Miloš Perović (1874—1918)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Perović (1874—1918)  (Pročitano 7872 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 04:28:57 am »

*




M I L O Š  P E R O V I Ć
(Užice, 1874 — Pariz, 1918)

Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu gde je završio gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije. Radio je kao nastavnik u Čačku, Skoplju i Solunu. Učestvovao je u oba balkanska i prvom svetskom ratu u kome je bio teško ranjen. Umro je u Parizu 1918. godine.

Prvu zbirku pesama "Pesme" Perović je objavio u Užicu 1903. godine i potpisao je pseudonimom Pijetro Kosorić. I druga zbirka pesama štampana mu je u Beogradu pod istim naslovom 1909. godine. Tragediju u pet činova "Karađorđevi" 1907, a pozorišnu šalu "Ženomrzac" 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom "Misli".

U stvaralaštvu Miloša Perovica se prepilću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezija će se baviti čitavog života, mada će poslednjih godina biti više zaokupljen pisanjem aforizama o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su u Perovićevoj poeziji u više varijacija:

"Znamo li otkud i kuda idemo,
Šta ćemo ovde, gde živimo sada,
Šta znači ovo, što život zovemo —
Skup gorkih jada toliko hiljada!"

Perović je pesnik sumnje, nesigurnosti i pesimizma, pesnik novog senzibiliteta i modernog izraza. Veljko Milicević je, povodom prve Perovićeve zbirke pesama, uočio i istakao kod Perovića "prve prave dekadenske stihove što su se čuli u srpskom pesništvu".

Prva Perovićeva zbirka počinje patriotskim pesmama u kojima autor peva o ropstvu Srba u neoslobođenim krajevima i njihovom vapaju za slobodom:

"I roblje diže svoju glavu bonu,
I jeca, plače, na kolena pada,
I moli brata, boga, vasionu,
Slobode traži, — al joj se ne nada".

I u ciklusu ljubavnih pesama preovlađuju osećanja samoće, straha, očajanja i pesimizma. U trenutke ljubavnog zanosa i strasti pesnikova misao priziva saznanje o prolaznosti svega, pa i ljubavi. Izrazito pesimistička je pesma "San — java" koja obrađuje bodlerski motiv. Ljubav je samo san, a smrt je java. Slici telesne lepote i strasti
suprostavljena je jeziva slika smrti, truleži lešinara koje rastaču crvi i u čijim lobanjama su se ugnezdile zmije:

"Pogledah bolje-kad u grobnoj tami
Tvoj kostur leži,
Po njemu mnogi mileli su crvi,
Jakrepi gladni, krakati pauci,
I mrvili su obnažene kosti...
Ja kriknuh bolom i potekoh tebi,
Al zmija jedna iz lobanje tvoje
Zasikta na me..."

Nezadovoljan ograničenošcu ljudskih saznanja, Perović izražava nezadovoljstvo i sumnju u sve, pa i u misao koja je bila i ostala njegova pratilja do kraja života:

"Našto misao kad nije duboka
Kao večnost što je!
Našto kad nije oštra kao koplje,
Ni jasna ko sunce,
Da s njome prodrem u znamenje svoje!"

I u drugoj zbirci preovlađuju pesimistička, tmurna raspoloženja, nezadovoljstvo, osećanje praznine i samoće, bola i sumnji:

"Pesme su moje tužne reči,
I njin smisao i njin ton".

Pesnik svuda vidi prolaznost i ništavilo. Samo smrt je moćna i svuda prisutna. Ona ne štedi ni ljude, ni zemlju ni svetove:

"I bog i ljudi i svetovi
Spavaju večnim, mrtvim snom".

Pa ipak, drugu zbirku Petrović završava patriotskim pesmama u kojima nema ni traga od pesimizma. U njima pesnik izražava veru u svoj narod, njegovu snagu i slobodu:

"Ja vidim, nije dugo, doći će željen dan,
Stasaće djeca naša, odvažan, muški pas,
Ponosna cela neće trpeti ropstva sram,
Nit srce okov stida, što steže sada nas".

Na ovaj način Perović je zatvorio pesnički krug. Prvu zbirku je počeo rodoljubivim, ali pesimističkim pesmama, zatim je prešao put pesnika sumnji, patnji, bola i očaja da bi drugu zbirku završio rodoljubivim pesmama koje su optimistički obojene. Sličan pesnički put su prešli i najznačajniji pesnici srpske moderne, koji su se posle perioda "otuđenja" vraćali rodoljubivoj poeziji. Osim Alekse Šantica i Veljka Petrovića, koji rodoljubivu poeziju nisu nikad ni napuštali, vratili su joj se Milan Rakić, Velimir Rajić, Stanislav Vinaver, Milan Ćurčin, Vladislav Petković Dis.

Tragedija "Karađorđe" je ispisana u desetercu i romantičarskom duhu i u umetničkom pogledu zaostaje iza drugih pesama. Prikazuje poslednje dane života i smrti vođe prvog srpskog ustanka. Sukob je građen na razlici u shvatanju načina borbe protiv Turaka.

I kao pesnik i kao mislilac Miloš Perović je bio proizvod vremena u kome je živeo. Njegovom nezadovoljstvu, sumnjama, bolu i pesimizmu dale su pečat ekonomske, političke i kulturne prilike u Srbiji na početku XX veka, kao i filozofska misao toga doba. Filozof Božidar Knežević, koji je radio kao gimnazijski profesor i u Užicu, svojom zbirkom "Misli" izvršio je uticaj na mlade srpske intelektualce u prvoj deceniji XX veka i doprineo formiranju pesimističkog pogleda na svet. Taj uticaj nije mogao izbeći ni Miloš Perović.


Deo teksta pod nazivom Književno stvaralaštvo do 1918, autora dr Milutina Pašića preuzet sa: Grad Užice
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 04:29:22 am »

*
MILOŠ PEROVIĆ:


PESME, druga knjiga. Beograd 1909. 8°. str. 98. Cena 1 dinar.


Miloš Perović po zvanju je profesor, uz to doktor filozofije, na osnovu jedne nimalo duboke, a pametno i staloženo izrađene, disertacije o pedagoškii nazorima Dositeja Obradovića. On se, tako, sigurno morao baviti detaljnijim studijama filozofskih disciplina, a, koliko se sećam, jedno vreme zanimao se i prirodnim naukama. Otuda bi on morao imati lepu podlogu za književnu kulturu, i kad ova knjižica stihova, koja je već druga knjiga njegovih pesama i koja je napisana u punoj snazi i stvaralačkoj napetosti, čudnim načinom, čini impresiju knjige nedarovitog diletanta, onda se ne može imati lepo mišljenje o talentu Perovića. U njoj, istina, ima jedna ili dve lepe pesme, nekoliko lepih strofa, i priličan broj lepih stihova; ima pored toga, u celini, neko simpatično misaono raspoloženje, i keka mirnoća stila, uzdržanost izraza koja bi se pod povoljnim uvjetima, mogla sasvim dopasti, ali, najčešće i najosetljivije, ova je knjiga neuzbudljiva i bezizrazna, otuda i nezanimljiva i nedopadljiva. Bez velikoga greha može se posumnjati u bogastvo i suptilnost kulture Miloša Perovića, jer ova ocena, izvesno, ne bi ispala onako neugodna, kad se u tu kulturu ne bi dalo posumnjati. Izvesnu diepoziciju za pisanje stihova i za pesničko stvaranje Perović svakako ima: kad ni toga ne bi bilo, onda ne bi bilo ni ovo nekoliko lepih mesta što ih ima. I samo da je obrazovanje njegovo bilo druge vrste i drugog intenziteta, on bi, i bez dubljeg talenta, mogao stvoriti, da ne kažem lepše, a ono bar zanimljivije, složenije stvari od ovih starovremskih redaka sa rimama na kraju. Čitajući ove Pesme, čini se čoveku da čita najslabije epigone nemačke sentimentalke romantike u prevodu Save Mijalkovića, ako ne čak obične početničke pokušaje nekog mislenijeg i sređenijeg gimnazijalca. Nigde jednog novijeg, složenijeg osećanja, jedne ličnije, impulsivnije note, jedne originalne ideje, jedne strofe bar tehnički interesantne. Tu se još nisu izgubili bolni uzdasi što ječe sa lire, tu, još i sada, dangubi svoju moć, tu su boginje pravde, anđeli mira, sa svim drugim ansamblom potrebnim da se načini kakva neindividualna pesma zgodna za Stražilovo. Posle Dučića, Rakića, M. Јakšića, Stefšovića i Pandurovića ove pesme izgledaju zalutale u našu literaturui tako je sažalenje Peroviću jedino simpatično što se može reći za njegovu knjigu. Ako smo mi, tako, protiv banalnosti ideja, osećanja i izraza Perovićevih, to ne znači da se mi protivimo, u osnovi, tome što on peva večne i stalne predmete poezije: ljubav, njenu strast, čežnju i bol; prirodu sa izmenama njenih zima i proleća; ljudski život uopšte, sa njegovom nestalnošću, prolaznošću, tajanstvenošću. Ali celo beskonačno bogatstvo varijacija u osećanjima i shvaćanjima treba i prikazati u njegovom bogastvu i dubini; ne sme se priroda uterati u klišeje nekih poetskih formula i tehničkih odlika koji su sami po sebi, prazni i dobijaju vrednosti tek reljefnošću živog i ličnog osećanja, mišljenja, maštanja koje se unese u nj. Ma koliko širok relativizam dopustili u estetici, i ma kako veliku stvaralačku slobodu ostavili umetniku mogu se ipak postaviti kao vrhovne dogme umetničkoj dedatnosti: realnost i individualnost estetičkog objekta. Delo treba da je u sebi živo i celo proživljeno u duši umetnikovoj i rođeno iz nje. A ta duša, ako je ona doista umetnička, nije tipična nego skroz individualna, sasvim svoja i njena osećanja, ideje, maštanja, voljne akcije, za nju nikad nisu banalna, — uvek imaju drukčiji i obliji oblik. I zato kad se ta oeećanja itd. izraze u estetičkom delu, ona nisu banalna nego nova, drukčija, složena, individualna. Međutim, Perović niti ima individualnosti (u ovom užem smislu, ne u onom psihološkom); jer nije umetnik, niti je njegova poezija vredna, jer nije individualna. Ona je banalna u svojoj celini i u svojim delovima, počevši od osećanja do ideje, od opšteg izražaja do čiste tehnike stiha. Mi ćemo navesti nekolika primera te njegove nesreće, ne što bi to bilo ugodno, nego što to može biti korisno. Ideju o prolaznosti velikog čoveka, kao i običnih ljudi, iznosi Perović ovako: — Velikan... Perović je očevidno dobar i pobožan čovek i protiv toga ne može se imati ništa; ne može čak ni onda kad on tu svoju pobožnost i dobrotu unosi u svoje pesme. Ali kad se to unese u pesmu, onda pesma treba da bude pesma, umetničko delo, lepota. A sama dobrota i pobožnost nisu dovoljno da dadu uvjete estetike impresije jednoj pesmi. Tipičan primer poezije Perovića čini ovaj opis zime, opis koji čoveka baca u očajanje. Dakle: Zima — Ovo je, velimo, tipičan primer, iz kog se može videti umetnost Perovićeva. On ima i po nekoju lepu pesmu. Takva je na primer, ona snažna i prkosna pesma o Ahasferu. Take su i ove dve lake pesmice: U noći. Negde čuh! — Ima još nekolike krepke i dobre patriotske pesme. Umetničku fizionomiju Perovićevu nije potrebno nalaziti i prikazivati jer on je nema, kao neindividualan i običan stihotvorac. Nego, ako se to može učiniti trebalo bi zamoliti Perovića da se prihvati popularizacije moralnih i pedagoških disciplina ili originalnog rada u toj oblasti.

Beograd, Dimitrije Mitrinović
Datum publikacije: 1911-01-30
Bosanska vila br. 2 str.30, 30/01/1911
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 04:29:49 am »

**
Stihovi Miloš Perović


NAŠTO MISAO

Našto misao kad nije duboka
Kao večnost što je!
Našto, kad nije oštra kao koplje,
Ni jasna k'o sunce,
Da njome prodrem u znamenje svoje!

Našto, kada je na jade nam data!
Mati večnog straha; —
Kad ne dopire od pokrova dalje!
Do groba mračna,
A tajna preko ništavoga praha.

Našto ta mudrost Božjeg Proviđenja
Crv kome se klanja!
Našto me vara sa prizrakom umlja?
Našto mi oči
Kad večno tonem u tami neznanja!



PESNIK

Ti si osuđen da kroz život ideš
Sam i osamljen, bez druga i brata,
Ko galeb kad se odvoji od jata,
Te burnom, pustom pučinom zaluta
Ne znajuć' cilja, ne znajući puta.

Nebo ti dušu obdarilo tugom
I večnom čežnjom napunilo grudi,
Al' tvoga bola ne razumu ljudi,
Nit ga ko znade, niti ga ko shvata,
Te sam ga snosiš bez druga i brata.

S ponosom Boga a bačen sred kala,
S nebeskim duhom a telom čoveka,
Ti večno patiš od veka do veka,
Daleko mišlju sred nebesnih strana
A delom posred zemaljskih obmana.

I patiš tako i večito tako,
Nebeska dušo na zemlju prognana,
Velika misli sumnjom zagorčana,
I sama smrt te utešila ne bi,
Jer zemlja s nebom rve se u tebi.



Pesma Našto misao zastupljena je u Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića

[postavljeno 26.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 06, 2011, 12:23:00 pm »

**
Stihovi Miloš Perović


BOLOVI SVIJU LJUDI...

Bolovi sviju ljudi i patnje svih vremena,
Uzdasi očajanja i krici puni jada,
O, kad bi mogli jednom stati u moje grudi,
Pa samo moja duša da pati i da strada!

Bolovi braće moje od neba darovani,
Udari ledne ruke, zavisti, zla i srama,
Hodite, hod'te meni, ja ću vas negovati
I hraniću vas srcem i krvlju i, suzama!

Hodite, da moj sabrat ne pozna grozu vašu,
Da ne zna sudbu strašnu što na rod ljudski pade,
Te da ne kune Boga i život da ne kune
I da ne cvili bolom bez vere i bez nade!

O kako bih vas lako bez kletve i roptanja
Snosila ljubav moja u srcu krvavome,
Kad zna da nigde više u svetu jada nema
Osim u duši mojoj, osim u jadu mome!



PESNIK

Ti si osuđen da kroz život ideš
Sam i osamljen, bez druga i brata,
Ko galeb kad se odvoji od jata,
Te burnom, pustom pučinom zaluta
Ne znajuć' cilja, ne znajući puta.

Nebo ti dušu obdarilo tugom
I večnom čežnjom napunilo grudi,
Al' tvoga bola ne razumu ljudi,
Nit ga ko znade, niti ga ko shvata,
Te sam ga snosiš bez druga i brata.

S ponosom Boga a bačen sred kala,
S nebeskim duhom a telom čoveka,
Ti večno patiš od veka do veka,
Daleko mišlju sred nebesnih strana
A delom posred zemaljskih obmana.

I patiš tako i večito tako,
Nebeska dušo na zemlju prognana,
Velika misli sumnjom zagorčana,
I sama smrt te utešila ne bi,
Jer zemlja s nebom rve se u tebi.



Pesma Bolovi sviju ljudi... objavljena u Bosanskoj vili, 1908.
Pesma Pesnik objavljena u Bosanskoj vili, 01.02.1910. Arhivski materijal broj: 673592

 
[postavljeno 26.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 11, 2012, 04:54:02 pm »

*

PESIMISTIČKO ODUŠEVLJENJE MILOŠA PEROVIĆA


"Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava, ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika; žudnja za zločinom u mojoj duši nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma."

Ova i drugih tri stotine samrtnih misli Miloša Perovića, pisane tokom 1918. godine sa netipičnim oduševljenjem ličnom egzistencijom i tragedijom ratnog invalida i zarobljenika, biće objavljene u do sada jedinom izdanju Misli tek 1934. godine (u redakciji dr Dušana Nedeljkovića) i predstavljaće do danas njegovo glavno filozofsko delo


U ovoj knjizi sakupljene su refleksije čoveka koji je od početka nosio palanačko breme nadahnuća i očajavanja i koji se s tim teretom borio i, konačno, uspeo da ga prevaziđe i životom očaja uputi izazov svemu što bi ono moglo da simbolizuje — žudnji za obrascima u vidu preduslova palanačkog življenja, postupanju po tom stilu, i njegovo prezrivo odbacivanje, vraćanjem ka sopstvenim porivima smisla života koje je uspeo da ostvari tek pred smrt. Miloš Perović je, uz Krstu Cicvarića, jedini užički mislilac koji je uspeo da proživi svoju filozofiju, da je sprovede kroz egzistenciju pre nego što joj podari smisao. Štaviše, on je, uslovno rečeno, prvi užički egzistencijalistički filozof.

Po biografskom putu, sve je trebalo da liči na filozofski stereotip palanačkog mislioca — rođen je 1874. godine u Užicu, odlazi na studije, najpre agrikulture u Beču, potom, shvativši da to nije poziv za njegovu dušu, od 1897. je student psihologije i pedagogije u Lajpcigu i Cirihu gde uspeva da doktorira tek 1906. godine (u Lajpcigu sluša predavanja Vilhelma Vunta a u Cirihu Šteringa i Mojmana) na tezi o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Neuspešno nastojanje da se približi uticajnim beogradskim intelektualnim krugovima nadomestio je privremenim povratkomu palanku, gde je tokom 1902—1904. profesor nemačkog jezika i filozofije u Užičkoj gimnaziji, potom u Čačku i Skoplju, da bi posle sticanja diplome bio imenovan za profesora Srpske gimnazije, najpre u Solunu, pa opet u Skoplju. Iz Skoplja odlazi u balkanske ratove, konačno Prvi svetski, koji će prekinuti sve njegove profesionalne želje i uspon kao književnika i mislioca. U borbama na Adi Kurjačici 1914. biva teško ranjen, noga mu je amputirana, kao oficira odlikuju ga Karađorđevom zvezdom. Novembra 1915. godine zarobljavaju ga Austrijanci u Peći, jer se kao težak ranjenik nije mogao povlačiti sa srpskom vojskom. Deportovan je u logor, prvo u Rumuniji, potom i u Mauthauzenu gde je posle godinu dana razmenjen zajedno sa drugim savezničkim oficirima i prebačen u Francusku. Umro je u Parizu 1918. godine u jednoj vojnoj bolnici, ne dočekavši da vidi oslobođenje otadžbine, sahranjen je na pariskom vojnom groblju Tije. Ne samo tada, u dnevnicima sa studija čitamo o stalnoj brizi za srpstvo i nalazimo opšta mesta o udesu naroda, odnosu Evrope prema Srbima i našoj državnoj nesolidnosti.

Mali plodovi slave kao pesnika-romantičara (Pesme, 1903. i 1909; Karađorđe, 1904; godine 1911. njegovu pesmu Našto misao Bogdan Popović je uvrstio u poznatu Antologiju), posmrtna počast nekoliko godina posle rata za sve što je uradio i šta je mogao da uradi nisu, međutim, dovoljni atributi za ocenu stvaralaštva (mislilaštva) Miloša Perovića. Njegovu filozofsku intonaciju do danas još niko nije uspeo da u potpunosti prikaže i oceni. Najdalje je, ipak, otišao Radomir Konstantinović ("Biće i jezik", 6. tom; "Filosofija palanke"), koji je s posebnim nadahnućem i originalno, najcelishodnije pisao o mislilaštvu našeg pesnika. Njegovo delo Konstantinović vidi kao "usamljeničko-svetački podvig", otelotvoren ne toliko u aforizmima o bogu, smrti, životu, ženi, ratu i ljudskosti, u poeziji još manje, koliko u njegovom životnom stavu da se otrgne duhu palanke i prihvati odgovornost sopstvene egzistencije, ličnog izbora života. Perović je, naime, u graničnoj situaciji svog užasa ("Ne znam kakva je smrt starca, ali znam da je smrt mlada čoveka užas koji priroda ničim ne može opravdati"), u logorskim beleškama i mislima (pisanim na nemačkom pod naslovom Prilozi nirvani) ostavio trag kako je postajao samosvestan u egzistencijalnom smislu, pesmistički prodirući u iracionalizam svoga bića i "oduševljeno prihvatajući" smrt koja mu ide u susret. Tu više nema ni traga palanačkoj oholosti, nema patriotske patetike, nema melanholije ni pesmimizma, životne nostalgije ni letargičnosti. "Ambis-čovek" (R. Konstantinović), "epikurejski ravnodušan" izrazio je "ciničan pogled na svet, koji se ne može podvesti ni pod jednu poznatu filozofsku koncepciju" (Dragan Jeremić), nadvisio je po misaonoj snazi epikurejskog uzora Lukrecija Kara (Dušan Nedeljković) i slično Šopenhaueru zaključio da je svet toliko rđav da su u njemu najsrećniji duhovno slepi. Njegov čovek je onaj koji sve zna, ali nema očiju, koji traje kao kišna kap "od oblaka do zemlje u vrtoglavici i nesvesti", za koga ne postoji ogledalo da mu može pokazati da je ružan, koji svoje mane gleda kroz ružičaste naočare, a tuđe kroz najcrnje, koji je u celosti "lešina koja uobražava da u sebi nosi dušu", koji je (uticaj Fojerbaha) i boga i đavola stvorio po sebi, pa je i sam bog smrtan kao čovek...

Kao što nije imao filozofske uzore, kao što je sam stajao za sebe životom i delom, i nije predstavljao intelektualni putokaz nikome, srpska istorija poznata po kratkom pamćenju brzo ga je, kao individualistu, stavila po strani, a palanka dovršila ono što je smatrala da joj pripada. Neobjavljeni deo zaostavštine nalazi se u Užičkom arhivu gde još čeka svoga priređivača u integralnom izdanju. Njegova nepodignuta bista (čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu) stoji u senci kontinuiranog nemara svojstvenog palanci koje se pesnik-mislilac gnušao: nepismenošću štampara jedna slepa ulica na Terazijama u Užicu već trideset godina zove se Miloša Parovića.


Grad Užice
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 09, 2014, 03:03:15 am »

*

MASKA ŽUDNJE ZA ZLOČINOM


Koji su to ljudi nadmašili najveće srpske književnike poput Milana Rakića, Jovana Skerlića, Miloša Đurića? Radomir Konstantinović, pisac dela "Filosofija palanke" među zaboravljenim pesnicima pronašao je veleum koji se zove Miloš Perović. To je jedini srpski pesnik za koga je "patriotizam maska žudnje za zločinom". Filozof po obrazovanju, a pedagog po zanimanju, Perović je isprva i sam bio zaražen onim što njegove današnje kolege nazivaju palanačkim virusom patriotizma.

Ovaj rođeni Užičanin je posle junaštva kojim se istakao u oba balkanska, i u Prvom svetskom ratu, teškog ranjavanja i zarobljeništva, shvatio koliko je zlo politikom proklamovani, lažni patriotizam i time uzneo do većih intelektualnih visina nego što su to uspeli najveći srpski pesnici. Jednom prilikom je zabeležio i ovo: "Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava. Ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika. Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma". Ove godine, navršilo se 135 godina od rođenja Miloša Perovića, "velikog čoveka naših strašnih dana", kako su o njemu sa poštovanjem govorili književni kritičari. Svet je ugledao u porodici imućnog užičkog trgovca Todora, koji je posle jednog požara osiromašio i nešto kasnije umro, ostavivši u bedi ženu, tri kćeri i dva sina. Milošu su omiljena lektira bile srpske narodne pesme, a prve stihove napisao je na obali Drine, predosećajući da je njegovom naraštaju suđeno da podnese najveće žrtve i patnje.

Još tada mu se začeo u duši onaj čuveni, bolni krik "Nesretni rode moj", koji je kasnije izrazio u pesmi "Kad Bosna pade". Po završetku gimnazije, dvoumio se između studija prava i veterine, a izučavalac njegovog dela dr Dušan Nedeljković kaže da je pesnika još od mladićstva nemirna narav gonila da oseti život i van Balkana. Upisao je, ali i napustio i studije agrikulture u Beču, da bi od 1897. u Lajpcigu studirao filozofiju, psihologiju i pedagogiju. U rodin grad se vratio 1902, gde je dobio mesto nastavnika gimnazije. Tu je započeo i svoj književni, prosvetni i politički rad. Objavio je prvu zbirku pesama pod pseudonomom Pietro Kosorić, koja nije privukla pažnju kritike, ali ju je okolina dobro prihvatila. Nekadašnji socijalist i republikanac preobrazio se tada u vatrenog nacionalistu, žudno čekajući "željeni dan" kad se neće trpeti "ropstva sram". Posle dve godine, na Ciriškom univerzitetu je položio doktorat na temu "Pedagoški pogledi Dositeja Obradovića", ističući poznatog srpskog prosvetitelja kao preteču čuvenih osnivača pedagogije Pestalocija i Herbarta. U Čačku je 1906. postavljen za suplenta, profesora pripravnika gimnazije, ali je iste godine premešten u Skoplje. Dve godine kasnije, postao je profesor Srpske gimnazije u Solunu. Za svega jednu godinu, obišao je Svetu goru i sve ostale znamenitosti Grčke. Vratio se 1909. u Skoplje i objavio drugu zbirku pesama. Kada je izbio Prvi balkanski rat, Miloš Perović je stupio u vojsku kao rezervni poručnik. Nekadašnji pesnik nežnih, zvonkih stihova sad je postao ratnik. Tutnjava topova mu je uzdrmala hajdučki nerv, razdražila iskonsko oduševljenje za borbu. Početkom oktobra 1912. preživeo je vatreno krštenje u borbama oko Sjenice i Kalipolja.

Kad su Srbi zauzeli Kalipolje "plakalo se, u velikoj radosti posle toliko vekova". On je tada smatrao da čovek nije čovek, ako nije jak. Tek što je skinuo oficirsku uniformu i latio se pera da pripremi treću zbirku pesama koje bi bile, kako je govorio, stvarno protiv rata, izbio je Prvi svetski rat. Već 5. septembra 1914, na adi Kurjačici, na Drini, neprijateljski eksplozivni metak probio mu je levu nogu. Time su se zaustavili pesnikovi ratni podvizi, a nastalo mučenje, telesno i duševno. Noga je morala da mu bude odsečena, ali je Miloš Perović i tako sakat išao sa srpskom vojskom sve do Peći, gde je zarobljen. Interniran je u Austriju, u Ašah, Braunau i Jozefštat. Godine 1917, prilikom razmene zarobljenika, pesnik je upućen u Francusku. Tada je zapisao: "Vetri me gone odasvuda, vali me nose ko zna kuda". Neko vreme je proveo u Lionu i Marselju, i najzad, potpuno oronulog zdravlja, obreo se u Parizu. "Div prognani" bio je slomljen, što se videlo i u njegovom dnevniku, koji je nekada vodio opširno, a pri kraju je samo ponekom rečju registrovao događaje: "Marselj. Bolnica. Kamen u levom bubregu. Treba operacija". Posle ovih reči, prazne stranice. Umro je u aprilu 1918, a sahranjen je na pariskom vojnom groblju Tije.

 

KAZNA PRIRODE
 
Doba provedeno u ropstvu predstavljalo je najteži deo života Miloša Perovića, i tada su nastale njegove najdirljivije pesme. Koliko je mu je bilo teško u zarobljeničkom logoru, daleko od porodice i otadžbine, govore i beleške: "Svaka je smrt jednaka, ali je umiranje različito. Trenutna smrt na bojnom polju, u trenucima velikog životnog napora i energije, veliko je dobročinstvo koje čovek čoveku čini. Lagano umiranje na postelji, uz pomoć organizma i svest kraja, nepravda je prirode kojom potire svoja dobročinstva, koja nam je životom učinila".
 
ŠTAMPARSKA GREŠKA
 
Miloš Perović je bio mislilac bez uzora u filozofiji. Sam stajavši za sebe životom i delom, nikome nije predstavljao intelektualni putokaz, pa ga je srpska istorija brzo, kao individualistu, stavila po strani. Njegova nepodignuta bista još se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a nepismenošću štampara jedna slepa ulica u Užicu već trideset godina zove se — Miloša Parovića

 
Dragoljub Janojlić | 27. 12. 2009. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: