Poezija u posleratnim godinama
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Umetnička lirska poezija  « Poezija u posleratnim godinama
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Poezija u posleratnim godinama  (Pročitano 9329 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Novembar 03, 2010, 04:01:39 pm »

*

POEZIJA


Poezija u prvim posleratnim godinama izravno se nastavlja na ratnu i predratnu naprednu poeziju. Ona je, budući neposrednije od proze zahvaćena zbivanjima na istorijskoj i političkoj sceni, ostala više pod uticajem trenutnih prilika i raspoloženja. Bila je to poezija borbenog zanosa, poezija "ratnika i prugaša", pragmatična, utilitarna, narodska, sva u težnji da bude na razini zahteva stvarnosti.

Razvoj naše posleratne poezije počinje suprotstavljanjem tom načinu pevanja. Prvi oblik suprotstavljanja bio je tradicionalan: pesnici se okreću ličnim emocijama, ispovedaju se, otkrivaju trenutku svoje intime. Poezija subjektivnog lirizma u početku je negovana gotovo skriveno, polulegalno, a zatim je postepeno preplavila listove i časopise. Nasuprot programiranome kolektivnom optimizmu javila se, često kod istih pesnika, kad pređu s kolektivnog na lično, elegičnost, melanholija, bolna rezignacija, potreba za alkoholičarskim zanosom, boemstvo. U tom rasponu sazrevala je prva generacija posleratnih pesnika, u koju spadaju: Risto Tošović (1923—1986), pesnik borac, u početku jedan od ideologa mladih, kasnije dao poeziju intimnih ispovesti, ustreptalu pred prirodom, melanholičnu i romantičnu; Slavko Vukosavljević (1927), autor jedne od najpoznatijih naših revolucionarnih poema, Kadinjača (1950), Mira Alečković (1924), pesnik omladinskog zanosa, popularna naročito u dečjoj poeziji; Svetislav Mandić (1921), prisutan početkom 50-ih godina lirikom mekih i blagih raspoloženja, sanjalačkom i elegičnom; Branko V. Radičević (1926), plodan podjednako u poeziji i prozi; Dragoslav Grbić (1926—1983) koji je, uz liriku intimnog, pretežno kamernog karaktera, pisao i pripovetke, romane, drame; zatim nešto mlađi, Laza Lazić (1929), pesnik Intima (1956); Florika Stefan (1930), dvojezički, srpski i rumunski, pesnik velike plodnosti, uronjen u zavičajni, ravničarski ambijent; Miroslav Antić (1932—1986), boemski raspevan, sa širokim rasponom, od prisnog lirizma do estradne poezije, izvanredan u dečjoj lirici. Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, "tužni pesnik malih stvari ... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki". Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.

Njegov vršnjak Stevan Raičković (1928) glavni je predstavnik poezije subjektivnog lirizma u našoj posleratnoj poeziji. On se uklapa u onu liniju srpskog pesništva koju čine naši najizrazitiji lirici: Branko, Dis, Crnjanski, Desanka, Dedinac, ali ne toliko po uticajima koje je pretrpeo koliko po osnovnim težnjama što su ga pokretale u stvaranju. Slično njima, i on je sav okrenut svetu prirode, lišću i travama, plavom nebu, reci. U svojim pesničkim zbirkama, naročito onima iz ranog i srednjeg razdoblja u svom stvaranju (Detinjstva, 1950), Pesma tišine, 1952; Balada o predvečerju, 1955; Kasno leto, 1958; Tisa, 1961), on je izrazio osećanje spokojstva u nedrima prirode, jedinstvo s biljem, radost u povratku reci detinjstva. Grad je u njima prisutan isključivo po svojim negativnim određenjima, kao mesto otuđenosti, usamljenosti i izgubljenosti čovekove. Okretanje prirodi oblik je bega iz grada, iz civilizacije, način da se uspostavi narušeno jedinstvo pesnika i sveta. U kasnijim knjigama Raičkovićev "misaoni lirizam" prožima se tragičnim doživljajem prolaznosti i smrti (Kamena uspavanka, 1963; Prolazi rekom lađa, 1967), Zapisi o crnom Vladimiru, 1971, i dr.). U pesničkoj tehnici i izrazu on je privrženik tradicionalnih oblika i vezanog sloga, a svoj najveći domet dao je u strogoj formi soneta.

Već godinama naša književnost živi u znaku uporne mistifikacije sa pojmom osećajnosti. Pod dirljivim geslom: od srca k srcu... nudi jedan standardizovani (u međunarodnim razmerama) malograđanski sentimentalizam", napisao je Zoran Mišić u članku Pevanje i mišljenje, objašnjenom u knjizi Reč i vreme 1953, iste godine kada se pojavila i jedna od najznačajnijih posleratnih naših pesničkih knjiga, Kora Vaska Pope, a godinu dana posle pojave 87 pesama Miodraga Pavlovića. Te tri knjige, prva u kritičko-teorijskoj a druge dve u stvaralačkoj ravni, odlučno raskidaju s poezijom "mekog i nežnog štimunga" i obeležavaju početak novog pravca koji će dati pečat pesničkom stvaranju 50-ih i 60-ih godina.

Pesnici izrazito antiromantičarske orijentacije Vasko Popa i Miodrag Pavlović različne su pesničke individualnosti, s različitim odnosom prema tradicionalnom i modernom. Vasko Popa (1922) dužnik je predratnih nadrealista ali i njihovog antipoda Momčila Nastasijevića. Nadrealistima je blizak alogičnošću svojih slika i sintagmatskih spojeva, naročito u prvim knjigama, dok ga s Nastasijevićem vezuje težnja k stegnutom izrazu, zatim traženje pesničkih izvora na domaćem tlu, u narodnoj poeziji, folklornim predstavama i srednjovekovnoj književnosti. Popina poezija ne može se ipak svesti ni na jedan od tih uzora. Za razliku od nadrealista, Popa ne prihvata iracionalno kao ishodište poezije. Pesma se ne gradi po diktatu podsvesti, ona je plod racionalnog cilja, izraz klasicističke svesti o formi. Iako mu je s Nastasijevićem, uz ostalo, zajedničko i to graditeljsko svojstvo, on se od njega odvaja time što iz svoje poezije sasvim isključuje religioznu i folklornu mistiku. Premda svoje slike ispreda od mitske građe, njegova bitna odlika nije uranjanje u mitsko, nestajanje u arhaičnom, nego, naprotiv, savladanost mitskog i arhaičnog i okrenutost modernome. Kao ni kod Nastasijevića, ni kod Pope pesma se ne javlja sama za se, već se uklapa u veće celine, krugove, knjige, opus, pa tek u tom sklopu ona dobija pun smisao. U osam njegovih do sada objavljenih knjiga može se pratiti postepeno izgrađivanje jednoga pesničkog kosmosa. Prve dve, Kora (1953) i Nepočin-polje (1956), u simboličkim antropomorfnim slikama predela, predmeta i radnji, dočaravaju predstavu sveta kao večnog sukobišta, nepočin-polja, na kojem se čovek rve s neprijateljskim silama, oličenim u mitskim čudovištima. Od te slike pesnik se okreće srpskoj paganskoj mitologiji, iz čije građe stvara moderni kosmogonijski mit (Sporedno nebo, 1968), ispreda priču o mitskim precima srpskog naroda (Vučja so, 1976), ili u spoju mitskog i istorijskog otkriva dublje slojeve smisla ličnosti, događaja i građevina iz srpske prošlosti (Uspravna zemlja, 1972) ili iz savremenosti i bliže prošlosti naše zemlje i sveta (Kuća nasred druma, 1976). Posle istorijskih i mitoloških traganja pesnik se vraća svakodnevnom životu, oblikujući niz sasvim običnih situacija, sličica iz svakodnevne stvarnosti, s nečim idiličnim u sebi, u kojima se i sam često javlja kao junak (Živo meso, 1976; Rez, 1981). Posmatrano u celini, Popino pesničko delo nastalo je u spoju sakralnog i profanog, mitskog i istorijskog, arhaičnog i modernog, tragike i humora.

Sličnu pokretljivost, istraživački nemir i dinamizam u razvoju pokazuje Miodrag Pavlović (1928). U njegovoj poeziji spaja se poetika modernog s klasičnim estetskim idealima, nespokojstvo savremenog sveta s dalekim istorijskim sećanjima. U prvim knjigama (87 pesama, 1952; Stub sećanja, 1953) on je odlučan pobornik modernog, izazovan u odnosu na vladajući ukus i stil. U iskidanim rečenicama izrazio je užas pred razaranjem sveta, dao slike masovnih klanja, razorenih gradova, leševa na ulicama, apokaliptične vizije atomskog uništenja sveta. Iz te more pesnik traži mogućnosti izlaza: on se okreće prirodi kao mogućem utočištu (Oktave, 1957), a zatim uranja u prošlost naše civilizacije. U pet međusobno povezanih knjiga (Mleko iskoni, 1963; Velika Skitija, 1968; Nova Skitija, 1970; Hododarje, 1971; Svetli i tamni praznici, 1971) Pavlović je pesnik istorije i kulture, koji u minulom traži korene savremenosti. Pesničkim govorom, u kojem se prepliću različni elementi, klasični i srednjovekovni, folklorni i moderni, opevao je propast antičkog sveta, pojavu Slovena, uspon Srba, opisao značajna mesta i predele, tragao za ključnim simbolima savremene civilizacije. U kasnijim knjigama (Zavetine, 1976; Karike, 1977; Pevanje na viru, 1977; Bekstvo po Srbiji, 1979; Vidovnica, 1979; Divno čudo, 1982) njegovo duhovno obzorje još se više širi, rasponi povećavaju, muzi istorije stiže u pomoć muza arheologije. Istovremeno u njegove pesme prodiru predmeti i ustanove savremene potrošačke civilizacije. Sudbina ljudskog društva data je u napetosti između dva suprotna pola, neolita i modernog velegrada, od kojih je prvi simbol izgubljene vedrine i spokojstva, a drugi — rastrojstva i dehumanizacije savremenog sveta. U pesničkom pristupu pojavljuju se elementi humora, satire i parodije, izraz se zgušnjava a u pojedinim pesmama on teži sažetosti poslovičkog kazivanja.

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934—1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934—1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i određene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Neosimbolisti su, pored ostalih, Borislav Radović (1935) i Velimir Lukić (1935). Slično Miljkoviću, Radović je zaokupljen idejom o čistoj, "savršenoj" poeziji. Njegove su pesme do srži ispunjene svešću o sebi, one su kao što je primećeno, poetocentrične i pesmocentrične. U njima nalazimo barokno obilje slika, sklonost k neuobičajenom, izuzetnom, negovanost izraza i oblika, inovacije u leksici i sintaksi, umetnost reči što podseća na veštinu rezbara. Slične sklonosti ispoljio je V. Lukić u pesmama skladno građenim, očišćenim od svakodnevnog i običnog, satkanim "od krhkog tkiva vizija i sanjarija". Iskazao se potpunije u drami. Neosimbolistima su bliski neoklasicisti. I jedni i drugi su s naglašenim esejističkim i intelektualnim sklonostima. Ali za razliku od neosimbolista, neoklasicisti nisu okrenuti prirodi nego istoriji, koja je za njih vrhovna učiteljica života, skrovište iskustva i mudrosti. Ta orijentacija primetna je kod M. Pavlovića, posle treće njegove knjige, Oktave. Među ostalim sledbenicima te orijentacije izdvaja se Ivan V. Lalić (1931), pesnik a artističkim sklonostima i klasičnim estetskim idealima. Objavio je više od deset knjiga pesama, među kojima se izdvajaju: Melisa, (1959), Argonauti i druge pesme (1961), Smetnje na vezama (1975) i dr. Lalić se bavi i kritikom, dramom i prevođenjem. Iako kontinentalac, Beograđanin, on je, slično Dučiću, po duhu Mediteranac. Njegovi su stihovi ispunjeni vedrinom primorskih pejzaža, dahom leta i trepetom mora. Ali njegov Mediteran nije, kao Dučićev, renesansni i romanski, nego helenski i vizantijski. Vizantija privlači Lalića, kao i mnoge druge savremen srpske pesnike i istraživače, neodoljivom snagom. Njoj se prilazi s osećanjem srodnosti, s težnjom za otkrivanjem vlastitih duhovnih kontinuiteta, svog mesta u opštoj kulturi. Laliću je blizak Jovan Hristić (1933), pesnik, dramski pisac i esejista, u poeziji kontemplativan, diskursivan, retoričan, s prizvukom blage nostalgije. I njega privlači helenski svet, ali ne Vizantija nego Aleksandrija.

Posebnu skupinu, suprotnu i neosimbolistima i neoklasicistima, čine pesnici neoromantičarske orijentacije. Oni su nastavljači poezije subjektivnog lirizma čiji je glavni predstavnik u prethodnom naraštaju Raičković. Najistrajniji je u tom opredeljenju Božidar Timotijević (1932), izrazit lirik, neposredan, izvoran, gipka, melodična stiha, kojim je izrazio osećanje blagosti, vedrine, stišane melanholije. Folklornu svežinu i čistotu osećanja uneo je u svoju poeziju Dragan Kolundžija (1938), rustikalan, idiličan slikar zavičajnih predela. Vezanost za rodno tlo i smisao za pejzaže, ali mnogo temperamentnije, emocionalno razuzdanije, ispoljio je Milovan Danojlić (1937), naročito u svojoj prvoj knjizi pesama Urođenički psalmi (1957). Razvio se višestrano, u poeziji, dečjoj poeziji, esejistici, a u poslednje vreme, naročito, u prozi. Tradicionalno polazište ove poezije postepeno se menja pod uplivom vladajuće modernističke struje ali i u individualnim istraživanjima, u nastojanju svakog pesnika da otkrije neko svoje privilegovano područje, gde će najviše biti kod svoje kuće. Vuk Krnjević (1935) posegnuo je za melodijom i stilskim formulama starinske pesme, posebno bugarštice, i za znakovima i simbolima na stećcima i u drvenim legendama i predanjima. Ljubomir Simović (1935), posle nekoliko knjiga vedre mladalačke lirike, romantično intonirane, dao je u tzv. vojničkim pesmama nadahnutu poeziju rodnog tla, u kojoj je progovorila Srbija ratnika i seljaka (Šlemovi, 1967; Vidik na dve vode, 1980; Istočnice, 1984; Hleb i so, 1985. i dr.). U njoj se istorijsko iskustvo naroda iskazuje govornim jezikom, patetika istorije razbija se ironijom, humorom i parodijom, strahote iz prošlosti pojačavaju se apokaliptičkom vizijom budućnosti. Simović takođe piše drame i eseje o starim i novim srpskim pesnicima. U preorijentaciji srpske poezije prema selu i narodu, koja je došla posle zamora od apstraktnosti i univerzalizma modernista, značajno mesto ima poezija sela. "Seljaci-pesnici" javili su se širom Srbije a najviše po gružanskim selima, kolektivno su nastupili u antologijama Orfej među šljivama (1963) i Cvetnik (1967), a zatim su se okupili oko časopisa za književnost i kulturu sela "Raskovnik" (pokrenut 1968). Iz mnoštva imena, pripadnika raznih generacija, možemo izdvojiti samo nekoliko: Momčila Tešića (1911), od starijih, a od mlađih Srboljuba Mitića (1932), Dobricu Erića (1936) i Milenu Jovović (1931). Toj rustikalnoj struji suprotna je moderna urbana poezija. Pripadnik sarajevskog kruga Duško Trifunović (1933) otkriva različite vidove savremenog života jezikom estradnim, ironičnim, u koji prodire govor ulice, a Dara Sekulić (1931) reske evokacije poratnog detinjstva, s elementima folklornog i mitskog. Sličan pokušaj čini Mirjana Stefanović (1939) u pesmama pisanim žargonom beogradske omladine.

Početkom 60-ih godina javlja se reakcija na neoklasicističku orijentaciju prethodnog naraštaja. Ta reakcija je u osnovi neoromantičarska, samo što njoj nije u osnovi bio tradicionalni subjektivni lirizam, kao kod pesnika 50-ih godina nego senzualno-humorna poezija međuratnih pesnika, Rastka Petrovića, Rade Drainca i ranog Daviča. Najodlučniji u poricanju teškog, hermetičnog intelektualizovanog pesništva Branislav Petrović (1937) dao je estradnu, čulnu poeziju stvarnosti, prožetu rablezijanskim smehom kao izrazom radosnog otkrivanja sveta. U njegovom pesničkom govoru prepliću se neobične slike i metafore s prozaizmima, konverzacijskim jezikom i raznim vrstama žargona. Drugi vid približavanja poezije životu ostvario je Matija Bećković (1939). Njegov je dar lirski i satirični, a njegov razvoj ide od vedre ljubavne lirike preko estradne poezije, izazivačke, narcisoidne, podrugljive do angažovane satirične poezije u poemama Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka manitoga (1976) i Lele i kuku (1978), ostvarenim u dosad neslućenom jezičkom bogatstvu jednoga gotovo izumrlog govora iz crnogorskih brda. Nove vidove pesničkog aktivizma i angažovanosti ostvarili su Božidar Šujica (1936) i Vito Marković (1935), prvi emotivan, često patetičan, sledbenik nadrealista i futurista, drugi misaon i humoran, okrenut folklornim izvorima.

Potkraj 60-ih godina javlja se nov naraštaj pesnika koji donosi poeziju analognu stvarnosnoj prozi. Taj pravac nastavlja se i u narednoj deceniji, kada dobija svoju konačnu fizionomiju, a traje sve do danas. Uporedo s tim osnovnim, matičnim tokom savremenog pesništva, javlja se i velik broj drugih, naporednih ili sporednih. Svi se oni međusobno dopunjuju i prepliću tako da je panorama savremene poezije puna unutarnje napetosti i dinamizma. Tradiciju subjektivnog lirizma, veoma plodnu u srpskoj poeziji, nastavljaju: Slobodan Rakitić (1940), blizak Raičkoviću, s osećanjem za istorijsku perspektivu pesničkog razvoja, Dragan Dragojlović (1941), zatim Dragomir Brajković (1947), Darinka Jevrić (1947), Radomir Andrić (1944). Osećanje za tradiciju ali drukčijeg smera ispoljio je i Alek Vukadinović (1938), sledbenik Nastasijevića, Vinavera, Kodera, Vukadinovićeve pesme, tradicionalnog stiha (osmerac, deseterac i dr.) i strofe (kvarta, sekstina itd.), s obaveznim rimama, ostvarene su gustom, tamnom i ponešto apstraktnom simbolikom. Neosimbolističke težnje karakteristične su i za Božidara Milidragovića (1939), koji, uz pesme, piše i pripovetke i romane, a donekle i za Milana Milišića ((1941), Dubrovčanina koji se afirmisao u beogradskom pesničkom krugu. Neki pesnici na skrupulozan način odnose se prema formi i stihu. Rajko Petrov Nogo (1945) povezuje doživljaje svakodnevnog i banalnog sa strogošću forme, buntovnost gorštaka s izvornim osećanjem jezika. Ijekavac po zavičaju i obrazovanju, Nogo spada u one srpske pesnike koji svoje stihove pišu s oba srpska književna izgovora, ijekavštinom i ekavštinom. Istorijska tradicija, folklor, nacionalni i opšti mitovi — to su stara pesnička vrela što nisu presušila. U savremenoj poeziji preovlađuje ironično-parodijska interpretacija mitskog i folklornog, kojom se mit razara, desakralizuje. Uz M. Bećkovića, koji je započeo ovu liniju, tu spadaju: Boško Bogetić (1940), pesnik istorijskog, oslonjen na Njegoša; Gojko Đogo (1940), folklorno izvoran, parodičan i polemičan; Milorad Pavić, predstavnik eruditne poezije, Zvonimir Kostić (1950). Poezija "novog stila" pak sva je okrenuta stvarnosti, uvek spremna da iziđe u susret zahtevima i očekivanjima čitalaca. Zato napušta visoko kultivisani stil i progovara neizbrušenim oporim jezikom, aritmičkim stihom i izrazom u kojem su sve naglašeniji racionalni elementi, prozaizmi i narativni postupci. U nju prodiru i niski, prizemni, banalni vidovi života. Istovremeno, ta poezija je otvorena i prema tzv. višim ili specijalnim sferama, od mita i istorije do politike i savremenih mas-medija. Jedan od glavnih predstavnika te orijentacije Raša Livada (1948) povezuje "svakodnevno pozorište" života s mitskom slikom sveta. Njegova poezija je ironična, buntovna, protestna, prožeta gorkim saznanjima o sadašnjosti i prošlosti. U znaku tog novog verizma stvara čitav niz pesnika. Milan Komnenić (1940), značajan i kao esejista i kritičar, Stevan Tontić (1948), Simon Simonović (1946), Vujica Rešin Tucić (1941), Mirko Magarašević (1946), Ivan Gađanski (1937), Miroslav Maksimović (1946), Milan Nenadić (1947) i dr. Slika sveta koju oni grade nije ni neutralna ni objektivna, a najmanje je afirmativna, ona je negativna, kritička, data s ironičnom distancom, lišena svake patetike i sentimentalnosti. Ponekad je ta slika data iz humornog rakursa. Da je humor, koji je nekada bio povlašćeno područje proze, preselio u poeziju pokazuje više savremenih pesnika: Aleksandar Sekulić (1937), Ibrahim Hadžić (1944), Ivan Rastegorac (1940), Jovan Zivlak (1947), Duško Novaković (1949), Radmila Lazić (1949), i dr. Njihov je humor bez blagosti i vedrine, crno je obojen, razoran, sav u znaku razobličavanja i demaskiranja. Pa ipak on ne ide nikad do kraja u negaciji a u izvesnim slučajevima postaje afirmativan, oslobađajući. Takav humor, karakterističan naročito za nešto starijeg B. Petrovića, nalazimo i kod Adama Puslojića (1943), pesnika velike verbalne energije i plodnosti. U njegovoj poeziji spaja se humorni avangardizam i antipoetizam s apsolutizacijom aktivizma shvaćenog u egzistencijalnom smislu. Puslojić je s grupom istomišljenika proklamovao nov pesnički pokret, klokotrizam, koji svojim antitradicionalizmom i antinstitucionalizmom, zatim svojom težnjom za oslobođenjem poezije od svih stega, predstavlja novu varijantu nadrealizma. Na nadrealistička iskustva naslanja se i druga jedna struja, suprotna humornoj poeziji, koju čini poezija surovosti. Iako polazi od u zbilji prepoznatljivog sveta, ona nosi obeležja demonskog, dijaboličnog, egzorcističkog, što pokazuju, naročito, Milutin Petrović (1941), pesnik eliptičan, iskidane sintakse, "koja pulsira kao pod dejstvom električnih šokova", i birane ali stilistički funkcionalizovane interpunkcije, te Novica Tadić (1949), hermetičan, oskudan u izrazu, ali žestoke imaginativne snage, čiji je svet pun bezobličnih i bezličnih čudovišta što nasrću odasvud. Na drugom kraju ove široke lepeze, tačno nasuprot tradicionalnom subjektivnom lirizmu, nalazi se eksperimentalna signalistička poezija čiji stvaraoci — najznačajniji među njima su Vladan Radovanović (1932) i Miroljub Todorović (1940) — kombinuju verbalne s vizuelnim, zvučnim i gestualnim elementima. Todorović je svoj koncept poezije proglasio za nov pesnički pravac, signalizam.

Krajem 70-ih i početkom 80-ih godina pojavljuje se nov pesnički naraštaj. On još nije izgradio svoju fizionomiju niti su njegovi predstavnici kritički vrednovani (za razliku od najmlađe proze, koja je pobudila živo zanimanje kritike). Očigledno je njihov dug prethodnoj generaciji, naročito onim njenim predstavnicima koji su se najviše udaljili od ranijeg načina pevanja. Svoje prve knjige, kao i najmlađi prozaisti, objavili su u dvema omladinskim bibliotekama, "Pegaz" (Beograd) i "Prva knjiga" (Novi Sad), a u dva maha zajednički, panoramski predstavljeni (u časopisu "Književnost", br. 7—8, za 1985. i u listu "Zora", u Svilajncu, br. 11, mart 1984).


Jovan Deretić | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: April 27, 2012, 12:00:13 am »

*

RASKOŠNI HAOS VIŠEGLASJA
Srpska pesnička scena poslednje decenije prošloga veka


Za razliku od prethodnih perioda u umetnosti, jednako u srpskoj i u svetskoj književnosti, aktuelni poetički trenutak odlikuje izostajanje preovlađujućeg poetičkog obrasca, koji bi nametao ne samo način pisanja već i model recepcije i vrednovanja. Stoga je i na srpskoj pesničkoj sceni devedesetih godina dvadesetog veka vladalo poetičko višeglasje, koje je dozvoljavalo obilje različitih, pa i međusobno suprotstavljenih stanovišta, što je za (pozitivnu) posledicu imalo izbegavanje uniformnosti, raskoš raznolikih stvaralačkih opcija. Ako bismo ipak hteli da povučemo neke granične linije, moglo bi se okvirno kazati kako savremena srpska lirika izrasta iz modernističkog nemimetičkog shvatanja književnosti te kako se izdvajaju dve struje. Za potrebe ovog pregleda možemo ih nazvati poezijom urbanog duha i tradicionalističkom poezijom, mada istini za volju, ni njihove kontaminacije nisu retke kao što bi moglo na prvi pogled da izgleda. Prva je tematski okrenuta gradskom ambijentu i egzistencijalnoj situaciji čoveka u megapolisu, dok sa formalnog stanovišta radije bira moderniji, pa i hipermoderni izraz i poetički koncept. Druga se usmerava na apstraktnija pitanja te simboliku nasleđenu iz narodne književnosti, delom i iz prethodnih etapa srpske poezije. Ona nastoji da reaktuelizuje i kreativno nadgradi oblike te postupke domaće tradicije i klasične lirike.
    
Bez obzira na razlike, obe (uslovno rečeno) paradigme pevaju o haosu i rasulu savremenog sveta i beznađu njegovih žitelja. Obe se poglavito odlikuju literarnom kombinatorikom i jezičkom igrom, izraženim metapoetičkim i intertekstualnim temeljom pevanja, te modelom sveta zasnovanom na ukidanju tzv. velikih priča i tzv. slabom subjektu. Podela se podudara sa realističkom (stvarnosnom) i modernističkom (postmodernističkom) poetičkom opcijom u prozi, ali njihove implikacije su bitno drugačije. Dok je u prozi opreka pre generacijska, podrazumevajući oštru sukobljenost, savremeni srpski pesnici radije naglašavaju kontinuitet, što je do posebnog izražaja došlo upravo u periodu devedesetih, kada su dodiri između njihovih književnih pogleda bliski gotovo do istovetnosti. Kada je reč o ovim aspektima pisma, može se povući još jedna paralela sa prozom. Logično je da jezički eksperiment bude frekventniji u pesništvu — tzv. poezija loma jezika česta je kod mlađih liričara. Prozi kao da je više primereno očiglednije poigravanje žanrom i tradicijom, dok lirika više insistira na momentu kreativne reaktuelizacije. Dodiri poezije i proze takođe nisu retki (lirska proza, pesma u prozi). Najizrazitijeg predstavnika ovog tipa diskursa, Nemanju Mitrovića, međutim, kritika češće svrstava među prozaiste. Taj "slučaj" govori u prilog potrebi prilagođavanja tradicionalnih kritičkih podela novoj književnoj praksi. Naše pesništvo devedesetih grana se u tri pravca krećući se ka njihovom sažimanju. Posredi su: domaće nasleđe (pretežno usmeno, ali i pisano), širi kontekst svetske književne baštine i aktuelni umetnički tokovi. To će reći da najčešće poetičko stanovište, tezu da književnost nastaje sledeći svoje interne zakonitosti i sopstveni medijum (jezik), zatim kulturno i civilizacijsko nasleđe, možemo nazvati postmodernističkim. Ono je zajedničko većini savremenih srpskih pesnika — bez obzira na godinu kada su počeli da objavljuju i stvaralačke mene kroz koje su prošli.
    
Ukoliko bismo insistirali na "izmima", mogli bismo postojećim opcijama dodati prefiks post, pa u igru uvesti npr. postklasicizam, postromantizam, postsimbolizam, postavangardizam, ali i poeziju loma jezika, učeno (aleksandrijsko) pesništvo, narativne postupke, nove tehnologije i posebno sve izrazitiji lirizam. Potonja opcija čini se posebno važnom budući da neposredno vodi samim korenima srpske poezije, suptilnoj, zvučnoj narodnoj lirici i njenim nagoveštenim značenjskim slojevima. Nije toliko bitno to što Vaša kritičarka nije ljubitelj kritičarskih pregradaka i fioka, iz kojih izbacujemo sve što se u njih ne da smestiti, koliko je bitna činjenica eklektičkih poetičkih opredeljenja. Retki su pesnici koji biraju samo jednu mogućnost izraza, mnogo su češći oni koji se odlučuju za kompilaciju.
    
Prisutni su, tako, autori koji pišu i u slobodnom i u vezanom stihu, klasični oblici kojima se posreduju niski vidovi života, aleksandrijsko pesništvo u svim narečenim opcijama, kao i njegovo odsustvo iz njih... Sklona sam da govorim o kontinuitetu modernog duha (modernih poetika) u srpskoj poeziji XX veka, koji je tokom devedesetih sve izraženiji, krećući se ka tački kulminacije. Zato je i ovaj pregled — ili ovo viđenje rečenog vremenskog odsečka, više nego uvid u škole i pravce, isticanje pojedinačnih pesnika i individualnih poetika.
    
Tekst koji će uslediti daje pregled najvažnijih zbivanja u srpskom pesništvu rečenog perioda izdvajajući nekoliko njegovih najreprezentativnijih predstavnika. Veće informativnosti radi, više pažnje će se pokloniti najmlađim autorima i najnovijim tendencijama, što nipošto nije vrednosni momenat. Nije neočekivano istovremeno delovanje nekoliko generacija pesnika.
    
Razgraničimo ih na stariju (autori koji su se pojavili do kraja šezdesetih), srednju (liričari koji u pesničku avanturu kreću krajem šezdesetih, sedamdesetih i tokom osamdesetih godina) i mlađu generaciju (pesnici koji su se počeli javljati od druge polovine osamdesetih). Moglo bi se uopšteno kazati kako se starija generacija izborila za krah poetike socijalističkog realizma i obnovu modernog shvatanja književnosti, eliotovski odnos prema tradiciji i nadličan lirski izraz, sklonost ka grotesknijim sadržajima, intelektualnost, apstraktnost, sofisticiranost tema, motiva i izraza, kult forme, bodlerovsko postavljanje koncepta kao inicijalnog impulsa sklapanja celine pesničke knjige. To su i osobine bez kojih — po osećanju Vaše kritičarke — nema valjane poezije u posleratnoj srpskoj književnosti bez obzira na stvaralačka opredeljenja i generacijsku pripadnost pojedinačnih autora. Srednja generacija jasnije narasta u znaku poetičkog otpora prethodnicima, zanimanja za stvarni svet, sklonosti ka nižim vidovima života, humora, ironije, slobodnog stiha, oslobađanja pesničkog jezika od kanonizovane visokoparnosti, dakle depatetizacije i deromantizacije. Mlađa generacija se, međutim, ponajviše okreće reaktuelizaciji i kreativnoj interpretaciji nasleđa zagovarajući tezu da književnost ne nastaje podražavajući spoljašnji svet, već iz sopstvenog medijuma, poštujući mehanizme svog internog koda. Izabrana tradicija zavisi od ličnog afiniteta, bilo da se ona afirmiše ili osporava, pa su liričari tematsko-značenjski i formalno-stilski među sobom veoma različiti. Odnosno pojedini se priklanjaju paradigmi starije, drugi pak srednje generacije kako bi i u okviru njihovih iskustava tragali za sopstvenim putem. Zajednička osobina velikog broja naših posleratnih liričara, bez obzira na generacijsku pripadnost, jeste naglašavanje saznajnog momenta pesme.
    
Ako je netom upotrebljen izraz "uopšteno kazati", onda to znači da ovakva deoba nije do kraja precizna budući da su devedesete i period promene individualnih poetika. Svakako ne možemo — a ne bi ni valjalo — očekivati da umetnik tokom celokupnog svog "radnog veka" bude uvek isti. Na kraju protekle decenije pokazalo se kako su upravo pesnici starije generacije prednjačili u prihvatanju i uvođenju poetičkih inovacija, ukoliko se nije ispostavilo kako su one već bile latentne odlike njihovog pisma, anticipirajući dolazeće tokove, i ne bi se moglo kazati da su ih — kako bi se očekivalo — mlađi preduhitrili u novinama. Početkom perioda, 1991, umire Vasko Popa a 1993. Desanka Maksimović. Njihov uticaj na liriku tog vremenskog odsečka savremene srpske književnosti može se pratiti "iz druge ruke", sledeći horizont očekivanja koji su i oni uspostavili, kao i njihove intertekstualne tragove u pesmama drugih autora. Pesnik (i kritičar) mlađe generacije, Saša Radojčić, ostavio je svedočanstvo o povratku njegovih ispisnika upravo klasicima posleratnog srpskog pesništva kao svojim precima i svom stvaralačkom "prtljagu", premda je sam Popa bio i meta poetičke pobune — protiv distanciranosti, kontrolisanosti i prevelike preciznosti lirskog izraza (Dragan Jovanović Danilov).
    
Ostali pesnici prve generacije aktivno deluju na pesničkoj sceni. Prisutni su na primer: Borislav Radović (prešavši iz — da kažem — verističkog simbolizma u simbolistički verizam, on je krajem proteklog milenijuma najaktivniji kao esejista, ali je uticaj njegove lirike veoma veliki), Branislav Petrović (sada naklonjeniji grotesknim tonovima), Alek Vukadinović (produbljuje svoju poetiku ukrštaja Nastasijevićeve maternje melodije i samorodnih zaumnih hermetičnih slika), Ljubomir Simović, Matija Bećković, Milovan Danojlić (koji stiču sve veću popularnost i pesničku slavu), kao i Jovan Hristić (poput Radovića, ni on se nije javljao sa takvom frekvencijom, ali je njegov lirski opus imao odjeka tokom devedesetih). Rečeni period se odvija i u znaku revalorizacije nekih ranije potisnutih imena. Iznova se vrednuje i u prve pesničke redove prihvata Aleksandar Ristović, čiji veristički uvidi i očuđen, donekle nadrealni otklon imaju kao rezultat čudesna lirska otkrovenja. Za njim sledi stariji pesnik koji je počeo da objavljuje tek sedamdesetih, Srba Mitrović. Posredi je liričar složenog motivacijskog registra, koji iza obrisa pojavnog sveta ponire u dubine njegovih skrivenih značenjskih potencijala, uglavnom ophrvan aurom prolaznosti. Ristoviću je bliža filozofska, a Mitroviću tradicija pesništva anglosaksonskog govornog područja, koju i prevodi. Simbioza pesničkog i prevodilačkog iskustva u posleratnoj srpskoj lirici nije retka, što je urodilo i ponekim novim uvidom, čemu su ti prevodioci-pesnici doprineli. Valja ukazati i na činjenicu kako je na njih dvojicu prvi ponovo pažnju skrenuo sarajevski pesnik Stevan Tontić (Moderno srpsko pjesništvo). Najveću vitalnost, umetničke domete, potencijal kreativne promene i otvorenost za inovaciju, pak, pokazali su stari bardovi: Miodrag Pavlović, Stevan Raičković i Ivan. V. Lalić koji su, čuvajući svoja osobena stvaralačka jezgra i prepoznatljivost rukopisa, inovirali svoje početne poetičke prosedee.
    
Pavlović sada radije bira prozni iskaz, bilo lirsku prozu, bilo roman, a njegov intelekt i da kažem stvaralačka misao veoma su otvoreni i živi. Poetički koncept autora spada gotovo u najaktuelnije na našoj pesničkoj sceni — ne toliko prateći formalno-stilske, već idejne i misaone slojeve. Njegovo stvaralačko istraživanje srpskog mita sada se nešto naglašenije zaoštrava u promišljanje hrišćanske religije. Izuzetna Pavlovićeva knjiga iz ovog perioda je zbirka putopisnih zapisa Otvaraju se hilandarske dveri, delo jednostavnog, a besprekornog izraza i nezanemarljive misaone dubine. Stevan Raičković, u kritici poznat kao pesnik trava, tišina i smrti, u biti je sve vreme bio pesnik promene. Slobodni stih smenjuje klasične oblike, a njih naglašena narativizacija izraza, da bi poslednjih godina sve češće pisao prozu. Autobiografska i memoarska, ona počiva na tipično postmodernističkom shvatanju da svaka činjenica koja uđe u književni tekst postaje činjenica fikcije, što pomera tradicionalna shvatanja žanra. Teme njegove lirike sada su usmerene na (sitne i krupne) događaje iz stvarnosti, za kojima poseže pozivajući se i na dokumente, što postaje povod da se posreduje lirska misao. Uvek melanholičan, Raičković sada isto osećanje prenosi i na poeziju.
    
Metapoetički i intertekstualni elementi kod njega su i inače bili implicitno prisutni i ranije, da bi u poslednjoj deceniji postali vidniji i učestaliji. Takva orijentacija dala je odličnu knjigu Kineska priča. Nasleđe avangardizma doprinelo je kompilaciji poetskog i proznog iskaza, a postmodernistički ludizam reinterpretaciji žanra putopisa, te naglašenoj samosvesti usmerenoj na "pevanje poetike" koja je, kao i uvek kod Raičkovića, u tesnoj vezi sa stvarnim životom, odnosno sa njegovim porinutim, nestvarnim vidom. Realnost pak, u poslednjim pesmama koje još nisu ušle u knjigu, nezadrživo prodire u pesništvo i menja njegovu strukturu do te mere da i ono postaje poput nje (suvišno, haotično, kontaminirano...). Nepravedno bi bilo ne spomenuti mali prozni dragulj, Zlatnu gredu, kratku knjigu lirske proze tematski vezane za detinjstvo proteklo u osvit Drugog svetskog rata. Dok su Pavlović i Raičković očekivano odlični, puni sjaj doživeo je Ivan V. Lalić. Njegova ostvarenja Pismo i Četiri kanona pripadaju klasici srpske književnosti. U naponu kreativne i misaone zrelosti, sublimirajući istančan intelekt i pročišćujući gotovo do besprekornosti lirsku tehniku (Pismo, na primer, uvodi stramboto u srpsku književnost, dok Četiri kanona kreativno reinterpretiraju ovaj liturgijski žanr sklapajući se u izuzetno kompleksnu strukturu), Lalić daje dva dela velikog idejnog i imaginativnog potencijala, visoke erudicije i izuzetnih estetskih dosega.
  
Promena bi predstavljala ključni pojam kojim se mogu odrediti i pesnici srednje generacije. Dostigavši svoje vrhunce, autori su izabrali modifikaciju, poneki čak i potpunu poetičku transformaciju, radije nego jalovo okretanje unutar istog tematsko-značenjskog i formalno-stilskog kruga. Zahvaljujući tome se za rečenu generaciju može kazati kako predstavlja najvitalnije krilo aktuelne srpske književnosti, pogotovo ako se ima u vidu da ona obuhvata autore koji su dosegli stvaralačku i intelektualnu zrelost. Pesnici koji su istraživali tamnu stranu čoveka i sveta ostavivši dubok trag jednako u srpskoj književnosti i u svesti o njoj, Milutin Petrović ili Novica Tadić na primer, modifikovali su svoje poetičke opcije. Petrović se više bavi metapoetičkim temama (tzv. poetičko pevanje) a destruktivnu dimenziju modela sveta potiskuje u neočiglednije semantičke slojeve teksta zahvaljujući prepoznatljivom, naglašeno hermetičnom izrazu. Počevši sa promenom na početku rečenog perioda, zbirkom O i nastavivši Knjigom, njegov poetički koncept kulminira složenom ambivalentnom knjigom udvojenih simboličkih ravni Poezija snova / Rasprava s mesecom, pesmama koje u isti mah poništavaju i uzdižu poeziju. Pavlovićeva ideja obnove transcendenta, utemeljena u umetnosti i uopšte ljudskom duhu (tzv. nova celovitost), kod Petrovića istovremeno ima i negativni pandan. Novica Tadić svoje fantazmagorične slike i zle demijurge prevodi sa ravni imaginacije u konkretnu stvarnost. Njega sada zanimaju bizarnost i groteska svakodnevnog života, a njegove pesme poprimaju izraženiju etičku osnovu. Posle zbirki Napast i Potukač, te dela koja su usledila, može se govoriti i o retroaktivnom novom čitanju njegovog pesništva, odnosno o etičkoj dimenziji njegovih ranijih pesama. One pak, van konteksta celine opusa i nove stvaralačke faze, mogu delovati i kao apstraktne, imaginativne i odvojene od realnog tla.
    
Mnogi pesnici se, logično, sada više zanimaju za konkretnu istorijsku stvarnost. Tako na primer Miroslav Maksimović u tom pravcu zaokreće svoju verističko-humornu poetiku, Rajko Petrov Nogo tematski modifikuje svoj koncept oslonjen na narodno stvaralaštvo, a obojica apstrahuju inicijalno istorijsko iskustvo, dok Duško Novaković svoj oštri verizam koji je postepeno osvajao postmodernističke postupke preobražava u pevanje što promišlja svet iz perspektive situacije poezije, ne libeći se čak ni otvorenog političkog angažmana. Među aktivnim dobrim pesnicima (Ivan Rastegorac, Slobodan Zubanović, Vojislav V. Jovanović, Zdravko Krstanović, Miloš Komadina...), kao i stvaraocima avangardnije orijentacije (Vladimir Kopicl, Vojislav Despotov...) izdvojiću dva osobena glasa. Jovan Zivlak je pesnik stvaralačkog i intelektualnog sazrevanja koji osvaja možda najređu poetičku opciju apstraktne poezije ideja, dok su one krajnje aktuelne i u dosluhu sa najnovijim kretanjima u oblasti filozofije. Bitan momenat njegovog modela sveta je viđenje stvarnosti kao privida i varke, što je ostavilo velikog traga u srpskoj poeziji kraja milenijuma postavši jedan od njenih toposa. Nebojša Vasović predstavlja neočekivani spoj suptilnosti i ironije. Dok su njegov senzibilitet, misao i izraz tanani, ironija, pa i ironijska imaginacija čine temelj njegovog opusa, razgranavajući se i nijansirajući sve do ironijskog odnosa prema sopstvenoj ironiji, što njegovoj humorno-oporoj poeziji daje i novi kvalitet. Raša Livada, pesnik koji pripada prvacima te generacije, prestao je da objavljuje.
    
Ako se uopšte može govoriti o dominantnim osobinama, ironija, uz metapoetički, intertekstualni plan te jezičku i literarnu igru i eksperiment, spada u ključne pojmove srpske pesničke scene sa kraja proteklog milenijuma. Posredi su odlike koje do posebnog izražaja dolaze u stvaralaštvu mlađih pesnika, zbog čega je Nebojša Vasović poetički bliži njima nego svojim ispisnicima. I Ivan Negrišorac se može posmatrati kao preteča devedesetih. Javivši se veoma rano, krajem sedamdesetih, lirikom koja je jezički i literarni ludizam te eksperiment utemeljila u nasleđe (veoma aktivnog) novosadskog neoavangardističkog kruga, Negrišorac je još uvek neprevaziđen kada je reč o dometima takve poetičke orijentacije. On međutim objavljuje i zbirku Veznici, za koju je takođe važan momenat promene. Pesnik pribegava umerenijem poigravanju izrazom, a u prvi plan postavlja latentnu odliku svoje dotadašnje poetike. Reč je o naglašavanju duhovnosti, ali u osobenom, ambivalentnom vidu potrebe za njom i sumnje, pa i poricanja, što se može odrediti kao osobeni negativni misticizam. Još jedan pesnik mlađe generacije koji se javio relativno rano, Zoran Đerić, ispevao je izuzetnu knjigu, Sestra, Knjiga o incestu, čiji hiperavangardni domet još uvek nije prevaziđen. Delo naglašava inicijalni momenat koncepta, a Đerić, inače suptilan pesnik, osmišljava ga tako da deluje složenošću i nijansom. Kompilovanje poezije i proze, zatim reinterpretacija baštinjenih žanrova, što nije novina, vešto je upotpunjeno skrivenom citatnošću. I tema je deo koncepta — ljubav brata i sestre kroz istoriju književnosti. Ona omogućuje uvođenje pojmova postmodernističkog pogleda na svet (ekskluzivnost, neočiglednost, zavođenje, posvećenje u tajnu kao njegov vrhunski izraz, ludilo povezano sa umom univerzalnijim od klasičnog, anomalija, zločin, dvojnik...). Preispitivanje civilizacijskog predloška, takođe topos naše lirike narečenog vremenskog odsečka, kod Đerića se izrazilo na osoben način koji priziva još jedan aspekt avangardističkog nasleđa — prepevavanje poznatih sadržaja, što se kompiluje sa intermedijalnim posezanjem za tehnikama drugih umetničkih disciplina.
    
Najpoznatiji i najpopularniji mlađi liričar je Dragan Jovanović Danilov. Danilov je prešao stvaralački put koji ga je vodio kroz tri faze — u središnjem periodu oglašavao se rasutom energijom dugog stiha, na samoj ivici haosa — kako je primetio Miodrag Pavlović, da bi se u zbirkama Alkoholi sa juga i Koncert za nikog, vratio svedenijem izrazu svojih prvih ostvarenja. Njegova Kuća Bahove muzike možda je i naša ključna pesnička knjiga devedesetih. U njoj barokna ostrašćenost i magijski lirizam dolaze do najvećeg izražaja. Reč je o fascinantnoj energiji jezika i sklonosti ka opreci i razlici, što upotpunjavaju dva pola ideala, apolonijski i dionizijski, mediteranski i borealni svet, fetiš tela i čulnosti te kristali čistoga duha, što se sve sažima u obuhvatajućem pojmu umetnosti (poezije, muzike). U grupi dobrih mlađih liričara (Milan Đorđević, Nikola Vujčić, Milovan Marčetić, Laslo Blašković, Nenad Šaponja, Dejan Aleksić), ukazaće se posebno na Sašu Radojčića i Vojislava Karanovića. Dva istančana autora iznijansiranog, stišanog izraza i tananog senzibiliteta izdvajaju se svojim kvalitetnim glasovima iz grupe tzv. "pesnika kraja veka", koji promovišu melanholiju, tišinu i pasivnost (odustajanje). Radojčić se više usmerava na problem odnosa reči i sveta granajući ga u tri pravca — kao odnos prema sferi objektivne datosti, sferi unutrašnjosti lirskog subjekta i sferi ideja. Po obrazovanju filozof, on je najizrazitiji predstavnik tipa diskursa koji kontaminira esej i lirsko pesništvo. Po tome je i najizrazitiji predstavnik one linije postmodernizma koja ukida nasleđene rodovske podele i ukršta ih naglašavajući misaoni, odnosno esejistički momenat, što se može odrediti i kao eseomorfnost (Judita Šalgo). Karanovićeve zbirke odlikuje čvrst sklop, utemeljen na idejnoj osnovi. Odustajući od nasleđa avangarde, karakterističnog za prvu knjigu, ovaj pesnik kreće izrazito samosvojnim putem. Njegove pesničke slike, ponekad na tragu nadrealističkog automatskog pisanja, nastaju na iskustvu metafizičkih engleskih pesnika, s tim što u poslednjoj knjizi izrazitije sledi veristički postupak. Tematsko-značenjski, on se usmerava na poniranje u procepe duševnog života lirskog subjekta i njegove sudare sa spoljašnjom stvarnošću. Prizivanje, odbijanje, čežnju ili nemoć njegovog krhkog entiteta pred objektivnom realnošću i transcendentom, njihovom poroznom, prevarnom ili stabilnom strukturom. Vojislav Karanović je, po sudu Vaše kritičarke, najbolji pesnik mlađe generacije. On je najmlađi pesnik zastupljen u spomenutoj Tontićevoj antologiji, uostalom jedinoj relevantnoj knjizi te vrste tokom protekle decenije.
    
Ukazaće se još i na tri autora inovativnih poetičkih koncepcija. Nenad Jovanović je pesnik nesvakidašnjeg stvaralačkog potencijala, originalnosti i snage izraza, koji pomera horizont očekivanja. Na primer, njegova prva zbirka Frezno se, kao "otvorena knjiga", osmišljava i poetički određuje samim činom pisanja. Ona promoviše i strukturno rešenje knjige-kao-celine. Dok je pojedinačni lirski tekst decentriran, razglobljen na sastavnice koje se međusobno ne uzrokuju, veza među temama i motivima ostvarena je na nivou knjige — po principu asocijacije, sličnosti, ali i — što je zanimljivije, po principu odbijanja, suprotnosti. Poetika dionizijskog postavangardizma očituje se i u narednim Jovanovićevim knjigama remboovskim rastrojstvom čula, otvorenošću za senzacije do granica podnošljivosti, do prskanja damara — koje je slutio Rastko Petrović, a u spoju sa šalamunovskim poigravanjima, oblikujući alogičnu poeziju sa nadrealnim pomakom, poricanjem racionalnosti, preokretanjem uzroka i posledice, ukidanjem vremenskih i prostornih veza, obilato prepuštenu raskoši humornih oblika, od dečačke vedrine do uboda sarkazma. Jovanovićeva posebnost je igra značenjima jezičkog znaka, njegovom doslovnošću i semantičkim poljem, kao i mestom unutar konteksta, što će ostati osobina ovog veoma plodnog pisca i kada u poslednjim delima pribegne nešto umerenijoj poetičkoj opciji.
    
Za razliku od Jovanovića, koji je prvu knjigu objavio veoma mlad, Dejan Ilić se javio relativno kasno, u zrelijim godinama, ali je za kratko vreme izbio među vodeće pesnike datog razdoblja. Za njegove knjige je karakteristična poemičnost. Njihova struktura podrazumeva niz pojedinačnih pesama složenih u dobro organizovane cikluse, koji jesu posebne "jedinice", a zatim i u dobro organizovanu celinu knjige kao takođe samostalnu "jedinicu". Pesnik je sklon apstraktnoj lirici, poeziji ideja, koje su često teme i motivi, pa je lirska refleksija najadekvatniji postupak modelovanja. Pribegava se, pored toga, i nekoj vrsti lajtmotiva, stajaćim mestima koja u ritmu povratka delimično nose uporišne tačke celine, omogućujući različita čitanja u zavisnosti od neposrednog konteksta. Poslednji naslov poneo je pečat modifikacije. Lisabon se više zanima za egzistenciju urbanog stanovnika našeg haotičnog trenutka, što svoj simbolički izraz dobija u figuri grada. Ilić je osoben po tome što temporalni aspekt bivanja postavlja u središte svog modela sveta, koji nije tradicionalno završen i dovršen, već se sagledava tokom procesa mišljenja, pa i kao sam spoznajni proces. Stvarnost postaje tek konstituisanjem u svesti čoveka, ali ono što ga čini je njegov unutrašnji sloj, nedostupan znanju. Umesto njega, kadri smo da čulno opazimo njegove spoljašnje ekvivalente. Umesto misaonog prodora — percepcija.
  
Budući da objektivitet ne postoji izvan unutrašnjosti subjekta, ali i da je ne možemo saznavati izvan perspektive spoljašnjosti, dva njegova plana su uzajamno tesno uslovljena. Intelektualno zanimanje pesnika odrazilo se na teme i motive tako da im smisao ne treba tražiti u njihovoj materijalnoj konkretnosti. Bez obzira na njihove ekvivalente u sferi stvari, oni su apstrahovani do simboličkog zamenjivanja ideja, što uzrokuje nove slojeve veze između unutrašnjeg i spoljašnjeg. U boji bez tona iznosi i ekstremnu poetičku koncepciju. Imajući u vidu egzistencijalnu situaciju čoveka i činjenicu nemogućnosti misaonog prodora u sferu realnog, zagovara se pasivnost.
    
Ustoličuje se ukidanje kretanja, pomirljiva statičnost koja se prepušta, čak i bez pokušaja odbrane, udarima nihilizma. I, apsurdno, iako se ne vide kao pozitivni, njihova je razornost ništavna. Kako nije moguća nikakva akcija, nije moguća ni ona koja uništava. Dalje implikacije ovakvog stava — dakako, budući da bez rušenja nema ni građenja, jeste ukidanje stvaralačkog potencijala. Ima li, pogotovo za nekog ko se bavi umetnošću, dublje sumnje? Najmlađi — po godinama i po pesničkom stažu — autor na koga će se skrenuti pažnja je Marjan Čakarević. Njegova zbirka Paragrad takođe predstavlja tipičan izraz poezije "sa konceptom", postavljene na poetičke temelje što su ujedno i prizma kroz koju se prelama slika sveta. Postupak oblikovanja koji u ovoj knjizi preteže nastoji da ostavi utisak mehaničkih procesa. Prvi deo prvog ciklusa Soba, pod naslovom a) tekstualni poredak (skica projekta), ilustracije radi, za naslove uzima kombinaciju rednog broja faze i izraza koji podučavaju osposobljavanju za učešće u nekom radnom procesu. Drugi deo ciklusa, b) soba. dnevnik, nema naslove, dok se završni, Paragrad, približava individualnosti pojedinačne pesme. Celina knjige tako se može i shvatiti – koncept, koji se može protumačiti kao uputstvo za proces pisanja poezije, ali tako da jedan njegov aspekt ruši poetičku postavku i vraća se pojedinačnoj pesmi. Usmerava se na pronalaženje načina života, ali i dalje u koncepcijskom vidu uputstava. Njihova dvosmernost uzrok je i lake ironije, dvosmislice što lebdi u auri pesme dovodeći u pitanje smisao ispevanog.
    
Empirijska proverljivost, utemeljenost u konkretnom, daje ovom projektu, odnosno konceptu, i dimenziju naučnog mišljenja.Ono je blisko pozitivizmu, zasnovanom upravo na iskustvenoj i činjeničnoj dokazivosti hipoteza. Time se korenito ukida iracionalna dimenzija poezije — bilo da je reč o stvaralačkom činu, bilo da je reč o njenom svojstvu. Detalji vezani za tehnologiju i industrijalizaciju mogu ukazati i na žarište ovakvog modela sveta, na povlačenje u unutrašnju istinu i ironijsko-parodijski otklon, što bi i moglo biti tumačenje naslovnog pojma "paragrad". Sistem u sistemu, sa stanovišta opštevažeće istine lažan, ali sa stanovišta parasistema često buntovan, kakvi bi trebalo da jesu značenjski slojevi knjige.
    
Subjekti modela sveta nisu samo ljudi, već i pojave i stvari koje čine bivanje. Usitnjavanje već potrošenih velikih priča, ontološko i aksiološko izjednačavanje partikularnosti, jasno je i samom pesniku, preti nestabilnošću i haosom, i stoga je nužno pristupiti imenovanju. Ovaj se proces može dvojako shvatiti. Njime se subjekti, po sebi bezlični, dovode do nivoa koji omogućuje individualnost. Okružen bezličnim subjektima, u svetu bez identiteta, pesnik stvara poput boga, nadevajući im imena. Drugi način na koji se može objasniti rečeni proces je uspostavljanje nekakvog rasporeda unutar uočenih veza i subjekata, uspostavljanje sistema davanjem imena. Kakav je to red koji se u pesmi otelovljuje rečima? Kakav drugi do — naravno — estetski. Paralelan sled unutar postojećeg, alternativni svet umetničkog teksta. Pesnik se okreće spoljašnjosti, ali ne da bi je odrazio, već da bi je iskrivio, da bi izrazio apsolutno partikularnu potencijalnu parastvarnost. Ova postaje legitimna stvarnost lirskog subjekta, u kojoj on, stvarajući svet po svojoj meri, imenujući subjekte i odnose u skladu sa svojim dahom, optimalno realizuje svoj identitet.
    
Pojam zadovoljstva priziva ona mišljenja koja u samom procesu pisanja nalaze hedonističke impulse, ali Čakarević ne puko uživanje, već izjednačavanje poezije i postojanja, pisanje kao vid bivanja, postavlja na vrh hijerarhijske lestvice. Ironijska dvosmislica daje novi prizvuk ovako shvaćenoj vrhunskoj sreći, produbljujući značenjsku ravan zbirke. Način na koji sam je čitala ostavlja utisak završenog, statičnog i nepomerivog kosmosa. Mislim, međutim, da poenta Čakarevićevog projekta nije u opisanom stvaralačkom procesu i novostvorenoj statici svetskog paraporetka. Rekla bih da se njegov model zasniva na dinamici neprestanog traganja, na ponovnim i ponovnim započinjanjem procesa, na stalnim kreativnim izazovima. Večitom pokretu stvaranja. Poetički obrazac u biti nije originalan, ali je autor uspeo da ostvari autentičan izraz, koji već viđenom daje auru novuma. Prevashodno mislim na postupak što uspostavlja sistem dovodeći u pitanje njegove premise, na aporetsku, pa i paradoksalnu oštricu stvaranja, koja ga bliži ivici razaranja. Podići konstrukciju rukopisa na temeljima njenog rušenja zahtevan je zadatak koji je tražio zrelog autora, a (veoma mladi) Marjan Čakarević je na njega valjano odgovorio. Završavajući pregled mlađih pesnika, istaći ću još jednog autora. Reč je o Slobodanu Tišmi, koji piše od sedamdesetih, ali knjige objavljuje tek od devedesetih. Iako se uopšteno može podvesti pod postavangardističku struju, njegov se samorodni lirski glas iz knjige u knjigu formalno i semantički vidno menja, a — posebno kada je reč o Marinizmima — ne može da se podvede pod poetičke ili kritičarske kalupe, dok snaga i suptilnost modela sveta i lirske vizije postižu velike umetničke rezultate. Marinizmi se, pri tom, poput svake odlične poezije, i opiru tumačenju. Naglašena osobenost i originalnost, dabome, mogu stvoriti otpor kod kritike, tako da Vaša kritičarka spada u verovatno retke tumače koji bi ukazali na pesnika do te mere apartnog, izdvojenog iz očekivanih (i naviklih) tokova, ali zato tananog, iznijansiranog, misaono dubokog i na svaki način imaginativno i intelektualno neočekivanog i novog.
    
Devedesete su u srpskoj poeziji obeležile i pesnikinje. Za njihovo se stvaralaštvo može kazati da, nasuprot pesnicima — koji se uglavnom drže postmodernističkih postupaka, više insistiraju na individualnosti svojih rukopisa, što je, bar po sudu Vaše kritičarke, borca za osobenosti i razlike, i njihov najveći doprinos pesničkom kraju milenijuma. I danas su aktivne i očekivano dobre pesnikinje srednje generacije, Tanja Kragujević, Zlata Kocić i Draginja Urošević. Sve tri se vidno oslanjaju na usmenu liriku s tim što je Kragujevićeva otvorena i za urbane sadržaje, Kocićeva sklona da u modernom svetu traži imaginarnu i simboličku mitsku osnovu, dok je Uroševićeva osobenom ironijskom imaginacijom prevazišla svoju poetiku neobičnom zbirkom Dnevnik dobrovoljne nesanice. Prisutne su i ostale pesnikinje te generacije: žestoka Nina Živančević, opora Radmila Lazić, misaona i ironična Ljiljana Đurđić, decentna Gordana Ćirjanić, eterična Ivana Milankova... Mlađa generacija daje takođe svoje autorke: naglašeno autoreferencijalnu Dubravku Đurić, intelektualno-agresivnu Divnu Vuksanović, nekonvencionalne pesnikinje postavangardističke orijentacije — Jasnu Manjulov i Jelenu Marinkov... Možda je najtalentovanija pripadnica mlađeg naraštaja Danica Vukićević, ali je favorit Vaše kritičarke Ana Ristović, koja bi čak mogla postati naša ključna posleratna pesnikinja.
    
Kao i njen otac, Aleksandar Ristović, sklona je verističko-imaginativnoj poetici koja u stvarnom svetu traži drugačiji smisao. Za razliku od oca, koji očuđenim, donekle nadrealnim slikama napipava mala otkrovenja, Ristovićeva se više usmerava na egzistencijalnu dramu čoveka, a u poznati smisaoni sloj unosi samosvojan izraz, imaginaciju i sliku, mnoštvo nerealnih perspektiva koje se sudaraju i prepliću tvoreći osobeni model sveta. Čoveku našega vremena nije data punoća stvarnosti, dubok i potpun dodir sa njom, nego konačnost stvari, kao polazni i završni momenat saznanja. U realnost se uranja delimično, nepotpuno, u zavisnosti od posebnosti psihološkog sklopa koji se sa njom susreće, tako da je egzistencijalno polje sfera nerealnog. Zamišljene slike stvarnosti. Kao istina se može prihvatiti individualnost doživljaja, čija se valjanost određuje snagom autentičnosti. Na tom tragu se može objasniti i umetnost. Ljudi su osuđeni na naslućivanje sveta koji ne poseduju i sećanje na svet koji im je nekada pripadao. Umesto egzistencijalne punoće i određenosti, njihovu stvarnost čine individualne frustracije, koje određuju saznajni momenat bivanja. Sukob sa punoćom i određenošću o kojima se nikada ništa neće saznati. Pisanje jeste trenutak tih sukoba, udara sa kojima se susreću spoljašnji vidljivi i unutrašnji nevidljivi red. Udar koji nije samo spoznanje, već i sažimanje nerealnih perspektiva, prihvatanje sveta osvojenog na drugi način.
    
Povodom aktuelne pesničke scene u Srbiji može se govoriti i o nekim pojavama koje je nisu presudno obeležile, što bi ipak izlazilo iz okvira ove teme. Može se, na primer, ukazati na poglavito pojedinačnu signalističku poetiku Miroljuba Todorovića koji, iako veoma plodan autor, tokom više decenija prisustva nije uticao na naše pesništvo drugačije do individualnim dometima. Drugi primer bi predstavljala izuzetno brojna haiku-porodica. Iako haiđina kod Srba ima kao Kineza, iako su dometi nezanemarljivi (npr. Vladimir Stanković, Bojan Jovanović i mnogi drugi), a ovim žanrom se bave i ugledni pisci (Desanka Maksimović, Dobrica Erić), oni suštinski izlaze izvan tradicije srpske lirike pa samim tim takođe izvan zadatih okvira ovog pregleda.
    
Umesto toga, skrenuću pažnju i na pravi raritet, parodijsku antologiju Miodraga Raičeveća, inače naklonjenog u lirici retkom humornom diskursu i, dabome još ređem, parodijskom. U knjizi Muzini vetrovi, Tandarologija on parodira ideju antologije, a predmet podsmeha je moderna srpska poezija. Raičević naravno ima neposredni uzor, Stanislava Vinavera i njegovu Pantologiju novije srpske pelengirike (1920). Temeljna razlika između njih ogleda se u tome što je Vinaver Pantologiju osmislio na predlošku — antologiji Bogdana Popovića. On se, kako prihvata naša književna istoriografija, borio za koncept kulture drugačiji od onog koji su ustanovili Jovan Skerlić i najznamenitiji srpski antologičar. Takav koncept Muzini vetrovi nisu ponudili iako se u kontekstu naše savremene književnosti autor mogao pozvati na knjigu Pantologya nuova Pere Zupca (1967), zasnovanu upravo na Pavlovićevoj Antologiji srpskog pesništva (1964). Njegov projekat nudi manje pretenciozan, ali ne manje zabavan tekst. Ne temeljeći knjigu na nekoj koncepciji, jedina ideja za koju se naš najmlađi "pantologičar" zalaže jeste razveseljavanje književnosti — dovoljno retko u našoj sredini, dovoljno dragoceno za našu literaturu da bi ostalo nezapaženo. Iako izbor pesnika koje Raičević parodira nije uvek reprezentativan, odnosno nije uvek vođen vrednosnim ključem, čime se zanemaruje imanentna kritička dimenzija parodije, a u prvi plan postavlja humorna, autoru je pošlo za rukom da se prilagodi mnogobrojnim stvaralačkim individualnostima, osobenostima njihovih tema, jezika, oblika.... i ponudi ne samo retku, već i dobro napisanu knjigu.
    
Parodija — zamena svog stvaralačkog identiteta nekim tuđim, promena lika, neka vrsta umetničke transvestije — pripada najaktuelnijim postmodernističkim gledištima. Shvaćena, zatim, kao preispitivanje literarnih temelja i impuls humora, može se pridružiti središnjim tipovima diskursa aktuelnog književnog trenutka. Na tom se tragu može pratiti i projekat kritičara i pisca Vase Pavkovića, koji je priredio Korovnjak (1995), neku vrstu antologije najlošijih pesama.
    
Za devedesete se može kazati i kako nameću manje ili više eksplicitno revalorizovanje književnih i kulturnih vrednosti. Uopšteno govoreći, nasleđe je u žiži interesovanja, a autori se vraćaju tradiciji bliskoj njihovim stvaralačkim opredeljenjima. Tako je, na primer, početkom perioda došlo do prevrednovanja dva autora iz XIX veka, Sime Milutinovića Sarajlije i Đorđa Markovića Kodera, pisaca romantičarski otvorenog odnosa prema žanru, jezičke igre i tzv. "zvučne linije", što će devedesetih steći dosta poklonika.
    
Za kraj pregleda ostavljam jednog od ključnih pesnika srpske književnosti, čije je stvaralaštvo obeležilo upravo devedesete godine prošlog veka. Reč je o Milosavu Tešiću. Zamašna složenost njegovog dela može se posmatrati u okviru tri određujuće koordinate: suštinske privrženosti folkloru, širokog tradicijskog temelja, odblesaka savremenog sveta i pozicije modernog čoveka u njemu. One se obuhvataju osobenim metapoetičkim programom, postavljenim na teško odgonetljivoj granici između stvarnosti, iracionalnosti, doslovnosti i ironije. Koordinate i njihova obuhvatnica uslovile su niz inovacija, kao i formalno-sadržinsko obilje, što pri vrednovanju ove poezije ne bi valjalo smetnuti s uma: raznovrsnost na ravni postupka oblikovanja; reči iz gotovo svih nivoa jezika, kojima se priključuju novine na planu leksike i sintakse — dakle ne samo književno, već i jezičko nasleđe; impozantan vokabular koji obuhvata i u lirici retko prisutne izraze (kao što su toponimi ili čitav jedan, kako bi pesnik kazao, "imenik bilja"); reaktuelizacija tradicionalnih formi, sa pomakom na polju ritma; bogat i neočekivan rimarijum; zavidan tematsko-motivski raspon; razmahnut registar koji odražava osećanja i raspoloženja; unutrašnja dinamika lirske vizije, njen pokret od izmicanja stvarnosti u pojedinačnim sudbinama do lirske transcendencije nacionalne, te osobene reinterpretacije mita o stvaranju sveta. Poslednjoj osobini u našem "cerebralnom" — kako bi kazali stari kritičari, racionalnom pesništvu sklona sam da dam prednost. Toponimi mogu pružiti očigledan primer lirskog procesa kojim se posreduje vizija. Posredi su izrazi koji su izgubili prvobitno značenje i dobili novu funkciju, ali u presemantizovanom vidu deluju jednako svojim glasovnim sazvučjem i svojim palimpsestnim smislom, odbijajući racionalni pristup. Lirski kontekst naglašava njihovu zvučnu auru, praćenu zapretanim a nagoveštenim svetovima, ostavljajući utisak da se dvoslojnost širi na celinu pesme, za koju je važna doslovnost koliko i naslućena slojevitost. Utisak da su u telu reči prisutne i duše iz njenih prethodnih života.
    
Time se poetički motiviše otvorenost za procepe koji iz "ove" realnosti otvaraju uvide u drugačija komešanja, bilo da je reč o odrazu poremećenih psiholoških stanja (modernog) čoveka, o grotesknim izobličenjima (urbane) svakodnevice, projekciji arkadijskog idiličnog prostora, epifanijskim trenucima opijenosti životom ili lepotama druge strane. Tešić je majstor raznolikosti otklona — od tradicijskog otvaranja nebeskih dveri do njemu svojstvenog humora, što ljušte površinski izgled i pokazuju unutrašnji vid bića, njegovu ambivalentnost, ali i njegovu suštinsku vezu sa onostranim svetovima. Razlike se zaokružuju koliko paganskim i religijskim, toliko hedonističkim momentom, proslavljanjem večnog života i raznovrsnosti njegovih mogućnosti. Meni najzanimljiviji aspekt ove lirike, uzmak pred naraslom racionalnošću, često se posreduje na karakterističan, pa i indikativan način — folklornim kontekstom. Uvode se mogućnost temporalnih preklapanja, igra izvanrazumskih dimenzija čoveka i bića, ali i opevanom daje dublji, iskonski smisao. U mitskom trenutku pesme, blesku vremenske sveobuhvatnosti, razmiču se međe, dodiruju se život i smrt, združuju biće i nebiće. Dvosekli poetički okvir, ozbiljnost poverenja i ironijski jezik neverice, koji prati Tešićevu poeziju, pa i epifanijske trenutke, međutim, ne bih objašnjavala sumnjom. Pre bih kazala da je posredi svest o bolnoj krhkosti. O odsevu čija lomnost neposredno umnožava njegovu lepotu. Lirsko stvaralaštvo Milosava Tešića deluje imaginativnim otklonom pesničkih slika i hipnotičkom snagom muzike stiha te, potvrđujući zahtev Volasa Stivensa da se poezija mora odupirati inteligenciji, uprkos kritičkim deskripcijama i interpretacijama, progovara neuhvatljivim naslućenim smislom. Duboko urastajući u našu baštinu, istovremeno obuhvatajući aktuelni trenutak, ono na najbolji način upotpunjuje inače pažnje vrednu liriku na — kako bi kazao Stanislav Vinaver — pesmovitom srpskom jeziku.


Dušica Potić | godina XLVIII | broj 426 | oktobar-novembar 2003. | POLJA časopis za književnost i teoriju
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: