Miodrag Pavlović (1928—2014)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag Pavlović (1928—2014)  (Pročitano 73644 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: April 26, 2012, 03:23:29 pm »

**




BUDUĆEG NASILJA HLADNA PERSPEKTIVA

Da li ste, nakon ćutanja koje je usledilo po pojavljivanju Vaše prve pesničke zbirke "87 pesama", verovali da ćete se ubrzo sporazumeti sa svetom?

Ne.

Kako se u ovom vremenu i prostoru oseća pesnik koji celokupnom svojom poezijom bdi nad čovekovom sudbinom? Da li uzaludno?

Da.

Slažete li se da Vašu poeziju ne čita većina, nego manjina?

Da.

Da li za nju i pišete?

Da.

Svetlana Velmar-Janković je davno (1963 godine), u jednom predgovoru, napisala: "Ako dopustimo sebi da govorimo metaforično, rećićemo da smo ovu poeziju uvek doživljavali kao krik izgubljenog u prostranstvima sopstvene usamljenosti i tuđe ravnodušnosti; krik koji se ne zaboravlja." A u "Stubu sećanja" napisali ste da "Krik treba ponoviti". Ostajeteli pri tome?

Da.

Ne čini li Vam se da uprkos, onima koji o čoveku misle i pišu, čovek putuje kroz vreme mimoilazeći se sa svojim likom. Da li čovek ne može da upriliči ili ne želi takav susret?

Vaša poezija je, između ostalog, za čitaoca jedna od mogućnosti da razmišlja u kontinuitetu. Ne čini li Vam se da čovečanstvo ipak zaboravljava, da zaboravljaju pojedinci i narodi?

Da.

Ovako ste napisali:

"pod kojim bičem ide se istim putem?"

i ovako:

"kroz pupoljak se nazire budućeg nasilja hladna perspektiva"

Idemo li svi, uprkos svemu, uvek istim putem?

Da.

Prognali smo bogove, pa smo i sami prognani.

"Tu smo mi i prazan prostor,
u praznom se ne zna tačno gde smo,
a prostor se trude da ispune zveri."

Sada kada smo ponovo odškrinuli vrata crkve i nahrupili unutra o praznicima — hoće li to da povrati bogove, ili...?

"Ko je zapravo jači:
demon koji nas prlja,
il 'bog koji nas pere?"
/Knjiga o sakramentu/

Demon.

Verujete li u obrazovanje kao mogućnost izbavljenja?

Da.

Da li bogaćenje duha čini čoveka jačim ili ranjivijim?

I jedno i drugo

Čitajući Vašu poeziju sada, proveravajući godine objavljivanja pesničkih zbirki, teško je oteti se utisku, da ste čitave etape ali i slike događanja prosto predvideli. Treba li, stoga, u trenucima meteža koji određuju sudbinu jednognaroda, pitati pesnika a ne vođu?

Ni jednog ni drugog.

U "Dnevniku pene" kažete da od pisca ne treba očekivati istinu.

"Da li je stvaranje mesto za objavljivanje istine, ili je stvaranje već ta istina koju treba čuti na najvišem planinskom vrhu?" /Knjiga staroslovna/

I ja se još pitam.

U ovakvim "razgovorima", pisca, — pesnika često zapitkuju o smislu stvaranja, življenja...

Vi ste takva pitanja zaustavili "odgovorom" u "Knjizi staroslovnoj":

"Otkrivanje smisla je kraj stvaranja". Da li ostajete pri tome?

Ne.

Tišina! Prvo tišina!

"Tišina će postati presudno pitanje."

U "Dnevniku pene" zapisali ste svoje misli o tišini i ćutanju, a u "Govoru o ničem" zapisali ste:

"Ima delanja koje ne treba do kraja otkriti. Ima suštastva koja ne treba upoznati ni onoliko koliko bi nam možda bilo dato. Jezik je to pre svih drugih. Treba govoriti svesno i nesvesno, redigovano i neredigovano, pisati žmurećki, u mraku i na svetlosti, osmišljavati ga i obesmišljavati, vraćati na najstarije, opuštati se u najnovijime. Pustiti da se jezik sam govori, sam misli, sam potire, sam stvara." "Dnevnik pene" objavljen je 1972. a "Govor o ničem" 1987. godine.

Čemu ste bliži 1991. godine, ćutanju ili govorenju?

Jednom i drugom, podjednako.

Vaše celokupno delo /kao i Vi — u jednom razgovoru objavljenom u "Politici" povodom Nolitove nagrade koju ste dobili za "Poetiku žrtvenog obreda" / — ukazuje na neophodnost ispitivanja rituala onda kada čovek namerava da razume sebe.

Da li rituali u kojima učestvujemo u novije vreme pružaju istu mogućnost?

Ne.

U "Dnevniku pene" ste /poglavlje "zapisi o erotskom"/ razotkrivali, račlanjivali magiju zabranjenog. Da li hladan uvidu u činjenice čini čoveka definitivno naoružanim u odnosu na posledice "upuštanja" i "učestvovanja"? I da li je Erotsko uopšte zbir činjenica?

Ne.

Podnaslov "Eros i politika" nastavlja se u: "Mnogo slobodne, neusredsređene erotične energije bludi slobodno svetom; ona lebdi nevezana, gladna, narogušena." Ovo je u meni prizvalo u sećanje prizor (sa TV ekrana) u kome sportski novinar na jednom prijemu /u čast pobede jednog našeg tima/ intervjuiše poznatog političara. Na pitanje novinara — kojim ste se sportom bavili? — političar odgovara — nijednim. Da li je bavljenje politikom takođe substitucija?

I da i ne.

Ponovo "Dnevnik pene", poglavlje — "Nacrt za istoriju buduće književnosti." Hrabro ste napisali 1972. godine /godina objavljivanja/: "Kad se bude pokazala sva složenost i sav značaj velike šund literature ona će izaći iz mode/najdalje do 1990. Godine/." Sada smo u 1991. godini. Da li se Vaše predviđanje obistinilo?

Da.

Kada sam Vas zamolila za ovaj razgovor nisam imala na umu stav koji ste zapisali u "Dnevniku pene":

"Pesnik ne može analizirati svoju poeziju. On se može ispovedati. Ispovedanje nije zanimljivo ako nije sasvim iskreno i otvoreno. Često hoćemo da budemo otvoreni samo da bi bili zanimljivi. Postajemo lažno cinični prema sebi samima. Postajemo prema sebi lažno cinični, stvarno brutalni prema drugima. Ispovest je moguća kao indiskrecija, a ne kao istina.

Istina nije u mojim rukama da bi mogla postati moja ispovest." Da li je razgovor do koga mi je stalo moguć nakon ovoga? Jer Vi ste, u nastavku zapisali i ovo: "... — sam govor nas udaljuje od onog sa kime želimo zaista da razgovaramo."

Da.

Šta je posao pesnika?

Ništa.

"Dnevnik pene" - Prljanje istorijom, prečišćavanje istorijom." Kako?

To je u toku.

"Dnevnik pene": "Mitologiju stvaraju pasivni društveni slojevi. Društveno pasivan je oduvek najveći broj ljudi."
Da li su to oni isti ljudi u čijem poretku ćemo uvek živeti jer će ga kao većina oni birati i za manjinu?

Da.

"Dnevnik pene": "Žena mora da se sveti čoveku koga voli, ona se sveti za samu svoju ljubav, potčinjavanje, podavanje, za svoju raspetost na krstu telesne i duševne ljubavi. Ona se sveti besom, neverstvom, prezirom i samom ljubavlju." A muškarac?

Isto.

Još 1972. Godine u "Dnevniku pene" zapisali ste: "Teze o društvenoj angažovanosti pisca dovešće do toga da će u nekim manjim i nekulturnim zemljama pisci zaista uzeti vlast u svoje ruke. Ne znači da će samo loši pisci biti na vlasti. Naprotiv, i dobri pisci će pokazati strahovite sposobnosti i lukavstva u osvajanju prave vlasti." Da li biste prokomentarisali to sada, 1991. godine?

Ne.

Pred sam kraj "Dnevnika pene" pročitala sam: "U našim rečima se ispoljava naša slabost, pre svega ostalog. Ali naša slabost je naše svemirsko bogatstvo." Nerado ste prihvatili ovaj razgovor. Dozvoljavate li da ovaj citat odbrani moje insistiranje na ovakvoj vrsti komunikacije?

Da.





[postavljeno 06.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Jul 16, 2012, 11:28:59 pm »

*
Intervju — Miodrag Pavlović


SLIKE KOJE ODLUČUJU

Na primeru Milana Grola vidi se kako su ondašnji saveznici, Zapadne sile, malo polagali na demokratsku proceduru na izborima, kada je ishod tih izbora njima odgovarao. Zbog zakasnelog poziva na demokratiju svi smo platili visoki danak u krvi i danak u vrlo sporoj demokratizaciji društva

Kad neko kao Miodrag Pavlović u svom delu izrazi i sažme dramu naše egzistencijalne i duhovne situacije, kad zaviri u našu individualnu i kolektivnu nesreću, od prvih tragova ljudskog u istoriji do danas, onda za njega nije dovoljno samo reći da je veliki pesnik. Miodrag Pavlović jeste veliki pesnik, ali i tumač vremena koje pesnički rastvara i sklapa. Bilo da je u dalekim prostorima mita, ili u najbližoj sadašnjosti, njegov pesnički glas sav je posvećen jednom cilju — da odgonetne smisao življenja, da samo pesništvo bude hajdegerovsko bitno mišljenje. U tom pogledu, Pavlović je jedinstvena pojava u našoj, i ne samo u našoj, posleratnoj poeziji.

Već svojom prvom pesničkom knjigom, sad već daleke 1952. godine, zbirkom "87 pesama", našao se u samom središtu naše moderne poezije. U kasnijim zbirkama: "Stub sećanja", "Mleko iskoni", "Velika Skitija", "Svetli i tamni praznici", "Hododarje", "Zavetine", "Pevanja na viru", "Divno čudo", "Sledstvo", "Esej o čoveku", knjigama meditativnih zapisa "Međustepenik" i "Nebo u pećini" ili u najnovijoj knjizi proze "Bitni ljudi", Pavlović je podjednako tražio bitno u samoj pesničkoj reči i u svetu koji je progovarao iz čuvenih skulptura Lepenskog vira ili prvih megalitskih kamenova na Malti. U mitskom je nalazio živu savremenost, a u savremenosti daleke odjeke mitskog. Taj Pavlovićev pesničko-misaoni krug najbolje pokazuju njegove knjige eseja: "Poetika žrtvenog obreda", "Ništitelji i svadbari", "Govor o Ničem", kao i čuvena "Antologija srpskog pesništva od 13. do 20. veka".

Ovog proleća dobili ste tri ugledne pesničke nagrade — nagradu Disovog proleća i priznanja koja nose imena Desanke Maksimović i Jovana Dučića. Koje je mesto ovih pesnika danas u srpskoj poeziji i da li je neki od njih imao posebno značenje za vas?

Nagrade i priznanja koja nose imena naših pesnika obavezuju nas da ih ponovo čitamo i da razmišljamo o njihovom književnom delu. O Vladislavu Petkoviću Disu napisao sam svoj prvi veći esej, negde 1957. godine. Nedavno iščitavanje njegove poezije učinilo je da pridam još dublji smisao njegovom pesimizmu, koji nije bio samo pesnički. Dis je, kako mi sada izgleda, naslutio sve tragedije koje je doneo naš, dvadeseti vek počev od Prvog svetskog rata, naovamo. Usred jednog kratkog perioda obeleženog napretkom nacionalne ekonomije i političke kulture, Dis je, kao i njegov pesnički sabrat Sima Pandurović, video val svetskih ratova, opšte nesigurnosti i kvarenja svekolikih običaja, što se proteglo na čitavo naše vreme. U tom smislu Dis nije samo pesnik "Nirvane" nego i istorijskog okvira koji je poneo ime njegove antologijske pesme "Tamnica".
Poezijom Jovana Dučića intenzivno sam se bavio početkom šezdesetih godina i uspeo sam, kao što je i priznato, da u njoj otkrijem novi simbolistički profil (u pesmama o prirodi) i jednu osobenu duhovnost u kasnim pesmama njegove zbirke koja nosi naziv "Lirika". Danas bih istakao originalnu mislenost njegove moralističke proze i neprolazne književne kvalitete njegovih putopisa. Za njegovu političku publicistiku nemam naklonosti.

Desanka Maksimović ima u mojoj "Antologiji" četiri pesme, a u predgovoru novijim izdanjima "Antologije" pokušao sam da dam sažet pogled na vrednosti njenog pesničkog dela. Moje najveće poštovanje odnosi se na njene kasne zbirke, možda najviše na knjigu pesama pod naslovom "Ničija zemlja". Da dodam: žao mi je što veliki pesnik kao što je Momčilo Nastasijević nema svoju nagradu. No, kome bi se mogla svake godine dodeljivati nagrada pod njegovim imenom?

U prirodi je stvaraoca da baci pogled unazad na epohu u kojoj je živeo i stvarao. Koliko mi je poznato, vi to dosad nijednom niste učinili. O čemu je reč, psihološkim, političkim ili nekim drugim preprekama?[/b]

Čudićete se, prošlost, naša literarna kao da je prestala da me zanima. Možda ću se jednog dana pozabaviti svedočenjem o decenijama koje sam pretrpeo u našem književnom životu. Zasad me takav zadatak ne privlači, pogotovu ne danas. Potresni događaji poslednjih godina udaljili su gotovo čitavu polovinu veka naših kulturnih zbivanja; kao da smo bacili nešto o sebi iza leđa. Tako je, izgleda, bivalo i ranije — Vuk Karadžić veruje da je posle Kosovske bitke i sloma srpske vojske narod pozaboravljao pesme koje je ranije pevao i priče koje je pričao. Obnova sećanja došla je kasnije, po svoj prilici, iz knjiga. Ono što je bilo pisano juče, pre ovih događaja, bilo je svedočanstvo o svom vremenu. Pre svega ukoliko mu se odupiralo, pokušavalo da se odbrani stvaranjem ili priznavanjem vrednosti suprotnih vrednostima što su se nametale kroz zvaničnu (kulturnu) politiku. To je, razume se, teklo mimo tog što su sami stvaraoci hteli, ali to se dogodilo i na drugim stranama. Jedan kompozitor kao Šostakovič, koji je samo trpeo suprotstavljajući se sovjetskoj kulturnoj doktrini, ostaje danas svuda priznat kao pravi svedok epohe koja ga je mučila. No u tome nema nikakvog zadovoljstva. Ni zadovoljenja. Živeli smo u epohi koja nije mogla dovoljno da shvati samu sebe, pre svega zato što nije mogla da zna šta joj se spremalo, kad i kako će se završiti.

A kada je reč o vašoj poeziji, koliko je ona svedok vremena o kojem govorite? Kako danas doživljavate svoje rane pesme?

Ima, međutim, mojih pesama iz ranog i srednjeg perioda koje zvuče (otkrivam prilikom retkih javnih čitanja) kao da su danas pisane ili da se neposredno odnose na nedavne događaje. To važi za veći broj pesama iz prve zbirke ("87 pesama", 1952) kao i za pesme iz "Svetlih i tamnih praznika" i "Velike Skitije", i naročito za "Apokalipsu" koja je dugo ležala neobjavljena. Moram da kažem da me ponovna aktuelnost mojih pesama koje su bile ispunjene strahotama onog prethodnog rata i prvog posleratnog perioda nikako ne raduje niti me čini ponosnim. Kamo sreće da su sve ratne grozote ostale u svom vremenu, kako se danas kaže: u "dalekim” četrdesetim godinama! Ovako, gledano kroz pesničke knjige, "lanjski snegovi", u našem slučaju obojeni krvlju, ponovo su pali po nama i postali snegovi "zime našeg nezadovoljstva" (Šekspir).

Sećam se i druge vrste mojih ranih pesama koje odišu nadanjem da ćemo uspeti da ostvarimo otvaranje prema okolini, prema svetu u zbirci "Stub sećanja" (1953) i taj uzvik i poziv je ponovo aktuelan. Otvaranje nam je i te kako opet potrebno, jer je ona prethodna otvorenost bila privremena, vidimo. Nekadašnja nada ("Ja imam nade za ovaj grad") mora se ponovo naći, razlozi za nju traže da se iznova artikulišu, odrede.

Kako vam danas izgledaju te burne pedesete godine, ko su bili glavni akteri i čija vam je podrška bila najdragocenija?

Veruje se da smo mi pisci pedesetih godina bili vrlo ispolitizovani. Oko nas se plelo dosta politike, jer su se nezvanične političke borbe (ili pomeranja) vodile preko literature. Književnosti je pridavan politički značaj ne samo od strane oficijelnih kritičara i političara nego i od strane čitalačke publike. Međutim, to je uglavnom bilo iznad i izvan stvarnih namera tada mladih pisaca i nezavisnih kritičara, kakav je bio, na primer, Zoran Mišić. No stvar sa politikom je od jednog psica do drugog bila drukčija. Neki su zaista u literaturi videli mogućnost da se vode duge i ne nevažne političke borbe, da bi se nešto dogodilo u javnoj svesti i da se utiče na smerove "naše" politike. Čini mi se da su se neki mlađi ljudi, pa i stariji, opredeljivali za literaturu bez druge prave vokacije osim političke. To se vidi i po žaru s kojim su neki pisci i danas prihvatili otvorenu političku i stranačku borbu. Kao sasvim mlad čovek prilično sam se temeljno upoznao s teorijom "marksizma" i sa varijantama lenjinske politekonomije - teoriju sam samostalnim razmišljanjem odbacio kao netačnu. Praksu sam imao pred očima, i nije me privlačila. Demokratsku orijentaciju Milana Grola niko nije podržavao ni sa Zapada, niti u narodu, tako da ona nije bila realna alternativa u zemlji. Po svom temperamentu nisam bio ni polemičar, niti sam u politici video drugo do li aspekt opšte antropologije. Osim toga, nisam imao podršku neke tada moćne grupacije, što je bilo veoma dobro poznato. Možda sam zbog toga bio često meta političkih napada, insinuacija, svakako više i duže no bilo ko od naših posleratnih pisaca.

Podsećate na jednu vrlo važnu, pomalo zaboravljenu činjenicu iz naše posleratne istorije — demokratsku orijentaciju Milana Grola niko nije podržavao ni sa Zapada, ni u našem narodu. Kakve je to imalo posledice po državu koja je tek nastajala?

Pominjem demokratu Milana Grola i njegovo neučestvovanje na izborima za Konstituentu godine 1945. Na njegovom primeru vidi se kako su ondašnji saveznici, zapadne sile, malo polagali na demokratsku proceduru na izborima kad je ishod tih izbora njima odgovarao. A nepravilnosti tadanjih izbora bile su mnogobrojne i očigledne. No, njima tada, kada je to bilo za nas sve presudno, nije bilo stalo da se volja naroda demokratski izrazi, pa ni da dođe do izraza eventualna želja za otcepljenjem nekih jugoslovenskih naroda, koja je sigurno i tada, pre pedeset godina, postojala. Programirali su rasturanje Jugoslavije za jedan mnogo kasniji trenutak u sklopu sasvim drukčijih međunarodnih prilika. Zbog tog zakasnelog poziva na demokratiju svi smo platili visoki danak u krvi i danak u vrlo sporoj demokratizaciji našeg društva.

Od starih Grka, koji su je izmislili kao oblik vladavine, do danas, demokratija ne prestaje da izaziva nesporazume. U nju se ponekad zaklinju najveći tirani, a zaziru istinske demokrate jer znaju u šta može da se izrodi vlast naroda. Šta je za vas demokratija?

Demokratija za mene nije nikakva ideologija nego jedan praktičan politički okvir koji funkcioniše sa najmanjom količinom idejnog i verskog sadržaja, ali koji funkcioniše sa najmanjim brojem opasnih unutardruštvenih sukoba jer omogućava inicijativu i preduzetništvo pojedinaca i društvenih grupa uz uzajamno poštovanje, što znači i uz poštovanje zakona donesenih zajedničkom voljom. Perspektiva svakog demokratskog društva je prevazilaženje siromaštva, život u duhu međusobne tolerancije, ostvarivanje ekonomske stabilnosti i efikasne društvene kontrole sopstvenih institucija. Dakle, jedno zajedništvo bez kolektivističkih ideologija, ravnoteža između društvene discipline i individualnih sloboda, aktivan otpor korupciji i drugim javno obeleženim porocima. Sprečavanje trijumfa nametljivih, nasilničkih grupa i tiranskih ličnosti.

Dobro poznajete i našu pesničku i drugu tradiciju. Šta bi, u sklopu svih pomenutih okolnosti i činjenica, bilo najbolje rešenje za srpski narod?

Ne treba shvatiti da zajednički život u jugoslovenskim okvirima nije bio po mom ukusu. Naprotiv, u svakom jugoslovenskom centru imao sam prijatelje i verovao da to doprinosi perspektivi zajedničkog življenja. Ali to je moralo da bude za svaku zajednicu stvar slobodnog izbora, bez prinude, bez represivnog državnog aparata. Stvarna i veoma pozitivna perspektiva bila bi federacija, ili konfederacija balkanskih naroda. To je za sve nas jedino logično rešenje. Međutim, izgleda, od takvog koncepta rešenja balkanskog problema dalje smo nego ikad. “Balkanska” se ideja sprečava i suzbija svim sredstvima i na sve načine. Treba da se setimo imena nekih ljudi koji su zastupali balkanski federalizam: knez Mihailo, bugarski predsednik Stamboliski, naš veliki istoričar Vladimir Ćorović. Sva trojica su završila život nasilnom smrću, a okolnosti pogibije našeg kneza i našeg istoričara do danas nisu razjašnjene. Tako nam zasada ostaje jedino u izgledu Srbija kao dostojanstvena, nepretenciozna, međunarodno prihvatljiva balkanska zemlja.

U autobiografskoj pesničkoj knjizi "Pesme o detinjstvu i ratovima" progovorili ste prvi put o vremenu okupacije, detinjstvu i prvoj mladosti. U toj knjizi napisali ste i ove stihove: "Čvrsto se držati naspram mahnitih sila / posta mog ponašanja načelo." Da li to načelo može i danas da bude oslonac budući da se ceo svet prevrnuo preko glave?

Razume se, "čvrstina naspram mahnitih sila" je nezamenljiva, ona čuva naše unutrašnje jezgro i samo dostojanstvo slova kojem služimo. Ali moram danas da kažem da nije sve u čvrstini otpora. Ima oko nas nevidljivih sistema, i oni u velikoj meri određuju ono što se sa ljudima zbiva. Neki sistemi su takvi da u njima osrednji i malo sposobni ljudi, ako se uklope, postižu mnogo. U drugima, sposobni ljudi postižu malo ili ništa. Kao da su postojanjem ovih sistema, koji nisu sasvim imenovani, mnogi odgovori dati. Zna se ko će vladati, mada se ne vidi tačno na koji način. Zna se kako će se raspoređivati materijalna dobra, mada se ne zna tačno — zašto. Prema ovim "sistemskim" činjenicama čvrstina otpora postaje samo vrsta ponosa.

Osim pomenutih "vidljivih" početaka naše moderne poezije, postoje i njeni, kako ste mi jednom rekli, "nevidljivi počeci". Kakvo značenje (i zračenje) oni imaju za vas?

Od rane mladosti imao sam meni dragocena prijateljstva koja spadaju u za mene najlepše stranice moje nenapisane autobiografije. Moj prvi "veliki drug" je bio Radomir Prodanović, stariji od mene, neobično plemenit, lucidan, široko obrazovan, učenik Momčila Nastasijevića, koji je uvek sa mnom razgovarao kao da smo ravnopravni, iako je bio više od deset godina stariji od mene. Poginuo je od anglo-američkog bombardovanja Beograda na "krvavi Uskrs" 1944. godine. Odmah posle rata su nastala za nas mnoga druženja — u profesorskoj koloniji i njenim omladinskim domovima stekao sam dragocene prijatelje, a druge u Narodnom pozorištu kao redovan posetilac stajanja na trećoj galeriji. Tu su se u razgovorima začinjali naši pogledi na umetnost, i tu su bila, takođe postepeno, formulisana shvatanja kakva treba da bude književnost nas koji smo bili sasvim nezavisni. To su možda bili nevidljivi počeci posleratne moderne, mada sebe niko od nas nije nazivao "modernim" ili "modernistom". To su nadimci koje su nam kasnije drugi davali, na šta mi u prvi mah nismo rekli ni da, ni ne.

Svoju najnoviju knjigu nazvali ste "Bitni ljudi". Da li je to slučajnost što "bitni ljudi" žive na Uskršnjem ostrvu i u vremenu koje je evropski čovek davno ostavio iza sebe?

Mislim da se vidi šta su "Bitni ljudi" — oni su presek kroz neko opšte iskustvo čovečanstva ili iskustvo sa čovečanstvom, u uslovima života na jednom ostrvu, i u uslovima svedenim na bitno, ponavljaju se i iskrsavaju problemi koji odvajkada do danas prate čoveka. Ipak, odgovori i rešenja su različiti ili ponekad odgovora uopšte nema. Ima zajednica koje blokiraju same sebe i samo neka vrsta "seoba" može da ih pokrene da traže nova rešenja. Neki put se ta seoba, sa manje ili više uspeha, vrši i u idealni, duhovni prostor. Ali "bitni ljudi" su uglavnom zaokupljeni dnevnim problemima, tehnikom života u zajednici, načinima privređivanja, običajima pravnim, svadbenim, ljubavnim. O njima pričaju ove priče delom zasnovane na predanjima Polinezije, a naročito onim izvornim pričama sa Uskršnjeg ostrva koje realno postoji. Međutim, to je istovremeno i prostor sa našom florom i faunom, sa našim prestupnicima, zanatlijama, čežnjama i mržnjama.

Ne učestvujete u javnim zbivanjima kod nas. Postoje li za stvaraoce vremena kad moraju da izađu iz svog kruga pevanja i mišljenja, ili je uvek najbolje slediti izbor Ive Andrića?

Svi mi učestvujemo u javnim događajima, bilo da smo prisutni ili odsutni, bilo da progovorimo ili da oćutimo. Svi učestvujemo, dok se zna da postojimo. Drugo je pitanje da li nešto postižemo ili dostižemo, i kada se to vidi, i da li će se uopšte videti. Kad pomislim koliko sam pametnih i merodavnih stvari, javno izrečenih, čuo, pročitao, a niko ih nije ponovio, naveo, pa ni uzeo u obzir. Ništa nije zapamćeno. Pitaju nas da nešto kažemo, kao da nikada ranije nešto nismo rekli. Ionako, možda je bolje ćutati. Ko izdrži, isplatiće mu se. Ćutati i smišljati pravu reč, pravu preporuku, novu strategiju. No o svemu odlučuju sile koje su organizovane, a ne — pojedinci. Mislim da se ne traži pamet, ni znanje nego - dovitljivost. Kriterijum opšteg dobra više ne postoji, ni kod mlađih, a videlo se, ni kod većine starijih. Ako se ne misli na opšte dobro i ka njemu ne teži, neće ga ni biti.

 
Autor: Milka Lučić | NIN, 26.07.96; Strana: 42 | Develop / Glasonose
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Oktobar 16, 2012, 02:15:28 am »

*

MIODRAG PAVLOVIĆ


Svako ima svoju lestvicu po kojoj se penje. A lestvica ima svoj vrh, svoj završetak i jednu osmatračnicu na svom vrhu. Sa te osmatračnice vidimo sve razloge da budemo i ostanemo — skromni. (2001)


ŽIVOTNO STVARALAŠTVO

Miodrag Pavlović, ugledni akademik, čuveni esejista, pesnik, književni teoretičar, mislilac, dramski pisac, lekar, ukratko — persona grata...
 
U Vašoj knjizi "Obredi poetičkog života" nalaze se svojevrsni ogledi o životu i umetničkom stvaranju, nudeći nam drugačija i nova promišljanja o vekovnim temama.
 
Da li je i zašto, kroz prizmu Vašeg iskustva, "život po stvaralaštvu" jedna od najtežih i najlepših prečica do odgonetanja odgovora na krucijalna pitanja o smislu i prolaznosti čovekovog postojanja?

 
Može biti tako kao što ste rekli u vašem pitanju. Neću sad ponovo da prelistavam knjigu koju sam napisao pre nekoliko godina. Tada mi se još činilo da su pred svakim od nas otvorene mnoge mogućnosti života po određenim načelima, pre svega pozitivnim. Postoje, međutim, i neutralni modeli življenja, pa i neki koje smatram negativnim. Uglavnom, svako od nas sledi po nekoliko načela, po sopstvenoj volji ili po nekom opštem nagonu koji nosi. Retki su oni koji zaista ostvare svoja životna načela, bilo da se radi o tablicama stvaralaštva, ili o zahtevima odricanja. Čovek je, uglavnom, nedovršeno biće, kao što su neki filosofi već rekli. No, to i nije tako važno. Mi se njišemo između fantazmagorije naših ciljeva i povremenog pokušaja da prođemo pored njih u miru. I službe se završavaju onim Daj nam Bože mira... No, da li taj mir želimo od istine i zauvek?
 
"Život po mitu" je takođe interesantno objašnjen u pomenutoj knjizi i zanima me Vaše mišljenje o življenju po mitu u kontekstu srpske istorije?
 
Obično se smatra da je mit neka vrsta zablude koju raznose pesnici i zanesenjaci. Ta shvatanja nam je doneo površni racionalizam osamnaestog veka. Mit je posebna kategorija istine sa kojom smo suočeni živeći u svetu, za koji se uglavnom ne zna kakav je, ni zašto je stvoren. Mit i istorija su dve različite i raznorodne stvarnosti i retko se dotiču međusobno. Mitovi nemaju svoju istoriju, istorija nije isto što i život po mitu, po mitskoj svesti. Ta različitost mita i istorije čini naš, ljudski život, zamršenim, teškim, i u isti mah predodređenim za uzvišene svetlosti.

Uvek se neinstitucionalizovani spiritualizam teško prihvatao na ovim prostorima; mislite li da je uticaj ideologije na umetnost poguban za stvaraoca i delo koje pledira na večnost?
 
Pitanje je umesno, dobro. Ali, neinstitucionalizovani spiritualizam je svuda nailazio na teškoće, ako ne i tragične rasplete. Zašto je tako, ne umem da vam kažem. I sam sam zbunjen pred činjenicom da se neprijateljski dočekuje nešto što potvrđuje ljudske i duhovne vrednosti...
 
U jednom tekstu kažete: "Reč je radost i gest ljubavi. Razočarana i odbijena reč postaje otrov". Ovaj dualizam u poeziji tumačite ovako: "Pesnička reč hoće da prođe između plamena i pepela"?
 
Ta dvostrukost je stvaranje ushita i prizivanje nekih motiva koji nas vode i obasjavaju. Međutim, i ti motivi i te slike imaju, kroz nas a i sami iz sebe, u svom vremenu, sopstveni život. Možda je to ono što ste nazvali fantazmom iz detinjstva. Neke stvari, koje smo kao slike poslali u svet, učvrste se na određenoj visini i drže otvorena vrata našem duhovom usponu ili se vraćaju, ponekad, pretvorene u nešto demonsko, preteće, što nije nimalo slučajno, ni retko. Mislim da je to deo i opšte, kolektivne istorije. U pojedinim periodima čovečanstva šalju se optimističke, zamišljene vizije u trajanje. Ispituje se njihovo dejstvo i, posle izvesnog vremena, i najplemenitije ideje i najprivlačnije slike mogu se pretvoriti u nešto strano. I to je ono čega se sad moramo setiti. Znate da je Bodler imao pesmu Metamorfoza vampira. Ja sam kao mlad čovek čitao mnogo poezije na stranim jezicima. Ta pesma mi je bila nejasna koliko god mi je njen naziv bio privlačan i zanimljiv. Tek sad, poslednjih godina, razumem šta je Bodler time rekao i zamislio u mlađim godinama nego što su sad ove moje. Možda bi dobar naziv pesme bio Metamorfoza u vampira. Ali isto tako verujem da ta negativna metamorfoza nije ona poslednja ljudska istina. Ta završna slika kojoj težimo je stalnost ljudskog bića, ljudska figura kao lepota kojoj se ne možemo oteti.


. . .
 
(Deo televizijskog intervjua, emitovanog oktobra 1998. godine na TVNS, proširenog avgusta 2001.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 19, 2012, 02:50:54 pm »

*

Akademik Miodrag Pavlović o ponovnim počecima,
ironiji nacionalne prošlosti i književnoj tradiciji






             NAŠA ISTORIJA SE STALNO KIDA


U izdanju "Prosvete" konačno su se pojavila "Sabrana dela" Miodraga Pavlovića čije objavljivanje je počelo pre dve godine, a povodom sedamdesetogodišnjice autorovog rođenja.

Deset tomova klasika srpske književnosti Miodraga Pavlovića čine tri knjige pesničkog opusa : "Iskon", "Izvor", "Ishod". U okviru Sabranih dela je i putopisna proza "Daleka predvorja", kao i "Eseji o srpskim pesnicima" i "Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj književnosti". Verovatno najplodniji pesnik te generacije, još od "87 pesama" Miodrag Pavlović uvek traga ne samo za modernošću pesničkog izraza, već u esejima pokušava da pronikne u suštinu poetskog čina.

Prvi roman "Drugi dolazak" Miodrag Pavlović je objavio prošle godine i čini se prvi put da je veliki pesnik bio"ličan", odnosno da je vreme u kome je živeo i živi uspeo da utka u jedan svoj stih "Na kraju spasava samo celina". Bez obzira na neskrivene autobiografske elemente, dokumentarnost, roman "Drugi dolazak ili Proslava smaka sveta" ne gubi na virtuoznosti koju poseduje Miodrag Pavlović, uvek pre svega pesnik, sklon da u svemu pojavnom, pojedinačnom prepozna onu nit i smisao koja podrazumeva sveobuhvatnost kako u vremenu, tako i u prostoru.

Gospodine Pavloviću, da li je esej kao forma neophodan pesniku?

Eseje sam počeo da pišem u burnim pedesetim godinama, kada se prisustvom u javnosti nešto moglo i postići. Moglo se uticati na javno mnjenje preko stranica NINa, "Svedočanstva" i "Mladosti". Ponovno definisanje naše kulture obavljalo se i kroz nove valorizacije naših pesnika. Kroz studije o pesnicima otvarali smo pitanja, ne samo estetska, nego i istorijska, filozofska i politička. Ljudi su u ono vreme rado i lako primali poruke koje su stizale preko poezije i eseja kao slobodne forme razmišljanja o zaboravljenim suštinama.

I poezija i esej za Vas su...

Za mene su poezija i esej bili metoda razaznavanja u fenomenu čovek. A taj fenomen neobične složenosti hteli su da uproste novi dogmati spojeni sa prinudama kulturne politike. Tome smo se odupirali koliko smo mogli i ne bez uspeha. Mene je taj put vodio ka produbljivanju opšteg znanja o čoveku, ka kulturnoj antropologiji kojoj sam posvetio knjige "Poetika žrtvenog obreda" i "Svečanosti na platou". Obe su u Sabranim delima.

U "Ogledima o narodnoj i staroj srpskoj poeziji" vraćate se u duboku prošlost nacionalnog...

Ispitujući našu, srpsku, književnu tradiciju znao sam da je ona deo većih celina u čijim okvirima ona predstavlja osobenu vrednost...

Istovremeno, pesnici drugih jezika i tradicije nisu vam bili nešto strano, tuđe?

Naporedo sam pisao i oglede o stranim piscima i pesnicima koji su delom sakupljeni u ranijim Sabranim delima, onim u izdanju "Vuka Karadžića" 1981. i u knjizi "Čitanje zamišljenog" koja je objavljena u novosadskim "Svetovima".

U Sabranim delima su i "Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj književnosti". Mislite li da se taj prisvojni pridev "srpski" u poslednjih deset godina zloupotrebljavao na najvulgarniji način?

Pridev "srpski" je često neizbežan i kao tehnički termin, da bi se znalo o čemu i o kome se radi. Ali pitanje na koga se taj pridev s pravom i kao vrednost odnosi, pitanje je legitimiteta. Naša istorijska priča koja bi bila izvor naše kulturne legitimnosti prekidala se u novije vreme više puta: na kraju Prvog svetskog rata, ubistvom kralja Aleksandra I, stvaranjem države Jugoslavije, kao i njenim razaranjem. Za nacionalni i politički, demokratski legitimitet moramo da se borimo iznova, takoreći od početka.

Vaš roman "Drugi dolazak"je na neki način iznenađenje, ili...

Moj novi roman "Drugi dolazak" koji vas je, kako kažete, "iznenadio" ne govori o novom početku, nego o davno obećanom kraju. O jednoj svečanosti na kojoj se skupljaju živi i upokojeni u začuđenosti i međusobnom prepoznavanju. Munjevite svetlosti prizivaju sećanje na Drugi svetski rat i na nedavne građanske sukobe i turbulencije. Vizija kraja podrazumeva parodiju i ironičan ton. U ironičnoj orkestraciji odigrava se jedan ritual ispunjen zapravo pijetetom i nostalgijom za prisustvom svega ljudskog u isti mah. U tom ironičnom viđenju greh je poluga koja ubrzava putovanje ka otkrovenju visokih istina i uspostavljanje nekad nedostupne pravde.

Pisali ste putopise iz Indije, Kine... Gde putevi dovedu pesnika?

Putanje antropoloških proučavanja odvele su me tamo kuda sam i želeo: ka osnovnim pitanjima duhovnosti. Privlače me one površine duhovnih predanja na kojima se dodiruju hrišćanska filozofija duha i "dijamantski put" budizma mistika sufija i poruke Upanišada. Može li sve to da se zaključi u jednu celinu ili se to zaključivanje već desilo i stoji pred nama kao odavno sklopljena sfera ljudske moći saznanja?

To je pitanje za poeziju. Čitate li više poeziju ili...

Poslednjih desetak godina čitam više prozu nego pre. Ispitujem ono što sam u mladosti voleo, nadoknađujem ono što sam propustio ranije da upoznam.

Pratite li našu savremenu književnost?

Pratim rad naših savremenih prozaista i vrsnih pesnika i pesnikinja. Rado čitam Pavića i Basaru, Bećkovića i Tešića. Vraćam se povremeno uvek začudnom Nastasijeviću i nenadmašnom Dučiću koji je veliki majstor putopisne proze i mislilac bez granica. Ali, obraćam se knjigama istorije: Šatobrijanu, koji sjajno opisuje Napoleonove ratove, zatim Vladimiru Ćoroviću. Istorija Drugog svetskog rata me i dalje posebno zanima. Mnogo je stvari ostalo nedorečeno u vezi sa tim najspektakularnijim ratovanjem u ljudskoj istoriji.


Olivera Đurđević, 21.04.2001 | Glas javnosti

Fotografija Miodraga Pavlovića preuzeta sa: Donaufest
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Mart 06, 2013, 11:18:19 pm »

*
Intervju — Miodrag Pavlović


PESMA NEMA SNAGU HRAMA

Miodrag Pavlović (1928), pesnik, esejista, putopisac, prozni i dramski pisac, antologičar i prevodilac, objavio je više od četrdeset zbirki pesama, šest knjiga proze, dvadeset esejističkih knjiga, dve knjige drama, četiri knjige putopisa, pet knjiga prevoda, sastavio je pet antologija...

Pavlovićeva dela su prevedena na sve evropske i nekoliko orijentalnih jezika. Redovni je član SANU, MANU i Evropske akademije za poeziju. Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada i nekoliko uglednih evropskih priznanja.

Zavod za udžbenike Beograd, u ediciji "Nova dela", objavio je Pavlovićevu zbirku pesama "Rajske izreke", a smederevska "Arka" knjigu "Život u jaruzi — Ktitorov san".

Miodrag Pavlović je nedavno dobio nagrade "Bazjaška povelja", koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji, i "Pečat varoši sremskokarlovačke", priznanje "Brankovog kola".

Da li je došlo vreme za svođenje pesničkih računa?

Voleo bih da u nekom razgovoru kažem zaključne, završne stvari, ali, izgleda, da to nije moguće. Neće biti završnog intervjua ni na ovom, ni na onom svetu. O našoj zajedničkoj prošlosti ne mogu da ispričam sve što znam, a verujem da to i ne treba činiti. Niko neće biti ohrabren svojom, ili nekom opštom prošlošću koja ne može biti do kraja osmišljena, ni opravdana, ni optužena.

Ono što smo danas dostigli u svom umnom ili duhovnom razvoju, sutra može da ne važi.

Zbirka "87 pesama", objavljena daleke 1952. godine, bila je, po mnogo čemu, nova — kamen međaš u srpskoj poeziji. U tom posleratnom periodu, kada su na ceni bile socrealističke tvorevine duha, nije bilo lako izboriti se za moderan pesnički izraz?

O prvim godinama  novog, modernog talasa u našoj poeziji govorio sam više puta. Sada mi dajete priliku da pomenem neka imena koja su nas u to vreme podržala. Bili su to: Dušan Matić i Eli Finci, zatim krug oko beogradske "Mladosti" — Risto Tošović, Zoran Žujović i Radomir Konstantinović. Znaci naklonosti su dolazili sa raznih strana. Pomenuo bih i Jaru Ribnikar, Anicu Savić Rebac, Stanislava Vinavera, Miloša Đurića, zatim Mihiza i Dobricu Ćosića. Nastale su podele koje su se osetile u Zagrebu (oko časopisa "Krugovi"), u Skoplju, Ljubljani, kasnije i u Sarajevu. Ćutanje Miroslava Krleže doživeli smo kao nešto negativno po nas. Danas se pitam: da li sa pravom.

Bilo je dosta komešanja u političkim krugovima o kojima smo mogli samo da slutimo. No pre svih tih promena, mi smo pisali i pisali, ne verujući da će do tih promena uopšte doći. Verovali smo u neku mnogo dalju budućnost no što je ona stvarno bila. Ali, i kasnije, kada su naše pesme mogle da izađu na videlo dana, nije sve išlo glatko: doživljavali smo ideološke napade, odbijani su nam rukopisi, imali smo poteškoća u svakodnevnom životu.

Kako se taj "sukob" završio?

Kada smo počinjali sa stvaralačkom aktivnošću, koja je trebalo da se objavi, da postane javna, prepreke su bile visoke do nepojamnosti. Ali protivljenja i neprijateljstva nisu uvek bila tako ozbiljna kao što često hoćemo da verujemo. Drugovali smo kasnije sa bivšim neprijateljima, poravnali smo se sa onima koje nismo voleli. Nije to bila popustljivost, niti neki viši stepen prilagođavanja. Nismo znali gde je ta tačka na koju se zaista možemo osloniti. Šta se od stvarnosti "stvarno" može očekivati? Oni od kojih smo očekivali pomoć i podršku našli su se na nekom suprotnom horizontu od našeg. Počeli smo da sumnjamo u trajnost kulturnih i moralnih vrednosti.

Iz knjige u knjigu, u vidu koncentričnih krugova, širila su se Vaša interesovanja za duhovne vertikale, sudbinska ishodišta, civilizacijske uslovljenosti, dodir praiskonskog i magijskog. Pri tom, niste se odricali naše tradicije i istorije?

Izneverila nas je sopstvena "tradicija", a da se to spolja, izvan naših događanja, nije moglo videti. Ono što je duboko u nama imalo iskonsku snagu i trajnost, bilo je teško artikulisati. Ipak, nekud se moralo stići, često uz pomoć samoironije. Ta ironija nas je podmlađivala i istovremeno potvrđivala vrednost mitskih situacija do kojih smo morali povremeno da se spustimo. O njima govori srednji deo "Rajskih izreka". Bar tako se moji tekstovi iz poslednje knjige meni pričinjavaju. Mi se podmlađujemo kada nas naše zagonetke vraćaju ka polaznim tačkama nagona, svesti, mišljenja, a polazne tačke obično zadržavaju svoju dinamičnost.

Pokazali ste da evropsko u poeziji može da bude — lično, nacionalno i univerzalno?

Magnetizam evropske tradicije delovao je vrlo jako. Nadovezivali smo se na ranija literarna oduševljenja (francuska poezija s kraja 19. veka) i otkrili nove lekcije modernosti (Džojs, T. S. Eliot, Dilen Tomas, V. B. Jejts). Ali ono što su nam predali u nasleđe naši pesnici (Nastasijević, Rastko Petrović, neki nadrealisti, Vinaver) bilo je i ostalo najvažnije. Tako mi se bar danas čini. U svakom slučaju, kulturni krugovi u kojima smo se kretali bili su i ostali različiti. Kultura je, mislim, uvek bila nešto policentrično, mada su glavni tokovi mogli da se razlikuju od bočnih pritoka. Nikada kultura nije podlegla samo jednoj normi. Tako je i sa jezikom. Kreativnost, umetnička i druga, podrazumeva iznenađenje, a šta od njih ostaje na snazi, vidi se tek kasnije.

Knjiga "Rajske izreke" sabrala je Vaše celokupno pesničko iskustvo, ali je i potpuno drugačija od svih prethodnih zbirki. Iako u zrelim godinama, i dalje pevate mladalački?

Hvala vam što obraćate pažnju na moju najnoviju knjigu pesama. Nameravao sam da u nju sažmem sav svoj pesnički rad tokom poslednje decenije (ili duže) i da bude, možda, u bukvalnom smislu — posthumna. Međutim, neki glas mi je rekao da ne čekam više, da ničeg posthumnog neće biti. Ova knjiga donosi vodu sa više izvora, nisu svi "rajski", ali mogu da pomognu kada se putevi pobrkaju, a to se pesnicima češće događa nego drugim ljudima. U knjizi se, mislim, ukršta racionalno i mitsko, ironično i strasno. Nekima se knjiga sviđa jer sadrži, kažu, mnogo humora. Nisam toga bio sasvim svestan: meni je ono humorno — prirodno.

Hram, uobličavanje hrama, Vaša je opsesivna tema. Ali, to nije graditeljsko podizanje hrama, već stvaranje hrama u samom sebi, kao deo duhovne potrebe?

Još davno sam, pišući pesme, mislio na zidanje. Očaravale su me velike, ali i one manje građevine. Hramovna zdanja su suprotnost krhkom tkanju pesme. Pa ipak, oni se negde sustižu: arhitektura pozajmljuje svoje dimenzije pesmi. Istovremeno, hram je prostor u kojem pesma treba da odzvanja. Zajedno, pesma i hram, mogu da se uzdižu, ali zajedno mogu i da propadaju u ponor neke istorijske krize. U svakom slučaju, hram je ona čvrsta tačka koja nam je potrebna. Na drugoj strani su fluidnost jezika i pesničke forme. Pesničko delo i kada dostiže vrhunac svog smisla, kada postaje vizija koja se naizgled ne može prevazići, nema onu definitivnost koju imaju sveta i sveštena zdanja. Pesma je okvir za pojavu velikih vizija. Ali poslednje istine se najbolje označavaju tkanjem reči i stihova.

Da li se u našim glavama nalazi celokupni svemir. Da li je to tajna koju jedino pesnici mogu da otkriju?

Pesma je nešto vrlo složeno i onda kada je peva slavuj na grani: u njoj se ukršta znanje sa radoznalošću, muzika bioritma sa shemom apstraktne misli. Kroz pesmu je moguće i poimanje istorijskih i savremenih pojava društvenog kretanja ili razotkrivanje smisla tehničke invencije.

U autopoetičkom zapisu "Nastanak i nestanak pesme", komentarima na neke svoje knjige, održali ste "lekciju" književnoj kritici, koja nije uočila mnoge važne pojedinosti u Vašem delu?

U eseju "Nastanak i nestanak pesme" samog sebe sam intervjuisao, da tako kažem, i mogao bih da svoje delo više ne uzimam kao temu. Malo ko je taj esej pročitao. Utoliko gore po mene. A moje poslednje dve pesničke knjige: "Rajske izreke" i "Život u jaruzi — Ktitorov san" objavljene su posle nastanka ovog ispovednog ogleda. Možda je stoga opravdano da o tim knjigama još nešto kažem. No radije bih to učinio pošto doživim neke odzive od strane čitalaca i kritičara.

Tek ovih dana objavljen je jedan prikaz u "Književnom listu" o "Rajskim izrekama". Prikaz miran, pun dostojanstva i poštovanja prema autoru. Usmeno se često pominje neočekivani humor koji ova zbirka sadrži, nasuprot njenoj ozbiljnoj tematici. Ironičan pogled na probleme savremenog sveta sadrži, pre svega, prvi deo knjige. Središnji deo je višeslojan i pun humornih efekata, koji su nastajali, ako se dobro sećam, sami od sebe, tokom pisanja, pa i tokom sanjarenja. Meni je ta samoironična nota vrlo po volji. Zadovoljan sam završnom pesmom knjige pod naslovom "Novo slogomerje", kao i malom pesničkom građevinom naslovljenom "Ktitorov san".

U kojoj meri pratite politička zbivanja kod nas. Kakva je, po Vama, sudbina Srbije?

Kuda dalje, šta nam predstoji? Kako se pripremiti za vreme dolazeće? Mislim da su mogućnosti ljudskog mišljenja beskrajno velike. Ali, mi ih u malom procentu iskorišćavamo. Moramo se učiti da mislimo o kompleksnosti sveta u kojem živimo, u kojem su stvoreni naši preci, u kojem će živeti naše neminovno potomstvo. Ne treba se stideti znanja i umenja. Negde se mora stići. I oni koji su zalutali naći će puteve povratka osnovnim istinama.
Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Avgust 24, 2014, 12:44:19 am »

**

M i o d r a g  P a v l o v i ć
28. novembar 1928. — 17. avgust 2014.



                                                                  "Došao sam neutralno kao što dolaze gosti
                                                                   u tuđe društvo, al tamo gde povorke pate
                                                                   neutralne ostaju samo kosti."


                                                                                                    






Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Avgust 24, 2014, 01:15:03 am »

*

UMRO MIODRAG PAVLOVIĆ

Preksinoć u nemačkom gradu Tutlingenu, u 86. godini otišao veliki srpski pesnik i akademik. Knjigom "87 pesama" otvorio novi put u našoj poeziji. Ostavio trajan trag u gotovo svim žanrovima

Već odavno klasik srpske poezije evropskog renomea, akademik Miodrag Pavlović, preminuo je u nedelju uveče u nemačkom gradu Tutlingenu, u kojem je živeo poslednjih godina sa porodicom. Gotovo da nema žanra u kojem se nije ostvario i to na vrhunskom nivou: bio je pesnik, pripovedač, putopisac, esejista, romansijer, dramski pisac, prevodilac, antologičar.

U književnost je ušao gromoglasno i neočekivano, knjigom pesama "87 pesama" 1952. godine označivši datum u modernoj srpskoj poeziji. Bile su to potpuno drugačije pesme od tadašnjih, uglavnom socrealističkih, unoseći potpuno novi ton, jezik i stil, neka vrsta neonadrealističkog protesta. Smatralo se to ideološko-političkom jeresi, a taj novi tok u našoj poeziji potvrdila je sledeće godine, takođe antologijska pesnička knjiga, "Kora" Vaska Pope. Pavlović i Popa su tako srpsku poeziju usmerili novim, drugačijim putem pevanja i mišljenja.

Rođen 1928. godine u Novom Sadu, Miodrag Pavlović je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet. Kao lekar, međutim, radio je vrlo kratko, ostavši posvećenik književnosti do kraja života. Knjige koje je objavio teško je samo nabrojati, a među onim pesničkim su "Stub sećanja", "Oktave", "Mleko iskoni", "Velika Skitija", "Hododarje", "Zavetine", "Vidovnica", "Divno čudo", "Ulazak u Kremonu"...

Među knjigama eseja izdvajaju se "Osam pesnika", "Poezija i kultura", "Poetika modernog", "Poetika žrtvenog obreda", "Govor o ničem", "Hram i preobraženje". Prekretničkom se smatra "Antologija srpskog pesništva (od 13. do 20. veka)" u kojoj je Pavlović prvi put napravio kontinuitet u srpskoj poeziji unoseći u ovaj izbor naše najstarije pesnike.

Miodrag Pavlović je od 1960—1961. godine bio direktor drame Narodnog pozorišta, a zatim trinaest godina urednik u "Prosveti", u vremenu velikog uspona ove izdavačke kuće. Erudita, sjajan znalac srpske i evropske poezije, vrlo rano postao je uzor mnogim mladim piscima. Njegove pesme i eseji objavljivani su na svim vodećim evropskim jezicima, kao i na nekoliko orijentalnih jezika. Posebno je bio cenjen u kulturnoj javnosti u Nemačkoj, gde je zastupljen u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku, koja je naslovljena na jednom njegovom stihu "Pesma pomera brda".

Kako su kritičari nebrojano puta primetili, Pavlovićeva poezija duboko zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, ali i grčki svet i u biblijska vremena. Put u prošlost kod njega nije ni bekstvo od sadašnjosti ni mitomanstvo, već zdrav, racionalan i stvaralački — o njoj govori odmereno i smireno, kakav je i sam bio.

U stihovima Miodraga Pavlovića isprepletani su istorija, filozofija, umetnost, mitologija, sa neuobičajenim poetskim slikama i mataforama, kojima se tumači savremeni svet i čovek u njemu. Pesma je, po njegovom mišljenju, odbrana čoveka u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, i istovremeno poziv na plemenitost i očovekovenje. [...]

D. Bt. - B. Đ. | 19.08.2014.
Deo teksta preuzet sa: Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: