Gojko Božović (1972)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gojko Božović (1972)  (Pročitano 8346 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 04:26:41 am »

*




GOJKO BOŽOVIĆ

Gojko Božović rođen je 2. maja 1972. godine u Bobovu kod Pljevalja.

Piše poeziju, književnu kritiku i esejistiku. Bavi se priređivačkim i uredničkim radom.

Priredio je, između ostalog, Sabrana dela Petra II Petrovića Njegoša u sedam knjiga, "Izabrane pripovetke" Ive Andrića, "Seobe" i "Drugu knjigu Seoba" Miloša Crnjanskog. Uređivao je listove "Književna reč" i "Književni magazin", časopise "Trg", "Književna kritika", "Reč", "Književnost" i "Anali Borislava Pekića", kao i Međunarodni književni festival "Trg pjesnika" u Budvi (1992—2002).

Bio je član NIN-ovog žirija kritike za roman godine (1995—1996).

Član je Upravnog odbora Srpskog PEN centra.

Prevođen je na engleski, francuski, nemački, italijanski, ruski, poljski, češki, mađarski, rumunski, bugarski i makedonski jezik. Od 1997. do 2007. godine radio je kao glavni urednik beogradske Izdavačke kuće "Stubovi kulture". Izdavačku kuću "Arhipelag" osnovao je 15. maja 2007. godine u Beogradu, s namerom da objavljuje knjige iz vrhunske savremene književnosti, istoriografije, političke teorije, ekonomije, filozofije, psihologije i leksikografije; knjige u znaku najuzbudljivije mašte i najboljeg znanja. Gojko Božović je u "Arhipelagu" i glavni urednik.

Živi u Beogradu.


OBJAVLJENE KNJIGE I NAGRADE:

Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006).

Knjiga eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000).

Antologije: Antologija novije srpske poezije. Devedesete godine, XX vek (2005), Places We Lowe. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006).

Nagrade za poeziju: "Matićev šal", "Brana Cvetković", "Đura Jakšić", "Branko Ćopić", "Europa Giovani International Poetry Prize".

Nagrada za esejistiku: "Borislav Pekić".


Maja Mohar Grivcov | Funkhaus Europa
Fotografija: wwwknjizevnost.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 04:27:00 am »

*
Stihovi Gojko Božović


PRESEK

Kada sam se rodio
Imao sam
Više godina
Nego sada

Pre toga
Pamćenje mi je
Bilo bolje

Potom sam jedino
Gubio vreme


IZMEĐU DVE REČI

Između dve reči
Između dva veka
Počiva pesma

Reč je suviše telesna
Da bi bila pesma

Pesma je lepa
Koliko to prilike
Dozvoljavaju
Kako na nebu
Tako na zemlji


ZAREZ

Godinama već živim u vreme ratova.
Dok pomišljam da je jedan bes
Napokon ostao bez daha,
Kao dečak što posle punog trka
Prelazi u klecanje kolena,
Na drugoj strani granice
Počinje da se odvaja um od ruku,
Meso od kosti, dete od kolevke,
Čovek od onoga što je,
Izašavši na obližnji breg,
Celog života gledao.
I sve prelazi u pokret
Od koga se ne može nazreti
Šta je počelo, a šta se to završava.
Mogu samo da se skupim u pitanje
Zašto se svaki zarez
Mora povući na ovom parčetu kože
Koju iz nekog razloga
Zovem mojom.


TEŽINA

Kako je jasno sećanje
Na neprijatne događaje.
Kako su nepomućeni prizori
U kojima se strah
Naglo zgušnjavao
Da su ga, na kraju,
Morali nožem seći.
Kako su od šuma
Očišćene reči
Koje su zamenile prijateljstvo.
Kako je drhtaj,
Dok je prelazio licem,
Izgledao privremen,
Odsutan i lak,
A sada bih mogao
Da ga ponovim.
Ispunjenog težinom
Bez koje nema lica.

Pesme "Presek" i "Između dve reči" preuzeti sa: Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 04:27:31 am »

**
Stihovi Gojko Božović


IZGOVOR, DA

Nostalgija je vreme između dva
Poljupca Nema osećanja jesu
Prizori iz nemih filmova
Tišina drži ravnotežu
Sveta u raspadanju dakle
U okretanju oko svoje ose
Ti odlično razumeš da
Ne treba odgovarati na pitanje
Zar je važno ko govori
Važno je da osećaš Da
Tebi govorim Da govoriš Da
Znaš da umreće svet
U reči koju nije rekao

Da


SVET JE MALI

Svet se vekovima naglo smanjivao.
Sad što je tu je. Svet je mali.
Ušao je u sebe. U svoje zlo. Ali
Sa druge strane ne dopire pesma.
Ali nema više velikih tema. Ali
Bića postoje samo da bi iščeznula.
Ali cveće posmatra samo onaj koji ga
Bere. Ali nema više imena i znak više
Nije nem. Ali živim u znoju lica tvog.
Ako se povučeš, kajaćeš se, dušo!
Zato se nemoj povlačiti:
Isto ćeš se kajati, dušo!


Čekajući povratak Dučićev • Dučićeve večeri poezije • Trebinje, '94 i '95.
Trebinje — Pale 1996.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 07, 2012, 11:56:53 pm »

**
 Stihovi Gojko Božović


 ZABELEŽI, RUKO

 Zabeleži, ruko,
 Ovo razdvajanje dana i noći,
 Klonulosti i pomeranja tkiva,
 Ovaj dečakov korak
 I kliktaj jasan od ozarenja,
 Čist od sumnji u dostupnost prostora.
 Zabeleži, ruko,
 Tu nepomućenu brzinu,
 Tu veru koja premašuje
 Snagu isposničkog shvatanja sveta.
 I potom, pošto si sve zabeležila,
 Zaćuti, ruko.
 Zaćuti.

 Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
 Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 27, 2013, 01:27:19 am »

*

GOJKO BOŽOVIĆ,
IZDAVAČ GODINE — KLAĐENJA SA VREMENOM I SA VEČNOŠĆU






Žiri 54. međunarodnog beogradskog sajma knjiga jednoglasno je odlučio da nagradu za izdavača 2009. godine ravnopravno dodeli izdavačkim kućama "Arhipelag" i "Kreativnom centru" iz Beograda. Žiri 54. međunardnog beogradskog sajma knjiga radio je u sastavu: profesor dr Radivoj Radić, istoričar, profesor dr Ratko Božović, kulturolog, profesor Mileta Prodanović, slikar i pisac, mr Jasmina Vrbavac, književni kritičar, i Arpad Vicko, književnik i književni prevodilac. Sa Gojkom Božovićem, koji je osnivač i glavni urednik "Arhipelaga", razgovarala je Slavka Sunajko.

Izdavačka kuća "Arhipelag" osnovana je 15. maja 2007. godine u Beogradu. Doživljavajući izdavaštvo najpre kao deo kulture i kao nastavak i javno ispovedanje čitalačke strasti, "Arhipelag" je koncipiran kao kuća koja će biti na strani svojih čitalaca kako izborom knjiga i izborom autora, tako i jasnim opredeljenjem za vrhunske vrednosti u svakoj od biblioteka koju objavljuje. U toku 2009. godine ovaj izdavač je objavio 37 knjiga, organizovao veliki broj kulturnih događaja širom Srbije i učestvovao na domaćim, regionalnim i velikim svetskim sajmovima knjiga.

U obrazloženju nagrade, žiri navodi da "Arhipelag" odlikuju visoki kriterijumi u izboru knjiga, zavidan nivo koji se odnosi na standarde profesionalnog izdavaštva, kao i naročit odnos prema čitaocima, intelektualnoj javnosti i društvenoj zajednici. Kako ste primili priznanje stručnog žirija?

To je jedno lepo i izdavaču uzbudljivo priznanje da bude proglašen za izdavača godine. Meni je drago da su uzeta u obzir ta tri elementa jer ona jesu polazna tačka naše kuće od početka osnivanja pre 3 godine. Jedno je odnos prema čitaocima i piscima, drugo je profesionalan odnos prema elementima izdavačkog posla i treće su visoki kriterijumi u izboru knjiga. Meni je drago da se broj naših čitalaca iz dana u dan uvećava i u to se neprestano uveravamo. To nam je potvrdio i sajam knjiga. S druge strane, važno je  da stručna i profesionalna javnost, institucije kojima su naše knjige potrebne sve više prepoznaju ono na čemu se Arhipelag zasniva a što je istaknuto u odluci žirija beogradskog sajma.  To je ono na čemu će "Arhipelag" i ubuduće koncepirati i obavljati svoje poslove. To je velika obaveza koju mi nećemo oklevati da ispunimo.

Na sajtu vaše izdavačke kuće piše da se "knjige ne objavljuju da bi bile uspešne samo u jednoj sezoni, već da bi u njima uživali i savremeni čitaoci i čitaoci za dvadeset ili pedeset godina".

Da. To su knjige koje nisu tema dana, nisu knjige trenutka, prolazne mode i hira, to su knjige koje važe za sva vremena, koje imaju svoju vrednost i težinu. Mi svi znamo da postoje knjige koje svako od nas mora da pročita, koje su klasici ali pravi izazov je da sada,u današnjem danu prepoznamo knjige koje obeležavaju naše vreme. Mi se trudimo da prvo objavljujemo takve knjige i to je neka vrsta klađenja sa vremenom i sa večnošću jer izdavaštvo je posao koji se ne proverava samo na kraju meseca kada stižu izveštaji o prodaji knjiga u knjižarama. Uspešno izdavaštvo se ne proverava na osnovu toga koliko je knjiga prodato na sajmu a koliko se vraća u magacin, ono se proverava neprekidno i na kraju meseca i na kraju sajma ali se proverava, pre svega, jednim drugim kriterijumom — vrednošću. Sve dok neka knjiga sa vašim znakom stoji na policama biblioteka, javnih ili privatnih, na policama knjižara, do tog časa svaki čitalac proverava kakve su to knjige, šta ste vi zapravo uradili, kakav ste vi izdavač.

Da li je to težak i neizvestan put?
 
To je jedan put kojim se ređe ide, ja sam toga potpuno svestan, ali je to put na kome ima više izazova i, mislim, više zadovoljstva. Mi smo se opredelili da objavljujemo knjige koje jesu vrhunska savremena književnost, svetska ili srpska svejedno, knjige koje su istorijografija, koje su i najbolje u svojoj vrsti, bilo da je reč o političkoj teoriji, ekonomiji, psihologiji. Dakle, to su knjige koje menjaju čoveka, koje nam donose nova saznanja i u kojima uživamo. S druge strane, to su knjige u znaku najuzbudljivije mašte kada je reč o književnosti, najboljih saznanja kada je reč o knjigama iz oblasti istoriografije, političke teorije, ekonomije, filozofije ili psihologije.

Tokom nedavno završenog sajma knjiga koja ostvarenja Vaše kuće su bila najtraženija?

Nekoliko knjiga je izazvalo veliko interesovanje. Neke su iz predhodnih godina, neke iz ove godine. Iz predhodnih su svakako knjige  Vladislava Bajca "Hamam Balkanija" i Jelene Lengold "Vašarski  mađioničar". Od prevedenih knjiga to su naravno romani Davida Grosmana "Vidi pod: ljubav," i "Njeno telo zna", kao i "Srećna porodica" Karlosa Fuentesa. Iz ove godine to je nova knjiga Jelene Lengold "Pretesteriši me" a od prevedenih su knjige: "Mikrokosmosi" Klaudija Magrisa, roman Sesara Antonia Moline "Fuga o ljubavi", "Bar Flober" Aleksisa Stamatisa. Naravno, tu je i nova kniga Milana Kundere "Sused" koja se premijerno pojavila za vreme sajma knjiga. Želim da naglasim da je to, inače, tek drugo svetsko izdanje te knjige.
Glas Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 24, 2016, 12:17:15 am »

*
GOJKO BOŽOVIĆ, PESNIK, KRITIČAR I GLAVNI UREDNIK "STUBOVI KULTURE"


KNJIŽEVNOST JE NAJBOLJI PROIZVOD SRPSKOG DRUŠTVA

Gojko Božović igra nekoliko važnih uloga u domaćoj književnosti. Rođen je 1972. godine u Bobovu kod Pljevalja. Objavio je knjige pesama: "Podzemni bioskop", "Duša zveri", "Pesme o stvarima", "Arhipelag", kao i knjigu eseja o srpskoj poeziji druge polovine 20. veka "Poezija u vremenu". Živi u Beogradu gde radi kao glavni urednik izdavačke kuće "Stubovi kulture". Za poeziju je dobio nagrade "Matićev šal" i "Brana Cvetković", kao i nagradu iz Fonda "Borislav Pekić". Između ostalog, uređivao je listove "Književna reč", "Književni magazin", časopise "Trg", "Književna kritika", "Reč", kao i književni program "Trg pjesnika" u Budvi.
 
Plastelin: Zamolio bih Vas da na početku ovog razgovora, iz ugla književnog kritičara i urednika, kažete nekoliko reči o pesniku Gojku Božoviću. Kakva je njegova poetika?

Gojko Božović: Teško je govoriti o sebi kao da se govori o nekome drugome. Ali to nikako ne sme da bude alibi piscima u modernim vremenima da govore kako oni ništa ne znaju o svojim tekstovima, jer su oni proistekli iz viših sila inspiracije. Moderni pisci su kritičari čak i ako ne objavljuju književnokritičke tekstove. Ako to nisu, onda su, zapravo, izraz anahronog uverenja da se može pisati bez poetičke samosvesti. Pišemo iz unutrašnje potrebe, zato što rečima poveravamo neka važna značenja, ali to možemo činiti bez svesti o modernosti i tradiciji, bez znanja o tome šta je napisano i bez strogosti prema samima sebi, još manje bez razumevanja okolnosti u kojima književnost pokušava da se uspostavi kao govor potreban nekome.

Moje pesme su tihe i melanholične, one su izraz individualne projekcije egzistencijalnog i književnog iskustva, ali ja, dok ih pišem, u njih pohranjujem i jednu vrste ironijske rekonstrukcije tema kojima se bavim.

A teme su...

Teme su različite: od vode koja me zanima i kao datost i kao simbolička sila do pitanja kome se književnost još uopšte obraća, od pitanja svakodnevice do pitanja jezika, od unutrašnje drame jedinke do istorijske drame konkretnog vremena, od unutrašnjih preloma usled kojih čovek postaje drugačiji do epohalnih pitanja na koja moramo dati nekakav odgovor. O svemu tome može se govoriti tiho, meni se čini i da se o svemu tome naprosto mora govoriti.

U jednom intervjuu ste izjavili da je poezija "tih medij". Ima li poezija na početku trećeg milenijuma svoje čitaoce? Da li danas postoji knjiga poezije nekog savremenog pesnika koja je postala bestseler?

Da, poezija je tih medij. Ponekad mi izgleda da se poezija više piše nego što se čita. To nije samo tako kod nas. U zemljama koje imaju desetine ili stotine miliona stanovnika pesničke knjige se štampaju u tiražima od 500 ili 1000 primeraka. To više nisu činjenice koje se tiču samo opstanka poezije ili broja njenih čitalaca. To postaje i jedno važno kulturno i društveno pitanje. Jer, poezija je značajna čovekova antropološka sposobnost. Isto tako, ona je delatnost dugog trajanja, jedna od prvih civilizacijskih aktivnosti. Ako je toliko dugo trajala, zašto bi nestala baš u našem vremenu? I da li nestanak poezije sa sobom povlači još neke nestanke? Negde je Gadamer rekao da nije pravo pitanje utihnjuju li pesnici već je pravo pitanje da li su utihnule naše sposobnosti da čujemo pesnike. Neke stvari iz našeg iskustva, neke emocije, neka značenja možemo da izrazimo samo uz pomoć poezije. Drugi mediji nam tu nisu od velike pomoći.

To znači da će poezija opstati...

Verujem da će poezija opstati kao uverljiva manjina koja počiva na nekoliko stotina čitalaca. Od kojih će većina, izgleda, biti sami pesnici. U strogom smislu, pesničke knjige ne postaju bestseleri. Bestseler je samo ono što se proda u tiražu većem od 5000 primeraka. A to pesničke knjige po pravilu mimoilazi.

Obično sa pitanjem ima li poezija čitaoce, ide i drugo (apokaliptično književno) pitanje: postoje li danas u Srbiji književni kritičari?
 
U Srbiji postoje književni kritičari, ali ne postoji prostor za književnu kritiku. Istorija kritike je uvek povezana sa istorijom periodike. Ali prvi put u istoriji srpske štampe događa se da je srpska književna kritika izgubila mesto svog objavljivanja. Danas gotovo nijedne književne novine ne objavljuju kritiku. I oni listovi koji to rade po pravilu objavljuju tekstove od 20 redaka, što je neobična kombinacija novinske vesti i kolumne na razne teme. U svim generacijama postoji po nekoliko vrlo zanimljivih kritičara, ali šta vredi kada oni nemaju gde da pišu. Zamislite poziciju nekoga ko se sada odlučuje da postane književni kritičar: ne samo što niko ne pomišlja da bi bilo pristojno da mu se takav rad plati nego mu niko ne daje ni prostor da pokaže svoj književni ukus. Bez književne kritike ne postoji pravi javni razgovor o knjigama. Otuda se događa da se neke knjige pojavljuju u velikom broju izdanja ili da dobijaju najvažnije nagrade, a da o njima nema pravog kritičkog odgovora. Ili da se, s druge strane, poslednjih nekolko godina u Srbiji stvori i na sav javni glas iza|e čitav jedan front paraliterature koja se, čak i od strane mnogih kritičara, profesora književnosti i medija, predstavlja kao jedina i prava književnost. I to je u ovom trenutku ključni problem srpske književnosti.

Kakvu ulogu igra kritika u našem društvu?

Njen javni položaj je katastrofalan, kritika nije vidljiva, mnoge njene vrednosti su poznate samo najužem krugu posvećenih, a o estradi se govori kao o književnosti. Nikako ne sme biti zamućena razlika između ozbiljne književnosti i estradne literature. U svom vremenu Mirjam je uvek bila mnogo čitanija od Andrića. Ali se ipak znalo ko je Mirjam a ko je Andrić. I nije Mirjam, nego je Andrić, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Sada vidim opasno nastojanje da se sve to izjednači i da se u isti red stave David Albahari i, recimo, bezbrojni rodoslovi srpskih domaćica.

Kao urednik "Stubova kulture" pročitate hrpu neobjavljenih rukopisa. Pored toga, kao kritičar i pesnik, gomilu objavljenih knjiga. Da li su to dve različite vrste čitanja? U kojim knjigama najviše uživate? Da li čitate i u tramvaju?

Ta dva čitanja su različita, ali su u mnogo čemu i slična. Kada čitam rukopise, nastojim da među njima nađem one koje bi vredelo objaviti. Ali u godinama uredničkog rada nisam dobio previše rukopisa meni nepoznatih ljudi koji su me iznenadili svojom vrednošću. Priznajem, to deluje malo obeshrabrujuće, ali, ipak, ne odustajem, i dalje čitam rukopise, jer je pravo zadovoljstvo naći nekog novog autora i neki novi rukopis. A znamo da dobrih stvari na ovome svetu previše nema. I još nešto: ja sam strog čitalac i ne odlučujem se lako da objavim neki rukopis. Ali isto tako ne zaboravljam da je u svaki rukopis, dobar ili loš, bez izuzetka, svaki autor upisao najbolji deo svoje energije. Koliko god imao tu vrstu razumevanja, ponekad ne nailazim na razumevanje kod autora kojima vraćam rukopise. Ali primetio sam da svi rukopisi koje ja ne objavim bivaju objavljeni kod drugih izdavača.

Naravno, ne mešam se u uređivačke poslove drugih izdavača, imam već dovoljno svoga posla, ali mislim da nije nužno objaviti sve što se napiše. Imam sve manje vremena da čitam knjige iz čiste radoznalosti, iz čiste emocije, dakle, izvan profesionalnih interesovanja. To mi, recimo, mnogo nedostaje. Uživam u mnogim knjigama, od raznih autora i iz raznih oblasti. Možda je, ipak, najveće uživanje u knjigama koje čitam drugi ili treći put, onda kada te nečim iznenadi knjiga koju znaš iznutra. Inače ne čitam u tramvaju, češće se vozim autobusom u kome, takođe, ne čitam.

Kako izgleda biti urednik velike i važne izdavačke kuće kakva je "Stubovi kulture"?

"Stubovi kulture" objavljuju knjige većine vodećih autora savremene srpske književnosti. Pored košarke i još nekoliko kolektivnih sportova, književnost je najbolji proizvod srpskog društva. Ne vidim da su u Srbiji pravi nešto bolje od romana Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Radoslava Petkovića, Dragana Velikića, Vojislava Despotova, Milete Prodanovića ili Veselina Markovića, od priča Mihajla Pantića, od drama Dušana Kovačevića ili Vide Ognjenović, od pesama Ljubomira Simovića. Nije važno objavljivati samo knjige, potrebno je od njih praviti kulturne i društvene događaje, a od njihovih autora prepoznatljive figure javnog života. U izdavaštvu sve knjige ne mogu biti remek-dela, ali u ozbiljnom izdavaštvu mora postojati standard ispod koga se ne ide. I potrebno je da ta minimalna linija bude postavljena prilično visoko. Znak izdavača koji stoji na koricama jedne knjige mora da bude čitaocu jasna poruka čitaocu o tome koji je to tip vrednosti. ako postignete tu vrstu prepoznatljivosti kod čiutlaca, uspeli ste kao izdavač. Jer izdavaštvo je posao u kome se vaš rad neprestano proverava. Ne samo u času kada se objavili neku knjigu, ne samo na kraju meseca kada stižu izveštaji iz knjižara i uopšte sa tržišta, već u svakom času dok se vaše knjige nalaze u knjižarama i antikvarnicama, u javnim i privatnim bibliotekama, a najpre u rukama čitalaca, kad god se oni mašili neke vaše knjige. "Stubovi kulture", dakle, objavljuju ozbiljnu književnost, ozbiljnu istoriografiju i ozbiljnu ekonomiju. Pokušavamo da u svim prilikama budemo na strani svojih čitalaca i svojih autora. U Srbiji je vrlo čest slučaj da se autorska prava ne poštuju, a da se čitaoci potcenjuju. Ne zna se šta je od čega gore. Samo zahvaljuju|i autorima i čitaocima, ako radite svoj posao, možete postati veliki i važan izdavač.

Kako vam izgleda izdavačka scena u Srbiji?

Izdavači su različiti, a mene različitosti raduju. Dobro je da nismo svi isti. Ima mnogo izdavača u Srbiji, ali najmanje ima onih koji su prepoznatljivo profilisani u uređivačkom smislu i u smislu jasnih ciljeva u izdavaštvu. Mislim da takvih izdavača nema više od 5 ili 6. Svega nekoliko izdavača poštuju profesionalne standarde. Kao da je cilj da se potpuno kontaminira scena, da nema pravila ni uspostavljenih vrednosti. Tako se na kratak rok može napraviti neki novac, nekada i pristojan, ali se ne može postati pristojan i ozbiljan izdavač. U Srbiji postoji dovoljno dobrih pisaca i dovoljno dobrih čitalaca. "Stubovi kulture" izdavaštvo doživljavaju kao povezivanje takvih pisaca i takvih čitalaca.

Čini mi se da su poslednje dve nagrade koje ste dobili nagrada "Đura Jakšić" i nagrada "Branko Ćopić". Često ste u žirijima koji dodeljuju nagarde. Kakav je vaš odnos prema nagradama koje ste dobili i prema onima koje često dodeljujete?

Nagrade su deo književnog života, nikako i sastavni deo književnosti. Obično se govori kako kod nas ima mnogo nagrada. Ne vidim da je to neki problem. Postoji svega nekoliko nagrada koje cenimo i za koje zna javnost. Ostale služe za zadovoljavanje sujeta. Problem sa nagradam je druge vrste. One, naime, ne ispunjavaju svoju ulogu. Najpre, one ne utiču na poznatost i na prodaju knjige. Kod nas to uspeva još samo NIN-ovoj nagradi za roman godine. Nagrade kod nas, potom, za razliku od drugih sredina, ne omogućavaju svojim finansijskim posledicama piscu da barem neko vreme na miru piše svoju sledeću knjigu. Inače, ja radim samo u žirijima koji su nadležni za žanrove koje ne objavljuju "Stubovi kulture". Nikako ne učestvujem u rđavom običaju da urednici u žirijima procenjuju sopstveni rad i daju nagrade knjigama koje su uredili. To nije korektno ni prema tim nagradama, ni prema tim knjigama, pa čak ni prema samom sebi.

Da li su nam potrebna udruženja pisaca? Imaju li ovakve kniževne asocijacije važnu društvenu ulogu?

Književne asocijacije su potrebnije u doba tranzicije nego u uređenim društvima. Ali nam nikako nisu potrebna kao političke tribine ili vulgarni interesni klubovi. Udruženja su nam potrebna kao sindikati pisaca koji će štititi njihova profesionalna prava i prostor u kome će se pojavljivati njihove knjige. Nadam se da će Srpsko književno društvo čiji sam član biti još prepoznatljivije u ovom pogledu.

Vaš kolega urednik iz "Stubova kulture" Predrag Marković predsednik je republičke Skupštine. Osim što verovatno češće viđate predsednika od nas ostalih, da li ste politički aktivni?

Ja sam verovatno jedan od retkih Srba koji neće učiniti dve stvari: neću se aktivno baviti politikom i neću napisati roman. Razume se, to me neće sprečiti da sa zadovoljstvom ili sa zanimanjem čitam savremeni srpski roman, još manje će sprečiti savremenu srpsku politiku, sada bez mog ikakvog zadovoljstva, da se bavi mnome. Moj politički angažman se u prethodnoj deceniji iscrpljivao u učešću u demonstracijama, a pisao sam i neke tekstove. Ne mogu da se odlučim šta je od toga bilo uticajnije. Danas je srpskoj politici potrebna nova generacija, ali nisam siguran ni da je ona na vidiku, ni da će joj uskoro biti pružena prilika. Krajnje je vreme da se bavimo svojim profesijama i interesovanjima, ali i da budemo strašno strogi i nepopustljivi prema političarima.


Razgovor vodio: Mića Vujičić | Plastelin
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: