sledeća tema »

[Angelina]

*




BOŽIDAR MILIDRAGOVIĆ

Božidar Milidragović (Petrovac kod Đakovice, 09.01.1939 — Beograd, 1995) je srpski pesnik, romanopisac, pripovedač i književni kritičar.


BIOGRAFIJA

Osnovnu školu završio je u Đakovici, a učiteljsku u Prizrenu. Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1962—1964). Najpre se zaposlio u Borbi, a potom bio stalni književni kritičar lista Večernje novosti. Prvu pesmu je objavio u prištinskom Jedinstvu ("Zavoli nešto"), maja 1959. godine, gotovo u isto vreme kada je u ovome listu objavio i prvu priču ("Igra"), avgusta 1959.


KNJIGE PESAMA

• Dodir leta (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Lazarom Vučkovićem), "Jedinstvo" Priština, 1962.
• Carinik, "Nolit" Beograd, 1967.
• Gde nas je anđeo pobedio, Beograd, 1970.
• Stezanje ognjišta, Beograd, 1971.
• Rad izvora, Beograd, 1973.
• Stope, Novi Sad, 1975.
• Grčki komadi, Beograd, 1978.
• Sirene bez posla, Beograd, 1982.
• Staklo i kovrdže, Beograd, 1983.
• Razdvojeno lišće, Beograd, 1985.
• I ja sam napolju, Beograd, 1989.
• Otpis, pratnja, Beograd, 1991.
• Finski nož, Beograd, 1993.
• Monaški anali, Beograd, 1995.

IZABRANE PESME

• Izabrane pesme, Beograd, 1987.

ROMANI

• Umetnik Zolt, Beograd, 1970.
• Đubrište naslada, Novi Sad, 1973.
• Marta od aprila, Beograd, 1980.
• Korak vuka, Beogard, 1981.
• Prodan na Kosovu, Beograd, 1984.
• Poremećaj, Beograd, 1989.
• Kralj prvi Pavao Manaro, Vršac, 1992.
• Kralj Piladiko Manaro, Beograd, 1995.

PRIPOVETKE

• Smrt u Sarajevu, Beograd, 1976.

ANTOLOGIJE

• Antologija pesnika od Sterije do danas, Beograd, 1976.

Wikipedia

[Angelina]

**
Stihovi Božidar Milidragović


OPELO

Izgleda zemlja se sasvim smirila
Izgleda lale su se dobro primile
Ovo je mesec kad su one u usponu
Neka ih otvori april
Neka ih otvori jul
I neka ih sklopi pozno leto
Svoje kapije kada sklapa

I neka dođe dan
Da tvoje kćeri ponovo zapevaju
I neka dođe čas
Da tvoje kćeri ponovo zapevaju
Neka je prezren život koji vodimo.

Možda je bolje pustiti samo cveće
Ili pustiti travu da ga savlada
Ili pustiti zemlju da svlada cvet i travu
Pustiti lale da se same otvore i zatvore
I evo kćeri pleve grob
Nešto ulegnut posle zime
(Zima je bila duga i studena)
I sade perunike i lale i plamen.

Zavlada plamen
U svemu što ističe našu smrt
Neka je prezren život koji vodimo.

Ali tvoj hor se osipa, srećom...
Bolje rečeno hor o tebi osipa se
Sve je manje glasova
U horu koji se osipa, srećom...
Neka je prezren život koji vodimo.

I udovica koja se ubrađuje godinom
I mlada kćer koja je u crnini lepša
Koliko žalost traje
u tuđem sećanju
Neka je prezren život koji vodimo.

Svakoga dana dok živi žive
Mrtvi umiru za njih
Neka je prezren život koji vodimo.

Da, zemlja se lepo smirila, nakon zime
Sve su se lale otvorile i sklopile

I hor o tebi osuo se, srećom...
Tamo gde živi ne računajući na nas
Neka je prezren život koji vodimo.


STRELAC

Strelac u vedrini.
Ceo posed u luku zategnutom
I vreme utvrđeno strelom
Znak u nebu
Čeka
Zvezdanog divojarca.
 
A samo jedna zvezda nek se ospe
I okrnji mu znamenje,
Samo sjajan prst na tetivi
Nek se ugasi
I vreme će nagnati strelca
Ruku da spusti.

Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970

[Angelina]

*
Stihovi Božidar Milidragović


PESNIK U GRČKOJ

Evo me ovde
posao da otaljam
brbljiv pod smokvom
i dokon pod maslinom...
Da mi je čuti
žal Salamine dok peni
Nazuvak lepi videti
na jednoj nozi
— makar u carstvu seni!...
Al čovek živi
i kad mu umru bozi.

10. IV 1977.

Iz knjige Grčki komadi, Nolit, Beograd, 1978. / Pesma na dan

[Angelina]

*

SKITNJA PRIZRENOM

Zid što se ljušti
nesložnih udova
munje omekšaše
kamen
U raspuklom glasu
tumaranje devojke
crkve
Teške od boja
tkanine se razviše
Pod zvekirima
Žena dugovekih
bajata su lica
česme
sabiraju nemir
A sud vodu zasužnjuje
I sužanj je
momak
Raspasan i bez oružja
Mesec mlad
Ne trpi remen
zvezda
kratko se vidi
Na starom odličju
kos ćereta
i roda klepeće
Na visokim mestima
a pod svojim nebom
ideš
tuđ
Prašinu da streseš
pred zidove
Nebo poduprto
Mušmulom i trešnjom
izvan godine
Vetar se muči
a smrad ostaje
U dronjku carevine
Turci
zanatlije
Drže devojku
u grivnama od srebra
A kovani noži
iz potaje
Cakle se u vrevi
pazarnog dana
u postu
Ispiraju se usta
istom vodom
Jednom z pričest
drugome za očišćenje
Kopili se loza
uz vrat bogomolja
Kamen uzapćeni
iz listova crkve
ćuti
A jedan je koren u dubini.
Tvrda sukorico rane
Što u živo zasekla si meso
I karaš
jezikom
U kom sam te zapustio.
Stešnjava se okno
A snevanja nema.
Jer uranak se ne nastavlja
Ni u najčistijem glasu.  / Prizren — grad muzej

[Angelina]

**
Stihovi Božidar Milidragović


MALI PRILOG ISTORIJI POKRETA

U vreme održavanja prvog samita
nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961.
mlad pesnik
lepuškast momak od 22 godine
s dotad najuočljivijim uspehom
kod devojaka
bio je uzet da skuplja maserke
za čuvenog satrapa i satira Bum Karna
— svake noći po četiri nove ženske... —
Posle je pisao asketske stihove
pesme nepristupačne zbog svoje čistote
o zvezdama i svemu što je nedostižno
pa otud i nepoželjno za čoveka.
Sve to u želji da se oslobodi
bluda svodništva i podvođenja.
Svoj hermetizam i danas brižno neguje.

13. april 1991.


TITO

II

Prerušen u vlašku primadonu
Adam mu je pevao.
I bi nagrađen dvoiposobnim Rajem.
Posle, kad sruši diktatorski par
u Rumuniji, što se lepo videlo na ti vi,
najzad steče ono za čim je javno žudeo:
Zemlju, u kojoj može da plače
suzama Akademika.

I

Ploča leda.
Nikad je ne razbismo
sa ove strane.
Dagero tip je
zaustavio moje pisanje.

1995.

Miroslav Lukić NESEBIČAN MUZEJ Antologija • Primeri bezdane književnosti, 1900—2008,
tragedije ljudskog postojanja i utopija; sfera mistike
Požarevac, 2009.

[Angelina]

**
Stihovi Božidar Milidragović


ZIMA

Gledao sam te kako dižeš svoju kosatu glavu
Video sam te čistu kad si zacarila
U goloj zemlji, odbio sam
Lice da pokrijem
Skupom tkaninom sa tuđih razboja.
Video sam te kako padaš na pleća sirotih
Svaljuješ se čista.
 
Na mršave podlaktice bez nakita
Kao žena što zatvara svoje krilo
Nepovratno uneta u najširu kletvu
I bez nabora na ovom preoranom tesnacu.
 
Zemljo moje sirotinje, sa tebe je osionost otišla,
Da je živo bar ono što tuđ život uzima;
Noćas te gledam kako ne možeš da umreš
I sama bez pribežišta, primajući mrtve,
Da bi se u ovom glasu stisla
I udomila.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012