|
Angelina
|
 |
« Odgovor #5 poslato: April 16, 2012, 11:58:32 pm » |
|
**
ADAM PUSLOJIĆ
Vazdušna linija smrti
UBRZANA BIBLIJA ADAMA PUSLOJIĆA
Krenimo, kako i priliči, od naslova zbirke Vazdušna linija smrti. U njemu se krije — klokotristički — podnaslov: Dušna lija smrti. Knjiga se može čitati i kao dijalog ovih naslova. Onaj koji korice krasi bombarduje nas čitavim kolopletom pitanja (odgovor na njih i jeste svako pravo čitanje ove zbirke): Kamo se putuje? Ko je putnik? Bog? Mi? Pesničko ja? Bogočovek? Čovekobog? Glina? Glinjenik? Odglinjenik? Adam? Smrtnik? Živnik? Vazduh je samo jedan od praelemenata koji su u zmijskoj borbi prisutni na stranicama zbirke. Tu su, u jednakoj meri, nazočni i voda i zemlja, i nešto manje — vatra. Peti elemenat, onaj bez kojeg se, na žalost, takođe ne može sama je smrt. Pevanje, za Adama Puslojića, vaistinu zaadamljeno, nesumnjivo jeste — smrtovanje.
Postoje tri knjige na čijim podrazumevanim stranama se Vazdušna linija smrti ispisuje. To su, za Puslojića neizbežna, koren-knjiga — Biblija, Voda koja pamti — drugi deo romaneskkne trilogije o Leonardu da Vinčiju Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca (pesnik priznaje da je čitavu svoju zbirku rukopisno ispisao na maketi ove knjige) i, skriveno, fenomenološka studija Čovek, vreme, književnost Žorža Pulea. Ova treća ukazuje nam kako je knjiga o linijama smrti u svojoj biti zbirka u kojoj se slovi o vremenu. Onom koje nas mreži i robi, ali i onome kojim se trudimo, makar duhom, makar i u zabludi da možemo — neka se to u budućnosti, i samo u budućnosti, i zbude — da pobedimo trajanjem onoga u šta smo se ugradili i što smo sagradili kao malu kutiju našeg stvaralačkog svemira. Pišući u pomenutoj knjizi o shvatanju vremena (isuviše ljudskog vremena) u filosofiji i književnosti dvadesetog veka, Žorž Pule, između ostalog, beleži i: "Dakle, ako hoće da shvati sebe kao stvaraoca duh treba u svom činu stvaranja da shvati izvestan čin ništenja, da samog sebe svede na ništa da bi sebi dao biće. (...) Biće se stvara i nalazi samo ako se ističe na fonu sopstvene smrti, ako se stvara ex nihilo."
Vreme je ključna reč-tema Puslojićeve knjige. Bolje bi bilo napisati — svevreme, pošto se vremenska skala koja "pokriva" ovu knjigu rasteže od Adama i izgona iz raja, lepenskog virovanja, hrišćanskog osvita, renesansnog buđenja s Leonardom u središtu, ali i sa mnogima koji su mu prethodili i bili savremenici, sve do trenutka u kojem jesmo i u kojem Vlasta Šarkamenac, pesnikov savremenik, dovodi izmaštanog (no nije li izmaštano jednako verno kao i verodostojno, činjenično?), svog, i našeg, Leonarda u svoj, i naš jer neprekidno mitski, Šarkamen. Nimalo slučajno, prva pesma zbirke, "Linije i brojke", počinje stihovima koji su samo "srce" čitave knjige: Upamtiću sve što mogu, / detaljno i ukrupno sve / životne sitnice i trajanje / sveukupno, pre i posle mene / sve do Boga. Upamtiti sve asocira na čuvenu Borhesovu priču "Funes ili pamćenje", no, kod argentinskog pisca reč je o paklenskom pamćenju, a kod Puslojića o pamćenju ograničenom na ono što se može zapamtiti. To što se može u pamćenje ugraditi seže do onoga što je prethodilo egzistenciji onoga koji se pamćenju predaje, ali i hita ka neograničenoj budućnosti i grabi iz nje. Teži da pesničkog subjekta, doduše kao učenika, posadi tik do Boga koji stvara te nema potrebe da pamti. Sam Bog, iako ovde imenovan kao cilj do koga se pristiže, prikriveno zauzima i središnju, temporalnu, poziciju, a pesnički subjekat se istovremeno upušta u rekonstrukciju ostvarenog i izvremenovanog, kao i u projekciju onoga što će se tek zavremeniti. Jasno nam je kako se može putovati ka arhetipskom, ali koja je to vremenska letilica koja nam omogućava (nije li to onaj božanski deo u nama) da se strmoglavimo ka tek dolazećem? Da je vreme ključna kost Puslojićeve poezije pokazuje nam i stih do kojeg je jedino on u čitavoj srpskoj poeziji imao i sluha i hrabrosti da stigne: vreme je smešno ("Iza pustinje"). Ključ za otključavanje vremena, života, ljubavi... nalazi se u arhetipskom, mitskom, legendarnom, pravremenom: čoveče moj, zavuci ruku / u moja ništavna usta, / duboko do kraja vremena // i tamo nađi taj ključ. Kada pesnik napiše Glad će me naterati / da izađem letos, onda se futur prvog stiha sljubljuje s prošlošću označenom prilogom za vreme iz drugog. Nije li to ludistički, klokotristički, ovaj put ostvaren na temporalnoj ravni, ispad. Nalazimo ga, groteskno pojačanog, i u stihovima Za 21 minut, / dolaze Skiti! ("Uoči dolaska Skita"; motiv Skita, verovatno preuzet iz pesništva Aleksandra Bloka, i inače je prilično čest u ovoj pesnikovoj knjizi).
Druge reči-teme Puslojićeve zbirke o kojoj pišemo jesu: linija; svetlost; senka; kamen (tu je i onaj iz Lepenskog vira koji "pokriva" i ribu i čoveka, ribu koja je čovek, i čoveka koji je riba; ne smemo smetnuti sa uma psihoanalitičku teoriju thalassa Šandora Ferencija po kojoj smo, izvorni vodozemci, iz vode izašli; zatrajati se može ako se u kamen — makar u snovima — nastasijevićevski, premetnemo); seme; klepsidra; um; svemir; lik; plavetnilo. Tu je i Bog (ponorni je oksimoron Bog je gotovo nevidljiv kojim se otvara pesma "Iza pustinje"; njegovom pravom iščitavanju doprinose stihovi kojima započinje nenaslovljena pesma: I sam sam postao / neko jedva / vidljiv). Kada se o njemu peva stiže se, makar na tren, i do odrednice: koji je odsutan / oduvek i sasvim ("Život").
Nekolike su date na dihotomnoj ravni: mladost — starost (ne samo ljudska, već i vremena uopšte), svetlost — senka (druga ne samo da prati prvu, već je ogrtač bez koje ona na može; ne retko, vrtoglavo i vrtložno, senka je ta čija je senka svetlost, jer na senkama / leži svet /"I sam sam postao"/, no osenčeno nipošto nije prividno, reflektovano, ono postaje suštinsko sposobno i samo da senči).
Osnovno kretanje, za našeg pesnika opsedantno u čitavoj njegovoj lirici, jeste kretanje uvis (v. pesme "Držeći se činjenica", "Seme"; "Senka Božije senke"; "Poslednji put..."; "Zid plača"; "Negde"; "Brankuš iz mog sela"; "13. 12. 2006."). U pesmi "Seme" nalazimo i oksimoronsku sliku, obgrljenu zagradama: (uzvisimo sebe u zemlji). Zemlja nas ne drži, nismo zemljanici. Koren leti sa nama kao na Magritovim slikama. Vasionci smo, po želji koja nas vitla. Suštinski, ni ovamo ni tamo, međunebnici. Vazdušne korenike. Jakšićevski orlovi koji ne žele ni na nebo, oholi, ni na zemlju, jednako oholi. No, pesnička oholost sinonim je pesnikove, i pesničke, slobode.
Briše se granica, ne samo između zemlje i neba, već i između života i smrti. Može se biti između, smrtnoživ. Mrtvi imaju, i stide ih se, duge senke, jednako kao i tuđih / na sebi likova ("Stid").
U Puslojićevoj pesničkoj knjizi, postoje i druge linije prodora: u i kroz. Čitavo kretanje neprekidno je vibriranje, dodirivanje i treptanje, linija života i linija smrti.
U ovoj zbirci koja vrvi različitim pesničkim licima, dominira Ja. Ali to pesničko Ja progutalo je sva ostala i ona muklo iz njega progovaraju.
U "pričalačkim" pesmama (njihova "priča" nije se oslobodila snovne, nadrealne košuljice) prisutni su mnogobrojni "junaci": Oziris; Sfinga; Edip; Homer; Odisej; Jupiter; Mojsije; Hristos; Ovidije; Trajan; Dioklecijan; Galerije; Daja; Gral; Dante; Leonardo da Vinči; Mona Liza; Mikelanđelo; Šekspir; Jorik; Hamlet; Polonije; Milton; Bah; Dositej; V. Karadžić; Puškin; Bodler; Rembo; Lotreamon; Eminesku; Lenjin; Mokranjac; A. Ajnštajn; Mileva Ajnštajn; Blok; Hlebnjikov; Crnjanski; D. Maksimović; Brankuš; Lorka; Kami; Popa; Čoran; D. Srejović; M. Pavić; Kolja Milunović; Dumbraveanu; Stanesku; Stojku; Krnjević; Brodski; Vlasta Šarkamenac; Šešelj; R. Andrić; Ignjatović; Flora. Posebno je aktivan krajinski trolist: Srejović, sam pesnik i Vlasta Šarkamenac. Uz njih, neizbežno, kao junak Šarkamenčeva romana, ali i "izmenjeno", i veliki Leonardo da Vinči i, naravno, njegova naslikana "junakinja" Mona Liza.
Pesnik izuzetno vešto "aktivira" sijaset pomoćnih reči: avaj; ah; hm... Njima, veoma često obgrljenim zapetama, pesmama se podaruje poseban, treperav, ritam. Služi se, takođe, na tragu Vaska Pope, mnogobrojnim rečima koje pokrivaju matematičke, geometrijske pojmove, te se može — uslovno — govoriti i o pesničkoj matematici Adama Puslojića. Dovoljno je, u prilog spomenutoj tvrdnji, citirati samo drugi deo pesme "Kvadratni koren bića": koliko samo puta treba / da vam kažem i to / da sam srećan u krugu // ili da se vratim opet / u zlatni presek bića // ili u magični kvadrat / na životni kub. Veoma je frekventna i reč to. Jednako i, narodsko, bratac. Pesnik zna da, futuristički, "slepi" dve imenice: potop-visine ("Spasenje"); nitkov-elitnik ("Dalje, sve dalje"). Gradi nekolike potencijalne neologizme: bolnoslatko; vunočist; dvosmeh; živomrtvi; nebonosnik; nebotamni; neznanik; posmocartni; samooploditi; svevrhnik; svemirnik; svesvest.
Majstor je, kao i u ranijim knjigama, kada je o gradnji sintagmi reč: carskom tišinom ("Kamen i vetar"); uvu lista ("Okret"); živim unapred ("Danas"); golih / ideja ("Bodler i mi"); svitak svitanja ("Uputi za Mariju"); umnim talasima ("Obraćanje kiši i vetru"); pauk velike tmine ("Poslednji put..."); linijama vazduha ("Budućnost sledi"); nasledne budućnosti (Isto); svijeno značenje ("Na mojim rukama"); pitko označavanje (Isto); prostoru duše (Isto); tačkastog umora ("Legije mojih elegija"); umne tačke ("Nove sfere"); zagrljaj otkucava ("Setim se Leonarda"); vodom pogleda (Isto); vazduhu moje krvi ("13. 12. 2006."); domovina života ("14. 12. 2006").
Sintagma kuća na drumu citatno asocira na Popinu kuću nasred druma ("Hag je veliki grob"). Stihovi osu se nebo / novim zvezdama... ("Na vest") citatni su eho stiha prisutnog u našoj usmenoj lirici. Početni stih pesme "Bog je tu odmah", Bog je ljubav, kazah, preuzet je od apostola Jovana Bogoslova i ključni je stih inkorporiran u jedno od najznačajnijih spskih srednjovekovnih dela, epistolu Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića. Pesma "12. 12. 2006" završava se stihovima pitanjima: Bože, šta li / noćas moji u Srbiji rade? koji je citatni odjek stiha Bože! šta li danas u Srbiji radi? pesme "Među svojima" Vladislava Petkovića Disa. Kada se u pesmi "Odjednom" veli kako varvari... stigoše prekasno to je više nego jasna aluzija na čuvenu pesmu "Očekujući varvare" Konstantina Kafavija.
Raznovrsne i izuzetno efektne (trag su bivšeg i trajućeg još, makar u odblescima, klokotrizma) su igre reči (one uključuju u sebe aliteracije i asonance i veoma bogate zvučnu ravan): stale su krajinske sage, / u iskon i sige isto ("Kamen i vetar"); dešavanjima drugi svoj / udešavali smer ("Tu"); tugu / dugujem ("Danas, jutros"); I ovu jesen mogu / progutati sasvim / odjednom! (Isto); Istočio se istok ("Hag je veliki grob"); u njima se treba okupati / i okupiti u središtu ("Tačno u sredu"); o izneverenoj i do kraja / unezverenoj Srbiji ("Vukov smrtopis"). Najbolja, i najklokotrističnija pritom, je: Ili ja... da... / iliti Odiseja Nehomera ("Ili ja").
Česte su apostrofe, posebno Gospoda. Jednako i pitanja, posebno retorska.
Pesničke slike retke su, ali "guste" (i značenjima i zvukom; i metaforičke i metonimijske; i simboličke i ekspresionističke): Moguće je da je to / obilato zlato ili tek / ljubavna sirotinja, / u vidu poljubaca nekog / čiji je istekao vek ("Čim ugledam"); iščitavam sve zidove / koji mi stoje na putu / disanja, očiju, prstiju / moje nevidljive Sfinge ("Spasenje"); Voda čiji vid pamti (naslov pesme; pridodata reč vid metaforički je rasplamsala naslov Šarkamenčeva romana); Istrčavam, povremeno, i na / prvotnu čistoću svoga bića / kako bih, otuda, uputio / jedan posve nov pogled na / svesvest ("Bol, iznova"; videti/ gledati, za Puslojića je, istovremeno, i o-gledati, ugledati se u Biću); Spasavam stas / svoje zimske kičme ("Danas, jutros"); ovde na selu dah je / drugačije usoljen // diše se naizust / i po čistom sećanju ("Dah, po sećanju"); Vazduh je čistilište / i neba i ? ? ? ? ?zemlje ("Okret"); ako se biblija ubrza ("Životno obred"); smrt su izmislili / ? ? ? ?? ? ?lenjivci ("Danas"); a sve moje ikone tu / vise ukucane u vazduh ("Kameni oreol"); Ako se dosetim, / umreću još danas / ili sutra... // uzdam se u zaboravnost ("Ili sutra"; ludistička igra sa smrću; no šta drugo čoveku, i pesniku nesumnjivo, i (pre)ostaje); verujte travi / iz mojih očiju u snu ("Obraćanje kiši i vetru"); ? ? ? ? ?Gea se geometrizuje / asimetrično, / po potopu / i plaču / deteta ("Nisam?"); Ogrnut snegom kao svemir ("Poslednji put..."); O tankoj niti visi / sav naš svemir, o... ("Dalje, sve dalje"); metonimijsko istupi neki / mladi grob ("Smer, smerovi..."); Trag moj treba da bude / čist, dugouzlazni ("Bio sam pesnik"; napomenimo da je i Osip Mandeljštam pevao o akcentima koje priroda "proizvodi"); Opismenjujem prvu stranu / za kasnije ("Prva lomača"); Autobus trese svu / moju disajnu poeziju // reči ginu nekako usput ("Sinopsis"); prećutim celi / svoj život. // I vazdušnu liniju / smrti ("Čitav život"); Da se stope uvis i / um i Logos, zvuk / svake reči i reč / Imena. Da se okrste! // Da se izgradi ovde / veliki Hram, uživo! ("Jedan od nas"); Usta na srcu / vode direktno u nebo / ili na ulicu ("Nazovi svitak"); Sad govorimo o omči / koju još nisam sebi / napisao čitko ("Omča“). Nekolike su apsurdne: idem da ih potražim / čim mi postelja / ode od kuće // odavde vodim lepo / jedan veliki deo sebe / negde na krovu / najveće kuće na selu ("Na krovu"; njena apsurdnost nalik je na onu prisutnu u Popinu pesništvu); Mrtvu prirodu sasvim / dajem u zakup ("Živa klepsidra"); Svaki čovek može umirati / najviše dva do tri puta! ("Mogućnosti smrti"). Evo jedne "političke": Sve su to porazi naših / ujedinjenja, spajanja / nespojivog, a čistog ("Kad nema naslova"). Evo i tri aforističke: Uzimanje od sebe je dar ("Darivanje"); Živ čovek, jedino, ne može / da opravda svoje postojanje! ("Živ čovek, jedino") i Blizina rodne kuće / svakog čoveka izgleda / čini besmrtnijim ("Čim se uđe"). Ima i onih koje su, prikriveno, oksimoronske: vreline i plamsanja // što je inače odlika duše ("Odlika duše"); širom otvorio sve oči ("Moj osmeh!"); Dođi mi, Oče, odasvud ("Očev dolazak u meni").
Poetički stihovi su, ne retko, "uvijeni" u lirski omotač: na rečima je / nebo ("I sam sam postao..."); hranim se rečima ("Hranitelj"); u temelje kuće nam / i visokih hramova / treba usaditi sasvim / zelene, čiste reči ("Zidanica"); no pesma je u biti / čudesna tvorevina / u zlatnim ustima ("Pesma u letu"); Nisam ni čitao, / ovu knjigu koju evo / sada pišemo i / sa drugima u sebi ("Tačno u srcu"). Poslednji navedeni stihovi, čitaoci, trebalo bi da da budu poetičko objašnjenje stvaranja pesme koja se nahodi u vašim rukama.
Ali, ima i onih koji su daleko eksplicitnijiji: meni najdraže reči / od drugih jesu date, a moje (pesnikove) u drugim ustima stoje ("Reči"; pevanje je, dakle, vergilijevski, citatna rabota, u kojoj tuđa svetlost postaje svetlošću koja je naša, a pesnikovanje pravo bratstvo po nesanici).
Ironiji, koja je bila dosta dugo zaštitni znak Puslojevićeva pesništva, pridružuje se naglašenije, i ranije prisutni, humor (i crni). Nalazimo ga, na primer, u sintagmi organizovane narikače, kao i u slici iz iste pesme: molitvu moju nastavljam / tačno gde nisam stao ("Lik oca"). U pesmu "Zovem se voda", u kojoj su gradativno i vremenski poređani biblijska glina, jabuka, zmija i Eva, pesnik uvodi (neimenovanog) sebe samog, jednako kao i prvog čoveka, završnim stihovima: bavim se mišlju / da svoje ime / izmenim sa vodom. Kada u pesmi "Tajno ime" pripomene kako unatrag izgovara u snu ime neimenovanog sveca, humorni je to "signal" da i pesnikovo ime izustimo račji kao Mada. Crni humor, nadrealistički, nalazimo u sledećim stihovima: Svirepo ubistvo moje duše / drugi neka snatre / i zamišljaju. // Ja ga ne mogu tačno / izmisliti. / Imam urođenu manu! ("Izgledi"); Evo još jednog primera: svoju smrt izgleda moram / Mokranjcu prepustiti ("Stevan Mokranjac").
Specifičan unutrašnji ritam i njegovo "prelamanje" ilustrovaćemo nekolikim primerima: Zadesilo se, nema mi / šta! ("Tu"); Zbivam se, čim svane. / Ogrnem se rečima mi / za dušu ("Tuđi tatuaži"); uzdam se u umne tačke / i linije na dlanu mi ("Nove sfere").
Ambivalentnost Puslojevićevih pesama ilustrovaćemo navođenjem iscela kratke pesme "Prvi":
Moje je tu
da spavam, čim
ugledam jasno
prvog Boga!
Ono na šta je teško dati jednoznačni odgovor je gde se dešava pevano. Šta pokriva reč tu? Potom, gde se zbiva viđenje? U snu? Ili u smrti? Šta znači ugledati jasno u snu? Jasno, na način sna, ili stvarno jasno? Zašto, prvi Bog? Na kojeg Boga se cilja? Ko bi mogao biti drugi, treći... Bog?
Pesme su pisane slobodnim stihom, ali njima, iznutra, neprekidno vrve prikrivene rime koje im podaruju veliku zvučnu gustinu. Pre Puslojića, "skrivenim" rimama se maestralno služio Njegoš (o tome je napisao studiju "Zvučne mađije Njegoševog deseterca" Vojislav Đurić). Miodrag Pavlović u poslednjoj fazi pevanja pribegava rimovanju poslednje reči pesme sa poslednjom rečju nekog od ranijih stihova pesme dajući tako pesmama izvesnu ritmičku zaobljenost. Radomir Andrić, posebno u Večeri na Savskoj lađi, ali i u nekolikim novijim pesničkim zbirkama takođe, maestralno zna da unutrašnjim rimama „izvaja“ pesme i poeme. Ovom knjigom pridružuje im se i pesnik o kojem pišemo. Rimovane reči postaju, i nehotice, udarne u čitavoj pesmi i pomažu ispravnom tumačenju njihove semantičke ravni.
Puslojićeve pesme najčešće su kombinacija strofa različitih dužina, ali ima i onih koje su ispevane u distisima, tercetima, katrenima i kvintama (distih je najređi, a tercet najprisutniji; veoma je čest, "nepravilni" preplet distiha i terceta). Ima ih i astrofičnih. Iza poneke je pribeležen datum nastanka te one dobijaju i dnevničku komponentu. Nekolike su "putopisne" (na primer, "Današnja ponuda mita" i "Početak svega"). Mnogo manje nego u ranijim pesnikovim knjigama, "snabdevene" su posvetama. Izvrsna je ljubavna pesma "Molba za prijem u redove", "čudna" kao što su čudne i vrhunske ljubavne pesme jednog Disa ili Sime Pandurovića. Ostalo je, u tragovima, u pojedinim pesmama i klokotrističkog ludizma: (pro)igravanje kao protigravanje pevanog. Primer bi mogla biti kratka pesma "Davno i danas" koja uslovno ima dva početka, od kojih je jedan njen završni stih, te se može, u okviru svojevrsnog formalnog "igrizma", čitati u dva sasvim različita smera, kružno, ali i, takođe kratka, pesma — dosetka "Taj sam" koju navodimo iscela: Ja sam onaj čovek / kome i smrt / teško odoleva. // Zato je nikad / i nemam / pri ruci, / kad god mi zatreba. Ima i trostihnih pesama za koje sam autor veli kako nisu haiku. Ne zaboravljaju se Krajina i Negotin, Srbija i Rumunija. Ima i aktualnih, "političkih", pesma u kojima se lamentira i boluje zbog sudbine Kosova i Metohije.
Popriličan broj pesama se direktno "naslanja" na pesme koje su im prethodile: "Vladika" i "Ovde" (u prvoj dominira reč "veliki", u drugoj "mali"; Njegošu je Bog bio nadohvat te Iz vazduha je svoje / uzimao zvezde, a pesnički subjekat druge pesme tvrdi kako, Zasad, mali je ovaj / moj grob), "Granica bola" i "Moj pas", "V. Šešelj u Hagu" i "Hag je veliki grob", "Felix Romuliana" i "Jedan od nas", "Sve je spremno" i "Povratak sa gore". Postoji i jedan pesnički triptih: "Moj osmeh!", "Veliki posao" i "Neko je bio tu" (u drugoj pesmi Mona Liza zaspi). Kao triptih, dnevnički, mogli bismo tretirati i tri pesme naslovljene datumima njihova nastanka: "12. 12 2006", "13. 12. 2006" i "14. 12. 2006". Poslednjih šest pesama zbirke, takođe, proishode svaka iz prethodne: "Poljubac na slepo", "Izlaz je negde", "Ili ja", "Leonardova druga smrt", "Odjednom" i "Tristia". Tako se pokazuje da ovu knjigu (ne sme se smetnuti sa uma i postojanje "razbacanih" ciklusa o Vlasti Šarkamencu i poetici njegove proze i opsedantnim motivima kojima se ovaj stvaralac služi, Dragoslavu Srejoviću i Lepenskom viru, Leonardu da Vinčiju, Mona Lizi...) možemo čitati i kao svojevrstan lirski "roman". Na to ukazuje i sam pesnik brojčanim određivanjem ciklusa zbirke Vazdušne linije smrti: Prvi deo "Zovem se voda", Drugi predeo "Zovem se pepeo", Dodatni deo "Leonardova sen!", Treći deo "Vraćam se zemlji", Četvrti vrt "Jabuka dolazi s neba" i Peta planina "Ništavna usta". Pažljivoj analizi knjige ne bi smelo da promakne kako se pojedini delovi zbirke krste "predeo", "vrt" i "planina", kao ni da se u dodatnom delu, koji se umeće već između prvog i drugog ciklusa, "pojavljuje" Leonardo, centralni pesnički "junak" čitave knjige, ali ni simbolika broja šest pošto se zbirka upravo iz toliko ciklusa sastoji. Ne bi se smela "preskočiti" ni simbolika reči koje se nalaze u naslovima ciklusa: voda, pepeo, zemlja, jabuka, nebo i usta. Nipošto ne i ništavilo na koje se aludira epitetom ništavna vezanim za usta. Podnaslov pecničkog "romana" mogao bi biti — nagovestili smo to našim iščitavanjem zbirke — vremenija.
Najbolja pesma knjige, istovremeno i poetička i metafizička, po nama je "Ugnezdi se i ukleši" (citiramo je iscela):
Odmori svoja usta,
spolja i iznutra.
Da izbiju na videlo
kose i krive reči,
reči od kostiju.
Zbijaj svoje redove,
zgusni prazninu.
Ako si se umorio
od upotrebe i zloupotrebe
sebe i drugih, možeš
posegnuti za mirovanjem
u hramovima, za tišinom
u polju, uvrh planina.
Ugnezdi sebe u vreme,
ukleši svoj lik u vrleti.
Najnovija poezija Adama Puslojića, i ona u ovoj knjizi, nalik je na staro vino. Gorka i mudra, pisana lirski meraklijski, treba, i mora, da se čita, i iščitava, jednako — meraklijski.
Dušan Stojković
|
