, sumorna saznanja, slutnja smrti, subjektivne refleksije, sećanja i uznemirena pitanja pred tajnama života prepliću se i kombinuju u toj poeziji čiji glas odzvanja toplije, dublje i prirodnije nego zveket naprslih reči i ukrasa iz retoričnih, otmeno izveštačenih soneta, okađenih tamjanom nacionalne mistike.
Zalud se otvaraju prozori s modrim
Sa čudnovato modrim oknima
Zalud se pružaju vruće ruke,
Nigde nikoga.
Mrtav je grad.
Nema ni zvezda ni neba, niti
Koraci veselih prolaznika
Da zazvone kamenim trotuarima.
I žalbe njišu kroz srce,
I veliki san umora sklapa oči.
Ja ne znah da kroz beskrajne osame
Hod ovaj svetom nepojaman mine,
Ko lagan prelaz iz neznane tame
U senke jedne mrtvačke tišine.
Uprkos povremenim vrlo razgovetnim pragmatičkim akcentima, Miloš Vidaković je pažljivije nego drugi pesnici Mlade Bosne negovao kult čiste poezije. Tome je, svakako, znatno doprinelo i književno vaspitanje koje je stekao školujući se prvo u klasičnoj gimnaziji u Sarajevu, a zatim na univerzitetima u Beču, Parizu i Firenci. Odličan poznavalac evropske umetnosti, pisac koji bi se, da ga smrt nije pokosila pre vremena, od poezije možda udaljio ka kritici i eseju, Vidaković je u sarajevskom krugu đaka i studenata, pripadnika Mlade Bosne, uz Dimitrija Mitrinovića, bio bez sumnje najobavešteniji i najobrazovaniji. Pored Plave ptice Morisa Meterlinka, koju je preveo još 1912. godine, s uspehom je prevodio Bergsona, Anatola Fransa, Lamnea, Dodea, opata Prevoa i druge strane autore, marljivo popunjavajući književni feljton "Srpske riječi" i "Naroda", u kojima je štampao i svoje prve prozne pokušaje. Bolešljiv i iscrpen siromaštvom, školovan od skromne učiteljske očeve plate, načetih pluća koja je bezuspešno lečio u Italiji, Vidaković se posle sarajevskog atentata ilegalno prebacio preko granice u Srbiju i, posle dužeg potucanja, dobio mesto nastavnika u gimnaziji u Velesu, gde je i umro ne navršivši ni dvadeset četiri godine života.
Predrag Palavestra: Miloš Vidaković, iz rukopisa.
[postavljeno 14.03.2010]
|
