Milan Nenadić (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Nenadić (1947)  (Pročitano 13265 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 12:00:52 pm »

*




MILAN NENADIĆ

Milan Nenadić (Grkovci, kod Bosanskog Grahova, 1947) je pesnik zgusnute i lične i nacionalne sudbine i istorije. Spuštajući se "na 'dno strašnog sebe' i 'radeći na Ničemu, ali za trajnu upotrebu'", Nenadić će nastaviti tragične, čemerne glasove, Đure Jakšića, Tina Ujevića, Disa, Milana Rakića, ali i Branka Miljkovića, Branislava Petrovića, Stevana Raičkovića. Opsednut strašnim vriskom napukle planete, Nenadić žuri u "sleđenu, večnu anarhiju" gde stoluje divlji Bog. Ta neukrotiva misao i "patetika uma", "prisilna destrukcija" obeležila je ovo pesništvo žestokim i trajnim žigom.

Poraz svake osim pesničke slike i logike može da rezultira samo opštim odrom kome Nenadić posvećuje i celu jednu zbirku. I tako od "Opšteg odra" do "Strašnog suda" leti sredovečni soko. Oštro vidi, ali neće sve da lovi. Bira detalj, rimu, teše sve pod konac i vezuje u konopac. Umesto juriša na druge Nenadić juriša, najčešće, na sebe i igra ruski rulet, hrabro se hvata u kolo smrti i udesa. Svi demoni i rušitelji sveta su mali pred njegovom veštom krotiteljskom rukom i jezičkom sabljom.

Zna da poseče. I to jako…

~

I Milan Nenadić na svoj osoben i prepoznatljiv pesnički način bavi se žalos(t)nim pozorjima doba u kome beleži kalendar svoje duše. Naša crna pista za uzlet u ništa, kako glasi jedan njegov stih stih, rezimira svu preokupiranost zlom, beznađem kao glavnim osećanjem i prizorom veka.

Pesimizam na kub, patetika uma, juriš na svet, a pre svega samog sebe, u slučaju Milana Nenadića je pesnička vertikala, kojoj je dovoljno i pola kapi rose za nalaženje višeg zakona sklada. Pevajući visokim i odnegovanim stilom i stihom o niskom i upuštenom svetu, Nenadić je izborio pravo na pesničku reč, preciznu pesničku sliku, autentičnu i složenu misao. Uvek blizu, ili u epicentru drame i dramskog u prizoru i u osećanju, on u prosejanom, crnom vokabularu, nalazi prave reči, pogađa u živac. Njegova prividna i stvarna žestina je pesnički pokušaj odbrane poezije i sveta ulaganjem celog sebe, bez milosti i nežnog ostatka. Visoko uvažavan i bogato nagrađivan, Nenadić je nosilac gotovo svih naših najznačajnijih pesničkih priznanja, ovaj pesnik ima šta da izabere i ponudi sadašnjem i budućem čitaocu.

O tome svedoči i ovaj promišljen i najpouzdaniji izbor, nastao rukom i udelom samog autora. Ako se ne varamo…1


M. Živanović

___________

1 Dnevnik — Novine i časopisi 22.11.2004.
Pola kapi rose, Milan Nenadić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 12:01:22 pm »

*
Stihovi Milan Nenadić


SRPSKA ISTORIJA

Crna naša majko,
Ne postoje odavno kosti
Koje si Kosovom posejala;

Crna naša majko iz Prekala,
Tvoje dete sisa
Kroz puščanu cev;

Crna naša majko,
Eno ti sinove tvoje
Kao crn i naduven konvoj
Upravo otiskuju niz Savu
Iz pristaništa Jasenovac;

Crna majko moja,
U srcu Krajine
Šta li radiš?

— Evo, dete moje,
Gledam kako zalazi sunce
I čekam smrt.



SRPSKI MLADIĆI
 
Uspavanka
 
Spavajte mladići, vezani sečeni,
Spavajte mladići, rano dorečeni.
 
Spavajte pupoljci, pre vremena sveli,
Bez svesti o sreći koju bokor deli.
 
Na praznik za oko, u Nedelju Cvetnu,
Kad se sve lepote kraj izvora sretnu.
 
Kad svi od radosti budu van pameti,
Hoće l' biti nekog bar da vas se seti.
 
A mogli ste biti i vi srećni isto
Uz srpsko devojče, nevino i čisto.
 
Spavajte pupoljci, na pravdi spaljeni,
A mogli ste biti ukras vaseljeni.
 
Mir vašem pepelu kraj drumova prašnih,
Pokoj vašoj duši posle muka strašnih.
 
Spavajte kraj druma snom predačkih senki,
Spavajte mladići, nevini vo vjeki.

 
12. XI 1992.


VENAC ZA GAVRILA

XV

Gruni ko nevreme, gašena, o tmasta
Akrostih mi ovaj iz gušenja cveta.
Vraćam sebe zemlji, iz zemlje izrastam
Razumljivo sunce, ljubav suncokreta.

Ista mi misao, ista rusa glava.
Lepo blagosiljam, ruku dižem — k meti
Osveta je slatka i zato — krvava
Prvo nam je mreti, pa večno živeti.

Rastače nas vreme, naš se narod topi
I svi da smo mrtvi, isto da bi bilo
Našto da se kleči Beču i Evropi.

Crna moja Bosno, mrtve ptice krilo,
Ispij svoju čašu žeđu koja stresa,
Pucnjem trgni srpstvo, gledaj u nebesa.



S T E F A N O S

Čini mi se da belim rukama upijam svet:
širim prste, od sebe pravim tačku u koju
sleće nemerljivo. Stene, vodu, bilje,
tanano uvijanje zraka osećam u noćima
dok me svetiljka napaja kao leptiricu.
U rukama je predskazanje: sve što poseduje
opnu, ljusku, kosu, suzu, sve što se da primaći
ili odgurnuti, to je moja ruka. O kako su
nemoćna usta da sve to izvedu.

Nisam odbranio svetinju. Morah se na tišinu osuditi, od reči
uobraziti mitski bedem. I da nije takve vatre
u meni, mrtva bih bio i otopljena duša
voštanice. Ovako, kakvo — takvo, čvrsto sam ipak
telo. Znam da sam neveštim žarom, usnom čednom
počeo jer sad strasno ljubim, strasno plačem
sva bolna, bela, britka vaskrsnuća: smrt me ne
oseća, ona me samo znatiželjno misli...

Rukama sam, iznenada, zalutao u srce svetova da udahnem
čisti život, da nove ljubavi ostvarim po svojoj
zabludi, po zrncu dečačkog ćutanja u sebi.
I gde ste sada, bogovi? Od vas, mnogo sam jači:
imam dva topla pokretljiva dlana. O, kako sam
velik što verno znam, i strasno, služiti mekoj ruci.

Otrovni sadržaj neće dodirnuti cvet u meni,
neće slomiti njegovo jutarnje srce: ovako lepog.
samo me lepota može zameniti. Ljubomorno čuvam
dušu drevne vatre, ljubomorno čuvam raskošnu
pustinju u kojoj duh razume šaputanje nežnih
pustinjaka; ljubomorno čuvam samoću, potpuno
slobodnu, dok se naslađuje svojim veštinama,
dok s nečuvenom sigurnošću koristi sve spašene,
sve mirisne, sve ikone. I gde ste sada, bogovi?

Pre nego sam i mogao izučiti svoje telo u jezerskim vodama,
pre i nego što se moglo pokazati da sam lep.
da sam vrlo lep u neznanju, doista, voleo sam,
ozbiljno voleo odsanjano detinjstvo i igračke,
stare svetinje i tražio ih u svim stvarima.
Mogao sam se neprestano gledati tuđim očima,
jedino tako videti da gorku krunu nosim mesto glave.


Pesma Stefanos preuzeta iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
februar/mart 1972. / Ruma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 12:01:42 pm »

*
MILAN NENADIĆ


UKLETI JEZIK

Pesnik Milan Nenadić, još od svoje prve knjige Stefanos (Sarajevo, 1971), nosi pečat ukletosti. Otvoren sedmi pečat jedinstvenog dara i uloga u poeziji. Ovaj pesnik predsmrtnih časova (N. Koljević), kao malo ko u novijoj srpskoj poeziji, ulaže u pesmu živu glavu. Kad se to kaže ovako — iz rukava, može da liči na frazu. Međutim, Nenadić je pojava toga štofa, te sudbine: vitez dekadencije. Ali, one visoke, elitne dekadencije kakvu pronalazimo kod jednog Verlena ili, pak, Ujevića. Samo priučeni alatničari književnih radionica prezaće da to kažu na ovaj način. Zašto? Zato što im je do poezije kao do lanjske prtine! Raskorenjivači srpske poezije nemaju šta da traže kod Nenadića, jer, naprosto, on im ne pripada: preduboko i predaleko je sakriven za njihovo sipljivo kašljucanje nad hartijom.

Andrić je jednom rekao da je za knjigu najgore kad ima pisca u životu. Ovo retko afirmativno viđenje knjige i njene ontološke odvojenosti od pisca, u stvari, naglašava relativnost piščevog fizičkog prisustva u zonama koje umetnost po svojoj prirodi pokriva i zauzima. Autor svojim svakodnevnim manifestacijama i uneobičajenim postupcima, najblaže rečeno, može da zbuni okoliš i knjizi nanese privremenu štetu. Nenadića njegova poezija često pronosa na visoko podignutim rukama i ispod stolova oko kojih se pletu volšebni događaji. Milan Nenadić je danas najgromadniji primer slavne boemske kaste sa apsolutnom svešću o poeziji.

Zametak Nenadićeve lirike nalazi se još u srednjovekovnim tekstovima srpskih pesnika i letopisaca. Potom se klica razvija kroz usmeno epsko i lirsko blago srpskog naroda. Ovakav amalgam usredotočuje se u duhovnim problescima Gavrila Stefanovića Venclovića. Zatim se, u dobranom luku, izoštrava u poeziji Laze Kostića, Disa, Pandurovića i Drainca. Branko Miljković je kruna toga zvezdarnika. Danas se može kazati da Nenadić pripada osobenom pesničkom vrtu gde bokore Raičković, B. Petrović, Nogo, R. Andrić, Brajković, Ilić, Sladoje, Tešić, Baković, Jagličić i poneko.

Nova knjiga Milana Nenadića, Sredovečan soko, bogata je zbirka od oko šezdesetak pesama. Na um nam pada jedna poslovica: Ako sam go, ali sam soko. Kratak manifest svakog pravog pesnika! Sloboda —  u apsolutnom smislu reči. Odmah se da primetiti da u novoj knjizi nema ni jedne rimovane pesme. A ovaj pesnik je, kao što je znano, majstor vezane forme. Ovde je malo kazati da je cela knjiga u tzv. slobodnom stihu, jer se i dalje oseća nenadićevska melodija jezika, kipi specifičan njegov stih i, što je značajno, uzvisuje se jedna nova, ponešto drugačija, vizura sveta. Pred nama je knjiga najdubljeg preispitivanja pređenih iskustava u životu i poeziji. Pesnik pretražuje običnog Nenadića u kome, nakon svega, pronalazi bezbroj Nenadića.

Pesma Tragična hrpa eklatantan je primer suštog preispitivanja: Ko smo Ja:/ Telo ne obavlja neke poslove/ Neka su čula zaribala/ Umnožile se rupe u sećanju... Prosto rečeno/ Mi jesmo svi ti delovi/ U celini, međutim: Nema me. Stalno zavejan pitanjima o smislu i besmislu, o lomu čovekovom, pomalo patetičan, ali tako da ne škodi, već da prija i osnažuje, Nenadić je rana koja peva i pesmom zaceljuje ostatak sveta. Odavno je već primećeno da motiv crnog zauzima ključno mesto u njegovoj poeziji i uglavnom je, na simboličnoj ravni, tumačeno kao matrica i najava smrti, ništavila i nesreće. Crna gospa, poput kose nad posečenom travom, kitila je tekstove kritičara koji su dosad pisali o Nenadiću. Međutim, crno u ovoj poeziji ima i drugi aspekt. Ono je zona iskušenja posle čega dolazi pozitivan vidik, kao što noć navešćuje zoru. Dakle, crno je katarzični put preobrazbe i uskrsnuća: Potonulim, ugljenisanim šumama /Još luta jelenska rika/ I mrtav vetar/ kao da je živ,/ Vitla kolenom,/ raznosi ljubavni zov. I kod Nenadića mrtav vetar, kao kod Disa, ima tvoračku snagu, duva s gora, svemir pokreće. Dakle, crna boja nad bojama je i mak dok zri, rana dok zarasta.
 
Milan Nenadić pripada retko disciplinovanim pesnicima koji predano rade na tekstu. U njegovim pesmama nema pleve. Sve je doterano na književnu meru. To što u stihovima mre i ponovno se rađa jezik, huči i kovitla se oganj teksta, jeste veliki dar za dar koji ovaj pesnik nosi još od prvog napisanog stiha. On pomera semantičke sfere životnih tajni i čuda, izmešta utvrđene istine i, tektonski uznemiren, peva i doseže neuhvatljivo: Električna crta horizonta /Nad kojom visi jablan uskličnik.

Nenadić piše sve bolje i više, ostavljajući superiorno iza sebe generacijske ispisnike kojima još preostaje da namalo krčme izanđalo blago prvih knjiga. Autor Sredovečnog sokola je nova i dugotrajna pesnička ličnost na koju se u mnogo čemu treba ugledati.


Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 18, 2011, 11:28:07 pm »

*
Stihovi Milan Nenadić


BLISTAVE ZABLUDE
 
Slavna dela, blistave zablude,
ponovo slavna dela —
ostale su samo lepe zamisli.
Od trenutka kad se,
na moje oči pocepao cvet —
pokušavam da zaustavim ropac,
da izbegnem strašnom poniženju.
 
U ludoj glavi nosim svoju državu,
svoju vojsku i podanike,
svoj kineski zid,
svoje dvorske lude
i vitke hrtove.
  
Koliko sam samo ogorčen,
koliko dugo ja pamtim!
U svemu što govore drugovi,
u rečima majke —
koliko samo prezira,
koliko strpljenja,
koliko bolne nade
da će se nešto izmeniti.
A nema šta da se izmeni,
ne mogu ja da se izmenim.
Kako propada lepi izdanak!
Taj nije napravio ništa ljudsko!
Ozbiljna dela služe podsmehu
ako su u njegovim rukama.
Neće preko ulice kao ostali,
maše ušima,
ujeda,
pljuje i povraća,
zabada nos,
stoji u provali oblaka,
iskašljava u lice,
namiguje nepotrebno,
podmeće se munji.
Nije se snašao ni u samovanju.
Batrga u futuru.
Kao:
bitka neće biti izgubljena,
kao:
već ću ja da dosegnem,
kao:
znaće se na čemu sam.
 
Kad bih uspeo da se
domognem severa,
da maknem među svoje!
Sva bi ova snaga,
sve bi ove moći
pripale sjajnom narodu,
pingvinima, belim medvedima,
polarnim lisicama lepoticama.
Samo da mi je da se
domognem severa,
da maknem među svoje.
 
Tako sam malen ovde,
tako sitan —
kao u začeću.
Ko bi mi tamo bio ravan!
U pravu su odvažni mrtvi mladići:
ja redovno pratim kako se,
u potrazi za rudačom,
naleće na njihove kosti.
Zlatna žica,
onaj fosfor njihovih kostiju —
vodi gore, na sever,
među sante.
 
U ludoj glavi nosim svoju državu,
svoju vojsku i podanke,
svoj kineski zid,
svoje dvorske lude
i vitke hrtove.
 
Padao sam na ovom polju,
klizio neprestano.
Sve sam ispunio
osim očekivanja —
ali svet mora da zna
za moje nastojanje,
ali svet mora da zna
za moju hrabru odluku:
 
u svojoj glavi…
svoja vojska…
dvorske budale…
pingvini… sever… odluka…
 
 
UTEHA ZA DECU
 
Seneka mi je došapnuo:
Onaj koji garantuje lepu budućnost —
Uglavnom ispusti dušu
Na suprotnu stranu.
 
Glad i pamet, od vavilona,
Idu ruku pod ruku
(Spaja ih tiranin) —
Moja deca već pasu golu utehu
I ozračene travke.
 
Mogu da mislim
Kakav će jedook,
Kakva rogata marva
Stajati nad mojim lešom.


Опало лишће Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 18, 2011, 11:31:57 pm »

*
Stihovi Milan Nenadić


USKOČKA PESMA
 
Sve češće ste u mojim ranama
Krajišnici — o, vaša strahota!
Mene nosi božanska pomama,
Zla sudbina vašega života.
 
U detinjstvu nisam mnogo znao,
A nemir je bio mnogo veći —
Nesvesno sam na vas podsećao
I hteo se baš toga odreći.
 
Sad zračite kao drage gatke,
Kao vino i hleb svakodnevni,
Vaše muke — o, kako su slatke,
Kako svetle i pristaju meni.
 
Prve reči koje izgovaram
Sazdane su od vašega lika.
Ja ne gradim, ja zvučno razaram,
Ja sam ropac posle vašeg krika.
 
Vas će biti i nad mojim grobom,
Vas će biti kad mi zvezde zađu,
Kad, napokon, rasčistim sa sobom —
Po vama će moći da me nađu.

 

POLA KAPI ROSE
 
Na ivici žutoj zelenoga lista,
Pola kapi rose suvim zlatom blista.

U to pola kapi sve je živo stalo,
U njoj jasno vidim i mog bića malo
 
Kroz pola dragulja kojeg sjaj odaje,
Pratim moje snažne, skladne zaveslaje
 
Što za tok ne mare, kao ni za reku,
I što, uz maticu, moćnu vodu seku...
 
Rasanjen se trgnem, prožežen do bola,
Što kap nije cela, što je kapi pola,
 
Što zbog težeg dela, viši zakon sklada!,
Cela kap, sa lista, počinje da pada.

 
Novi Sad 2002.


REDNA ČAŠA
 
— Aleksandru Sekuliću —

I
Ja sam uklet vitez Itala Kalvina
Kojem pustom zemljom luta polovina
Željna da se nađe s drugom polovinom
Bez nade da ikad postane celinom.
Dok penuša duša — ono zrno časti,
Puna mitskog sjaja, prve iskre strasti —
Dotle moje srce, divlji deo mene,
Ne zna šta sa sobom, gde bi da se dene:
U sam vulkan sunca, u mrtvu lavu rake,
U večitu ponoć uz kosmičke zrake,
U pepeo zemlje ili fluid tvorca,
U majčinu suzu, u kažiprst oca —
Ili da, predvojen, pred raspećem stojim
Zahvalan što takav, uopšte, postojim
Čudeći se šta sam, ko sam, gde sam bio,
Uz vapaj — što si me, oče, ostavio.
 
II
Od čaše kukute u ruci Sokrata
Ili redne čaše iza rajskih vrata
Koja je kolala getsimanskom baštom
Da je i sin Boga, zbunjen ljudskom dramom,
Preklinjao da ga mimiođe plamom —
Ta čaša se ne da porediti s maštom
Koja je sasuta u dva moja krsta
— A njima pripada tužna srpska vrsta —
Tek, nije mi težak krst koji me čeka
Ni ovaj na meni koji, za svog veka,
Nosim kao kaznu, ko zna, kao sreću
Od koje pobeći ne mogu i neću.
Samo da ne vapim putem do Golgote:
Što si tako sazdan besmrtni živote
Prepun čuda šta sam, ko sam, gde sam bio
Uz vapaj — što si me, oče, ostavio.

 
Novi Sad, 2009.


SRPSKA NEJAČ
 
Sine milog Boga
Bio si pred hajkom —
Šta ti vredi život
Meren srebrnjakom;

Da je ovu nejač
Kojoj mlečnjak niče
Nekako izvući
Iz današnje priče;
 
Zaviri u prošlost
(pitaj vidovnjaka!),
Teško će stasati
Do zuba umnjaka

Kamoli do svadbe,
Do zanosnih moma,
Do nove kolevke
I do novog doma;
 
Nas dobre komšije,
Nas rođena braća
(ugrabi li zgodu!)
Složno gurnu pod led,
Otisnu niz vodu.

 
Novi Sad, o Božiću 2005.

GLAS ISTOKA Časopis za književnost, umjetnost, nauku i društveni život
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Jun 07, 2012, 09:30:07 pm »

**
Stihovi Milan Nenadić


ĐAVO, MLAD IZNOVA
 
Prirodo, đavole mladi, ubico —
Zar tvoje proleće nije plamsaj smrti!
Kakve strašne probe s travama i drvećem!
Bezbroj pokušaja:
Osećam — ima neka greška,
Osećam tamjan propasti
Iz tog ponavljanja.
 
Sva si iznad pohvale,
Iznad čovekovog vida i razumevanja.
Gledam sve to zanemeo, ironično setan:
Hoću li nešto što ti možeš!
To mi nemamo sluha za istu vrstu pevanja,
To je materija pesnik,
A duh gluvonem, srećan.
 
Odakle meni snaga
Da priznam to što jeste?
Ti, međutim, kažeš:
Tako mora biti.
Posvećeni su tek moji
Trenuci bez svesti,
A tvoji mirišu, grgolje, listaju
I lete.
Zamisli — lete.
 

JUTRO
 
A buđenje je hapšenje
A odeća je vezanje
A brijanje je rezanje
A doručak je trovanje
— A dete u naručju držim ja

A tvoj posao je robija
A moj te nerad ubija
A odlazak je ugrušak
A povratak je upljuvak
— A dete u naručju držim ja
 
A škilje semafori
A škripe kočnice
A kašlju radnice
A krešte starice
— A dete u naručju držim ja
 
A pogled je ubod
A pozdrav je lavež
A razgovor je ujed
A korak je prelom
— A dete u naručju držim ja.
 

DOGORELA SVEĆA
 
Dok je žarke zene grejala belina
Dok je majka zemlja razumela sina
Dok se osmeh nije krivio u stranu
Dok nam vučji snovi nisu snašli javu
Dok u duplje nisu potonule oči
Dok nam glave nisu nestale u omči
 
Dotle smo stajali uspravni ko sveća
Dotle je nesreća bila čista sreća
 
Otkud sada ovo otkud ovo netom
Evo nas pred svetom ko streljačkom četom
 
Niti glava misli nit srce oseća
Mi smo na dnu sebe Dogorela sveća.
 

PISMO SINU
 
Đorđu
 
Hladne su mi ruke, prazne oduzete —
A tako bih te zagrlio, dete.

Modre su mi usne, suve, bez topline —
A tako bih te poljubio, sine.
 
Čak i ove reči, koje zborim za te —
Dolaze iz drugog, udaljenog tate.
 
Kada dođe vreme da ti jasno bude —
Upiraćeš lomnim prstima u ljude.
 
Na tvoja pitanja vladaće tišina —
Iz nje će da zjapi užas moga čina.
 
Ali ništa neće moći da zameni —
Mene, i to što su učinili meni.
 
2. II1983.
 

DA SE ODE
 
Krijem lice, krijem oči,
suzi ne dam! —
I senka se moja koči
čim progledam.
 
Vodenice trunu, snene:
vode zvonke
ko gušteri — zalud pene
niz obronke.
 
Nebo gleda pusto polje —
gledam i ja
gde u bašti liže kolje
klupko zmija.
 
Bacam zemlje preko žara,
sipam vode.
došlo vreme, kućo stara,
da se ode.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 13, 2012, 01:10:54 am »

*
MILAN NENADIĆ


PESNIK JE SAMO SRCE OPŠTEG OČAJA


GLAS ISTOKA: Gospodine Nenadiću, čast nam je da u prvom broju časopisa ''Glas istoka'' krenemo od Vas, kada je književnik i književnost u pitanju.
 
Gdje je i šta je književnik danas?
 
NENADIĆ: Gde bi književnik bio osim u svojoj koži, u svom vremenu i u svojoj beskrajnoj samoći. On je pomešan s rečima, okružen zidovima, rastrzan, nemiran i, nažalost, nemoćan. A na drugoj strani, on svoje ime iz časne namere ali i egoizma, urezuje u čelične zidove veka. Onda se ne čudim što se uvek govorilo kad pisac umre — kud baš danas, zašto nije bar jedan dan ranije. Ali, nesreća pesničkog stvaranja pripada pojedincu kao što radost čitanja pripada čitaocima. Ma koliko da manipuliše prošlošću ili proniče u budućnost, pesnik je samo srce opšteg očaja, on je sadašnjost i nepotkupljiv barometar terora otuđene svemoći. Uz sve beskrajne mogućnosti jezika, on ipak ne može da nadraste maštu tiranije, zapravo onih koji je oličavaju. U tom sudaru ima i pesničkog lukavstva ili ketmanstva: da se nekako rečju, stihom, duhom zaskoči poslednji čas, u krajnjoj instanci — trenutak smrti, da se izbegne izvesnost, nadmudri neumitnost suđenog kraja.
 
GLAS ISTOKA: Pjesnici, makar nikome ne trebali, nose jedan veliki svijetleći upitnik koji traži odgovor šta smo, ko smo i kuda idemo…?
 
NENADIĆ: Ko smo, šta smo, kuda idemo — to su pitanja koja su upućena svakom umetniku, pesniku u prvom redu. Neka optužuju pesnike koliko god hoće, ali je belodano da je upravo pesnik "šiljak žrtvovan u masi" ili onaj vrh na koji nesreća sleta. A reči, sam jezik je pesnikovo jedino oružje. Imate bezbroj primera. Samo se majstorima reči moglo dogoditi da im bude suđeno i da budu osuđeni zato što su uhvaćeni u istini, kao što imate bezbroj oslobađajućih presuda za one koji su uhvaćeni u laži, lopovluku i izdaji. Pominjem samo slučaj Đure Jakšića, Petra Kočića, u novije vreme Đure Damjanovića ili Gojka Đoga. S perom u ruci stekli su sebi "u rodu glas", ali su bili na udaru onih koji su imali uzde vlasti u rukama. Nije li nesrećni Jakšić, pri kraju, i sam jeknuo: "Dosta je slave! Veran je bio narodu svom."
 
GLAS ISTOKA: Treba li vjerovati pjesnicima "kao jedinim lažljivcima koji govore istinu"'?
 
NENADIĆ: Ovo što ću reći naslanja se na prethodno razmišljanja o tim svetionicima ljudskog duha koji su uhvaćeni u istini. Naime, nema potresnijeg i tačnijeg mišljenja o Petru Kočiću od onog koje je zapisao Ivo Andrić: "Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći, najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezika." A meni iz glave ne izlazi jedna scena iz Kočićevog dela kada nekakav austrijski ćata jednog Kočićevog junaka, Krajišnika, uverava u ljubav svetle carevine za Srbe u Bosni, a ovaj u to ne veruje, pa kad ga isti Austrijanac pita po čemu on to zna da ih Austrija ne voli, on mu, stavljajući ruku na srce, kaže: "Znam ja 'vamo po nečemu." U tom kontekstu, pominjem i svedočenje Dobrice Ćosića kada se sa Ivom Andrićem vraćao iz Sarajeva u Beograd sedamdesetih godina. Tek kad su prešli Drinu, Andrić je, iz dugog ćutanja, rekao kako se realizuje Kalajev san o Bosni i dodao: "Dabogda moja noga više nikada u Bosnu ne kročila." Ljudi koji vide dalje, oni osećaju dublje i pate do u dno svoga bića. Da li im treba verovati? Narod im veruje i narod zna, ali političari, ako i znaju, drže se onoga što se brsti.
 
GLAS ISTOKA: Ali, što bi rekao Branko Miljković, "kako u debelo uho zabosti nežnu reč"?
 
NENADIĆ: Mnogi su to znali i pre Miljkovića. Znao je to i Majakovski dok je pevao o konferencijašima. Pogledajte parlament bilo koje savremene demokratske države, pogotovo parlamente takozvanih tranzicionih država, da naš srpski parlament ne pominjemo. Što bi rekao prevejani i svim bojama namazani Nikola Pašić: "Zakoni su za protivnici." U te kartušine se može umotati svakojaka podlost i lopovluk i, kada prođe kroz skupštinske klupe, dobija pravo javnosti. Taj perpetuum mobile je svemoćan, to je hohštaplerska vožnja u leru, to je pohovanje jaja na oko.
 
GLAS ISTOKA: Zadojeni nacionalnom romantikom, i surovom zbiljom, pjesnici su se podijelili, umnožili do besmisla…?
 
NENADIĆ: Surova ili okrutna zbilja uvek je postojala. U našem srpskom slučaju, mi druge stvarnosti i nemamo. Nekada su se književni teoretičari i istoričari, vođeni najboljim namerama, zanosili pisanjem knjiga i spravljanjem antologija o srpskoj predratnoj, ratnoj i posleratnoj poeziji. A šta pokazuju vekovi na Balkanu? Istorija lepo kaže — toga nema. U našoj poeziji postoje samo pesnici, ja tu ne vidim ni predratnih, ni ratnih ni posleratnih. Sve su to međuratni pesnici. A to što pominjete podeljenosti i namnoženost do besmisla, posledica je nečeg drugog. Naime, manipulacije. Najlakše je od Društva književnika napraviti nekolika društvanca. U sluđenoj vodi, lakše se lovi i lakše tiraniše, tu je najsrećnija štuka i svaki drugi predator. Odnos naše vladajuće elite prema stvaraocima je kao moj odnos prema novčanici od sto evra. Jesam li je usitnio, ja je kući ne donosim. Da donesem i više, to nije ona novčanica koja mi je poverena. Srbi se ponose svojim darodavcima i zadužbinarima iz prošlosti. Ovi danas su jednostavno zadužinari. Narod im poverio državne pečate, a oni pravo put pod noge po zajam po belom svetu. Zna se od koga, samo da bi lakše plivali u svojoj nezajažljivosti i spiskali i ovo što je ostalo. Može im se.
 
GLAS ISTOKA: Poezija danas, da bi skrenula pažnju na sebe, nema medija, jer je taj prostor zauzeo internet. Je li na taj način čulo milosti atrofiralo, a duh intime suvišan?
 
NENADIĆ: Da rečem nešto o toj umnoženosti i prezasićenosti do besmisla, ali da ne diram u internet i trijumf tehničke inteligencije. Po mom razumevanju stvari, problem je na drugom mestu. A to je potiranje individualnosti, brisanje razlika, gubljenje identiteta. Bivao sam na međunarodnim skupovima gde su neki prevodioci na engleski, nemački, španski, ruski ili bilo koji jezik tvrdili da im je za prevođenje stotinak pesama nekog pesnika dovoljno mesec dana. Šta to znači? To ne znači da pesnika nema. Ali znači da su od Vašingtona do Tokija nalik jedan drugome kao jaje jajetu. Opet, ne verujem u globalizam i multikulturalnost. Ako je moguće prevesti reči, nije moguće prevesti identitet. To tvrdim i iz ličnog iskustva. Pogotovo u poeziji, doslovnost ne znači ništa. Zašto? Poezija je od jezika, jezik je stožer identiteta. Ako i prevedete sve reči jedne pesme, niste preveli onu tišinu između reči po kojima jedna pesma svedoči o biću jednog naciona. Kada sam u moj srpski jezik uhvatio pesmu "Molitva jednog Dačanina", koju je napisao Mihai Eminesku, bilo mi je žao što pesnik nije živ, a ja toliko bogat da je kupim. Uostalom, Emil Sioran je za tu pesmu rekao da je najveća rodoljubiva pesma na rumunskom jeziku. A moram da dodam i ovo: Mihai Eminesku je tu pesmu ispevao u dahu, a meni je trebalo more mastila i nebo hartije da je posrbim. Šta onda misliti o savremenoj svetskoj poeziji? Ako za nju manje vremena treba prevodiocu nego stvaraocu. Ili, šta reći o čoveku koji je preveo Hegelovu "Estetiku" za tri godine i kaže samouvereno da zna Hegela, a uopšte se ne doseća koliko je decenija proveo Hegel pišući tu istu "Estetiku". I nije tu reč o atrofiji milosti, koliko o kazni koja je pala na globalno selo: ko ima jaja, čekić i orahe — taj tuca. Spas, ironično, dolazi upravo od najvećeg tiranina, a to je tehnologija. Umreće, stopiće se mnogi narodi, ali njihovi jezici neće umreti, biće čipovani i pohranjeni za pamćenje. Rob kojem je ima gospodin Robot čitaće naglas budućem gospodinu Robovlasniku. Baš kao što je rob filozof u Heladi svojim duhom i znanjem hranio vlasnika ili u Rimu mecenu tiranina. Činjenica je da samo duša čovekova neće moći da bude pohranjena, mada se postavlja pitanje sigurnosti i najskrivenije ljudske misli.

GLAS ISTOKA: Ali, bez obzira na sve, poezija potiče budnost u čovjeku: ona je bila i postala budnica, zarudak onoga što će se desiti?
 
NENADIĆ: Poezija nije dala i neće dati da se ugasi vatra na ognjištu. Iz iskustva znam da u najpresudnijem trenutku nešto znači pesnička reč. Ako ni zbog čega drugog, znači zbog toga što se uvek zbog reči mogla izgubiti glava. Zbog pesničke reči. Da, zbog nje. Samo podsećam na Andrićevu opomenu da bi naši i svi otuđeni vlastodržci, uglavnom tirani a vazali, upakovani u lister odela demokratije, trebalo da pažljivije čitaju pesničke opomene savremenika, tako bi najlakše shvatili šta im misli narod i šta im je činiti.
 
GLAS ISTOKA: Vi ste sav život posvetili pisanju. Kada bi se ponovo rodili, da li biste odabrali isto?
 
NENADIĆ: Iz svog sadašnjeg položaja, lako mi je reći — odabrao bih isto. Ali, koliko je bilo noći punih sumnje, dvoumica, stoumica. Moguće je da sam rano odabrao nerad, neodgovornost, nebrigu, nepoštovanje autoriteta, a sve vreme čupao kosu i siktao nad nekoliko reči koje neće da se svrstaju u stih kakav želim. Nisam vrištao, ali sam se hvatao za glavu, beznadežno. Neće, pa neće. Ne ide, majko moja. A onda se sećao Vuka — ne da se, ama će se dati. U tom su prolazili sati i godine, čitao sam knjige, ispijao čaše, i pevao, zapravo jaukao.
 
GLAS ISTOKA: Rat je bio velika varka. Narodu je donio sveto siromaštvo i ukradenu budućnost, a drugima fabrike, hotele, raskoš…? Svi osim Srba su dobili državu…?
 
NENADIĆ: Nekom rat, a nekome brat. Šta je rat bio osim pljačka i otimačina. To je u ljudskom genu. Gen zla, ili geni smrti, ili likantropija. Ili, kako za Balkan primećuje Andrić — na malom prostoru žive narodi koji se mrze. A toliko je krvi proliveno da se čini da ti narodi i ne znaju ništa drugo nego da jedni drugima smišljaju i nanose zlo. Ispod tanke skrame ljubavi, leže slojevi endemske mržnje. To je karakter i poslednjeg rata na ovim prostorima. Nije teško biti prorok u našoj krvavoj sutjesci. Ako je Mirča Elijade mogao da kaže da se na njegovu generaciju popišao prošli vek, Srbi imaju pravo da je prošli vek za njih bio vek krvolok. Kad počne da se smiruje krvavi talas, logično je da na njemu plivaju okrvavljena govna i balvani, koji, čim izađu na obalu i otresu sa sebe fekalije, počnu da stavljaju zlatne navlake na zube koljače, da dele nevine osmehe, da govore o poštenju i preuzimaju poluge vlasti. A nikad drugačije nije ni bilo. To što Srbi nisu dobili državu i nije njihova krivica i greh. Naša istorija je istorija ponosnog naroda. U oba svetska rata nismo okaljali obraz, ni ostali bez časti. To nekim silnicima nije odgovaralo. Trebalo nas je vratiti nazad, svrstati među fašiste i održati nam lekciju. Svoju državu su dobili svi oni koji su imali bataljone poslane rame uz rame s Hitlerom da lome kičmu Sovjetskoj Rusiji. NATO pakt je bombardovao Srbiju, priveo je poznaniju prava da bi slavodobitno mogao da širi ruke u zagrljaj, pošto nam je amputirao tolike krajine i Kosovo. Samo mi jedno nije jasno: da je neko silovao moju ćerku, a onda taj neko zakucao na vrata da joj izjavi ljubav i ponudi brak — kakav bih otac bio ako bih i ja raširio ruke u zagrljaj. Koliko znam, u svim društvima — silovanje je zločin. Ali, zločinci su znali za naše "lako ćemo" jer brzo zaboravljamo. To je znala i Madlen Olbrajt. Čudna je igra započeta na Balkanu, Evropa je digla ruke od sebe. Prestarela devojka se silom ugurala u farmerice, ali šta će biti kad počne da puca po šavovima i počne iz njih da curi ocvalo meso. Ne zna niko. Osim nekoliko vrsnih svetskih intelektualaca koji su bili na našoj sprskoj strani, ja ovde podsećam na izjavu Žaka Širaka koji je okarakterisao Srbe kao ljude bez pravde i prava ili Džoa Bajdena koji je deset godina pre nego što je dočekan u Beogradu na putu za svoju državu Kosovo, izjavio da Srbiju i Srbe treba smestiti u logor, i to onaj nacističkog tipa. U nabrajanju bismo daleko otišli, pa ćemo i da prestanemo. Samo bih da dodam da sam čovek samo po tome što ne zaboravljam, ali nisam Bog da bih mogao da oprostim.

GLAS ISTOKA: Bosna, kao Vaša biša država je postala zemlja iz koje su otišli mnogi progresivni ljudi, a samo rijetki su ostali. Da li pretpostavljate kako se oni osjećaju…?
 
NENADIĆ: Da, davno sam otišao iz Bosne. Da se razumemo, ja sam Srbin iz Bosne. U Srbiju verujem, kao što Srbija veruje u Rusiju. Međutim, Bosna je prošla u meni, bar ona moja Bosna, Krajina koju volim i koju nikada ne sumnjam. Ne verujem da je moja ljubav za Bosnu drugačija ili manja od ljubavi onih koji su tamo ostali. Moj osećaj za Bosnu je kao i njihov, uz napomenu da je odstojanje pročistilo neka osećanja. I sam Ćopić je rekao da se neke stvari jače osećaju i bolje vide sa odstojanja.
 
GLAS ISTOKA: Poezija je nemoćna da promijeni svijet, ali ona mu daje opstojeće, unutrašnje dimenzije…?
 
NENADIĆ: Da se razumemo: mene je život izvrsnim čudima naučio. Rano sam, još u Sarajevu pre četrdeset godina, prozreo i prezreo neke igre, da rečem političke igre, nameštanja i kalkulacije. Tada sam i saznao za Čerčilovo shvatanje politike i političara. On je rekao da je politika okrugla soba i da njom može da se bavi neko ko ume u toj sobi da prihvati u ćošak. Shvatio sam da to nije za mene. Imate, i među stvaraocima, različite ličnosti pa samim tim i različite odnose prema politici i političarima. Dva su posve suprotna stava u slučaju Nabokova i Orvela. Dok je Nabokov decidirano odbio svaki pomen politike i njenog mešanja u njegove književne poslove, jer ga politika uopšte ne zanima, dotle je Orvel tvrdio da je sve napisao imajući politiku i političare na umu. Između ta dva oprečna stava može da stane sve ono što ljudska jedinka radi, pa i pisac. Jedino što bih mogao da dodam jeste da su dve pokretačke snage neminovne. A funkcionišu kao jedna. To je hleb i sloboda. Uvek delaju kao jedno. Nema uspešne politike bez hleba i slobode. I naši vlastodršci bi to morali da znaju. Narod je čudna reka, i morali bi da predvide kad će se izliti iz korita. Danas, u Srbiji, na vlasti je čudna koaliciona bratija. Njima nije cilj dobrobit naroda, nego gola vlast. Još se nije desilo da je izašla na dobro ona vladajuća garnitura kojoj nije potreban narod osim da ga kinji i dere do gole kože. Šta narod ima od reči političara koji kaže da je "pokrenuo inicijativu". Bolje bi mu bilo da je ostavio ljude na poslu i pokrenuo proizvodnu traku. Po svim pravilima, i ljudskim i božanskim, ako ne funkcionišu sudstvo, zdravstvo, školstvo, vojska, policija samo po sebi se nameće pitanje postojanja takve države. Odoh predaleko. Ali, to su samo moja nekakva buncanja na javi i nekakve slutnje, "a slutiti još jedino znam" – Dis. Uostalom, ne bih ja mogao da budem ikebana u izlogu nekakve političke stranke, niti sam ikad osećao živu želju da nekakvom nezajažljivom i žednom vlasti duvam u jedra.
 
GLAS ISTOKA: Većina današnjih pisaca piše samo ono što političari misle, a rijetki su oni koji su potpuno nezainteresovani za politiku. Vi spadate u ovu drugu vrstu. Slažete li se da je ispravna politika življenja ne biti u politici?
 
NENADIĆ: Dobra je sintagma — ostavština za budućnost. Čovek se samim svojim životom, činjenjem ili nečinjenjem, projektuje u budućnost. Samo postojanje je ulog u nešto što će doći. Tome nas uči i Sveto Pismo, žanješ što si posejao. Ja za ovo naše stanje imam formulu sličnu Neronovoj: vidim šta je dobro i to odobravam, ali nam iza ovoga što činimo sada, sleduje još gore.
 
GLAS ISTOKA: Nestalo je velikih izdavača. Pisci se javljaju kao izvori pištalice, poslije velikih kiša. Institucija recenzije ne postoji. Mogu li pisci, pri tim i takvim odnosima, očekivati nacionalne penzije?
 
NENADIĆ: To sa izdavačima i knjižarima, to sa institucijom recenzije, oduvek je bilo čudno vrzino kolo. Ja sam imao sreću da su mi knjige izlazile kod značajnih izdavača. Ma kakvi da su, izdavači će uvek postojati. A recenzenata će biti još više, pogotovo apologeta. Fenomen nacionalne penzije za umetnike nisu izmislili umetnici. Oni su putnici na svoju odgovornost. Ta simbolična nagrada opet dolazi iz skutova politike kao vrsta lilihipa kojim se ućutkuje nezadovoljno dete. I to što se umetnicima daje, samo je zrnce u odnosu na darove samih stvaralaca. Ko se danas još seća imena partijskog sekretara Saveza književnika Jugoslavije u godini kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu!
 
GLAS ISTOKA: Koji je Vaš svijetleći upitnik na koji tražite odgovor?
 
NENADIĆ: To su uskličnik i upitnik, jedan do drugoga. Dakle — znak čuđenja.

 
Nedeljko Žugić


O PISCU
 
Milan Nenadić je rođen 30. septembra 1947. godine u Grkovcima, kod (Bosanskog) Grahova. Studirao je jugoslovenske književnosti i savremeni srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Od 1974. godine je u Beogradu, od 1984. u Zrenjaninu, a od 1998. u Novom Sadu. Osim poezije piše književnu kritiku, eseje i prevodi.
 
Objavio je knjige pesama: ''Stefanos'', ''Novi Stefanos'', ''Opšti odar'', ''Usamljena istorija'', ''Osvetna maska'', ''Pesme'', ''Knjiga četvoprice'', ''Opšti odar i druge pesme'', ''Vrisnula je majka'' (pesme sa Ileanom Ursu), ''Počinjem da biram'', ''Izabrane pesme'' (izbor i predgovor Nikola Koljević), ''Drhtanje u vodi'', ''Venac za Gavrila'', ''Utočište'', ''Venac za Gavrila (bibliofilsko izdanje), ''Ugrušak'', ''Opšti odar i nove pesme'', ''Suvi pečat'', ''Noćna slika'', ''Divlji Bog Balkana''.
 
Dobitnik je Pečata varoši sremskokarlovačke, ''Dučićeve nagrade'', nagrade Udruženja Književnika Srbije, ''Milan Rakić'', počasne nagrade BIGZ-a, nagrade Univerzitetske riječi za knjigu godine, ''Zmajeve nagrade'', ''Kočićevog pera'', nagrade ''Branko Ćopić'', Srpske akademije nauka i umjetnosti za prepev poezije Mihaja Emineskua na srpski, godišnje nagrade Saveza književnika, nagrade ''Laza Kostić'', ''Kondira Kosovske devojke'', ''Milice Stojadinović Srpkinje'', ''Vidovdanskih pjesničkih susreta'' i povelje ''Pjesnik svjedok vremena''.
 
Živi u Novom Sadu.


GLAS ISTOKA | 07.02.2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Septembar 21, 2014, 10:12:16 pm »

**

OTERALI SU LJUDE IZ BIBLIOTEKA


Kažu ljudi da si dobar pesnik, šta to zapravo danas znači...

Kažu da sam dobar pesnik, a ja ne znam šta to znači. Negde, u dubini duše, osećam se bolje kad to ljudi kažu za mene nego da kažu da sam loš pesnik, piskaralo. Najteže bi mi palo da me zovu Gospodin Svejedno. Ipak mi se, posle toliko godina, čini da je pevanje (namerno kažem pevanje!) a ne pisanje pesama jedino čime sam se bavio od prve knjige (1971). Imate neizbroj ljudi koji su pisali i onih koji i dalje pišu a nikako nisu propevali. Mlad čovek se zaleti, u zanosi neobjašnjivom, nekoga nabedi pa onda celoga veka muči muku i zbog ko zna kakvog ponosa neće da digne ruku od "ćoravog posla", od pisanja. I samo muči sebe, muči okolinu, baca ljagu na najbliže sve u pustoj želji da se "ostvari" u gospodarenju rečima, u tiranisanju samoga sebe i okoline. Danas je kao oduvek — najviše je nabeđenih koji misle da je "pevati pesmu" isto što i "polje preći". A posledice su neverovatne: oterali su ljude iz biblioteka, rasterali ljubitelje pesničke reči sa književnih večeri, ogadili knjigu, ugušili razložan i artikulisan pesnički vrisak. Svi ti "izmi" čijem sam rađanju i umiranju prisustvovao ne vrede ni koliko par stihova Miljkovića, Brane Petrovića, Miroslava Antića. Proći će i dva veka da se na srpskom jeziku pojavi, na primer, "Plavi čuperak", bude li živ jezik na kojem su ti pesnici pisali. Valja znati da prisustvujemo rastakanju srpstva, rastakanje naroda je u vezi sa zaboravljanjem jezika, sa umiranjem njegove kulture. Neka nam Bog bude na pomoć!

Prošao si mnogo toga promenio mnogo životnih prostora, gradova, varoši, živeo posvuda... gde ti je najbolje bivalo... Sarajevo među rajom, Beograd među velegrađanima, Zrenjanin među mirnim ravničarima, ili pak, u Novom Sadu, našem Petrovaradinu gde smo poslednjih godina ophrvani oskudicom, i besparicom, dok oko nas pljačkaši iz takozvane tranzicije smišljaju planove za bolje dane...

Jesam promenio mnogo gradova, varoši, živeo posvuda, putovao... Ali, nisam mogao da napustim prostor svoje kože. Nisam mogao da izbijem iz glave misao o zavičaju, nisam izlazio iz toplog krila zavičajnog jezika! Od svoje majke ko će naći bolju! Bez svoje volje i bez svoga znanja pušten sam u svet. I osam godina Sarajeva, i deset godina Beograda, i četrnaest godina Zrenjanina i petnaest godina Petrovaradina — uz sva putovanja po nekim gradovima u inostranstvu — uvek su me uveravala da se izlazeći iz sebe sve dublje tone u sebe, u svoj iskon, u svoj jezik. Svugde sam naletao na ljude slične sebi ili na sebe samog. Glava mi je često htela da eksplodira i baš u tim trenucima jasno sam video zabrinuta i sumorna lica predaka, hvatao se za par stihova koje sam znao napisati na maternjem jeziku, treznila me je naša narodna epika i melemni fluidi strofa naših velikana — tek da me trgnu, vrate izvoru, gorskom oku svete vode. Najcrnja mesta bi počinjala sjati ja sam se vraćao životu. Ne izlazi mi iz glave Emil Sioran koji je govorio nekoliko jezika i pisao stilom najboljih Francuza, a pred smrt zaboravio sve te jezike i govorio samo maternjim, rumunskim. Šta je čovek ako nije maternji jezik!

No, gledano sa ovog mesta i iz ovog trenutka ne pušta me misao da je ovo vreme, ma kako oskudno, ipak raj za pesnike. Zašto to kažem: pesnik mora da deli sudbinu svog naroda. Eto Bojića, eto Disa, eto Rakića, eto toliko svetlih imena, samo što je prava pesnička reč gurnuta u stranu, narod je pušten u sampas, kao stoka, mora da se dovija i bori za koru hleba nasušnog. Setim se Kočićeve opomene o sudbini onoga koji iskreno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu... Dalje već znate.

Izgubljeni smo u oluji novog kapitalizma, novih porobljivača, oni neće ispustiti plen. Naruku im idu naši, ovi domaći, ovi sračunati gadovi, ovi izdajnici u narodnoj nošnji. Pa, oni su u stanju majku prodati, ukrasti dete iz Ciganke. S njim budućnosti nema, oni će našu sveću utuliti. Ognjišta su mnoga zauvek ugašena. Kakva crna tranzicija. Ovo je belodani lopovluk i pljačka. Nemamo mi železaru koja bi za njih mogla dovoljno bukagija skovati.

Nikad nisi bio urednik, izdavač, nikada na pozicijama vlasti ni male, ni malo veće. Zašto...

Nikad nisam bio na pozicijama vlasti. Sve imam osećaj da sam, u ovih skoro sedamdeset godina, bio nedruštveno biće ili mi se nije sviđalo društveno uređenje. A možda, poput Bodlera, nisam rođen za bilo kakav društveno koristan posao. Drago mi je da su mi deca dobri ljudi — na mom primeru su učili kako ne treba raditi ako hoćeš da imaš status uvaženog člana ovakve ljudske zajednice. A i to malo poslova koji su mi bili povereni, trajali su koliko i mački muž. Moji snovi su se rušili pred nepremostivim čudom — biti član partije, pogotovo vladajuće — a nisam se dao lako te znam šta sam sve morao da izdržim. Nisam bio hazarder. Ceo život sam igrao na jednu jedinu kartu — na kartu poezije i maternjeg jezika. Na tu kartu sam igrao i kad sam, sa suprugom Ileanom Ursu, prepevavao Mihaia Emineskua. I ni malo se ne kajem. Koliko sam mu dao mojih rima, toliko sam od njega naučio šta znači biti duhovni stožer svoga naciona. Samo, razlika je u tome što Rumuni i drugi narodi iz okruženja znaju da cene, Srbi ne znaju. Srbi ruše svoje velikane, testerišu i čekićaju njihove biste. Neće nam Bog dati!

Šta reći o nagradama, odnosima u kulturi...

Sve nagrade ovoga sveta, među njima i naše, ne vrede koliko pamtljiv katren, o celoj antologijskoj pesmi da ne govorim. Odnosi u kulturi? To se, po meni, svodi na radnika u kulturi, kulturne radnike i kreativce, stvaraoce. Može se biti i kulturni čistač ulica. Nema posla kojim se čovek bavi da bi bio za potcenjivanje. Ko je bio partijski sekretar Saveza književnika u onoj velikoj Jugoslaviji kad je Andrić dobio Nobela? A iste godine se kao ubio Miljković, iste godine je izašla knjiga Brane Petrovića "Moć govora".

Koliko ti je bliska Geteova maksima..., sve više osećam da je poezija zajedničko dobro čovečanstva i da se ona javlja svuda i u sva vremena... Razgovori s Ekermanom... Gete smatra da bi neko pisao prozu mora da ima nešto da kaže, a ako nema šta da kaže, taj može da piše stihove i rime...

Ima pravo Gete kad razmišlja o poeziji i tvrdi da je "zajedničko dobro čovečanstva i da se javlja svuda i u sva vremena". No, imamo mi i Njegoševu — "budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo". Ako je već reč o prozi, meni je bliža reč Ćopićeva nego Geteova. Ćopić, šeretski, kaže da je za pisanje proze potrebno sedeti na dobroj zadnjici, jer traže više vremena. A dobra pesma se može "uhvatiti" kao muva u letu. Ja bih tu već parafrazirao nekog: pesnik je brzogoreći štapin, sveća koja gori sa oba kraja. Ne znam šta je tu značajnije. To je valjda prst sudbine, od mnogih sam čuo da pesnika nema dok ga majka ne rodi. Pisanje proze se vremenom pretvara u posao, a pevanje ostaje hvatanje za otvoren električni vod.

Da se nisi opredelio za pisanje šta si drugo mogao da radiš...

Godine 1971. odneo sam ocu Dušanu (pokoj mu duši) moju prvu knjigu. Ispavam se, probudim se, zora rana. Sa noćnog ormarića uzmem notes i olovku, beležim i blenem u plafon. Neko kuca na vrata! Otac. Kaže — šta radiš. Pišem — kažem ja. Milane, već si je napisao — kaže otac misleći na svesku stihova koju sam mu juče pokazao. Nego, kaže on, idemo mi da pokosimo detelinu. Prihvati se posla, gledaj od čega se živi.

Koliko si zadovoljan postignutim u svom spisateljskom umeću...

U ovom "poslu" nema zadovoljstva učinjenim. Jedino što znam, to je da se polako mirim sa starenjem i samoćom. Kad kažem samoća, mislim na detalj koji se tiče one inicijalne kapisle, onog zanosa kojeg je bilo u početku. Kao što je neko već rekao: mene u jatima napuštaju reči, eto o toj pustoj samoći govorim. A znam da je pesma jezički artikulisan vrisak. Sve češće se hvatam za glavu kad "neće prava reč", kad osećam da bih pogledom, čak zatvorenih očiju, mogao da progorim papir gde bi ona trebalo da sleti. Ali je nema, nema te reči.


Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: