Borislav Radović (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borislav Radović (1935)  (Pročitano 16165 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 11:49:52 am »

*




         BORISLAV RADOVIĆ

Borislav Radović, jedan od značajnijih savremenih srpskih pesnika, esejista i vrstan prevodilac, rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Kao srednjoškolac počeo je da objavljuje stihove.

Objavio je knjige pesama Poetičnosti (1956), Ostale poetičnosti (1959), Maina (1964), Bratstvo po nesanici (1967), Opisi, gesla (1970), Izabrane pesme (1979), Pesme 1971—1982 (1983), Izabrane pesme 1954—1984 (1985), Trideset izabranih pesama (1985), Pesme 1971—1991 (1991), Pesme (1994), Pesme (2002), Izabrane pesme (2005), Četrdeset dve izabrane pesme (2007, 2016).

Objavio je i više knjiga eseja i drugih tekstova pisanih u prilog poimanju književnog i čitalačkog iskustva: Rvanje s anđelom i drugi zapisi (1996), O pesnicima i o poeziji (2001) i Neke stvari (2001), Čitajući Vergilija, (2004.), Još o pesnicima i o poeziji (2007), Ponešto o pesnicima i o poeziji (2011).

Preveo je s francuskog Morekaze Sen-Džona Persa (1963, novi prevod 2003), jedan izbor pesama Pola Elijara (1971) i Pariski splin Šarla Bodlera (1975), kao i jednu knjigu proze, Balzakovog Luja Lambera (1999).

Dobitnik je više nagrada za književni i prevodilački rad. Član je Srpskog književnog društva.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 11:50:14 am »

*

PESNIKOVO MESTO


S vremena na vreme, prispevaju pozivi za učešće na nekom književnom večeru.

Pred tim pozivima javlja se pomisao kako je pesniku oduvek bilo mesto na dvoru ili na trgu. Poziva sa dvora više nema: to je ipak srećna okolnost, koja se prihvata sa olakšanjem. Tamo je sve više zvanica a sve manje para. Uostalom, kad bi se tamo još dodeljivali  letnjikovci, čovek bi možda i zažalio što mu se ne pruža prilika da izabere za sebe neki omanji, u blizini, sa suvom klimom. Ovako mu  je svejedno.

Ostaju pozivi s trga. Ni tamo nema zlatnika, ima samo bakrenjaka; no tamo će zato svojski nahraniti i napojiti pesnika. Posadiće ga za sto i puniće mu tanjir i čašu dokle god ne ustane i otetura se na počinak. To je lep stari običaj s kojim je poezija počinjala i s kojim bi bio red i da se završi, kad joj bude došao kraj. Tu, za stolom, čovek biva svaki put iznova istinski dirnut i u isti mah uplašen saznanjem o vazdašnjem značaju uloge koja mu se pripisuje i koju  je nehotice prihvatio. Pribojava se da njegov položaj pomalo liči na lažno predstavljanje. Ne, nije on došao tu kako bi ljubaznim domaćinima budio uspomenu na njihove pretke i svetlo oružje. On bi mogao biti još samo žongler, lakrdijaš spreman da im krade jaja pod kokoškama ako bi ga pustili da izgladni, i koji odmerava ispod oka njihovu žensku čeljad pogledom zamućenim od pića. Nek razmisli čemu bi to odvelo. Svašta bi mu se moglo dogoditi kad se ne bi sutradan zorom, mamuran, iskrao i nastavio put.

 
Borislav Radović
Izvornik Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, 27—28, Beograd, 2004, str. 29—30. | Art-blog by Radomir D. Mitrić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 11:50:35 am »

**

PRVA I DRUGA POETIČNOST BORISLAVA RADOVIĆA


U srpskoj najmlađoj (lirici), koja je puna metalnih zvukova, slepih neoklada i vidovitog zanosa, koja trpi sve komplikovane vežbe i sva nadmoćna sunčanja, čas prekinutoj mondenskim samohvalisanjem, čas beglučenoj na nekom tuđem i tuđinskom terenu, u toj, dakle, lirici koja često neovesno kukolj proglasi za žito i spavače nazove ranoraniocima, najmanje dvoumljenja je bilo oko pesničke delatnosti Borislava Radovića, kome uz bok, po pošteno odigranoj karti treba staviti Velimira Lukića, Božu Timotijevića i Tomislava Mijovića. Ne da budu jedini, već da znače pređenu cik-cak liniju, liniju svekolikih nesporazuma, kritičarskih, čitalačkih, izdavačkih, čak antologijskih.

Englezi imaju tačnu reč: "Samo jednom prilika kuca na vrata mladića". A Borislav Radović je, mislim, dobro otvorio uši, i imao pred čim u sebi i oko sebe da ih otvori, i priliku je poslušno stvaralački prihvatio.

Ja srdačno i poučno verujem lirici Borislava Radovića. Ona ne muca o granatama i topovima, ali pada na rame ko pitomi oneg. Nema pronalaska reči, ali je pronalazak u celini i sarađuje sa stvarnošću bez raskalašnog izmišljanja.

Negde je reč izgubljena, negde se ocrta pukotina pa ipak se i nad njom treba saginjati jer može da izleti belutak ili zablista pena. Sa liričarima nikad se ne zna šta su: oštrači noževa koji su romantični do divljenja, detinjasti mudraci koji se igraju žižicama ili prolaznici koji vas teže ironijom, deleći je kao jagodu na devetoro.

Radović ima stihova kadrih da ponesu vodenički kamen. Stihova punih letnje jare i letnje oluje. Izvesno jedinstvo glasa koje ne znači zanatske proporcije, lebdi nad glečerima misaonim, cele ove knjige.

Na papučici voza, januara jednog, đačkog, uhvatio sam sebe, vrlo ubogog u pamćenju stihova, kako prebiram nešto oštro kao staklo. Bili su to stihovi iz Radovićevih soneta. Niko me ne može prevariti da je u to umešala prste bilo koja mitologija, jer stvar je jasna: mi odvajkada umemo da branimo svoj grad, da budemo roda sa dobrim glasima i dabrovi koji se pakleno pašte da sagrade zaklon da bi ga kaonije rasturili u prah i pepeo. To što mi, davičovski dokučivo imenovani i posvedočeni bez ostatka, često budemo ptica u lisici, ptica u vuku, to nije mitolotija, ni dečja bolest ni zanatski spev, već sveštena suština sama.

Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta
U odlasku sa Juga na nova putovanja
I mirnih čela ćemo iz zapaljenog granja
Izići bez kletve i ubilačkog pokreta...


Od svog Robinzonovog nokturna, Radović je napravio ovoje proročanstvo a od Lovranskih igara svoju sebičnu i neseoičnu uspomenu, svoj prodorni, neskučeni, volšebni i spokojni grad, po kome se ne luta od namila do nedraga, već od tuge do opomene, od senke do terevenke.

Nije to šumni pronalazak. Nije to ogrtanje romantičarskom kabanicom, ni zviždukanje preko prstiju. Golemo i uspavano, sveto i efemerno, raspusno, puno pravde i nepravde, more, udeveno kroz iglene uši, pdbeglo baščelikovskom posedu okeana, more naše, durašno naseljeno u očima, u ušima, povazdan sa darovima i mislenom opojnošću, sastavljanom od vlakana beskrajnosti, buđenja i čućenja — to je prevashodni mozaik ovih igara, čas nerešenih, čas pobedničkih. A pesnik je došao da raspravlja sa njim, da igra žmurke i da igru učini neranjivom za tok talasa i za tok mladalačke fantazije. Otuda Lovranske igre imaju jednu gustu, natrpanu vertikalu, iako se stihovi razlivaju slobodno i rasejano, sunčarski i mesečarski, neskromno.

Galebovi su nezadovoljni što je more mirno!
Pesnici su nezadovoljni što je more mirno!
Samo zemlja uvek ostaje oluja pretvorena u kamen...


Ako se u Robinzonovom nokturnu i apartnim, kroz velika i nedeljna bdenja ispevanim himnama što, posle razočaranja i nepredviđenih ostataka spoljnjeg života, imaju nešto gordo i muževno, sa preimućstvima verbalne i recitalne raskoši, može pronaći i ona detinjska empirijska struna što još treperi vetrovitim i košmarskim ratnim odjecima, onda je u Sonetima Magu ta dečačka bezazlena dekoracija od gradova posle opsada, bolesti i jeze dobila svoju racionalnu umetničku meru. Radović se ne služi filmovitim i deskriptivnim sredstvima, nego jednom proširenom metaforom u kojoj se ruševine i simboli kolektivne patnje doživljavaju ovidijevski: on je okusio moru i mučninu stradanja, silazio je u katakombe i sahranjivao čitave pejzaže i ljubavi tek naslućene da bi osetio pubertetsku, svu prerušenu i estradno gordu strast pobede i smirenja, novog kolektiva i osvećene nade. Više verbalna tvorevina, uglačana i razvijena kroz sonete koji skrivaju trenutne unutrašnje mladalačke haose, Soneti Magu su daleko od toga da zvone čarima i arijama po inerciji već utvrđenog i petrifikovanog dučićevekog soneta, iako mu, pored čestih duhovnih sazvučja Sen Džon Persa kao pohotljive i afinitetom opravdane lektire, duguju onu notu pribranosti i respekta za temu, ma koliko ona ne bila emocionalno žestoka i nervima izatkana. Soneti Magu su pisani u obnovljenom prazniku i svežem zraku intelaktualne budnosti, kada se ne haje mnogo za kontinuelnom realnošću, ali ni za jednim žestoko podignutim stepenom nemira i nerada svake mladosti. Tako je Radović u ovim sonetima postigao izvanredan spoj versifikacije i intelektualnog gesta, da bi zadovoljstvo u prvom pojačao doslednošću u drugom. Neravnina gotovo da nema, ali zato su i dubine i virovi retki ili su, srećom, kompenzovani raskošnim jezičkim i sintaksičkim sazvučjam.

Sutra će Borislav Radović otputovati dalje. Najezda zrikavaca neće mu biti ni pokorna ni neverna. Polarna svetlost će spasti s nogu da bi ga našla u nekom razgovetnom snu. Basnoslovno pevati nije obaveza, naravno, ali odgađanje pevanja je greh i jedino bih to voleo da ne vidimo u njegovom robinzonsokom prtljagu. A ni pet para ne treba davati onome što, doduše, potajno vele strašljivci, kako se naša lirika drhtavo amerikanizira, jer i "odlutali sinovi" naši su sinovi i mi ćemo umeti čuvati makar magičnu ružu njihovog početka.

Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta.
E pa dotle, a kuda ćeš više?


*

Čitalac koji se živo seća prve Radovićeve knjige pesama biće gotovo nesiguran i hendikepiran pred onim što tu knjigu nasleđuje, nastavlja i tiho proverava. Bojimo se da je ovaj inače emancipovan i izuzetno nadahnuti gradski poet napisao svoje najbolje delo, svoj lirski protokol, i da je, pun neke unutrašnje slave, neponovljiv i nenadoknadiv. Naviknut na jedan red događaja, kojima nad glavom kao da stoji senka Malarmeove faune, autor Ostalih poetičnosti nastoji da postigne harmoniju obnavljajući tihe mudrosti Milana Rakića i varljive varijacije Dušana Matića. Ali, zbog pravde poređenja a i zbog jednog posebnog, isfinjenog nasleđa, valja reći da lirika Borislava Radovića nije ništa manje uzbudljiva i ništa manje postojana u svojoj unutrašnjoj logici.

Bogatstvo naslućivanja umesto bogatstva sadržaja naći ćemo u svakoj od ovih pesama. One, doduše, nisu uvek pesma, celovita i odbijena, puštena u svet, šarenom dugom obučena, situirana, ali ako je igde misao mogla da se uznese do reči i da postane savez modernog mladića, onda se to dogaća u ovim pesmama, u ovoj zoni poetičnosti. Borislav Radović nije pobunjeni mladi čovek nijednog smera i njegovi stihovi nemaju zamah vodeničnog točka. Oni nisu napisani usred događaja, nisu zaveštani usred jezgra, već dolaze kao pepeo, kao posledica vatre. Otuda je njihova senzualna igra tako diskretna, otuda njihov bol ima neki kadifeni sjaj. Sa Radovićem se nadareno razgovara i njegova retorika samo ponekad smeta. On poznaje poetski zanat kao što harfista poznaje svoj instrument, a to znači da nam ne dosađuje preterivanjem već muzikom koja je suvišna, koja je zaokrugljena. Odviše mlad da bi bio moralist a odviše dete da ne bi pazio, da ne bi čuvao luksuz jezika kojim se služi, ovaj domino mora i noći ne igra se životom, jer još nije sasvim ušao u njega, jer još nije pobrojao ove prolećne atribute ovome glagolu biti. Samo prividno i gotovo narcisoidno zvone ovi stihovi totalnim iskustvom i nizom iskušenja. Borislav Radović insistira na samoći, ali na samoći spoljašnjoj, na samoći putnika koji sebično usamljeno hoće da zarije svoj pogled u noć i more, dve neodoljive imenice, ispružene duž svih pesama do sada napisanih. On kao da poznaje neku stvarnost, neku prošlost koja nikada nije postojala a koja ipak nije krivotvorina. Razumno i nerazumno neprestano ga brinu, opsedaju, izazivaju, i to je ono što daje maha njegovu peru i što ga istovremeno privodi poređenju sa Rilkeovim Lauridsom Brigeom, koji, hteo ne hteo, mora pisati i sedeti na svom petom katu, sa svojim sonetima, sa svojom čitankom mislenastih imenica što nikada nisu jeftino kupljene, jeftino rabljene. Radovićev svet je čudesno izmišljen i jednostavno stvaran. Tiha tuga ferijalnih mladića i neka muka s toga što se svaka pustolovina ne može da završi a da izbegne poređenje sa drugim, neprestano se smenjuju u ovoj lirici. Najbolji deo nas, najbolji deo sebe mi vrlo retko pokazujemo, a spoljašnji sjaj i serija gestova ne mogu ni izbliza da izmene taj pikarski, lutalački ideal u nama, tu želju ludoga Branka, zločestog Šoovog Maučbenksa ili kapric takvog vitalnog junaka bez ijednog stvarnog, konvencionalnog junaštva kao što je motorizovani samoubica Džems Din. Otuda je seta Radovićeve lirike viši i puniji kvalitet no izraz, organizacija samih pesama. Otuda i ovako mirno, spokojno, čak pomalo cinično nanizani stihovi najbolje koriste dijalogu sa Borislavom Radovićem:

I može li da nas dostojno zameni
Žurba na ulicama pri večernjem osvetljenju,
Ili nedeljom na plaži, u poznatoj ženi
Nagrađena budućnost, ili na obalskom stenju
Grupa izletnika, što se udobno sunča
Uz razgovor o toaleti i spravljanju punča?


Muzičko uživanje koje pružaju stihovi Radovićevih knjiga nije malo. Literarni elementi su takoše mnogobrojni. Reč odmerena, plasirana na pravo mesto i sa dozom zagonetke, sa lepotom osmeha. Ali ako su soneti uspeli da se iscele i opravdaju šumovima ulice isto koliko i životnim cvrkutom laste, oni su daleko ređe postizali pozni sadržaj mladosti, sadržaj koji ne bi morao da predlaže eksplicitni postupak. More ili ljubav, samoća u garsonjeri koja dopušta doživljaj zalaska nad ćerčivom beogradskim, ili izlet sa anonimnim društvom, sa društvom budnih spavača, kako bi to rekao ništa manje uznemireni a nepopravimo gradski pesnik Boža Timotijević. Ne pletu se mnogi motivi u ovoj lirici, pa ipak čitava serija raspoloženja je tu, od mangupske ironije do samozadovoljstva onih koji su umeli da kažu jednu preciznu reč pri izlasku iz bioskopa a da opet budu zapaženi i voljeni i osmatrani. A najveća pesnikova patnja, međutim, jeste nedostatak patnje i ambicije da se ona naknadno utvrdi. Srećom, Radović to ne čini na romantičarski hokus-pokus način, već se lagano vraća u one godine kada je valjalo imati "više buba u glavi" i kada bi Avala bila tajnovita kao Indija, a vetar kraj Miločera surov kao vest sa Severnog, biblijski uzvitlanog mora. A nije badava taj nemir, ta pozna dečačka ambicija:

Trebalo je da sam i ranije išao na to brdo
Bar nedeljom popodne
Da sam se peo čak na vrh, njegovu najskuplju tačku
Da sam se i zaduvao koji put
Ili izgrebao lice i kolena
Ili tako nešto
Da sam se spoticao na nekoj uzbrdici
Da sam zurio naniže u daljinu sa rukama pod očima
Sa rukama pod glavom


Samo prividno autor Ostalih poetičnosti pripada vrsti bezbrižnih pesnika. Uistini, njegova lirika nije mobilna, nije žestoka, ne navaljuje na čula, ali je duboko čulna, diskretno ponesena. Ona, slikovito rečeno, čini jednu skupocenu čašu sa malo krvi i mnogo plavetnila, koje je doživljeno ili sanjano i koje predočava pesnika koji, i kada retko govori, doista ume da nađe i da probudi reč, da je povlasti i pripitomi. U tome je njena veličina, ali u tome je i njena završenost. Kuda dalje? Eto pitanja koje je za Radovića oštrije no za mnoge njegove vršnjake. Poetičnostima je dopisan kraj...


Milosav Mirković


SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 01.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 11:51:06 am »

**
Poezija Borislav Radović


SONETI MAGU
 
II
Duboko pod zemljom kristal spokojno raste
I sveglost se u potopljenoj pećini davi.
Voda tu kaplje i ne čuje se cvrkut laste
Iako napolju bez prestanka rade mravi.
Koren u jezgru ćuti dok novo ostrvo ne odraste
I kopno novo dok iza pomrčine se ne javi
Jer iz plemenitog mesa onih što od rođenja su zdravi
Otima se sad protest da ih spomenikom ne upropaste.
 
Znamo da ovo je jedna noć u kojoj oči nam slute
Više nego što oprezni orao s brda vidi:
Polja spavaju. Zvezde noćas čudnovato ćute.
Zato ustani i okreni se licem prema vetru što čeka
Da te zbriše kad se popneš na vrh pocrnele hridi
Kao da si pero umrle ptice ili senka neka.

XIII
Pod mostom teku što obale što vode:
Pluta zaborava preko vida nam gonjena.
Pod santom jednom vatra obazrivo sklonjena
Goreće novim plamenom kad stara zvezda ode.
Na velikom mostu smo bez hrabrosti i slobode
U trenu oklevanjem matice dva sveta zaronjena
I tako zadivljeni pred sebičnom igrom plamena
Za kojom sustali nas pogledi još napred vode.
Samo pred kapijama smo zbunjeni. I ne znamo da li treba
Ući i tražiti dobrodošlicu bez soli i hleba
Od strogih sedih staraca koji vladaju gradom.
Ali mi smo zajedno i ruke su nam čvrste
I Oprezno ispruživši u tamu prste
Ući ćemo na kapiju sa potajnom nadom.



U SLAVU EROSA
 
Magla će ti lik, a uzdah biti ime.
Leptir u čauri što svest svilenu skriva
U srcu trenutka, dok misao ostaje živa
A telo se gubi, bez vlage i težine:
 
Olujno tvoje srce u staklenoj bašti
Kucaće raskoš vremena, starost pesme.
Sa prozora tesnih videće se često
Tvoj korak gore-dole, koji ne meri ništa.

Bićeš u posebnom svetu kao u mašti
Kad oko vidi što se videti ne sme:
Za lažne reči tražićeš večito mesto,
Za plemenite reči koje ne znače ništa.
 
Bićeš senka koja govori čita i pljuje
Takmac prirode majke, mogućnost i zakon.
A pesma će tek u smrti da se čuje
I javiće ti se još nepisanim znakom.



SHVATANJE O DRVETU
 
Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 11:51:29 am »

*
Poezija Borislav Radović
PESME 1971 — 1982
(1983)


POSEBNO MESTO

I

Postoji negde neki vrt,
mаlo teškog kаmenа kojim šetаmo od detinjstvа,
negde i drvo, golo strаšilo,
motkа sа mаlo prnjа,
u svаkoj pesmi neki svet što nаm pripаsti neće,
zа gozbu vetrа spremljenа kućа i zа smrt;

postoji, аko to još znаči povrаtаk, izvаn tih stvаri
istinа nepotvrdivа i krnjа,
nа svаkom bunjištu, kаd vetаr se ostrvi;

u svаkoj glаvi
produvаnoj jutrom, lišće što se vrti,

u svаkom snu ponešto ćutke prosute krvi,
u svаkoj izgovorenoj reči potkov smrti.

Postoji tаko
negde ipаk tаj kаmen-vrt,
nаsleće tаčnih grаnicа pod žilаvim koprivаmа,
ipаk i jаrаk, rаme živice,
geometrijа trnjа,
niz bitnih porećenjа i vrlo sаžetih slikа,
u mаlo zidovа glаs ugrа|en mаmen krt;
ipаk još, u mrežаstim očimа duhа, negde postoji
tа zemljа rаstresitijа i crnjа,
а ipаk čistijа, od svаkog snа i krvi;

njeno grebenje
nа izbilom suncu, grаničnici škrti,

njene vode slаp kаd se bistаr i stаmen mrvi,
njen dаh sаv iz svetlosti iscećen plаmen smrti.


II

Ali još si ti dаhtаnje u mrаku,
još tvrdа ljuskа,
bojiš se, trebа dа postаneš nešto.

Kаkvа će dаvnа srodstvа dа te prime
pod okrilje, kаko opisаti dаn
kаd bivаš nečije nаjveće dobro,
iаko tebi tek sаzrevа mesto,
iаko ti se tek pripremа ime?

Još počivаš, kаo dа truneš
pod izopаčenim Mesecom, u bаri
gde vri sаv grаbež gаmаdi i biljа,
u bаri čаsovа. A željа ti je
sve što nikаd ne umire ni stаri.



ŽAR-PTICA

Beše čаs izvаn nаših slаmnih kućа
i šeširа (dа plаne požаr više),
beše položаj nekog bivšeg srcа
što nа metvicu i rаsаp miriše,

kаd poželesmo i kаd ugledаsmo
veliku pticu sletelu nа pismo
nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:
nаhrаnismo je tаko i ubismo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 11:52:04 am »

*
Poezija Borislav Radović


KINESKI PASTIŠ

Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:
postati nevidljiv u majskom predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta mehurića
što bi svetlucali diskretno u praznini.
Koji put otići na pišanje i uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.



KASPAR HAUZER

Othranjen dojkom iz novinske šume,
na katodnoj mesečini pred ekranom,
da bi prohodao pod okom semafora,

mladi bog kada mu zacvile gume
u krivini, nahod bačen za volanom
u svet tranzistora i mikroprocesora,

treba li on uopšte da razume
što bi neko, rođen sa govornom manom,
sisao belutke na žalu kakvog mora?



"Borislav Radović pokazuje dvojak odnos prema 'posebnim mestima' starine i osnovnosti. Pesnički se rve s nasleđem, u koje najpre ponire, a potom ga dekonstruiše, raščlanjava, razodeva i zbacuje s prestola. Zakleti individualist, osetljiv na ideološke zamke potekle iz poezije kao kolektivne i državotvorne tvorevine. Ali, u tom oštrom propitivanju Radović ispisuje poeziju u kojoj istančane mogućnosti srpskog jezika deluju iz svih oruđa i svih intenziteta."
Dragan Hamović, Politika, 07.11.2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 16, 2010, 11:56:34 am »

*
PESMA NA DAN  
          
                  BORISLAV RADOVIĆ






ZIMSKA MAŠTARIJA

Zamišljam najdužu zimu onoga doba;
Mesec, jasan čitavog dana,
zamrznute gvalje od perja pod drvećem;
i ne miriše da ojuži.
Pa lovci što vire iz pećine, čađavi:
smetovi zaklanjaju vidik,
nad otvorom vise snopovi ledenica.
Šta ako je i glavnoj vatri
dogorelo — da im još greje samo pretke?
Nešto bi se, ni krik ni cvilež,
u dobar čas kome tu otelo iz grla,
nešto bunovno, nalik javu
ptice izgubljene u krošnji sparne noći.
Zatim bi krenuli ostali,
usta za ustima, uz plač sitnije dece;
stvar je mogla teći baš tako,
sve dok se ne nađu u dosluhu s precima:
krajnje jednostavno, ne nalazeći reči,
ne držeći do prozodije,
ne vodeći brigu da usklade glasove,
ne smetajući jedno drugom.
I svi bi zamukli, zamišljam, da oslušnu
kapanje vode sa svodova.


Iz knjige Pesme, SKZ, Beograd, 1994.

Borislav Radović (1935) ide u red najznačajnijih srpskih posleratnih pesnika.- U poslednjih par decenija dorađuje i proširuje kanonski izbor iz svoje poezije, kao u potrazi za Malarmeovom knjigom, koji je objavljivan u nekoliko navrata.

Deo teksta i fotografija preuzeti sa: Kulturni centar Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 16, 2010, 11:58:07 am »

*

DIJALEKTIKA ESTETIČKOG I ETIČKOG
(u pesmi "Gavranovi nad Mrakovicom" Borislava Radovića)


U poeziji Borislava Radovića nakon Izabranih pesama 1971—1982, prozodija zauzima centralno mesto, čak i onda kad je ta formalna čestica njegovog pesničkog izraza sakrivena nepostojanjem rime. To je naročito slučaj u pesmama u kojima Radović varira mitske i tradicionalne motive koristeći se odgovarajućim versifi kacionim sredstvima, čime postiže dvostruku, upečatljivu aluziju i na formalnom i na misaonom planu. Među Radovićevim otvorenim varijacijama na klasične teme (da se poslužim naslovom jedne njegove kasnije pesme), kao što su "Pev na Ljuti", "Pev iz Kalevale", "Kao po nekoj staroj kovačkoj pesmi" najizrazitije se, potcrtavanjem svoje intertekstualne veze sa tradicionalnom formom epske narodne pesme, izdvaja pesma "Gavranovi nad Mrakovicom".

Nakon ove, uslovno rečeno, formalne, istaći ćemo i jednu poetičku odliku ovog pesnika: Radović je u prvom redu pesnik jezika, pesnik koji govori i misli o jeziku. Brojne pesme, upravo u periodu posle 1971, sagrađene su na preosmišljavanju ustaljenih jezičkih formi i formula (upor. "Mleko i med").  Ranije metajezičke preokupacije Radovićeve poezije upečatljivo odlikuju i njegov kasniji opus, s tim što je u ranijim zbirkama veći akcent na poetičkoj komponenti tog jezika. Kako Tihomir Brajović primećuje, kasnije pesme poetski realizuju ono što je poetički problematizovano u prvim zbirkama.1 Nije slučajno ni to što u kasnijem periodu jedinica Radovićevog izraza nije više zbirka, nego pesma. Već formulisana poetika na taj se način bitno zgušnjava, teži jezgrovitosti.

"Gavranovi nad Mrakovicom" tip su generalne tenzije čijim varijacijama obiluje poezija Borislava Radovića; polazište te tenzije jeste jezik, pesma se sledećim korakom od njega dijalektički odvaja, nastojeći da istupi iz njegovih okvira, da bi se na kraju ponovo "ulila" u jezik. (Ova dijalektika, iz jezičkogu vanjezičkoi natrag u jezičko, dinamizuje, primera radi, zbirku Bratstvo po nesanici).2

U navedenoj pesmi, prizor gavranova od samog početka se apstrahuje iz realnosti "opaženih ptica" i automatski doziva gavranove iz epskih pesama. Međutim, ta evokacija se ne zaustavlja na semantičkom nivou: nju prati simultana modifi kacija prozodije, stih junačkih pesama (uz varijacije aleksandrinca, petnaesterca i šesterca). Prizor gavranova ne priziva mimetički opis, već odmah biva iskazan stihom, a potom se to apstrahovanje (ka jeziku) produbljuje orijentisanjem ka tradicionalnim i mitskim, a uopštenije govoreći, ka jezičkim referencama. U toj lančanoj kompleksnoj evokaciji ide se i dalje: preispitivanje toga da li je poreklo "ptica iznad Mrakovice" u jeziku, ugrađuje se u svojevrsnu parodično-ironičnu verziju slovenske antiteze, ustaljene formule dijalektičkog trodejstva u epskoj poeziji (postavljanje pitanja — zaobilaženje potvrdnog odgovora odričnim formulama – davanje potvrdnog odgovora), čija shema odgovara maločas formulisanoj jezičkoj dijalektici.

Izrekli smo centralnu problematiku pesme: pitanje jezičke zasnovanosti prizora gavranova. Prisustvo jezičkog referenta u Radovićevom pesništvu je primordijalno i apsolutno. Nereferentni prostor, onaj koji je lišen posredništva jezika, samim tim ne postoji: odsustvo reference je odsustvo supstance. U pesmi "Ponoćna studija", prostor van jezika poima se kao "pustoš i praznina". Kao i u dobrom delu drugih Radovićevih pesama iz Izabranih pesama 1971-1982, i u "Gavranovima nad Mrakovicom" bitan je intenzitet ironičnog u odnosu subjekta-pesnika prema jeziku.

Jezik višestruko prodire u prizor gavranova u drugom segmentu "adaptirane" slovenske antiteze: literarni atributi, pokušavajući da obuhvate što veći prostor konotacija, nižu se gradacijski. To nizanje se prikazuje kao svojevrsno prelistavanje predmetne odrednice "gavran" (po "dobu izdanja", uzlazno), u fondu dospelog literarnog nasleđa. Od homerovskih "gavranova svetlonoša" preko Ezopovih "lukavaca iz basana", nordijskih čuvara Odinovog prestola, pa sve do biblijskih "Elijinih hranilaca", "potopskih izviđača" – niz konotacija se nudi za ove, ovde i sada, niotkud pohrlile "gladne ptičurine". U ovom postupnom "zaogrtanju jezikom" ima odjeka ranog Radovićevog demijurškog govorećeg subjekta (upor. stihove "Treba te reći" iz Bratstva po nesanici3 i naslov ciklusa iz zbirke Opisi, gesla,4 "Govor prorokuje"), shvatanja o neprikosnovenom učešću jezika u spoznaji, o njegovom konstruktivnom udelu u poimanju (upor. "Evo govorim, da zastrujiš").5 Ipak, takav, dosledno razvijani pristup iz ranijih zbirki, začinjen je u ovoj pesmi gotovo nametljivom ironijom, usmerenom kako prema tradiciji koja se na taj isprekidan, letimičan način doziva, tako i prema ranijem metajezičkom postupku pesnika (ima, dakle, i primesa autoironije). Ispostaviće se, pak, da je ovo izrugivanje jeziku-tvorcu samo površinsko, formalno, dok u dubljem, poetičkom registru, ono predstavlja njegov, ne samo estetički, već i etički nastavak.

Treći deo antiteze počinje upravo oštro ironično, s patosom usmerenim protiv jezičkog, šestercem, kojim se u pesmi vrši invokacija gavranova ("vrane gavranove", "gladne ptičurine"...):

Nemojte mi reći!

Ne kupa se ova pilad u mastilu
niti su to neki odveć učeni gavranovi;


U trećem delu konkretizuje se uloga motiva gavranova i uvodi uslovno razrešenje tenzije postavljene na početku. "Nejezičnost", odnosno nereferencijalnost, nepripadanje misaonoj tradiciji čoveka, ukazuje se, u brižljivo građenoj gradaciji, dovedenoj do paroksizma, kao krajnji stupanj neljudskog. Motivu gavranova se u razrešenju antiteze pridaje jedan etički atribut, koji u prvi mah potire sve estetičke:

Nisu ovo neki epski gozbenici (...)
a pre jedva četrdeset godina su,
voljki punih ljudskog mesa, varili po borovlju


Na poetičkom nivou, pak, odigrava se potpuno drukčiji pokret: estetičke kategorije, nabrojane u drugom segmentu antiteze, nisu potrte, već im se pridaje etička dimenzija. Sama reč se na taj način izjednačava sa pojmom ljudskog, i to i na duhovnom i na fi zičkom planu. Ti, nelocirani (premda "mrakovički"), neidentifi kovani gavranovi su, upravo svojom nepripadnošću jeziku, svetim tekstovima, civilizaciji, određeni kao kanibali, strvinarenjem negi rajući sve ljudsko čime bi se mogli definisati, ništeći u crevima govornog subjekta, pretvarajući u meso oko koje bi ih jedino moglo percipirati i kontekstualizovati, vareći jedini jezik koji bi ih mogao objasniti (sobom). Upliv estetičkog u ovako brutalno izražen etički princip zapravo je neizbežan: uslovno razrešenje radovićevske slovenske antiteze nije prizor gavranskih voljki punih ljudskog mesa, već, dosledno, opredeljenje za – jezik. Navedimo poslednje stihove pesme:

a pre jedva četrdeset godina su,
voljki punih ljudskog mesa, varili po borovlju,
ovi crni starci,
dok je pesnik sastavljao pesmu o Knežopoljki...


Ni ovako brižljivo ograđen, osamostaljen prizor dugovečnih gavranova, ne mogući ni brutalnom neljudskošću da se afirmiše kao jedinstven, apsolutan, neestetički, ne može se osamostaliti od referentnosti. Mitska (estetička) "dugovečnost" gavranova, potpuno u skladu sa ironijskim instrumentarijem pesnika, poima se bukvalno (etički). Pomoću takvih kvaziegzegetskih sredstava, referenca se iznalazi u vremenu, budući da je samo mesto — Mrakovica — gotovo izgubilo odliku locus specialis-a, te je postalo potpuno opšte mesto, apsolutno-referentno, čija je isključiva uloga sekundarna, pomalo i virtuelna: da upućuje na posledice bitke na Kozari.

Međutim, subjekt Radovićeve pesme zadržava ironičnu distancu i prema etičkoj sugestiji da su ti "crni starci" upravo isti oni koji su, "pre jedva četrdeset godina", "koječime" ljudskim "znali kljunove omastiti"; i to čini uvodeći još jednog (isključivo referentnog) subjekta, iz koga zrači načelo estetičkog — pesnika. Atributom sastavljača "pesme o Knežopoljki" — iako formalno nedvojbeno upućuje na Skendera Kulenovića i njegovu Stojanku majku Knežopoljku, poemu posvećenu Kozarskoj bici — na poetičkom planu se opisuje dijalektički krug estetičko — etičko — estetičko, čiju smo shemu skicirali u uvodu.

U raspletu tog kruga isprva bi se učinilo da je reč o ponovnom prevladavanju čisto-estetičkog principa. Međutim, ukazivanje na to da su (ne možda, nego izričito, sa sigurnošću[/i]) upravo ovi gavranovi nad Mrakovicom učestvovali u eksteriorizovanoj percepciji — genezi pesme; sugestija da su, iako određeni kao proždirači ljudskih leševa, kako smo već naveli, "ahumani", "nereferentni", "neetički" faktori, "zaslužili" jednu estetičku eksteriorizaciju, govori u prilog tome da "estetičko" kojim Radovićeva dijalektika rezultira nije regresivnog karaktera, već da, u sebi sadržeći komponente i etičkog i estetičkog, oba činioca prevladava i takvom sintezom paralelno otelotvoruje ujedinjenje reči i čoveka, tela i jezika.


_____________________

1 Upor: Tihomir Brajović, "Prevladavanje retorike u pesništvu Borislava Radovića", u: Borislav Radović, Izabrane pesme, ZUNS, Beograd, 2005, str. 7-25.
2 Borislav Radović, Bratstvo po nesanici, Prosveta, 1967.
3 Borislav Radović, Bratstvo po nesanici, "Četvrti krug", Prosveta, 1967, str. 64.
4 Borislav Radović, Opisi, gesla, Prosveta, 1970.
5 Borislav Radović, Bratstvo po nesanici, "Reka živa", str. 9.


Autor: Bojan Savić Ostojić | Polja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 13, 2011, 04:38:55 pm »

*
BORISLAV RADOVIĆ


ZAVODLJIVOST OPŠTIH MESTA

Pesma "Noćne čini" pripada zrelom Radovićevom pesništvu. U njoj se uočava pravilna i dosledna upotreba rime kao i veliki broj opštih mesta. Ulozi rime u Radovićevoj poeziji posvećeno je nekoliko tekstova. Svakako najvažniji je autopoetički esej "Pesničke sitnice", gde Radović iznosi nekoliko stavova koji mogu biti od značaja za razumevanje ove pesme. "Dok čitamo poeziju", kaže Radović, "nama zapravo u sećanju iskrsavaju izvesne veze među datim slikovima na koje su nam ranije ukazivali pesnici koje smo čitali (...) upravo (nas) neke reči, dovedene u blisku i naglašenu vezu, kao što je slučaj sa slikovima, podsećaju na već ostvarene pesničke ideje; a naša upućenost u te ideje, mimo samih reči, pruža utisak već pročitanog. Neki parodijski i ironijski obrti se, na primer, temelje upravo na tome".1 Sličan je Radovićev odnos i prema opštem mestu. Tumačeći Radovićevu pesmu "Posebno mesto", Aleksandar Jovanović kaže: "Posebno mesto jeste, govoreći pojmovima tradicionalne teorije književnosti, pesma o otadžbini i jeziku koji su nam dati rođenjem, o situaciji u kojoj moramo da živimo prihvatajući unapred zadane mogućnosti i boreći se protivu njih..."2 Nadovezujući se na ovo shvatanje Tihomir Brajović će istaći da "poetička formula pesme (...) jeste 'proizvođenje' značenja i smisla gotovo jednovremenih prizivanjem i opozivanjem, aktiviranjem i raščlanjavanjem lingvističko-kulturnih toposa. Razumeti pesmu ovde znači nužno i razumeti, bolje rečeno: razumevati pesmotvorni postupak..."3

Rima i topika u poznoj poeziji Borislava Radovića imaju važnu ulogu, koju je često potrebno iznova otkrivati u svakoj pesmi. Rima nije samo deo tradicionalnog pesničkog repertoara, već i nosilac, podupirač ili ironizator značenja. Pesma "Noćne čini", sastoji se iz četiri katrena sa ukrštenom rimom. Prvi i treći stih svakog katrena povezani su "majstorskim", nepredvidljivim rimama. Drugi i četvrti se rimuju na prilično prepoznatljiv način, pošto se svaka strofe završava različitim padežima sintagme "svoja metla". Na taj način završni stih katrena ima refrensku funkciju. Takvu ulogu, ulogu predvidljivosti završnog stiha, rima dobija najčešće u poeziji za decu ("Deset ljutih gusara", Ljubivoja Ršumovića, na primer). Ovakvu upotrebu rime moguće je sresti i u drugim Radovićevim pesmama, kao što je, recimo, "Naklapanje o rastu vode". Rima u pesmi "Noćne čini", priprema čitaoca da pogodi završetak svakog narednog katrena. Dok je pominjanje metle u drugom katrenu možda još uvek malo neočekivano, već u trećem, a sasvim sigurno u četvrtom, čitalac očekuje takav kraj i najverovatnije ga u sebi izgovara i pre nego što ga pročita. Značaj reči metla za celinu pesme jasniji je kad se uzme u obzir Radovićeva izjava da: "...pravi slikovi predstavljaju ključne reči u pesničkom iskazu".4

Sam naslov pesme i i lajtmotivsko pominjanje metle i jahanja na njoj prepoznatljivi su toposi veštičarenja. Prvo odstupanje od ovog opšteg mesta je u tome što metle ne jašu žene već muškarci (građani). Početak druge strofe ("Vinu se"), potvrđuje ovaj topos. Međutim, građani odlaze nekud, a metle ostaju kraj vrata. To je drugo izneveravanje toposa. Ono "vinu se" bio je "lažni trag", pesnik navodi čitaoca da konvencionalnim čitanjem opštih mesta pogrešno razume pesmu. Zapravo, kad Radović koristi opšte mesto, ne aktivira ga kao opšte mesto, već u značenju neretko suprotnom koje ono ima. To ne znači da je pesnik (a ne bi trebalo ni čitalac da bude) nesvestan tih opštih mesta, jer se u tenziji između očekivanog i stvarnog značenja Radovićevih pesama i postiže njihov pun intenzitet.

U pesmi "Noćne čini", metla je metafora za venčanu ženu. U prvoj strofi govori se o teskobi, koja se takođe može uzeti kao opšte mesto, kosmička usamljenost, vidljiva posebno noću. Ta teskoba povlači želju za prisnošću, za vezom između dva bića. Prva osoba na koju se u takvoj prilici nailazi je vlastita supruga. Već u prvoj strofi problematizovan je ovaj odnos. Ulice koje svetle ukazuju na neki put, pozivaju napolje iz "mračnih soba" koje građani dele sa svojim metlama.

U drugoj strofi, građani se odazivaju ovom pozivu. Odlaze u kafane ("u krugu prigušenog svetla") u kojima provode noć. Žene ostaju kod kuće. "Slučaj" koji kušaju može biti igra karata, ali i potreba za preljubom, izazovom, čak i sukobom. Teskoba koju osećaju traži od njih da na bilo koji način izađu iz nje. Ako se ta teskoba ne leči svakodnevicom, urednim domaćim životom, građani su spremni da istupe i iz te svakodnevice, da je negiraju. Postoji potreba da se izađe iz sebe, da se dogodi nešto što se "meni" inače ne događa, na taj način beži se od identiteta i teskobe.

Treća strofa je strofa razočaranja. Slučaj nije doneo ništa novo i pripiti građani se vraćaju kući. Mada ima i čisto temporalnu funkciju, sintagma "čas da zapoje treći petli" takođe predstavlja opšte mesto. Ovde, naravno, mislim na Bibliju i Petrovo odricanje Hrista. Pošto zapoju treći petli, Petar se seti šta mu je Hrist prorekao i postidi se zbog svog izdajstva. Na taj način se motiv preljube posredno uvodi u pesmu. Rima kući-krivudajući dodaje novi ironijski sloj i ukazuje ne samo na pijanstvo, već i na neodlučnost da se "građani" vrate kući.

Četvrta stofa samo eksplicira ono što je već nagovešteno — igru, pijanstvo, preljubu. Motiv preljube posebno je interesantan. U pesmi se kaže "s mišlju o ženskom telu". To je bilo koje žensko telo. Pošto slučaj, odnosno preljuba nisu uspeli, građanin se vraća onom ženskom telu koje mu je dostupno — "svojoj metli". On nju ne vidi kao svoju ženu već kao "žensko telo".

U ovakvom narativnom toku pesme, predvidljivost rime potvrđuje nužnost takvog ishoda. Na taj način cela pesma dobija snagu mitske pouke. Radovićevo viđenje porodičnog života kao oslonca u životu koji ne donosi srećan slučaj, ima u sebi antropološkog pesimizma i u njoj se mogu naći i mnogi drugi toposi. Tu je, recimo, topos udaljenosti najbližih koji je, na primer, maestralno obrađen i u Helderlinovom "Patmosu" slikom ljudi koji stoje na bliskim vrhovima planina, ili u Benovoj pesmi "Na tvoje kapke spuštam sanak". Uočava se, takođe, i topos neutažive želje, čoveka koji hoće više od onoga što ima. Sa time je povezana i narativna struktura pesme koja neobično podseća na fabulu Odiseje. Svođenjem Penelope na "metlu", mrtav, dehumanizovan, bezvoljan predmet, Radović travestira "mitsku priču", ali i oduzima svaku plemenitost čoveku — i muškarcu i ženi. U tome se očituje još jedan od vidova antropološkog pesimizma u ovoj pesmi. Radovićevi građani se nalaze izvan homersko-patrijarhalnog moralnog kodeksa. Čitati "Noćne čini" u tom ključu znači biti zaveden još jednim "lažnim tragom" koji Radović ostavlja u ovoj pesmi. Ne postoji nikakva moralna vrednost "metle". Iz ovoga ne progovara pesnikova mizoginija, pošto su pozicije muža i žene izabrane sa stanovišta tradicije, prepoznatljivost toposa nudi veći spektar literarnih aluzija.

Kada je reč o ljubavi, pesimizam je najdublji. Čak i ostvaren, dugotrajan i veran odnos muškarca i žene samo je zamena za nešto što se nije dogodilo. Za njega se čovek hvata kao za krajnje, spasonosno rešenje ne bi li se izbavio od teskobe. U ovom ironičnom odnosu prema kulturno-patrijarhalnim vredostima Radović nije cinik. "Radovićev lirski subjekt ima preduslove da, kada mora da bude ironičan, to bude blagonaklono, na pozitivan, plemenit način — jer ništa ljudsko nije mu strano".5 Lirski junak dat je u množini ("građani"), što poenti daje karakter opštosti, neminovnosti, koji je potvrđen i predvidljivošću, tačnije, sudbinskom predodređenošću završne rime.


_________________________

1 Borislav Radović: "Pesničke sitnice", u: O pesnicima i o poeziji, Glas srpski, Banja Luka, 2001, str. 77.
2 Aleksandar Jovanović, "Borislav Radović ili doslednost pesničke strategije", predgovor za Radovićevu knjigu Pesme, Beograd, 1994, str. XXVII
3 Tihomir Brajović, "Prevladavnje retorike u pesništvu Borislava Radovića", predgovor za Radovićeve Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 10.
4 Borislav Radović, O pesnicima i o poeziji, str. 70.
5 Bojan Jović: "Uloga rime u poeziji Borislava Radovića", u Borislav Radović, pesnik (zbornik), Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2003, str. 69-70.


Autor: Nikola Živanović | Polja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Mart 20, 2012, 05:19:54 pm »

**
Poezija Borislav Radović


PRED BIBLIOTEKOM

Pred bibliotekom u septembarsko popodne
dvoje su se mladih prošetali i stali
pod omanji jasen, u hlad. Na pola reči,
on hitnu neku cmu svesku:
Uzvitla se ptičje u jasenovu krošnju
pa slete, a za njom i jedna suva grana.
On diže tu granu u nagnu njom da tuče
otrovnicu svesku na travi, od sveg srca.
Nema šta, čist madijski obred;
lice ne odaje da li se ipak šali.
Da li je povez, tvrdi povez,
presvlake možda odveć crne
za njegove oči, pod koricama krio
njen dnevnik s dva-tri podatka o kome drugom;
da li beleške s kojima su
neki ispit danas polagali ili pali?
Ili je bila kakva knjiga,
stvar dušu dala za lomače
koje pucketahu u pradavna vremena
kad su im očevi još kvasili pelene;
ako baš mora takva igra —
slatka igra, šta li — da ima miris dima?



MOJ VRŠNJAK

"Sigurno se sećaš da smo imali orah
znaš, onaj veliki, lep orah, ispred trema;
zasadili smo ga baš kad si se rodio.
Polovinu bašte je držao u senci.
Što si se pentrao po njemu, Bože blagi!...
A negde proletos, šta misliš, jedne noći
udari oluja, pa neki silan pljusak,
strašno je grmelo, da ništa nismo čuli;
i sutradan smo ga zatekli kako leži,
da ne poveruješ, od korena odvaljen.
Stablo mu je bilo uz koren sasvim trulo:
videlo se da je odavno bolovao.
Onoliko drvo, i eto! Šta sam mogla,
spremim se, odem ti na pijacu, i nađem
nekakvu dvojicu da lepo sve iseku
i stave i podrum, za peć u dečjoj sobi.
Tu smo peć ložili do pred kraje ove zime."



NA HOLANĐANINOVU ARIJU

Ostrvo, pučinska kuća u izmaglici:
nazire je pred zavesom od tila
kapetan broda od hartije,
čovek u više nego zrelom dobu
i mornarskim čizmama do guše,
ponesen raspravom o plovidbi uopšte,
ka pojmu onog dubljeg zavičaja
na koji se, na kraju krajeva, svodi sve;
a ko bez nade sluša jezik, mislio bi
da neki ljubitelj lipovog čaja s medom,
jamačno načeta pamćenja, svetski putnik,
peva o sebi u trećem licu.



VIDANJE VREMENA

Vazduh miriše na sneg a zemlja na pivo,
po škripavom točku se hvata suro lišće.
Čuj, vraćaju se ratnici ženama.

Sa šlemovima oni odlažu i pamćenje;
otkrivaju se bele kose u mucavaca.

Pesnici tada nemaju šta drugo: govore
da bi naglasili oskudicu,
odnose imovinske i rodoskrvne;
izvode porekla mladim narodima.

Pošto im bezube starice operu noge,
raspasani će prići ratnici kolevkama,
začudiće se belokosoj odojčadi,
belim pčelama što trepte sa uzglavlja.

Zima je pravo doba za utvrđivanje očinstva,
uz vatru, kad se prepušta reč
nekome ko je slep od rođenja,
ko ima uzetu desnicu izmalena,
dara da vreme izvida lenstvovanjem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 11, 2012, 04:44:13 pm »

*
Poezija Borislav Radović


SEĆANJE NA UMETNIKA

Svi što su umeli da hodaju po žici
i da se petama počešu za potiljkom,
skakači uvis, plivači nizvodno,
zadriglih, uvek preplanulih lica
s bleskom novih zuba u starim dosetkama,
pa krivolovci i lovočuvari:
sve sam cvet na skorup se zgomilao tamo;
i oni koji svakad dođu
s onima koji ređe navraćaju,
i oni koji ne bi došli
zbog onih koji će iz obaveze doći,
i oni koji tek dolaze
za onima koji će prerano otići,
i oni koji stižu prvi
uz one koji se kupe poslednji…
A on je stajao kraj vrata; i pušio,
iskosa uhvatljiv u jednom ogledalu…
Tek što je bacio opušak,
već ga nije bilo u prepunom salonu.


MITSKA PRIČA

U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.
Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvona
naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.

Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.

uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
podrške ni bez rodoljublja.

S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.


BLESAK USPOMENA

Već su se uveliko ratne
posledice blažile, mada
tetka ipak prodade zlatne
naušnice iz Carigrada.

Odahnulo se što je počev
od gladi prošlo ono strašno,
a baš tih dana bi dat očev
prsten za svinjsku mast i brašno.

Sve se spokojnije sred zime
zapadalo u san uz jauk
vetra, kad s ogrevom, naime,
ode majčin safirni pauk.

Ubrzo, pri zameni stana,
morade planuti u svakom
slučaju dijamantska grana,
dok se još žalilo za bakom.

I najzad, kako ne bi dalje
uzalud svetlucalo ništa,
dedine zvezde i medalje
nađoše put do pozorišta.

To doba, kad su pred priveskom
za ključeve sećanja sama
plavila tamni pliš svim bleskom
zaostalim u kutijama!


Antologija [Pesme otpale iz antologije "Nesebičan muzej"]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 12, 2014, 05:09:41 am »

**
Poezija Borislav Radović


POGLED IZ DVORIŠTA

Stare su kajsije već gotove. S proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge... U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.
 

ŽIVOT VINA
 
Po nedeljnom ručku, dok propadamo u san,
vlasišta mokrih od varenja i od žege,
otac bi ušao u vinograd i tu se
bavio do mraka, okružen čokotima;
redio bi lišće, razgledao grozdove,
pucad krupniju od bibera,
i mislio o novom vinu.

Danas pretačem vino iz njegove misli;
dižem ga, žuto, svetlucavo, prema oknu:
da kroza nj promakne prašnjavo sunce. I znam,
čim žmirnu zimska okca i suknu lastari,
zamutiće se ono, živo.
Kao da se nije ni prekidala veza
među peteljkom i kolencem,
biće opet u dosluhu ovoga leta
vino u podrumu, u plesnivim bocama,
i Sunčev korak gluhotom nebeskih kuća.
 
Vino, slično zvezdi, opisuje putanju
kojom bi se možda i otac otisnuo,
stojeći bez daha od kašlja, prazna oka
i tanak, kao u tuđoj košulji;
zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.


MLEKO I MED
 
Da nam je znati, tebi i meni,
čija je ono kuća u šumi,
navraćali bismo pred njen prag, tragajući
za dupljom gde se skuplja med,
za vimenom iz kojeg se pušta mleko;
noćivali bismo u njoj čelo uz čelo:
"bliznake jezgre u koštici".
Da nam je sesti, tebi i meni,
s večera za sto u onoj kući,
osluškivali bismo vreme kako grebe
i cijučući podrumom tumara,
dok između tebe i mene —
kao međ' nepcem i jezikom —
mleko i med na trpezi
ulivaju prisnost u zemljane posude,
uvode sjaj bića u razgovor očiju.


MLADA ŽENA S KNJIGOM
 
Dok pije kafu i prelistava
sveščicu nekog džepnog izdanja,
crtane oči joj naglašava
smešak, odsutan, kao da sanja.
 
Valjda i pisca oseća bliskim,
zaokupljena kojom stranicom
duže, ne progovoriv ni s kim,
izuzev reč-dve s konobaricom.
 
A podigne li kad trepavice
da bi se vratila cigareti,
ne dotičući nijedno lice
pogled joj, hladan i brz, preleti
 
preko stolova. I tek što sevnu
beonjačama, okusiv kratku
slast dima, grezne u tu književnu
formu pri ruci, u nedostatku,
 
ko da zna, možda i neophodne
duhovne kade, dok čeka s dosta
malim izgledom danas popodne
na kakvog novog hotelskog gosta.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: April 21, 2016, 11:13:40 pm »

*

JEDINSTVEN PESNIČKI PODUHVAT

Borislav Radović, Četrdeset dve izabrane pesme, Rad, Beograd, 2007.

Objavljivanje zbirke poezije pesnik može smatrati završnom fazom u strvaranju. Pesme se odvajaju od autora i dobijaju samostalni život. U tom slučaju pesnici ne pokušavaju da utiču na recepciju svog dela, a izbori se prepuštaju kritičarima. Postoje, međutim i stvaraoci, koji se drugačije odnose prema svom delu. Recimo, izdavanjem zbirke Pet lirskih krugova, Nastasijević nije prestao sa radom na pojedinim pesmama tako da je ciklus Odjeci sačinjen od kasnijih verzija pesama iz Jutarnjih, Večernjih i Bdenja. Osim prepravljanja već napisanog pesnik se svom delu može vraćati i na druge načine, kao komentator i tumač. Esejistika Borislava Radovića je način da govoreći o drugim pesnicima, autor izrazi stav o poeziji koji nije nastao samo na osnovu čitalačkog, već, možda i u većoj meri, na osnovu stvaralačkog iskustva. Tumačeći druge pesnike, Radović daje smernice za čitanje i razumevanje sopstvene poezije. Još jedan vid naknadnog usmeravanja čitaoca i "popravljanje" recepcije svog dela je njegovo prevrednovanje, a ono je najočiglednije u izabranim pesmama. Četrdeset dve izabrane pesme, kao i neki stariji izbori koje je Radović priredio, sadrži samo pesme objavljene od 1983, dakle od zbirke Pesme 1971 — 1982. Radović se nije sasvim odrekao pesama iz perioda 1954 — 1970, ali ih jasno odvaja od kasnijih dela. U knjizi iz 2002. godine, precizno naslovljenoj Pesme (iako je reč o izboru iz celokupnog pesništva), one su odvojene u poseban ciklus. U antologijama i izborima drugih priređivača (recimo Tihomira Brajovića iz 2005), nalaze se i ove pesme. One su takođe i predmet analiza i književnih studija. Ne može se poreći ni njihov uticaj na druge pesnike, tako da je njihovo mesto u srpskoj književnosti nesporno, zapravo mnogo manje sporno nego mesto u samom Radovićevom opusu.

Pogovor knjizi Četrdeset dve izabrane pesme zapravo je članak Miodraga Perišića iz 1984. Izbor ovoga teksta takođe je Radovićev. Neke stvari u njemu više ne važe, posebno kada se govori o pisanju studija o Radovićevoj poeziji. Izgleda da se pesnik za njega odlučio najviše iz tog razloga što je u njemu posebna pažnja posvećena jazu između ranog i zrelog Radovićevog pesništva i trinaestogodišnjem "periodu ćutanja" koji ih deli.

Zbog čega Radović insistira na nespojivosti ova dva perioda? Nesumljivo je da je njegov opus jedan od od najraznovrsnijih u našoj savremenoj poeziji. Radović ne spada u pesnike koji pokušavaju da napišu jednu pesmu, ne postoji prepoznatljiv "rukopis" ovog pesnika, čak ne postoji ni tipična Radovićeva pesma. Pre bi se moglo reći da je svaka pesma pisana za sebe, poseban pesnički pokušaj, suočavanje sa nekim stvaralačkim postupkom i problemom. Svaka Radovićeva pesma je dovršena, nije deo nekog ciklusa, već svet za sebe kome je najbolje pristupiti bez unapred postavljenih očekivanja. Sam naslov knjige i tačno prebrojanje pesama govori da je reč o zasebnim delima, o četrdeset i dve nezavisne pesme. Smenjivanje pesama u vezanom i slobodnom stihu pomaže čitaocu da pesme ne čita automatski, usvajajući određeni kod čitanja. Radovićeve pesme u vezanom stihu nisu ciklus za sebe, one se međusobno razlikuju po bitijim kriterijumima nego što su to čisto formalni, kao što se međusobno razlikuju i pesme u slobodnom stihu. Prvi utisak, koji ostavlja spoljašnji vid pesme, i elementi koji ga povezuju sa pojedinim pesničkim tradicijama može da zavara. Recimo rima u pesmi Zimska bajka služi isticanju poente, podvlačenju epigramskog karaktera pesme. U pesmi Varijacije na klasičnu temu, sa druge strane, vezanim stihom se koristi kao kontrastom u odnosu na nepoetski izbor reči i fraza, kao i ton filozofske rasprave. Sličan stih Radović koristi u još nekim pesmama. Upadljiva je njegova sličnost sa stihom nekih pesama T. S, Eliota iz zbirke Pesme 1920 (Šapati o besmrtnosti, Svini među slavujima...). U pesmi Zid, Radović se umesto rimom služi jednosložnom rečju na kraju svakog stiha kao markerom. To je još jedan pokušaj da se prevaziđe trohejska priroda našeg stiha. Zanimljivo je da je Radović u menjanju zvuka srpskoj jezika krenuo sasvim drugačijim putem od Radičevića i Kostića. On ne pokušava da stavljanjem neakcentovanog sloga na početak stiha stvori nešto što bi u formalnoj metričkoj analizi dalo jamb već se više oslanja na sluh, kome je kraj stiha presudniji tako da jednosložni završetak daje nekakav utisak jamba. Razlike među pesama u slobodnom stihu su takođe velike. Pesma Gaz i pojilo na Limu služi se arhaičnim jezikom i njegovom melodijom dok je, recimo, pesma Pred bibliotekom napisana svakodnevnim jezikom. Ton ovih pesmama je takođe različit od emotivno obojenog u pesmi Mleko i med do narativnog u pesmi Tri ruže. Takođe je teško iz samih pesama odrediti stav pesnika prema poeziji. Pesma Igla u ustima može se tumačiti kao programska:

Neko mi reče da su se pesnici
U davno doba negde takmičili
Držeći kratku iglu u ustima,
Oštru na oba kraja, da upire
U usnu, čini mi se i u desni;
Pa bi gubili, ako svilen rubac
Dosudi prestup, creveno na belo...

Tezu o programskom karakteru ove pesme potvrđuje Radovićeva strogost u pogledu sopstvenog dela. Sa druge strane u pesmi Pesničke sitnice, vidljivo je kajanje zbog pesničke uzdržanosti "U svoje vreme čovek shvati/ Da nema ružnih devojaka/ I da se pesmi može dati/ Oblik uzgrednih beležaka".

Spektar tema i književnih tradicija na koje se oslanja Radovićevo pesništvo takođe je krajnje raznovrstan. Od Epa o Gilgamešu, grčkih liričara i latinskih, Kalevale, preko naše narodne lirike do savremenih pesnika (Kulenovića recimo). Mnoge pesme bave se trivijalnim i svakodnevnim, ali dajući mu mitsku dimenziju (Mlada žena s knjigom, Tri ruže). Problemi sa kojima se suočava nauka o književnosti i tumačenje poezije ironično su predstavljeni u pesmi Jutarnje nedoumice prehlađenog sluge u kojoj se "lirski subjekt" predstavlja kao živ čovek koji, pijući čaj, razmišlja o "pesniku". Radović se često služi ekfrazom. U ovaj izbor nije uneta pesma Nož iz druge ruke koja slikovito prikazuje Radovićev odnos prema prošlosti. Predmeti njegovih pesama nisu samo ono što su sada ("stvar korisna u kući"), već i ono što su bili ("liznu li krv"). Takav je Radovićev odnos i prema književnoj zaostavštini. U pesmi Mitska priča kaže:

Na sva su usta i sva zvona
Naročito hvalili pretke,
Tek potom borbe oko trona,
Otmice preljube i spletke.(...)

S nešto prljavog mitskog rublja,
Znali su u to doba tkači
Mitova, priča nije dublja
Ali daleko duže znači.

Ovakav odnos prema tradiciji, u kojoj se značenja nalaze u istoriji jedne stvari ili priče, načinu na koji je upotrebljavana, a ne u njenom nastanku igra veliku ulogu u Radovićevoj poeziji. Pesma Pev iz Kalevale ponavlja priču iz ovog speva koja je vezana za lečenje rane nanete sekirom tako što će se opevati nastanak gvožđa i sečiva. Pričajući istoriju stvaranja sečiva vrač stiče vlast nad njom. Ironični završetak pesme "meleme je mazao kasnije", stvara distancu koja je gotovo uvek prisutna u Radovićevom pesništvu. Ono što je za moju tezu bitno je da Radović u svom pevanju pokušava da obuhvati jednu temu sa njenoj vremenskoj dimenziji, sa svim promenama i naslućujući ono mitsko, prazninu tajne, kako su verovali romantičari. U već pomenutim pesmama trivijalne i svakodnevne tematike mitski elemeni isplivavaju zato što Radović aludira na istorijsku upotrebu reči i njihovih sklopova. Mlada žena sa knjigom čest je motiv u slikarstvu. Reč "ruža" okuplja ogroman broj simboličkih značenja koje joj je tradicija davala. Reči imaju rečničko značenje, ipak one nose i tragove svoje upotrebe koje rečnici samo retko beleže. Ta značenja su za Radovića važnija. Isti slučaj je i sa metričkim obrascima i pesničkim postupcima koje koristi. Svaka od ovih pesama je komentar, parodija ili ironijski odjek neke pesničke tradicije. U tom smislu Radović je poeta doctus i to možda u većoj meri nego i jedan naš pesnik druge polovine dvadesetog veka.

Pesme objavljene do 1970. godine, sa druge strane mnogo su koherentnija celina. U njima ima ciklusa, prepoznatljivog pesničkog glasa, nosećih i perifernih pesama. Uticaj tradicije i ovde je veliki ali ona je podređena pesničkom glasu koji se samo oprobava u različitim oblicima.Čini mi se da je Radovićevo insistiranje na drugom periodu njegovog stvaralaštva i veće vrednovanje pesama koje su tada nastala želja da se pažnja čitalaca skrene na plodove jednog nesvakidašnjeg truda. Radović je odustao od lakog pesničkog puta koji predpostavlja da se svaka naredna pesma služi već isprobanim rešenjima. Svaki rezultat pesničkog istraživanja, svaki rešeni problem Radović je koristio samo u nekoliko pesama, a zatim se okretao traganju za novim rešenjima. Ovo stanje stalne neizvesnosti, pisanje svake pesme kao da je prva, odbacivanje sopstvenih pronalazaka kao što se odbacuju pesnički klišei učinilo je Radovića jedinstvenom pojavom u našoj savremenoj poeziji. Posedovanje prepoznatljivog glasa pesnika može činiti celovitim i ostvarenim, ali ono ga samim tim čini izdvojenom pojavom u odlosu na celinu pesničke tradicije. Radović postupa onako kako su činili veliki pesnici s početka dvadesetog veka na čelu sa Paundom i T. S. Eliotom koji su smatrali da veliki pesnik mora da ponovo napiše celu svetsku književnost, pa makar kao, kako je Radović sebe u jednom eseju implicitno okarakterisao, poeta minori.

Nikola Živanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Januar 11, 2018, 04:13:29 am »

*
Borislav Radović, "Još o pesnicima i o poeziji"


GDE JE NESTALA ČAROLIJA POEZIJE
Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, str. 219

"Vi neprestano raspravljate o sredstvima i o slobodi izraza, a šta je sa vašim osećanjima? Jesu li se ona toliko istanjila da ih još samo podrazumevate u svojim aluzijama, služite se njima kao književnim primerima, prepuštajući lekarima da ih istumače? Niste li posumnjali i u sopstvena osećanja otkako su vas napustili vaši bogovi?... vi u stvari ne živite, nego oponašate život, pa posle ne umete da razlikujete ono što živite od onoga što pišete; i stalno menjate, menjate..."
(Borislav Radović, "Naknadna beleška o Vergiliju")

Niko bolje ne piše eseje o poeziji od samih pesnika. Jednostavan, ali tačan stav koji se potvrđuje i u knjizi eseja Borislava Radovića "Još o pesnicima i o poeziji". Esej kao forma kritičkog, ali i nadahnutog promišljanja u Radovićevoj knjizi nas podseća da bilo koji izraz književnog stvaralaštva traži talenat, erudiciju, nadahnuće.

Uzbuđenje sa kojim se čitaju Radovićevi eseji o klasičnim pesnicima, Vergiliju ili Homeru, meri se sa utiscima dobro napisanog proznog ili dramskog teksta. Nigde suvoparnog analiziranja ili razmetanja erudicijom kroz bezbroj fusnota. Samo jednostavan stil, ubedljiv, zavodljiv, intrigantan.

Tako se u maniru Hofmanovih pripovedaka čita esej "Naknadna beleška o Vergiliju". Radović nas uverljivo uvodi u esej-priču u kojoj se u snu sreću esejista i sam pesnik Vergilije. Taj fiktivni susret klasičnog i savremenog pesnika-esejiste je susret tradicionalnog i modernog, suštinska dilema našeg doba u kome razaznajemo koliko primamo od naših književnih predaka, a koliko samo u književno-istorijski verifikovanom nasleđu nalazimo uporišta za sopstvenu nesigurnost u kojoj otkrivamo tek, podršku. U ovih nekoliko stavova odvija se kratka rasprava snevanog i usnulog pesnika, starog i novog. Upravo ovom, esejiziranom, pričom Radović započinje poetički dijalog o sveprožimajućem eliotovskom sindromu u pesništvu 20. veka, uzrocima i posledicama ugledanja na literarne pretke.

U uvodnom delu teksta autorka ovih redova odlučila se za deo eseja, koji upravlja naše poglede, promišlja i proverava aksiome modernog pesničkog izraza. Da li smo se izgubili u raspravama o poetičkim sredstvima, mikroanalizama i opravdavanju bezbrojnih metoda slobodom pesničkog izraza? Ima li kraja udvajanjima, preokretanjima i preosmišljavanjima literarnog i kulturnog nasleđa? Možda je prezasićenost svekolikom literaturom od Homera do Bodlera pokazala da nismo sigurni ni u šta, pa su pesnička uporišta opovrgnuta ili podražavana u skladu sa senzibilitetom poeta?

Eseju "Naknadna beleška o Vergiliju" prethodi, već višestruko nagrađen i zapažen, esej "Čitajući Vergilija" (2004). U knjizi "Još o pesnicima i o poeziji" Radović objavljuje i izvrstan esej "Pesnik u kavezu" o životu i pesničkom opusu Ezre Paunda. "U potrazi za nevinošću reči" je studija-esej o poeziji Oskara Daviča i poetici prevođenja. Radović u tom eseju progovara iz ličnog iskustva vrsnog prevodioca, otkrivajući nam koliko je stvaralačkog u prevodu: "...to delce postaje takođe porod naše krvi, plod naše misli, naših ozarenja, briga i okapanja: sam naš život u rečima koje su nam se nametale i gonile nas da produbljujemo njihov smisao, unoseći u njih ponešto od naše sopstvene suštine".

Nižu se esejistički tekstovi o Radovićevim literarnim precima (Homer, Vergilije, Bodler, Paund, Davičo) različito tematizovani, o poetičkim opredeljenjima, pesničkim slobodama, nacionalnoj ulozi pesnika, stvaralačkom prevođenju i funkciji pesništva. Radović zatvara knjigu esejem "Odisejev plač i Belozubi vepar" u kojem se vraća najstarijem pesniku sa jednostavnim pitanjem: "Šta se očekivalo od poezije na njenim počecima, i šta je tada ona pružala?". Aedi su internet onoga doba, kazaće Radović, objašnjavajući da je poezija i na samim počecima sažimala svekolika ljudska znanja, obezbeđivala identitet, ali nosila i iskru božanskog ostvarenu u sadejstvu pesnika i slušalaca. Čarolija takve poezije, nestaće zauvek posle homerovskog doba, tvrdi nam Radović i biće zamenjena pragmatizmom naručilaca i slušalaca, vazda spremnih da "lebde između divljenja i lakovernosti".

Četvrta knjiga eseja "Još o pesnicima i o poeziji" Borislava Radovića sažima njegova pesnička i čitalačka iskustva duboko promišljena i proživljena. U majstorski sročenim jezičkim iskazima, Radović nas uverava da je pesnik velike veštine i obilja pesničkih sredstava nad kojima samo lebdi upitanost snevanog Vergilija usnulom esejisti-pesniku: "A šta je sa vašim osećanjima?" Na zlatnom preseku pesničke veštine i izgubljenih osećanja i u esejima naslutićemo daleki odjek Radovićevih stihova.


Svetlana Šeatović-Dimitrijević
objavljeno: 11.08.2008 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: