Paun Petronijević (1936—1962)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Paun Petronijević (1936—1962)  (Pročitano 21892 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 04:34:24 am »

*




PAUN PETRONIJEVIĆ
(Ribaševina, 1936 — Bežanijska kosa, 1962)


Paun Petronijevic (1936—1962), rano preminuli pesnik, rođen je u Ribaševini kod Užica. Gimnaziju je učio u Užicu, ali ga je tuberkuloza prinudila da prekine školovanje i potraži leka u Užicu, Nišu i Beogradu. Opaka bolest je pobedila napore medicine i pesnikovu želju za životom. Umro je u avgustu, samo nekolliko dana pošto mu je štampana zbirka pesama "Pastir traži dno neba" (1962). Druga zbirka Petronijevicevih pesama "Dobro leto" štampana je 1974. godine.

Pesme Pauna Petronijevića su najčešce ostale u prvoj verziji. Bolest i kratak život nisu mu omogućili da radi na njihovom umetničkom doterivanju. Pa ipak, njegova poezija je iskrena i neposredna; ona pleni emotivnošcu i toplinom. U njoj su prepoznatljivi zavičajni motivi posmatrani kroz prizmu detinjstva i mladosti. Prisutan je i skriveni zračak nade u naglo ozdravljenje, kao i svest o skorom kraju:

"I sam sam pena
i ništa nisam
do beo uzdah
krečnjacke stene."
/ Užice

Fotografija: Жупа Лужница
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 04:34:49 am »

*

PAUN PETRONIJEVIĆ


Bio jednom divan pesnik, pa umro mlad... U devetnaestom veku, u srpskoj poeziji, to je bio čest slučaj, a ima primera i u dvadesetom. Jedan od njih je Paun Petronijević (Ribaševina, 1936 — Bežanijska kosa, 1962), čije su izabrane pesme (izbor iz obimne pesničke zaostavštine) objavljene povodom 70. godišnjice rođenja (izbor i pogovor Milijan Despotović).

Priređivač je dobro izabrao uvodnu pesmu, bez naslova, izdvojivši iz same pesme reči za uvodni naslov — Do krajnjih zvezda. Tom pesmom nagovešten je kompletan tematsko-motivski krug pesništva Pauna Petronijevića. U njoj je "sabrana visina oka od veđa do krajnjih zvezda". Tu je teskoba pesnika iskazana simbolom brodova stisnutih "kao ptice uhvaćene u procep nevine", tu su "bedra zrele žene" i "čežnja daleka", "svenuto cveće" i ptice, "i opet ptice" što ga "umornog muče" i misaona nit "na jednoj čistoj stazi na jednoj dobroj stopi".

Od nepunih 27 godina, Paun je bolovao dvanaest. Čitavu muževnu mladost proveo je bolujući, a nije klonuo duhom i potonuo u depresiju. U njegovim pesmama ima i tuge i žala za nedostignutim, ima svesti o bolesti i smrti, ali njegovim stihovima ipak dominira zdravo osećanje za lepotu i radosti života. U tako mladim godinama pesnik već zna da mu je poezija najjača spona sa životom.

Zagledan je pesnik u cveće ("cveće svih boja"), travu i zvezde ("do krajnjih zvezda"). Pesme "Pastir traži dno neba", "Trnje i cveće" i "Zasej me cveće moje", u slojevitom spletu emocija i misli, možda najbolje iskazuju spoj patnje i čežnje za lepotom u punom (kristalisanom) sjaju. U tome krugu lepote je i žena, i ljubav doživljena ili samo željena. Tragikom slomljene mladosti snažno se doima u pesmama ljubavnog bola, kao što su "Glas koji nešto želi da kaže", ("Do vriska me boli ljubav jedna"), "Poruka" i dr.

O svojim bolesničkim snovima, besanim noćima i postojanim mukama tela Pauna Petronijevića, pesnik peva suzdržano, bez patetike koja traži samilost, ali otvoreno i upečatljivo imenuje boljku u svim njenim vidovima. U ovom izboru se nalazi ciklus "Crveni kašalj" i u njemu pesma "Mi grudni", rečite metafore u naslovima koje bolničku dijagnozu pretvaraju u esenciju bola, što duboko pogađa i srce čitaoca. Takav čitalački doživljaj čine i druge pesme pomenutog ciklusa — "Pismo majci Raji", "Želja i oproštaj", "Inat na kraju veka", "U očima se svet svršava" i dr.

Impresivna je simbolika ptice u Paunovoj poeziji. I sam je dobio ime po ptici, raskošnoj ptici iz dvorske bašte (u njegovom slučaju reč je o bašti pesništva i bola). Taj simbol je najviše prisutan, i moglo bi se reći da je poetski "najproduktivniji". Paun peva o ptičijem letu, lepoti ptica ("ptice kao najlepši znamen"), o pojedinačnoj ptici (ševa, grlica, ždral itd), o jatima, o odbegloj ptici, a sve u kontekstu intimnog doživljaja. Jedna pesma nosi naslov "Mala ptica", a ona, ta mala ptica (kadikad — tica), i kroz druge pesme proleti. U nekim stihovima zapažamo oba velika početna slova: Mala Ptica — kao ime i prezime. Mala ptica je tako prerasla u višeznačnu parabolu, u kojoj se može sagledati sav život pesnikov i smisao života.

U sličnom ključu (parabole) mogu se čitati i pesme u ciklusu Nosim svu penu, u kojem je karakteristična "Bela pesma". U njoj, kao i u drugim tekstovima, nalazimo bogate naslage pesničke misli. Jedna i nosi naslov "Misli". Pesnik razmišlja o čoveku, o životu, o svemu što život čini, o prolaznosti, o onome što ostaje. Mlad pesnik, osuđen na kratak (prekratak) život, o životu govori zrelo i mudro. I svaka njegova misao podstiče na novo razmišljanje o večnim i uvek novim pitanjima.

Ovaj čitalac, za kraj ovog kratkog osvrta, predlaže da obavezno razmislimo barem o dva Paunova stiha, iz navedene pesme:

"Jedan dan vedri može ko brana sve bure bola da srećom spreči."
"Nije shvatio niko mene. Nisam ni ja shvatio nikog."


Anđelko Erdeljanin | POLJA
OD CVEĆA DO KRAJNJIH ZVEZDA
(Paun Petronijević: Prebelo jedro, Svitak i UKS — Podružnica za Zlatiborski okrug, Požega — Užice, 2006)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 04:35:10 am »

**

Paun Petronijević
Dobro leto







Portret Pauna Petronijevića (grafitna olovka, format 140 x 95),
rad je Nere Stevović (Prijepolje, 1960) iz Požege.


Književne novine "SVITAK" | broj 14. | 1997.

[postavljeno 16.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 04:35:34 am »

**
Stihovi Paun Petronijević


* * *

U kap kozjeg mleka zgusnuta mi kani
zoro melem bilja da izleči
jabuku natrulu na grani
u kap kozjeg mleka zgusnuta mi kani.
 
Čuješ kako riču žile! Vene? Šta li
to juri — kao krv da plavi!
Brane da nisu vali pokidali?
Čuješ kako riču žile! Vene? Šta li...
 
U kap kozjeg mleka cement tvrdi kani
da čvršću branu pred stihiju stavi.
Melem ne izleči jabuku na grani.
U kap kozjeg mleka cement tvrdi kani...
 

NEIZBEŽNO
 
Ti ničeš iz moga mesa travo zelena
Ja u cvet i trn pretvoren pružam lišće
Blažim i ozlede pravim na stvarima
Koske me moje kose u plast zrela sena
U slast me preživaš kravo ptico ptiće
Najbolje je stavi u gnezdo od mene neće zima
Gde ostadoh da niknem i da procvetam
 
Oči popile nebo, jezeri se plavilo trajno,
Ne zna se šta j e dublje i šta od čega veće
Prostor ili pogled lud u svom soku
Zid li to papirni zaklanja beskrajno
Zvezde (što nazvasmo ih tako) stojeće i leteće
Malenkost ističu svemiru duboku
Kapci trenutno pomračenje stvoriše u vidu.
 
Ti ničeš iz moga vida sunce već opevano
Travom krv tvoju gasim pa sokom opet rađam
Trnjem pege pravim i noći pomračenja
Uživamo dok se istežemo i cvećem zevamo
U kamen ime svoje klešem i pogađam
Mesečeve mene ubačene u točak starenja
Iz moga mesa trava iz vida sunce niče.
 

* * *
 
Voda mi je odnela sve od pesme i led je na meni oko vira
gde sa ribama zimujem i čekam dan da svane
a znam da neće doći jutro rumeno od hira
jer umalo drvo — zelenilo lišća ne sprema za grane,
 
to znam dok gledam pahulje na meni što se jate
obične ko ništa od svega a opet tu se roje
svesne sebe za vreme vode na koju se često vrate
da se kao ptice u letu skupe i krugove odbroje
 
hiljadite možda i više ko zna sve od kada
to se ponavlja u krugu i: led je na meni od davnina
još pre rođenja, pre svih okršaja od sreće, neverice i nada
svesti da se stopi voda i riba rodi sina
 
i kao baksuz, i kao glatka za ruke i kožu
jer može da bude mati, osećam da želi sve od bega
da spase ždrelo i glad utoli bez mamca u nožu
dok se kroz vodu lomi i okom traži NJEGA
 
koga nema u vetru talasa povrh slutnje brzog toga
ispod brane, ispod mene prebačenog na koritu reke od obala
i dok u trku ruba juri i rep mi zabada usred boka
znam: da ću umreti jer bol od toga nija šala...

Časopis za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 04:36:00 am »

**

KLICA U NERVU PJESME

Paun Petronijević: "Istrgnut klas", Svitak, Požega i Podružnica UKS za Zlatiborski okrug, Užice, 2009.

Stihom Klicom niče iz nežnog nerva u pjesmi Moja pesma svaka Paun Petronijević (1936 – 1962), pjesnik svim svojim bićem i svakim svojim damarom, koji kroz svoju poeziju, jednako kao i kroz sjećanja, živi svoj drugi život, dao je možda svjesno ili iz podsvijesti, što za poeziju nije bitno, najbolji i najsigurniji ključ za ulazak u svijetle lavirinte njegovog poetskog tkanja, ako je bilo kakav ključ za to potreban i ako je uopšte tumačenje potrebno njegovim pjesmama koje, sabrane na jednom mjestu, ukoričene u Sabrana dela, odnosno u zbirku Istrgnut klas, čine jednu i jedinstvenu himnu ljepoti, ljubavi i tako žuđenom životu.
 
Klica iz navedenog stiha zapravo je sam taj stih, ali je istovremeno i cijela pjesma, razastrta u četiri stiha (jer više joj riječi i prostora nije bilo ni potrebno za saopštavanje cjelovite, emocijama nabijene misli o suštini pjevanja), ili — što je vjerovatno bliže istini — ta klica, začeta i iznikla iz pjesnikovog srca (Stih se dušom stvara, stih iz iste pjesme), zapravo je njegov cjelokupan pjesnički opus, naprosto izgrcan za nešto više od jedne decenije (ako računamo od datuma objavljivanja njegove prve pjesme), jer mu životni usud nije dao više vremena, nadoknađujući to podarujući mu veliki talenat i potrebu da svaki trenutak svoje nesanice i sna, pa i borbe sa surovom bolešću, posveti stvaralaštvu i građenju autentičnog, dušom oplemenjenog pjesničkog svijeta, u kome nikome, naročito strastvenom čitaocu, ne bi trebalo da bude tijesno.
 
P. Petronijević, ne bez razloga, a sigurno iz velike unutrašnje potrebe, vodi dijalog sa svojim (da li samo svojim?) pjesmama, baš onako kao što se razgovara s najdražim, s onima koji su srcu najbliži. Bolno je rađanje pjesme, kao što je uostalom svaki porod bolan, ali je od toga bola veća radost kada vidimo šta smo donijeli na svijet. Kad ste u meni pun sam bola i nemam mira dok vas ne rodim, povjerava se pjesnik sam sebi u pjesmi Moje pesme, da bi se nešto kasnije s ushićenjem (Ova pesma), himnično raspoložen, obraćao misli uobličenoj u stihove: Njoj ostavljenoj da oplođena obraduje vazduh u vetrovima... U tom, iako nijemom ipak žučnom razgovoru s poezijom, pjesnik zapravo razgovara sa svojim bićem, a to znači — sa sopstvenim životom i svijetom. Pri tome, što će čitalac lako uočiti, između pjesme, pjesnikovog života i svijeta u kome živi znak je jednakosti. Poistovjetimo li pjesmu s riječju, na što nas upućuje široka asocijativnost Petronijevićeve poezije, onda je upravo ta Pjesma, ta Riječ, praklica ili prabiće svijeta iz koga proističe sve i u koje će se sve vratiti. Ako je već tako (a jeste), onda je jasno zašto Vidom reč pisana u živu se pretvara (Trag u vidu).
 
Sav život odvija se između okrepljujuće pjesme i surovosti koje prijete i kidišu, naročito ako se otuđimo, ako se udaljimo od svog roda i plemena, od praotaca i onoga čemu su nas učili. Let nije spas za glavu ptice, ako je tama od žalaca, pjeva Petronijević mudrošću i životnim iskustvom naslijeđenim od predaka. U toj neprestanoj borbi Nosi se oblak sa suncem i senka pada na put. Onda kad nam je najteže, treba potražiti prijateljsko rame i na njega nasloniti glavu: Dođoste u moje leto kraj reke livadskog zrenja / O, prijatelji dobri, uliveni mi u srce nervom cveta (Dobro leto). Ali, čovjek često izgubi čovjeka u sebi, zaboravi prijatelja, a pjesnik u pjesmi Razmišljanje opominje: Zaboraviti prijatelja — znači umreti u njemu kao bol. Čovjek i u samom sebi mora da nađe prijatelja, sam sa sobom da bude blizak, jer, u suprotnom, glava ponekad može da pobjegne sa ramene, a vratiće mu se tek kada u sebi smogne snage da je pozove, kako naslućujemo iz pjesme Trenutak padanja koja potvrđuje i izuzetnu refleksivnost Petronijevićeve poezije.
 
Paun Petronijević je pjesnik prirode. To života što mu je usud dodijelio on udiše punim plućima u velikom skladu sa biljkama, pticama, povjetarcem, rosom, suncem koje ga miluje... Zasmejala se trešnja belinom mirisna cveta i taj smijeh u njemu odzvanja, on uvjerljivo miris procvjetale trešnje (koja je Jedno crveno vime usred leta) prenosi na čitaoca. Proljeće dolazi kao najljepša vatra u prostor pjesnikovog nerva, mjesec ne izlazi nego niče, i to ne bilo kakav već posrebren vrelim dahom. U njegovim pjesmama bijele golubice ljube klasje leta.

I žena je cvijet na grudima prirode, vječita želja, smisao traganja za ljepotom.

Utkaše li te u prostranstvo večni
Tkači što snuju zlatnu potku noći...

 
Tako u pjesmi Devojka pjeva Petronijević o izvoru momačke čežnje, dok ženu poredi s onim što je najljepše u prirodi i u našem poimanju svijeta, dodajući joj i nešto više od toga:

Ti nisi pesma, voda, ptica nisi,
Krv si i meso, znam, duša postoji...

 
Zagledan pastirevim okom (i njegovom mišlju) u dno neba (kojeg, uzgred, nigdje nema), pjesnik Paun Petronijević je zamišljen nad smislom postojanja i opstajanja. Ima li ga i kakav je taj novi svet i treba li mu vjerovati? I u nestajanju nastaje nešto novo, jer — Kad umre bor, niknu dve jele / I dva gnezda više napravi veseli kos. Čovjek je ponekad luđi od sebe, niko ne zna gdje je posljednji most i gdje posljednja šuma, a životno tkanje počinje u praiskonu nekog sveta bez glave. Uostalom, šta bi se dogodilo — pita se pjesnik — da dan traje neprekidno? Da bi se shvatila suština postojanja i opstajanja, kaže on, i srećnima treba dati malo mraka. Ne iz hira, naravno, nego — da bi osetili snagu pravog svetla.
 
Da bi se u tami koja dolazi iza svjetla opet vidjelo svjetlo, pjesnik nenametljivo, finom metaforikom, sugeriše da u strahu od Jeseni što dolazi pogledamo istini u oči, jer će samo tako moći da se prepozna ta Reč velika kao brdo što otisnuto juri dole. Njegova, Petronijevićeva, pjesnička riječ pomaže čitaocu da spozna neminovnost onog ogromnog zida što stoji pred njim, da shvati neizbježnost reza oštrog kao munja što će zaparati svijest onog koji već vidi srce probušeno na vrhu topole kraj druma.
 
Poezija Pauna Petronijevića puna je nesputanih lirskih naboja iz kojih, poput onih cvjetova koji se iz proljetne trave probijaju u njegove stihove, naprosto vrcaju lucidne, nenametljive misli, ne gušeći osjećanja, kao što ni nabujale emocije nigdje njima ne zasmetaju. Jezik mu je bogat, ubran iz narodne govorne bašte, čist i svjež kao proljeće o kome tako često pjeva, bez gotovo ijedne tuđice. Tim i takvim jezikom on nije pisao, već je zapisivao pjesme koje je sricao u dosluhu s prirodom i vaseljenskim romorom vječnosti.

Samo istinski, samonikli pjesnici mogu da stvaraju takve pjesničke slike kakve susrećemo u Petronijevićevim pjesmama.
 
Pružam ruke kroz prostor i grlim vatru bilja,
Zgusnut u kap mleka, na vrhu dojke leta,


jedna je od slika koje čitaoca naprosto primoravaju da se nanovo laća njegove pjesničke knjige. Od čulne vatre tela, to oči ptica gore, piše on i mi dok to čitamo osjećamo neugasiv plamen u vlastitom tijelu. U trenu rodi se vek pijan kao čežnja dalekih htenja, stih je koji je sam sobom pjesma kojoj, učini nam se na trenutak, ništa više ne treba.
 
Baš zato poeziju Pauna Petronijevića, pisanu sredinom prošlog vijeka, što ne smijemo smetnuti s uma prilikom njenog vrednovanja, treba čitati, iščitavati zapravo, i preporučivati drugima, da se njome oplemene.
 
Trud i rezultat truda priređivača Milijana Despotovića, naročito opširan i sveobuhvatan pogovor, zaslužuju posebnu pažnju, kao i vrlo uspjela slika Dragića Petrovića Medoša na koricama ove likovno i grafički veoma lijepo opremljene knjige.


Ranko Pavlović | ЗАПИС XXIX
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 04:36:22 am »

**

TRAGANJE ZA ŽIVOTOM

Paun Petronijević: "Istrgnut klas", Svitak, Požega i Podružnica UKS za Zlatiborski okrug, Užice, 2009.

Pesnik Paun Petronijević u knjizi "Istrgnut klas" traga za životom koji mu je, poput klasa, prerano istrgnut. Umro je od sušice, u dvadeset šestoj godini. To je pesnik snažnih pesničkih slika, veoma senzibilan, i pored kobne sudbine optimista.
 
Knjiga je sastavljena od sedam ciklusa. U prvom, "Okretanja u krugu", sve ima značenje prolaznosti, koja je neizbežna, ali doći će nov početak. Život se obnavlja i stvara utehu. "Vreme se obnavlja jutrom i dani teku da se svrše, tamo gde prostor čeka večno okretanje u krugu".
 
U drugom ciklusu "Meteor u danu umiranja", bilo da je pesnik meteor ili neko drugi, u svačiji život jednoga dana navrati zvezda padalica: "sagoreše sve dobrote što sam ih do tada sakupljao". U pomoć je dozivao: "travu, senke, ruse kose vrbe, borove", ispisao suze lišća. On voli prirodu: "šumu, vir, reku itd. Uzalud, u tom beskraju plavetnila i zelenila oseća bespomoćnost i skorašnji kraj: "gubim se i ja i mladost".
 
U trećem ciklusu, "Kondir čulne vatre", pesnik se oseća ugroženim bolešću, pa tu ugroženost prenosi na sve što ga okružuje. Sve u prirodi ima razloga za neki vid patnje: "zaletela riba nad očima punim pije vir, i nosi jednu malenu želju: da se okupa slobodom..."
 
Da je žilama da ih bar neko shvati. Pesnika je ophrvalo trista nevolja zbog kojih se oseća "bez prijatelja, bez osmeha" željanje svetlosti. Ovo je predosećanje, borba za svetlost, buduću svetlost koju više nikad neće ugledati. Vidi nepravdu i u samoj prirodi. Primer je pesma: "Trnje i cveće": Raznobojne, ubave, mirisne cvetove suprotstavlja trnju, oštrom, opakom i pored toga što ljudi cveće gaje, zalivaju, okopavaju, ono je kratkog veka.

Cveće zbog lepote progutaju buketi
a trnje ostaje živo i večito rastuće.
 
A uteha mu je sve nepoznato što tek treba da se pojavi i naravno, pesme:
 
Isplešću najlepši sonet
uplešću najlepše cveće.
 
U četvrtom ciklusu, "Psalmi prirode", vidi se da mu je najomiljenija tema priroda. Pesme liče na seoske pejzaže:
 
Veselo slavuj pesmu ispreda na vrhu jove.
Šireći pesničko srce prepuno od lepote.
 
Često upotrebljava reči koje označavaju prirodu: ptica, sunce, vir, trave, šume... čime potvrđuje ljubav za prirodu i lepotu.
 
Proleće je za pesnika najlepša vatra. On zna do čega boluje i da vrućica može da ga uništi. Ali ovo može da znači pomodarstvo, čovekovo jurenje za tehnikom koja ga sagoreva i odvaja od blagodeti čiste prirode. Ovo je dobro zapazio priređivač Paunovih sabranih pesama i pisac pogovora koji kaže da će "čovek steći tehnološko blago, ali će ljudi stalni biti siromašnij i i siromašniji". U tom modernom tehnološkom svetu čovek će imati osećanje da ga nešto razara.
 
U petom ciklusu, "Iz čulnog tkiva", pesnik traži sreću, traži ljubav, želi da osmisli život. Sve što traži, to i sanja. Možda je sve "samo bljesak":
 
Za sreću nismo ni ja ni ona,
Drugi će brati naše cveće,
A za nas će kucati zvona.
 
U šestom ciklusu, "Izgubljeni rubin", kao kod mnogih pesnika reč ptica je često upotrebljena. A po narodnom verovanju ne donosi dobre vesti. Ovde je to i potvrđeno. Poput leta ptice i pesnik je odlepršao iz života:
 
Ne mogu da trpim kad mi kažu
Da je vrana đavo
I da ona
Samo zato crno perje nosi.
 
Često upotrebljava i reč devojka koju pretvara u rubin. Ona je njegova čežnja i san, ali i "najveći i najcrveniji rubin ja izgubih". Rubin upoređuje sa suncem znajući da će njegovom oku uzmaći i u baku se pretvoriti. Ova sudbina zadesila je mnoge pesnike.
 
Pogledajmo i poslednji ciklus "Zenice dajem svoje". Sam naziv ciklusa govori da pesnik čezne za svetlošću. Jedni ljudi su uvek srećni, uvek obasjani svetlošću, a drugi uvek nesrećni, uvek u tami, stoga pesnik kaže: "i srećnima treba dati malo mraka". Od tog mraka pesnik oseća strah, ali zbog obnavljanja u prirodi ne gubi optimizam. Ipak je središna misao njegove poezije bol čoveka bez perspektive za ozdravljenje. I pored tog saznanja on peva:
 
Kad svene zreo cvet, zamirišu nova dva,
Kad umre bor, niknu dve jele.
 
Pesma "Pastir traži dno neba" podseća na pesme naivaca, pa su možda zbog toga a i zbog antologijske vrednosti, Antologiju naivne umetnosti nazvali imenom ove pesme.
 
Paun Petronijević u redovima pesnika zauzima zapaženo mesto. Svoju osećajnost pretočio je u slikovite stihove pune melodičnosti. I pored bolesti ostao je human i optimista, mada se tiha seta za životom ne skriva. Njegovu veličinu potvrđuje i čuva vreme.


Verka Veljović Maksimović

Časopis za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Mart 09, 2011, 02:27:11 am »

**
Trideset pet godina od smrti Pauna Petronijevića


POGLED NA ČULNI SAT

Rano preminuli pesnik Paun Petronijević (1936—1962), ostavio je iza sebe poetski trag koji ga svrstava među najbolje srpske pesnike, uz Srboljuba Mitića, Dobricu Erića, Milenu Jovović i Momčila Tešića. Svi su srođeni sa seoskom sredinom koja im je darivala idilu i na idili zasnovano poetsko trajanje u vremenu (Zbirka Pauna Petronijevića "Pastir traži dno neba" objavljena je 1962. godine; zbirka pesama "Dobro leto", u izdanju KPZ u Titovom Užicu štampana je 1974. godine).

Zbirka pesama "Pastir traži dno neba" objavljena mu je pred samu smrt, zahvaljujući prijateljima iz Čačka, koji su se zainteresovali za njegovu poeziju. Ta zbirka štampana je jula 1962. godine, i odmah bila zapažena u srpskoj književnoj kritici. Druga njegova zbirka štampana je nešto kasnije i predstavlja izbor iste poezije objavljene u prvoj zbirci, sa nekim izmenama i dopunama. Prva zbirka mu je naslovljena po pesmi "Pastir traži dno neba", a druga po pesmi "Dobro leto". Najbolje njegove pesme su: "Proleće", "Moja reko", "Dobro leto", "Devojka", "Oglas za dušu", "Bol", "Pastir traži dno neba".

Opšta odlika Petronijevićeve poezije je mladalačka zagledanost u svet, njegove lepote, raskošne kao i lepota devojke. Ta dva pojma je posmatrao identično, nije ih izdvajao, sav prizemljen u snatrenju i mladalačkoj žudnji. Njegova priroda je mirisni cvet trešnje, ocvala krošnja, pred kojom mladi pesnik stoji kao pred božanstvom. Trešnja je nasmejana, a grane zanjihane "kroz vazduh koji struji" ("Psalmi prirode"). Mladi pesnik je osećao strujanje psalma kroz proleće i grane kojima je darivalo cvetanje. Ta belina svetli, prosijava idilu i magičnu moć ljubavi prema svetu i prirodi. Punoću i jedrinu prirodne darežljivosti izrazio je panegirički i uopšteno, jedrinom čulne preosetljivosti:

Pada zlatni miris u nerv
čulnog sata'
Golubice bele ljube klasje leta


u pesmi "Lepota sveta". Polje i vetar u poigravanju hata, vatra sunca u kružnoj tajni sveta, čine lepotu sveta snažnim tajanstvom u nadmoći nad čulima jedinke, koja se toj lepoti najtačnije podaje pisanjem pesme.

"Paun je imao otvorene oči pred lepotama prirode. Iako ređe celom pesmom, on je jednom strofom, jednim stihom hvatao lepotu beline, leta, sunčanog sjaja, stare trešnje, reke i njenih virova, padanja zvezda, ponoći..." (Miloš Petrović, Iz kruga u krug, Bagdala, Kruševac 1978,12.)

Emotivni naboj pesama Pauna Petronijevića zasniva se na vizuelnom uočavanju radova prirode i njenih lepota. On ima nesvakidašnji dar uočavanja bitnog i razgraničenja sa nebitnim, uočavanja sinestetičkih asocijacija, kakva je imao Šarl Bodler. U njegovim čulima su dva sveta: svet opojnosti prirode kao materijalne predpostavke, i svet snatrenosti koji ga usmerava put neba. Otuda su dva naslova njegovih zbirki ta dva segmenta i izrazili, i to paradoksalnom razlikom njegovih pesama "Dobro leto" i "Pastir traži dno neba". Paunova poezija je raspeta između reke; zemlje, pšeničnog klasja, trešnje u cvetu i prosnivanja okrenutog nebu i zvezdama. U pesmi "Dobro leto" Petronijević izražava sav svoj zanos za vatrom bilja zgusnutom u vrelom telu leta, koje poredi ljudskim simbolima, čarima mlade devojke. Petronijevićevo gledanje na leto je čulno, i on to ume da izrazi uspešnim metaforama i simbolima. I sva priroda gledana je njegovim uočavanjem simbola: kao i Bodler, i on prolazi kroz prirodu kao kroz simbole. Tako će se sroditi i sa rekom u pesmi "Moja reko":

Čuješ li moj nežni šapat
da te zagrlim vitku
i dugu bistru, najčežnjiviju moju vodu,
dok ležim ti na tok na tebe britku...


I reka je devojka, i virovi u reci su čulna opservacija prirode i njenih zavodljivih čari. Pesnik se upija u reku, kao što Milan Rakić peva ženi: "Upi se u mene zagrljajem jednim", žedan njenih čari. Mladi pesnik se prepušta reci kao podanoj devojci, struji njome, u njenim lepotama, koje vidi i u tihim delovima i u brzacima i u njenim krivudavim meandrama kroz vrbinje i ostalo rastinje. Petronijević je pun prirode, srođen sa njom, i priroda je puna njega.To je štedra-jedrina, iz koje odzvanja lepota mladosti koja se žuri doživeti. Opčinjen je mirnoćom vira, koji je u Zapadnoj Moravi u njenom krivudavom toku za stanovništvo pored reke aksiom tamne zatrašenosti dubinom koja vuče na dno, u maticu i utapa žrtvu, u pesmi "Dobro leto" peva:

Vir se nadima bistrim disanjem
ribljeg vrenja
tajnom nemom i čudnom u krugu
vodenog cveta.


Tamne dubine vira koji vuče u smrt svoju žrtvu i pastir zagledan u dno neba dve su paradoksalne niti u Petronijevićevoj poeziji. Kontrasne po motivima i svemu onome što je Petronijevića u prirodi inspirisalo na stvaralaštvo, vir i nebo su dve matice, jedna u smrt, druga u maštovitost ka nepoznatom. Sudbinski je vezan za tragiku Branka Radičevića.

Književna kritika je ta dva segmenta protumačila pravovremeno i analogno tumačenju zbirke sa naslovom "Dobro leto":

"Rekao bih da je vir dominantan predmet Paunove poezije. Nebo to ipak nije, ono je ona druga strana lopte. Vir je čudesni deo reke. Za razliku od brzaka, koji su pitoreskniji ali koje se pogledom prosecaju do dna, virovi u senci vrba i topola, na okukama reka, tajnoviti su i uzbudljivi" (Miloš Petrović, Iz kruga u krug, Bagdala, Kruševac 1978,14.).

Ta "druga strana lopte" tumači se segmentom misaonosti u Petronijevićevoj poeziji, koji nije neznatan. U tumačenju prirode on je zgusnut u prefinjenu nit, nedopevanu i nedovršenu.

Stih Petronijevićeve poezije je slobodan, emfatičan, poetičan i poletan. Poeziju je pisao po uzoru na savremene pesnike, a dužinu stiha odmeravao metrom Vojislava Ilića. Ima uzora i u Svetislavu Mandiću. Stih mu je milozvučan, melodiozan, psalmi nad poljanom ocvalih trešanja pod suncem koje neštedimice greje. Pastir kod stada, pšenična polja, reka u žurnom toku kroz polje, belina ocvale trešnje, kao motivski predeli personifikovani su afirmativno i nasmejano.

Iz takvih stilskih i jezičkih oblika nije bilo teško da se u liku mladog Petronijevića pojavi jedan od prvih srpskih haiđina (Milijan Despotović je 1977, godine priredio i objavio zbirku haiku pesama Pauna Petronijevića pod naslovom "Veliko jutro").

Petronijević se za haiku stihove inspirisao prirodom seoskom ambijenta, a od literature bliski su mu prevodi Miloša Crnjanskog. Komentar pesama starog Japana Crnjanski počinje motom:

O trešnjev cvete,
kako si sličan životu.


U pesmi "Psalmi prirode" Petronijević u stihovima

Zasmejala se trešnja belinom
mirisa cveta,
pa se nišu grane kroz vazduh
koji struji


personifikuje ocvalo trešnjevo drvo i odslikava vizuelnu percepciju uz učešće ostalih čula: čula mirisa, čula dodira, čula sluha. Već ta dva stiha ukazuju na Petronijevićevu darovitu sposobnost da doživi askezu pri doživljaju prirode. U haiku stihovima pesnik je raspršio svoj talenat u nežne slike i asocijacije. Stih "Zasmejala se trešnza belinom mirisa cveta" iz "Psalma prirode" Petronijević je uskladio u haiku:

Zasmejala se
trešnja, belinom
mirisnog cveta.


Petronijević se u stvaralaštvu haiku ne pridržava forme 5-7-5, njegov haiku je oslobođen jezičkih stega, raspršen i ponet, kakve su mu i pesme u navedenim zbirkama. Haiku mu je prolećni, kakvo je i doba njegovog života bilo kada je pisao. Kao da sledi poznatu japansku utu:

Ovo je divno doba godišnje,
kada se prijatelji i nepoznati
sastaju po putevima...


ili Isin haiku:

Pod cvetom trešnje
nismo više stranci — svi
smo prijatelji.


(Milijan Despotović" Grana koja maše", pregled haiku pesništva u Jugoslaviji, "Pre poetskog razmišljanja" predg. Svitak Požega 1991.9.).

Kobajaši Isa napisao je više haiku stihova o ocvaloj trešnji, ali i o višnji u cvetu, sa sličnim doživljajem osnovne poruke:

Tuđih među nama nema!
Svi smo mi braća
pod višnjama u cvetu.


(Petar Vujičić, Antologija japanske poezije od četrnaestog do devetnaestog veka, Gorograf, Beograd 1990,251.).

Petronijević apostrofu u haiku

Pogledom te tražim
na grani, gde se obično
odmaraš — vrapče.


uspešnom kao Macuo Bašo:

Ne diraj pčelu,
što igra na cvetu,
vrapče, prijatelju!

(Miloš Crnjanski, Poezija, Prosveta, Beograd 1966,336,332,341.).

Petronijević uspešno piše klasičan oblik haiku stiha:

Ptica na grani.
Nije morao oblak da
natkrili mesec.


Zen trenutak iskazan je u haiku sa istim motivom:

Gle: maleni ležaj
za dve ptice, u senci
slamenog stoga!


Izražava udivljenje Arakida Moritakea u haiku:

Gle, opao cvet
vraća se na granu:
ah, to je leptir.


ili u dvostrukom učuđavanju Teištša:

Gle, gle,
samo toliko,
breg Jošino, sav u cveću.


U Petronijevićevom stihu doznačuje se užurbanost prirode u građenju lepih pejzaža i osunčanih motiva bilja, rastinja, živog sveta. Ptice su najradosniji motiv, kao i ocvale trešnje. Tok vodei i u prelamanju svetla, trave na mesečini nad kojima se kreću senke, sve je u kretanju i prosijavanju. Sve je proleće, ali ono je dato ne statički, već u dinamici žurbe. U dva haiku stiha Petronijević koristi glagol: jure. Senkom se jure trave po mesečini, a — bez kraja juri / put, propet prašinom / povrh topola".

Haiku stvaralaštvo Pauna Petronijevića ukazuje na svestranu i bogatu darovitost ovoga pesnika. Ono proističe iz njegove ukupne pesničke zainteresovanosti za prirodu i seoske pejzaže.

Pogrešno je tumačiti njegovu poeziju sa stanovišta seoskog pesnika. Petronijević prevazilazi ta ograničenja, jer je njegova poezija blistava i fluidna, bogata osijanošću i darovitom opservacijom bitnih elemenata koji čini ljudski život u okruženju prirodom i njenim bogatstvom. Petronijević je rano nestao, poput Radomira Prodanovića, nastradalog u bombardovanju Beograda, Milorada Krečkovića, ili kao Branko Miljković, koji je godinu dana pre prerane smrti Petronijevićeve izvršio suicid. Za nepunu godinu dana razmaka nestala su dvojica talentovanih srpskih pesnika. Nije li vatra jutra Branka Miljkovića u pesmi "Prelid", nešto seoskim ambijentom modifikovanije jutro "dobrog leta" Pauna Petronijevića? Ta hladna vatra koja izgara svuda oko Branka Miljkovića iz pesme "Prelid" ista je vatra mladosti koja izgara Pauna Petronijevića. Miljković je urbaniji, Petronijević mladi pastir u cvetnoj livadi oivičenoj ocvalim stablima trešanja. Ta dva intonaciona kruga postaće inspiraciona osnova za mlađe srpske pisce.

Haiku Pauna Petronijevića je pionirski zahvat iz seoske pastoralne idile. Pejzaži njegovog rodnog mesta, seoska idila pojačana sentimentom mladosti koja se u Srbiji doživljava među šljivama i u idiličnim seoskim pejzažima narodski emotivno i sentimentalno, interesovanje za književno stvaralaštvo kome je uopšte sklona njegova sredina, interes za govorenu i napisanu reč, stvorili su temelj u snazi napisane pesničke reči ovog darovitog pesnika. Iako mlad, uspeo je da napiše više haiku stihova koji se upoređuju sa najboljim ostvarenjima među srpskim haiđinima. Njegovim imenom i njemu u čast nazvan je časopis za haiku pokrenut u Požegi.

U književnom stvaralaštvu Paun Petronijević je ostavio primetan trag. Zbog prerane smrti usled bolesti nije se uspeo razviti u pesnika sa mnogo više pesama, ali je i ono što je ostavio za sobom darovita pesnička reč, inspirativna i podsticajna za mlađe potonje pesnike.


Dr Milovan Gočmanac, Kruševac

SVITAK | književne novine
Godina IV | Leto | 1997 | Broj 14.
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega


[postavljeno 11.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Maj 29, 2012, 02:41:38 am »

**
O prerano umrlom pesniku Paunu


DOČEKAO SVOJU KNJIGU

Jednog vrelog leta, pre trideset i pet godina, sada već daleke 1962. godine, pojavila se nevelika knjižica stihova "Pastir traži dno neba", Pauna Petronijevića, pesnika koji je ostavio vidan trag u novijoj srpskoj poeziji, a koji će ubrzo po objavljivanju zbirke, avgusta meseca, sa dvadeset šest godina, napustiti dobro leto života...

Videvši da se život pesnika Pauna Petronijevića gasi, njegovi prijatelji Milan i Milojko P. Đoković i Dobrica Erić, odlučili su da preduhitre pesnikovu smrt, i darivaju mu ono što svaki pesnik večno sanja — knjigu. Zahvaljujući izboru pesama i likovnom rešenju korica koje je uradio Dobrica Erić, obezbeđenju sredstava za štampanje i brizi Milana P. Đokovića da se ona odštampa kao i organizaciji predstavljanja knjige u listovima i časopisima za šta je bio zadužen Milojko P. Đoković, pesnika je ozarila, kratko, i ta radost pojave knjige. Početkom jula 1962. godine u Čačku izlazi iz štampe zbirka Paunovih stihova "Pastir traži dno neba", a odmah potom pesnikovi prijatelji su mu priredili resital u bolnici na Bežanijskoj Kosi, gde se pesnik lečio. Uvodnu reč na ovom resitalu imao je Ljubivoje Ršumović.

"Nikada ne mogu zaboraviti njegov bolan pogled u korice svoje prve knjige, za koju je pesme odabrao Dobrica. Naš dragi lepi Paun nije mogao da skine pogled: pa čas u knjigu, čas u mene. Nisam znao da li da se radujem ili da plačem od tuge. Paun je ipak dočekao da vidi svoju knjigu" — seća se Milojko P. Đoković.

Od 1952. godine, kada je napisao i prvu pesmu, pa do 1962. kada ga je smrt prekinula u pesničkom uzletu, dakle za samo deset godina stvaranja, rastrzan između bolesti i pesničkog raspeća. Paun Petronijević je uspeo da postane značajan pesnik, koji uz Momčila Tešića, Dobricu Erića i Srbu Mitića, postaje, pravo poetsko ozarenje našeg pesništva. Njegova zvonka reč, osmišljene pastorale, autentična, razbarušena, zvučna skladnost, otvaraju vrata časopisa. Petronijevićeve stihove pored zavičajnih "Vesti" objavljuju: "Zadruga","Stremljenja", "Savremenik", "Gledišta", "Vidici", "Jutro", "Polja", "Raskovnik", "Pesničke novine"...

U antologiji "Orfej među šljivama" (Kragujevac, 1963.) Petronijević je zastupljen sa petnaest pesama. U antologiji "Povelja ljubavi za zemlju" (Cetinje, 1963.) nalazi se sedam Petronijevićevih pesama, a u antologiji "Cvetnik srpskih seljaka pesnika" (Beograd, 1967.) nalazi se osam Petronijevićevih pesama. Njegove pesme su prevođene na španski i francuski jezik.

Pesnikovi poštovaoci i prijatelji nisu dozvolili da veo zaborava prekrije sećanje na stihove i nebeskog pastira Pauna. Okupljeni oko Kulturno prosvetne zajednice Titovo Užice, oni su, 1974. godine štampali obimnu knjigu Paunovih pesama "Dobro leto", u kojoj se pored stihova nalazi i bibliografija kao i posvetne pesme položene na svetlosno uzdarje nebeskog pastira Pauna Petronijevića.

Pesnik Milijan Despotović, tragajući po Petronijevićevoj poetskoj zaostavštini, otkrio je primere haiku poezije i priredio je i objavio Paunove zbirke haikua: "Veliko jutro" (1987) i "Krv peteljke" (1993), a zbirka pesama (koju je takođe priredio Despotović) "Glasom bistre rose" objavljena je 1993. Zastupljen je u pregledu haiku pesništva Jugoslavije ("Grana koja maše",1991. ) i panorami haiku pesništva u Jugoslaviji ("Ptice u plavetnilu", 1991.). Njegov haiku "Žuboriš mi dok / pijem tvoj vir bistri. / Moja reko", štampan je na poštanskoj dopisnici (1991.).

Književno društvo "Razvigor" iz Požege, koje je preraslo iz sekcije "Paun Petronijević", objavljuje knjige u biblioteci koja nosi Paunovo ime.

Takođe u spomen na pesnika svake godine se u rodnoj Ribaševini, Petronijevićevom rodnom selu, održava tradicionalna kulturna manifestacija "Odzivi Paunu" na kojoj se, za ukupan doprinos kulturi zlatiborskog Okruga dodeljuje "Plaketa Paun Petronijević" a za najuspešniju pesničku knjigu između dva odziva dodeljuje se "Paunova nagrada".

Nisu još objavljene sve Paunove pesme, a očito nisu ni pronađene sve pesme koje je pesnik za života napisao. Ljubitelje ove poezije obradovaće i pronalazak pesme "Svetlost" koju je Paun posvetio časnoj sestri Jacinti Šafarić prilikom svog boravka u Knez Selu 1960. godine. Pesmu je od osoblja čuo pesnik Tomislav Andrejić Senjanin iz Zemun Polja, koji se takođe lečio u sanatorijumu u Knez Selu. U pismu uredniku književnih novina "Svitak" Milijanu Despotoviću, Tomislav Andrejić kaže: "Poštovani prijatelju Milijane, kao što sam ti obećao da ću se potruditi da dođem do Paunove pesme "Svetlost" (Despotović je očito znao za ovu Paunovu pesmu: prim. D. T.) koju je posvetio časnoj sestri Jacinti, to sam ispunio i evo da te obradujem; ja sam ti išao u sanatorijum za TBC — pluća u Knez Selo, 11.10.1993. godine a u prilogu pisma šaljem ti kao dokaz autobuske karte Niš — Knez Selo i obratno) i pesmu zabeležio. Evo kako glasi:

Paun M. Petronijević
SVETLOST
    (Jacinti Šafarić)

Ti bolne vidaš,
svojim nežnim rukama
znoj sa čela skidaš.
Nama svima
draga si posestrima,
dostojna rima.
Svetlinom ruku
bolnom umivaš lice,
časna sestrice.

Mi na tvom licu
vidimo svetlost blagu,
Jancito — Sestro:
Svetlosti sveta
svetom svuda svetlila
kud — god kročila!

(12. avgusta 1960. Knez Selo)

Milijane, kao što vidiš, ja sam svoje obećanje ispunio, sada je red na tebe; da mi pošalješ časopis "Paun" sa mojim pesmama "Gnezdo puno cvrkuta" i mojom beleškom "Sećanje na Pauna" povodom trideet godina od njegove smrti jer sam nestrpljiv... (U časopisu za haiku "Paun", br. 19 — 22/1993. objavljeno je sećanje na Pauna od Tomislava Andrejića i pesma "Pesniku" koju je on posvetio Paunu, prim: D. T. ).

Pored ove pesme, u knjizi "Dobro leto" u ciklusu "Odzivi Paunu", svoje pesme njemu posvećene objavili su: Radomir Andrić, Dobrica Erić, Srboljub Mitić, Ilija Misailović, Stevan Nestorović, Vesna Parun i Ljubivoje Ršumović. Poezija o Paunu se i dalje piše, a podsećamo da je pesnik Milijan Despotović posvetio svom poetskom sabratu Paunu, zbirku pesama „"ez najave let se naš završava" 1979.).

I, tako se razlistava poetski nezaboravnik Pauna Petronijevića, koji se igrom sudbine svrsta među one pesnike — tragičare srpske poezije, koje u naponu životne i stvaralačke snage preseče ta neumoljiva, i nepravedna, smrt, ali koji ipak žive svojim delom, zvezdajući se u roj plamtećih zvezdica našeg poetskog neba. A "imao je malo godina i dosta pesama, malu brezovu šumu i veliko nebo nade iznad nje, imao je pune bisage snova i veliko čarobno zvono talenta da ih sve pretvori u ptice, imao je malo sreće i mnogo bola u plućima — kojima je hteo da udahne sazvežđe i da pronađe samo dno neba — a imao je puno neviđenih prijatelja, kojima je posvećivao pisma i pesme...", zapisao je Dobrica Erić kada je Paun otišao.


Hadži Dragan Todorović, Požega

SVITAK | književne novine
Godina IV | Leto | 1997 | Broj 14
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega


[postavljeno 11.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Maj 29, 2012, 03:15:41 am »

**
NOVI ODZIVI PAUNU
Izbor: Goran Despotović


ZAKASNELI REKVIJEM
Pesniku Paunu Petronijeviću

Oteraj ptice, majko,
da mi ne svraćaju u san,
zatvori prozor da kad jabukovog cveta
životom ne miriše,
navuci zavese — da se priviknem na tamu.

Ne vredi, dobra moja,
popio sam sve tvoje podubice
i hajdučke trave,
sve gorko bilje što si pre sunca u jutro
ivandanjsko brala.

Uzaman dobi lečili me ljudi
i medicinom i rečju dobrom.
Svelo je moje nebo nad vidicima nade,
pomrklo oko ka nedohodu se kloni;
jedino jezom stiha bilo se jrš zanjiše.

Još samo pesmi ja umem da se kažem,
dišem je kao zoru s moga jelogorja,
a onu najlepšu u slepoočnicama nosim
da mi nadviče tišinu i nedozive.

Dišem li ili pevam samo?
O, pevati, pevati samo,
pevati samo treba,
nek prsnu damari u krvavoj plimi
da stih se rodi
čist i beo.


Nadežda Cvijović, Užice


JASTUK ZA PESNIKA
Paunu

Noćas na bdenju zaustavio je u sebi
neke divlje zveri i užarene vetrove.
Anđele odmah pustio za susedni sto.

Na providnoj klupi u gradskom parku
zgrčenih nogu spokojno spava pesnik.
Umoran od snoviđenja legao na desnu ruku.

Dolaze mu u san izgubljene rime i boemi,
pomera usne kao da govori sa njima.
Jutros kraj njega Lužnica na prstima ide.


Nedeljko Terzić, Sremska Mitrovica


RASKOVNA VODA OTIČE
Paunu Petronijeviću

Sad te sanjaju ptice
koje nad bistrim virom ljuljaju nebo.
Uludo ih pastir razgoni štapom
iz zvezdane bašte,
iskidan pripev ja još čujem,
neda mi se iz vremena,
neda mi se iz mašte!

Niz belutak ona glasna slazi.
Hoće li je otvoriti vatra tvog nerva
da umornu pticu poljubi?
Varljiv je veliki sat krajolika
u kome pesma traje a lik se gubi.

Paučina ista. Pauci drugi.
Razmičem mreže do izvora
hoću da zarobim polazak Lužnice,
a on se iz bola preoblači
i senka opire, neda vodi moje lice.

U očima se svet ne svršava
on se pretače u pesmu
koja od tebe do mene šeta,
ova raskovna voda otiče
i čuva tvoj glas iz Dobrog leta!


Milijan Despotović, Požega


PESNIKU
Paunu Petronijeviću

Zgasnulo je sunce
na temenu uma —
Na rebrima svelo
lišće brsnih šuma.
Na dno žila sledio se
potok — krvi —
Oglodaše kosti crvi.
Na lobanji sagorele
crne — vlati —
More klasja jezik zlati
moć govora Ti vrati!


Tomislav Andrejić Senjanin, Zemun Polje

Književne novine "SVITAK" | broj 14. | 1997.

[postavljeno 11.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 21, 2012, 11:47:12 pm »

*

SKLAD DUŠE I PRIRODE

(Paun Petronijević: Prebelo jedro, Svitak i Podružnica UKS za zlatiborski okrug, Užice, 2006)


Sve je manje čitalaca a, bojim se, i mlađih pesnika koji znaju ime Pauna Petronijevića. Rođen u Ribaševini 1936, umro je od tuberkuloze na Bežanijskoj kosi, u Beogradu, 1962. Zavičaj ga pamti organizujući pesničku manifestaciju i dodeljujući nagradu s njegovim imenom.

Poput plejade svetskih ukletih pesnika doživeo je da mu prijatelji, gotovo pred smrt, objave prvu zbirku pesama (Pastir traži dno neba, 1962). Njen trudoljubivi sastavljač i autor pogovora je Milijan Despotović a recenzent Hadži Dragan Todorović.

Petronijević se javio kao snažni, "samonikli" talenat u određenom kulturnom trenutku koji je pogodovao afirmaciji takvih stvaralaca u poeziji i slikarstvu. Naslonjen na tradiciju, Petronijević se oglasio koliko u ime ovozemaljskog, dosežnog i prepoznatljivog, toliko i izvesnog uslovnog, ne baš astralnog ali, u svakom slučaju, simbolički svedenog i inoviranog "pejzaža". Okrnula ga je i Miljkovićeva vatra, dotako njen pepeo, no Petronijević ipak nije podlegao trenutku horskog poja što se začeo nakon Miljkovićeve tragične smrti.

Knjiga koja je pred nama mahom je — kako sastavljač napominje — sačinjena od neobjavljenih pesama iz zaostavštine. Sama zaostavština nije mala. Obuhvata nekoliko stotina pesama i priča. Utoliko je značajnije što se ovim izborom objavljenim povodom sedemdesetogodišnjice pesnikovog rođenja najavljuje mogućnost da se pojavi i izdanje njegovih sabranih dela. Lep primer u narodu koji se nije odviše istakao umećem pamćenja i negovanja ne samo kulturnih nego ni istorijskih činjenica!

Time, u neku ruku, kao da se ostvaruje pesnikov doziv iz pesme Dobro leto:

O prijatelji dobri ruke mi dajte vaše
Da kondir svoga leta stavim kraj večne čaše


Upravo poslednji navedeni stih sadrži i čuva sve elemente lirske emfaze. On je apoteoza magnoveno doživljenog neponovljivog trenutka zgusnutih emocija i saznanja. Pesnik spontano žudi da taj trenutak što duže traje, odnosno da u kakvom sublimnom obliku ("kondir", "večna čaša") dosegne samu nedoglednu večnost.

Opisanom doživljaju povlašćenog trenutka već u narednoj strofi, u stihovima što slede, protivstavljen je nepouzdani prostor koji "suludo tone". Nebeske prilike nisu ništa pouzdanije jer su zvezde padale "vascelu noć do zore". Izlaz iz toga kontrapuntka pesnik nalazi u retorički izgrađenoj viziji "nabreklog leta" i nadmoćnih sila prirode. U poopštavanju, dakle, koje ostaje na retoričkoj ali ne i na simboličkoj i ontološkoj visini — uključujući i doživljajnu vrednost — prethodnog "opisa" povlašćenog trenutka.

Pesma je, da dodam i taj podatak, nastala avgusta 1961. u bolnici na Bežanijskoj kosi.

Pesma Zverka, reč ili ništa skreće na sebe pažnju već samim naslovom. Jezik te pesme visoko je estetizovan, mestimice eliptičan i simbolički veoma probran. Njena poenta je, međutim, sazdana kao kompleksna slika u kojoj se sustiču neposredno iskustvo i šifrovana, mirkokosmička predstava: "Sija fosfor zvezdom skriven u panj truli". To dublje a svakako slobodnije, nesputanije naličje stvari i pojava pomalja se iza i ispod rečenog poput svojevrsnih čvorišta u čitavom nizu Petronijevićevih pesama. Pogotovu je njegova moć osetna u pesmi Misli. Na početku pesme "Breza" pejzaž (predeo), to osnovno poprište zbivanja gotovo svih pesama Pauna Petronijevića, najpre je konkretizovan: "U šumi moga oca najlepše breze rastu". Pesma potom uzima ispovedno-narativni tok, da bi u završnici narasla u vrsnu pohvalu i odbranu prirodne lepote:

Ujesen kad šljive rode seku se najlepše breze.
I sad mi teško pada njihovo klanje za kace.
Ljudi su toliko prosti da ih se ne tiču veze
Lepote duše i bilja: odseku stabla sebi, truležu granje bace.
Ujesen kad šljive rode seku se najlepše breze...


U ovim skladiim stihovima iskazana je sama srž Petronijevićeve poetike, sav bol i sva čežnja da se dosegne jedinstvo, harmonija lepote, svojevrsna "ravnoteža" duše i prirode, sopstva i bogom-danoga životnog, zavičajnog predela. Pesniku je još preostalo da u duhu iste te oprirođenosti ponosno kaže: "I pesme ne koričim u knjige", to jest ne vezujem ih, ne sputavam, prepuštam da lete i lebde svetom kao ptice. Poželeće, još: "O cveće svih boja zasej se na moje čelo". I poručiće inatno (pesma Inat na kraju veka):

Na poslednja vrata ću da izađem ako mora
da se ode iz tebe, svete, ja još nedozreo.


Nije to nikako sve: pažljiv čitalac naći će još povoda i razloga da se zadrži i zastane nad Petronijevićevim stihovima. Ali i ovo što sam pokušao da naznačim u brzoj skici nije malo.

Nije malo za pesnikovih ciglih dvadeset i sedam proživljenih leta.


Srba Ignjatović
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: April 17, 2013, 11:34:48 am »

*

Paun Petronijević:
"Istrgnut Klas",
Udruženje Književnika Srbije i "Svitak",
Požega 2009.






KLJUČ ZA RAJSKA VRATA

Kada pesnici govore o meditativnim i pokretačkim vatrama unutar sopstvenih bića oni u stvari figurativno opisuju jedan srećni spoj u sebi. Spoj krvi koja kipti u blizini izvora mašte, i izražene perceptivne sposobnosti da te slobodno naviruće slike proberu i učine ih verne činjenicama. Međutim, postoji u nekim vekovima i nacijama pesnik koji im omogućava i pomaže da spontano i sa zadovoljstvom rade dobro i lako neke stvari koje drugi ne mogu da urade ni sa naporom. Da li će vreme i mesto biti pogodni za pesnika, to delom zavisi i od fizičkih uslova, kao i od dobročinitelja (mecena) i ocene publike. Pesnik mora imati u svojim grudima živ izvor i jasno ogledalo, ali uz to mora i disati određenu vrstu vazduha. Duša zavisi od krvi, krv od vazduha, a vazduh od zemaljaskih isparenja. Tako posmatrano pesnički dar može se posmatrati i kao duhovni usev, kome vreme i mesto mogu i pomagati i odmagati, kao što će seme posejano u zemlju jedne godine poneti bolje nego druge, ili bolje napredovati na plodnom nego na kamenitom tlu.

Poezija Pauna Petronijevića (1936—1962) u posthumno objavljenoj zbirci pesama Istrgnut Klas kroz prizmu pažljive i koncizne analize donosi nam predstavu o odnosu slike i reči kao i odnosu lepote i izražajnosti pomoću koje će ta lepota dobiti idealnu meru i oblik. Istančanim osećajem za slikovnost i profinjenu osećajnost, koju kao nagradu dobija od višnjih sila, poetika Pauna Petronijevića pokazuje da se poezija manje boji hladnoće nego slikarstvo, iako i hladnoća i toplota podjednako utiču na životni dah i pesnika i slikara. Otud i seže pobeda poezije u razmeravanju lepote i izražajnosti. Suvišak izražajnosti gura stvaralačko delo u izobličenost dok, s druge strane, nedostatak izražajnosti oduzima lepotu. Toplina pesničkog dara Pauna Petronijevića usvojila je idealnu meru i oblik neophodnim činu stvaranja lepote, a slike te iste poezije uhvatile su taj čin u trenutku, kako bi lepota, ta moćna estetska droga, dobila pažljivu primenu.

Da je, upravo, lepota ona pokretačka vatra koja je u poeziji Pauna Petronijevića i živi izvor i jasno ogledalo, vidljivo je već na samom početku iščitavanja knjige Istrgnut Klas, (druga knjiga iz sabranih dela Pauna Petronijevića koje je priredio Milijan Despotović) u pesmi U beskonačnost širim ruke:

I za moje ruke daleko raširene
Slepile su se mnoge dobrote,
Smrtnih ljudi istrajnošću potopljene.
Kao i sve iskrene zamisli lepote,
Koji su radi i radi nisu,
Da osiguraju jedno mesto u raju,
U svoj svojoj gozbenosti i sjaju.


Međutim, da su polovi tame i svetla, lepote i grdobe, očaja i radosti možda i preblizu i da se zbog te nesnosne blizine ne može na pravi način predugo uživati u lekovitim svojstvima dobrote i blagosti, Paun Petronijević u pesmi Ja i nebo sažima i anticipira taj veliki zjap ljudske nesreće na malom prostoru ničije zemlje između suprotstavljenih polova.

Kad bih zagrlio nebo i video sebe među zvezdama
Pomislio bih da sam meteor u danu umiranja…


Pesma kao vrhunski razlog za pokušaj približavanja i stvaranja prisne veze između lepote koje opažaju spoljna čula i lepote unutrašnjih vrtova, pesniku Paunu Petronijeviću uliva hrabrost, i jedinu moguću odluku da radi sa tom zapaljivom materijom strasti i slika, i da je koristi u dobre svrhe.

U pesmi Moje pesme Paun Petronijević poverava se tom božanstvu (pesmi) tanano, potiho, iskreno, smerno i smireno, u uverenju da božanski ideal ne može postati vidljiv sve dok pesnik ne završi proces stvaranja pesme, koja će sadržati njegovu verziju tog božanstva.

Zbog vas sam od sebe za glavu veći, zbog vas me
duša i srce boli,
I nekad želim da nikad nisam saznao
Za draž vaših reči,
Da sam kao drugi, bez "muze" rođen,
Ili da sam zelen list na topoli,
Što samo na vetru silnom od bure
Ponekad nečujno tiho zaječi.


Nežnost kojom se Paun Petronijević obraća pesmi prevazilazi uobičajene pesničke težnje da prilagode pesmu sopstvenim uvreženim predstavama o ulozi pesnika u tkivu pesme i jednim samosvojnim stilom donosi novi dah viđenja pesnikove misije na uzanim i teško prohodnim stazama promišljanja, na kojima pesma traži pesnika a ne pesnik pesmu.

Onog pesnika sklupčanog u nastajući prasak eksplozije duha a sve zbog vanvremenog spoja apoteoze sunca i apoteoze neba. Takvi posvećenici najveće umetnosti u istoriji sveta i i najsjajnijeg dragulja u istoriji umetnosti, utemeljeno i sasvim prirođeno prihvataju sentencu koja kaže: teorija da se ne može glavom kroz zid zapravo štiti zid a ne glavu.

Kompoziciona struktura knjige Istrgnut Klas sazdana je tako da niti između tematskih opredeljenja budu povezani ukrasom poznatijim kao metafora i to ne ma kakvom već snažno postojanom, utemeljenom metaforom koja intuitivno opaža sličnosti u različitim stvarima. Poglavlja u knjizi Istrgnut Klas — Okretanje u krugu, Meteor u danu umiranja, Kondir čulne vatre, Psalmi prirode, Iz čulnog tkiva, Izgubljen rubin, Zenice dajem svoje — najviše su slični muzici koja izražava dobru narav i kao takva predstavlja probni kamen izvrsnosti i nudi nesvakidašnji doživljaj, uživanje ali i razmišljanje o utučenosti a možda i najviše o sudbinskoj prevarnosti čije su žrtve najmanje krive: pesnici, znanje i razum jer pripadaju više umetnosti nego iskustvu.

Ideja zbirke pesama Istrgnut Klas nastaje iz svesno izgrađenog cilja da pesma ne sme zanemariti celinu u korist senke.

Likovi u poeziji Pauna Petronijevića dostižu širok dijapazon, od vaspitanog ukusa i detinje mašte, do indukcije i ingenioznosti u funkciji izgradnje monumentalnog spomenika jeziku. Jeziku, krepkom, vitalnom, zdravom, neuništivom. Jeziku neodvojivom od snage pesničkog traga i ukorenjenosti zvezdosjajnog poslanja.

O ubilju pesama iz knjige Pauna Petronijevića Istrgnut Klas bilo bi neracionalno favorizivati određene pesme ili određena poglavlja. Taj zbir poetskih vrhova koji diraju tako da ucveljuju, iznedrio je pesme koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim i koje potvrđuju da je uzdignutost nad smrću u harizmatičnosti jednaka uzdignutošću nad strahom od smrti. Te pesme mogu biti: Čovek, U bezgraničnost širim ruke, Moje pesme, Ova pesma, Kad zaboravim sebe, Trag u vidu, Dobro leto, Život, Sam sa sobom,Melanholija, Psalmi prirode, Trešnja moga detinjstva, Ponoć, Velika reka ima dubok vir, U očima se svet svršava, Slepilo, Devojka, Čarobni rubin, Pastir traži dno neba, Rađanja, Misli, Na dan,opsena, Trenutak sunca

Znameniti kritičar estetike nemačkog romantizma Žan Pol (1763—1825) kaže i ovo:

Svaki pesnik rađa svog anđela i svog đavola. Bogatstvo ili oskudica stvorenja između ta dva pola određuje njegovu veličinu ili slabost. Ali pesnikova glavna zasluga jeste predstavljanje plemenitih likova. Veliki pesnici, ako imaju ključeve i jednog i drugog, treba da otvaraju vrata raja češće nego vrata pakla. Ko podari čovečanstvu moralno idealan lik sveca zaslužuje da bude kanonizovan.

Čitajući poeziju Pauna Petronijevića ostajemo u ubeđenju da iza nekih posebnih vrata klija, buja i zasijava raj ne mareći za beznađe u najbližem komšiluku. Paun je otkrio ključ za ta vrata.

I otvorio ih, još za života.


Piše Čedomir Ljubičić | artija.net
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 15, 2016, 11:13:32 pm »

*

POEZIJA PAUNA PETRONIJEVIĆA — LJUBAV I SVETLOST

Beseda Milijana Dika Despotovića na književnoj večeri u Narodnoj biblioteci u Užicu posvećenoj Paunu Petronijeviću.


Dragi prijatelji, dobro veče!

Moje iskreno pozdravljanje ide k vama iz duhovnog saživljavanja sa poetikom velikog srpskog pesnika Pauna Petronijevića (1936—1962), sabrata našeg, i našeg domaćina večeras u neku ruku.

Paun se nije vratio svom gradu, on je tu bio i ostao. Jedno vreme gledao je negde sa strane, šta radimo svestan da zaborav nema šanse nad onim šta je zapisao i nama zaveštao. Želim na početku da vam zahvalim na pažnji koju ste ovm mladom i zrelom piscu, pesniku, pripovedaču i žurnalisti, poklonili obnavljanjem kluba njegovim imenom, koje je iz neprihvatljivih razloga u jednom vremenskom periodu bilo promenjeno. U tom smislu ja vas posebno pozdravljam u ime Književnog društva "Razvigor" iz Požege, koje je u društvo preraslo iz požeške sekcije Književnog kluba "Paun Petronijević".

Ako pogledamo u letopis ove sekcije, izneću vam podatak da je u biblioteci "Paun Petronijević" u Požegi, objavljeno više od dvadeset knjiga drugih autora. Njegovo ime baštinimo i na prvom srpskom časopisu za haiku poeziju "Paun", koji takođe izlazi u Požegi. U trenucima kada je kulturna manifestacija "Odzivi Paunu" došla u kritičnu fazu jer, naprosto, politika odavno misli da ona može u budućnost bez kulture, što je zabluda i isprazna retorička podvala duhu sopstvenog naroda, Požega je dala značajan doprinos u književnom delu održanja manifestacije i njenog već ranije stečenog ugleda. Porodica i Paunovi prijatelji, koji lično ili mišlju dohode u Ribaševinu, izrazili su velikom poštovanje u obnavljanju književne nagrade "Paun Petronijević" sa nadom da nikada nikome više neće pasti na pamet da prekine raditi svoj posao u ovom duhu. U tom smislu posebno sam zahvalan poslednjem sazivu žirija ove književne nagrade. Napominjem da je žiri radio bez bilo kakve naknade, a tu su pored mene bili književnici: Slobodan Ristović i Milunka Mitrović.

Mala upadica: Slobodan Ristović je jedan od ranijih predsednika Književnog kluba "Paun Petronijević".

"Paunova nagrada" je prvi put dodeljena 1988. godine, za pesničku knjigu književnog stvaraoca sa područja tadašnjeg regiona Titovo Užice. Prvi dobitnik bio je mladi student Više pedagoške škole "Želimir Željo Đurić" iz Užica, Milan Tasić. Na 33. sazivu manifestacije "Odzivi Paunu" žiri se opredelio da nagrada bude dodeljivana i stvaraocima sa područja regiona koji žive i van ove sredine. Tako su njeni dobitnici i: Radomir Andrić, predsednik Udruženja književnika Srbije, Ljubivoje Ršumović, naš najznačajniji pesnik za decu i mlade, i akademik Milosav Tešić. Da je ova odluka bila ispravna govori i podatak da su knjige koje su ponele "Paunovu nagradu" kasnije nagrađene i drugim uglednim nagradama, kao što je knjiga "Vetrovo polje" akademika Milosava Tešića, koja je ovih dana dobila nagradu Grada Beograda. Nažalost, akademika Tešića nismo videli u Užicu, jer je organizator ovde u Užicu, pomerio datum održavanja manifestacije, ali sam zahvalan u ime žirija, da je Tešić u prigodnoj reči u Beogradu izneo i taj podatak. Tešić je Paunu u čast pripremio besedu važnu za Paunovo književno delo, nadam se da ćemo je ovde čuti, poput studije Milenka Misailovića, koju ovih dana očekujem da dobijem u svojstvu izdavača sabranih dela Pauna Petronijevića.

Književna zaostavština Pauna Petronijevića, dobrotom njegovog brata Momčila, dospela je do mene 2007. godine, i već naredne 2008. požeški SVITAK, Narodna biblioteka u Požegi i udružnje književnika Srbije počeli su objavljivanje sabranih dela Pauna Petronijevića u kojima je osam knjiga poezije. Do sada je izašlo iz štampe 5 knjiga, šesta čeka besedu Milosava Tešića i uručenje Paunove nagrade kako bi taj podatak pridodali biografsko bibliotekarskom delu. Najnoviji broj književnih novina SVITAK i donosi, na drugoj strani, tu informaciju.

U ovom broju SVITKA objavljene su tri pesme uglednog pesnika Svetislava Vlahovića, posvećene Paunu Petronijeviću. Ovaj SVITAK je posvećen srpskom gorostasu sa Lovćena Njegošu, a tu je i nekoliko pesama posvećenih princu srpske poezije Branku Miljkoviću. Paun je kao čitalac i kao pesnik baštinio pesništvo Njegoša i Miljkovića, a i sam je njima posvetio pesme.

A kada sam kod pesama posvećenih Paunu, da podestim na "Izvedrice", prvu knjigu pesama posvećenih Paunu Petronijeviću, koja je specifično eseističko blago u kome su kroz razne poetike osvetljeni Paunov život i poezija. Tu su pesme 114 pesnika među kojima su i: Radomir Andrić, Ljubivoje Ršumović, dr Milovan Gočmanac, Dobrica Erić, Valentina Zlatanović-Marković, Mirko Ikonić, Vladan Mitrović, Vesna Parun, Milunka Mitrović, Dr Ilija Misailović, dr Ljubiša Rajković Koželjac, dr Ranko Simović, Aleksandar Stojanović, Dušan Stojković i drugi...

U međuvremenu objavljeno je više tematskih antologija srpske poezije u kojima su priređivači uvrstili i poeziju našeg Pauna.

Ipak, asketski sasvim, oslanjajući se na čitaoce Paunova sabrana dela se objavljuju, a fond za kulturu opštine Užice se ničim u taj projekat ne uključuje. U prethodnom periodu, u više navrata, obraćao sam se opštini Užice sa molbom da pomogne u skladu sa svojim mogućnostima štampanje pojedinih knjiga Paunovih u iznosu od bar jednog dinara, ponavljam, jednog dinara, kako bi mogao da ih uvrstim u prenumerante. Sa žaljenjem konstatujem da ni odgovora valjanog nije bilo. Očito, uslove koji su u nečijim glavama Paun nije mogao da ispuni, on je jednostavno bio i ostao pesnik ljubavi, pesnik života koji ga ni u čemu nije mazio, nije on zbog toga bio ljut ni na život niti na bilo koga. To kazuje njegova poezija. Evo dve njegove do sada ne objavljene pesme:


Paun Petronijević

BELI UZVIK

Nasred rečnoga mosta sedi prozebla ptica noći
modroga kljuna i nogu slepljenog perja do smrti.
Pod mostom teče reka i val mnogi dole će proći
neznano, isto će biti ko život običan ovaj škrti.

U zvuku umire jecaj dalekog zova ranjene zveri
koju samo ptica na mostu može dobro da shvati,
ko može daljinu neznanu da oseti i tajnu da izmeri
kada u jednom običnom zvuku sluh ptici ogrlati?

Bez svega pesma nije imala onoga za svoje reči
da bi poslednja mladost vrisnula silnim zovom.
Ti, vodo, ispod mosta reci: Ko će pticu da izleči
u ostavljenoj čednosti pod jednim (...) krovom?


BALADA O NJOJ

Ti si za mene jutro prepuno beline dana
i veče tmurno od slutnje buduće noći.
Ti si sve, i ništa na ovom cvetu rana,
sve što je prošlo kasom i što će galopom doći.

Ti si munja što sine i nebo što kišom jeca,
umorna zvezda snova i uzdah bolnih grudi.
Ti si noga nečija, ma čija, što od propasti kleca,
Sve što je tako dobro i što ne vole ljudi.

Ti si daljina čedna kojoj se ne vidi kraja
i miris pun života u svemu što je jedno.
Ti si presovana kruna i zvezda bez sjaja,
umorno siroče hleba koje umire gladno.

Ti si za mene slutnja nemirna poput ata
i cilj već dohvaćen rukama jedne zlobe.
Ti si praznina, tama — najveći grumen zlata,
u ovom urnebesu jurenja prazne sobe.

Ti si uzdah na javi, i bašta puna cveća
u kojoj venu strasti za osmeh tvojih grudi.
Ti si tišina snena i bura najveća,
što dela časna na strašne muke sudi.

Ti si zloslutna vrana i vesnik svih lepota,
ranjava vena tela i hitra srna besa.
O, ti si plamen — vatra, i napor svih života,
koji se rađaju nepozvano i ginu u tami lesa...



Govoriti o Paunu danas znači pogledati u književnu periodiku koja prati pojedinačno objavljivanje knjiga iz njegovih sabranih dela, videti prevode pesama. Do sada se više od 120 književnih kritičara sa srpskog jezičkog područja oglasilo književnim osvetljenjima ljubavno misaono filozofske poezije Pauna Petronijevića. Knjiga je to koja sada ima oko 800 strana, a narasta. I u Ribaševini sam prošle godine rekao, da je to retko koji pesnik u nas doživeo osim onih koji su mu bili uzor. No, u samom početku pojave Pauna, mladog Pauna, kritika je to propročki naglašavala, ali sa strahom da je Paun malo napisao, nemajući punu informaciju o obimu njegove zaostavštine. U prilog književnom uspehu zvanom Paun ide i zahtev uglednog književnog kritičara i antologičara Dušana Stojkovića koji se zalaže da se antologijski srpska poezija prevrednuje upravo pominjući i Pauna Petronijevića.

Paunove pesme su u međuvremenu prevedene na jermenski i poljski jezik, dok je to ranije učinjeno na španskom i francuskom. U toku je razgovor da se jedna knjiga Paunove poezije prevede na poljski.

Ni likovnu umetnici ne miruju. Pored Dragića Petrovića Medoša, jednog od naših najuglednijih slikara danas, i velikog prijatelja Paunovog književnog dela, koji likovno oprema Paunove knjige, i slikari u njegovoj poeziji nalaze inspiraciju za svoje slike. Jednu od takvih ja sam večeras doneo ovde da i likovno pokažem Paunovo prisustvo. To je rad akademskog slikara Momčila Nikolića iz Aleksinca, inače profesora Gimnazije u Kuršumliji, koji je naslikao Pauna kome, sva u belom, dolazi Mala Ptica zbog koje se tako rano premetnuo u sokola naše poezije.

U sabratstvo Paunovo ulazi i ovo Udruženje od koga očekujemo da pomogne u izdavanju njegovih sabranih dela, da kao stvaraoci budu na Paunovom tragu poetskog prosvetljenja. Verujem da ćemo u nizu večeri njemu posvećenih imati priliku da čitamo njegovu poeziju prožetu kritičkim fragmentima iz obilja kritičke misli o njegovoj poeziji. Čuvajmo našeg Pauna zbog lepote poezije koju je stvarao stalno sklanjajući bol u stranu.

Pored "Paunove nagrade" koju dodeljuju Biblioteka Užice, požeški SVITAK je ustanovio i priznanje "Paunovo pismo", sa faksimilom Paunovih pesama. Prvi dobitnik je bio Momčilo Petronijević, Paunov brat. Ustanovljena je i književna nagrada "Mala ptica" za najlepšu ljubavnu pesmu, koju će dodeljivati Književno udruženje "Paun Petronijević — Rujno" u Užicu.

Dobro veče Paune, nismo te zaboravili, a nismo ni mogli. Time bi zaboravili mnogo ljudskih vrednosti, pre svega ljubav i svetlost. A čemu onda život uopšte. Kroz tvoje delo najiskrenije širićemo te ljudske vrednosti, na njih svako ima pravo i obavezu.

U Užicu, 24. aprila 2014. | Župa Lužnica
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: